Преподобни отац наш Сава родио се и одрастао и монаштво примио у страним земљама. Не зна се из које је земље; али се зна то, да се није родио у Руској земљи него је као странац дошао у град Псков, у манастир Пресвете Богородице, звани Сњатогорски. Примљен од игумана, он се изврсно подвизаваше у монашким подвизима, и због врлинског живота његовог сви га хваљаху и слављаху. Али он, не желећи славе од људи, пређе на реку Толву у манастир великога Ефросина. Преподобни Ефросин га прими и повери му послове манастирског слуге. Инок Сава обављаше те дужности ревносно и са смирењем. Но након не много времена, са благословом великог Ефросина, преподобни Сава оде у пустињу, удаљену петнаест потркалишта, ка језеру званом Крипец, и ту се настани у пустом месту. Не мало искушења од демона претрпе ту преподобни Сава.

Ускоро он подиже на том месту цркву у име светог Јована Богослова, устроји келије и основа манастир; и сабра се к њему не мали број братије. Слава о врлинском животу његовом брзо се рашири свуда; за њега дознаде и сам псковски кнез Јарослав Васиљевич. Кнез имађаше велико поштовање за преподобнога, и даваше велике прилоге за изградњу манастира; он поклони земљу и језера за исхрану братије; и често сам посећиваше манастир, да би добио благослов од преподобног. Једном приликом кнез Јарослав дође у манастир са кнегињом, својом супругом. Преподобни Сава са великом чешћу срете кнеза, али кнегињи не допусти да уђе у манастир, него је благослови ван манастира и исцели је од неке болести, пошто је била болесна.

Преподобни Сава поживе много година, и 1495 године 28 августа отиде ка Господу. Мошти његове бише обретене 1554 године откривењем свештеномонаху истог манастира Исаији. И до данашњега дана чесне мошти његове подају многа исцељења онима који им са вером приступају, у славу Христа, коме слава, сада и кроза све векове. Амин.

http://arhiva.spc.rs/sr/prepodobni_sava_pskovski.html

У теологији постоји концепт о две главне врсте благодати. То су превентивна благодат и оправдавајућа или освећујућа благодат.

Превентивна благодат – протеже се на целокупну људску расу, без обзира на верску припадност људи. Бог брине о целокупној људској раси и обезбеђује јој живот. Његова промисао за нас је следећа: речено је да Бог „...хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ ( 1. Тим. 2:4 ). Кроз своју бригу за свако људско биће, Бог показује своју особину Љубави (љубав према човечанству). Речено је: „...Господ, Господ, Бог милосрдан и милостив, спор на гнев и богат у доброти и истини, који чува [истину и показује] милост за хиљаде људи, опрашта безакоње и преступ и грех...“ ( 2. Мојс. 34 :6–7 ).

Ова прелиминарна, тј. позив на спасење, Божја благодат делује на сваку особу. Превентивна благодат је управо божански позив савести сваке особе. Али! Као што смо горе рекли, постоји и оправдавајућа и освећујућа благодат, која делује само у животима верника. У животима оних који су се одазвали божанском позиву.

Таква благодат (освећујућа и оправдавајућа) делује само у животима оних који су поверовали у Христа Спаситеља. Она, таква благодат, нема привремено већ вечно значење.

Бог тренутно смирено ишчекује (призива) душе свих људи на спасење. Речено је: „Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном“ ( Откр. 3:20 ). Али нису сви спремни да одговоре на овај позив! Постоје људи који никада неће одговорити са пристанком на позив вере. Свети Оци уче да је за такве људе, и управо због љубави према њима, Господ допустио пакао. Као што се може прочитати код Светог Исака Сирина , „да чак и они бичевани у паклу доживљавају бичевање љубави. Муке које долазе од љубави, то јест муке оних који су схватили да су сагрешили против љубави, теже су и горче од патњи изазваних ватром“.

Не смемо заборавити да ће, према учењу Цркве, слободна воља бити сачувана код људи чак и у паклу. Сазнавши постојање Бога у загробном животу, али завршивши у паклу због својих злочина, грешници ће жеђaти за рајем, а та жеђ ће им проузроковати неподношљиву патњу. Доживеће такве гриже савести које су неупоредиве са било каквом чулном (физичком) патњом. Не смемо мислити да је Бог кривац за њихову патњу.„Они у паклу сами га бирају. Без овог личног избора, пакао не би постојао... Врата пакла су закључана изнутра .“ Човек се насељава у паклу већ у овом животу, урањајући своју душу у свет греха, страсти и искушења.

Исто тако, они у рају схватају да је рај за њих почео још на земљи, када су одговорили на божански позив претходне благодати. У том смислу, у овом земаљском животу Господ брине о целокупном свом стварању, а у будућем животу ће се посебно бринути о онима који верују у Њега. Бог не ограничава слободну вољу човека, зато је речено: „Ко је неправедан, нека и даље чини неправду; ко је прљав, нека и даље буде прљав; ко је праведан, нека и даље чини правду; и ко је свет, нека и даље буде свет. Ево, долазим брзо, и плата је моја са мном, да дам свакоме по делима његовим“ ( Откр. 2 :11-12 ). Човек ће добити тачно оно што заслужује! Ни више ни мање. Зато нам је дат земаљски живот, да бисмо могли да направимо свој избор за добро или зло. Свети Јован Златоусти каже: „Бог никога не присиљава. Ако Он хоће, а ми не хоћемо, онда је наше спасење немогуће, не зато што је Његова жеља немоћна, већ зато што Он не жели никога да присиљава . “

Свети Дух сада служи и праведницима и грешницима. У праведницима Свети Дух јача жељу за праведношћу, а у грешницима утиче на њихову савест (ако желите, успорава њихов живот у греху).

Али нико не постоји, и никада није постојао, и неће постојати потпуно без Божје благодати. Ако би Бог некоме одузео Своју благодат, онда би његов живот одмах престао. Речено је: „Јер у Њему живимо и крећемо се и јесмо...“ ( Дела апостолска 17:28 ).

о. Олег Стењајев

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Кроз векове па све до данашњег дана једно питање мучи православне хришћане? Ко смо ми?  Да ли смо само чланови тога тајанственог тела Цркве којој је глава сам Господ наш Исус Христос или нешто још дубље, тајанственије?

Међутим , има ли што дубље и тајнственије од Цркве ? А Црква је : "пуноћа Онога (Христа) који све испуњава у свему. "(Еф.1:23)

И тако знајући да је она , Црква , пуноћа Христова , самим ти ми хришћани смо делови тога тајанственог тела Црква, којој је " глава Христос" ( Еф.5, 23). И заиста по речима Светог Апостола Петра ми смо " изабрани род, царско свештенство, свети народ, стечени народ" који је позван " да објавите ( и објавимо) славна дела онога који вас ( и нас) је из таме призвао у своју чудесну светлост" ( 2. Пет. 1,9).

Имајући на уму да је Господ наш Исус Христос све нас "позвао из светлости у таму" требамо се увек сећати речи Светог Јована Богослова да : " у томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше." (1. Саб. посл. Јов. 4,10).

" Као жртву помирења за гријехе наше "- Јеванђељске речи непрестано се оживљују на Светој Литургији, где се увек изнова " жртвује Јагње Божије ( Господ наш Исус Христос) , које узима грех света , за живот и спасење света." ( Чин Проскомидије Свете Литургије)

Заиста, на свакој Светој Литургији се жртвује Јагње Божије, Господ наш Исус Христос, да би не само узео наше грехе него да би и " омијо наше грехе светом Крвљу својом молитвама свих Светих његових" . ( Света Евхаристија)

А ми , православни хришћанини, управо у Светој Литургији и Светој Евхаристији налазимо свој идентитет, где поред свог богословског знања и изучавања Светог Писма и дела Светих отаца , смирено исповедамо , од најстаријег па до најмлађег члана Православне Цркве ; " Верујем ,Господе , и исповедам да си ваистину Христос , Син Божији , Који си дошао у свет да грешнике спасеш од којих сам први ја." ( Молитве пред Причешће)

"Први између свих грешника " - то је истински индетит сваког православног хришћанина ! Ако се заиста тако не осећа свако од нас , и то сваког трена , а не само пред Свето Причешће , онда није аутентичан православни хришћанин! Сва трагедија Православног хришћанства је у томе што се не сматрамо и заиста не верујемо да смо ми, свако од нас понаособ " први између свих грешника ".

А Господ наш Исус Христос кроз Свете Апостоле поручио је свима нама: " који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" јер" ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе."(Јн. 20, 27-28).

Дакле, драга браћо и сестре, да би нас Господ наш Исус Христос сачувао од гордости , која је мајка свих падова у грех , позива све нас да будемо смирене слуге Божије , као што је била Пресвета Богородица , слушкиња Господња, ( Лк. 1,38), коју је управо изабрао Господ због њеног смирења , тј "смјерност слушкиње своје." ( Лк.1,47)

А, ако бисмо надмено приступали Светом Причешћу сматрајући се да смо ми " изабрани народ" између свих осталих народа, онда бисмо de facto истог момента изгубили свој индетит православног хришћанина и у ничему не бисмо били слични Подвигоположнику нашег спасења Господу Исусу Христу.

Стога, драга браћо и сестре, ако заиста желимо бити истинске слуге Христове, увек и сваког часа треба да се сматрамо да смо ми " први између свих грешника " , јер само тако можемо у миру да примимо у своју душу Господа нашег Исуса Христа који " се противи гордима, а смиренима даје благодат" ( Јак. 4,6).

Идентитет православног хришћанина је сакривен у смирењу , и зато је Преподобни старац Порфирије говорио " Смирење је све!" , баш као некада Преподобни Серафим Саровски " Смири се и хиљаде људи око тебе ће се спасити!" Смиримо се драга браћо и сестре под моћну руку Божију да би нас Господ узвисио , и то не до неких земаљских висина него до Царства Небеског.

архимандрит Евсевије Меанџија

извор

Преподобни Пимен беше родом Египћанин. Заједно са своја два млађа брата, он отиде у један од општежићних манастира египатских и замонаши се са њима. А после неколико година мати њихова удовица, побуђена природном љубављу према деци, пође к њима желећи да их види, и не могаше их видети. Зато она стаде у близини цркве и чекаше њихов долазак у цркву. Када они иђаху ка цркви она им се јави, но они брзо побегоше натраг од ње, уђоше у келију и затворише од ње врата. А она, дошавши пред врата, стаде куцати и звати их, плачући дирљиво. Али јој они не отвараху, нити јој што одговараху. И када та жена дуго плакаше пред вратима њихове келије, ава Анувије то чу, па на друга вратанца уђе к њима и рече Пимену: Шта ћемо радити с овом старицом? Ето како дуго плаче, не одлазећи одавде.

Тада Пимен приђе к вратима и упита: Што плачеш, старице? – А она, чувши његов глас, но њега самог не видећи пошто врата беху затворена, рече: Хоћу да видим вас, децо моја! Нисам ли ја мати ваша? Не дојих ли вас сисама својим? Не одгајих ли вас? И ето сада сам већ у старијим годинама; много се потресох чујући твој глас а тебе не видећи. Ја силно желим да вас видим, децо моја, пре но што умрем. – Пимен је на то упита: Где желиш да нас видиш, овде или у оном, будућем животу? – Она одговори: Ако вас не видим овде, децо моја, хоћу ли вас видети тамо? – Пимен јој рече: Ако благодушно претрпиш да нас не видиш овде, ти ћеш нас, надамо се у Божје човекољубље, на сваки начин видети тамо. – Удубивши се у ове речи, она одговори: Пошто ћу вас стварно видети тамо, не желим да вас видим овде. – И оде са добром надом, веома се радујући и више волећи да своју децу види у будућем животу него у привременом.

Проводећи дане и године у испосничким подвизима и боравећи непрестано у молитвама, блажени Пимен напредоваше у монашким врлинама, и помоћју Божјом јуначки савлађиваше невидљивог непријатеља. Умртвивши тело своје које војује на дух, и заморивши га многим трудовима као роба, и потчинивши га на служење духу, он узиђе на врх бестрашћа и постаде велики међу пустињским оцима, као савршен у врлинама.

Након неког времена поглавар те земље зажеле да види оца Пимена и посла к њему гласника са молбом да му дозволи доћи к њему. А старац се веома снужди, размишљајући у себи и говорећи: Ако велможе почну долазити к мени и указивати ми поштовање, онда ће и од народа многи долазити к мени и узнемиравати ме, и нарушавати моје безмолвије, моје молитвено тиховање, па ћу се лишити благодати смирења, коју Божјом помоћју стекох великим трудом од младости, и упашћу у мрежу гордости. – Тако размисливши у себи, преподобни одби да види поглавара и замоли га преко његовог гласника да му не долази, јер га видети неће; напротив, отераће га са тог места.

Чувши овакав одговор, кнез се веома ожалости и рече: због грехова мојих ја се не удостојих видети човека Божјег. – Ипак силно желећи да на било који начин види светога старца, кнез прибеже оваквом лукавству: узе сина старчеве сестре, као за неку кривицу, и посади га у тамницу, надајући се да ће старац доћи к њему да посредује за свога сестрића, те ће га тако видети. Стога кнез рече слугама својим: Ако дође ава Пимен, одмах ћу младића пустити на слободу; а ако не дође, онда младића нећу оставити без казне, јер је кривица његова велика.

Када то чу младићева мајка, сестра Пименова, она одмах хитно оде у пустињу к брату; и дошавши пред отшелничку келију његову стаде куцати на врата, молећи га са великим ридањем да иде код кнеза и издејствује да пусти њеног сина. А свети старац јој не отвори врата, нити јој што одговори. Међутим сестра, пошто дуго време куцаше с вапајним преклињањем и не би услишена, стаде грдити старца и ружити, говорећи му: Немилосрдни, неосетљиви, нежалостиви, безбожни, звероподобни, како те не трону толико моје вапајно ридање, јер син мој, јединац мој налази се у смртној опасности. – Старац онда посла ученика да јој рекне: Одлази одавде! Пимен нема деце, и зато му није жао. – И врати се сестра горко плачући и кунући брата.

Када чу о томе, кнез рече својим пријатељима: Кажите старцу да ми макар молебно писмо напише, и ја ћу сестрића његовог пустити из тамнице. – И многи саветоваше светоме старцу да напише писмо кнезу. И старац написа овако: Нека власт твоја нареди да се добро иследи младићева кривица, па ако се у њему нађе нешто што заслужује смрт, онда нека умре, да би временском смртном казном избегао вечне муке; а ако се нађе да његова кривица не заслужује смрт, онда га казнити по закону, па пустити.

Када кнез прочита овакво писмо старчево, удиви се врлинском мудроумљу и расуђивању мужа, и увидевши да је он прави угодник Божји одмах отпусти младића. А преподобни Пимен, избегавајући ташту славу и почасти људске, отиде на другу страну, и много година скиташе се по разним местима. Потом се поново настани у египатској пустињи и остаде у њој до старости, угађајући Богу подвижничким трудовима; и многим иноцима Свети Пимен би отац.

Поучавајући своје ученике смиреноумљу, пошто и сам беше смиреноуман, преподобни Пимен им навођаше као пример повест о неком (можда о њему самом) старцу, говорећи: Не тако давно један монах Египћанин живљаше близу Цариграда у једном пустом месту, имајући малу келијицу. Догоди се једном да туда пролажаше благочестиви цар Теодосије. Дознавши да ту живи монах, цар остави све своје пратиоце и, прерушивши се у простог војника, упути се старчевој келији. Када цар закуца на врата, инок отвори, али не познаде цара него га прими као простог војника. Пошто сатворише молитву они седоше. Тада упита цар: Како се подвизавају оци који живе у Египту? – Монах одговори: Сви моле Бога за спасење ваше. – Гледајући по келији старчевој, цар не виде у њој ништа сем корпе која висијаше на зиду, и у њој немного сувога хлеба. И рече цар старцу: Оче, благослови ме да једем мало. – Старац одмах нали воду у зделицу, насу соли и метну парчад сувога хлеба, и једоше оба заједно. Затим старац донесе крчаг воде и даде цару да пије. После тога цар запита старца: Знаш ли ко сам ја? – Он одговори: Не знам, господине, Бог те зна. – Тада му цар рече: Ја сам цар Теодосије. – И старац му се одмах поклони. Потом рече цар: Блажени сте ви монаси, јер сте слободни од брига таштег света овог и водите миран живот, бринући се једино о спасењу душе своје, како ћете добити вечни живот и небеска блага. Истину ти говорим да ја, рођен у царској палати и сада цар, никада нисам тако слатко јео хлеба и пио воде као што сада једох и пих са огромним задовољством. – Старац на то рече: То је зато што ми монаси сва наша јестива спремамо са молитвом и благословом; због тога и најпростија храна бива слатка. А по вашим кућама спремање јела бива без молитве, притом са много трчкарања и празних разговора; због тога јела ваша не добијају благослова који би их учинио слаткима. – Давши целив старцу, цар оде; и од тада веома поштоваше тога монаха. Међутим старац, бојећи се пагубног превазношења и гордости, да не би због поштовања од стране људи изгубио своју смиреност и лишио се благодати Божије, устаде и побеже оданде и дође опет у Египат.

Такву повест исприча својим ученицима Свети Пимен, желећи их научити смирености и склањању од таштих похвала и почасти, које доносе монасима не корист, него штету. Свети Пимен учаше своје ученике и осталим врлинама; и учење његово беше делотворно, могло је свакога упутити на спасење: јер као што равноангелни живот његов беше образац врлине, тако и реч његова беше свима на корист. И долажаху к њему не само почетници него и остарели у подвизима монашким, и питаху га о ономе што је корисно за спасење душе, и добијаху од њега богомудре и богонадахнуте одговоре на сазидање душа својих. Те одговоре неки записиваху у Патерицима, Отачким књигама. Неке од тих одговора споменућемо овде.

Неко упита аву Пимена, говорећи: „Ако видим сагрешење брата свога, треба ли да га покријем?“ Ава одговори: „Ако покривамо сагрешења браће, и Бог ће покрити наша“. – Неки брат рече ави Пимену: „Смућујем се, оче, и хоћу да идем одавде“. Старац упита: „Са ког разлога хоћеш да идеш одавде?“ Брат одговори: „Чујем ружне речи о једном од овде живеће братије, и то ме саблажњава“. Старац рече: „Није истина то што си чуо“. Брат одговори: „Зацело је истина, оче, јер онај који ми је то причао заслужује свако поверење“. Старац рече: „Не, онај који ти је причао не заслужује поверење, јер када би заслуживао поверење, он ти не би причао такве ствари. Но ти никада не веруј ономе што ти говоре, ако сам то видео ниси. Јер и Бог, чувши вику Содомску, не поверова док не сиђе сам да види својим очима: Вика је, рече Господ, у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21)“. Брат рече на то: „И ја, оче, својим очима видех тога брата где греши“. Чувши то, старац погледа у земљу, узе са земље малу гранчицу, и упита брата: „Шта је ово? Брат одговори: „То је гранчица“. Старац онда погледа на врх зграде, па указавши на греду на којој стоји кров зграде, упита: „А оно шта је?“ Брат одговори: „Оно је греда“. И рече старац брату: „Запамти у срцу свом, да су греси твоји као ова греда, а грех брата, о коме говориш, јесте као ова гранчица, па се нећеш смућивати и саблажњавати“.

Ове речи Светог Пимена чу ава Сисоје који се тада деси код њега, удиви се и рече Светом Пимену: Како да те похвалим, аво Пимене! Ваистину су речи твоје препуне благодати и славе, као скупоцено драго камење! – Тада рече ава Пимен: Казано је: сведочи само оно што видеше очи твоје. А ја вам кажем: ако што и очима својим видите, не верујте одмах. – И онда исприча овакав случај. Неки брат би исмејан од ђавола оваквим привиђењем: он виде једнога брата где чини грех са женом; то му смути мисли, и њега спопаде похота; и он онда приђе и гурну их ногом, говорећи: Престаните, зашто грех чините? – И гле, испостави се да то беху снопови пшенице а не људи. Зато, закључи ава Пимен, кажем вам: не верујте одмах ни ономе што очима својим видите. – На то га ава Анувије упита: А шта би ти рекао Бог, ако би видео некога где греши, а ниси га укорио? – Свети Пимен одговори: Рекао бих Богу: Господе, Ти си заповедио: „извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети, извадити трун из ока брата твога“ (Мт. 7, 5).

Једном брат један упита аву Пимена говорећи: Учиних тежак грех, оче, и хоћу да проведем у покајању три године. Је ли доста три године за покајање? – Старац одговори: Много је. – Тада брат рече: Значи, ти налажеш кајати се једну годину? – На то старац одговори: И то је много. – Чувши то, друга братија рекоше: Према томе, у покајању треба провести до четрдесет дана? – А старац поново одговори: „И то је много“. Па онда додаде: Ја сматрам да ако се човек покаје од свега срца и чврсто реши да се више не враћа на грех, онда ће Бог примити његово тродневно покајање.

Неки брат упита аву Пимена говорећи: Како треба човек да живи? – Старац одговори: Из примера пророка Данила видимо, да га низашта нису могли окривити сем да служи Господу Богу своме. – Овим речима Свети Пимен показа да човек треба да живи тако, да сав живот његов буде не што друго, него једино служење Господу Богу.

Други инок упита: Како да се сачувам од вражијих нападаја? – Отац одговори: Када котао загреван ври, онда га не сме дотаћи ни мува, нити икоји инсект; а када се котао охлади, онда и муве на њега слетају и инсекти у њега улазе. Тако и к иноку који се усрдно бави духовним делима, враг не сме приступити и увући га у своје замке; к ономе пак који проводи време у нехату и лењости, враг лако приступа и наводи га на грех како хоће.

Неко упита старца, како се избавити од рђавих помисли које наилазе. Свети старац одговори: Та је ствар слична човеку који слева има огањ а сдесна суд са водом; и ако се запали од огња, он узима воду из суда и угашује себе. Огањ то су рђаве помисли, које враг убацује у срце човеку, као варнице у кућу, да би се човек запалио греховном жељом; а вода, то је – бацити себе на молитву к Богу.

Опет упита старца Пимена ава Амон о рђавим помислима које излазе из срца, и о таштим жељама. И одговори старац из Светога писма, говорећи: Еда ли се може прославити секира без онога који њоме сече? Или похвалити се тестера без онога који њоме струже? Тако и ти, не шаљи рђавим помислима у помоћ свој пристанак, и оне ће ишчезнути.

Ава Јосиф упита аву Пимена о посту, рекавши: Како се треба постити? – Старац одговори: Ја сваки дан једем по мало, али се не наједам. – Ава Јосиф упита: А када си био млад, ниси ли се постио по два дана? – Пимен одговори: Зацело постио сам се не само по два дана, него и по три, и по читаву седмицу. Али Свети оци, испитавши и једно и друго, нађоше да је најбоље сваки дан јести по мало. Јер то је царски пут, лакши и подеснији, да се ум не би погордио.

Игуман Великог манастира упита аву Пимена, говорећи: Како могу стећи умилење? – Старац одговори: Зар може бити умилење у оном срцу, у коме су мисли о сиревима, о судовима зејтина, и о другим житејским бригама? – Други упита старца: Шта је боље, говорити или ћутати? Старац одговори: Ко говори Бога ради, добро чини; и ко ћути Бога ради, такође добро чини.

Ава Сисоје упита аву Пимена о нечистим помислима. Старац одговори: То је слично сандуку са хаљинама: ако човек држи хаљине у сандуку дуго време, не претурајући их и не ветрећи их, хаљине ће у току времена појести мољци и оне ће се распасти. Тако је и са нечистим помислима: ако их човек не одгони од себе, оне ће му разорити и упропастити душу.

Такве мудре одговоре давао је на разна питања ава Пимен. Осим тога у Патерицима се налазе многе мудре изреке Светог Пимена. Ево неке од њих.

Ава Пимен је говорио: „Када човек хоће да зида кућу, он скупља разну грађу, да би је могао сазидати. Тако ћемо и ми лако сазидати у себи дом душе, ако од сваке врлине узмемо по неки делић“. – Још је ава говорио: „Главно је за човека ово троје: бојати се Бога, често се молити, и ближњему добро чинити“. – Свети старац је говорио: „Темељ монашког живота је ово троје: сиромаштво, трпљење и разборитост. Ако се ова три делања налазе у монаху, онда Бог који га спасава живи у њему“. – Свети Пимен је говорио: „Ако инок омрзне две ствари, може се ослободити саблазни овога света“. „А које су то ствари?“ упита брат. „Покој тела и сујета“, одговори старац; па продужи: „Писано је у Еванђељу: Који има хаљину нека је прода и купи нож (Лк. 22, 36); то значи: који има покој тела, нека га остави и почне проводити суров живот, ступивши на пут тесан“. Још рече: „Када се Давид бораше са лавом или са медведом, он га уби ухвативши га за гушу (1 Цар. 17, 34-35); тако ћемо и ми Божјом помоћу победити лава – ђавола, и медведа – тело наше, ако узду уздржања ставимо на грло и стомак наш“. Још додаде свети ава: „Да Навузардан, старешина над куварима цара Вавилонског, није дошао у Јерусалим, храм Господњи не би био сагорен. Тако и у нама неће се запалити огањ греховне ножуде, и никада неће доживети пораз ум наш који ратује са врагом, ако се не одамо преједању и задовољавању стомака. Потом рече свети старац: „Као што се пчеле одгоне димом, те људи узимају слатки плод њиховог труда, тако се покојем тела одгони страх Господњи од душе наше и одузима јој се свако добро дело“. Још рече: „Као што царев маченосац предстоји цару увек готов, тако и душа наша треба да је увек готова за борбу са демоном блуда“.

Чувши за неког брата да се пости по шест дана и у седми узима по мало хране, али се гњеви на брата свог, ава Пимен рече: Научио се постити шест дана, а није се научин уздржавати се од гњева ни један дан.

Презвитер једног манастира, чувши за неку братију да често одлазе у град и купају се у купатилу и не раде на своме спасењу, разгневи се на њих, дође у главни храм, и узе им монашки лик. Потом се раскаја, оде к ави Пимену и исприча му све шта је урадио са том братијом. Старац му рече: А ти, немаш ли у себи ништа од старог човека или си га, можда, потпуно свукао са себе? – Чувши овакву реч од старца, презвитер би тронут, па призва братију коју беше уцвелио, извини им се покајнички, и поново их обуче у монашки лик.

Једном ава Исак дође к ави Пимену, па видевши га где излива мало воде на ноге своје, рече му како неки оци навикоше сурово мучити тело своје. А ава Пимен му рече: Ми смо научили да будемо не убице тела него убице страсти. – Потом рече: Човек који наизглед ћути а срце му осуђује друге, тај уствари непрестано говори. А има таквих људи који од јутра до вечера говоре језиком, а у ствари држе молчаније; јер који не осуђује ближњега исто је што и онај који ћути.

Ава Јосиф исприча ово: Када једном сеђасмо код аве Пимена, беше међу нама млади брат Агатон. Желећи да нешто каже овоме Агатону, старац га назва авом, рекавши: аво Агатоне! – А ми приметисмо старцу: Овај брат је још млад, зашто га зовеш авом? Старац одговори: Његова ћутљива уста побудише ме да га назовем авом.

Још говораше ава Пимен: Брат који борави са ближњима треба да је камени кип; вређан, не треба да се гњеви; хваљен, не треба да се горди. – Још свети старац говораше: Злом никада нећеш победити зло. Ако ти ко чини зло, ти му узвраћај добром, да би својим добротворством разорио његово зло.

Овој врлини, као и другим врлинама, преподобни Пимен поучаваше и самим делом; јер до његовог доласка из Скита у Египат, живљаше у Египту неки старац, поштован од свих. А када тамо дође ава Пимен, многи оставише тога старца и почеше долазити к Пимену. Због тога старац тај стаде се гњевити на дошавшег аву, завидети му, и рђаво говорити о њему. Када то чу ава Пимен, би му жао и рече својој братији: Шта да радимо сада, јер нас ови људи бацише у тугу, оставивши тако светог и врлинског старца и долазећи к нама ништавнима? На који начин ћемо одстранити од нас гнев великог оца тог? Да спремимо нешто хране и потражимо мало вина, па хајдемо к старцу да заједно са њим једемо; можда ћемо на тај начин умилостивити његово срце.

Пошто спремише хране и нађоше мало вина, они одоше к томе старцу и закуцаше на врата његове келије. Чувши куцање, ученик тога старца упита: Ко је? – Одговорише му: Реци своме ави да је дошао Пимен са братијом да приме благослов од њега.

– Ученик оде и каза старцу. А старац чувши рече: Иди и реци им: Идите одавде, јер немам времена да вас видим. – Када ученик саопшти то дошавшима, они рекоше: Нећемо отићи одавде док се не удостојимо поклонити се старцу. – И стајаху на жези пред вратима келије. А старац, видевши смирење и трпљење дошавших, би тронут те им отвори врата и прими их са целивом; па севши разговараху с љубављу и једоше донесено. Онда рече тај старац: Нема сумње истина је не само оно што сам чуо о вама, него видим у вас добра дела стопут већа.

Од тога времена старац постаде ави Пимену пријатељ пун љубави. Тако је преподобни Пимен умео да отклања злобу уперену на њега и био у томе пример другима.

Поред тога преподобни Пимен је умео да духовно користи другима и ћутањем својим, као и речју. Једном презвитери те области дођоше у посету манастиру у коме је обитавао преподобни; а ава Анувије, желећи да их по могућностима мало угости, уђе к преподобном Пимену и каза му то. Међутим Пимен не даде одговора, него остаде ћутећи дуго време; и отиде од њега Анувије ожалошћен. Потом братија која се десише код аве Пимена, упиташе га: Зашто ниси дао одговора ави Анувију?

– Старац им одговори: Ја немам оруђе (тојест језик) за то, јер сам већ мртав; а мртав не говори; стога не сматрајте да боравим с вама.

Старац поступи тако, да га не би звали к њима за трпезу; јер се о њему прича и то, да када су га братија звали да једе заједно са њима, он је одлазио плачући, као без воље: јер се чувао да насити стомак свој, а уједно с тим бојао се да не ожалости братију не послушавши их.

Неки инок, чувши о врлинском животу преподобног Пимена, дође к њему из далеке земље, да га види и да се поучи од њега; старац прими иноке с чешћу, и пошто целиваше један другог седоше. Инок стаде говорити старцу из Светога писма, о стварима недокучљивим о којима се говори у Божанском писму, и о предметима небеским. А отац Пимен, окренувши лице своје, ћуташе и ништа не одговараше говорнику. Инок тај дуго говораше од Писма, и не добивши никакав одговор од ћутећег старца, изиђе из келије жалостан и рече старчевом ученику: Узалуд предузех тако далек и тежак пут; ја ради њега дођох овамо, а он неће ни једну реч да ми проговори. – Ученик уђе к старцу и рече му: Оче, ради тебе дође овај чесни муж, славан међу иноцима своје земље; зашто не разговараш с њим? – Старац одговори: Он је од виших, и говори о небеском; а ја сам од нижих, и могу говорити само о земном. Када би брат који је дошао к нама говорио о душевним страстима и о телесним немоћима, ја бих му онда одговарао, а пошто он говори високе ствари, ја о њима не знам.

Изишавши од старца, ученик рече томе иноку: Знај, оче, да старац нерадо разговара из Божанског писма; но ако му ко говори о страстима душевним, он онда одговара. – Тронут, инок тај уђе к старцу и упита га: Шта да радим, аво, јер страсти владају мноме? – Тада старац, погледавши на њега радосна лица, рече: Сада си добро дошао; сада ћу отворити уста своја и напунити их блага. – И говори с њим дуго како се побећују страсти које војују на нас. И инок, добивши много духовне користи од богонадахнутих речи старчевих, благодари Бога што га удостоји да види тако светог старца и да слуша беседу његову; и врати се у своју земљу радујући се што је обрео велику корист за душу.

Потом други инок, ава Исак, дође к оцу Пимену и нађе га где седи ћутећи, и као да је у заносу. Почекавши доста времена, па кад виде да старац дође к себи, он направи метаније пред њим, говорећи: Реци ми, оче, где си био умом својим? – А он, приморан на одговор упорном молбом, одговори: Мој ум бејаше тамо, где Пречиста Дјева Марија Богородица плакаше стојећи крај крста; и ја бих хтео тако свагда плакати.

Такав великан међу оцима, преподобни Пимен, који прође сваку врлину, који животом и речју беше свима на корист, имађаше у уму свом толико смирење, да често са уздахом говораше: Ја ћу бити бачен у оно место, у које Сатана буде бачен. – Но Господ смиреног слугу Свог узнесе у места светих анђела и у насеља праведних и преподобних; после земног живота, испуњеног многим годинама, Господ га уведе у небеске обитељи, где нема краја годинама, где сви свети, предстојећи престолу славе Божије, свагда славе Оца и Сина и Светога Духа, Једног Бога у Тројици, коме и од нас грешних нека је слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2025/09/08/zitije-prepodobnog-pimena-velikog/

И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и гријешници дођоше и јеђаху са Исусом и са ученицима његовим. И видјевши то, фарисеји рекоше ученицима његовим: Зашто са цариницима и гријешницима Учитељ ваш једе и пије? (Мт.9:10,11)

Радостан, јер је у свој дом примио Христа, Матеј је позвао царинике. Христос је јео с њима ради њихове користи, иако су Га оптуживали због тога. Фарисеји су хтели да Његове ученике одвоје од Њега, те су Га клеветали зато што једе с цариницима. (Цариници су били скупљачи пореза за потребе римске управе која је од јеврејског народа убирала неколико врсти пореза. Били су презрени од људи зато што су често узимали више новца него што је било прописано, али и због тога што су радили за омражену римску власт.)

А Исус чувши рече им: Не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милости хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање. (Мт. 9:12,13)

„Нисам“, каже, „сада дошао као судија, већ као лекар те зато подносим смрад и прљавштину.“ Прекорева их као неуке, говорећи: „Идите и научите се“, што значи: „Ако до сада нисте успели да се научите, онда барем од сада идите и научите се да је Богу милост према грешницима дража од сваке жртве“. (Ос. 6:7)

Господ са иронијом говори: „Нисам дошао да зовем праведнике“, желећи да каже: „Нисам дошао да зовем вас који себе сматрате праведнима, јер нико од људи није праведан. Дошао сам да зовем грешнике, не да остану грешници, већ да се покају.“

свети Теофилакт Охридски (из књиге ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ)

извор

Да ли можемо да угодимо Богу помоћу свакодневних обавеза или не? У свакодневици, у мору обавеза прође по читав део дана, некада и по цео дан, а да уопште и не помислимо на Бога. Како да наш ум задржимо близу Бога током обављања наших свакодневних послова и обавеза? Прочитајте одличне савете светог Теофана Затворника!

„Како живети без дела? Јер тада влада грешна доконост. Треба нешто да се ради, да се обављају неки домаћи послови. То је Ваша дужност. Не треба пресецати спољашње односе. Треба их одржати, и потребно је да се одрже. То је дуг људској заједници. Али сва таква дела могу и треба да се обављају тако, да не одбијају мисао о Богу. Како то? Постоји код нас празноверје, готово свеопште, да чим се прихватиш неког домаћег или сличног посла, одмах излазиш из области божанских и богоугодних дела. Одатле када се појави жеља да се живи богоугодним животом или се о томе поведе реч, обично је са тим повезана мисао, да ако је тако, онда треба побећи из друштва, побећи из дома у пустињу, у шуму. Међутим, то уопште није тако. Свакодневни послови и друштвене обавезе од којих зависи стање породице и друштва јесу Богом одређена дела чије испуњавање не представља прелазак у небогоугодну област, него управо хођење у делима Божанским. Држећи се таквог погрешног мишљења сви тако и поступају, и бавећи се свакодневним и друштвеним пословима ни не помишљају на Бога…[1]

 

Потребно је да све ствари које Вам бивају пред очима протумачите у духовном смислу, и да то тумачење тако затворите у свој ум, да када погледате на неку ствар, очи виде чулну ствар, а ум сагледава духовну истину. На пример, видите мрље на белом платну и осетите како је непријатно и жалосно наићи на тако нешто. Протумачите то сада тако, како жалосно и тешко мора да буде Господу, анђелима и светитељима када виде греховне мрље на нашој души, убељеној стварањем по лику Божијем и препорађањем у купељи крштења, и опраној сузама покајања. Ако чујете да мала деца праве велику буку и неред када остану сама код куће, то протумачите тако, да се бука и неред подижу и у души када од ње оду пажња према Богу и страх Божији. Уколико осетите мирис руже или неки други мирис који Вам прија, а онда осетите смрад па се окренете и запушите нос, то протумачите овако: свака душа има свој мирис: добра – добар, а лоша – лош. Анђели Божији и светитељи, а неретко и праведници на земљи осећају тај мирис и због доброга се радују а због лошег тугују. Ово Вам говорим само примера ради, а свака ствар може да подстакне различите духовне мисли, код једнога једне, а код другога друге. Све што Вас окружује и на шта наиђете протумачите онако како налазите да је најкорисније за Вас. Почните од куће и протумачите све у њој: саму кућу, зидове, кров, темељ, прозоре, пећи, столове, огледала, столице и друге ствари. Пређите на житеље па протумачите родитеље, децу, браћу, сестре, сроднике, слуге, посетиоце и остале. Протумачите и уобичајени ток живота: устајање из постеље, поздрављање, обед, рад, одласке из куће, повратке, пијење чаја, примање гостију, певање, дан, ноћ, сан и све остало“[2].

[1] https://svetosavlje.org/sta-je-duhovni-zivot-i-kako-se-za-njega-osposobiti/51/

[2] https://svetosavlje.org/sta-je-duhovni-zivot-i-kako-se-za-njega-osposobiti/53/

извор

Речено је: „Нека вам је, дакле, браћо и сестре, знано да вам се кроз Њега (тј. Исуса Христа) проповеда опроштење грехова; и сваки који верује оправдава се Њиме од свега од чега се нисте могли оправдати Мојсијевим законом“ ( Дела апостолска 13 :38–39). Значење ових речи је очигледно: морамо се трудити да испунимо Мојсијев закон, али тамо где га не можемо испунити, положићемо своју наду за спасење у потпуности на Христа Исуса. Као што читамо: „од чега се нисте могли оправдати Мојсијевим законом, Њиме се оправдава сваки који верује .“ Али, авај, колико год се трудили, не можемо испунити цео Закон. Можемо само да имитирамо праведан живот према заповестима Творца, као што то чине Јевреји и муслимани. Али знамо шта је написано у Писму: „Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповедамо своје грехе, веран је Он и праведан да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправде. Ако кажемо да нисмо сагрешили, чинимо Га лажовом, и речи Његове нема у нама“ ( 1. Јованова 1 :8-10 ). Дакле, сви смо заробљени грехом и немамо чиме да се хвалимо једни пред другима. Као што неки кажу: „Јесам сагрешио, али то нисам учинио.“ Заиста, нема разлике између грехова, као што је речено: „Ко држи сав закон, а прекрши само једно, крив је за све. Јер Онај који је рекао: 'Не чини прељубе', рекао је и: 'Не убиј'. Дакле, ако не чиниш прељубу, него убијаш, и ти си преступник закона“ ( Јаковљева 2:10-11 ). Стога је непријатно, па чак и одвратно видети како један грешник оптужује и осуђује другог грешника. Лично, једна пословица, мото, спасава ме од греха осуде: „...лекареу Исцели самог себе...“ ( Лука 4:23 ).

Дакле, бринимо се о томе како живимо, бринимо се о себи. Трудимо се, где год нам је могуће, да испуњавамо заповести Божије , а где се спотакнемо и грешимо, тражимо спасење у Христу. Као што је речено, као што смо горе прочитали: „И од свега од чега се нисте могли оправдати законом Мојсијевим, Њиме се оправдава сваки који верује . “

протојереј Олег Стењајев

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Када је персијски шах Абас 1622. године, пљачкао по Грузијској земљи, тада су Персијанци узели много свештених утвари, међу којима и Господњу ризу и чудотворну икону Грузијске Богоматере.

Господњу ризу је шах Абас однео на дар Патријарху Филарету, а икону Грузијске Богомајке је продао Стефану Лазареву, трговачком путнику јарославског трговца Григорија Литкина.

Литкин је у Јарославу уснио сан да икону пошаље у Красногорски мушки манастир у Архангелској области. Како се Стефан вратио у родни крај, његов послодавац, Литкин је са радошћу дочекао икону и са чашћу је пратио у Двинске пределе и Черногорски манастир, (који је основан на гори покривеној непроходном шумом), због чега је од древних времена била позната, као Черна Гора. Касније је манастир преименован у Красногорски. Заједно са иконом, Григорије Литкин је донео још значајнијих поклона за украшавање светиње. Овде се у непроходној шуми, света икона прославила многим чудесима.

Године 1654. у време велике епидемије икона је била однесена у Москву и молитвама пред њом време епидемије се скратило и болест ишчезла. У част овог догађаја био је освећен Тројицки храм у Глиницама. Мноштво народа је долазило чудотворној икони на поклоњење, а вера је била потврђена прекраћењем смртоносне епидемије.

Године 1658. указом цара и благословом Епископа Никона новгородског, (будућег Патријарха Московског и целе Русије), испитавши исцељења која су произилазила од чудотворне иконе установљено је њено празновање – 4. септембра по новом, односно 22. августа по старом календару.

Након затварања Красногорског манастира 1922. године, Грузијска икона је нетрагом нестала.

Чуда

 Пред иконом Богородице Грузијске молимо се за избављење од епидемија, куге, за исцељење од глувоће и ушних болести, слепила и других очних болести.

Тако је монаху Питириму, после његових молитава пред чудотворним образом, изгубљени вид и слух потпуно повратили.

Хронике владавине Алексеја Михајловича сведоче да је чудотворни образ ношен у многим руским провинцијама, чак до Сибира. Грамата из 1698. године каже: Преко образа Грузијске Мајке Божије, како раније тако и сада, она пројављује многа чуда и исцељења за оне који јој прилазе са вером!

 Изображење

Ова икона припада типу Богородице Путеводитељке (Одигитрије), где је Света Дјева допојасно приказана са Богомладенцем у наручју. Прстом руке Своје свете указује на Христа, као на пут истинити, док Он у левој руци држи савијени свитак.

На овој грузијској икони Богомладенац, иако Младо Дете, десном руком благосиља као Архијереј, крсним знаком ИС/ХС. Видимо да је одевен у златни хитон, као Цар и Првосвештеник. Пошто је Он глава Цркве, као законодавац, држећи свитак у својој левој руци, благосиља све оне који иду путем савршенства.

Богомати је сасвим једноставно одевена са тамном одеждом, изнутра пребојеном црвеном бојом, која се простире по ивицама поруба. На Глави Њеној и раменима се налази извезена по једна звезда, симбол непорочне чистоте Њене. На рукама су јој извезене наруквице, као код свештеника који савршава Свете тајне.

Погледи Богомладенца и Приснодјеве су уперени једно у друго, у савршеном сагласју. Он као Првосвештеник и Она као Његова прва слушкиња, заједно садејствују у домостроју људског спасења.

Иконографски, Грузијски образ је сличан Јерусалимској икони Мајке Божије.

Молитва 1

Прими, Свемоћна Најчиситија Господарице, Богородице, ове искрене поклоне од нас, Твојих недостојних слугу, за Твој чисти обаз, нежно појање приносимо Ти, јер си Ти суштина и слушаш наше молитве и дајеш по вери онима који траже и испуњаваш: потребитима муке ублажаваш, болеснима дарујеш исцељење, исцељујеш слабе и болесне, и растерујеш демоне са небеса, дарујеш утеху оклеветанима, и чуваш повређене, опрашташ грешницима, чистиш губаве и малу децу, смилуј се, и разреши јалове од неплодности. Тако, Госпођо, ослободи нас од мнодих свеза и исцели од сваке страсти и исцели очне болести и ослободи нас од смртоносних чирева: све је могуће кроз Твоје посредовање пред Сином Твојим, Исусом Христом, Богом нашим. О Свеопевана Мати, Најчистија Мајко Божија! Не престај молити се за нас, недостојне слуге Твоје, славећи Те и величајући Те, и прослављајући Твој најчистији образ имајући неразрушиву наду и необориву веру, у Тебе, СвагдаДјево, Најсветија Непорочна, славимо Те и поштујемо, певајући Ти сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва 2

Теби, Богоизабраној слушкињи, Благословеној Дјеви Мајци Божијој, Царици неба и земље, вапимо Ти: почуј наше молитве и не окрени Своје лице од нас недостојних. Прими, О Сведобра, од недостојних слугу Твојих, који поштују Твоје најчасније име, верно клањајући се Теби пред Твојим чудотворним образом, нудимо Ти своје топло мољење: узнеси до престола Сина Твог, Христа Бога нашег, како Би био милостив на неправедност нашу, да нам не врати по делима нашим, како би Његова благодат била још издашнија. Њега, моли уместо нас: јер Ти можеш тражити све од Њега, као Мајка, јер имаш смелост пред Њим. Због овога, Теби, као Свемоћној и најмилосрднијој Посредници, прибегавамо, често се молећи: питај Јединородног Сина Божијег, Христа Бога, који је од Тебе рођен, за све нас од светих отаца православних, до свршетка дана наших, да останемо у заповестима Божијим, исправно се држећи, и да остатак живота нашег проведемо у побожности и чистоти, да будемо почаствовани мирном хришћанском смрћу, са добрим одговором на страшном суду Сина Твога и нашег Бога. Како би под покровом Твојим достигли вечно блаженство у царству Божијем, заједно са Његовим Јединородним Сином и Светим Духом,  коме доликује слава, част и поштовање, сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва 3

Твоју величину и милосрђе, Мајко Божија, ко ће испричати; и ко ће опевати Твоја чуда, Преславна; Ти си радовање верној деци Руске цркве, Најчистија, безбожним варварима, које си збунила својом светињом: Твоја изванредна икона је сачувана за нас, наше болести су излечене и духовне туге су ицељене. О, Свемилосрдна Госпођо, Дјево, Мајко Божија, не ускрати нам од Твоје заштите, већ са Твојим молитвама, увек сачувај нашу земљу и људе у свету и допринеси обнављању манастира Раифа. Као Света Мати Најсветијег Бога, Госпођо, Маријо Мајко Божија, са свима светима, моли се да душе слугу Твојих достигну небеска насеља, са новомученицима и исповедницима манастира Раифа.

https://mitropolija.com/2025/09/04/cudotvorna-ikone-majke-bozije-gruzijska/

Време је тица, која те кити шареним перјем, но, која ће доћи и да почупа своје. Ако будеш сувише везао душу своју за перје, време ће ти с перјем и душу очупати. Ах, како ће тада ружна бити нагота твоја!

Примедбе на тело

Христос никада није направио ни једну примедбу на тело једног човека.

Он није рекао Закхеју: како си мален! Ни Јуди: како си ружан! Нити раслабљеном: како си раслабљен! Нити губавоме: како заудараш!

Он је непрекидно општио са стварношћу у људима, то јест са душама.

То је душа душама говорила, и дупља душе лечила и лизала.

Говорити о телима присутних људи Христос је сматрао безмало исто тако непристојно, као што озбиљни људи сматрају непристојним говорити о оделу један другог.

Зато, када човек говори теби, не мисли на његово тело, не испитуј његово тело, него гледај у његову душу, уживи се у његову душу и тада ћеш га разумети.

И када говориш с човеком, не мисли на своје тело и не мисли на његово тело, него мисли о својој души и његовој, понављајући у себи: „Oво душа души говори, и душа с душом општи“.

И тада ћеш осетити присуство Бога међу вама двојицом. И бићеш разумљив и разумећеш.

Мисли о добру и злу –  Свети Владика Николај Жички

https://mitropolija.com/2025/09/03/dusa-preteznija-od-tela/

Можда никада више брига за здравље није била израженија него у ово наше време. И опет, никада више болести. Људи све више “инвестирају“ у своје здравље трошећи велике суме новца, а опет, само им једно не пада на памет – начин живота. Предајемо се науци и “научницима“ да нас кроз живот воде и не сањајући да је Онај који је Пут, Истина и Живот, истовремено и савршено здравље.
Здравље се у светоотачком учењу посматра као највећи дар Божији. Осим тога, физичка (телесна) срећа никада није била подвижницима светости основни циљ, већ је служила само као средство помоћу којег су пловили животним морем спасења.
Већа пажња се увек поклањала здрављу душе, а не тела. „Каква је корист имати здраво тело, а душу болесну и немоћну“ – писао је св. Тихон Задонски. Ако је души предодређен живот вечни, а тело је пролазно и распадљиво, потпуно је разумљив разлог таквог односа према њој. Међутим, тело се увек називало још и храмом душе, те зато и садржај храма мора бити одговарајући.
У темељне моменте истински здравог живота Свети Оци су убрајали: меру у свему, душевни мир, умерену и разумну исхрану уз одговарајућа ограничења (посништво), врлински живот с молитвом, вером и љубављу према Богу и ближњима, физички рад.
Савремена медицина саветује да сваки дан трошимо толико и толико беланчевина, угљених хидрата, масти, витамина, и многи људи, претерано забринути за своје физичко здравље, малтене помоћу апотекарске ваге мере и покушавају да контролишу свој оброк, да би се тачно придржавали свих научних препорука. А у пракси и даље постоје болести, непредвидиви поремећаји здравља, иако се људи, рекло би се, свега тачно придржавају.
А древни хришћански подвижници, судећи по многобројним изворима, уопште се нису хранили по научним рецептима, јели су просту храну (хлеб и воду, поврће, воће), а и то понекад не сваки дан, па су ипак живели дуго, задржавајући крепкост тела и бистрину ума. Мање је било и свих могућих обољења.
На пример, један од оснивача древног монаштва св. Павле Тивејски, отшелник и пустињак, уз изузетно скромну трпезу (мало хлеба, урме и изворска вода) доживео је 113 година. Други отац монаштва, св. Антоније, који је још за живота назван Великим, упокојио се у 105 години, по сведочанству савременика – „сачувавши до последњег дана оштар вид, не изгубивши ниједан зуб и потпуно здрав.
Здраве су му биле и руке и ноге. Једном речју, изгледао је бодрији и јачи од сваког ко користи разноврсна јела, купке и различиту одећу“. Када се уочи своје смрти подвижник појавио пред људима, дошавши у Александрију да би разобличио јереси, његов изглед је запањио све: „Његово тело је сачувало некадашњи изглед, није се угојило због недостатка кретања, нити је усахло од постова и борбе против демона. Антоније је био исти онакав каквим су га познавали пре отшелништва. У његовој души је била иста она чистота нарави, није био жалостан, није дошао у стање усхићења од задовољства, није се предао ни смеху, ни тузи, није се збунио угледавши гомилу људи, нити обрадовао када су сви почели да га поздрављају, већ је остао непомућен и неузнемирен, зато што је њиме управљао разум и ништа га није могло смести“.
И други бројни примери доказују да човек заиста „не живи само од хлеба“ и да постоје други енергетски извори (који не потичу од хране) који хране организам. То се нарочито јасно испољава тамо где је присутан духовни живот. Овде је победа духа над телом очигледна.
Светоотачко учење веома високо цени по питањима здравог живота значај физичког рада, међутим, истиче да тај рад мора бити духовни (одуховљени), сразмеран човековим могућностима, а не страстан, опседнут, егоистичан и користољубив. „У зноју лица свог јешћеш хлеб“ – каже се у Светом Писму (Пост. 3:19). То јест, ми морамо непрестано да улажемо велике, али наравно, својој снази сразмерне напоре да бисмо обезбедили себи све што нам је неопходно. Међутим, недуховни рад упућује човека на стазу извлачења користи из резултата рада, или постаје формалан у случајевима присилног рада, а у свим случајевима долази до прекида духовног јединства са Творцем.
Бројни помодни системи лечења периодично из године у годину избијају с новом снагом, понекад стичући масовни епидемијски карактер и обмањујући приличан број оних који желе да ефикасно утичу на своје здравље или да се излече. То су и све могуће дијете, методи гладовања, употреба јабуковог сирћета, сисање маслаца од сунцокрета, мирисање валеријановог корена, употреба сопствене мокраће (уринотерапија), проклијалих житарица, итд. и томе слично.
Неки системи излечења који се пропагирају прилично су сурови и носе аскетски карактер, понекад имају духовни, философски правац саобразан природи (систем „учитеља“ Иванова), међутим, никада се не уздижу на ниво истинског схватања Божанског промисла, јер су ограничени у својој људској неукости, услед запостављања главног и темељног принципа лечења – тежње према Творцу и живљења у Христу.
„Имаш Лекара Који је изнад болести,
Имаш Лекара Који побеђује силу болести;
Имаш Лекара Који лечи једним покретом руке;
Имаш Лекара Који исцељује једном одлуком,
Који и може и хоће да лечи“,
(свети Јован Златоуст)
У питањима лечења светоотачко учење изузетно тачно следи Свето Писмо, где овим поводом постоји много изузетно вредних података. Обратимо се некима од њих, које је аутор изабрао ради погодности и очигледности излагања у виду заповести о здравом начину живота:
1. Свака горчина и гнев, и љутина, и вика, и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф. 4:31). Гневите се, али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем (Еф. 4:26). Љубомора и гнев скраћују дане, а брига пре времена доводи старост (Сир. 30:26).
2. Пазите на себе (Лк. 17:3). Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф. 4:29). И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни (1 Пт. 2:5). Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство (Кол. 3:5).
3. Јер нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12:15). Јер каква је корист човеку да цео свет задобије, а души својој науди (Мк. 8:36).
4. Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста (Јевр. 13:4). А што је Бог саставио, човек да не раставља (Мт. 19:6).
5. Против вина се не показуј храбрим, јер многе је погубило вино (Сир. 31:29). Вино доноси јад души, када се пије много (Сир. 31:34). Ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10).
6. Зло је за човека који једе са спотицањем (Рим. 14:20). Једи као човек оно што ти је понуђено и не преједај се (Сир. 31:18). Здрав сан бива ако је стомак умерено напуњен (Сир. 31:22).
7. И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима (Кол. 3:23). И да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама (1 Сол. 4:11). Ако неко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3:10). Не одвраћај се од тешког рада и од земљорадње коју је установио Вишњи (Сир. 10:15).
8. Пази на време и чувај се од зла (Сир. 4:23). Користи време, јер су дани зли (Еф. 5:16). Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла својега (Мт. 6:24).
9. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Рим. 12:18). Старајте се да имате мир са свима и светост (Јевр. 12:14). Будите свети као што сам Ја свет (Лев. 11:4).
10. Претерано тешко себи не тражи, и оно што је изнад твојих снага не испробавај (Сир. 3:21). У многим својим пословима не брини се сувише (Сир. 3:23). Не дајте се завести различитим и туђим учењима (Јевр. 9:13).
11. Све што ти се догађа прихватај драговољно (Сир. 2:4). За све благодарите (1 Сол. 5:18). Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим. 12:21).
12. А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите (Фил. 4:8). По вери вашој нека вам буде (Мт. 9:29).

Владимир Константинович Невјарович

извор

Има томе тачно 130 година, када се 3. септембра (21. августа по старом календару) 1903. године у руском манастиру Светога Пантелејмона на Светој Гори десио, неприметан за свет, један догађај.

Тог дана, братија је последњи пут имала намеру да на манастирским вратима подели милостињу убогим монасима-сиромасима-келиотима (путницима по Светој Гори који немају „одређено место за живот“), ходочасницима и странцима – пошто су манастирске залихе ионако биле на измаку. Могуће да је овоме допринела лоша ситуација у Русији, услед које је све мање прилога пристизало манастиру.

Такође је из Светог Кинота (светогорске владе) дошло обавештење да више не деле милостињу, јер је неефикасно. У образложењу је стајало да се такви монаси стално враћају, лутајући од манастира до манастира, здрави и млади, али склони да живе на туђ рачун, уместо да се труде и извршавају послушања..

Као што ћемо видети, живот светогорских бескућника и угрожених, драматично се изменила под утицајем једне фотографије.

Одређен је монах Гаврило који је требао да фотографише последњи овакав догађај, дељење милостиње сиромашним келиотима. Светогорски старци су се окупили на заједничко фотографисање, после донетог већања. Међутим, видео је међу окупљеним монасима једну Жену, која се необично кретала међу светогорским старцима. Када је развио негатив он је, на његово велико изненађење, видео на црно-белој фотографији фигуру сиромашно одевене Жене, која је покорно примала благословени комад хлеба, окружену сјајем.

Новост се брзо пронела манастиром и сазнало се да је један пустињак такође неколико пута видео код манастирских врата великолепну Жену. Оци су закључили да је то Пресвета Дјева Марија и да је током овог јављања – тужна, да је против такве одлуке коју је донео Сабор стараца – па су одлучили да наставе са давањем милостиње сиромашним келиотима.

Закључило се да када Богородица остави видљиви знак свог присуства – то је знак за неку поруку: упозорење, укор, милост.

Дан у коме се јавила Света Дјева одређен је за датум њеног прослављења, а то је 3. септембар по новом, односно 21. август по старом календару.

Чуда

Дакле, септембра 3/21. августа 1903. г. догодило се указање Пресвете Богородице у манастиру Свети Пантелејмон. Фотографија је направљена тог дана, а архив светогорског манастира Свети Пантелејмон ју је у јавност изнео тек 1997. г. Увеличана фотографија коју је направио монах Гаврило данас стоји увеличана на зиду манастира Пантелејмон, а на месту појављивања Мајке Божије појавио се извор где су забележени случајеви излечења болесних који су пили воду са тог извора.

Из те приче изродио се и нови чудесни приказ Богородице. Међутим, негатив фотографије је изгубљен, а након бројних непријатних догађаја (укључујући и пожаре) који су били истраживани у манастирском кругу током двадесетог века, није било више наде да ће он бити пронађен.

Почетком 2015. г. негатив је пронађен у току спремања манастирских архива. Садашњи игуман манастира (2015. године) Светог Пантелејмона, схиархимандрит Јеремија (Алехин) оценио је догађај као пројављивање милости Пресвете Владичице, указујући на то да је Игуманија Атонска благонаклона према монаштву и прихвата све могуће чинове одрицања његових досадашњих монаха. 

 Данас је на месту чудесног јављања Свете Дјеве подигнута капела Њој у част.

Изображење

Пречиста понизно прима положени, на Њене руке, комад хлеба, као да је једна од сиромашних и угрожених. У тој ситуацији Она, свим Својим понашањем буквално реализује јеванђењске речи: „кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25,40). Својим уласком у ту свакодневну ситуацију Пресвета показује Своју силу, добијену од Сина Божијег – силу да загрли срцем сву васељену.

Подвижници овако објашњавају: што се човек више усавршава у чињењу добрих дела, идући ка Крсту, тиме се више приближава христоподобном послушању – максималном сједињењу са Богом (вертикално) и ближњима (хоризонтално).

Мајка Божија је у томе достигла савршенство, препуштено једино истинској и апсолутној љубави Самог Бога. За Њу је сваки човек – ближњи.

Овде видимо два приказа Свете Дјеве, први, на коме је приказана како стоји међу монасима, који се припремају за сликање. Фигура је у ризи, у потпуности затамњена, са јасним обрисом женске фигуре, у стојећем положају, лицем окренута од монаха; док у подножју Њених ногу јасно видимо одблесак сијања, не од овога света. То окретање лица Њеног од монаха, можемо тумачити као Њено неодобравање одлука – коју су донели на састанку који је претходио. Свакако са Њеним благовољењем, приказ је материјализован и нама дат, на поуку и уразумљење.

На другом Њеном приказу, на икони која је овом приликом осликана, видимо Свету Дјеву у стојећем положају, приказаној у целој фигури. Одежда је у потпуности у карактеристичној плавој боји; горња хаљина, доња као и мафорион су оивичени златним порубима. На раменима и Часној глави извезена је по једна звезда – који представљају сиболе непорочне чистоте Њене. Око Свете Главе Њене је ореол а читава фигура исијава светлошћу. У левој руци носи комад хлеба – као израз Њене воље, коју је наменила сиромашним келиотима. Тиме нам својим указањем, слободно можемо рећи, говори, да није сагласна са одлуком Сабора стараца, која је непосредно пре тога на састанку о келиотима, донета.

Њено јављање за век, тако остаје као поука свима – да и у тренуцима нашег немања и недостатка, не заборавимо оне, који имају мање од нас.ж

https://mitropolija.com/2025/09/02/cudotvorne-ikone-majke-bozije-keliotska-3/