Звучни запис емисије

Извор: Радио Светигора

Ове речи из древног хришћанског списа (потиче из прве половине II века) говоре нам о суштини поста. Говоре нам о суштини од које смо се, мање или више, у пракси живљења самог смисла , удаљили. Ту суштину истиче и Свети и Велики Сабор, говорећи о христоцентричности поста. Када се каже христоцентричност то не значи само угледање на Христа као узор (конкретно у посту), већ и усмереност делатности ка евхаристијској заједници, ка Телу Христовом као коначном смислу конкретног чињења. Штавише, христоцентричност поста се никако и не би смела свести на некакво имитирање Христа, у смислу индивидуалног и психолошког достизања одређеног нивоа духовности. Пост није сâмо по себи разумљиво изнуривање тела зарад духа, где би дух сам себи био циљ и смисао. Пост није „рат“ двојења човека на „важан“ дух и „неважно“ тело. Његово подржавање Христу, његова христоцентричност огледа се у усмерености ка Христу – али не ка Христу као идеји или идеологији, коју психолошки треба доживети у индивидуалном аскетском искуству, већ ка живом Христу, ка живом Богочовеку. Тај живи Богочовек Христос је нико други него Тело Његово – евхаристијска заједница, сваки уд, свака честица која то Тело твори. Дакле, христоцентричност поста је усмереност смисла поста ка ближњем, ка „најмањим Његовима“, које ваља нахранити, напојити, оденути... (Мт 25, 35-40).

Овакав, дрвевно хришћански, изворни смисао поста видимо у цитираном Пасусу Пастира Јерминог. Треба обратити пажњу да се у први план истиче и да у правом смислу пост чини ваљаним његова, како обично кажемо, духовна компонента. Чување од „злих речи и злих жеља“ јесте прича о животу као односу према другом човеку, према ближњем. Такође и друга, „телесна“ компонента поста има исти циљ – ближњег. Уздржавање од хране је ради извесне „уштеде“, како би се ближњи, онај који нема, нахранио. Дакле, смисао није „на води“ или „на уљу“ као неким сомообјашњивим формама и аксетским идејама које су саме себи циљ. Одрицање од старања о себи је зарад бриге за другога.

Наша данашња пракса, она која се може чути и видети у нашем црквеном мнењу, као да је свела смисао поста на то шта ћемо, када и колико јести. Тако, садржај тањира као да је постао главна мера да ли смо „бољи“ или „лошији“ хришћани. Неретко, питање наше достојности пред Светим Путиром постало је то „на води“. Питање  - Да ли си постио? – као својеврсна улазница у круг „достојних“, усмерено је на усклађеност садржаја нашег тањира „по типику“ и сав смисао ту, изгледа, стаје и остаје. Наше аскетско искуство почиње и завршава се у том неком индивидуалном сусрету са самим собом. Ми, као индивидуа и правило како постити смо довољни. Други човек, сусрет са њим, није нам потребан да бисмо се заиста подвизавали ка оној исконској достојности и доброти у христоцентричном искуству евхаристијског постојања.

И сâмо уздржавање од одређене врсте хране у току поста, живи свој савремени апсурд. Не само да је то уздржавање престало да буде избор лако доступне и ценовно приступачне хране, већ напротив. Начин живота, комерцијализовање свега па и времена када хришћани посте, учинили су да посна трпеза постане компликованија и економски захтевнија од оне мрсне. На тржишту су присутне разне посне ђаконије и то уз рекламу – И кад постиш, да се гостиш! Хришћанска ревност у току поста и преданост да се исти „по правилу“ испости свео се на комуникацију размене рецепата за посне пите „да прсте поједеш“. Тржиште које све више и све разноврсније нуди посне алтернативе у исхрани, али са све захтевнијим економским моментом, довело је праксу хришћанског поста до још једног апсурда, којег су хришћани без реакције „прогутали“. Наиме, сводећи пост на храну „по правилу“, економски моменат постао је улазница за статус „добар хришћанин“. Имућнијим хришћанима доступнији су квалитетни посни производи, сви „благословени“ и „по типику“, те ће им и вишедневни пост лакше пасти, штавише неприметно, па и са задовољством. Испуниће пост „по правилу“ што ће их учинити „достојним“ и „добрим“ хришћанима. Они хришћани са нешто плићим џепом, искусиће пост више као „горчину“. Та „горчина“ огледа се у борби између нужног задовољења потребе за храном са једне и усаглашавање хране са „правилом поста“ са друге стране. Поставља се питање – где је пост? Да ли у лагодном изабирању широког асортимана исхране која је „по правилу“ или у изабирању нужне, најлакше доступне или чак једино доступне хране која „није по правилу“?

Ово су важна питања, којима наша јерархија треба да се позабави. Наши архијереји морају помоћи да се савест наших верујућих људи, у поменутој реалној борби између нужности и могућности, растерети осећаја кривице и недостојности. Управо ту суштину пастирске бриге дотичу предлози нашег блаженопочившег Патријарха Павла о скраћењу оних вишедневнох постова о чијој дужини и не постоји јасна, канонска црквена сагласност и одредница. У првом реду је то Апостолски пост, чија дужина варира у зависности од датума празновања Васкрса и који зна да заиста буде нереално дуг (чак по шест или седам недеља). Неко ће рећи да се и у Пастиру Јермином помиње пост „на хлебу и води“. Да, помиње се, али тада не постоји дужина трајања постова коју данас имамо. Постови су били знатно краћи, неретко само једнодневни. Ипак, они нису губили своју суштину – јер дужина и није суштина поста. Суштина поста је оно што пост, као подвиг, изграђује у нама – тај двиг, то померање од палог самољубља и бриге о себи ка братољубљу и бриге о другоме.

Скраћење појединих постова, као и прилагођавање самог начина исхране у њима, помогло би бољој афирмацији самог смисла поста, од којег смо се временом удаљили. Благослов за такво делање, за промишњање самог начина поста, налазимо и у Одлуци Светог и Великог Сабора. Када су у питању вишедневни постови, Сабор је дао у власт помесним Црквама да врше „човекољубиво снисхођење“ које неће слабити установу поста (његов смисао), „у случајевима оних постова за које у Цркви не постоји уједначена традиција и пракса.“ А то су три од четири вишедневна поста – сви осим Васкршњег поста за који једино постоје јасне црквено канонске одреднице.

Такође, постоји и потреба да се пост као такав афирмише међу хришћанима. Јер, чињенице су такве да се њима не можемо похвалити. Ваља нам се запитати – колико хришћана, крштених људи заиста живи црквени, литургијски, богослужбени живот? Наши храмови јесу релативно испуњени на недељним литургијама. Али, испуњени су не зато што је већина хришћана заиста литургијска већ зато што је храмова мало и зато што су и сами малени. Чињеница је да је далеко више крштених људи у току недељне литургије изван храмова, на неком другом месту и са неким потпуно другим интересовањима. Даље, треба се запитати колико од тог маленог броја литургијских хришћана практикује пост, на какав начин и у којој мери? Пракса причешћивања говори да један број њих пости све свештене постове, сво време њиховог трајања. Други опет посте поједине постове (на пример Васкршњи и Божићни пост), док трећи практикују да посте делове свештених постова (такозвану прву и последњу седмицу). Не треба пожурити са закључком па за овакво стање „осудити“ саме хришћане, верујући народ, због „мањка ревности“. Треба се запитати да ли је скромној афирмацији поста међу хришћанима кривац управо пракса, начин и учесталост свештених постова? Није ли управо таква пракса конкретно нашем народу, у нашој помесној Цркви навалила на плећа крст који не може да понесе? Не може, не из неког разлога мањка добре воље и вере, већ из разлога што већина наших људи, у вишедневним постовима, није у стању да приушти колико-толико неопходну храну која би задовољила оне најнужније потребе које покрећу човека и чине га способним да живи, ради и служи својој породици и својим ближњима. За већину, таква посна храна је углавном недоступна или тешко доступна. Парадоксално, неке анализе кажу да је посна потрошачка корпа чак око 30 процената скупља од оне мрсне. Пракса поста је очигледно неприлагођена савременим условима живота хришћана, социјално-економским моментима који те услове диктирају и захтевима које хришћанима живот намеће.

Све наведено се налази као важно питање пред јерархијом наше помесне Цркве. Одговор (или ћутање) на то питање одредиће и сам подвиг поста – да ли ће он бити терет савести и индикатор осуде хришћанске ревности и достојности или ће бити лек који ће служити самим хришћанима. Волели бисмо да буде ово друго. Но, да би то и био, сама пракса поста морала би да уђе у неку комуникацију са савременим животом хришћана. Вазда се у бављењу овим питањем треба сећати Христових речи о суботи и човеку. Оне су применљиве и на причу о посту и човеку:

Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради. (Мк 2, 27)