Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ка једној теологији пута

Fri, 25 May 2018 15:32:22 +0000

Стварност најраније Цркве била је стварност људи који путују. Богочовјеково прво људско исксуство било је путовање, избјеглиштво, измјештеност у Египат. Уколико читав Његов живот до доласка на Јордан, под руку Крститеља, јесте био живот „дрводјељиног сина“, једино што о том животу до почетка његовог проповједања и странствовања знамо јесте онај Лукин извјештај (Лука 2, 41–51) о његовом путовању у Јерусалим, са породицом, када му бијаше 12 година. Када започиње његово спаситељско сијање свијету – оно се увијек дешава на путу. Очигледно да су најранијој Заједници те стопе Богочовјека кроз Галилеју и Јудеју, Његова брођења по Тиверијском „мору“ била битна. Ми немамо ниједан опис спољашњег лика Христовог данас сачуван у јеванђељу, не знамо да ли му се одјећа и по чему разликовала од одјеће сваког зрелог Јеврејина тога доба у Палестини. Али знамо како се односио ка људима, шта им је казивао, гдје је и чиме путовао, прије него што се у-пут-ио ка Јерусалиму. Из Јерусалима га је пут водио на Голготу. Даље: ка Јутру Васкрсења. Затим Га опет видимо како путује, Васкрсао. Вазнесењем се упућује Оцу. Његов Пут затим постаје Пут Заједнице или, како рекосмо, просто „Пут“. Све што је Христос чинио, све што је био и јесте, све што је обухватио и пригрлио – освећено је тим Божанским Свеобухватом. Христос је Путник, невољник, избјеглица. Ако јесмо хришћани, ми смо путници, невољници, избјеглице.

Црква од тада путује и јесте: то двоје код Ње се никад не могу раздвојити. Павле среће Христа на путу за Дамаск: тиме почиње његово непрекидно путовање. Нису та путовања посао, нису свакако „туризам“. На посљедње креће Павле у Рим, пред кесара, сигурно, не сасвим вољно, сада већ напола сужањ, али и без очаја. Павле путује зато што се путовањем живи и свједочи. Јер само на путовању човјек упознаје себе. Само измакнут из простора са којим се стопио, простора на коме јеси оно што нужно јеси – човјек спознаје лице Христа и своје истинско биће. Понекад је то трагична измакнутост избјеглице: питање „гдје сам ја?“ унутар кога заправо звучи преболно а неизречено „ко сам ја?“ – „Ко сам?“ – онај јесам који остане када се под мојим ногама измакну све дјечачке стазе, све сигурности дома, сва мјеста у којима у очима других људи одмах могу да прочитам ко сам за њих. „Ко сам“ сазнајем у непознатости. Непознатост је понекад насилна, дезоријентишућа, застрашујућа непознатост деветогодишњака који у Пинц-Гауеру, шћућурен уз мајку и брата априла 1992. путује из Града, из једног живота у Непознато. Понекад је она лака, окрепљујућа: када као један од хиљаде путника негдје хиљадама километара од куће спознаш да нема никога у чијем би погледу видио оно очекивање тога ко јеси, када ти нико од хиљада сапутника, полицајца, службеника и пилота у својој ужурбаној самоћи не казује да јеси неко за њега, па тада схватиш да јеси све то што јеси не због мјеста у коме живиш, него због људи којима јеси отац, брат, пријатељ. Понекад насилно, без своје воље, понекад сасвим својевољно, а како то често у животу бива, најчешће у току послова у којима је оно што се жели и мора тешко разлучити, човјек учи да јесте Хришћанин тек на путу. Да јесте свештеник тек на путу. Тек када нема никога на видику ко би нам указао почасти са којима се јадан човјек са временом сроди, када нема никога ко би од нас очекивао било шта, ми схватамо да јесмо биће за другог човјека. Да бити-биће-за-другога не почиње од почасти и очекивања, него од Лица и говора. Отуда је теже бити Апостол него свештеник: свештеник јесте то што јесте само унутар заједнице у чијим очима он већ заузима свештеничко мјесто. Бити Апостол значи непрекидно се измицати оном очекиваном и непрекидно служити свима. Свештеник заузима мјесто у погледу једне конкретне Заједнице. Апостол је свештеник космоса. Али само Апостол може бити добар свештеник. Сви велики свештенослужитељи су били Апостоли: Павле, Игњатије, Атанасије Велики, Григорије Богослов, Златоуст, Владика Николај. Ако си Апостол, можеш бити лаик, јереј или епископ, у прогонству, метрополи, било гдје. Путоваћеш и твоје служење ће путовати са тобом. Не постане ли, пак, свештеник Апостол – неће бити ни свештеник. Жречева, врачева и литургијских занатлија било је и има и мимо Пута.

Моћ, тај паразит на бићу Добра, не познаје путовања. Њеном погледу измиче потреба да се путује, јер моћ нема потребу да упозна себе са свијетом него свијет са собом. Отуда нико опсједнут моћи не путује ако предходно не обезбједи да његова моћ путује са њиме. Наћи се, попут Христа, пред лицем непознатих, попут Апостола проходити читав свијет тако што са нама путује Блага Вијест оцртана на лицу Другога, а не помпезно најављивати своје моћно присуство симболима моћи – то је Моћи непојмљиво. Да би био Хришћанин, човјек мора путовати. Да би путовао, мора се одрећи било које моћи, осим силе Крста. Не носи Павле, не носи Игњатије, не носи Златоуст на својим путовањима моћ. За путовање је моћ непотребна.

Моћ „у Цркви“ познаје само географију безличнога: „бољу“ и „гору“ епархију/парохију, појмове унутар којих нестаје несводивост човјека на бројеве, унутар којих постоји само „сада“ и овдје“. А докле год јесте у домену безличнога, докле год неколицина, оних 17 Хришћана Неокесарије којима је Григорије био епископ не постану у очима служитеља Црква подједнако „достојни“ служења – још ништа од Цркве није допрло до нас. Простори се разликују само кроз лица која простор сачињавају. Један човјек може бити онај који испуњава и осмишљава мјесто. Један човјек може бити наш свијет. Наша парохија, епархија, Црква.

Па опет: уколико се не измакнемо, физички, и од тог једног човјека, од тих седамнаест Хришћана или хиљада људи којима служимо, уколико чак и њих не погледамо из перспективе Апостола, Путника, Страника – ни њима нећемо припадати. Тек у измицању, тек на прашњавим путевима, ми знамо колико волимо лица, колико су тренутци са њима проведени – бескрајни и несводиви. Апостоли су оснивали заједнице, Цркве, сада већ много статичније, везане за један конкретан живот, на једном конкретном мјесту. Али без путовања, без непрекидног кружења људи који су носили благодат, без измицања да би се боље видјело, ниједне од великих „помјесних“ Цркава не би било. Отуда Црква није била „мисионарска“ кроз све вијекове своје прошлости само зато што је функционално жељела да благовјести свим крајевима земље да је Спаситељ ту а Царство се чека. Она је заувијек остала „апостолска“ – Црква на путу.

Свугдје тамо гдје смо мислили да располажемо мјестом, да смо га учинили за вјекове и неумитно хришћанским, теолошка историја нас је подсјећала на прву лекцију теолошке географије: ми смо на путу, немамо овдје сигурна града. Путујемо. Ако се ми не одмакнемо од градова, други ће их одмаћи од нас. Ако не заваолимо Цари-Град, Александрију, Призрен, и када више не буду „наши“, уколико им се не будемо враћали и када нас тамо не буде чекала пријатна сигурност „наших“ него и трагична неспашеност свијета – никада их нисмо ни вољели. Цари-Град, Александрија, Призрен нису наши јер смо их испуњавали војном, политичком, „демографском“ моћи. Наши су јер гдје год да јесмо, они са нама вапију: „Да, дођи, Господе Исусе!“

III

Како онда припадати? Нема једноставног одговора. Припадати се може само на путу, вољети се истински може само у непрекидним смјенама Присутности и Присутности-у-Одсутности. Христа волимо тако, Њему припадамо и Он нама у непрекидној Чежњи за Парусијом и трагичном осјећају да још није Стигао. Христос јесте овдје, пред нама, можемо да се причешћујемо Њиме: Он још није коначно Дошао, живимо икону, чекајући Стварност. Само је Стварност која је у стању да се опире потреби за непрекидном физичком близином истинска Стварност. Опет: у нашој потреби да јесмо стално „на истом мјесту“, окупљени у Цркви као у Царству, дат је залог доласка Стварности која није само физичка близина. Шта је оно што чини храм – црквом, зидове – домом? Управо догађај припадања. Црква је оно чиме не располажемо, него оно што располаже нама, према чему или према Коме смо немоћни у апсолутној погођености Љубављу којом Јој припадамо. Припадати се може и на путу. Милиони људи пролазе сваки дан поред олтара без икаквог осјећаја припадања. Припадање је избор који се дешава на простору, али не због простора коме се припада.

Средином ХХ вијека Карл Јасперс се питао „да ли је човјек и даље на раскрсници?“ Требало би да он то увијек јесте: то што је свијет постао „доступан“, чини се, човјека чини све мање замишљеним над сопственим мјестом у свијету. Човјек, ипак, јесте увијек на раскрсници, увијек тражи пут. Христос јесте Пут, Истина и Живот. Да би се истиновало и живјело, треба путовати са Њиме.

Извор: Теологија.нет

Београдски Богословски факултет издао, у светским размерама, јединствени Лексикон Библијске Егзегезе!

Fri, 25 May 2018 10:49:24 +0000

На изради ЛЕКСИКОНА учествовао је велики број домаћих и иностраних стручњака (види Аутори).

Лексикон библијске егзегезе (ЛБЕ) садржајно нема неки постојећи узор или образац из области лексикографије који прати и на који се ослања. Водећа идеја при изради ЛБЕ била је двострука.

Прво, писању одредница није се приступало механички, у смислу да се само суво академски изложе садржаји одабраних појмова, него се у самим одредницама као и концепцији може увидети основна херменеутичка интенција.

Друго, Лексикон је базично смештен у православни контекст, али не ‘православни’ у уско конфесионалном смислу, јер сами садржаји библијске поруке пружају жесток отпор таквом приступу. ЛБЕ је садржајно и концепцијски добио ‘православну арому’ тако што полази из теолошког и културолошког контекста особеног за источно-православно предање. Основна теза која је узидана у темеље Лексикона гласи: библијски текст је историјски текст, али с једне стране, то је текст који има своју историју, а с друге, то је текст који исписује нашу историју као појединаца и цркава. Схваћен на овај начин, од тренутка настанка и путујући кроз векове, библијски текст нам је данас вишеструко испосредован. Историја и теорија тих посредовања, уз уважавање „другости“ текста, тј. поштовање према библијском тексту у његовом сопственом историјском контексту, као и садашњи тренутак као моменат потенцијалне актуализације текста за савременог човека, чине окосницу Лексикона (види Предговор).

Изабране одреднице: Еванђеље, Филмска интерпретација Библије, Ипонија, Историја облика, Контекстуални приступ, Нови историзам, Постколонијална херменеутика, Триод.

Лексикон се може купити у Библијском институту или користити у библиотеци Института.

"ГОСПОДЕ, НЕМАМ ЧОВЕКА" (Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески)

Wed, 23 May 2018 17:07:50 +0000

Презвитер Ђорђе Стојисављевић: Брак и вишедетност (АУДИО+ВИДЕО)

Tue, 22 May 2018 07:44:39 +0000

Јереј Сергије Абасов: Не бирају терористи жртве, већ Господ бира своје мученике!

Tue, 22 May 2018 07:41:35 +0000

То је требало да буде дан крштења полицајаца рањених у нападу

Једног од рањених припадника полиције сам крстио управо тог дана када је извршен напад на храм, истини за вољу у болници. Раба Божијег Владимира. Одмах након Светог Кршења, наравно, он се причестио Светим Христовим Тајнама.

Задивљујуће је то да претходног дана раб Божији Владимир није ништа окусио. Ради се о томе да су управо на суботу полицајци и требали да приме тајинство Светог Крштења, – и преживли су напад управо они који су се припремали за Крштење. Договорили смо се да ће бити крштени после вечерње службе...

У болници сам над Владимиром извршио мали чин Крштења. Новопокрштени хришћанин је рекао да ће се сигурно вратити у цркву како би довршио чин у потпуности. Рекао је да се тог судбоносног дана двапут поново родио: преживео је напад и примио дуго очекивано Крштење.

Другог рањеника су одвели на сложну операцију – мислио сам да га крстим у следећих неколико дана. Сада његов живот више није у опасности. Баш сада када сте ме назвали да вам дам интервју су ме звали из полицијске станице и саопштили ми његово стање.

Један од убијених позорника Владимир Горсков је био крштен, а други Кајрат Рахметов је, колико ми је познато, муслиман.

Сви полицајци у нашем граду су сјајни момци. Са свима сам у добрим односима, заједно смо пили чај, разговарали. Сви су јако предусретљиви. Увек су нам помагали у свему.

Када нам шаљу патролу да обезбеђује храм, обично ми неко од позорника приђе и пита:

– Када могу да се исповедим и причестим?

Дешава се да и тако кажу:

– Наш посао је баш напоран, никако немамо времена да зађемо у храм, а овде нам је Сам Господ дао прилику да служимо при цркви! Оче, како само желим да се исповедим и причестим!

А остали се, по правилу, угледају на свог друга и сами почињу да обраћају пажњу на богослужење, посматрају парохијане, који у храм улазе понекад намргођени, оптерећени животним мукама, невољама, а из њега излазе спокојни и просто срећни!

Тако момци из полиције све посматрају, слушају, после ме нешто приупитају, док идем да служим или се враћам из храма. Делио сам им и црквене књиге. Понекад смо их заједно читали, причали о њима, док смо седели у трпезарији за чајем. После приметиш како већ почињу да ти постављају питања на основу тога што су прочитали.

Тако је и настрадали Владимир Горсков, приметио сам, већ почео да залази у храм. За време богослужења су увек дежурали на територији поред храма, али сам њега већ спазио у цркви када је био слободан од патролирања...

А двоје његових колега су се спремали за крштење. Већ су и крстове купили да их носе око врата. Питали су:

– Које је најбоље време да дођемо?

– Хајде, – рекао сам им, – у суботу после вечерње службе. Затворићу капије храма, да не бисте морали да патролирате и тада ћемо провести крштење.

Било им је веома драго и једва су чекали тај догађај.

И ето иде служба, почео је полијелеј... И зачули су се пуцњи. Двојица полицајаца су на месту погинула.

– Све разумем, – рекао ми је један од преживелих позорника после овог немилог догађаја, – само не разумем зашто су моји другови, који су вршили своју дужност на месту које чува Бог, на територији храма, морали да погину?!

– Господ их је позвао Себи на том светом месту. Док су вршили своју службену дужност, штитећи друге, положоли су, по заповести, душе своје за пријатеље своје (в. Јн. 15:13). Нема љубави веће од те...

А ђаво – он се бори управо тамо где му пружају највећи отпор: физички напада то место где му наносе највеће духовне поразе и лишавају га моћи да усмрћује душе људи.

Артур-Артемије је погинуо са бројаницом у рукама

Терористи су имали намеру да убију све вернике у храму. Зато су покушали да се пробију у цркву. Док ми нисмо успели да затворимо врата храма, убице су већ смртно раниле у срце једног нашег парохијана.

У свету су га звали Артур, у Крштењу – раб Божији Артемије. Он је родом из Узбекистана. Причао је да је дошао у Грозни у потрази за својом децом. Више ништа није говорио о себи.

Проводио је читаве дане у храму, читао Свето Писмо, молио се по бројници. Када су га убили држао је бројаницу у рукама... Представио се у Господу са именом Христовим на уснама. Исповедио се. Колико се сећам, последњи пут се причестио на Вознесење Господње.

Парохијани су, разуме се, то што се десило тешко поднели: некоме је пало на памет да разори наш свет.

– Преживели смо два Чеченска рата, тешко нас је заплашити, – говоре људи.

Терористи покушавају да посеју страх и панику, а Господ нас – то је очигледно – не оставља, већ нас оснажује. Узима Себи оне којима пружа вечну милост због мученичког страдања.

Саборно се молимо за погинуле. У недељу нам је дошао архиепископ Махачкалински и Грозњенски Варлам и началствовао је литургијом. У храму се окупило јако пуно народа, упркос непријатељу који је покушао да га застраши! Читане су посебне јектеније за упокој убијених, а такође и за здравље рањених. Сви се молимо и за сроднике оних који су настрадали. Бићемо захвални на молитвеној подршци свих који читају ове редове.

Сутра, трећег дана после напада, владика ће опет доћи у наш храм Архангела Михаила да служи панихиду, а увече свеноћно бденије.

Убијене полицајце Владимира Горскова и Кајрата Рахметова, који су били распоређени у Грозном, већ су вратили у њихову родну Саратовску област. Тамо ће бити сахрањени. Убијеног парохијана Артемија сахранићемо у Грозном. Дошао је овде трагајући за својом децом, можда ће по молитвама верника, његова деца коначно пронаћи свог оца. А када сазнају како је погинуо, они ће се опаметити, и ако Бог да, једног ће се дана сви заједно срести у вечности.

На тој служби се коначно причестио наш доктор Фјодор Напољников

Тај дан је био обележен и другим знамењима. Уверен сам да терористи не бирају жртве, већ Господ бира Своје мученике!

За време напада рањен је доктор Фјодор Напољников. Он је начелник одељења дечије хирургије и урологије у нашој градској болници. То је човек који је цео свој живот посветио помоћи другима.

Недељу дана пре напада нас двојица смо почели пуно да разговарамо. Он се отворено окренуо ка благодати црквених тајинстава. Распитивао се о исповести, причешћу. Желео је да се припреми што боље. Сећам се да је дан пре трагедије дошао у цркву како би ме нашао – посматрао сам га, био је обузет неком непојмљивом радошћу, његово лице је буквално сијало. У древним књигама читамо о мученицима који су ишли да пострадају за Христа. Али они су знали шта их чека, а раб Божији Фјодор ми је тада једноставно рекао како жели да се што брже исповеди и причести!

– Када то могу да урадим? – питао је с нестрпљењем.

Десило се да пред Вазнесење није постио три дана, па иако сам му рекао: «Свеједно је празник... Можеш и да се причестиш», – он је свеједно желео да пости пред Причешће. Тада смо решили да ће постити петак и суботу, како би се причестио у недељу на литургији.

– Осим ако хоћеш неки други дан, држаћемо вечерњу службу у понедељак, а на Светог Николу биће литургија... – изустио сам...

– Не, не, бићу у суботу на вечерњој служби да се опет све не одложи. Причешће, – рекао је он и сабравши се додао – Јел може?

– Бог те благословио, – одговорио сам.

У суботу је дошао у цркву пре свих. Пола сата пре службе већ је ишао од иконе до иконе, молио се. Када сам изашао на полијелеј и спремио се већ за помазање после читања Јеванђеља, он је, сећам се, стајао посред храма... Док сам себе помазивао већ сам чуо прве пуцњеве у порти.

Моја попадија је истог часа истрчала из храма, јер су нас деца замолила да их пустимо да иду кући пре само неколико минута... Наша кућа се налази поред храма. Попадија је потрчала... У том тренутку су кроз отворена врата већ били видни терористи. Кренули су право у цркву. Повикао сам да се затворе врата. Они који су били у близини похитали су да их затворе, иако смо, морам да признам, морали да их држимо сви заједно јер брава није тако чврста. А споља су разбојници већ покушали да пробију врата. Пошто их је било неколико, један од њих је почео да ломи прозоре и пуца кроз стакла. Док сам подупирао главна врата, пришао ми је раб Божији Фјодор, доктор, и рекао:

– Оче, ја ћу држати ова врата, ви проверите остала.

Потрчао сам да проверим врата близу олтара, успут нисам могао, а да не бацим поглед на један од већ разбијених прозора. Видео сам да је троје моје деце истрчало из куће када су чули пуцње... Кроз прозор сам викнуо да се врате назад у кућу. Чим су чули мој глас одмах су ме послушали. Могуће да их нападачи једноставно нису приметили. Запуцали су у правцу моје жене која се запутила да помогне деци...

Успела је да утрчи у трпезарију... Ја сам се, наравно, у тим тренуцима молио, као никад у животу! И сетио сам се да један од улаза из трпезарије води у подрум, а то је освештано место – тамо смо за време Чеченских ратова служили литургију. Касније је та кућа била срушена, али је подрум остао. Тамо смо наставили да служимо молебане. После рата над тим подрумом смо изградили трпезарију. Пред очима су ми пролетели недавни догађаји: сетио сам се, како сам затворио врата од трпезарије са друге стране... Слава Богу! Јер је један од терориста, видевши како се попадија бежећи кроз порту скрила у трпезарији, почео да пуца баш у та друга врата. После је тамо било нађено много испаљених метака. Изрешетани су били цео зид и врата. Када је тај разбојник успео да се пробије унутра, попадија се већ скрила под степеницама које су водиле у подрум...

Ипак су терористи у највећој мери били усредсређени да провале у храм. Ломили су прозоре да би кроз њих бацили боце са запаљивим средствима и димне бакље. Пуцали су у прозоре и у улазна врата.

Доктор Фјодор је био рањен на неколико места: у пределу плућа, руку, ногу. Управо сам пред тим вратима, која он више није могао да држи, а у која су наставили да пуцају, клекнуо над њим, покрио га епитрахиљем, прочитао молитву и причестио га Даровима. Толико је хтео да се причести! Тада нисмо знали ко ће од нас преживети, а ко не...

Његове ране су биле такве да му не би било спаса, да млади из нашег храма нису одмах позвали хитну помоћ и да она није стигла изузетно брзо, или да полиција није за тако кратко време успела да ликвидира све терористе. Минути су били у питању. Али Господ је све уредио тако да је доктор, који је толико стремио Његовим Светим Тајнама, преживео.

Причасника Фјодора су успешно оперисали. Његово стање је стабилно, како кажу лекари.

Указала су нам се чуда да би наша вера ојачала

Већину метака, који су били намењени верницима, примиле су на себе иконе светих. Једна од првих која је пострадала била је икона Царских мученика.

Својим очима сам видео како је метак прошао кроз врата, пролетео кроз целу цркву и погодио икону посвећену Чуду Архангела Михаила у Хони. Одмах затим је исту икону погодио још један метак. Али никоме није јасно како се први метак који је успео да погоди храм на икони забио на то место, а други метак који је погодио лик Архангела није оставио скоро ни трага, већ је рикошетирао. Архангел је остао непобедив!

Такође је један од метака погодио икону Пресвете Богородице у црквеној продавници, успео да пробије стакло трона за икону и оквир иконе, али није ни дотакао сам образ Богородице!

Ето таква нам је чудеса послао Господ да укрепи нашу веру.

Извор: Православие.ру

Протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић и проф. др Владимир Тодоровић: Карцином - болест вијека (ЗВУЧНИ ЗАПИС)

Mon, 21 May 2018 20:57:58 +0000

Поражавајућа статистика наводи нас на размишљање и тражење узрока, сваког у свом домену.

Нездрава исхрана, генетика, недостатак физичке активности, вируси, стрес, све су то фактори ризика за настанак „организма у организму” како би се на неки начин могао описати рак или канцер.

Без обзира на сва досадашња истраживања и искуства у медицини, закључак данашње емисије је да правила нема – обољевају стари и млади; физички активни и неактивни, пушачи и непушачи, оптерећени и неоптерећени генетиком.

Сусрет са овом болешћу, узимајући у обзир већ наведену поражавајућу статистику, врло често је и сусрет са смрћу, који је за вјерујућег човјека својеврсни сусрет са Господом, а за човјека без вјере ипак нешто сасвим друго.

Колико је вјера у Васкрсење и нада у Господа и милост Његову, најважнији ослонац у тешким данима болести, покушаћемо да одгонетнемо у овој емисији.

Један од примјера који се противи уобичајеној медицинској статистици која се бави узроцима настанка ове опаке болести је и наша покојна протиница Младенка Маша Зековић, дугогодишња вјероучитељица у Даниловграду а касније и Бару. Како се недавно навршило шест мјесеци од њеног упокојења, ову емисију посвећујемо сјећању на њен дивни лик и њену лавовску борбу са канцером.

О малигним обољењима, начинима прихватања болести, борби, неизвјесности и сусрету са смрћу ближњег, разговарамо са проф. др Владимиром Тодоровићем, редовним професором Медицинског факултета у Подгорици и директором Клинике за онкологију и радиологију КЦЦГ и протојерејем-ставрофором Слободаном Зековићем, архијерејским намјесником барским, супругом покојне протинице Маше Зековић.

Извор: Радио Светигора

Јеромонах Никон (Кокотовић): Како повратити изгубљену љубав једног од супружника? (ЗВУЧНИ ЗАПИС)

Mon, 21 May 2018 09:51:25 +0000

Он је тумачио и првосвештеничку молитву Христову која се односи на апостоле и на све оне Хришћане који су повјеровали у њихову проповијед. Отац Никон је подјстио наше слушаоце и на Светитељски лик љубљеног апостола Христовог-Светог Јована Богослова.

Како повратити изгубљену љубав једног од супружика, коју смо изгубили лошим односом према њему? Зашто постоји страх код дјеце од затвореног простора и колико је битно Свето причешће како би побиједили све своје страхове.

О разликама између духовног и душевног и како да се боримо против духа унинија само су неки од одговара на питања на која ћете добити одговоре од оца Никона ако будете чули ову нашу емисију.

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Да ли се љубав безусловно добија, или је треба заслужити? (АУДИО)

Mon, 21 May 2018 09:03:00 +0000

Извор: Радио Тавор

Митрополит Тихон (Шевкунов): Страстотерпец цар Николај други

Sat, 19 May 2018 20:55:29 +0000

Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли.

Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу.

Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио.

А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог.

Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас.

И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут.

Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други.

И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле.

Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио.

Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света.

Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву.

За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили.

«Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити?

У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане.

Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца.

Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу.

Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав.

Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас.

Извор: Православие.ру

ТВ Храм: Интервју са Архиепископом чикашко-средњезападноамеричким Петром и Епископом средњезападноамеричким Лонгином (ВИДЕО)

Sat, 19 May 2018 13:30:01 +0000

Ђакон мр Бошко Савић: Одговори цркве на актуелна биоетичка питања (звучни запис)

Sat, 19 May 2018 12:52:55 +0000

Протојереј Андреј Ткачов: Небесна војска

Sat, 19 May 2018 12:49:23 +0000

Војска на паради, ма како чудно звучало, говори нешто о стварности невидљивог света.

Житељи духовног света по нечему личе на студенте, који нису отишли на предавања, него одмарају на ливади у кампусу. Како нам је откривено, они и јесу војска и Господ, Коме служе, је Бог небесне војске. Јеврејски ̶ Саваот.

Поредак, и знање свог сопственог места у хијерархији, одсуство порива да се заузме туђе место, лични успех, општа усклађеност су карактеристике анђеоских чинова. Спасени људи се, у меру која им је доступна, уподобљавају овој Небесној гвардији.

Никако не умањујући лепоту мирног живота; ни у чему не сумњајући у неопходност да цео свет, без изузетка, прекује мачеве у раонике и копља у српове, ипак се треба чувати од оне мешавине слабости, кукавичлука и неваспитања, која се из неког разлога назива пацифизам. За сада је мач у плуг прековао само лик на скулптури Јевгенија Вучетича. Остали се наоружавају. Пацифизам је добар. Кукавичлук је лош. А духовни живот великих људи, који не би ни муву наљутили, а медведе хране из руке, у суштини представља праву борбу без предаха, током читавог живота.

Неки, пак, светитељи, „праве изузетке у шаблону“, и представљају истинску војску у сваком смислу, духовном и примењеном.

Свети Нестор Солунски молио је за благослов светог Димитрија, за бој са непобедивим борцем по имену Лиј. Овај је, ради забаве императора и масе набијао са моста на колац своје супарнике. Често су то били хришћани. Нестор се разгорео жељом да смири ово празновање грубе силе и безакоња. Победио је. Лија је смрт пронашла исто онако набијеног на колац. Нестор је мучеништвом платио победу.

Јулијан Отступник је за кратак период измучио Цркву више, него сви предходни мучитељи заједно. Христа је овај цар доживљавао као личног непријатеља. Многи су се молили ватреним молитвама да се Црква ослободи овог ђавоподобног, лукавог човека. Молио се и Василије Велики. Мученик Меркурије се, молитвама Василија, са небеса (!) умешао у битку са персијанцима, коју је водио Јулијан. Цара је небески ратник на смрт исекао. Одакле је дошла смрт, није схватио. На крају је песницама упереним у небо рекао: Победио си, Галилејче!

Борис и Глеб, који су задобили славу Божију кроз покорно проливање своје невине крви и одбијањем братоубиства, умешали су се у земаљске битке. Александар Невски је у бици са швеђанима од њих добио помоћ и благослов.

Спиридон Тримитунски је потапао непријатељске бродове, који су ишли да пљачкају Крф.

Житељи Солуна су много пута видели великомученика Димитрија на зидинама свог града током опсаде или боја.

Никола Можајски се са разлогом представља са мачом у десној руци.

Није без разлога на коњу са копљем и свети Георгије.

Старији брат Јована Богослова, Јаков (код католика Сан-Јаго) у своје време је духовно началствовао ослобођење Иберијског полуоства од муслимана. За то је добио име „Матоморо“, то јест, „уништитељ мавара“. Видела га је војска не као рибара, већ као наоружаног војника.

Оваквих примера је прилично много. Они не претварају рат у празник. Никако. Али они везују Небо у слави са страдалном земљом. Уносе у нашу неизбежну горчину сладост своје помоћи, неочекиване и парадоксалне.

А ми свесно, ништа не говоримо о Старозаветним временима, јер како каже Павле у посланици Јеврејима, нећемо имати времена да говоримо о Вараку, Девори, Јефтају, Самсону, Давиду и другима. Међу славним делима које су они учинили, говори се да су они „побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске..“ (Јевр.11:33-34) Као што видимо, војним речником, овај пасус је о најбољим људима света испуњен је епитетима.

Човек често не чује оно што му говоре. Он обично чује само себе, или оно што му прија. Течност узима облик напуњених судова, и речено слово може мењати свој смисао, пробијајући се у мрачне празнине срца.

Не желим рат, не позивам на рат и не хвалим различите начине избацивања утробе ближњем. Али рат ми изгледа као вечита претња за крхку, овоземаљску, људску кућицу. Вечна претња због страсти, које кидају срца становника те крхке кућице. Желим само да подсетим, да светитељи нису пацифисти у том јефтином смислу, које преовладава. Они нису „ваздушни анђели“ који деле слаткише. Светитељи су другачији, као што се Бог разликује од свега што људски ум може разумети. Светитељи могу притећи незаштићеном у помоћ. Могу да смире грубу и горду силу оних који се наслађују насиљем и свесном подлошћу. Да смирење дође са неба, и смирити се физички. Осетно. Све се то дешавало много пута у историји. Стотите пута, ако и не и хиљаде.

Нема никакве основе мислити да је свето учешће небесних помоћника постало немогуће у наше сујетне дане.

Према вери, све према вери....

Извор: Православие.ру

Јерођакон Солуан Светогорац: Светињу имамо (ВИДЕО)

Fri, 18 May 2018 11:22:13 +0000

Митрополит Амфилохије: Господ се вазнео да би нама отворио небо! (звучни запис)

Fri, 18 May 2018 11:10:26 +0000

У току литургије Митрополит Амфилохије је у свештенички чин рукоположио ђакона Зорана Миљанића, који ће бити трећи парох при овоме храму, а Митрополит Августин у чин ђакона Драгомира Видаковића.

У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да се Господ, када је дошла пуноћа времена, вазнио на небеса да би и нама отворио пут на небеса.

„И да би показао да човјек није исто што и црв и мрав и остала жива бића овдје на земљи. Јесте земља његова колијевка, гдје се рађа и узраста, али није мјесто његовог коначнога постојања. Мјесто коначнога човјековог постојања је Царство небеско. Христос је пропутио тај пут вазневши се на небеса и сјевши са десне стране Бога Оца и тиме прославивши, не себе као Сина Божјега, јер је Он као такав прослављен прије настанка свијета, него прославивши људску природу, прославивши сву своју творевину“, казао је Владика Амфилохије.

Додао је да је Христовим вазнесењем све отворило свој пут према вјечности, према небесима, према ономе што Јеванђеље назива Царство небеско.

„Оно није царство смрти него управо царство живота. Ови наши незнавени политичари, говорећи о Царству небеском, на које призива Црква Божја све људе и све земаљске народе већ двије хиљаде година, они кажу да то Црква призива у смрт. Не призива Црква у смрт, а то свједочи овај свети празник Вазнесења Христовог, него Црква призива управо у живот. И то не у пролазни живот, него овом пролазном животу дарује квасац вјечнога и непролазнога живота“, објаснио је он.

Митрополит Амфилохије је нагласио да је достојанство сваког људскога бића безмјерно достојанство.

„Призвање свакога човјека јесте да живи на овој земљи. И уколико живи по заповијестима Онога који га је створио, утолико ће његово достојанство да узраста у мјеру раста висине Христове, у безмјерну мјеру Христа Богочовјека. То је смисао овога светога празника, који није само празновање нечега што се догодило, него је основни ритам и потка људскога живота. Смисао људскога живота се открива на овај велики и свети празник Христовог Вазнесења“, рекао је Владика.

Нагласио је да нема величанственијег прослављења људске природе од прослављења које се догодило на овај свети дан Христовог вазнесења.

„Зато се радујемо Вазнесењу и благодаримо и нашим прецима који су, ево, подигли овај храм у славу и част вазнесенога Господа у коме се окупљају душе гладне и жедне вјечнога живота ево триста година. И ове године обиљежавамо и триста година херцегновске комунитади. На овом мјесту прослављамо Христа Господа. И овај град добија свој прави и истински смисао управо овим храмом Вазнесења и овим празником“, поручио је он.

Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов присуство Митрополита Августина из Украјине.

„Господ је њега овдје послао из Кијевске Руси да потврди да су сви земаљски народи призвани на прослављење, на бесмртност и на вјечни живот“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Након светог причешћа благосиљан је славски колач храма, а онда је Митрополит Амфилохије заблагодари градоначелнику Херцег Новог Стевану Катићу и његовим сарадницима за помоћ коју су учинили приликом обнове храмова на подручју Херцег Новог поводом 300 година новске комунитади.

„Очевидно да је Стеван наставио тристогодишњу традицију. И достојно је данас наставио“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Вјернима се обратио и Митрополит Августин и пренио поздраве и благослове предстојатеља Украјинске православне цркве Московског Патријархата г. Онуфрија.

„Сваки празник је чудо Божје, а посебно празник Вазнесења Господњег и Благовијести Пресвете Богородице са празником Пресвете Тројице. То су најчудеснија догађања у историји Бога у овоме свијету и у историји овога свијета“, рекао је он.

Рекао је да је срећан и да му је част што може да стоји поред Митрополита Амфилохија.

„Ви сте јако срећни, и сви смо јако срећни да имамо таквог архипастира кога на богословским конференцијама и скуповима и на проповиједима цитирају као Свете Оце. Оно што он пише преводи се на друге језике. Али, за мене је главно нешто друго. Времена су јако тешка и вјероватно су ово последња времена. И јако је важно да поред нас буде проповједник као пророк Илија или Јован Крститељ. Митрополит Амфилохије је један од таквих“, рекао је Владика Августин.

Светковина се наставља вечерас у 17,30 часова празничном вечерњом службом у овом храму, а потом Литијом улицама Херцег Новога, и свечаном академијом у дворани „Парк“, са почетком у 19 часова.

Пред почетак јутрошњег сабрања на Топлој господа Митрополити Амфилохије и Августин посјетили су манастир Савину.

Извор: Митрополија црногорско-приморска