Литургији је присуствовао велики број верника из свих делова Београда. Након резања славског колача свима се обратио Патријарх Иринеј (звучни запис је на крају вести). Међу многобројним верним народом, служби је присуствовао и др Марко Николић помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Патријарх Иринеј је надахнуто беседио о подвигу, светости и мученичком страдању Светог Јована Владимира који је хришћанима узор и молитвени заступник, као и о његовим нетљеним моштима које се чувају у Елбасану, известила је за Слово љубве гђа Зорица Ковачев из парохијске заједнице Храма посвећеног овом светом српском кнезу. На крају славске трпезе старешина поменутог храма свештеник Милан Марић се као домаћин обратио свима и Патријарху Иринеју уручио дар икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице.

 

Извор: Српска Православна Црква

Како су сви људи различити, зар не? Чак и православни народ размишља и осећа различито. Наступило је ведро и врело лето. Иза нас је, драги пријатељи, остао светоносни празник Васкрса. На Тројицу, педесет дана касније, окупили смо се у храмовима, на коленима смо молили Оца и Сина и Светог Духа да нам пошаље Божанску благодат која нас обнавља. А ево и Петровског поста.

 

Немојмо, пријатељи, роптати због онога што је Мајка-Црква узаконила. Овогодишњи пост уопште није дуг, траје само до 12. јула. Али да бисмо носили бреме Апостолског поста, да бисмо се са свим богољупцима радовали могућности да се бар мало уздржимо од мрсне хране, хајде да видимо који су циљ, смисао и суштина ове црквене, а то значи – Божанске, установе. Да, у праву су они који кажу да је цела Саборна Апостолска Црква овај пост увела нешто касније у односу на Велики пост. Али по сведочанству преподобног Серафима, све што је прихватила и целивала наша Мајка-Црква, треба да буде драго сваком њеном чеду.

 

У књизи Дела апостолских читамо да су хришћани које су изабрала дванаесторица ученика за благовест Јеванђеља постили и молили се, а након што су апостоли ставили руке на њих разишли су се по свим крајевима васељене како би и ближњима и даљњима донели вест о васкрслом Христу. Петров или Апостолски пост најближе је повезан с даром речи који је свако од нас од рођења добио одозго као драгоцену црту образа Божијег. Тим пре што је већина нас словесна, ми смо Словени – племе и народ за које је реч средство за прослављање Творца. Апостолски пост нам је потребан управо зато да бисмо ограничивши унеколико своју утробу – а «сит стомак је, - како сведочи руски народ – глув за учење» - подстакли у себи дар словесности, како би наше мисли – унутрашња реч, која обитава у дубинама бесмртног људског духа... дакле да би наше мисли мало-помало постале светлије, и да би од испрекиданих и извијених, несистематичних, као светле нити биле устремљене ка извору бића – Богу и претвориле се у тајну и срдачну молитву.

 

Онај ко ходи пред лицем Небеског Оца, ко у тајни своје душе беседи с Оваплоћеном Речју, као што је то било својствено великим и духоносним људима-апостолима и њиховим наследницима, добија посебну благодат – сведочанство о Васкрслом Христу. Наравно, не самовољно, не на сопствену иницијативу, већ по послушању свештеноначалију. Уосталом, сваки хришћанин, како тврди апостол Петар, треба да зна одговори о својој нади (в.: 1 Петр. 3: 15).

 

У току овог поста, како ми се чини, посебну пажњу треба да обратимо на то да све што чинимо, чак и мали поступци, сваки корак, свако словесно дело буду усклађени с вољом Божијом, добром, угодном и савршеном. Боља су дела без речи, него речи без дела, зар не? Усклађеност дела и речи, потврда основа наше вере и заповести које смо позвани да испунимо према Творцу и ближњима представљају најкрасноречивије сведочанство о Васкрслом Христу.

 

Али размислимо: колико отприлике речи дневно трошимо на међусобно општење? Нећемо погрешити ако кажемо: милион. Можда и више. Међутим, Спаситељ нас упозорава и каже да се свака празна реч, без садржаја, реч којој је туђ морални смисао, лишена духа истине и љубави, испрљана лукавством, вулгарношћу, љутњом, нечистотом, гордошћу и надменошћу, претвара у осуду носиоца речи. За сваку празну реч људи ће дати одговор на дан Суда.

 

Дакле, Апостолски пост нам је дарован као вежба. Као прво, свете исихије. Да ли сте чули за ову изванредну грчку реч? Исихија је свето тиховање. Пост уз унутрашњу усмереност ка Богу. Апостолски пост правилно пости онај ко се труди од раног јутра, као што је речено: «Излази човек на посао свој... на рад свој до вечери» (Пс. 104: 23) – до сумрака, да у дубини душе разговара с Оваплоћеном Речју, да се обраћа свезнајућем и свемилостивом Спаситељу у тајни срца. «Господе Исусе Христе, благослови, опрости, помилуј, научи, укрепи. Господе Исусе Христе, Сине Божији, смилуј се мени грешном.»

 

«Именом се Твојим радују» (Пс. 89: 16) – тако је цар Давид још 1000 година пре Христовог Рођења говорио о томе да молитва човека који не жури у овом делању, ко је обавља с пажњом, с смислом, с паузом, а што је главно – с дубоком вером и надом у милост Божију... оваква молитва постаје веома лако, радосно, инспиративно дело које доноси унутрашње задовољство и дарује пуноћу битија.

 

Како је за нас природно и радосно да у току летњег поста, одлазећи у природу, шетајући дуж Пахре и Десне, гледајући тиху воду река у Подмосковљу, ослушкујући шуштање лишћа и гледајући небеско пространство, славимо Господа Који нам је даровао да се наслађујемо имајући четири годишња доба: лето, јесен, зиму и пролеће. Код Бога, у природи, нема лошег времена. Кроз молитвену везу с Творцем накратко се ослобађамо досаде, туге, чамотиње, па чак и депресије које су својствене становницима градова. Напротив, осећамо плиму животних, виталних снага, тако да поново желимо да живимо, и да се молимо, и да се трудимо у славу Господа и на добробит ближњих.

 

Тиховање-исихија, сједињено с молитвом, заиста обнавља човекове душевне и телесне снаге, избавља га од стреса, од неке лажне пометње и уједно нам даје драгоцену резерву животне снаге, неопходне за међусобно општење. У току Апостолског поста позвани смо да будемо благовесници који шире радост и бодрост, да имамо активан животни став, да будемо спремни да чинимо добро по којем се хришћанин пре свега разликује од човека којем је туђа нада у свемогућег и сведоброг Бога.

 

И сетимо се да је дар речи заиста свети дар и зато будимо трпељиви према нашим сродницима и укућанима. А ми се, нажалост, често не бринемо да изгледамо «комилфо» - како треба, не стидимо се да испољимо нека најгора, врло незавидна својства наше природе. Погледајте лица Московљана. Како се ујутру не стиде да стављају примедбе најдражим и највољенијим људима. Колико се често мува претвара у слона и ситнице, које уопште не завређују пажњу мудрог, интелигентног човека са животним искуством, постају нека ђавоља искра, која се претвара у пламен раздора, међусобних прекора, свађа, тешких увреда, а понекад чак и радњи које су неспојиве са звањем човека, грубости и свега што за њом следи. Апостолски пост на је неопходан као ваздух. И хајде да себи сами тајно дамо задатак да никога не вређамо, да никога не љутимо, да умемо да се осмехнемо у потребном тренутку, да ублажимо туђе нападе и неку злобну и ироничну реч мудром шалом, да преведемо разговор у нормалан ток, да утешимо онога ко на свет више не гледа детињим очима, већ се затворио у сопствену љуштуру и налази се близу очаја. Мислим да ће без обзира на то колико да је скромна ова животна поставка, човек који је доследно остварује, кроз мало доћи до великог.

 

Шта је то велико? Оно се може чути, рецимо, у дивним библијским речима које су изашле кроз уста пророка, а кроз старозветне Божије људе је с нама говорио и говори Сам Бог: «Ако одвојиш часно од недостојног, бићеш као Моја уста» (уп.: Јер. 15: 19). То је дивно Божије обећање. Ако у вашем присуству човек псује или дете-пубертетлија отворено лаже, покушавајући да сакрије своја непристојна дела, ви као мудар родитељ, свештеник, васпитач, учитељ, просто као моралан човек, саветујете таквог распојасаног омладинца, разговарате с њим чистим руским књижевним језиком, избегавајући вулгарне интонације, компјутерске новокованице, сленг и остале поскочице које се данас свако мало откину са језика сваког другог... и сами ћете, не знајући за то, послужити просветљењу ума, ублажавању срца, умирењу душа неколико десетина људи. Такав је значај речи која је обогаћена Божијом благодаћу.

 

Хајде да се у току овог поста сетимо заповести које нам упућује апостол Павле упућује, а везане су за људску реч.

 

«Браћо, - каже првоврховни апостол Павле, - немојте лагати једни друге» (уп.: Кол. 3: 9; Еф. 4: 25). Заиста, лаж је од ђавола. Човек који помало лаже брзо остаје без поштовања и стиче реноме (рђаву славу) брбљивца којем се ништа не може поверити, који не поштује своје обавезе.

 

«Трула реч нека не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Трула реч је реч која мирише на трулеж, која смрди. Очигледно, то је вулгарна, ниска, стилски рогобатна реч, псовка. Не треба ја да вам причам како пуцају по шавовима наше брачне везе само зато што мужеви испољавају такву неотесаност, не плаше се да својој животној другарици или деци кажу нешто од чега људима који су иоле пристојни и васпитни, отпадају уши.

 

«Нека ваша реч, - моли апостол, - буде зачињена благодаћу, како би поучавала онога ко слуша» (уп.: Кол. 4: 6; Еф. 4: 29). Благодат је љубав, жеља да се послужи човеку, да му се учини нешто заиста добро. Како је данас, у време равнодушности, егоизма и окорелости срца, нажалост, ретко чути реч која је упућена управо теби, промишљену и добронамерну реч. Реч која је испуњена енергијом љубави. Истаћи ћемо да се оваква реч не везује. Немогуће ју је везати. Она пролази кроз све препреке. Реч која се износи из дубине срца које воли, које је милостиво и које се моли, је заиста крилата. Проничући у скривене кутке људских срца она има неочекиван одјек. У људима се појављује саосећање и поверење. Њихова срца се отварају попут цвећа, у сусрет речи у којој нема користољубивости, већ за циљ има ублажавање људских срца.

 

Дакле, ступили смо, драги пријатељи, у Петровски пост. Он је врло лак у поређењу с великим. У току већине дана дозвољено је јести рибу. «Хватајте се, рибице, велике и мале!» Али за нас, свештенике, такве «рибице» су бесмртне људске душе. И нека би дао Бог да сви и сад, ушавши у чисту и кристалну воду Апостолског поста, почнемо да пливамо узводно, насупрот духу овог света, чувајући у овом свету испод месеца јасне мисли, захвалност тежњи, «предивне пориве душе», усмеравајући их на добробит наших ближњих.

 

Извор: Православие.ру

Поводом почетка Петровског поста, отац Јован упутио нас је на правила поста као и на важност светих тајни Причешћа и исповијести, и појачања молитве у току овог поста и поста уопште.

 

Отац Јован Радовић одговарао је затим на питања наших слушалаца.

 

,,Ако Хришћанин који живи у свијету побиједи неку страст да ли то значи да се заувијек изборио са том страшћу или то може бити замка“-било је једно од питања. Он је објаснио и појам православне мистике.

 

Како да користимо интернет и друштвене мреже, како да изаберемо оно што ће нам бити на корист, објашњава отац Јован. Јер ако се не користи правилно све ово може прећи у другу крајност и изазвати болест зависности, у овом случају од интернета.

 

Колики је гријех бити у вези са особом која је друге вјере и уопште живјети у вези која није крунисана црквеним браком. Како да одговоримо на поуке својих ближњих, који на наше редовне одласке у цркву, кажу ,,да није добро ништа претјерано па чак ни молити се Богу“-само су нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију и духовне поуке оца Јована Радовића.

 

Извор: Радио Светигора

Говорећи о правима хришћана како у Србији и Хрватској, тако и у целој Европи, 4. јуна 2018. године, на заседању Генералне скупштине Конференције европских Цркава у Новом Саду, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије се посебно осврнуо на српски православни народ који је мањина у Републици Хрватској. Сведоци смо да, упркос развијеној законској регулативи, и у најразвијенијим државама са дубоко укорењеним демократским традицијама, проблеми везани за инклузију верских мањина не само да су актуелни, него понекад добијају и трагичне размере. Потребна је добра воља. Чак иако имамо и примењујемо европске законе који регулишу права мањина и дају потенцијал да заједница буде уважена и прихваћена, без добре воље са обе стране, то неће бити спроведено до краја и на најпотпунији начин, казао је Митрополит Порфирије.

 

Митрополит је навео који су то актуелни изазови верских мањина у Европи, каква је најбоља пракса праведног поступања са верским мањинама у европској традицији и која је улога међународних фактора у борби против кршења права верских мањина.

Емисије ће се емитовати сваког четвртка у 21:30, а својим садржајем пружаће слушаоцима најновије информације из живота наше цркве како у Европи, тако и са најудаљенијих тачака у свијету гдје живе наша браћа и сестре окупљени око Свете цркве.

 

Поред вијести, слушаоци ће имати прилике да чују и разговоре са свештенством и вјерницима из Дијаспоре, као и историјате епархија и парохија које су великом љубављу, трудом и жртвом  стваране и одржаване на цијелом земаљском шару.

У првој емисији која је емитована на таласима Радио Светигора 1. јуна, Оливера Балабан подсјећа како је стварана Епархија франкфуртска и све Немачке, и на ту тему разговара са Његовим преосвештенством Епископом аустријско-швајцарским и администратором епархије у Немачкој, господином Андрејем.

 

Емисију „Тамо далеко“ можете да послушате на следећем линку: https://svetigora.com/tamo-daleko-i/?scr=lat

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

…и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир. (Јн 10, 16)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ваше високопреосвештенство, часно монаштво, часно свештенство, драга браћо и сестре, узимам реч по послушању високопреосвећеном митрополиту, иако знам да не постоји ниједна људска реч која може да искаже и опише искуство, убеђен сам, свих нас вечерас овде сабраних у овом словенском и српском Јерусалиму, на овој српској гори Тавор. Убеђен сам да свако осећа да се у његовом бићу одиграва неки земљотрес, да има неко искуство и неки доживљај радости који се не може мерити ни са каквом радошћу и задовољством овога света.

Кога сам год срео, до сада, ако је био на поклоњењу Светом Василију Острошком, увек сам чуо готово једно те исто: да је ту доживео нешто посебно. Сâм Бог зна колико је људи овде духовно прогледало, колико (њих) је овде повратило физичко, психичко и духовно здравље, колико се променило и преобразило, колико је људи преусмерило смер животног кретања. Нико толико, већ готово три и по века, не сведочи у овом народу да Бог хода овом планетом као Свети Василије Острошки, несумњиво после Светог Саве највеће достигнуће овога народа. 

Ко су светитељи, драга браћо и сестре? Најчешће мислимо да су то нека магијска бића, натприродна бића, ванземљци, неки људи који су свакако супротни обичним, профаним људима. Међутим, најкраће речено, светитељи Божији су прави и целовити људи. Остварене и довршене људске личности. И њих као и нас је мучила и мучи свака људска мука, свака људска брига. Они су људи од крви и меса, исто, дакле, као и ми. Али шта је то што их чини светим Божијим људима? Чини их Богочовек Христос! Светост није наше природно својство, није својство људске природе. Светост је дар од Бога. Дар онима који цело своје биће усмеравају према Богу, који имају љубав, поверење, и који живе по Богу. То је и Светог Василија Осрошког учинило тим што јесте, светим Божијим човеком. Управо његова безгранична љубав према Христу и према сваком Божијем створењу на овој планети. 

Светост је дуго векова, посебно код источно-хришћанских народа била не само црквени и религиозни идеал већ и друштвени идеал, и то најдубљи друштвени идеал. Код источно-православних народа је увек био идеал свети патријарх, свети монах, свети епископ, свештеник, свети народ, свети владар, свети писац. Једноставно, светост је била она категорија која је прожимала све поре свеукупног људског живота. Да ли је данас тако? Наравно да није. Коме данас пада на памет да се потруди да његово дете, рецимо, буде светитељ? Данас постоје неки други идеали, потпуно супротни светости. И у суштини, то има за последицу разарање сваке заједнице и сваког заједништва. Јер свети Божији људи су управо они људи који побеђују себичност и егоизам, грех у себи, који нису приковани ни за шта што је од овога света, већ потпуно живе по вољи Божијој а не по вољи људској. 

Данашњи човек управо говори супротно, да треба живети у складу са природом, да су суштина свеукупног нашег живота и темељ и друштва и културе и свега – људска права. Иако знамо, да је пала људка природа управо и узрок разарања људског достојанства. Да би се управо поштовала и људска личност и људско достојанство за чим вапи савремени човек није довољно и није могуће ако се само велича људска природа и она глорификује. Напротив! Треба ту природу преобразити, и променити, и припитомити. А она се мења и преображава само Богочовеком Христом. Кроз Њега и у Њему човек може да постане свети Божији човек, да задобије, како је то говорио и Свети Владика Николај, свечовечански ум, свечовечанску бригу, свечовечанско осећање и љубав, само ако је усмерен према Христу и ако живи у Богу и по Богу, као што је  то и Свети Василије Острошки. 

Нигде тако, као у Острогу, није остварен онај идеал о коме и данашњи свет говори: плурализам, мултиконфесионалност, мултирелигиозност… Све се то пропагира. Поштовање људских права и свега, а нигде тога у пракси нема. Имамо у пракси да нико не може ни са ким, да се распада свака заједница, да свако настоји да некога искористи за оно за шта му је потребан и да га онда отпише. Управо овде, ко је год дошао, које год био вере, млади и стари, доживели су благодат и силу и нестворене енергије Божије. Доживели су неко искуство које нигде нису друго могли да осете и доживе, доживели су исцељење и преображај. 

Нека би свима нама, свим нашим сродницима, целом нашем народу и свим народима света Бог дао дар, пре свега, међусобне љубави и бриге. Да отворимо срце једни према другима, да гледамо у лице једни других, да покажемо узајамну бригу, труд и љубав, и да делимо међусобно све оно што имамо јер је то оно што је од Бога. То је оно што је јеванђељско. Нека би Бог дао вама и вашим сродницима и свима онима за које сте дошли овде да се молите, пред ћивотом Светог Василија, сва јеванђелска добра овога и онога света. 

Амин, Боже дај!

 

Извор: Ово је последња забележена беседа оца Радована Биговића (17. јануар 1956. – 31. мај 2012), која је одржана по благослову митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, на бденију уочи празника Св. Василија Острошког, у Острогу, 11. маја 2012. године. Аудио запис беседе можете послушати овде.

 

http://teologija.net/o-svetosti/

Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, протојереји Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки и Раде Јовић из Архиепископије Београдско-карловачке, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Миленко Ралевић парох у Јужној Америци, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа.

 

Празник Педесетнице – Силаска Светог Духа на апостоле, Тројчиндан, прославља се три дана, а у том дивном празнику сабрани су сви дани од настанка свијета и своју пуноћу добијају сви догађаји од настанка свеукупне творевине и човјека, казао је Митрополит Амфилохије бесједећи након читања зачала из Светог Јеванђеља.

 

-Сви земаљски народи и сви људи су позвани да постану један Божији народ, Христов народ, а то је Црква Христова, чија врата су тајна Светог Крштења. Као што су ученици Христови били запечаћени Духом Светим, тако и сваки онај који се до данас крштава у име Оца, Сина и Духа Светога бива запечаћен Духом Светим и силази Дух Свети на свакога од њих појединачно и чини човјека обиталиштем Божијим, носиоцем и свједоком свјетлости Божије, правде, мудрости, истине Божије – казао је Вископреосвећени Митрополит.

 

Он је нагласио да Црква Христова силом Диха Светога призива све људе да постану један Божији народ, једне душе и једног срца.

 

-То јесте смисао Цркве Христове, то јесте оно што овај празник, овај датум, овај дан свједочи, да је све призвано и позвано да постане свједок Духа Светога животворног и од настанка свијета је све усмјерено у том правцу – рекао је Митрополит Амфилохије.

 

Вископреосвећени је казао да на Тројчиндан прослављамо откривење најсавршеније тајне Божије и откривење људске тајне.

 

-Прослављамо откривење тајне Богочовјека, који је сам по природи тројичан, јер га је Бог Тројични створио. И човјек и све што постоји оно носи ту тројичност божанску у себи, а нарочито човјек као најсавршеније биће створено божаснком руком – казао је Митрополит Амфилохије и додао да није случајно Свети Василије Острошки храм у Доњем манастиру посветио управо Светој Тројици, јер су сви празници сабрани у овај велики празник Тројчиндан.

 

Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће.

 

Заједничарење острошке обитељи и сабраног вјерног народа са Митрополитом Амфилохијем настављено је у манастриској гостопримници.

 

Извор: Манастир Острог