Живе речи утехе: Живе речи утехе

Епископ др Јован (Пурић): Богословље празника

Tue, 24 Jul 2018 15:51:21 +0000

Поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, манастир Рача и Матица српска у Новом Саду, кроз заједничку сарадњу и по благослову Епископа Епархије Жичке, објавили су дело активног Епископа Српске Православне Цркве проф. др. Јована (Пурића) Богословље празника. Издавачи дела су: игуман Герман Авакумовић и проф. др. Драган Станић; рецензенти су: проф. др Прибислав Симић, проф. др Мирко Ђ. Томасовић и проф. др Ненад Милошевић; технички уредник је Петар А. Бојковић.

Повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, аутор се у делу бави изучавањем Господњих и Богородичиних празника. Методолошки приступ тексту остварен је кроз анализу, а потом и синтезу материјала из хеортологије, химнографије, иконографије и богослужбених текстова. Прожетост историјске анализе и егзегетског приступа теми доприноси системаматичности приказа најважнијих догађаја у животу верујуће Цркве. Аутор приступа теми са циљем да човеку хришћанину представи молитвени однос са Богом, показујући да је богословље не само говор о Богу, већ и разговор са Њим, доживљен у слави празника.

Досадашњи Епископов рад на пољу академске теологије је веома специфичан: њега краси најшири методолошки приступ одређеној теми, који готово увек уводи у мултидисциплинарност научног истраживања. Тако је тема празника у богатој ауторовој библиографији оставила велики печат, најшире је обрађивана са аспекта хеортологије, иконографије и химнографије.

У делу Богословље празника она чини својеврсни благи заокрет ка истраживању догмата самих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију. Због своје важности књига Богословље празника изнедрила је и приређено издање у комплету од дванаест књига, штампаних са изводима богослужбених текстова као додацима опису празника. Комплет носи назив Венац Господњих и Богородичиних празника, и представља пројекат у коме су још једном заједно учествовали манастир Рача и Матица српска. Молитвени приказ празника, кроз два издавачка подухвата, посвећен је Новом оцу, молитвенику пред Господом патријарху Павлу.

Дело Богословље празника чине поглавља: Рођење Матере Божје, Воздвижење Часног Крста, Ваведење Богородице, Рождество Христово, Обрезање Господње, Богојављење, Сретење Господње, Благовести, Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, Страдање Христово на Крсту, Васкрсење Христово, Вазнесење Господње, Силазак Светога Духа на Апостоле – Педесетница, Преображење Господње и Успење Пресвете Богородице; заједно са изворима и литературом; рецензијом Венца празника, и биобиблиографијом.

Прослава Рођења Пресвете Богородице отвара годишњи круг празника, па тако и аутор почиње своје дело кроз поетично и историјско сагледавање овог празника. Детаљно је описана икона Маријиног рођења, истакнут је амбијент, фигура Ане, затим фигуре жена, Јоакима и детета. Повезујући представе на икони символичким ишчитавањем, Епископ даје пресек православног иконографског тумачења празника. Тумачење је употпуњено житијним казивањем о Рождеству Маријином, које је сабрао Св. Димитрије Ростовски из светоотачких радова.

Догађај Проналаска Часног Крста описан је детаљно у поднаслову Воздвижење Часног Крста, а теолошко тумачење самог догађаја кроз светоотачке мисли описано је у поднаслову Клањање или поштовање Крста. Иконографске представе Крста такође су описане и истакнута је византијска представа иконе. У одељку Зашто Крст истакнуто је да његова четири крака показују да је Онај који је на Крсту испружен Христос, чија снага и промисао прожимају целокупност твари. Богочовек Исус Христос је Цар славе, а Часни Крст је престо Његове славе, тајна Крста је тајна Страдања, али и тајна вечне љубави Бога према човеку. Два додатка опису празника чине: казивања Св. отаца о Крсту и литургијска беседа о Крсту као једином путу спасења.

Опис празника Ваведење Пресвете Богородице у првом реду истиче историјску разлику Источне и Западне Цркве у погледу поштовања самог празника. Поднаслов Казивање описује Протојеванђеље Јаковљево из кога се празник изводи, што употпуњује историјски опис самог празника. Иконографија овог празника, која опонаша схему Христовог уношења у Храм – Спасења, врло детаљно је описана са додатним тумачењима самог православног приказа. Посебно су у оквиру иконографије описани Храм и Дјева; Свештеник; Јоаким и Ана; Девојке са светиљкама.

Оно што претходи историјском опису настанка Празника Христовог Рођења јесте богословски трактат, у коме се од месијанских пророчанстава до савремених отаца Цркве говори о осведоченом Сину Божјем. Казивање о тајни оваплоћеног Бога Логоса ослоњено је најпре на Свето Писмо, Свето Предање и светоотачке мисли и дела. Прожимање литургијске, догматске и егзегетске садржинр доприноси бољем, суштинском разумевању значаја празника. Химнографска садржина употпуњена богослужбеним, најпре литургијским доживљајем, предочена је кроз поднаслов Идејни садржај богослужења на Рождество Христово. Управо у оваквом приступу се и очитује вредност дела и његов допринос анализи црквених химни и канона знаменитих химнографа Цркве. Литургијски приступ празнику предочен је под насловом Литургијски опис историје Рождества Христовог, док је догматски детаљно описан у више наслова. Сотириолошки значај Христовог Рођења описује значај Христовог доласка за човека. Догматика празника предочена је и у наслову Начин ипостасног сједињења двеју природа у Господу Исусу Христу. Ово тешко теолошко питање аутор је изнео јасним православним речником, који подједнако може да задовољи и клир и лаос. Обожење човечанске природе је још један од наслова где се Рођење Христово описује са догматског аспекта. Описујући тајну оваплоћења, аутор говори о тајни спасења, јер у очовечењу Бога је обожење човека, а у обожењу је спасење. О овоме говори и посебан наслов Тајна богооваплоћења и тајна спасења.

Опис Богомајкине личности, кроз химнографски приступ разрађен је у наслову О Пресветој Богомајци Приснодјеви Марији Богородици. Посебан дар аутора у химнографији истакнут је одабиром богослужбених одељака из Акатиста посвећеног Пресветој Богородици; јутарњих и вечерњих служби; канона посвећених Пресветој; повечерја и других црквених богослужења. Историјски приступ празнику кроз поднаслов Празник открива или боље разоткрива, време рођења Сина Божијег и успешно појашњава разлог прославе Божића 7. јануара, односно 25. децембра. У даљем тексту аутор се бави иконографијом празника, а сама икона је сложена композиција природе изображене у позадини многобројних фигура. Детаљно у поднасловима описују се редом: брда (горе); анђели; пастири; пећина; Дјева и дете; Јосиф; облак; звезде и дивљење Творца; пророк Исаија; слушкиња (бабица); Ева и купање детета; као и Света три мудраца.

У петом одељку, који је посвећен Обрезању Господњем, Епископ износи кратак историјски осврт на сам догађај и истиче важност испуњавања закона, који истински има задатак да нам покаже да је Његово очовечење било истинито и да је Његово тело било стварно, а не привидно.

Говорећи о празнику Богојављење, аутор са посебном пажњом кроз цео опис празника показује његов сотириолошки карактер. Дајући веома детаљан историјски пресек истиче се источно порекло празника, као и нераскидива веза са крштењем Христовим. У наставку аутор се бави именом самог празника, не само етимолошки, већ и богословски, истичући у први план тумачење имена Богојављење од стране Св. Јована Златоуста и Св. Григорија Назијанзина. Посебно место заузима богат опис иконе предочен кроз поднаслове: извор; корен дрвета; Јордан и море; природа; Христос; Анђели.

Кроз два засебна списа, који су претходно већ објављивани, што је аутор педантно предочио у фус-ноти, приказује се комплетно хришћанско, православно схватање спасења, чији теолошки корени клијају кроз овај догађај. Називи списа су: Христово крштење у Јордану – почетак проповеди спасења и Тајна спаситељевог крштења и тајна спасења. Посебно је интересантно то што се у првом спису приказује упоредно богословље кроз Погрешна поимања Христовог крштења на Истоку и Западу, и то што се као потврда православног учења предочава Реч отаца и савремених богослова.

Описујући четрдесети дан Исусовог богочовечанског битија, у Цркви прослављаног као Сретење Господње, Епископ приказује сусрет богомладенца Исуса Христа са старцем Симеоном у Соломоновом Храму. Поред овог суштинског приказа, врло занимљиво је предочен однос новозаветних родитеља према старозаветном закону, који није укинут рођењем Христовим, већ њиме употпуњен. Датирајући почетак прославе празника у историји, као и бавећи се етимологијом имена самог празника, дат је научни осврт на значај и величину тог догађаја. Иконологија као незаобилазан елемент празника обрађена је кроз опис пет фигура изображених на икони: Дјеве, Христа, Симеона, Јосифа и пророчице Ане. Детаљи црквено–богослужбеног спомена на празник Сретење Господње, обједињени кроз хеортологију и химнографију, приказани су у наслову Празник Сретења Господњег. Посебно је истакнут химнографски рад Светих константинопољских патријараха Германа и Анатолија, Св. Андреја Критског, Св. Козме Мајумског, преп. Јована Дамаскина и Анреја Пира. Сретење Господње – загрљај Бога и човека је наслов литургијске празничне беседе коју је Епископ изговорио у манастиру Острог као игуман свете православне породице и послушник свеца.

Осми део књиге доноси опис празника Благовести. Специфичан стил излагања, препознат као егзегетски метод, који доминира описом целокупног празника посебно се ослања на химнографију празника. Блага, радосна вест је „уводна песма неописиве радости“, Благовести су почетак свих Господњих празника, зато аутор бира да кроз химну, песму коју тумачи представи празник као најрадоснију новост васељене. Кроз светописамску и светопредањску егзегезу, величајући Самоделатеља тајне Домостроја спасења, Епископ богословски приступа свакој написаној јеванђељској речи. Догматски приступ теми извршен је кроз критизацију римокатоличког учења о непорочном зачећу Свете Дјеве, односно о учењу да је Марија зачета у утроби своје мајке без сенке првородног греха.

Зачеће Духом Светим је наслов у коме се описује и појашњава православни став о безгрешном зачећу Христа у утроби Богородице. Такође, предочене су и хеортолошке нејасноће у вези са празновањем празника Благовести, после којих ће читаоцу многе историјске недоумице бити јасне. Приказ иконе предочен је простом схемом, где анђео благовести младој жени, која седећи или стојећи преде пурпур.

Благословен Цар који долази у име Господње! (Лк. 19, 38) – усклик, песма којом је народ дочекао свог Спаситеља у Јерусалиму, заправо је почетак Страдања Христовог. Управо ове две стварности, описујући празник – Цвети, Епископ истиче дивећи се Исусовој скрушености. Поред историјског описа догађаја, посебна пажња обраћена је на богослужбени поредак и начин прослављања овог празника. Опис иконе детаљно је представљен кроз поднаслове: Домови и магаре; гора и ученици; палма и Христос; деца и народ. Посебан осврт на Лазареву суботу учињен је кроз трактат под називом: Тајна Лазареве суботе и Цвети – свечани дочек Сина Давидовог.

Спис Теологија Цвети – Улазак Господњи у Јерусалим је дубљи теолошки израз Епископа као познаваоца сотириологије не само у научном, већ пре свега у духовном погледу. Наглашава се са посебном пажњом да Христос није исцељивао људе, да би га у Јерусалиму дочекали са палминим гранама, већ да би се показала спасоносност Божјег додира. Трагедија света јесте његово стање да прославља Богочовека само ако га схвати као човека, ако га разуме само човечански. На Голготи се показало да то није довољно. Кроз Реч отаца и савремених теолога предочен је текст: Тајна празника протојереја Александра Шмемана, којим је дат увод у тајну страдања.

Страдање Христово на Крсту је историјски догађај који се дешава због спасења људског рода, али и којег Ап. Павле назива ,,устројство тајне од вечности сакривене у Богу“. Теологија страдања је веома комплексна. Аутор се труди да читаоцу систематично кроз развој догађаја представи Христову жртву, као приказ љубави Бога према човеку. Незаобилазна историјска анализа, прожета егзегезом православног богословља кроз седам текстова посвећених сећању на догађаје страдања, чини целокупан опис празника.

Први од њих је Теологија Великог Четвртка – установљење тајне Тела и Крви Христове, који носи литургијски и еклисиолошки карактер. Суштински садржај текста везан је за Тајну Благодарења, али Епископ се најпре задржава на новој заповести коју Христос даје ученицима, која је предуслов вршењу Евхаристије, а то је да воле једни друге као што Христос њих воли. Такође у оквиру овог наслова предочено је упоредно богословље о Евхаристији и схватању Спасења на Истоку и Западу. Дат је и прилог тумачењу овог празника кроз реч Отаца и савремених богослова, у првом реду Николе Кавасиле, у виду одломка Значај Свете Евхаристије у нашем животу; Генадија Сколарија: О реалности Тела и Крви Христове и Николаја Афанасјева: Евхаристија и заједница.

Други велики наслов носи име Богомајка под Крстом и код Гроба Христовог, у коме се кроз иконографску и химнографску анализу приступа и богословском, теолошком опису тог најтужнијег дана у историји васељене. Опис Богомајке која излива дубину мајчинске туге, део је текста који ће потрести читаоца и навести га на истински вечна питања живота.

Четири следећа текста описују богословље празника кроз посебну анализу химнографског истраживања. Наиме, текстови су настали као коментар богослужбених песама, химни посвећених Христовом страдању. Ова четири текста укомпонована су у целину и њихови наслови одређују систематски низ: Тајна Спаситељевог страдања, крсне смрти и тајна спасења; Богочовек скида проклетство са рода људског; Оправдање, очишћење и освећење људске природе крвљу богочовека; Богочовечанска победа над грехом, смрћу и ђаволом.

На самом крају, седми по реду и најважнији по догматском карактеру јесте Теологија Великог Петка, смисао Христовог страдања и жртве. Описујући трагику Крста, драму у којој човек суди Христу Сину Божијем, као највећу драму свих векова, Епископ заправо описује љубав Божју према човеку. Сотириолошки и еклисиолошки карактери православне вере дати су управо кроз ту љубав и потврђени на Крсту. Упоредно богословље изложено је кроз анализу Крста на Западу, где је у току средњег века теологија Крста однела превагу над теологијом Васкрсења. Православно учење није кренуло тим путем, управо због одмереног односа између Распећа и Васкрсења у богословљу и богослужењу Цркве. Такође, предочена је реч Отаца кроз Беседу о Крсту Господњем, коју је изговорио Св, Јован Златоуст; као и одломак из синаксара на Велики Петак.

Говорећи о Васкрсењу Христовом, као о догађају којим су решени сви људски проблеми, Владика се бави и символичком позадином празника. Прелазак из смрти у живот – Васкрсење Богочовека, царица свих празника, догодио се првог дана у седмици, у Недељу. Анализа библијског сведочанства тог дана правилно је распоређена и чини увод у анализу богослужења. Предочени историјски опис комбинован је дубоком химнографском традицијом Цркве и предањским ауторитетом Светих отаца. Са великом пажњом описана је иконографија празника са посебним освртом на византијску традицију, и то кроз поднаслове: Ад; меница (грехова); Христос и Адам; Праведници.

У наредним текстовима Епископ се осврће на тему празника кроз молитвено богословље, где сваки од три текста носи један суштински карактер теолошке науке. Тако је у наслову Тајна Спаситељевог силаска у ад и тајна спасења изражено учење Православне Цркве о теологији Великог Петка и Велике Суботе. У овом тексту епископ Јован се ослања на велико богословско, молитвено предање Св. Јустина Ћелијског, цитирајући многобројне песме црквених књига које се односе на догађај Христовог Васкрсења.

Наслов Тајна Спаситељевог Васкрсења и тајна Спасења је својеврсни наставак пређашњег текста, јер се у њему кроз химне васскршњих и недељних богослужења описује дан Васкрсења. Начело бесмртности, које је Васкрсењем Господњим ушло у људску природу, пројављује се као обновљење људске природе и тек у Васкрсењу Његовом људи су познали да је Он Бог Логос, вид свеколикој људској природи. Залазећи у тајну тријадолошке основе богословља у тексту: Теологија Васкрсења Христовог, Епископ описује Васкрсење као Тројични догађај. Догматски описан православни став употпуњује и синтезира све наведено до сада. Васкрсење је догађај свеопштег, антрополошког значаја, оно обнавља људску природу ипостасним јединством Бога и човека који је био разапет и васкрсао. Антрополошки осврт на опис празника видимо и у тексту упоредног богословља: Васкрсење Христово – саблазан за разумско поимање кроз векове. Реч Отаца дата је кроз Пасхално слово Св. Јована Златоуста.

Вазнесење Господње – Спасовдан је следећи описани празник у богословском делу епископа Јована Пурића. Вазнесењем се завршило дело нашег спасења и искупљења, оно је заправо круна Христовог Богочовечаског домостроја спасења. Ослањајући се на антропологију и сотириологију, аутор истиче да је Исус својом човечанском природом изишао на престо и сео са десне стране Оца, тамо где се налазио као Бог пре свог оваплоћења, што значи да и Његово тело учествује у Божанској слави.

Етимологија речи Спасовдан као и историја прославе празника предочени су у поднаслову Празник. Иконографија празника, која је почела свој развој још у трећем веку подробно је анализирана кроз следеће поднаслове: Извори; Христос; Природа и анђели; Дјева Марија; Апостоли. Следе потом два списа: Тајна Спаситељевог Вазнесења и тајна Спасења и Теологија Вазнесења, Христово обећање о присуству у Цркви. Први је ослоњен на химнографски материјал о Вазнесењу Господњем, којим се дефинише сотириолошки значај празника за човека и природу. У тексту се види да је на плодног аутора дела посебан утицај извршило учење Српског богослова, теолога и светитеља аве Јустина. Слажући се са овим „украсом православља“ и разрађујући догму о томе да је људска природа саздана са циљем да вечно живи изнад свих небеса са десне стране Оца у ипостасном јединству са вечним Сином Божјим, Епископ чини излагање о есхатолошкој димензији празника. Други текст, обједињујући христологију и сотириологију Вазнесења, чини корак ка апокалиптици – другом Христовом доласку, најављеног од стране два анђела у часу узношења Христовог на небо.

Силазак Светог Духа на апостоле описан је као еклисиолошки тренутак у коме се спасење човеково остварује на евхаристијски начин у Цркви Христовој – у Заједници. Упоредни приказ старозаветне Педесетнице која има симболички или предсказањски карактер у односу на Духове заузима посебно место у богословском приказу празника. Изражено позивање аутора на Свето Писмо и православне Оце, као и приступ теми кроз химну и икону, у служби је описа учења Православне Цркве о пневматологији. Иконографији је приступљено кроз опис: Горница и пламени језици; Стари краљ (цар); Дванаесторица Апостола. Следи затим спис: Теологија Педесетнице, којим се читаоцу приближава Црква као одраз тројичног живљења, где Дух Свети делује на обједињујући начин. Дело Духа је превазилажење димензија времена и простора, тако је Црква увек и свуда присутна. Свети Дух, истиче Епископ, оприсутњује две стварности: историјску димензију Христовог спаситељског деловања и Његов Други долазак и есхатолошко стање ствари. Ми живимо између ове две стварности. Свети Дух надилази разликовање две временске перспективе и сада обједињује прошлост и будућност света. Христово обећање да нас неће оставити сиротне, означава да нас неће оставити без свог присуства у Цркви, које нам даје Дух Свети. Темељни догађај Цркве зато је Евхаристија, која је по преимућству догађај оприсутњења Христа. Како Епископ посебно наглашава, Црква живи даровима Духа и Свети Дух стално и непрестано делује у Њој као у Телу Христовом.

Упоредно богословље испољено је кроз спис под називом: Западно богословље, Владимир Лоски и две икономије спасења. Владика овде истиче да не постоји ниједан догађај из икономије спасења који није уједно и христолошки и пневматолошки и тријадолошки, јер Христос јесте Син Оца, Он увек делује у заједници са Оцем и Духом Светим. У православној теологији и црквеној стварности једностраних подела углавном није било, па овај текст представља поред критике реформације западног хришћанства и критику две икономије Спасења коју је заговарао Владимир Лоски. Реч Отаца као додатак опису празника дата је кроз Беседу на Педесетницу Св. Јована Златоуста.

Преображавајући се на Тавору, Господ је открио славу Свога Божанства, која је била сједињена са човечанском природом коју је Он примио на Себе и обожио у утроби Дјевиној. Пратећи ову нит преображењског смисла, аутор истиче да Исус Христос није примио нешто што није имао, него је због свог човекољубља открио људима оно што има и оно што Он јесте. Комбинујући историјски и егзегетски приступ теми, Епископ је предочио садржину библијског појма „преобразити“ који је и сотириолошки и есхатолошки. Икона Преображења открива принцип по коме се икона не гледа, већ посматра, сазерцава. Више о доживљају Преображења преко иконе и самој иконографској представи празника, предочено је кроз поднаслове: Сазерцање (посматрање); Узлажење; Христос; Мојсије и Илија; Апостоли.

Следе потом три текста у којима се тајна преображења посматра кроз тајну христологије, јер је христолошка тема и христолошко–сотириолошко питање. У првом тексту Тајна Спаситељевог Преображења и Тајна Спасења, кроз химнографски материјал приближен је читаоцу циљ и смисао Богочовековог Преображења. Други текст, Тајна Преображења – Христос глава Старог Завета и доносилац благодати, ослоњен је на слово Светога Писма, изворе Светога Предања и светоотачка дела и приказује богословски смисао Христовог Преображења. Реч Отаца и савремених теолога изложена је кроз одломке дела тројице аутора: Беседа на Преображење Св. Јефрема Сирина, О томе да је Таворска светлост нетварна Св. Григорије Паламе и Пролегомена за исихастичку гносеологију еп. Атанасија Јевтића. Трећи и последњи текст Тајна Преображења који описује овај догађај, има обједињујућ карактер свега напред реченог. Та синтеза мисли показује човека, који да би се удостојио виђења Божанске славе, потребно је да има духовне очи.

У опису празника Успење Пресвете Богородице доминира химнографски приступ прожет молитвеним богословљем Светих отаца и светописамским и светопредањским изворима. После описа догађаја и историјске анализе прославе празника, Епископ је приступио богатој анализи иконографије. Под поднасловима: Апостоли; Преливање линија; Сион и Гетсиманија; Дјева Богородица; Исус Христос; Покушај понижења; Погреб и Успење; Велики херувим, приказан је не само детаљан уметнички доживљај слике, већ и егзегеза иконе. Наслов Успење Богомајке кроз дидактички приступ расветљава историјске детаље богослужбених успењских молитви. Тако у поднаслову Историјско–литургијски опис Успења Богородице могу да се прочитају прелепи химнографски стихови у којим Богомајчина душа бива свечано узнесена Господом у Светињу Светиња на небесима. Тиме, како истиче аутор, постаје појмљив смисао богослужбених израза о томе да је погребење Божје Матере постало лествица ка Богу, који се налази на њеном врху. Други поднаслов Дидактички елементи у канонима и химнама на празник Успења има за циљ да прикаже шта је све омогућено хришћанину који узима лично учешће у слушању празничног богослужења на Успење.

У православном богослужењу прославом празника посвећеног Успењу Пресвете Богородице затвара се црквени, богослужбени, годишњи круг празника. Епископ Јован Пурић описом Господњих и Богородичиних празника, који чине венац богословља, показао је да је кроз молитвено богословље могуће спојити предањски, светоотачки доживљај празника са савременим приступом црквеним богослужбеним темама. Управо због тога дело Богословље празника има претензију да савременом човеку приближи лепоту свега оног што је православно, али и да покаже да је Православље начин живота у заједници са Богом и са људима.

Стефан Сремац

Извор: Српска Православна Црква

Ослушкивање човекове жеђи за смислом (Разговор са Танасисом Н. Папатанасиу)

Tue, 24 Jul 2018 15:25:42 +0000

У биографији на корицама књиге читамо да сте православни теолог који са породицом живи у Атини и ради у високом теолошком образовању. Шта, међутим, ви лично можете да нам кажете о себи? Шта је то што вас заокупља као човека, хришћанина, богослова?

Рекао бих да ме заокупљају две основне теме. Најпре, у којој мери живимо живога Бога? У којој мери га доживљавамо као живо постојање које нам се лично обраћа? Да ли га љубимо толико да нам је радост да чинимо Његову вољу? Наиме, неко може савршено да испуњава различита верска правила, да живи у оквиру Цркве, да тачно исказује њено богословље, али, колико год да је то контрадикторно, да не доживљава Бога као присутног, као Господа, и на крају, као Судије свих. Непрекидно вреба искушење да живога Бога заменимо неким идолом, и тако и најсветије ствари искваримо и да их доживљавамо као идоле.

Друга тема која ме заокупља јесте присуство Цркве у јавном простору и њено сведочанство у сваком „данас“. О важности тог питања ће се сви православни сложити. Међутим, велики проблем представљају критеријуми њеног присуства и сведочења. Агресивност, жеља да наметнемо „добро“ у животу људи, то што нам смета постојање људи који се не слажу са нама, наша подршка тоталитарним идеологијама које проповедају мржњу међу људима, неке су од најкарактеристичнијих коренитих супротности Еванђељу. А наш став, напротив, треба да у данашњицу уноси светлост Еванђеља, не само светиљке из неких других епоха.

Напоменимо и да се ваше бављење мисијом, дакле, сведочанством и присуством живе Цркве Божије, не заснива само на вашим докторским студијама и научном раду, него и на практичном искуству мисије у Африци. Реците нам нешто о том искуству, у којој мери је утицало на вас, и у којој мери је у вези са искуством живота у савременом свету „различитих криза“ – економске, друштвене, мигрантске?

Да, свакако је све, на свој начин, играло неку улогу. А моје искуство из Африке је нешто посебно. Имао сам прилику да три пута на кратко боравим у Православним мисионарским црквама, у Кенији 1995, у Нигерији 2000. и у Танзанији 2004. године. Била ми је пружена драгоцена могућност да искусим стварне животне услове у тим земљама, који имају сличности међу собом, али су истовремено и различити, и да из прве руке прикупим материјал за своја академска истраживања, као и за радове које сам потом објавио (о традиционалном афричком полигамном браку, о појму болести и оздрављења, о настојању да се хришћанска теологија изрази на афрички начин).

Африка је континент са изворном религиозношћу у сваком аспекту живота, јавном и приватном, а њени становници имају истакнут осећај друштвености и солидарности. Међутим, ови изузетни народи имају и мноштво проблема, попут племенских мржњи, аутократских режима, искушења такозваног „еванђеља благостања“ (по ком се богатство и друштвени успех сматрају за знак божанске наклоности, а потцењује се тајна крста) итд. Али, у сваком случају, глобално православље се заиста духовно обогаћује тиме што афрички допринос (уметност, љубав према животу, искуство бола) улази у Цркву, са својим посебним гласом. Неозбиљно је сматрати да је Африка континент без културе. Она је, напротив, постојбина различитих значајних цивилизација. Посебна перипетија афричких народа у новијем добу (са колонизацијом до 1960-их година и неоколонизацијом у наставку) заиста отварају наш ум и срце пред тешкоћама с којима се суочава Европа, као што су мигрантска и избегличка криза. Често заборављамо да су расељавања општељудско искуство и да су га кроз историју човечанства доживљавали многи, ако не и сви народи. Дакле исељавања људи са њихових огњишта треба да третирамо као општељудско искуство, али и наслеђе и допринос. Оно доводи различите цивилизације у комуникацију, пружа прилику за међусобно обогаћивање. А када смо уљуљкани у свом благостању, подсећа нас да је бол заједничка судбина свих људи, кроз који напросто ми не пролазимо у конкретном тренутку. Због тога је једини излаз у солидарности са прогнанима и у подстицању правде и просперитета у њиховим матичним земљама.

Вашу теолошку мисао, коју градите око две претходно наведене теме, изражавате на различите начине – као професор, научник, писац многобројних књига и чланака, објављивањима и дискусијама на различитим блоговима и порталима, али и као главни и одговорни уредник познатог теолошког тромесечника „Синакси“. Шта можете да нам кажете, на основу богатог искуства, о теолошком говору у савремено доба? Које потребе постоје и који су предуслови да би га савремени човек чуо?

Говор треба да има вредност. Чињеница да олако изговарамо велике речи, које имају минималну или никакву везу са стварним животом (а то не важи само за свакодневицу сваког понаособ, него и за црквени и академски живот), нанела је велику штету и довела до тога да су многи људи незаинтересовани, или да сматрају да је теолошки говор празна прича. С друге стране, постоји велика потреба да теологија изнова формулише веру Цркве, односно да је изрази језиком савременог човека. То није нешто ванредно, него је само по себи дужност Цркве, која проистиче из њене природе. Представља наставак оваплоћења Христовог у људским датостима, у животу сваког савременог, конкретног човека. То, наравно, не значи да треба да ласкамо свету! Значи да истина Еванђеља (која је човеку који је обоготворио свој егоизам или национализам или богатство, често непријатна) треба да се формулише на начин који је савременом човеку разумљив. Истовремено, не треба да се задржавамо на једноставној употреби сваког појединачног савременог језика, него да трагамо и за дубљим језиком људског постојања. Другим речима, треба да ослушкујемо човекову жеђ за смислом постојања. Та жеђ увек постоји, само се често не разазнаје лако, или се изражава на начине који нису блиски теолошком простору.

Ваш теолошки говор је нашироко познат и прихваћен међу јелинофоном публиком. Ваша дела су превођена и на енглески, француски, немачки и руски језик. Сада је и збирка ваших чланака преведена и објављена на српском језику. Преко онога што пише у самој књизи, имате ли неку посебну поруку за публику српског говорног подручја?

Веома сам се обрадовао предлогу да моји текстови буду преведени на српски језик. Пре свега, велика ми је радост што ми се пружа прилика да „разговарам“ са још више људи. Поред тога, гајим велику љубав према Србији, чија је богословска комуникација са грчким богословским стваралаштвом дугогодишња. Посебно ме је обрадовала чињеница да су ове конкретне текстове одабрали српски теолози, који су их очито издвојили зато што сматрају да имају нешто да кажу Србима који воле теологију и који прате различите теолошке токове савременог православља. А морам да признам да и мене ови текстови посебно изражавају. У њима сам покушао да изложим своје уверење да је теологија истовремено и молитва и промишљање и критика. Целокупно православно предање то сведочи. Теологија се рађа из догађаја Цркве, али истовремено просуђује црквену стварност. Паралелно сам покушао да покажем да је место теологије у јавном, а не у приватном простору, и не само унутар Цркве. Теологија има дужност да у јавном простору да сведочанство, да разговара (а не просто да осуђује), да објашњава… Она је дело служења које се врши речима, као што је и солидарност теологија изражена кроз дела. Заокружење радости коју ми је пружило објављивање књиге, биће дискусије за које се надам да ћу имати са српском читалачком публиком.

Извор: Теологија.нет

Свештеник Ненад Илић: Пет хлебова и две рибе

Mon, 23 Jul 2018 20:14:52 +0000

Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом.
Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети.
Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили?

Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих.
Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање?
Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то.
А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа.
Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом?
Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало!
И комунизам је настао због тог преварног обећања.

Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова!
"Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу."

"Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи.
Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују

Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије.

Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј.
Колика је наша вера?

Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо?
Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким?
Поделимо - биће довољно за све нас.
Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима.

Радио Светигора: Хришћанска трпеза љубави уприличена након хиротоније Епископа диоклијског г. Методија (ЗВУЧНИ ЗАПИС)

Mon, 23 Jul 2018 15:07:17 +0000

Звучни запис програма

Преподобни Порфирије Кавсокаливит: О преображају човека

Mon, 23 Jul 2018 15:05:15 +0000

Извор: Епархија жичка

Ипођакон Бранко Бандобрански на радију Беседа представио нови број Православља (АУДИО)

Mon, 23 Jul 2018 15:02:36 +0000

Презвитер Игор Карановић: Црква од нас тражи саборност! (ЗВУЧНИ ЗАПИС)

Mon, 23 Jul 2018 14:58:46 +0000

Отац Игор, као некадашњи ђак Цетињске Богословије, радо се сјећа дана проведених у нашој Митрополији а подијелио је са нама и неке посебне тренутке из своје свештеничке праксе.

Он је тумачио и зачало из Светог Јеванђеља на Осму недјељу по Педесетници и говорио о предстојећем празнику Светог архангела Гаврила.

Отац Игор нам је објаснио и која су то послушања мјестобљуститеља у нашој Цркви као и викарног Епископа. Одговарајући на питање колико православни хришћани треба да дористе интернет и друштвене мреже, отац Игор каже да можемо али ограничено пазећи да не постанемо зависни.

Шта је појам саборности у Цркви објашњава нам отац Игор и наглашава да Црква од нас тражи саборност.

На ова и још нека питања наше вјере сазнаћете ако чујете душекорисне одговоре оца Игора Карановића у овој емисији коју топло препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора

Јеромонах Петар (Драгојловић): 100 година од мученичког страдања Свете царске породице Романов! (ВИДЕО)

Mon, 23 Jul 2018 14:17:29 +0000

Беседа Његове Светости Патријарха српског г Иринеја на хиротонији Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског (ВИДЕО)

Sun, 22 Jul 2018 20:43:55 +0000

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског (ВИДЕО)

Sun, 22 Jul 2018 09:00:00 +0000

У Име Оца, и Сина и Светога Духа,

Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа.

Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре.

Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине.

Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност.

Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос.

Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте.

Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета.

Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет.

Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ.

Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч.

Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег.

Љубим те Господе Крепости моја

Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост.

Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим.

Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби.

Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу.

Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година.

Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио.

Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне.

Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.

Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној.

А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека.

Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Интервју Протосинђела Сергија (Рекића) Српској радио-телевизији из Подгорице (ВИДЕО+ЗВУЧНИ ЗАПИС)

Sat, 21 Jul 2018 11:51:55 +0000

Радио “Светигора” доноси емисију о патријарашким посјетама Његове Светости Патријарха Срспког Г. Иринеја Црној Гори (звучни запис)

Sat, 21 Jul 2018 11:49:21 +0000

Свечани дочек Његове светости биће организован испред подгоричког Саборног храма вечерас у 18:30 часова након чега ће се служити Вечерња са наречењем.

Подсјетимо, ово је девета посјета Предстојатеља Српске цркве Црној Гори а шеста Митрополији црногорско-приморској.

Његова светост Патријарх српски Иринеј први пут је Митрополију црногорско-приморску посјетио 31.10. 2010. године.

Свјатјејши је у оквиру обиљежавања 180 година од смрти Светог Петра Цетињског, служио Свету патријарашку литургију у Цетињском манастиру када је обављено и пресвлачење светитељевих моштију. Иначе Патријарх је ту посјету Црној Гори започео обиласком манастира Ђурђеви ступови код Берана.

У Епархији будимљанско-никшићкој Патријарх је био више дана јула 2011. и обишао Беране, Бијело Поље, Никшић, Жабљак, Жупу Никшићку, Мојковац, Манастир Пиву….

Следећа посјета нашег Патријарха је била 7. октобра 2013. када је са седам првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем и руским Кирилом освештао подгорички Саборни храм. Поред тројице Патријараха храм су освештали још Архиепископи: кипарски Хризостом, атински Јероним и албански Анастасије и Митрополит варшавски и све Пољске Сава. У Светом богослужењу молитвено је учествовало више хиљада православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине, Србије.

Током четврте посјете 1. марта 2014. началствовао је Светом литургијом у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, литијом и освештањем крстионице у пиргу Светог Симеона Мироточивог чиме је почео Светосимеоновски сабор који се одржавао у знаку великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање.

По повратку из Тиране, 2. јуна 2014. Поглавар Српске цркве је посјетио Саборни храм у Подгорици и тадашњем предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу уручио орден Светог цара Константина, којим га је, поводом 17 вјекова од доношења Миланског едикта одликовао Свети ахијерејски синод Српске православне цркве.

Епархију будимљанско-никшићку је посјетио на празник Светих Кирика и Јулите 2014. године,поводом обиљежавања 70 година од покоља недужне дјеце, жена и стараца Велике и околине који су починили 28. јула 1944. фашистичко-вулентарско-балистички злочинци из дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“.

Његова светост Патријарх српски након Литургије коју је служио у цркви посвећеној овим светитељима у Велици је истакао да је једно то што се десио страшан злочин, а да је горе што је послератна власт чинила све да тај, али и друге злочине преда забораву. Казао је да су, нажалост, ово дјело учинили многи који су припадали нашој вјери и нашем народу.

У току Патријарашке литургије 31. јула 2016. у подгоричком Храму Христовог Васкрсења обавио је хиротонију архимандрита г. Кирила (Бојовића) у Епископа диоклијског.

Последњи пут Првојерарх Српске цркве је посјетио Црну Гору 25. септембра 2016. године поводом освештања Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.

Храм је освештао Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог Блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава.

Том приликом Патријарх Иринеј је казао да изградња Саборног храма има велики значај за наше доба и представља велико охрабрење за српски род, те да је грађен у кризним временима на свим пољима живота.

Извор: Радио Светигора

Отац Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље! (звучни запис)

Sat, 21 Jul 2018 11:39:48 +0000

Звучни запис разговора

ДОСТОЈАН - Филм о Митрополиту црногорско - приморском Амфилохију (ВИДЕО)

Sat, 21 Jul 2018 09:17:15 +0000