Живе речи утехе: Живе речи утехе

Интервју архимандрита Исихија (Рогића) за румунски портал Доксологија

Wed, 20 Jun 2018 17:37:00 +0000

Наиме, прошле 2017. године, у периоду од 27. септембра до 1. октобра, у Јашију је одржан Први фестивал византијске музике. Поред хорова, ансамбала и група које негују у свом изразу богато музичко наслеђе Византије-из Румуније, Грчке, Либана и САД, запажено учешће на фестивалу је имао и Хор појаца и ученикâ Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, предвођен хоровођом јерођаконом Јеротејем Ковиљцем и архимандритом Исихијем, игуманом свештеног општежића Светоархангелског манастира у Ковиљу, који су и певали на отварању.

Фестивал ће се одржати и ове године, те је за потребе најаве објављен и интервју са оцем архимандритом Исихијем, изабраним Епископом мохачким.

Поуке.орг

фото и видео: Doxologia.ro

Оливије Клеман: Ући у тајну

Tue, 19 Jun 2018 12:33:52 +0000

Неки млади људи који не знају скоро ништа о тајни, тако се упућују у њу, и они стичу знање о молитви. Она их отвара за онај најдубљи део њих самих, „срце“ као центар интеграције, отварања и превазилажења целог људског бића. Човек се ту открива јер, будући да је Божија слика, истински постоји само ако је везан за Бога. Дакле, кад се моле први пут, то је као да се нешто цепа. То је искуство које сам ја проживео. И ја сам одрастао у атеистичкој средини и непознавању молитве током многих година, скоро до доба од тридесет година. Када сам се молио први пут, сећам се да сам доживео неку врсту цепања, као да се сва тама поцепала и проврео један извор који је био обележен, покривен (као кад копате, и копате, и најзад се појави вода).

Ова молитва не сме бити сувише компликована: не треба се користити нека изразито богата химнографија (попут, на пример, средњовековне химнографије коришћене у бенедиктинским манастирима на Западу, или на славну визанстијску химнографију), јер је млади не би разумели. Треба им понудити оно суштинско, у само неколико речи. Дакле, оно суштинско у хришћанству се може исказати са неколико речи. Онда они певају песму, поново је отпевају свако на свом језику, и то је изузетно умирујуће. Постоји нека благост која долази од те песме која се понавља, унутрашњи мир, а то је тако важно. Не верујем да се то толико користило у литургијским традицијама као таквим, али је свакако много коришћено у личној молитви. Пошто млади често не знају шта је лична молитва, а не знају ни шта је литургијска молитва, добро је заиста да им се могу понудити суштинске ствари у том облику. Тако им се омогућује да проживе једно дубоко духовно искуство.

Испуњена тишина: Време тишине може, такође, допринети откривању и сазревању унутрашњег живота. Ми смо део света где је тишина сиромашна, празна, тужна. Зато је људи испуњавају буком. Постоји унутрашња бука, мисао која се врти, асоцијације идеја, жеља, снова, и када нема тога, окрећемо дугме на радију, укључујемо ТВ, пребацујемо канале итд. Ми се налазимо у свету непрестане буке, све време смо преокупирани, тако да је веома важно научити створити тишину, и да у исто време она постане испуњена. Tишини претходи песма и следи после ње, тако да песма продире у њу и тишина постаје молитва. Ту се дубоке снаге које се налазе у свакоме од нас, а које су обично успаване, почињу разбуђивати. Већ сам поменуо, ми смо део цивилизације у којој је све што дотиче интелигенцију и сексуалност веома развијено, али где снаге срца, простори срца, остају нетакнути. […]

Мислим, уосталом, да сви млади имају искуство о Богу, али да то не знају. Сви су предосетили тајну. Они су је предосетили у лепоти света, у уметничком делу, свирајући гитару или у рађању љубави: сви имају неко искуство и треба их научити да та искуства нису одвојена, безначајна дислоцирана искуства, већ да су укорењена у дубину. Треба избећи да се та искуства проживе кроз наркотике. Наркоманија је врста Дон Жуана за та искуства, који жели систематски да их понавља, док их кроз дисциплину тишине, учимо најпре да слушају, учимо их речима које нису баналне речи са радија или телевизије, већ речи које су створене да нахране душу, и којима се треба натопити.

Такав приступ тишини и умирујуће понављање су веома важни. После се постепено могу, наравно, читати дужи текстови или певати дуготрајније химне, али најпре је потребно ући у тајну.

Пробудити просторе срца у свакодневном животу: Духовници кажу да већину времена живимо као месечари; може човек обавити много ствари, бити врлином испуњен, имати попуњену агенду, и живети као месечар, не знајући никад да се заустави безразложно да бисмо се дивили, да бисмо волели или једноставно да бисмо се чудили. Суштинско је да научимо да се пробудимо. Византијски духовник из XIV века, Никола Кавасила, лаик који је био високи службеник у тешком времену Византијског царства, преживео многе нападе и грађанске ратове, покушао је рећи нешто хришћанима који су, као и он, живели у том метежу. Његове речи су биле следеће: „Знај да се у твом срцу налази Христос и да ће, ако се повериш Христу, твоје срце бити сачувано.“ Тако он саветује интензиван литургијски живот, и с времена на време, оно што он назива, „кратке медитације“: „Ходаш улицом и веома си заузет, али одједном се сетиш да Бог постоји, да те Бог воли, да је Христос присутан у дубинама твог бића, и тако, мало по мало, твоје срце ће се пробудити.“

Ми не треба само да покушамо да у сваком од нас дубоко отворимо срце, већ и да створимо културу која је задојена тим сензибилитетом. То се може пренети у неко уметничко дело, музику, сликарство, песме итд. Када постоји интензиван литургијски живот, ствара се уметност срца. Култура везана за тајну срца може настати само ако се најпре створи литургија која изражава ту тајну срца. А литургија ће се потом уписати, изван зидова Цркве, у вишеструко стваралаштво које ће ослободити човека од месечарства.

Познати Бога нашим умиреним и преображеним чулима: У једном веома лепом Бергмановом филму који се зове „Седми печат“, лутајући витез, након исцрпљујућег хода сусреће на једној литици на обали мора групу Цигана. Једна млада жена му даје да пије млеко из врча; он пије и поставља следеће питање: „Да ли је тако очајнички немогуће спознати Бога својим чулима?“ Што се мене тиче, верујем да нам литургија мора омогућавати да познамо Бога нашим чулима, умиреним и преображеним. Лепота једне заједничке молитве дира чула и омогућава унутрашњем бићу да се пробуди.

Требало би свештенике и пастире научити да оно што може највише дирнути људе јесте лепа и једноставна светковина. Неки, напротив, понекад имају утисак да је с тим готово, да то људи више не желе, што је заиста велика грешка. Треба да поново открију снагу литургије. У парохијама на Западу доиста треба пронаћи смисао за тајну.

Оно основно што литургија мора пренети, то је тајна васкрсења, то јест, тајна живота јачег од смрти, чињеницу да је Христова љубав победилац смрти и пакла. Тако да, кад излазимо из храма и носимо у себи ту силу живота, можемо препознати другог као личност, и цео свет као дар и говор Божији.

Литургија мора да помогне да све то мало по мало откријемо, и добро је да се то не чини брзо, да се не каже сувише. […]

Протопрезвитер Жељко Латиновић: Света Литургија - молитва Цркве (АУДИО)

Mon, 18 Jun 2018 21:14:20 +0000

Протопрезвитер Жељко Латиновић: Оклеветани светац - владика Николај и србофобија (АУДИО)

Mon, 18 Jun 2018 21:11:52 +0000

Радио Светигора: О здрављу из више углова XV (звучни запис)

Mon, 18 Jun 2018 21:05:19 +0000

Неријетко су хируршке интервенције у трбушној дупљи једини избор за лијечење појединих хитних стања.

У данашњој емисији говоримо о општој и абдоминалној хирургији.

Наш гост је шеф операционог блока Опште болнице „Данило I” на Цетињу, др Михаило Бабовић, хирург.

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер Жељко Ћалић: Богатимо се Богом и будимо носиоци свјетлости, а не таме! (звучни запис)

Mon, 18 Jun 2018 20:57:13 +0000

Он је подсјетио на страдање Митрополита Јоаникија Црногорског и страдање наше Цркве у вријеме комунизма.

Поучавајући нас о значају поста и правилима Петровског поста, који је у току, отац Жељко наглашава да ми постом треба да свједочимо своју вјеру. Како да научимо да бринемо о сваком свом поступку да не би саблазнили Бога и ближње своје, јер ријечи су Самога Господа: Тешко ономе од кога долази саблазан.

О трпљењу у брачном животу и како да научимо да носимо крст свој без роптања, учи нас отац Жељко.

Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако чујете ову емисију и душекорисне духовне поуке оца Жељка Ћалића.

Извор: Радио Светигора

Свети Игњатиjе Брјанчанинов: Дух молитве почетника

Mon, 18 Jun 2018 20:54:20 +0000

1. Молитва је узношење наших мољења Богу.

2. Основа молитве садржана је у томе да човек јесте пало биће. Он тежи да добије оно блаженство које је имао па изгубио – зато се и моли.

3. Пристаниште молитве је у великој милости Божијој према људском роду. Син Божији је ради нашег спасења принео себе своме Оцу као жртву милости и помирења: на тој основи, ако желиш да се предаш молитви, одбаци сумњу и дводушност.[1] Не реци сам себи: „Грешник сам; зар ће ме Бог услишити?“ Ако си грешник, онда се управо на тебе и односе утешене Спаситељеве речи: Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.[2]

4. Припреме за молитву су: полугладан стомак, одсецање брига мачем вере, искрено праштање свих увреда, благодарење Богу за све невоље у животу, удаљавање од себе расејаности и маштања, побожни страх, као нешто што је човеку тако својствено да има када му, по неизрецивој доброти Творца према творевини, буде допуштено да разговара са својим Творцем.

5. Прве Спаситељеве речи палом човечанству биле су: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.[3] Зато, док не уђеш у то Царство, куцај на његова врата покајањем и молитвом.

6. Истинска молитва је глас истинског покајања. Када молитва није жива зато што у себи нема покајање, тада она не испуњава своје одређење, тада Бог не мари за њу. Он неће одбацити дух скрушен, срце скрушено и унижено.[4]

7. Спаситељ света назива блаженим сиромашне духом, то јест оне који мисле да су управо они најнижи, да су пала бића, и да су овде, на земљи, у изгнанству, изван своје истинске отаџбине – неба. Блажени сиромашни духом који се моле потпуно свесни свог сиромаштва, јер је њихово Царство небеско.[5] Блажени који плачу у својим молитвама од осећања свог сиромаштва, јер ће се утешити[6] благодатном утехом Светог Духа, која се састоји у Христовом миру и у љубави у Христу према свима ближњима. Тада нико од ближњих, ни најљући непријатељ, није искључен из загрљаја љубави тога који се моли; тада тај који се моли бива помирен са свим најтежим приликама земаљског живота.

8. Учећи нас да се молимо, Господ чини да душа која се моли постане слична удовици: супарник је вређа, и она упорно долази непристраном, праведном судији да је одбрани.[7] Не удаљавај расположење своје душе од ове сличности. Нека твоја молитва буде упорно жаљење на грех који над тобом врши насиље. Удуби се у себе, расеци себе пажљивом молитвом,и видећеш да и ти живиш као удовац у поменутом смислу пред Христом, а све због греха, твог непријатеља који живи у теби и изазива у теби унутрашњу борбу и мучење, и чините туђим Богу.

9. „Сав дан,“ – говори о себи Давид – „сав дан земаљског живота – постиђен ходих[8]; проводих га у блаженом жаљењу због својих грехова и недостатака – јер се слабине моје напунише поругама, и нема исцељења телу моме.[9] Слабинама је названо идење путем земаљског живота а телом човеково морално стање. На сваком кораку све људе на том путу дочекује бројно камење спотицања; морално стање људи не може се излечити никаквим сопственим средствима и напорима. За наше исцељење неопходна је Божија благодат, а она исцељује само оне који признају да су болесни. Сигуран знак нашег истинског признања да смо болесни је наше брижно и непрестано пребивање у покајању.

10. Служите Господу са страхом, и радујте се Њему са трепетом,[10] говори пророк, а други пророк говори у име Бога: на кога ћу погледати? на невољнога и на онога које скрушена духа и ко дрхти од моје ријечи.[11] Господ погледа на молитву смирених, и не понизи мољење њихово.[12] Он даје живот, то јест спасење, онијем који су скрушена срца.[13]

11. Бог одбацује молитву онога који се не моли као грешник, макар стајао на самом врху лествице врлина.[14]

12. „Сматрам да се налазим у самообмани сваког оног дана у коме не плачем због себе“, рекао је један блажени трудбеник истинске молитве.[15]

13. „Макар пролазили многе најузвишеније подвиге“ – рекао је свети Јован Лествичник – „они нису ни истинити ни плодни ако у њима немамо болно осећање покајања.“[16]

14. Жаљење у мислима због греха частан је дар Божији;онај који то жаљење носи побожно у својим грудима и чува га како доликује, тај носи светињу. Оно замењује све телесне подвиге, у недостатку снага за њих.[17] Супротно овоме, од снажног тела при молитви се тражи труд; без њега срце неће битискрушено, молитва ће бити немоћна и неистинита.[18]

15. Осећање покајања чува човека који се моли од свих лукавстава ђавола: ђаво бежи од подвижника и миомириса смирења којим они одишу. Миомирис смирења рађа се само у срцу покајника.[19]

16. Приноси Господу у својим молитвама дечије тепање,просту дечију мисао – не красноречивост, не знање. Ако се не обратите – као из незнабоштва и мухамеданства, из ваше сложености и дволичности и не будете – рекао им је Господ као дјеца, нећете ући у Царство небеско.[20]

17. Дете исказује плачем све своје жеље: и твоју молитву нека увек прати плач. И док изговараш речи молитве, и док молитвено ћутиш нека плач искаже твоју жељу за покајањем и помирењем са Богом, твоју изузетно велику потребу за Божијом милошћу.

18. Вредност молитве зависи искључиво од њене садржине, а не од њене дужине: дужина је за похвалу ако доводи до садржине. Садржина увек доводи до дужине; дужина доводи до садржине када се човек ревносно моли.[21]

19. Садржина истинске молитве је добра зато што се ум током молитве налази у пажењу и што га срце подржава у томе.

20. Закључај ум у речи молитве које изговараш и сачуваћеш га у пажењу.[22] Имај очи на устима, или их затвори:[23] тиме ћеш доприносити сједињењу ума и срца. Изговарај речиполако и лакше ћеш закључати ум у речи молитве: ниједна реч твоје молитве неће бити изговорена ако је пажење није оживело.

21. Док се закључава у речи молитве, ум привлачи срце да га подржи. Та подршка коју срце пружа уму исказује се кроз умиљење, тј. побожно осећање које у себи сједињује жаљење и тиху, кротку утеху.[24]

22. Молитва обавезно подразумева и краће чекање[25]. Када осетиш сувоћу, каменосрдност, не остављај молитву зато што ће ради твог чекања и подвига против безосећајности срца сићи на тебе Божија милост садржана у умиљењу. Умиљење је дар Божији: оно се шаље онима који су трпељиви у молитви,[26] оно стално расте у њима и води их према духовном савршенству.

23. Док се пажљиво моли пред невидљивим Богом, ум мора и сам бити невидљив, као лик невидљивог Бога; ум, дакле,не треба ни у себи, ни из себе, ни пред собом да ствара било какав лик – он мора бити потпуно невидљив. Другим речима:ум се мора потпуно клонити маштања, колико год то маштање изгледало непорочно и свето.[27]

24. Током молитве не тражи усхићења, не покрећи своје нерве, не узрујавај крв. Напротив, задржи срце у дубоком миру у који га доводи осећање покајања – јер материјални огањ,огањ пале природе, Бог одбацује. Твоје срце има потребу да се очисти плачем покајања и молитвом покајања; а када се очисти, тада сам Бог шаље у њега свој свесвети духовни огањ.[28]

25. Пажење у молитви доводи нерве и крв у стање мира,помаже срцу да се погрузи у покајање и да остаје у њему. Ни Божији огањ не нарушава тишину срца ако сиђе у одају срца онда када су у њој сабрани Христови ученици – помисли и осећања узети из Јеванђеља. Тај огањ не опаљује, не распаљује срце, већ га, напротив, орошава, хлади, измирује човека са свим људима и свим околностима, вуче срце у неисказиву љубав према Богу и ближњима.[29]

26. Расејаност поткрада молитву. Онај ко се помолио расејано, тај осећа у себи неодређену празнину и сувоћу. Онај ко се стално моли расејано, тај се лишава свих духовних плодова које обично рађа пажљива молитва и прихвата стање сувоће и празнине. Из тог стања рађа се хладноћа према Богу, униније, помрачење ума, ослабљење вере, и од њих мртвило према вечном, духовном животу. А све ово заједно сигуран је знак да Бог такву молитву не прима.

27. Маштање у молитви је штетније од расејаности. Расејаност чини молитву бесплодном, а маштање је узрок лажних плодова: самообмане и демонске прелести, како их зову свети оци.

Слике предмета видљивог света и у машти стваране слике невидљивог света остављају трага у уму, задржавају се у њему, и тако га чине у извесном смислу материјалним, преводе га из Божије земље Духа и Истине у земљу материје и лажи. У тој земљи срце почиње да подржава ум, али не духовним осећањем покајања и смирења, већ телесним осећањем, осећањем крви и нерава, преурањеним и хаотичним осећањем наслађивања, толико несвојственог грешницима, неправилним и лажним осећањем привидне љубави према Богу. Људима који си неискусни у духовним опитима грешна и мрска љубав изгледа као света, а у ствари она није ништа друго до хаотично осећање срца неочишћеног од страсти, утонулог у наслађивање славољубљем и сладострашћем, дакле оним што је машта изазвала. Такво стање је стање самообмањивања. Ако човек оклева у њему, онда слике које му се јављају постају необично живе и привлачне. Чим се оне појаве, срце почиње да се незаконито распаљује и наслађује, или, како каже Свето писмо, да постаје прељубник.[30] Ум сматра да је такво стање благодатно, божанско: тада је близак прелаз у отворену демонску прелест, при којој човек губи власт над собом, постаје играчка и предмет исмејавања лукавог духа. Бог се са гневом одвраћа од машталачке молитве која доводи човека у такво стање. Над оним ко се моли таквом молитвом збива се осуда Писма: Молитва његова да буде на грех.[31]

28. Одбацуј наизглед добре помисли и наизглед светла знања који ти долазе током молитве и одвлаче од тебе молитву.[32] Они долазе из области лажно названог знања, седећи на славољубљу као коњаници на коњима. Њихова мрачна лица су прекривена зато да ум онога ко се моли не би могао да препозна у њима своје непријатеље. Можемо, ипак, познати дасу оне непријатељи и да долазе из области господара овога света управо по томе што су непријатељске молитви, што одвлаче од ње ум и одводе га у робовање и тешку покорност, што пустоше душу и остављају је без ичега. Духовни ум, Божијиум, помаже молитви, усредсређује човека у самог себе, погружава га у пажење и у умиљење, наводи на ум побожно ћутање, страх и дивљење, створене осећањем Божијег присуства и Божије величине. То осећање у своје време може да постане толико снажно да молитва за онога ко се моли постане суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда.[33]

29. Пажљива молитва, далека од расејаности и маштања,јесте виђење Бога, који привлачи себи поглед ума и жељу срца. Тада ум гледа тако што затвори телесне очи, и потпуно је задовољан тим невиђењем вишим од сваког виђења. Разлог тог блаженог невиђења је бесконачна тананост и недостижност предмета ка коме је гледање упућено. Невидљиво Сунце истине – Бог, шаље и зраке које нису видљиве, али их душа лако осети: оне испуњавају срце чудесним миром, вером, храброшћу, кротошћу, милошћу, љубављу према ближњима и Богу.На основу тих дејстава, видљивих у унутрашњој клети срца,човек поуздано препознаје да је Бог примио његову молитву, почиње да верује живом вером и тврдо се узда у Онога који воли и којег волимо. То је почетак оживљавања душе за Богаи блажену вечност.[34]

30. Плодови истинске молитве су: свети мир душе, сједињен са тихом, безгласном радошћу, далеком од маштања,од уображености, од порива и кретњи који распаљују, затим љубав према ближњима, која, ради љубави, не раздваја добре од злих, достојне од недостојних, већ посредује за све пред Богом, као за себе, као за своје сопствене чланове. Из такве љубави према ближњима сија најчистија љубав према Богу.

31. Ти плодови су дар Божији. Душа их привлачи у себе својим пажењем и смирењем, чува их својом верношћу Богу.

32. Душа остаје верна Богу када се удаљава од сваке грешне речи, грешног дела и грешне помисли, када се одмах каје због оних сагрешења којима се предала због своје слабости.

33. Да заиста желимо да стичемо дар молитве доказујемо стрпљивим остајањем у молитви пред вратима молитве. За стрпљење и постојаност добијамо дар молитве. Господ – каже Писмо – даје чисту молитву ономе који се усрдно моли[35] стрпљиво, сопственим напором.

34. Почетницима су корисније кратке и честе молитве него дуге молитве између којих прође доста времена.[36]

35. Молитва је најузвишеније вежбање ума.

36. Молитва је глава, извор, мајка свих врлина.[37]

37. Буди мудар у својој молитви. Не тражи у њој ништа пропадљиво и сујетно, и сећај се Спаситељеве заповести: Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све, то јест све потребно за пролазни живот, додати.[38]

38. Када намераваш да нешто учиниш, или кад нешто желиш, у тешким животним околностима, обарај своју мисао у молитви пред Богом: моли оно што сматраш да ти је потребно и корисно, али испуњење и неиспуњење твоје молбе остављај Божијој вољи у вери и уздању у свемоћ, у премудрост и доброту Божије воље. Тај најбољи пример молитве даровао нам је Христос, који се у Гетсиманском врту молио да га мимоиђе Њему одређена чаша. Али не моја воља – завршио је Он своју молитву Оцу – но Твоја нека буде.[39]

39. Приноси Богу смирену молитву за врлине и побожне подвиге које чиниш, очишћуј их, усавршавај молитвом и покајањем. Говори о њима у својој молитви оно што је праведни Јов говорио свакога дана у својој молитви о својој деци: Може бити да су се огријешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом.[40] Лукава је злоба: неприметно се меша са врлином, оскрнављује је и трује.

40. Одбаци све да би наследио молитву, и, подигнут са земље на крст самоодрицања, предај Богу свој дух, душу и тело, а од Њега прими свету молитву, која, по учењу апостола и васељенске Цркве, јесте дејство Светог Духа у човеку када се Дух настани у човеку.[41]

ЗАКЉУЧАК

Ко не хаје за вежбање у пажљивој и покајањем раствореној молитви, тај је далеко од духовног напредовања, далеко од духовних плодова – тај се налази у мраку многоликог самообмањивања. Смирење је једини жртвеник на коме је људима дозвољено да приносе молитвене жртве Богу, једини жртвеник са којег Бог прима молитвене жртве;[42] молитва је мајка свих истинских, божанских врлина. Не може, ни у чему не може да духовно напредује онај који је одбацио смирење и није се побринуо да ступи у свети савез са молитвом. Вежбање у молитви је завет апостола: Молите се без престанка – говори апостол.[43] Вежбање у молитви је заповест самог Господа, заповест сједињена са обећањем: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.[44]

Молитва неће задремати, ниши ће заспати[45] док не покаже ономе који њу воли и стално се вежба у њој стан вечних наслада, док га не уведе у небо. Тамо ће се она преобразити у непрестану жртву благодарности. То благодарење непрестано ће приносити и неућутно изговарати Божији изабраници од непрестаног осећања блаженства у вечности, изниклог овде, на земљи и у времену, из семена покајања које је посејала пажљива и усрдна молитва. Амин.

Извор: Православие.ру

Свештеник Ненад Илић: Како смо обесмислили 7 смртних грехова

Mon, 18 Jun 2018 12:13:00 +0000

Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности?

Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали…

Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање.

Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене.

Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности.

Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију.

Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне.

Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник.

Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо.

Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи.

Шта нам заправо остаје као поље подвига?

Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића

Презвитер Игор Балабан: Небески Јерусалим је наш истински дом! (звучни запис)

Sun, 17 Jun 2018 21:44:06 +0000

Литургијским сабрањем началствовао је свештеник Игор Балабан, а саслуживали су му: протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, ђакон Александар Лекић и јерођакон Онуфрије Савић.

После прочитаног одјељка из Светог Јеванђеља, сабраним монасима Цетињског манастира и вјерном народу ријечима бесједе обратио се свештеник Игор Балабан.

Тумачећи јеванђељско зачало, отац Игор је говорио о ономе за шта треба да се боримо и шта треба да иштемо од Господа и шта је задатак хришћанског живота, задобијање Царства Божијег и Небеског Јерусалима. У другом дијелу бесједе вјернике је посјетио и на примјер Светог свештеномученика Јоаникија и на његову жртву и страдање.

„Прво каже Господ да нико не може два господара служити. Ако служимо мамону, богу богаства, који је био лажни незнабожачки бог, ако служимо њему, онда ћемо сву силу коју имамо уложити само на то да се оптеретимо тиме шта ћемо да једемо, шта ћемо да пијемо, какав ће бити наш материјални положај. Ако томе богу служимо читавим својим бићем, онда не можемо служити истинском Богу.

Зато Бог наш, Исус Христос тако изричито каже, немојте да се бринете, немојте да се оптерећујете са тиме, немојте да вам то буде једина преокупација у животу, немојте само то да вам буде, него служите најприје Богу. А како да служите Богу? Тако што ће те у својим молитвама и својим сабрањима, као што је и ово наше данашње, да иштете Царство Божије и правду његову. И онда нас тјеши и за ово прво што нам је рекао да се не бринемо око тога, око одјела, око пића па каже „А зна Отац ваш да је вама потребно све ово, иштите најприје Царство Божије и правду Његову а ово ће вам се све додати“.

Дакле, као хришћани ми смо овде на пропутовању. Нарочито су подвижници наши хришћански кроз вјекове то говорили, ми смо овдје као на неком пропутовању. Ако је неко на пропутовању, и напримјер од Цетиња оде за Њемачку три дана, пет дана, он неће уложити све што има, све што је стекао у животу у Њемачку. Овдје му је дом, и овдје треба да сабира благо.

Тако је Небески Јерусалим наш дом, а ово овде гдје живимо је екскурзија, једно пропутовање, и овдје треба да служимо Богу али да се сјећамо Небескога Јерусалима, Царства Божјега, и да се сјећамо и да себи тамо сабирамо благо духовно.

Свако богаство које се сабира у име бога мамона, лажног бога, свако то богаство пропада, а оно богаство које сабирамо у Богу, тако што иштемо Царство Његово и правду Његову, то богаство нас чека у нашем дому, а наш дом је наручје Божје, то је наш дом, и њему се надамо. Овај свијет је пропутовање, али не уопште лагано, сви то знамо, није уопште лако, свакаква искушења нас чекају, чекала су нас и чекаће све генерације, и нашу дјецу и унуке и праунуке, и све који буду послије нас.

Али, слава Богу имамо и безброј примјера људи који су живјели овако као што је Господ рекао. Учинили су то што је Господ рекао, нису себи сабирали блага на земљи, нису се уздали само у људске силе и и људску похвалу и у људску славу, него су све чинили у славу Божју.

Данас славимо једнога од њих, нашег митрополита Светог Јоаникија Липовца, и са њиме пострадле свештенике и монахе и вјерни народ. Један од таквих који је испунио ово, који није служио мамону, није служио овоме свијету. Није све што има од себе дао за славу овосвјетску, него је био вјеран Гсподу и служио најбоље како је знао и умио. Али свијет у све вјекове, па тако и у вријеме митрополита Јоаникија не признаје то. Свијет људе који неће своје биће да граде на земљи, него своје истинско биће граде на небу, свијет врло често такве људе прогони, такви људи страдају од свијета. Тако митрополит Јоаникије не само да је био убијен, него му до дана данашњега не знамо ни гроба. Нису хтјеле његове убице да оставе ни за гроб да му се зна. Али, имамо ми у Јеванђељу јасно речено, иштите најприје Царство Божије, правду његову, сабирајте себи благо на небу. На земљи и имамо такве примјере, сваки дан славимо неког светитеља који је у свом животу потврдио и посвједочио те Господње ријечи.

Ето данас славимо неког који нам је ту, био близу, који је прије пар деценија служио у службу у овом истом храму гдје се ми сад налазимо. И због вјерности Богу и Његовом јеванђељу је страдао. Није, руку на срце, Господ ништа друго рекао хришћанима, него да ће страдати због своје вјере. Није то било ни први пут, неће бити нажалост ни последњи пут да хришћани страдају. Видите како хришћани страдају широм свијета. Они који иду Христовим путем, Божијим путем никад нису мирни, јер свијет има своје законитости а овај пали свијет те своје законитости јако сурово спроводи на свима нама.

Зато браћо и сестре, да се уздамо у Бога, да сабирамо себи блага на Небу, да не уложимо читав свој живот у то шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се одјенути, него да се сјећамо ријечи Господње.

Треба наравно да се постарамо са себе и своје ближње и своју породицу, свима нама је то потребно, али не смијемо читав живот да претворимо у то. Не смијемо читаву своју молитву Богу да претовримо у то, да нам Бог да, да добро живомо данас и овдје. Не смије само то да буде наша молитва, па каже Господ овдје незнабошци то ишту а ви иштите најприје Царство Божије и правду Његову.

Нека би Господ дао да у све дане живота нашега иштемо Царство Његово и правду Његову, и да нас удостоји да дођемо у другом доласку Његовом у Његовом вјечно Царство Оца и Сина и Духа Светога“.

После причешћа вјерног народа, у част и спомен Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, освештан је и пререзан славски колач.

Извор: Радио Светигора

Бог или мамон

Sun, 17 Jun 2018 11:31:05 +0000

"Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати". (из читања Јеванђеља у Трећу недељу по Духовима)

Да ли умемо да чујемо ове Христове речи? Да ли умемо да их разумемо? Можда пре тога - да ли желимо да их разумемо и прихватимо?
Како да не бринемо, кад живимо у осиромашеној земљи, са малим и несигурним приходима? Шта би уопште то значило - да се само молим да дође Царство Божије па ће све бити у реду? А ко ће да плати рачуне, обуче и нахрани децу? Зар ово "не брините се" и "иштите најпре Царство Божије" није неодговорно и сентиментално, кад сви знамо законе живљења у овом свету? Поготово у овој земљи социјалне несигурности и непрекидног економског и сваког другог пада?

А шта нам Господ каже?
Каже нам "не брините се" - јер чему служи брига, шта њом може да се постигне? Не каже нам да не треба да се старамо, да радимо, да служимо својој породици и ближњима. Каже нам да се не бринемо. Јер брига не служи ничему осим што трује душу. Од бриге се душа скврчи и почиње да се дави у стрепњи и страху. Не говори нам Христос да не треба да се како знамо и умемо потрудимо да обезбедимо храну и одело за себе и породицу - само нас упозорава да не треба то да нам буде најважније, па ни кад смо у оскудици и проблемима. Јер пре ћемо их решити ако смо отворени за Царство Божије као највишу вредност, него ако нам ти проблеми заклоне све остале видике.

А наша сумња која ће рећи - е, да ли је баш тако, да ли ће ми породицу нахранити то што тражим Царство Божије? - учиниће да никад не сазнамо да ли ће заиста тако и бити. Јер то "иштете", тражите - не значи да смо предали молбу на некаквом Божијем шалтеру, па сад само чекамо резултат, него значи да тражимо и желимо активно радећи на томе да уселимо Царство Божије међу људе и на на територију на којој живимо. Христос нам говори као заједници, групи која треба да буде заражена вером у Царство и каже нам да ако сачувамо вредности Царства Божијег као највише вредности, ако се трудимо да Царство Божије учинимо присутним у овом свету - све остало што нам је потребно, додаће нам се.

Проблем је наравно и у томе што нам се обраћа у множини, што пред нас као групу, Цркву, поставља то да треба заједнички да тражимо, да радимо на приближавању и света који у злу лежи Царству Божијем. А како ја могу сад више да одговарам и за самог себе, а камоли за некакво ми?
Зар се није свако "ми" распало?

Црква! А у Цркви одржање једновлашћа Божијег. По сваку цену. Не беспомоћним критикама, него учествовањем уз лични ризик повремено сукобних конатаката сваког од нас:
"Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону."
Нема места саблажњавању и млаким малограђанским критикама. Мамона треба изагнати из Цркве где год му осетимо присуство. Само пажљиво, мирно, у љубави и одговорности, да не бисмо гомилу других бесова унели и поставили на мамоново место. Да тукући мамона не бисмо повредили ближњег.

Вера и поверење. Вера у Христа поверење у оне несавршене које налазимо у Цркви. Не слепо поверење, него поверење с љубављу и разумевањем слабости. Помоћ једних другима да савладамо наше слабости. Само не дистанцирање и супериорно критизерско суђење.

Можда је ово тачка на којој се данас највише тога прелама. Вера и поверење. Савладавање страха и почетак озбиљне борбе за Царство Божије. Тек после тога почиње озбиљно сукобљавање са спољним проблемима и личним слабостима.

Важно је, пре свега, недвосмислено и одлуно постављање система вредности у који истински верујемо и којим се руководимо уз помоћ Божију, колико можемо: "Царство Божије - а остало ће нам се додати". Свако мора да се запита да ли је ово за њега само некаква лепа идеалистичка фраза или савет који срцем прихвата.

Не ствара економија веру, него вера стоји иза раста економије. И није критеријум „најбоља“ и „најуспешнија“ економија, него Богочовечанска равнотежа у свету заснована на Царству Божијем као циљу и смислу.
Довољно нас вуче земља да бисмо јој и преко тога давали да нас беспоговорно води. Било похлепом за њом, било страхом од ње.

о. Ненад Илић

ТВ Храм: Личност и заједница - Лексикон Библијске егзегезе (ВИДЕО)

Sun, 17 Jun 2018 11:20:00 +0000

Проф. Александар Вујовић: Велика је част, али и велика одговорност бити ђак Цетињске Богословије! (звучни запис)

Sat, 16 Jun 2018 17:50:51 +0000

Звучни запис разговора

Протопрезвитер-ставрофор Љубисав Аџић: О Преподобном Јустину ћелијском и врањском (звучни запис)

Sat, 16 Jun 2018 17:49:22 +0000

Звучни запис емисије

Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије: Мушкарац и жена на извору живота

Sat, 16 Jun 2018 14:20:46 +0000

Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене.

Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице.

Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце.

Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу.

Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане.

Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија.

Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања.

Извор: Саборна Црква у Београду