Преподобни Григорије Исахист, или Ћутљиви, пореклом је са Балкана. По светогорском предању, а и по многим словенским и српским Синаксарима, он је био пореклом Србин. Рођен је крајем 13. или почетком 14. века. Био је ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, којега је и Житије написао. Оснивач је Светогорског манастира Светог Николаја Чудотворца, познатог због њега под именом Григоријат. Касније је прешао у Србију и од Светог Лазара, кнеза српског, добио манастир Ждрело у Бравичеву (касније назван манастир Горњак), у којем и данас почивају његове свете мошти. Из њиме написаног Житија Св. Ромила Раваничког, као и из других старих књига, сазнајемо још о животу и подвизима преподобног Григорија Ћутљивог и ово што ћемо даље изнети.

Почетком четрнаестог века дошао је на Балкан са Синајске горе преподобни отац наш Григорије Синаит. Настанивши се у Светој Гори Атонској, у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира, он ту стече доста ученика међу монасима жељним исихастичког живота, то јест молитвено тиховатељског (или ћутљивог) живота по Богу и ради Бога. Одатле је преподобни Григорије прешао са групом својих ученика у пусто и неприступачно место звано Хрентели између данашњих манастира Симонопетре и Светог Павла. Ту је основао неколико келија, но није се ту дуже задржао. Због честих напада Турака, морао је отићи из Свете Горе. После обиласка Цариграда и неких других места, он се са својим ученицима настани у месту званом Парорија у Тракији, на граници између Византије и Бугарске. Тамо је основао велики манастир и стекао мноштво ученика. У то време његов ученик постаде и преподобни отац наш Ромило, који са једним својим духовним братом званим Иларион, остаде код великог Синаита све до његовог блаженог уснућа у Господу (које би 27. новембра 1346. године). Тада се преподобни Ромило и Иларион преселе из Парорије у област звану Загора, близу Трнова (у Бугарској), где су се и пре тога подвизавали. Ту Свети Ромило замоли Илариона да га прими као свога послушника, нашто Иларион једва пристаде, испуњујући тако вољу Божју и усрдну молбу брата свога. Када потом побожни цар Бугарски Јован Александар (1331-1371. г.) ослободи споменуту Парорију од нападаја лопова и разбојника, онда се Свети Ромило са својим духовником Иларионом врати у Пароријску омиљену му пустињу и настани се опет тамо.

Управо у ово време к њима двојици дође из Цариграда овај преподобни Григорије Ћутљиви, о коме је овде реч. Већ у Цариграду, а можда и пре тога, у Светој Гори или и негде другде, преподобни Григорије беше чуо за великог Григорија Синаита и беше постао његов ученик. Но како се Синаит пресели ка Господу, Григорије зато и дође код Светог Ромила да буде његов ученик, јер је чуо за његове врлине и исихастички богоугодни живот. О томе нам сам Григорије говори у Житију Светога Ромила које је написао. „У то време, вели он смирено за себе, и ја најбеднији међу монасима дођох из Цариграда на то место (у Парорију), и чувши за њихово врлинско живљење и савршено подвизавање, сагнух главу и подчиних се старцу Илариону, којему је био подчињен и сам Преподобни Ромило“.

Овде у Парорији подвизавао се преподобни Григорије уз Светог Ромила, док на те крајеве нису напали безбожни Агарјани. Тада су они обојица са својим старцем Иларионом морали отићи поново у Загору. Потом је Свети Ромило отишао на Свету Гору, а преподобни Григорије и Иларион остали су у Загори. По упокојењу пак старца Илариона, Свети Григорије отиде и сам у Свету Гору, и потраживши и нашавши Светог Ромила са смирењем се њему подчини као своме духовном оцу. И живљаху они у подвизима и врлинама у месту званом Мелана, у близини Велике Лавре Светог Атанасија Атонског. О овом њиховом заједничком животу и подвизима опширније говори сам преподобни Григорије у споменутом Житију Светог Ромила, али говори тако да он из превеликог смирења свог износи само врлине Светог Ромила, а за себе каже како је тобоже имао грехе и страсти, и како га је преподобни Ромило исправљао у томе и поучавао правом животу.

Пошто преподобним оцима Ромилу и Григорију почеше долазити многи монаси и посетиоци, ради духовне користи и поуке, они се удаљише у још пустињскији крај Атонске Горе и тамо, начинивши себи келије, настанише се. Не прође затим много времена а Агарјани убише Српског деспота Јована Угљешу, који у ово време штићаше и помагаше Свету Гору. Тада међу монасима у Светој Гори, а и међу хришћанима у околним крајевима, настаде велики страх и метеж, јер се бојаху од опаких Турака и њихових безбожничких насиља. Јер док живљаше овај благочестиви владар српски, он љубљаше и штићаше светогорске монахе, а многе њихове манастире он помагаше и обнављаше, као што то и до данас сведоче и потврђују многи светогорски манастири, који овога Угљешу сматрају за свога другог ктитора. Благочестиви Јован Угљеша постаде тада добротвор и ктитор манастира Ватопеда, Хиландара, Симонопетре, Светог Павла, па и самога манастира Светог Николе, названога Григоријат, кога започе најпре свети и велики Григорије Синаит, а коначно га устроји овај преподобни Григорије Ћутљиви.

Јер када ускоро по погибији благоверног владара Угљеше, Свети Ромило напусти Свету Гору и пређе у Албанију, у место звано Авлона (то јест Валона), а потом одатле пређе у Србију, код благочестивог владара српског Св. кнеза Лазара, у тамошњи манастир Раваницу, где се ускоро и упокоји, овај Свети Григорије остаде у Светој Гори и подвизаваше се у усамљеној келији, на четврт сата далеко од његовог данашњег манастира Григоријата. Ту се он подвизаваше у усамљеном молитвеном тиховању и богоугодном ћутању, због чега је касније и назван Ћутљиви. Иако о томе данас немамо сачуваних писаних података, јер је манастир Григоријат потом два пута доживљавао велике пожаре, највероватније је да је Свети Григорије у ово време свога боравка у Светој Гори уствари постао коначни оснивач и ктитор данашњег манастира Светог Николаја Чудотворца, подигнутог између манастира Симонопетре и манастира Светог Павла, близу оних келија где се раније подвизавао онај велики Григорије Синаит са својим ученицима.

Међутим, у Светој Гори преподобни Григорије није могао остати дуго времена, јер су безбожни Агарјани поново нападали на хришћанске народе и крајеве, све до Свете Горе. Једини гада моћни хришћански владар био је благочестиви кнез српски Лазар, који је владао у севернијим крајевима Србије, са престоницом у Крушевцу. Његова се побожност и црквољубивост показала у многим стварима, а нарочито у богоугодном раду његовом на помирењу завађене Српске и Цариградске цркве (1375. године). Беше тада такође постала позната и монахољубивост Светог кнеза Лазара, јер он постаде други ктитор манастира Хиландара и још неких других манастира на Светој Гори. У његовој пак земљи, у слободној Србији, Лазар беше подигао своју дивну задужбину манастир Раваницу, где је, као што смо видели, христољубиво примио пре неку годину Григоријевог духовног оца, Светог Ромила. Лазар је уз то „многе горе и хумове своје државе испунио обитељима монашких жилишта“, како за њега пишу тадашњи повесничари, па је то његово монахољубље постало познато на далеко. Све је ово било познато и преподобном Григорију, па се зато он реши да дође са својим ученицима код благочестивог кнеза Лазара у Србију и настани се у његовим мирним и спокојним крајевима.

Године 1379. Лазар беше ослободио и умирио од тамошњих бунтовника и непријатеља северни крај своје државе, звани Браничево, када баш у то време стиже код њега из Свете Горе преподобни Григорије, са више својих ученика и монаха, који потом постадоше познати у Србији као подвижници „Синаити“. Они добише такав назив зато што су сви, као и сам преподобни Григорије, били раније ученици оног великог Григорија Синајског, о коме је већ било речи на почетку.

Преподобни Григорије замоли кнеза Лазара да му да неко мирно и усамљено место, где би се могао посветити молитвеном безмолвију и богоречитом ћутању. Благочестиви кнез му тада даде тихо и усамљено место у Ждрелу браничевском, у подножју Хомољских планина на левој обали реке Млаве. Изнад реке у стени беше једна пећина, где се преподобни Григорије настани и тамо молитвено тиховаше. Ову пећину он претвори у цркву коју посвети Светом Николају Чудотворцу, коме беше посвећен и манастир Григоријат у Светој Гори. Но ускоро затим благочестиви кнез поможе Преподобноме да испод ове пећине подигне дивну цркву манастира Ждрела, коју заједнички посветише Ваведењу Пресвете Богородице. Тако би основан нови манастир преподобног Григорија, који и до данас постоји у Браничеву под именом Горњак. Оснивање новог манастира би затим потврђено и од Свјатјејшег Патријарха српског кир Спиридона, као што о томе говори древна повеља која се до недавно чувала у манастиру Горњаку. У тој повељи Патријарх Спиридон каже: „Прииде ко смиренију ми честњејшиј во иноцјех старец кир Григориј и со својими благоговјејними иноки … Видје же смиреније ми записано и утверждено господином Књазом (Лазаром) оноје мјесто, рекше церков Пресвјатија Богородици, со сели и со људми и со всјем великим и малим, честњејшему во иноцјех старцу кир Григорију Синаиту и јеговим калогером. Старец бо кир Григорије со својими калогери потрудисја о воздвиженији и созданији храма того (Ваведенија Пресвјатија Богородици), и о иних вешчеј, с помошчију господина књаза Лазара“.

Тако је Свети Григорије Ћутљиви, касније назван и Григорије Горњачки, продужио своје богоугодне подвиге у Србији, све до својег блаженог упокојења у Господу. Остали пак дошавши са њиме из Свете Горе монаси Синаити настанили су се по другим крајевима Лазареве државе, и у Србији су до данас познати многи манастири које су они основали, јер су многи од тих Синаита били потом прослављени од Бога светошћу живота и даром чудотворства и нетрулежности.

Није познато тачно када и где се упокојио овај преподобни Григорије. По некима, он се пре свога упокојења вратио поново на Свету Гору у свој манастир Григоријат, и тамо се мирно преставио у Господу, око 1406. године. Његове су свете мошти остале у Григоријату све до 1761. године, када су их, приликом тадашњег великог пожара, монаси узели и пренели у Србију, у његов манастир Горњак. По другима пак, преподобни Григорије упокојио се у манастиру Горњаку, и погребен је покрај горње пећинске црквице у Горњаку. Његове свете мошти пребивале су неко време у том манастиру, па су онда током дугих векова турског ропства преношане и на друга места, у манастир Орешковицу, у манастир Војловицу у Банату и по другим местима.

Тако је можда део моштију Св. Григорија доспео и у његов манастир Григоријат на Светој Гори, одакле је после тај део опет враћен у манастир Горњак.

Данас се свете мошти Светог Григорија налазе у његовом манастиру Горњаку За време Другог светског рата, због опасности од Немаца, оне су биле пренете у саборну цркву у Пожаревац, али су после рата опет враћене у Горњак. Ове 1977. године игуман манастира Григоријата из Свете Горе, архимандрит Георгије, обратио се писмом епископу Браничевском и манастиру Горњаку са молбом да подаре његовом манастиру део моштију Светог Григорија, као ктитора манастира Григоријатског. (Јер, у старом Синаксару и Служби ктитору манастира Григоријата Преподобном Григорију, стоји да је он „из Србије дошао“ и основао на Св. Гори њихов манастир Светог Николаја, а то потврђује и опште светогороко предање и стари словенски Синаксари).

На ову молбу манастира Григоријата одговорио је епископ Браничевски и манастир Горњак тако што је део светих моштију Светог Григорија из Горњака доставио манастиру Хиландару, са молбом да их о празнику Ваведења (ове 1977. године) преда свечано братији Григоријатској, која дође на празник у Хиландар, што је заиста тако и учињено. Иначе, манастир Григоријат слави блажени спомен преподобног Григорија 7. децембра (сутрадан по Светом Николи), а то је и дан упокојења Преподобнога који се слави у манастиру Горњаку, и под којим се спомиње у старим Пролозима и Синаксарима. Још и по иконама преподобног Григорија, које се налазе у манастиру Григоријату и у манастиру Горњаку, види се да је то један и исти Светитељ. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

ПРЕПОДОБНИ Нектарије родио се у Битољу. Родитељи му беху побожни и праведни пред Богом. На крштењу свога сина они му дадоше име Никола. Када су Агарјани имали заузети њихово место, мајка Николина виде пре тога у саном виђењу Пресвету Богородицу, која јој рече да узме мужа свога и децу своју и да беже брзо из свога места и сакрију се на другом месту. Примивши ово виђење као од Бога, мајка Николина тако и учини. Ускоро затим Турци заиста и наиђу, заузму њихово место и нанесу многа зла народу хришћанском. Када ова најезда прође и смири се борба и нереди, родитељи Николини изађоше из свога склоништа са својом децом живи и читави, благодарни Богу и Богородици за своје опасење, а опет жалосни због страдања и поробљења своје браће хришћана и своје отаџбине.
Отац Николин, који беше већ доста стар, договори се тада са својом супругом да напусти свет. Са своја два мушка детета, од којих један беше овај свети Нектарије, он отиде у манастир Светих Врачева Козме и Дамјана код Битоља, у подножју тамошње горе. Тамо се он замонаши са именом Пахомије, и подвизаваше се заједно са своја два сина.
Обичај беше у околних хришћана да у манастир Светих Врачева доносе плодове са својих њива и винограда, колико ко може и жели, нарочито о самом празнику Светих Врачева. Тако једне године за празник Светих донеше хришћани своје плодове у манастир, и заједно са монасима прославише Свете Бесребренике. Том приликом они беху донели и доста вина, којим напунише једно овеће буре. Како пак за празник беше доста света за ручком, гости брзо попише ово вино из бурета. Дознавши за то, монах Пахомије отиде са своја два сина и са свећама у рукама у подрум, имајући намеру да опере оно испражњено буре. Међутим, када они дођоше до бурета, нађоше га на чудесан начин опет напуњеног вином, које дивно мирисаше и беше веома пријатно за пиће.
Видећи ово дивно чудо Божје а сећајући се и оног јављања Пресвете Богородице његовој мајци, млади син Пахомијев Никола разгори се у срцу своме великом љубављу према Христу и свом душом својом зажеле да задобије Њега, јединог Жељеног и Љубљеног. Зато се поче молити Њему најтоплије и најусрдније. Због свега тога, он ускоро затим остави свет и отиде у Свету Гору Атонску. Тамо он нађе једног искусног и врлинског старца по имену Дионисија, званог Јагари, који беше родом из Цариграда. Овај Дионисије, напустивши свет и дошавши у Свету Гору, постао беше послушник код искусног старца Филотеја - Јагари (названога тако по келији Светих Архангела у Кареји, где је живео).[83]
Старац Дионисије прими код себе благочестивога Николу и приведе га на благослов своме духовном оцу старцу Филотеју Јагари који, имађаше од Бога дар прозорљивости. Чим Николај ступи пред њега, старац Филотеј га назва по имену, говорећи му: Ти си, чедо, Николај, син Пахомијев, и ти желиш да останеш да живиш са нама. - Чувши то, Николај се изненади, па запита: Откуда, часни оче, знаш мене и све о мени? - Старац му на то рече: Бог отаца наших, чедо, који те посла нама, Он ми откри о теби. - Задивљен због свега тога, Никола остаде код ових врлинских стараца, и труђаше се уз њих са још већом љубављу и ревношћу. Подвизавајући се тако уз њих, он би ускоро замонашен од преподобних стараца и на монашењу доби име Нектарије.
Од тада се преподобни Нектарије даде још усрдније на подвиге врлинског живљења и духовног напредовања. Но лукави завидљивац ђаво не могаше поднети његово духовно успевање у подвизима и врлинама, и зато нападаше преподобног Нектарија разноврсним искушењима и смутљивим помислима, кроз које га навраћаше да напусти живљење са споменутим искусним старцима. Но како ђаво у томе ништа не успе, јер блажени Нектарије остаде чврст и непоколебљив, то ђаво стави у срца других завист на светог подвижника, да му макар тиме напакости. Беше то завист једног сапослушника преподобнога, који тражаше да се Нектарије одатле протера, и прећаше да ће, ако се то не учини, неко бити убијен. Преподобни старци су саветовали овог непослушног послушника, и то некад лепим речима и поукама из Светог Писма, а некад опет претњама вечних казни и мука, но овај безумник то не примаше, него и даље тражаше да се Нектарије удаљи. Тада старци посаветоваше Нектарија да је боље да се за неко време удаљи од њих, па га зато послаше код светогорског Проте Данила у Кареју, који са љубављу прими преподобнога код себе.
У то време престави се ка Господу преподобни старац Филотеј, те старац Дионисије, не подносећи више оног злог зависника, удаљи се и сам од њега и отиде да потражи Нектарија. Нашавши га и измоливши дозволу од Проте за неки манастирчић Светих Архангела, звани Кофу, он се са Нектаријем настани тамо и тако опет они живљаху и подвизаваху се заједно. Они се бављаху рукодељем и од тога сами живљаху, па чак и другима даваху помоћи. Онај пак непослушни зависник луташе којекуда по Светој Гори, док на крају не напусти то свето место и отиде у свет, где себе упропасти и душу своју изгуби, јер се одаде широким путевима светским.
Ускоро затим престави се ка Господу и блажени старац Дионисије Јагарис, и би чесно погребен од преподобног Нектарија. Пошто остаде сам, Нектарије удвостручи своје подвиге, који су само Богу били познати. Видећи такве његове подвиге и хотећи му умножити венце награде, Бог допусти да преподобни Нектарије падне у многе и тешке телесне болести. Страдајући у болестима и невољама, преподобни их подношаше са великом трпељивошћу и благодарношћу Богу, тако да тиме стече још веће венце код Бога.
Најзад, победивши завист људску, напасти демонске и болести телесне, преподобни Нектарије се пресели у вечно Царство Христово, 5. децембра 1500. године. После четири године би извршен пренос његових чесних моштију, и оне бише нађене нетрулежне и миомирне. Чесне и чудотворне мошти његове и данас почивају у Светој Гори, у келији у којој се он подвизавао.
Молитвама преподобног Нектарија Битољског и Светогорског нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

Најпре први министар калифа Абдалмелеха, а потом монах у манастиру Светог Саве Освећеног. Због ватреног заступања иконопоштовања у време иконоборног цара Лава Исаврјанина, оклеветан би Јован од овога цара код калифа, који му одсече десну руку. Он припаде на молитву пред иконом Пресвете Богородице, и рука му се састави и зарасте чудесно. Видећи то чудо, калиф се раскаја, но Јован не хте више остати код њега као великаш, него се повуче у манастир, где беше од почетка узор монасима у смерности, послушности и свима прописаним подвизима монашким. Испевао посмртне песме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални, и написао многа богословска дела, с надахнућем и дубином. Велики као монах, и као песник, и као богослов, и као војник истине Христове, Дамаскин се рачуна у велике Оце Цркве. Упокојио се мирно око 776. године у стотину четвртој години свога живота.

**

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

ПРЕПОДОБНИ Јован Дамаскин родио се у престоници Сирије Дамаску,[23] од високородних и побожних родитеља,[24] чија пламена вера у Христа, испробана у опасностима и искушењима, показа се јача и драгоценија од злата, мада испробаног у огњу, ипак пропадљивог. Тешко беше тада време. Сарацени беху покорили ту земљу и, заузевши овај славни град, задаваху сваковрсне муке хришћанима: једне убијаху, друге у ропство продаваху, и никоме не дозвољаваху да јавно слави Христа. У то време родитељи Јованови, штићени промислом Божјим, сачуваше се читави и здрави, са целокупном имовином својом; сачуваше они и свету веру. Јер им Бог даде могућност да задобију благонаклоност Сарацена, као некада Јосиф Египћана[25] и Данило Вавилоњана,[26] те злочестиви Агарјани не забрањиваху родитељима светитељевим да верују у Христа и да отворено славе свето Име Његово. Осим тога они Јовановог оца поставише за градског судију и за начелника народних грађевина.[27] Налазећи се на таквом положају, он многа добра чињаше својој једноверној браћи: откупљиваше робље, ослобађаше сужње из тамница и спасаваше их од смрти, и свима паћеницима пружаше руку помоћи. И беху родитељи преподобнога у Дамаску међу Агарјанима као светилници у ноћи, као семе у Израиљу, као искра у пепелу. Сачувани од Бога ради тога, да од њих произађе Цркве Христове светилник, који ће јарко светлети целоме свету, - блажени Јован Дамаскин. Родивши га по телу, они се потрудише да га одмах учине и чедом светлости кроз свето крштење, што беше ствар врло тешка у то време. Јер Агарјани никоме не дозвољаваху крштење. Међутим Јованови родитељи несметано препородише своје дете крштењем и наденуше му име које означава благодат Божију. Јер Јован је јеврејска реч и значи: благодат Божија. Отац детета Јована веома се стараше да своје чедо добро васпита и научи, не обичајима сараценским, нити храбрости војничкој, нити лову звериња, нити ком другом световном занимању, већ кротости, смирености, страху Божјем и познавању Светога Писма. Стога усрдно мољаше Бога да му пошаље човека мудрог и побожног, који би сину његовом био добар учитељ, и добар наставник у врлинама. И би брижни родитељ услишен од Бога, и доби што је желео, на следећи начин.
Дамаски разбојници вршили су често и упаде и на копну и на мору у суседне крајеве, узимали у ропство хришћане, доводили их у свој град, па једне продавали на пијацама а друге убијали. Једном они ухватише неког монаха, по имену Козму, благообразног по изгледу, прекрасног по души, родом из Италије, и продаваху га на пијаци са осталим робљем. Они пак робови које разбојници хоћаху да посеку мачем, припадаху к ногама тога монаха и са сузама га мољаху да се помоли Богу за душе њихове. Сарацени, видевши какво поштовање указују монаху осуђени на смрт, упиташе га какав је чин имао у својој отаџбини међу хришћанима. Он одговори: Ја нисам имао никакав чин, нити сам био удостојен свештеничког звања; ја сам само грешни монах, познавалац философије, не само наше хришћанске него и оне коју смислише незнабожачки мудраци.
Рекавши то, монах бризну у плач, и плакаше горко. Недалеко пак стајаше Јованов родитељ; видећи старца где плаче, и познавши по одећи да је монах, он му приђе. И желећи да га утеши у тузи рече му. Узалуд, човече Божји, плачеш што губиш овај свет, којега си се ти давно одрекао и за који си умро, као што видим по твоме изгледу и одећи. - Ја плачем, одговори монах, не што губим овај свет, јер сам ја, као што ти рече, умро за свет, и не хајем ни за шта световно, знајући да постоји други живот: бољи, бесмртан и вечан, уготовљен слугама Христовим, који се надам и ја добити благодаћу Христа Бога мог; него плачем зато што одлазим из овог света бездетан, и не оставивши за собом наследника.
Зачуди се Јованов родитељ монаховим речима, и рече му: Оче, ти си монах, и посветио си се Богу ради чувања чистоте а не ради рађања деце. Зашто онда тугујеш због деце? - Монах одговори: Ти не појимаш, господине, оно што сам рекао: ја говорим не о телесном чеду и не о земаљском наследству, већ о духовном. Јер, као што сам видиш, ја сам монах убог и немам ништа од ствари овога света, али имам велико богатство мудрости којим се обогатих, много се, помоћу Божјом, од младости моје трудећи. Прошао сам разне науке људске: изучио сам реторику и дијалектику, одлично знам философију, предату од Стагарита и Аристонова сина,[28] проучио сам геометрију и музику, добро сам изучио кретање небеских тела и путеве звезда, да бих преко толике лепоте творевине и њеног премудрог уређења што јасније познао самога Творца. Затим сам савршено изучио и учење грчких и римских богослова о тајнама Православља. Имајући сам таква знања, ја их никоме нисам предао, и чему сам се сам научио ја никога не научих, нити сада могу научити, јер немам ни времена ни ученика; и сматрам да ћу овде умрети од мача агарјанског, и јавићу се пред Господом мојим као дрво неродно, и као слуга који је сакрио у земљу талант господара свога. Ето због чега плачем и ридам. Као што оци по телу тугују када у браку живећи немају деце, тако и ја тугујем и сетујем што не родих ниједног духовног сина, који би после мене био наследник мог богатства мудрости.
Чувши овакве речи, отац Јованов се обрадова што обрете давно жељену ризницу, и рече старцу: Не тугуј оче: Бог може испунити жељу срца твога. - Рекавши то, он хитно оде к сараценском кнезу, и припавши к ногама његовим мољаше га усрдно да му поклони роба-монаха. Кнез му изиђе у сусрет: поклони му овај дар, стварно драгоценији од многих других дарова.
Родитељ Јованов с радошћу одведе кући својој блаженога Козму, и утеши га намучена давши му удобност и мир. И рече му: Оче, буди господар у мојој кући и учесник свих мојих радости и туга. - Па додаде и ово: Бог ти не само дарова слободу него ти и жељу срца твога испуни. Ја имам ова два детета: један је син мој по телу Јован, а други - дечак кога примих уместо сина, родом из Јерусалима, сироче од детињства, а зове се као и ти, Козма. Стога те молим, оче, научи их мудрости и доброј нарави и настави на свако добро дело; начини их духовним синовима својим, препороди их учењем, васпитај их поучењем, и остави их после себе као наследнике неукрадивог богатства духовног.
Обрадова се блажени старац Козма, прослави Бога, и стаде врло марљиво васпитавати и учити оба дечака. А дечаци беху паметни, брзо схватаху што им учитељ предаваше, и напредоваху у учењу. Јован, као орао који се носи поваздуху, достизаше високе тајне учења; а духавни брат његов Козма, као лађа брзо пловећи на угодном ветру, брзо достизаше дубину мудрости. Учећи усрдно и ревносно, они за кратко време изврсно изучише граматику, философију и аритметику, и постадоше слични Питагори и Диофану;[29] изучише они и геометрију тако, да су могли бити сматрани као неки нови Еуклиди.[30] А како се они усавршише у песништву и музици, о томе сведоче њихове црквене песме и стихови. Не изоставише они и астрономију; и тајне богословља одлично упознаше. Осим тога они се од доброг учитеља научише добрим наравима и добродетељном животу, живљењу у врлинама, и постадоше савршени у знању, мудрости духовној и световној. Нарочито Јован показа велики успех, те му се дивљаше и сам учитељ, којега Јован превазиђе у неким областима знања. И постаде Јован велики богослов, о чему сведоче његове богонадахнуте и богомудре књиге. Но он се не горђаше због толике своје мудрости. Као плодно дрво: што више род на њему расте, утолико се више гране његове повијају наниже ка земљи, Тако и блажени философ Јован: уколико више напредоваше у мудрости, утолико мањим он сматраше себе; и умејаше он укроћавати у себи сујетна маштања и угашавати страсне помисли, а душу своју као светилник, напуњен уљем духовне мудрости, запаљивати огњем Божанствене жеље.
И учитељ Козма рече једном оцу Јовановом: Ето господине, жеља се твоја испуни: младићи твоји се одлично научише, те већ и мене превазилазе мудрошћу. Таквим ученицима није доста да буду као учитељ њихов. Благодарећи великој памети и непрестаном труду, они потпуно постигоше сву дубину мудрости, и Бог умножи тај њихов дар. Њима више није потребно да их ја учим: они су већ способни да друге уче. Стога те молим, господине, отпусти ме у манастир, да тамо сам постанем ученик и да се научим вишњој мудрости од савршених монаха. Та световна философија којој сам се научио, шаље ме к философији духовној, која је драгоценија и чистија од световне, јер она доноси користи и спасава душу.
Чувши то, отац Јованов се ожалости, не желећи лишити себе тако драгоцена и мудра наставника. Ипак се не усуди силом задржати старца да га не ожалости, зато му учини по вољи. И наградивши га богато, он га отпусти с миром. Монах Козма оде у лавру преподобног Саве Освећеног. И тамо поживевши богоугодно до своје смрти, он отиде к Најсавршенијој Премудрости, Богу. Кроз неколико година престави се и отац Јованов. Кнез Сараценски позва Јована и предложи му да га постави за свог првог саветника. Јован се отказиваше од тога, имајући супротну жељу: да служи Богу усамљеничким молитвеним тиховањем. Ипак он би принуђен да се потчини и да се, и против воље своје, прими власти. И доби Јован у граду Дамаску власт већу но што је имао његов родитељ.[31]
У то време у Грчкој цароваше Лав Исавријанац,[32] који на Цркву Божију устаде зверски, као лав ричући и пустошећи. Избацујући из храмова Божјих свете иконе, он их предаваше огњу; а оне који православно вероваху и поштоваху свете иконе, он бездушно стављаше на страховите муке. Чувши о томе, Јован се запали ревношћу побожности, угледајући се у томе на Илију Тесвићанина и на имењака свог Претечу Христовог. Извукавши мач Речи Божије, он поче њиме одсецати као главу јеретичко умовање звероподобног цара: јер он разасла многе посланице о поштовању светих икона оним правовернима који му беху познати. У тим посланицама, на основу Светог Писма и древног предања богоносних Отаца, он мудро доказиваше да светим иконама треба одавати дужно поклоњење. Оне пак којима је слао те посланице он мољаше да те посланице показују другој једноверној братији ради њиховог утврђења у православљу. И труђаше се блажени Јован да сву васељену напуни богонадахнутим посланицама својим.[33] Растурене по целом царству грчком, оне утврђиваху православне у побожности, а јеретике бодијаху као бодила. Глас о тим посланицама допре и до самог цара Лава. Не трпећи да ко изобличава његово зловерје, цар позва к себи своје једномишљенике јеретике и нареди им да они, на притворан начин, међу православнима пронађу коју било Јованову посланицу писану његовом властитом руком, и да је узму на прочитање. После дугог паштења, учесници ове злобне замисли пронађоше негде код православних једну посланицу, написану Јовановом руком, лукаво је измолише, па цару у руке предадоше.
Цар наложи неким вештим писарима својим да они, гледајући на рукопис Јованов, напишу истим словима тобож од стране Јованове писмо из Дамаска цару Лаву. А то писмо гласило је овако: "Радуј се, царе! и ја се радујем држави твојој ради јединства вере наше, и одајем поклоњење и дужно поштовање твоме царском величанству. Обавештавам те да град наш Дамаск, који је у рукама Сарацена, слабо се чува, и уопште нема јаку стражу; војске је у њему мало, и слаба је. Стога те молим, Бога ради смилуј се на овај град, пошаљи јуначку војску своју. Правећи се као да иде у друго место, нека војска изненада нападне Дамаск, и ти ћеш без муке узети град под своју власт. У овој ствари ја ћу ти помоћи много, пошто је град, и сва ова земља, у мојим рукама".
Пошто написа себи од стране Јована такво писмо, лукави пар нареди да од његове стране напишу сараценском кнезу овако: "Сматрам да ништа није боље него имати мир и живети у пријатељству, јер одржавати уговоре мира врло је похвално и Богу мило. Стога и мир, склопљен између нас, ја хоћу да поштено и верно чувам до краја. Међутим неки хришћанин, који живи у твојој држави, честим писмима својим подстиче ме да нарушим мир, и обећава ми предати ми без муке град Дамаск у руке, ако ја неочекивано пошаљем своју војску тамо. Да би се ти уверио у ово што ти пишем, и да би се убедио у моје пријатељство, ја ти ево шаљем једно од тих писама које ми је тај хришћанин писао. У њему који се усудио да ми тако пише, ти ћеш познати издају и непријатељство, и знаћеш како да га казниш".
Ова два писма звероподобни цар Лав посла по једном свом врло поверљивом човеку у Дамаск кнезу Сарацена. Примивши их и прочитавши их, кнез дозва Јована и показа му оно лажно писмо, написано цару Лаву. Читајући и разгледајући писмо, Јован рече: Слова на овој хартији личе донекле на мој рукопис. Међутим, ово није писала моја рука, јер мени никада на памет пало није да пишем грчкоме цару. Не дао Бог, да лажно служим господару своме.
Јовану одмах би јасно да је ова клевета дело непријатељског, злог, јеретичког лукавства. Али кнез, испунивши се јарости, нареди да невиноме Јовану одсеку десну руку. Јован усрдно мољаше кнеза да се мало стрпи и да му времена да он докаже своју невиност и да обелодани мржњу коју према њему гаји зли јеретик, цар Лав. Али молба његова не би услишена: силно разгњевљени кнез нареди да се казна одмах изврши.
И одсечена би Јованова десница, - она десница која утврђиваше правоверне у Богу; она десница која писањем својим изобличаваше ненавиднике Господа, и која уместо мастила, којим се служаше пишући о поштовању светих икона, сада се обли својом властитом крвљу.
После одсечења, рука Јованова би обешена на тргу усред града, а сам Јован, изнемогао од болова и од огромног губитка крви, би одведен кући својој. А кад се смрче, блажени Јован дознавши да је кнеза већ прошао гњев, упути кнезу овакву молбу: Болови се моји повећавају, и муче ме неисказано; и мени неће бити лакше све док одсечена рука моја буде висила у ваздуху. Стога те молим, господине мој, нареди да ми се да рука моја, да је сахраним у земљи, јер сматрам да ће ме болови попустити, ако она буде сахрањена.
Мучитељ се одазва молби, и нареди да се рука скине са јавног места и преда Јовану. А Јован, примивши одсечену руку своју, уђе у молитвену одају своју, и павши на земљу пред светом иконом Пречисте Богоматере са Богомладенцем у наручју, он одсечену руку своју приљуби на њено место, и стаде се из дубине срца молити уздишући и плачући, и говораше: "Владичице Пречиста Мати која си Бога мог родила, ево десна рука ми је одсечена ради Божанствених икона. Теби је познато шта Лава изазва на гњев; зато ми похитај брзо у помоћ, и исцели руку моју. Десница Свевишњега, која се оваплотила из Тебе, чини многа чудеса ради молитава Твојих; стога молим да Он и десницу моју исцели на Твоје посредовање. О Богомати! нека ова рука моја напише у похвалу Теби и Сину Твоме оно што јој Ти будеш дозволила, и нека писањем својим помогне православној вери. Ти можеш све што хоћеш, јер си Мати Божија".
Говорећи то са сузама, Јован заспа. И виде у сну Пречисту Богоматер како са иконе гледа на њега светлим и милостивим очима, и говори: "Ето, рука ти је сада здрава; не тугуј више, него се усрдно труди, као што си ми обећао; и начини је пером брзописца".
Пробудивши се, Јован опипа своју руку и виде да је исцељена. И обрадова се духом Богу Спасу своме и Свебеспрекорној Матери Његовој, што Свемоћни учини тако дивно чудо на њему. Па уставши на ноге и подигавши руке к небу, он узнесе благодарност Богу и Богоматери. И радоваше се он сву ноћ са свим домом својим. И певајући нову песму, он говораше: Десница твоја, Господе, прослави се у сили (2 Мојс. 15, 6); десна рука Твоја исцели одсечену десницу моју, и њоме ће сатрти непријатеље који не почитују чесну икону Твоју и Твоје Пречисте Матере, и уништиће њоме, ради величања славе Твоје, непријатеље који уништавају свете иконе.
Док се Јован тако радоваше са свима укућанима својим, и певаше благодарне песме, чуше то суседи; и кад сазнадоше разлог те радости и весеља, они се веома дивљаху. Ускоро дознаде за то и кнез сараценски. И одмах позва Јована, и нареди му да покаже одсечену руку. На месту пак где беше рука одсечена виђаше се као црвени конац знак, остављен промислом Богоматере, као доказ да је рука на том месту била одсечена.
Угледавши то, кнез упита Јована: Који то лекар и каквим леком тако добро присаједини руку њеноме зглобу, и тако је брзо излечи и оживи, као да она и није била одсечена и мртва?
Јован не прећута чудо, него громко рече о њему: Господ мој, Свемоћни Лекар, услишавши преко Пречисте Матере Своје усрдну молитву моју, исцели свемоћном силом Својом ову рану моју, и учини здравом руку, коју ти нареди да се одсече.
Тада кнез завапи: Тешко мени! не испитавши клевету ја неправедно осудих и некрива казних тебе, добри човече. Молим те, опрости нам што те ми тако брзо и неразумно осудисмо. Ево, прими сада од нас свој пређашњи чин и пређашње поштовање, и буди наш први саветник. Од овога часа без тебе и без твога савета ништа се у држави нашој радити неће.
Међутим Јован, павши пред ноге кнезу, мољаше га дуго да га отпусти од себе и да му не смета да крене путем куда му душа жели: да следује Господу своме са монасима који су се одрекли себе и узели на себе јарам Господњи. Но кнезу се није хтело да га отпусти, и на све могуће начине покушаваше да приволи Јована да буде управник двора његовог и уредитељ васцеле државе његове. И беше међу њима дуга распра: један другога мољаше, и један другога стараше се победити молбом. Најзад, једва надвлада Јован: премда не брзо, ипак он умоли кнеза, те му овај допусти да чини што му душа жели.
Вративши се кући својој, Јован одмах, не часећи ни часа, раздаде сиромасима сва своја безбројна имања, и све робове пусти на слободу, а сам са са учеником својим Козмом[34] отпутова у Јерусалим. Тамо поклонивши се светим местима он оде у лавру светога Саве, и моли игумана да га прими као залуталу овцу, и присаједини своме изабраном стаду. Игуман и сва братија распознаше светога Јована, јер он већ беше славан, и сви су га знали, благодарећи његовој власти и угледу и великој мудрости. И радоваше се игуман томе, што је такав човек привео себе у толику смиреност и сиромаштину и хоће да буде монах. Примивши га с љубављу, игуман дозва једнога од братије, и то најискуснијег и најопитнијег у подвизима, желећи му поверити Јована: да га научи духовној философији и монашким подвизима.[35] Али овај одби, не желећи да буде учитељ таквоме човеку који својом ученошћу превазилази многе. Игуман призва другог монаха, но и овај не хте. Такође и трећи, и четврти, и сви остали отказаше се, јер је сваки од њих био свестан да није дорастао да буде наставник таком мудром човеку; притом се стиђаху и његове знатности. После свих би позван неки старац, прост по нарави, али врло паметан; он не одби да буде наставник Јовану.
Узевши Јована у своју келију и желећи да у њему постави основ врлинског живљења, старац му пре свега даде оваква правила: да ништа не ради по својој вољи; да своје трудове и молитве приноси Богу као неку жртву; да лије сузе из очију, ако жели да очисти грехе ранијег живота свог. Јер је то пред Богом драгоценије од сваког најскупоценијег тамјана. Ова правила бише постављена као основ за она дела која се обављају телесним трудом. За оно пак што доликује души, старац прописа оваква правила: да Јован не држи у уму свом ништа световно; да не замишља у уму свом никакве неприличне слике, него да ум свој чува неприкосновеним и чистим од сваког сујетног пристрашћа, од сваке страсне љубави и пусте надмености; да се не хвали својом мудрошћу и ученошћу, и да не мисли да може све постићи потпуно до краја; да не жели каква откривења и познање сакривених тајни; да се до краја живота не узда у свој разум као да је непоколебљив и да не може погрешити и пасти у заблуду; напротив, треба да зна: да су мисли његове немоћне, и разум његов погрешив, па се зато старати: не допуштати помислима да се расејавају, него се трудити сабрати их уједно, да би се на тај начин ум просветио од Бога, и душа осветила, и тело очистило од сваке скверни; нека се душа и тело сједине са умом, и буду символ Свете Тројице, и изградиће се човек ни телесан ни душеван већ по свему духован, изменивши се добровољно из два дела човека - тела и душе, у трећи и најважнији, то јест у ум.
Прописавши таква правила, духовни отац своме духовном сину и учитељ ученику додаде још и ове речи: Не само не пиши никоме писма, него чак и не говори никоме ни о чему из световних наука. Имај ћутање са расуђивањем; јер ти знаш да не само наши философи уче ћутању, него и Питагора налаже својим ученицима многогодишње ћутање; и немој мислити да је добро у невреме говорити о добру. Чуј Давида шта каже: Мучах и о добру (Псал. 38, 3). А какву од тога он доби корист? Чуј: Запали се срце моје у мени (Псал. 38, 4), тојест огњем божанске љубави, који се у пророку запали богоразмишљањем.
Васцело ово поучење старчево паде у срце Јованово као семе на добру земљу, и проклијавши укорени се. Јер Јован, живећи дуго време поред овог богонадахнутог старца, марљиво испуњаваше све поуке његове и слушаше наређења његова, потчињавајући му се нелицемерно, без поговора и без икаквог роптања; штавише, он се ни у помислима никада не противљаше наређењима старчевим. Јер у срцу свом, као на таблици, он беше написао ово: "Сваку заповест оца испуњавати, по апостолском учењу, без гњева и премишљања" (ср. 1 Тм. 2, 8). Та и каква је корист послушнику: имати у рукама посао, а у устима роптање; извршивати наређење, а језиком и умом приговарати; и када ће такав човек постићи савршенство? Никада. И узалуд се такви људи труде, и сматрају да извршују врлину; јер сједињујући с послушањем роптање, они змију у недрима својим носе. Међутим блажени Јован, као истински послушник, све наложене му послове и службе обављаше без икаквог роптања.
Једном приликом старац, желећи да испита Јованову послушност и смиреност, сабра много котарица, - а плетење котарица бејаше њихово занимање, њихово рукодеље -, и рече Јовану: "Слушао сам, чедо, да се котарице продају скупље у Дамаску него у Палестини, а ми у келијама, као што и сам видиш, немамо ни најнеопходније. Стога узми ове котарице, па похитај у Дамаск, и тамо их продај. Али пази, немој их продавати јевтиније од одређене цене".
И одреди старац цену котарицама далеко већу но што она вреде. А истински послушник се ни речју, ни мишљу не успротиви, нити рече да те котарице не вреде толико, и да је пут далек, он не помисли чак ни то, да је срамота за њега ићи у тај град где га сви знају, и где он раније беше свима познат по својој власти. Ништа слично он не рече, нити помисли, будући подражавалац послушног до смрти Христа Господа. Напротив, рекавши: "Благослови, оче!" он одмах натовари котарице на леђа, и крену хитно у Дамаск. Одевен у подеране хаљине, он хоћаше по граду, и продаваше на пијаци своје котарице. Људи који су се интересовали за котарице, прилазили су и питали за цену. Но чим би чули онако високу цену, ударали су у смех и подсмевање; а неки су чак грдили и вређали блаженога Јована. Познаници блаженога нису га могли распознати, јер је био одевен у просјачке рите он који је некада носио златоткане хаљине, и лице му се било изменило од поста, образи усахли и лепога увенула. Али један грађанин, који некада бејаше слуга Јовану, загледавши се пажљиво у лице његово, познаде га, и зачуди се просјачком изгледу његовом. Но сажаливши се и уздахнувши од срца, он приђе Јовану, као непознатом човеку, и купи све котарице по цени одређеној старцем. Он купи котарице, не што су му оне требале, већ из сажаљења према таквом човеку, који од онолике славе и богатства доведе себе, Бога ради, у такво смирење и сиромаштво. Примивши новац за котарице, блажени Јован се врати к старцу као неки победник из рата, који својом послушношћу обори на земљу непријатеља - ђавола, а с њим и гордост и сујетну славу.
Након извесног времена преставио се ка Господу један монах те лавре. Рођени брат његов, оставши сам после братовљеве смрти, плакаше неутешно за преминулим братом. Јован га много и дуго тешаше, али не могаше утешити неизмерно уцвељеног брата. Затим уцвељени брат са сузама поче молити Јована да му за утеху и олакшање у жалости напише неку умилну надгробну песму. Јован то одбијаше, бојећи се да не прекрши заповест свога старца, који му је заповедио да ништа не ради без његовог наређења. Но уцвељени брат не престајаше молити Јована, говорећи: Зашто се не смилујеш на моју ојађену душу и не даш ми макар мали лек у великим патњама срца мог? Да си лекар тела, а мене снашла нека телесна болест, и ја те замолио да ме лечиш, а ти, имајући могућности да ме лечиш, одбијеш да то учиниш, и ја умрем од те болести, зар ти не би одговарао Богу за мене, јер си ми могао помоћи а одбио си? Међутим сада, ја ево силно патим срцем и иштем од тебе малу помоћ, а ти ми је не даш. Но ако ја свиснем од жалости, зар нећеш страховито одговарати за мене Богу? Ако се пак бојиш заповести старчеве, онда ћу ја то што будеш написао сакрити код себе, да твој старац не би сазнао за то, нити чуо.
Привољен оваквим речима, блажени Јован најзад написа следеће надгробне тропаре: "Која то сладост живота остаје недирнута тугом?"... "Таштина је све људско што после смрти не остаје"... "Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела!"... и остале, које Црква и данас пева на опелу покојника.
Једном када старац оде некуда из келије, Јован седећи унутра певаше састављене тропаре. Кроз неко време старац се врати, и приближујући се келији он чу Јована где пева. Хитно ушавши у келију, он стаде с гњевом говорити Јовану: Што си тако брзо заборавио своја обећања, и уместо да плачеш, ти се радујеш и веселиш певушећи некакве песме? - Јован му исприча разлог свога певања, и објашњавајући да је сузама брата био приморан написати песме, стаде молити опроштај од старца павши ничице на земљу. Међутим старац, неумољив као неки тврд камен, тог часа одлучи блаженога од свота сажића, и изгна из келије.
Изгнан, Јован се опомену Адамовог изгнања из раја, које га снађе због непослушности, и ридаше пред келијом старца, као некада Адам пред вратима раја. Затим оде он к другим старцима, за које знађаше да су изврсни у врлинама, и молећи их да отиду к његовом старцу и умоле га да му опрости сагрешење. Они одоше и молише старца да опрости своме ученику и прими га у своју келију; али старац остаде неумољив. Један од отаца рече старцу: Дај епитимију сагрешившем ученику, али га не одлучи од сажића с тобом. - Старац одговори: Ево, дајем му ову епитимију: ако хоће да добије опроштај за своју непослушност, нека рукама својим очисти нужнике свих келија и опере сва смрадна места у свој лаври.
Чувши такве речи, оци се постидеше, и збуњени одоше, чудећи се жестокој и несавитљивој нарави старчевој. А Јован, предусревши их и по обичају поклонивши им се, питаше их шта им је рекао његов отац. Они му испричаше о суровости старчевој, али му не смејаху казати шта старац предложи као епитимију; беше их стид говорити о тако стидним наређењима старчевим. Међутим Јован их од свег срца мољаше да му кажу шта му је наложио отац. А кад му они најзад казаше, он се, преко њиховог очекивања, обрадова, и с радошћу прими наложену му епитимију. И спремивши одмах судове и оруђа за чишћење, он поче с усрћем извршивати наређење, дотичући се нечистоте оним рукама које је раније мазао разним мирисима, и прљајући изметом ону десницу која је чудесно била исцељена од Пречисте Богородице. О, дубоког смирења необичнога мужа и истинитога послушника!
Међутим старац, видевши такво смирење Јованово, милина му обузе душу, и потрчавши загрли га, и целиваше му главу, рамена и руке, говорећи: "О, каквог страдалца за Христа ја родих! О, заиста је ово истински син блажене послушности"! - А Јован, стидећи се старчевих речи, паде ничице на земљу пред њим као пред Богом и, не превазносећи се због похвалних речи старчевих него се још више смиравајући, мољаше га са сузама да му опрости сагрешење његово. Узевши Јована за руку, старац га уведе у своју келију. Томе се Јован толико обрадова, као да је поново враћен у рај; и живљаше са етарцем у ранијој слози.
Након мало времена Владатељка света Пречиста и Преблагословена Дјева, јави се старцу у ноћном виђењу, и рече: Зашто си затворио извор који може точити из себе слатку и изобилну воду? воду, која је боља од оне што је потекла из камена у пустињи;[36] воду, коју зажеле пити Давид;[37] воду, коју Христос обећа Самарјанки.[38] Не сметај извору да тече: јер ће потећи изобилно, и сву васељену залити и напојити; покриће и мора јереси, и претвориће их у дивну сладост. Нека жедни хитају на ту воду; и они који немају сребра чистога живота, нека продаду своја пристрашћа, и подражавањем Јованових врлина нека помоћу њих стекну чистоту у догматима и у делима. Јер он ће узети гусле пророка, псалтир Давида, и састављаће песме нове Господу Богу, и превазићи ће песме Мојсија и кликтања Маријаме.[39] У поређењу са њим ништа ће бити песме Орфеја о којима се говори у баснама;[40] он ће саставити духовну небеску песму, и подражаваће херувимска песмопјенија. И учиниће он да ће цркве Јерусалимске, као девојке с бубњима, певати Господу, објављујући смрт и васкрсење Христово. Он ће написати догмате Православне вере, и изобличиће лажна учења јеретика. Срце ће његово откликтати реч добру, и описати свечудесна дела Царева"[41].
Сутрадан изјутра старац призва Јована и рече му: О, чедо послушности Христове! отвори уста своја, да привучеш Духа, и што си примио срцем, то откликћи устима; уста твоја нека говоре премудрост, коју си стекао размишљањем о Богу. Отвори уста своја не ради причања већ ради речи истине, и не ради гатања већ ради догмата. Говори к срцу Јерусалимскоме које Бога гледа, тојест ка умиреној Цркви Његовој; говори не речи празне и у ваздух изговорене, него речи које Дух Свети написа на срцу твом. Узићи на високи Синај Боговиђења и откривења Божанских тајни; и за превелико смирење своје, којим си сишао до последњег дна, узиђи сада на гору Цркве и проповедај благовестећи Јерусалиму. Снажно подигни глас свој, јер много славних ствари рече ми о теби Богомати. А мени, молим те, опрости што сам ти био сметња по својој грубости и из незнања.
Од тога времена блажени Јован поче писати божанствене књиге и састављати милозвучне песме. Он састави Осмогласник, којим као духовном свиралом увесељава Цркву Божју све до данашњег дана. Прву своју књигу, богонадахнути Јован отпоче овим речима: "Твоја победоносна десница богодолично се прослави у сили"[42].

Поводом чудесног исцељења своје десне руке, свети Јован, усхићен од радости, откликта из све душе дивотну песму Пресветој Богородици: "О тебје радујетсја, Благодатнаја, всјакаја твар"[43]. - Убрушчић пак, којим је била обавијена његова одсечена рука, блажени Јован ношаше на својој глави, као подсетник на предивно чудо Пречисте Богородице. Написа свети Јован и житија неких светитеља; састави празничне речи и разне умилне молитве; изложи догмате вере и многе Тајне богословља; писа он и против јеретика, нарочито против иконобораца; написа он и друга душекорисна дела, којима се верни и данас хране као духовном храном, и поје као из слатког потока.[44]
На овакав труд преподобног Јована подстицаше блажени Козма, који је заједно с њим одрастао и заједно се с њим учио код једнога учитеља. Он га побуђиваше на писање божанствених књига и састављање црквених песама, а и сам му помагаше. Доцније Козма би од патријарха Јерусалимског постављен за епископа Мајумског. После тога исти патријарх призва преподобног Јована и рукоположи га за презвитера. Но преподобни Јован, не хотећи се дуго задржавати у свету и бити хваљен од људи, врати се у обитељ светога Саве, и усамивши се у својој келији, као птица у гнезду, он се усрдно бављаше читањем и писањем божанствених књига и рађаше на свом спасењу. Сабравши све књиге које раније беше написао, блажени Јован их поново прочитаваше и врло марљиво исправљаше што је требало исправити, нарочито у речима и изразима, да не би у њима ништа остало нејасно.
У таквим трудовима, њему корисним и Цркви Христовој веома потребним, и у подвизима монашким, преподобни Јован проведе многе године и достиже монашко савршенство и светост. И тако угодивши Богу, он пређе ка Христу и к Пречистој Матери Његовој;[45] и сада, клањајући Им се не на иконама, већ гледајући сама Лица Њихова у небеској слави, моли се за нас, да се и ми удостојимо истог божанственог гледања светим молитвама његовим а благодаћу Христа, коме са Преславном и Преблагословеном Мајком Његовом нека је част, слава и поклоњење вавек. Амин.

На 13 километара од Ариља на путу ка Ивањици, на левој обали реке Моравице налази се манастир Клисура, посвећен Светим Архангелима Михаилу, који је пре био познат као манастир Добраче. Један је од најстаријих у Србији, јер се сматра да је подугнут у 13. веку и то по узору на тадашњу епископску цркву у Ариљу. Манастир Клисура има историјску, архитектонску и уметничко-споменичку вредност и сведочи о карактеристичном уметничком стваралаштву и културним приликама у југозападном делу Србије. Унутрашњост храма прекривају фреске и иконе, које су осликали познати иконописци Симеон Лазовић и Димитрије Посниковић. У њему се чувају уметнички вредне руске иконе, а мајстори дуборесци остварили су велики домет у изради портала.

"Манастир Клисура има готово све богослужне књиге углавном руских издања, из 19. и са почетка 20. века. Имао је и доста старих рукописних књиga. Највећи број старина, богослужних предмета и књиga које је манастир имао уништили су Аустријанци 1915. и 1916. у бројним потерама за поп Вељком Танкосићем, дугогодишњим парохом овог манастира, који је због родољубља и орgaнизовања отпора против окупатора, обешен од стране Аустријанаца 1916. у Ужицу", рекла је за РИНУ Ана Станисављевић из Туристичког центра у Ариљу.

Црква је како сведочи Летопис , била порушена и спаљена 1688. године када је народ ових крајева учествовао у биткама против Турака а на страни Аустријанаца. Године 1690. храм је напуштен, како је то био случај са готово свим црквама и манастирима јужно од Дунава, кад се живаљ током Велике сеобе повукао на север.

Манастир је обновљен 1798. године, и од тада до данас није мењао свој спољашњи изглед. Активност цркве при манастиру Клисура везана је за цркву Светог Ахилија у Ариљу који је од 1216. године био духовно седиште овог  краја, односно седиште Моравичке епархије.
"Даља судбина манастира Клисура повезана је са активним учешћем свештенства у бурним историјским превратима и борбама српског народа овог краја.  Првобино мушки манaстир, одликовао се живим учешћем игумана и калуђера у ратовима па се тако наводе игуман Хрисантије Мученик, архимадрит Прпокопије Бујисић за кога се тврди да је покретач устанка 1875. године", каже Станисављевић.

Претпоставке да црква Светих архангела Михаила и Гаврила потиче из доба Светог Саве везана је, између осталог, и за народну песму којом се исто тврди и за цркву Светог Николе у селу Бреково, а која је записана 1936. године. Народ је у усменом предању сачувао причу о томе како је Свети Сава, пролазећи тим крајем, срео једног човека, чобанина,  из Добраче  коме је, нако што је саслушао жалбу да су им овце мршаве јер не стигну да се напасу пошто морају ујутро у Бреково цркви, саветовао да направе себи цркву. По овој легенди , настала је црква, данашњи манастир Добрача, односно Клисура.

На основу помињања Светог Саве у овој легенди, веровало се да из  доба Немањића потичу обе цркве мада за то нису пронађени никакви докази. Пред предања уверење у настанак цркве крајем XИИИ века извучено је из аналогија у стилу градње са храмовима настали током периода рашке градитељске школе.

Претпоставка да је манастир Клисура задужбина Светог Саве није доказана, али ни оповргнута, а ова светиња данас је под заштитом државе.

https://www.rina.rs/item/5745-/

Господ Исус Христос посетио је земљу у сили и смирењу, да научи људе богољубљу и човекољубљу.
Људи су безсилни сами по себи; богољубље их налева силом. Људи су охоли сами по себи; човекољубље их испуњава смирењем.
Од богољубља долази и човекољубље. Од осећања божанске силе долази смирење. Свако човекољубље без богољубља је лажно; а свака друга сила сем божанске је охола и немоћна.
Но човек је био изабрао нешто треће, што није ни богољубље ни човекољубље; изабрао је самољубље – зид, који га одељује од Бога и од људи, и потпуно осамљује.
Љубећи једино самога себе човек не љуби ни Бога ни човека. Он чак не љуби човека ни у самом себи; он љуби само своје мишљење о себи, своју самообману. Кад би он љубио човека у себи, он би у исто време љубио и слику Божју у себи, и он би убрзо постао богољубив и човекољубив. Јер би тражио и у другим људима човека и Бога, предмете своје љубави.
Но самољубље уопште није љубав но одрицање Бога и презирање људи, било то јавно или притајено.
Самољубље није љубав него болест, и то тешка болест, која неизоставно вуче собом и друге болести. Као што богиње неизоставно производе собом огањ у целоме телу, тако самољубље производи огањ зависти и гњева у целој души. Самољубљив човек испуњен је завишћу према онима који су бољи од њега, или богатији, или ученији, или поштованији међу људима. А са завишћу иде нераздвојно и гњев, као пламен уз огањ; потајени гњев, који овда онда избије, и избивши објављује сву ругобу болеснога срца људског, затрованог отровом самољубља. Данашње јеванђеље износи нам једну јасну слику предивнога Христовог човекољубља с једне стране и ругобног фарисејског самољубља са завишћу и гњевом с друге стране.
У време оно, кад учаше Исус у једној зборници у суботу, и гле, беше онде жена која имаше дух недуга осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако исправити. Суботни дан био је дан заједничке молитве за Јевреје као што је за нас Хришћане Недељни дан. И ако је Господ Исус често ходио у пустињу и самоћу, где је проводио по целе ноћи на молитви, Он није избегавао ни заједничке молитве у зборници с народом. И уђе по обичају своме у дан суботни у зборницу, каже јеванђелист за Њега на другом месту (Лк. 4, 16). Он је, дакле, имао обичај ходити у дом молитве, и није избегавао свенародне молитве. И ако то Њему није било потребно, Он је то чинио из смирења, и нама за поуку. Данас ћете пак чути од многих како гордо зборе: ја се молим код своје куће, и није ми потребно ићи у цркву на молитву! Тако говори неразум и гордост. А пример Христов јасно нас учи, да треба чинити и једно и друго: и молити се тајно у самоћи, и јавно у цркви са осталом браћом.
Но Господ Исус није ходио у цркву само да се моли, него и да учи људе. Колико је и колико пута Он тумачио Свето писмо у цркви, колико предивних поука дао људима, колико медних речи изговорио, које нису записане у Јеванђељу! И сви се дивљаху речима благодати које излажаху из уста његових (Лк. 4, 22). Многе, премноге од тих животворних речи благодати нису дошле до нас, но ипак дошло је до нас онолико колико нам је довољно за мудрење и спасење.
Но Господ Исус ходио је у цркву још и зато да према указаној прилици помогне људима и моћним делима, и тако засведочи Своје божанство и своје спаситељство. Такво једно моћно дело Он је учинио и овом приликом, о којој је реч у данашњем јеванђељу. У зборницу је била дошла и једна згрчена жена, згрчена од злог духа, и то згрчена не за недељу или месец или годину дана него за пуних осамнаест година. И не могаше се исправити. Погњурена главом коленима ова бедница није могла видети ни звездано небо над собом ни човечја лица око себе. Тако се зли дух постарао да онакази потомке Адама и Еве заводећи ове лажним обећањем, да ће бити као богови, ако само њега послушају! И на место да постану боговима праоци људски обрели су се наједанпут обучени у зверску кожу и у прашину, а ова њихова потомкиња била је тако наказно згрчена, да је морала служити на језу људима и на страх животињама. Ето боговске части коју је ђаво обећао људима! И не могаше се исправити. Осамнаест година не могаше се исправити, него гмизаше по земљи искривљена као тетива, главом уз колена. Зар је то живот? То није живот него осуда. Недуг те жене био је тако страшан и тако дуготрајан, да они који су је први пут видели склањали су се од ње, а они који су је дуго гледали нису је више ни видели као људско биће него као суво искривљено дрво, које ни за шта друго није до да се посече и у огањ баци. Та отврдлост људи према наказнима није заиста мање наказна од наказе.
Но, гле, ево Човекољупца, који се с пажњом и сажаљењем обазре на ово бедно људско створење, и који у њему не виде суво и искривљено дрво него кћер Аврамову, душу створену од Бога и достојну милости Божје.
А кад је види Исус, дозва је и рече јој: жено, опроштена си од болести своје. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога. Ово дивно чудо сотворио је Господ не по молби нити по вери ове жене него по Својој сопственој побуди и моћи. Није ли ово јасан утук свима онима који би злурадо хтели да умање божанску величину чуда Христових говорећи као тобож да су та чуда била могућа само због аутосугестије оних над којима су се и збила? Где је и траг од неке гатарске аутосугестије код ове згрчене жене? Она није могла ни видети лице Христово од згрчености своје. Она није ни замолила Христа за милост, нити је и једним знаком изразила своју веру у Њега. Не само то, него та жена није била ни у близини Христовој, нити је она прва к Њему пришла, него Он њу дозва. Као пастир кад угледа своју овцу заврзену у трње, полумртву и безгласну, па јој се он први јави! Тако и жалостивни Господ, Пастир Добри, први се јави овој Својој овци, заврзеној од Сатане. Прво Он ослови њу: жено! Не каже: богаље! ни: накарадо! ни: сенко живота! ни: грешнице! него: жено! Самом том речју Господ јој повраћа изгубљено достојанство њено. Потом је опрашта од болести, и најзад ставља пречисте руке Своје на њу. Да би тако био савршен дар небесног Дародавца што га Он дарује земнородним! Прво – сажаљив поглед, друго – моћна реч, треће – милујућа рука. Све оно чега је ова жена била лишена пуних осамнаест година. Он јој даје. Јер ако се кад неко и сажалио на њу, сажаљење то није било чисто него помешано са страхом за себе и поноситошћу собом; иако ју је кад неко ословио, ословио ју је по нужди и утекао од ње, и ако је неко опет по нужди морао се дотаћи ње, дотицао се врховима прстију брзо журећи да опере своје прсте. А Господ Исус је нарочито дозва к Себи, и говори јој лековите речи, и ставља на њу обе Своје лековите руке. Он се опходи према овој непознатој жени као отац према кћери својој. Да је оволика милост била упућена на црну земљу или на јарко сунце, земља би се морала потрести и сунце заплакати. Но ова милост је била упућена на згрчену жену, и жена се одмах исправи. Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? како се покрете врат? како наказа поста здрав човек? како се заврзена овца одреши? како безгласна мумија доби аваз и усуди се проговорити? О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше. И одмах се исправи и хваљаше Бога. Видите, како је код ове жене са оздрављењем тела оздравила и душа! Јер само здрава душа зна да хвали Бога за свако добро ма с које стране и ма од кога оно дошло, док нездрава душа заборављајући Бога као Дародавца хвали и слави смртне руке кроз које често Бог даје људима Своје дарове. А Господ Исус баш је и хтео да научи људе, да вазда хвале и славе Бога. Тако, Он нареди исцељеном лудаку Гадаринском: врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог (Лк. 8, 39)! И на све стране где је Господ чинио моћна чуда људи се дивљаху и хваљаху Бога. Отуда је Христос и могао при растанку са овим животом рећи: Оче, ја прославих тебе на земљи (Јов. 17, 4)! Не служи ли све ово за укор нама који кад учинимо неко добро људима тражимо да људи хвале нас место Бога? Свако добро што примамо од људи, не примамо од људи него кроз људе. То Отац шаље поклоне деци Својој преко деце Своје. Јер то је Његова радост и Његово благоволење, да тако чини. Њему припада сва слава и хвала кроз све векове и сву вечност.
Но с овим се прича јеванђелска не завршује. До сада смо чули само чудо светлости, а сад, ево, да чујемо чудо таме.
А старешина од зборнице расрди се што је Исус исцели у суботу, и одговарајући рече народу: шест је дана у које треба радити, у те дакле долазите а не у дан суботни. То говори озлобљени син таме. Као да је Сатана изишавши из грчене жене ушао у њега! То говори самољубље, праћено својим нераздвојним пратиоцима: завишћу и гњевом. Христос лечи, а он гата. Христос дреши од сатанских уза један живот људски, а он гата са данима! Христос изгони злог духа из болеснице, а он се гњеви што га изагна на ова врата а не на она! Христос отвара небо људима и показује Живога Бога, а он се срди што да Он отвори небо изјутра а не увече! Христос са свећом улази у тамницу сужњима, а он Га укорева што то није одложио за други дан! Заиста, овај старешина је чудотворац своје врсте! Замишљена чуда у његовом срцу у том тренутку била су ужасавајућа, само што му је оскудевала моћ да их изведе. У том тренутку да је могао он би претворио и Христа и исцељену жену и све присутне који се задивише Христу у прах и у дим. И да је могао он би пре наредио, да пола тога града пропадне под земљу само да се не деси оно што се десило у његовом немоћном и злобном присуству. Но сва та црна чуда ђаволска лежала су безсилно у његовом срцу, и једва су се могла довући од срца до језика и исказати своје име. А име им је било Сатана, а презиме пакао. Видите, како је страшљиво и подло увређено самољубље! Овај самољубиви старешина се не усуђује укорети Христа, него укорева народ. У самој ствари он срцем укорева само Христа а не народ, но језиком казује друкчије. Јер шта је народ ту крив? Ако је неко још крив за то добро дело, крива је она исправљена жена. Но шта је и та бедна жена крива? Она није трчала за Христом и молила Га да је излечи. Напротив, Христос је њу дозвао и излечио савршено мимо њене наде и мимо ичијег очекивања у зборници. Јасно је, дакле, да ако је ко крив за све то, крив је Христос. Па ипак старешина зборнице не сме да погледа у очи Христу и да изрече: ти си крив! него управља своју жаоку на сав народ, и укорева народ. Има ли очигледнијег и подлијег лицемерства? Зато га Господ и назва лицемером:
А Господ му одговори и рече: лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога вола или магарца од јасала, и не води ли да га напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сатана ево осамнаеста Година не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан суботни! Господ познаје срца људска, и Он зна, да старешина зборнице срцем упућује прекор Њему, и ако га он језиком упућује народу. Знајући то Господ не може да дозволи, да народ трпи прекор за оно зашто је само Он одговоран. Светлији од сунца и чистији од кристала Господ не може да лицемери, то јест: да се прави невешт и да ћути када се неко други због Њега кара. И зато док немоћни и неодговорни народ ћути и трпи неправедни прекор од стране свога старешине Господ отвара уста и одговара. Лицемере! ословљава Он старешину, јер му чита срце његово. Зар се сме у суботу помагати стоци а не сме људима? Во и магарац не остају ниједан дан неодрешени од јасала и неизведени из таме на светлост и ваздух, а ова жена осамнаест година стоји неодвезана од сатанског проклетства, и ти се још љутиш што се и њој даде слобода? Заиста и тебе је Сатана везао не мање него њу. Њој је он везао главу за колена, а теби је везао душу за суботу. Она се, ево, одвеза, а ти оста везан. Зашто се и ти не одвезујеш? Субота је дата људима да их подсети на Бога више од других дана. Не подсећа ли ово дело исцељења жене на Бога више и од ове данашње суботе и од свих субота од Мојсеја до данас? Није ли, дакле, ово дело веће од суботе? И зар не видиш да је овде Онај који је већи од суботе? и не само од суботе него и од цркве (Мат. 12, 6)? Зар не осећаш ти, мали старешино синагоге, да пред тобом стоји Старешина душа људских? О, кад би ти знао, како се сви дани и ноћи пред Његовим погледом брзо сустижу на једном истом ушћу у вечност!
Но, гле, како Господ још једну част указује оној жалосној жени: Он је назива ћерком Аврамовом! Тиме Он хоће не само да нагласи величину вредности живе људске душе уопште, над бесловесним створењима, као што су во и магарац, него још и узвишеност те згрчене и везане жене над овим лицемерним старешином зборнице. Да је та жена била благочестива и богобојажљива, види се прво из тога што се и поред свог страшног недуга трудила да долази у зборницу, да слуша реч Божју и да се моли Богу; а друго још и из тога што чим је оздравила и усправила се она је одмах стала хвалити Бога. Тако је и праотац Аврам био захвалан Богу за свако добро а стрпљив у страдањима, и то без и најмањег малаксавања у својој вери у Бога. Ово је, дакле, права кћи Аврамова, и то не само по крви него и по стрпљењу и побожности, и то вернија кћи Аврамова од овога старешине, који се као уопште све старешине јеврејске поносио својим аврамовским пореклом. Уствари он је издајник Аврама, а ова жена је права кћи Аврамова. Како, дакле, њој да се не помогне? Шта ту смета субота? Субота је била одређена за одмор човеку. И благословио је Господ дан одмора (2 Мојс. 20, 11). Но не треба ли и душа да се одмори, а не само тело? А душа се не одмара нерадом и лежањем као тело него добрим делима, делима милосрђа, делима богоугодним. То је прави одмор душе, јер то појачава здравље душе, и повећава моћ и радост њену. Несумњиво, да ми треба у дан празнични да чинимо добро и стоци, но тим пре треба да чинимо добро људима. Не забрањује Господ да се у дан празнични не води брига о волу и магарцу и да се не дреше и не изводе на појило, али наређује да се тим пре чине добра дела људима. Такав је био смисао празновања седмога дана, такав је био дух закона Божјега. У својој духовној помрачености и моралној пропасти старешине јеврејске су само могли још да гледају у слова закона, и та слова да обожавају. И тако закон место да буде вођ на путу овога живота претворио се био у лешину коју су они вукли за собом. Место да им закон буде пламена свећа у мраку, он је постао угашени пепео у златноме суду, коме су се они клањали онако исто као негда њихови преци златноме телету. Но у овоме случају није ревност према закону разјарила старешину зборнице против Христа колико његово болесно самољубље. Како то да се неко може показати моћнији, и мудрији, и милостивији у зборници од њега? Он тобож ревнује за закон Божји, међутим цеди језиком гној из свога рањавог срца! И зато га још Христос назива лицемером.
Својим одговором, оштрим као мач и јасним као сунце, Господ је ућуткао и постидео не само старешину него и све противнике Своје.
И кад он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху, а сав народ радоваше се за сва његова славна дела. Како је лако одбранити човекољубиво дело! Бог стоји иза таквог дела као сведок и штит, и добро дело даје неодољиву речитост језику. Знајући све тајне на небу и на земљи Господ Исус знао је и ову тајну, у коју сумњају маловерни, који траже адвокате и за добру ствар као и за рђаву. Зато Господ и саветује Својим ученицима, да кад их изведу из зборнице, и на судове и пред поглаваре, не брину како ће и шта ће одговарати, јер нећете ви говорити него Дух оца вашег говориће из вас (Лк. 12, 11-12; Мат. 10, 10 19-20)! Погледајте, како архиђакон Стефан одговара пред својим мучитељима! Па како одговарају негдашњи рибари, Петар и Јован! Па апостол Павле! Тако не одговарају људи који се из књиге уче него само они које учи Дух Божји. Тако не говоре адвокати нити смртни људи уопште – тако само Бог говори. Још премудри цар у старо време пророчки је исказао једну истину јеванђелску рекавши: човек спрема срце, али је од Господа што ће језик говорити (Приче 16, 1). Христов одговор старешини у зборници био је такав, да је изазвао стид код противника а радост код свега народа. Народ се радује, јер види у Његовим речима блесак победе добра над злом као што га пре тога виде у Његовом чуду над згрченом женом, као и у многим другим славним делима Његовим. Радоваше се за сва његова славна дела. Тек је једно славно дело било учињено и разглашено, долазило је друго, па треће, па сва друга редом. И једно чудо потврђивало је друго; свако последујуће сведочило је о истинитости предходећег; а сва укупно стварала су радост међу безрадостним и наду међу безнадежним, утврђивала веру међу маловерним, крепила добре на путу добром а одвраћала залутале од пута лутања, ширећи на све стране разговоре међу људима, да је Бог посетио Свој народ и да је царство Божје близу.
Ово данашње јеванђеље довољно је поучно и кад се површно чита; но оно има и један свој унутрашњи смисао необично поучан за наш духовни живот. Згрчена жена означава згрчени ум сваког оног ко не стоји близу Христа Господа. Имајући згрчен ум човек не може сам својом силом да се исправи ка Богу и небу непрестано пузи по земљи, хранећи се земљом, учећи се од земље, тужно веселећи се од земље. Згрчен ум је у исто време скучен и ограничен ум, јер он себе чини зависним од чувстава; он верује само чувствима; он тражи своје порекло међу животињама; он тражи своје задовољство у јелу и пићу, он не зна за Бога, нити за свет духовни, нити за бесмртни живот, па зато опет не зна ни за вишу, небесну радост, неутешан је, страшљив, пун муке, и туге, и злобе. Господ Исус дозива к Себи такав ум, да га он исправи, просвети и обрадује. Ако Му брзо приђе као она згрчена жена, заиста бива исправљен, просвећен и обрадован, и свом силом својом хвалиће и прослављаће Бога. Ако ли Му не приђе, он ће помрчати и сасвим умрети у греху своме, као што је и казао Господ неверујућим Јеврејима: помрећете у своме греху (Јов. 8, 21). Тако бива са умом чулним, земаљским, згрченим до земље, пузећем по земљи. Но не бива боље ни са умом слабомоћним и од греха раслабљеним, који не верује да је ни оно истина што он држи за истину а нема моћи да се отресе неистине и да приступи Истини. И кад чује позив Истине, он одмах налази изговора говорећи: данас је субота, не могу, – ти ме ниси позвала у згодан дан! Или: твој позив је оштар, не могу – требала си ме позвати другим речима! Или: ја сам млад и бујан, не могу – требала си очекати с твојим позивом, док се ја још мало забавим лажју! Или: ја имам жену и децу, не могу – требала си се ти прво о њима побринути, па тек онда мене позивати! Или још друго, и десето, и стото! Раслабљени ум увек ће наћи неки смешан разлог, да не пође за Истином. А Истина виче једном, и двапут, и трипут, и одлази, а раслабљени ум остаје пузећи по прашини и умирући у греху. А ко за овога живота одбије позив Истине, смрт ће доћи изненадно, узеће га, и закључати за њим врата земаљског живота. И такав онда нити ће моћи дочекати повратка у овај живот, нити покајања у оном, нити милости на Суду Божјем.
А смрт је близу, и Суд Божји је близу – две страшне опомене да и наше покајање треба да буде близу. Не буде ли наше покајање ближе и брже од смрти и Суда Божјег, оно ће онда увек за увек бити далеко од нас. Сада је оно у нашим рукама, и ми се можемо користити њиме још за неко кратко време. Пожуримо се, дакле, да се користимо покајањем, јер то је први и почетни лек за душу људску. Само се покајмо, и онда ће нам се одмах отворити даља врата и казаће нам се, шта нам даље треба чинити. Док је год човек у овоме смртном телу, његов дух је увек згрчен, више или мање. Но Христос позива све згрчене духом, и душом, и умом. Он једини може да исправи оно што овај свет са пакленим силама искриви. Човече! Жено! Дете! дозива нас Он, хотећи тим именима да уздигне наше достојанство и покрије наша права имена срама и греха: слепци! богаљи! губавци! просјаци, и хотећи да замукле и блатом напуњене трубе духа исправи, очисти и учини их гласовитим трубама славе Божје. Да би трубећи славу Божју и ми се прославили у царству светлих ангела и прослављених светитеља на небу, у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.
Амин.

Извор: Омилије

Суштина поста, било да се ради о Божићном, Петровском или Великом посту, састоји се у томе да себи задамо одређени подвиг, и да макар у минималној мери уздржимо своје тело од његових уобичајених потреба и захтева, а истовремено да стекнемо и одређено ослобођење духа. Пост доприноси већој прибраности, смирава нас и тера да се сретнемо очи у очи са својим унутрашњим човеком и да видимо шта се дешава у срцу и у души.

Гастрономска компонента је само спољашњи фактор који помаже да човек, такорећи, утиче на самога себе. Јер борба са било којом страшћу почиње од човековог уздржавања од задовољства, привидног или стварног, које му задовољење те страсти обично доноси. А храна – то је најпримитивније задовољство, којем на овај или онај начин сви људи теже. Изузеци су веома ретки. И када се човек уздржава од одређених намирница или почне да једе мање, онда он, сходно томе, стиче навику ограничавања себе у још нечем поред тога. Тад се појављује „основа“ на којој ће моћи да се изгради борба са свим осталим страстима.

Човек, за којег црквени живот тек почиње, често покушава да што строже или, боље рећи, што буквалније испуњава оно што се односи на телесну компоненту поста; а за човека који дубље разуме црквени живот ипак је карактеристично да више размишља о оним унутрашњим променама, које за време поста треба да му се десе и којим он, уздржавањем од хране, само помаже.

У решавању питања да ли треба постити строже или, обрнуто, либералније, све се усклађује према могућностима и здрављу конкретног човека. Има људи који поседују неопходно здравље за пост на води, па чак и за сухоједеније; неко може да једе само једном дневно, неко - једном у два дана, али то је реткост. Савремени човек је најчешће толико физички и психички слаб, да ако се буквално буде придржавао Типика вероватно неће моћи да испости цео пост. Или неће моћи да иде на богослужења, или неће разумети оно што се тамо чита и пева из простог разлога што ће његов мозак, не примајући адекватну храну, бити измучен. Због тога се свако од нас мора ослањати не на то иде ли дуго у цркву и познаје ли добро црквени живот, већ на то шта би конкретно за њега у оквиру посних правила могао бити не прекомерни, и не сувише мали, већ управо реалан подвиг.

Наравно, ако човек пости по први пут, он не може знати шта је у складу са његовим могућностима, а шта није. Због тога би се, по мом мишљењу, пре приступања подвигу поста, требало посаветовати о свим питањима која су с тим у вези са свештеником код којег се човек обично исповеда и који је самим тим упознат са његовим здравственим стањем, начином живота и искуством црквеног живота. Са истим тим свештеником човек може и кориговати своју меру поста, уколико након одређеног времена осети да је узео на себе подвиг који није у складу са његовим могућностима, или, обрнуто, ако му је подвиг толико лаган да га чак и не осећа.

Штавише, потпуно је природно саветовати се по овом питању са свештеником, јер је постити а бити ван Цркве практично бесмислено. Пост је црквена установа и служи томе да човек дубље уђе у црквени живот. То је као нека врста присаједињења са животом Цркве, и ако се то не деси, онда је то само дијета, и ништа више од тога.

Понекад се човеку који је дуго у Цркви дешава да се у почетку, рецимо, трудио строго да пости, да је можда чак тиме и нашкодио свом здрављу, и затим због тога у њему долази до некаквог заокрета и јављања страха од поста. Мора да постоји разуман приступ. На пример, код многих светитеља, па самим тим и код аве Доротеја, можете срести овакво упутство за пост: одреди себи колико ћеш хране узети дневно, одузми мало од тога, и ето твог поста.

Међу црквеним људима влада мишљење да треба саставити друга, засебна правила поста за мирјане, због тога што су постојећа правила била писана за монахе. Али ствар је у томе што код нас заиста постоји једно исто црквено правило за све, утемељено на Типику, које се на природан начин формирало у монашком окружењу. Да ли је потребан посебан правилник поста за мирјане, као и поредак парохијског богослужења, ја не знам. Питање је прилично сложено и вишестрано. С једне стране, у томе има смисла и неко зрно разума. С друге стране, ми у Типику видимо неку врсту иконе подвижничког живота и идеалну слику којој човек треба да тежи. То намеће такав један степен подвига, који се за нас у великој мери испоставља као недостижан, али којем ми ипак и поред тога тежимо.

Заповести Христове, по речима Спаситеља, нису ни тешке ни једноставне, али када човек покушава да их испуњава, испоставља се да је то практично ван његовог домашаја. Ми морамо настојати током целог свог живота да испуњавамо те заповести, ма колико то било тешко за нас. А то је теже, него поштовати правила поста или богослужења. Међутим, уколико одбијамо да се придржавамо постојећег Типика због његове сложености тражећи неки мало једноставнији правилник за себе, онда би требало саставити неке заповести за мирјане. Али то је апсурдно. Постоји једно Јеванђеље и оно је исто за све.

Онда можда и не треба ништа мењати, већ само тежити ономе што смо дужни чинити, имајући притом основу да говоримо: „Ми смо залудне слуге“ (Лк. 17, 10). Тај осећај сопствене „ништавности“ заправо и јесте оно што човек треба да постигне захваљујући посту. Јер физички јаког човека, који може да узима јако мало хране и да се радује томе, вреба друга опасност – а то је гордост. Он се може погордити као фарисеј, о којем ми слушамо у богослужбеним песмама у Недељи о митару и фарисеју. Када се пак испостави да неко покушава, али физички нешто не може да издржи, онда се он смирава. Мени се чини да је то нека врста идеалног модела.

Честа грешка наших парохијана јесте то што они углавном сву своју пажњу удељују гастрономском аспекту поста, заборављајући на његову духовну компоненту. И та грешка нема толико везе са питањем „Како постити?“, колико са проблемом неправилног схватања хришћанског живота као таквог. Хришћански живот – то је скидање са себе старог човека и облачење у новог, односно константан рад над својим срцем. И хришћанин мора прво да постане добар човек, а тек затим добар хришћанин, што је повезано управо са оним променама које се дешавају у срцу. Све остало има само спољашњи карактер. Ми смо састављени од душе и тела, и обе те компоненте треба да буду подједнако укључене у овај подвиг, али на различите начине. И на првом месту је ипак оно што је унутра.

Међутим, ту као да се јавља некакво искушење да се каже како пост уопште није важан и како се он може свести на неку симболику. Не. У свему што човек ради мора бити присутан подвиг који се приближава граници његових могућности, јер Господ истински почиње да помаже тек онда када човек чини све што је у његовој моћи: било да се ради о испуњавању заповести Христових, неким тешким животним ситуацијама, или о поменутим данима поста. И тада тај подвиг по благодати Божијој доноси плодове. Уколико човек пак сам себи поставља границу издржљивости, у смислу – ја могу толико и толико, и то је довољно, јер то и није важно – од тога нема користи. Ми морамо да покажемо чврстину своје воље, а остало ће испунити Господ. Место за врдање, свакако, остаје у свему што радимо, и само од нас зависи да ли ћемо ми у себи примећивати то врдање, борити се с њим, бити мало захтевнији, па чак можда и окрутнији, према себи или нећемо.

Један од најефикаснијих начина да се не изгуби из вида духовна компонента посног подвига јесте да се направи лични план, макар он био и на папиру, са јасним ставкама шта бих то ја у току овог поста требало да покушам да урадим. Сигуран сам да ће код сваког разумног православног хришћанина кључна тачка у том плану бити - не подаци о минималном узимању хране, већ духовни захтеви према себи: требало би да за то време променимо нешто у свом животу и у својим односима са људима, па чак и у свом послу. Примећено је да када човек себе ограничава у храни, он има мању потребу да разговара и осуђује. Истина, он постаје и много раздражљивији, али знајући ту појединост, само треба бити опрезан и исправно се према томе односити.

Ни људи који су дуго у Цркви, који самим тим приступају посту мало сигурније, нису заштићени од низа грешака. Постоји популарни израз „посвећен црквеном животу“, и управо тај осећај личне посвећености представља највећу грешку. Није наш задатак да се посветимо нечему – црквеном животу, читању светих отаца или Јеванђељу. Наш је задатак да постанемо добри људи и добри хришћани и да се приближимо Богу. Сав наш хришћански живот огледа се у томе какви су његови плодови.

У Патерику има једна прича о томе како је неки брат свуда ишао и хвалио свог духовног учитеља као великог старца. И неко га је напослетку упитао: „Како са тако доброг дрвета као што је он, да никне такав један кисео плод као што си ти?“ Човек може много да чита, да буде често на службама, строго да пости, много да се моли, а да притом не стекне ни смирење, ни кротост, ни трпљење свега оног што Господ у животу шаље, ни спремност да прихвата и испуњава вољу Божију, у чему год се она састојала. И управо је то оно у шта човек треба да се удуби и чему треба да се посвети - преданост вољи Божијој.

Игуман Нектарије (Морозов)

извор

Родом из Никопоља Јерменског, од оца Евкратија и матере Ефимије. У осамнаестој години поста иноком и подвизаваше се тврдо и одлучно чистећи срце многим сузама, постом и молитвом. После десет година би постављен за епископа колсонијског. Својим примером привуче к богоугодном животу свога брата Пергамија и стрица Теодора, људе знамените на дворовима цара Зинона и Јустинијана. Видећи злобу и смутњу овога света, коју он не могаше излечити, напусти епископски престо и прерушен у проста монаха дође у обитељ светог Саве код Јерусалима, где многе године оста непознат вршећи савесно и изврсно сваку службу, на коју га игуман одређиваше. Због тога предложи га свети Сава патријарху Илији, да га рукоположи за презвитера. Када патријарх хтеде рукоположити Јована, Јован му исповеди, да је он већ у епископском чину. Тада се затвори свети Јован у келију, и у ћутању и молитви проведе године и године. Потом у пустињи проведе девет година хранећи се само дивљим зељем, па се опет поврати у манастир. Одвраћао је верне од Оригенове јереси и допринео много, да се та јерес сузбије и осуди. Прозирао јасно у духовни свет и исцељивао људе од болести. Победивши себе, он је лако побеђивао демоне. Велики у смерности, сили и мудрости божанској, овај слуга Христов упокоји се мирно 558. године у стотину четвртој години живота свога.

**

ЋУТЉИВИ, неућутљивих похвала достојни, свети и преподобни отац наш Јован родио се у Никопољу Јерменском, од оца Евкратија и матере Ефимије, у четвртој години царовања благочестивог цара Маркијана, у осми дан месеца јануара, и би просвећен светим крштењем. Родитељи његови беху благоверни хришћани, и по своме богатству и знатности чувени у целој Јерменији. Отац његов беше војвода, и имађаше велики уплив на цара, пошто уживаше царево благоволење. И тако чувеног оца блажени Јован беше син. А ово ми истичемо, не да бисмо узвеличали и похвалили Јована због његовог високог порекла, - јер светитељи се величају и прослављају због врлина а не због високог порекла -, него да би се знало, од какве славе до каквог смирења дође овај угодник Божји.Јован би одгајен са својом браћом у добром васпитању, и потпуно изучи Свето Писмо. Он бејаше још млад када му родитељи отидоше ка Господу, оставивши својој деци велико имање. Када браћа поделише међу собом имање, блажени Јован од свог дела подиже у граду Никопољу цркву у име Пречисте и Преблагословене Дјеве Марије. И одрекавши се света, он се у осамнаестој години својој замонаши, и монаховаше при тој цркви са других десет монаха добро се подвизавајући. Јер у току целе младости своје он се веома труђаше: да тело потчини духу, да не постане роб стомаку, и да страсти не овладају њиме. И постаде он човек диван у врлинама, добар и искусан наставник и игуман својој братији.Када преподобном Јовану беше двадесет осам година, премину епископ града Колонијског. Грађани отпутоваше к митрополиту Севастијском, и молише га да се граду њиховом постави епископ. У време избора личности, која би била достојна таквога чина, на устима свих људи бејаше име Јована, игумана Никопољског, као достојног да заузме престо Колонијске цркве. Но знајући његову велику смиреност, и да он због тога неће хтети примити епископски чин, митрополит посла по њега да га зову, тобож ради неког другог црквеног посла. А када светитељ дође, они га убедише да се прими епископског чина. Тада га посветише и узведоше на престо Колонијске цркве.Примивши управљање Црквом, блажени Јован не измени своје монашко правило и подвиге. Тако, он никада не употребљаваше купатило нити омиваше тело своје, из бојазни, не само да неко други не види наготу тела његова него да и он сам не би икада видео себе нага, опомињући се наготе Адамове. Сва његова брига састојаше се у овоме: угађати Богу постом, молитвама, чистотом телесном и душевном, очишћавати све своје помисли, обарати сваку надменост која се подиже на познање Божије, и приводити сваки разум у послушност Христу.Тако врлински живећи, он беше и другима пример доброга живљења. Јер гледајући на њега, и остали се поправљаху и отпочињаху живети доородетељно, у врлинама. међу таквима беше Пергамије, брат његов по телу, муж чувен и великог угледа код цара Зенона, као и код Анастасија који царова после Зенона. Видећи свога брата, блаженог Јована, како свето живи, Пергамијеву душу обузимаше милина, и он улагаше велики труд да угоди Богу. Исто тако и братанцу његовом Теодору, који касније беше у великој части код благочестивог цара Јустинијана, би од велике користи равноангелско живљење његовога стрица, те он са целим домом својим живљаше богоугодно. И беше Теодор толико добродетељан, толико у врлинама, да се и сам цар и великаши његови дивљаху Теодоровом чесном животу и разуму, правој вери и милосрђу. У свему томе Теодор успе, имајући пример беспрекорног живота у блаженом стрицу свом Јовану.Десет година већ епископоваше божанствени и богоносни отац Јован, управљајући мудро Црквом Христовом, када муж његове сестре Марије, Пазиник, постаде царски намесник у Јерменији. Нахушкан од ђавола, Пазиник поче смућивати поверену Јовану Цркву и наносити јој зла, а блаженом Јовану муку. Мешајући се у црквене послове, он је силом извлачио из храмова оне који тамо искаху заштиту од казне, и није дозвољавао служитељима и старешинама Цркве да раде црквене послове. Блажени Јован га је много пута смирено молио да се не меша у црквене послове и да не чини Цркви зла и насиља. Међутим намесник остаде неумољив и непоправљив; шта више, када супруга његова - сестра блаженога Јована - отиде из овога света, он стаде поступати још горе. Силно патећи због зла наношеног Цркви, свети Јован би принуђен да отпутује у Цариград к цару Зенону. Тамо он нађе себи подршку у архиепископу Цариградском Јевтимију, који му помагаше својим заузимањем код цара.Расмотривши вреву и метеж овога света, блажени Јован смисли да остави епископство, и отишавши у свети град Јерусалим да у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању и подвизавању, служи Богу. Стога он, пошто одслужи божанствену службу, отпусти презвитере и клирике што беху с њим, па сам да нико не зна, оде на морско пристаниште, укрца се у лађу и отпутова у свети град Јерусалим. Дошавши тамо, он оде у прву болницу светога града, у којој беше молитвени дом у име светог великомученика Георгија, и проведе тамо неко време као један од просјака. Посматрајући вреву народа, блажени Јован силно туговаше; и чезнући за тихим усамљеним местом, мољаше се Богу са сузама да му покаже место погодно, тихо и удобно за спасење. И једном ноћу, када се он усрдно мољаше о томе, погледа он горе и виде где се изненада појави пресјајна звезда у виду крста; она се приближаваше к њему, и он чу глас из светлости звездине који говораше: "Ако хоћеш да се спасеш, пођи за овом светлошћу". - И он одмах с радошћу пође за њом, и би том звездом одведен у велику лавру преподобног и богоносног оца нашег Саве, у тридесет осмој години свога живота, у време патријарха Јерусалимског Салустија.У лаври блажени Јован обрете преподобног Саву са сто четрдесет братије пустињежитеља, који живљаху у великој сиромаштини телесној али у огромном богатству душевном. И прими преподобни Сава блаженог Јована, и наложи економу да му одреди манастирске послове, не знајући каква се ризница божанствене благодати крије у Јовану. Премда свети Сава имађаше дар прозорљивости, ипак Бог утаји од њега тајну: да је Јован - епископ, и да је он Бога ради оставио своје епископство и дошао к њему као прост човек. Но то нека не чуди никога што и прозорљивци не провиде понекад: јер они провиде и проричу само оно што им Бог открије, а што им не открије они то и не знају. Тако и пророк Јелисеј рече за Соманићанку слузи своме: остави је, јер јој је душа у јаду, а Господ сакри од мене и не јави ми (4 Цар. 4, 27).Примљен у лавру, преподобни Јован са потпуном покорношћу и усрдношћу извршиваше разна послушања, налагана му од економа. У то време зидаше се у лаври гостопримница, и блажени Јован би одређен да служи радницима. И он им служаше кувајући им храну, доносећи воду, додајући им камење и узимајући удела у свима радовима који бивају при зидању.Две године по доласку свом у лавру преподобни Јован би одређен за гостопримца; и ту он са смиреношћу, кротошћу и љубављу послужи ближњима. Затим преподобни Сава отпоче зидати киновију за почетнике у монаштву, да би се они који хоће да се одрекну света прво обучавали у киновији, па потом примали у лавру. "Као што плоду претходи цвет, говорио је светитељ, тако животу пустињачком треба да претходи живот киновијски; нека почетник, као посађена воћка, процвета почетним трудовима у киновији, а у лаври ће родити плодове савршених подвига".Лавра преподобнога Саве беше у пустињи, а киновија ближе к свету. И када се киновија зидаше, опет блажени Јован би одређен да служи радницима. Тада преподобни трудољубац обављаше две службе у исто време: служаше гостима у гостопримници, и зидарима киновије ношаше на леђима својим хлеба и разна јестива; а киновија беше удаљена од странопримнице преко десет потркалишта. На таквом послушању он се потруди годину дана, и добро послуживши братији, свети Сава му даде келију за молитвено тиховање и ћутање. У њој блажени Јован проведе три године. Пет дана у седмици он пребиваше у келији безизлазно; у те дане ништа није јео, нити кога виђао, само је са јединим Богом општио; у суботу пак и недељу он пре свих у цркву долажаше, и са страхом и умилењем стајаше; потоци суза непрестано тецијаху из очију његових, нарочито у време божанствене службе; и сва се братија дивљаху таквоме дару суза у њега. У та два дана он узимаше и храну са братијом.После три године блажени Јован би постављен за економа; и Бог му помагаше у свему, те се његовим трудом и служењем благостање лавре веома благослови и умножи. Видећи да је Јован одлично обавио економску дужност, преподобни Сава зажеле да га произведе за презвитера, као достојног и савршеног монаха. Зато он узе монаха Јована и оде с њим у свети град Јерусалим, исприча патријарху Илији о врлинском живљењу Јовановом и моли га да Јована рукоположи за презвитера. Патријарх призва Јована у цркву и хтеде га рукоположити. Видећи да ово избегнути не може, Јован рече светом патријарху: Свечесни оче, имам једну тајну за твоју светост; стога допусти ми да насамо поразговарам с тобом, па ако нађеш да сам достојан презвитерског чина, онда се нећу противити. - Патријарх се издвоји са њим насамо; тада се преподобни Јован баци к ногама богоугодног Илије, заклињући га да никоме не ода оно што ће му казати. Патријарх му обећа да ће чувати тајну. Јован му онда рече: Оче, ја бејах епископ града Колоније, но због мноштва грехова мојих ја оставих епископство и побегох. А пошто сам снажан телом ја осудих себе да служим братији, да би они молитвама својим помагали немоћној души мојој.Чувши то, патријарх Илија се запрепасти, и призвавши преподобног Саву рече му: Јован ми исприча нека своја тајна дела, због којих он не може бити презвитер; него нека од сада он молитвено самује и тихује, и нека га нико у томе не омета. - Пошто патријарх то изговори, отпусти их обојицу.Ово веома ожалости преподобног Саву. И он, удаљивши се од своје лавре за тридесет потркалишта у једну пештеру, баци се на земљу пред Богом, и са сузама говораше: Зашто си ме, Господе, презрео, утајивши од мене живот Јованов? Ја се преварих сматрајући да је он достојан презвитерског чина. Откриј ми, Господе, макар сада тајну његову: јер је душа моја жалосна до смрти. Зар је сасуд који ја сматрам одабраним, светим, потребним и достојним да прими божанствено миро, пред Твојим величанством непотребан и недостојан?Преподобни Сава, у таквој молитви и сузама проводећи сву ноћ, њему се јави ангел Божји и рече: "Јован је не непотребан него изабрани сасуд; али пошто је он епископ, то не може бити постављен за презвитера". - Рекавши то, ангел постаде невидљив. А преподобни Сава радосно похита к Јовану у келију, загрли га и рече: Оче Јоване, ти си утајио од мене дар Божји што је у теби, али Бог ми га откри. - Мука ми је због тога, оче, одговори Јован, јер сам желео да нико не сазна ту тајну, а ви је ето сазнасте. Стога не могу живети у овој земљи. - Преподобни Сава му се закле да никоме неће казати ову тајну његову.Од тога времена блажени Јован пребиваше у келији молитвено тихујући и ћутећи. Он нити у цркву одлажаше, нити с ким разговараше, нити му ико долажаше осим једнога послушника који га служаше. Јер, затворивши се у келији, он само једном у години, и то о празнику Пречисте Богородице Приснодјеве Марије, којој беше посвећена црква у Лаври, када и патријарх Илија долажаше у лавру, излажаше из своје келије да се поклони патријарху. Патријарх љубљаше Јована и веома поштоваше због његове смирености. Четири године проведе блажени Јован у затвореничком молитвеном тиховању и ћутању. Утом преподобни отац Сава отпутова у крајеве Скитопољске и задржа се тамо; а блажени Јован, жудећи за најусамљеничкијим пустињским животом, отиде, у својој педесетој години, у пустињу звану Рува. И проведе у њој девет година хранећи се зељем које у тој пустињи расте и зове се мелагрија. У прво време свога живљења у пустињи, скупљајући то зеље за храну себи, преподобни Јован залута у неким дубодолинама и провалијама, и не нађе своју пећину; и изнемогао од ходања он паде једва жив. Али изненада, невидљивом силом Божјом, као некада пророк Авакум, он би узет у ваздух и пренесен у његову пећину. Са временом преподобни испита стазе те пустиње и утврди да раздаљина од његове пећине до места на коме беше залутао износи пет стадија.Потом к блаженом Јовану дође један брат и проживе с њим кратко време. Приближавао се Ускрс, и брат рече старцу: Оче, хајдемо у лавру да отпразнујемо Ускрс, па ћемо се вратити. Јер о тако великом празнику ми овде немамо шта јести, осим ове мелагрије. - Но свети Јован не хте ићи, пошто се преподобни Сава још не беше вратио из Скитопољских крајева; и на позив брата одговори: Брате, немојмо ићи одавде, него верујмо да ће Онај, који је у току четрдесет година хранио у пустињи шест стотина хиљада народа Израиљског, нахранити и нас овде, и о Празнику послати нам не само потребно него и изобилно. Јер је у Светом Писму речено: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити (Јевр. 13, 5). Не брините се говорећи: шта ћемо јести, или, шта ћемо пити? Јер зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 31. 32. 33). Стога, чедо, трпи и греди мучним путем: јер угађање и попуштање телу на земљи, рађа вечну казну; а умртвљавање тела, припрема бескрајно блаженство.Брат не послуша ову поуку преподобнога, остави га и оде у лавру. А када брат оде, к преподобноме дође неки потпуно непознат човек, носећи на магарцу богат товар разних ђаконија: хлебова чистих и врућих, вина и јелеја, свежега сира, јаја и ведрицу меда. Све то тај непознати човек положи пред блаженим Јованом, и одмах оде. А преподобни, видећи у томе посету Божју, радосно заблагодари Богу. Брат пак који беше пошао у лавру, залута с пута, и три дана се ломљаше лутајући по пустим и непроходним местима. Веома заморен, гладан и жедан и изнемогао од мучног лутања, он једва поново пронађе пећину преподобнога. А кад угледа обиље хране и пића, посланих преподобноме од Бога за празник, он се удиви; и стидећи се свога маловерја, и због тога не смејући погледати у очи светоме старцу, он паде к ногама старчевим и мољаше опроштај. Опростивши му, старац му рече: Убеди се, брате, да Бог може и у пустињи уготовити трпезу слугама Својим.У то време кнез Сарацена Аламундар, вазал Персијски, упаде у Арабију и Палестину, с великом јарошћу војујући и одводећи људе у ропство. Тада се мноштво варвара размиле по пустињи где обитаваше Јован, и јављено би манастирима да се добро чувају од најезде варвара. Оци велике лавре обавестише преподобног Јована Ћутљивог о варварима, и саветоваху му да се врати у лавру и пребива у својој келији. Но блажени Јован, иако се унеколико бојаше варвара, ипак не хте оставити своје тихо молитвено самовање у пустињи. И он говораше у себи: Господ је заштитник живота мога; кога да се страшим? (Псал. 26, 1). Ако ме Господ не штити, и не брине се о мени, онда зашто и да живим?Са таким уздањем у заштиту Вишњега, блажени Јован остаде на своме месту без икаквог колебања. И Бог који се свагда брине о слугама Својим и чува их на свима путевима њиховим, зажеле да и овог угодника Свог сачува здрава и неповређена, и посла му за стражара - лава огромног и страшног који га дан и ноћ неодступно чуваше. И колико пута варвари нападаху на светитеља, но тај лав са страховитом јарошћу кидисаше на њих, поражаваше их и нагоњаше у бекство. А блажени Јован, видећи то, благодараше Бога: јер не остави жезал безбожни над уделом праведних (Псал. 124, 3).После тога преподобни Сава, пошто се врати у лавру своју, дође к блаженом Јовану у пустињу, и рече му: Ето: Господ те сачува од најезде варвара, давши ти видљивог стражара. Стога поступи и ти као други људи: спреми се и бежи, као што то урадише и остали оци пустињски. - Овим и многим другим речима преподобни убеди блаженог Јована да остави пустињу. И довевши га у велику лавру, он му даде келију, и блажени Јован стаде поново живети у лаври, у педесет шестој години свога живота.Сем свјатјејшег патријарха Илије и преподобног Саве, нико није знао тајну блаженог Јована, да је он епископ; али они је кријаху. Пошто пак прође много времена, Богу би по вољи да то открије свој братији, и то на следећи начин. Човек неки из Асијске покрајине, по имену Етерије, по чину архиепископ, допутова у Јерусалим, поклони се животворном дрвету Крста Господњег и светим местима, и раздавши много злата убогима и манастирима он остави свети град и укрца се у лађу са намером да се врати у своју постојбину. Лађа није дуго пловила, али на мору поче дувати јак супротни ветар, који принуди Етерија да се врати у Аскалон. Провевши тамо два дана он хтеде да поново крене лађом, али му се ангео Господњи јави у сну и рече: Пре но што продужиш пут у своје отачаство, треба да се вратиш у свети град и да одеш у лавру аве Саве, и тамо ћеш наћи аву Јована Ћутљивог, мужа праведног и врлинског, епископа који је Бога ради све оставио и понизио себе добровољним сиромаштвом и послушношћу.Пробудивши се из сна, Етерије се врати у Јерусалим, оде у лавру преподобног Саве и упита за Јована Молчалника; и показаше му келију блаженога. Он уђе к њему и проведе код њега два дана, молећи га и заклињући га именом Божјим да му каже своје порекло, отачаство и епископство. Видећи у томе вољу Божју, преподобни Јован му исприча све подробно. И од тога времена постаде познато свој лаври, да је Јован Молчалник - епископ. И сви се веома дивљаху великом смирењу његовом.Када блаженом Јовану би седамдесет година живота, у пети дан месеца децембра преподобни и богоносни отац Сава отиде ка Господу. Но догоди се да преподобни Јован не беше при разлучењу душе од тела преподобнога Саве. Због тога он веома туговаше духом и ридаше. Но преподобни Сава јави му се у виђењу и рече: Не тугуј због одласка мог, оче Јоване: јер иако се телом одвојих од тебе, ипак сам духом с тобом. - Рече му преподобни Јован: Моли Господа, оче, да и мене узме с тобом. - Сада то бити не може, одговори преподобни Сава, јер велико искушење има наићи на лавру. А Бог хоће да ти останеш у телу на утеху и укрепљење оних који ће за благочестиву веру стајати мудро и храбро противу јеретика.Ово виђење и разговор с преподобним Савом испуни духовном радошћу блаженога Јована, а срце му туговаше због предстојећег искушења. Затим му дође жеља да види како се душа разлучује од тела. И кад се о томе мољаше Богу, он би пренесен умом у свети Витлејем, и виде престављење живећег при тамошњој цркви богомољног бескућника, душу којега ангели са дивним певањем узношаху к небу. То блажени Јован виде умним очима. И тог часа крену у Витлејем, и нађе тело преставившег се мужа где лежи при цркви, као што му би откривено у виђењу: јер се муж овај престави у онај час, у који Јован седећи у келији виде душу његову узношену од ангела к небу са песмопјенијем. С љубављу загрливши и целивавши тело упокојеног, блажени Јован га чесно погребе на истом месту и врати се у своју келију.Два ученика блаженога Јована, Теодор и Јован, испричаше монаху Кирилу, писцу овога житија, следеће: "По престављењу преподобнога Саве, отац наш посла нас са једном поруком у Ливиаду. При прелазу преко Јордана сретоше нас неки људи и рекоше: Пазите, пред вама је лав. А ми помислимо и рекосмо: Моћан је Бог да нас сачува молитвама оца нашег, јер по његовом наређењу путујемо. Рекавши то, ми пођосмо даље. И изненада угледасмо страшнога лава који нам је ишао у сусрет. Ми се силно уплашисмо, и остави нас сила наша, па ни бежати не могасмо, и постадосмо као мртви. И гле, одједном се појави међу нама наш преподобни Јован, наређујући нам да се не бојимо. Тада лав као бичем ударен и прогнан побеже од нас, а отац постаде невидљив. Ми пак, одахнувши, продужисмо пут и неповређени стигосмо у Ливаиду. Пошто обависмо наложено нам послушање, ми се вратисмо к оцу. Он нам при сусрету рече: Видите, чеда моја, да се обретох поред вас када је било потребно; но и овде много молих Бога за вас, и Он сатвори с вама милост".А други ученик блаженога Јована, ево шта исприча истоме Кирилу: "Овај велики уздржљивац много се година хранио само хлебом, а место соли обично је употребљавао пепео, и са пепелом јео хлеб свој. Једном он за време трпезе своје заборави затворити прозорчић на келији; ученик завири и виде како блажени отац једе хлеб са пепелом. Ожалости се старац што такво пошћење његово би примећено; а ученик, желећи да га утеши, рече: Ниси ти, оче, једини који то ради, већ и многи оци ове лавре испуњују речи Светога Писма: Једем пепео као хлеб (Псал. 101, 10). И тако утеши старца".У то време појави се јерес Оригенова, и многи заведени њоме смућиваху Цркву Божију, а други се чврсто противљаху јереси и нађоше себи помоћника у преподобном Јовану Ћутљивом, који тада остави своје молитвено ћутање, и борећи се против јеретика он речју уста својих као мачем посецаше и истребљиваше богохулна учења Оригенова. И то је оно искушење које је имало снаћи лавру, и које преподобни Сава предсказа блаженом Јовану у виђењу: јер не мало гоњење постиже лавру од јеретика, те чак многи и од отаца - подвижника, заразивши се јеретичким учењима, западаху у сумње и колебаху се умом. Ето због чега благоволи Бог да у тој лаври борави Јован у телу здрав - на утеху малодушнима и укрепљење немоћнима.У то време к преподобноме Јовану дође из Скитопољског краја Кирил, који касније написа житије његово. Кирил сам о себи прича овако: "Када хтедох да оставим кућу своју и да идем к светоме граду Јерусалиму, да се тамо у неком манастиру замонашим, христољубива мајка моја заповеди ми, да без савета и наређења блаженог Јована не предузимам ништа односно спасења душе моје, да не бих ја на неки начин залутао у јерес Оригенову и пао у почетку подвига свог. Допутовавши у Јерусалим, ја одох у лавру светога Саве, поклоних се блаженом Јовану, открих му мисао своју, и затражих од њега користан савет. Он ми рече: Ако хоћеш да се спасеш, иди у манастир великога Јевтимија. - Ја одох од њега, и као млад и неразуман не послушах његов савет него стигавши на Јордан ступих у манастир, звани Арундинитски. Овај ми поступак не би на добро: ја се тешко разболех, и мене обузе туга и мука што сам стран и слаб телом. Тада ми се јави у сну преподобни Јован и рече: Овом си болешћу кажњен зато што ме ниси послушао. Сада устани и иди у Јерихон; тамо у гостопримници аве Јевтимија наћи ћеш неког старог монаха; отиди с њим у манастир Јевтимијев, и спашћеш се. - Тргнувши се из сна, ја осетих да сам потпуно здрав, и кренух, по наређењу светога оца, у Јерихон. Тамо нађох, као што ми и рече он, монаха старог, чесног и благоразумног; и он ме одведе у манастир Јевтимија Великог, и ја остадох у њему. Често сам одлазио и у лавру светог Саве к преподобном Јовану, и добијао од њега велику корист души мојој. Једном бих смућен и оптерећен помислима сатанским, но кад их исповедих преподобноме, одмах ми светим молитвама његовим би лакше, и мир се поврати у моје срце".Тако казује о себи монах Кирил. Овог Кирила је преподобни Јован слао у лавру Сукијску с књигама к преподобном Киријаку Отшелнику.Једном Кирил сеђаше крај прозорчића келије преподобнога Јована. Утом наиђе неки човек по имену Георгије водећи свог бесомучног сина, врже га под прозорчић, а сам оде. Дечак лежаше и плакаше, и свети Јован познаде да је у њему нечисти дух. Сажаливши се на њега, он обави молитву и помаза га светим јелејем, и нечисти дух одмах изиђе из дечака, и оздрави дечак од тога часа.Ава пак Евстатије, који се после Сергија подвизавао у пећини преподобнога Саве, муж духован и благочестив, исприча о себи ово: "Негда наиђе на мене дух хуле и веома ме узнемираваше хулним помислима на Бога и Божанско, и ја бејах у великој муци. Одох онда и к блаженом Јовану Молчалнику, казах му своју муку, и исках помоћи од светих молитава његових. Он се помоли Богу за мене, па ми затим рече: Благословен Бог, чедо моје! хулни помисао се неће више приближити теби! - И би тако као што ми рече старац, јер од тога времена ја никада не осетих у себи хулни помисао".Жена нека родом из Кападокије, по имену Василина, ђакониса свете Константинопољске цркве, допутова у Јерусалим са својим сестрићем, човеком високог звања. То беше уистини муж врлински, али се држаше Северова зловерја, и зато се не нахођаше у заједници са светом Васељенском Црквом. Благочестива ђакониса улагаше много труда, да га обрати к благоверју и присаједини светој Цркви. Због тога она усрдно мољаше свакога од светих отаца, да се помоли Богу за њега. Чувши за светог Јована Молчалника, она зажеле да се и њему поклони. Но када сазнаде да жене не улазе у лавру, она призва Теодора, ученика Јовановога, и моли га да човека дошавшег с њом одведе к светоме старцу. Теодор узе повређеног јересју мужа, оде с њим к старцу, поклонише му се по обичају, и рече: Благослови нас, оче! - Старац рече ученику: Тебе ћу благословити, а овоме што је с тобом дошао нема благослова. - На то ученик рече: Немој тако, оче! него нас обојицу благослови. - Старац одговори: Не! нећу нипошто благословити овога другога, док се не одрече злог умовања јеретичког и не обећа да ће се присајединити Васељенској Цркви.Чувши то, зловерни се удиви старчевој благодатној прозорљивости, и ово чудо изазва у њему потпуну промену, и он обећа да ће се стварно присајединити правовернима. Тада га старац благослови, и својим богонадахнутим поукама уклони сваку сумњу из срца његова, причести га Пречистим Тајнама, и тако га обративши к правоверју отпусти га с миром.Сазнавши за ово, благочестива ђакониса Василина би обузета још неодољивијом жељом да својим очима види светога старца. Стога она намисли да се преобуче у мушко одело, да оде к њему у лавру и да му исповеди своје помисли. О тој њеној намери анђео извести старца, и он јој посла овакву поруку: "Знај, ако и тако дођеш к мени како си намислила, ипак ме угледати нећеш. Зато се немој трудити, него остани на месту где се сада налазиш, а ја ћу ти се јавити у сновиђењу, саслушаћу што желиш да ми кажеш, а и сам ћу ти рећи оно што ми Бог буде указао да ти кажем".Чувши то, ђакониса се препаде од такве прозорљивости преподобнога Јована, да он издалека провиди помисли људске.А остаде она, очекујући да јој се светитељ јави. И једне ноћи преподобни јој се јави у сновиђењу и рече: Ето, Бог ме посла к теби; кажи ми дакле што хоћеш. - Она му исповеди помисли своје, и доби од њега потребан лек. И пошто је поучи, преподобни постаде невидљив. А Василина, пробудивши се из сна, узнесе благодарност Богу.Место на коме стајаше келија преподобнога беше каменито и суво. И тамо не могаше расти никакво дрво ни трава због суровости каменитог терена, потпуно лишеног влаге. Једном приликом преподобни узе смоквино семе и рече ученицима својим Теодору и Јовану: Почујте ме, чеда моја, ако благодат Божија подари семену овом да проклија на тврдом камену овом, да пусти гране, и донесе рода, онда знајте да ће ми Бог даровати место упокојења у Царству Небеском.Рекавши то, он посади семе на камену близу келије своје. А Бог, који учини да суви жезал Аронов процвета, даде и тврдоме камену влагу, и семену смоквином проклијање, да би показао какву благодат има у Њега верни слуга Његов. Из земље ниче дрво - смоква, и постепено растући достиже чак до крова келије; затим и сву келију покри својим гранама, и са временом донесе род, три смокве. Узабравши их, старац са сузама заблагодари Богу, целива их и поједе са ученицима. После тога он се поче спремати за одлазак, будући већ у дубокој старости. И у сто четвртој години живота свога овај дивни слуга Божји упокоји се мирно у Господу Спасу нашем, коме слава вавек. Амин.

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.
Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих.
Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима.
На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9]
Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом "Охридском Прологу".
За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? "Светиња", одговори му игуман. "Каква светиња", насмеја се официр, "ту су некакве ствари скривене". И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних.
Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија.
Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета.
У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију.
Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија.
Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет.
Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу.
Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

Син цара Душана. Царовао у тешко време распада царства српског. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.

**

СПОМЕН СВЕТОГ УРОША V, цара Српског

ПУТЕВИ и начини којима Промисао Божји води људе вечном спасењу неиспитљиви су и недознајни. Људе, који се са вером и побожношћу предају Богу и према моћима својим творе свету вољу Његову, Бог проводи кроз разне околности и невоље, док их на крају не доведе у Царство Своје Небеско. Тако је било и са овим светим и блаженим Урошем, последњим царем Српским.
Свети и праведни Урош био је син јединац Српског цара Душана Силног (1331-1355. године) и блажене царице Јелене, која по роду беше сестра Бугарског цара Јована Александра (1331-1371. године). Душан се оженио благочестивом и мудром Јеленом одмах после узласка на краљевски престо Српске државе,[11] но по неком тајном суду Божјем супружници не имаху деце за дуго година. Због неплодности своје супруге Душан често беше незадовољан њоме, али побожна супруга његова Јелена сву своју тугу због неимања деце преношаше на Господа, и тај бол свој често претакаше у топле и сузне молитве Богу и Пресветој Богородици, молећи их да јој подаре једно дете. После скоро пет година проведених у браку са Јеленом, а без деце, Душан се реши најзад да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом,[12] јер је желео да себи и потомству своме обезбеди наслеђе на престолу Српске државе. Но тада Господ Милостиви, који не презире молитве и мољења верних слугу Својих, погледа милостиво на слушкињу Своју Јелену и молитве њене бише услишене. Ускоро затим, Јелена роди сина свога јединца (1337. године), овога блаженог Стефана Уроша.[13]
Мајка Урошева Јелена била је веома побожна и богољубива, па је и свог сина Стефана Уроша учила богољубљу и христољубљу. Јелена је необично волела књиге, посебно пак божанске књиге Светога Писма, а особито Еванђеље, па да би боље разумела света Божја Еванђеља замолила је светогорског старца Јоаникија да јој преведе на српски језик тумачење Еванђеља од архиепископа Охридског Св. Теофилакта.[14] Тој божанској мудрости она је учила и свога сина Уроша. Она је такође била веома одана Православљу, и у верности Православној вери учвршћивала је и свога мужа цара Душана,[15] а поготову свога сина јединца Уроша. Ни отац Урошев Душан није био непобожан човек. Јер стари историчари сведоче и за њега да је био благочестив, "врло одан православној вери". "Подизао је цркве и манастире, дарујући им велике милостиње, и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима, који су у тим црквама и манастирима певали песмопоје Богу. У ове манастире спадају и они на Светој Гори, у Македонији и по другим местима. Он даде за вечна времена монасима Српског манастира Светог Арханђела Михаила у Јерусалиму стални новчани прилог, који су му Дубровчани плаћали за Стон и Пељешац. Управо стога он беше назван Душан, што значи душеван човек".[16]
Благочестиви родитељи Душан и Јелена са својим сином Урошем не само да помагаху многе цркве и манастире, нето и сами подигоше нове. Они подигоше своју задужбину прекрасни манастир Светих Арханђела на Бистрици више Призрена (од 1348-1352. године), у коме први игуман би Јаков, потоњи митрополит у Серезу. Заједно са царским побожним великашем, деспотом Јованом Оливером, подигнут би и живописан и други манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349. г.), и затим заједнички од стране свих њих манастир би завештан светој лаври Хиландару на Светој Гори. Ова благочестива породица, а особито "христољубива супруга" Јелена и побожни јој син Урош, подигоше и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, и цркву Свете Тројице у граду Скопљу. О томе овако пише њихов каснији животописац свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац: "И тада благочестива царица Јелена са сином својим доврши цркву која је остала од благочестивога и превисокога цара Стефана (Душана) у Црној Гори несвршена, и трудом и подвигом и помоћју Пречисте Владичице наше Богородице, и заступништвом и помоћју својих прародитеља довршише преславну цркву у похвалу и на славу Успења Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и Приснодјеве Марије. Она се и до данас зове Црногорска Богородица, пошто је цар Стефан Велики беше основао и беше недовршена, јер га смрт постиже. Такође и у Скопљу према граду подиже (Јелена са Урошем) преславну цркву из основе, у име Живоначане Тројице, пошто је раније, још од прародитеља, мислим на краља Милутина, била саздана мања. Ова црква би названа првопрестолна митрополија још за великога цара Стефана. После је млади цар Урош распространи и украси великим красотама, часним иконама и одеждама и красним сасудима. Ту је била чудотворна икона која се зове Тројеручица, и која је и до данас у Хиландарској цркви. Ова црква је после (у време ропства) Божјим допуштењем и агарјанским насиљем била разрушена и до данас се познаје место где је била". Тако пише летописац патријарх Пајсије,[17] но то је било већ после смрти Урошевог оца Душана, када га је млади Урош наследио.
Пре тога пак, родитељи Уроша пошто поодрасте најпре оженише, а то би на овај начин. Када моћни цар Стефан Душан заузе Босну и дође у град Дубровник, он тамо са својом супругом царицом би свечано дочекан и примљен. Идуће године он посла отуда свога протовестијара Николу Бућу на двор Француског краља да запроси кћер тога краља за жену своме сину Урошу. Француз му, међутим, одговори да би то врло радо учинио само када би и цар Стефан и његов син били "римског обреда", то јест када би прешли у римокатолицизам. Када се Душанов посланик врати натраг и исприча своме господару шта му је Француски краљ рекао, тада се цар Стефан насмеја и наруга одговору латинског краља, па се онда окрете и запроси православну невесту сину своме, Анку, кћер Влашког кнеза и војводе Александра Басараба, коју овај одмах и даде за Уроша. Тако благочестиви Урош би ожењен правоверном супругом. Негде у то време, то јест када се отац његов Душан венча за цара Срба и Грка (на сабору у Скопљу 1346. године), млади Урош би од оца проглашен за "краља све Српске земље" и тако постаде савладар своме оцу и цару.
Међутим, не прође много година, а отац његов Душан умре изненада. У то време свим хришћанима и владарима на Балкану беше запретила велика опасност од опаких иновераца Турака, који из Азије беху продрли и у Европу. Са својом војском цар Душан крете на Турке, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки Урош, коме не беше још ни деветнаест година, прими на себе власт великог очевог царства, а то беше исувише велики и тежак терет за његова слабачка плећа.
Млади Урош не беше властољубив ни славољубив. Староставни српски летописи и родослови описују блаженог Уроша као "младића истински красна и лепога стаса, али младога смислом, претерано милостива и кротка, који ... савете старих не примаше, а држаше се савета младих". Као тако кротак, благ и незлобив, Урош није хтео силом владати и подчињавати моћне и необуздане великаше српске, па зато и кажу за њега стари летописци да су добром и нејаком цару "нанели штете и сами његови дворски људи, од којих он претрпе многа зла и неправде". Многа од тих великаша почеше се одвајати од младога цара и цепати Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвоји Урошев стриц Симеон Синиша (Душанов полубрат) и узе под своју власт град Костур са околином, те се тамо прогласио за цара. Но како њега српска властела (на сабору у Скопљу 1357. г.) није признала, Симеон се ускоро спусти ниже на југ и освоји области у Грчкој, Епир и Тесалију, те тамо заснова своју самосталну државу.[18]
Остали Урошеви великаши одвајали су се постепено од њега, али су у почетку неки од њих признавали његову врховну власт. Такви су били севастократор Дејан, ожењен тетком Урошевом Теодором (Душановом сестром), који је управљао крајевима око Скопске Црне Горе па до реке Струме; затим војвода Никола Стањевић, који владаше око града Штипа и реке Брегалнице, и још неки други. Један од најмоћнијих великаша у почетку био је Хумски кнез Војислав Војиновић, који је управљао Српским покрајинама од Рудника и Дрине до Јадранског Мора. Војислав је признавао младог Уроша као цара, и док је он живео чак је спречавао дрског великаша Вукашина Мрњавчевића да чини насиље над нејаким Урошем.[19] Но кад Војислав умре (1363. г.) њега наследи његов синовац, непокорни жупан Никола Алтомановић, који такође пакошћаше Урошу. Од Уроша се одвојише и великаши браћа Балшићи у Зети, затим Растиславићи на северу (на српскоугарској граници), који на веће зло свију позову на Српску земљу непријатеља са севера, Угарског краља Лудвига I, који са силном војском продре у Србију све до Рудника. Само помоћу Божјом, цар Урош и Српска земља тада буду спашени, те се Угари поврате натраг.[20] Но најдрскији и најнасилнији од свих тадашњих српских великаша био је лукави Вукашин Мрњавчевић, од кога је нејаки цар Урош највише зла и невоља претрпео, као што ћемо даље видети.
Да би помогла своме нејаком сину Урошу, његова мајка Јелена узе да управља источним делом царевине, то јест Серском облашћу у источној Македонији, али тако да она потпуно признаваше врховну царску власт свога сина. Она мудро и побожно управљаше овим крајевима Српског царства и доста помагаше своме сину Урошу. Пре свега другога и више од свега она му помагаше у побожности и животу по Богу и ради Бога. Њена побожност и христољубивост види се и из тога што она, чим по смрти Душановој остаде удовица, одмах одлучи да се замонаши, што ускоро заиста и учини, поставши тако монахиња Јелисавета (већ у месецу мају идуће 1356. године). Као монахиња-царица она чешће посећиваше сина свога Уроша и помагаше му у његовим пословима. Но особито му помагаше у његовим честим и богатим милостињама и даровима црквама и манастирима.
Урош није био среброљубив ни богатствољубив. Чим је дошао на власт, он је одмах обавестио богату Дубровачку републику, која је Српској држави плаћала разне порезе и царине од трговине, особито у престоници Призрену, да он тај њихов новац од царина уступа манастиру Светих Арханђела у Призрену. Други пак део тога новца, који је Српска држава добијала од Дубровника за уступање Стона (на Пељешцу), Урош је поклонио Пресветој Богородици Синајској. Трећи део тог дубровачког новчаног давања благочестиви цар Урош даривао је српском манастиру Светих Арханђела у Јерусалиму. Свети Урош помагаше такође својим прилозима и митрополита Мелничког Кирила, и Серског митрополита Јакова, и особито монахе подвижнике на Светој Гори Антонској и тамошње Светогорске манастире. И сам он, и заједно са својом благочестивом мајком монахињом Јелисаветом, помагао је свету лавру Немањићску, Хиландар на Светој Гори, и то давањем честих и великих дарова и богатих прилога. Царица-монахиња Јелисавета подарила је са Урошем на дар манастиру Хиландару седиште Петрићево (1360. године), а затим су дали и велики дар лаври Светог Атанасија на Атону (1361. године). Урошевим прилозима и даровима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на великом иконостасу Хиландарске саборне цркве, док је његова мајка Јелисавета била ктиторка несрећно запустеле Карејске ћелије Светога Саве у средишту Свете Горе. Света Јелисавета је богато обдарила и светогорски манастир Кутлумуш. Затим је она постала "други ктитор" манастира Светог Николе под Кожљем на реци Пчињи, који је она после уступила Серском митрополиту Јакову. Свети пак син њен цар Урош потврђивао је и дарове манастирима, особито светом Хиландару, који су чињени од појединих његових побожних великаша. Тако је његов властелин Никола Стањевић подигао манастир Светог Стефана, звани Конча, и по жељи овог војводе он и Урош га заједнички подаре великој лаври Хиландарској (1366. године)[21].
Истинска побожност светог цара Уроша и његове мајке блажене царице-монахиње Јелисавете види се и из следећег. Српски цар Стефан Душан беше у нечему "преступио границе отаца својих", како за њега кажу стари летописи, јер не учини као његови прародитељи Немањићи, него се самовољно понесе и погорди у уздизању себе за цара и проглашењу Српског архиепископа за патријарха. Због овога настадоше не мале невоље и несугласице између Српске и Цариградске Цркве, тако да васељенски патријарх Калист[22] изрече на крају одлучење над царом Душаном и Српским патријархом. Тада се, како кажу стари летописци, "покаја цар и заиска разрешење за ово зло", али се затим, додају летописци, Душан убрзо "разреши од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено". Бригу око измирења Српске и Цариградске Цркве узе на себе царева супруга, блажена царица Јелена-Јелисавета и њен нејаки син Урош. Са много поштовања и љубави мудра и побожна царица-монахиња прими на свој двор у град Сер свјатјејшег патријарха Цариградског Калиста, који лично дође к њој ради хришћанског мира и јединства. Свети патријарх Калист беше готов на помирење и праштање и зато већ ступи у опшптење са Српском Црквом, а то исто жељаше и мајка Урошева и сам Урош. Али, по недознајним путевима и судовима Божјим, патријарх Калист се изненада разболе и ту у Серу одмах се пресели ка Господу (20. јуна 1369. године), као што му беше предсказао преподобни Максим Капсокаливит.[23] Благочестива царица-монахиња и клирици и народ
Српске Цркве са сваком почашћу и побожношћу опојаше и сахранише почившег васељенског патријарха, чврсто верујући да им је патријарх Калист већ опростио и са њима се измирио, иако није стигао да све то и другима обзнани. Неколико година касније, блажена царица Јелисавета, уз помоћ и монаха Светогораца и благочестивог кнеза Српског Лазара,[24] учини да дође до пуног и јавног помирења Српске и Цариградске патријаршије, и то за време Цариградског патријарха свјатјејшег Филотеја (1363- 1376. г.) и Српских патријараха свјатјејших Саве IV и Јефрема (1375. године).[25] Том приликом би дато опроштење и помирење за све живе и умрле, за цара Стефана Душана и сина му цара Уроша, за патријарха Јоаникија и Саву патријарха, и за све велике и мале. Ускоро пак после овога престави се у Господу блажена царица-монахиња Јелисавета (7. новембра 1376. године), примивши пре смрти велику монашку схиму са именом Евгенија.[26] Свети пак син њен, цар Урош, био је у ово време већ променио светом. А ево како је то било.
Као што је већ речено, од многих српских великаша, који су се почели одметати од благоверног и законитог цара Српског Уроша, најлукавији и најобеснији био је Вукашин Мрњавчевић. Са својим братом Јованом Угљешом Мрњавчевићем, иначе човеком много бољим и племенитијим од Вукашина, они су од Српског цара добили поседе у Македонији, и то Вукашин у западном делу Македоније, око Прилепа и Охрида, а Угљеша у источној Македонији. Угљеша је био ожењен ћерком кесара Војихне, намесника Драме, честитом Јеленом (која се после Угљешине смрти замонашила и остала позната као монахиња Ефимија), и својим способностима и памећу доста је помагала Урошевој мајци Јелисавети док је она управљала Серском облашћу Српскога царства. Вукашин Међутим беше готов да одузме сву власт од нејаког цара Уроша, и зато му се све више насилно наметаше и своју власт прошириваше на рачун Урошеве. Јер он прошири своју област и до градова Скопља, Призрена и Приштине, тако да и саму престоницу цареву учини својом престоницом. Он наваљиваше да освоји и Рашку област и скоро целу Србију, али му се у томе супротставише остали српски великаши, међу којима беше и верни великаш Урошев благочестиви кнез Лазар Хребељановић. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави наметљивости и насиљу Вукашиновом, али је несрећна српска неслога и себичност учинила и тада да великаши не помогну у томе младоме Урошу. У старим летописима и историјама пише о томе, да је млади цар Урош, иако је имао једва двадесет година, у почетку ипак показивао велику разборитост", али је током времена, као претерано кротак и попустљив, почео исувише да слуша "савете младих", па је ту његову доброту и незлобивост лукави и препредени Вукашин искористио. Вукашин је многе зле ствари чинио, позивајући се при томе да то ради тобоже у име цара, те је тако угњетавао многе личности Урошевог царства, истичући своју самовољу и властољубље. Тако се Вукашин подмукло и насилнички наметнуо младоме Урошу, и ускоро се уз законитог цара Уроша прогласио за Српског краља и савладара (највероватније августа или септембра месеца 1365. године). Вукашин је пошао и даље од тога. Он је желео да свргне са власти стару и светородну Српску династију Немањића, и да српски престо обезбеди за своју породицу.
Зато је и не питајући цара Уроша ускоро прогласио свога сина Марка за "младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Уза све ово, Вукашин беше у сукобу и са свјатјејшим патријархом Српским Савом IV, јер већма слушаше Охридског архиепископа, пошто га патријарх Српски укореваше да не ради и поступа по правди Бога истинога.
Овакво стање и понашање насилника Вукашина није могао дуго да издржи млади и нејаки цар Урош. Под тим и таквим невољама и озлобљењима он ускоро изгуби земаљско царство, своје, али зато задоби вечно и непролазно Царство Божје на небесима. Блажени цар Српски Урош V пресели се најзад душом својом ка Господу, у четвртак, дана 2. или 4. децембра 1371. године, не напунивши још ни 35 година живота. По његовом животописцу патријарху Пајсију и неким од каснијих Српских летописаца, цар Урош је био убијен руком безаконог Вукашина, али ако то и није било тако, Вукашин је ипак био посредни убица Урошев, као што то кажу најстарији Српски летописци и родослови.[27] О томе најстарији летопис пише овако. Цар Урош, "свргнут је са царске части у отачаству своме, но ипак усред земље своје и у царском достојанству славно пређе к Богу, године 6880. (то јест 1371.), месеца децембра, четвртога дана, а те исте године, пре његовог престављења, синови Исмаилови (тј. Турци) убише на реци Марици краља Вукашина и деспота Угљешу, који су га збацили са престола".[28] Стари летописац, упоређујући свргнуће законитог Уроша са неправедним свргнућем законитог цара Јудејског Ровоама (сина Соломонова), од стране Јеровоама, или свргнуће законитог цара Византијског Михаила III од стране његовог коњушара Василија Македонца, додаје још и ово: "Као што онај цар Ровоам, или да кажемо Михаило цар Грчки, који од свога слуге пострада, тако и овај (благочестиви цар Урош) многа озлобљења и тегобе и мучења прими од својих слугу Вукашина и Угљеше".[29]
Вукашин и Угљеша погибоше у боју са Турцима на реци Марици, код места Черномена, 26. септембра 1371. године. Турци су изненада били угрозили крајеве где је владао сам деспот Јован Угљеша (пошто се царица Јелена - Јелисавета, после 1365. године, била повукла из Сера и отишла своме сину Урошу или у своју задужбину манастир Матејчу). Вукашин је тада са својом војском пошао брату Угљеши у помоћ, али су обојица доживели страшну погибију од Турака на опоменутој реци Марици. Ова турска победа отворила је широм врата најезди бесних и безбожних Исмаилћана на хришћанске народе у тима крајевима, чије страданије овако описује савременик и очевидац њихов, старац Исаија Светогорац: "И толика невоља и зло љуто захвати све градове и крајеве западне, колико нити уши икада чуше, нити очи видеше. А по убијању мужа овог, храброг деспота Угљеше, просуше се Исмаилћани и полетеше по свој земљи, као птица по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали, њих смрт прерано поже. Они пак који смрт преживеше, глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе Милостиви, да не буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападаху и ждераху. Авај, јадан призор би за гледање! Оста земља од свих добара пуста; и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника А међу људима, ни да избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилћанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. У то време, и Српске господе (то јест владара) седми, мислим, род крај прими. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли".
Свети цар Урош, седми и последњи владар Немањић, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти објављене су од Бога на чудесан начин на 211 година после његове смрти (око 1584. године). Манастир Успења у Неродимљу у то време беше запустео. Но Пресвета Богородица, којој је манастир био посвећен, учини преко неког побожног пастирчета да храм буде очишћен и обновљен. Када се потом у прву недељу окупио многи народ у храму, онај исти пастир повикао је свима присутнима: "Ходите и помозите ми да извадим мошти Светога Уроша, младога цара". Тада би подигнут велики камен од гроба унутра у цркви, и нађоше се красне мошти, које испуштаху благоухане мирисе, тако да су се сви дивили и викали "Господе помилуј". Тада би начињен и диван кивот од ораховог дрвета и у њега положене чесне мошти Светога цара мученика. О свему овоме би извештен и тадашњи архијереј Василије, у Новобрдској митрополији Грачаничкој. Митрополит Василије даде писмо за скупљање прилога ради обнове манастира, те овај манастир у Неродимљу би обновљен и украшен у част Матере Божје и новојављеног Светог Уроша цара. Главни ктитор манастира био је неки благоверни хришћанин из Јањева, са Косова, по имену Јован Живковић, као што о томе опширно пише и сведочи свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац, који је и написао одмах Житије и Службу Светом цару Урошу мученику, и то написао по јављењу у сну и жељи самог Светитеља, како сведочи о томе сам речени патријарх.[30]
Моштима Светог Уроша цара долазили су побожни људи још док су оне лежале у "манастиру Светог Уроша" у Неродимљу, и многи су од њих добијали духовне и телесне помоћи и исцељења. Тако је његовим светим моштима дошао да се поклони јеромонах Михаило Хиландарац, чак из Свете Горе (1695. године). Године пак 1705, месеца маја 11, пренео је Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак српски монах Христифор, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један пак део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јаска су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак.[31] За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јаска, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају. Светитељски лик Св. цара Уроша налази се насликан на многим фрескама и иконама по старијим и новијим српским манастирима и црквама. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви помилује и спасе све нас и све људе Своје, јер Њему приличи свака слава и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза еве векове. Амин.
 

Син Асафатов, из племена Симеонова. Пророковао на шест стотина година пре Христа за време цара Манасије. Прорекао опустошење Јерусалима. Када Навуходоносор, цар вавилонски, удари на Јерусалим, Авакум се склони у земљу Исмаилћанску, одакле се после опет врати у Јудеју, где живљаше као земљорадник. Једнога дана ношаше он ручак радницима на њиви, кад му се наједанпут јави ангел Господњи и рече: "Однеси ручак који имаш у Вавилон Данилу, у јаму лавовску. И рече Авакум: Господе, Вавилона не видех, и јаму не знам где је". Тада га ангел узе за косу и тренутно пренесе у Вавилон, у даљину огромну, на јаму лавовску, у коју Данил беше бачен од цара Кира за казну, јер се не поклони идолима. "Даниле, Даниле, прими ручак што ти га посла Бог", викну Авакум. И Данил прими и једе. Потом ангел Божји опет узе Авакума и пренесе у Јудеју, на њиву његову. Још је Авакум пророковао о ослобођењу Јерусалима и времену Христовом. Упокојио се у дубокој старости и сахрањен у месту Кела. Мошти му откривене у време Теодосија Великог.

,, Чули смо данас једну причу из Светог Јеванђеља коју нам доноси јеванђелист Лука, а која нас наново увјерава у милост Божју и изнова нам објашњава какав је Бог наш, али и какви бисмо ми требали да будемо. Чули смо да је Господ, учећи у синагоги, видио једну жену која је осамнаест година била згрчена, савијена и болесна, и да ју је исцијелио: рекао јој је да се усправи и да буде здрава, да је ослобођена своје немоћи.

Шта нам ово говори и на шта нас ово поучава? Да Господ, браћо и сестре, види свакога од нас; да Му нико од нас није непознат; да Му ничија мука није непозната; и да нема никога кога Господ не жели да спасе и кога не жели да усправи, да му дарује достојанство које, по вољи Божјој, припада човјеку и да му подари оно што је за њега најбоље.

Дакле, то нам ове прве ријечи овог одломка говоре: да Господу ничија мука није непозната и да Он жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Али шта нас ово опомиње? Да ли ми видимо муку другога? Да ли смо способни да отворимо своје очи толико да видимо шта је потребно ономе који стоји поред нас, кога срећемо и са ким живимо?

Сви бисмо ми требали од Бога да учимо. Господ Исус Христос дошао је на овај свијет да нас научи како треба да живимо. А ми идемо у сусрет празнику Његовог рођења. Дакле, и сам празник и сама припрема за њега опомињу нас да се угледамо на Господа Исуса Христа. Данашње Јеванђеље нам то и говори: да обратимо пажњу на онога поред нас, шта му је потребно и можемо ли му пружити утјеху и помоћ.

Али, у данашњем Јеванђељу није само проблем имала ова згрчена и болесна жена. Видимо и другога човјека који је био у још већем проблему – старјешину синагоге. Чули смо да је, када је Господ у суботу исцијелио ову намучену жену, старјешина синагоге, умјесто да заблагодари Богу на тако великом дару – да је неко послије осамнаест година болести оздравио – рекао народу да има шест дана у које треба радити и лијечити се, а не у суботу.

Шта овдје видимо? Заповијест да се суботом не ради била је дата још од стварања свијета – да се седми дан посвети Богу. Тога су се држали и Јевреји прије доласка Христовог. Али шта се овдје догодило? Видимо како форма може да замијени суштину, како правила могу да постану идол и да заслијепе човјека да не види суштину живота.

Господ на другом мјесту каже: „Није човјек ради суботе, него је субота ради човјека.“ Све што нам је Бог дао и заповиједио, дао је ради нашег спасења и ради нашег истинског добра. А Христос је поступао тако да је љубав била врховни закон – изнад свих правила. У томе и ми треба да се учимо од нашег Господа.

Не значи то да не треба да држимо правила и заповијести, већ да нас она треба да воде ка суштини, ка већем и важнијем – ка љубави. Правила треба да нам помогну да будемо бољи, а не да нам постану бог, испред Бога и испред човјека. У такво стање је дошао старјешина синагоге.

Зато му Исус каже: „Не одрешује ли сваки од вас у суботу свога вола или магарца и води да га напоји? А ову кћер Авраамову, коју сатана свеза осамнаест година, не треба ли ослободити у дан суботњи?“ На те ријечи старјешина није имао шта да одговори.

Ово вријеме поста, као и читав наш хришћански живот, позив је да идемо за оним што је суштинско, а то је љубав. Често и ми, хришћани, упадамо у исту замку као старјешина синагоге, а да тога нисмо ни свјесни. На примјер, кажемо: данас је светац, црвено слово, не могу да помогнем комшији коме је помоћ неопходна. А шта је истинско светковање? Јесте прослављање Бога и светих, али и показивање љубави према ближњима.

Или, рецимо, стојимо у реду. Ми смо дошли први, а иза нас је старији, болестан и немоћан човјек. Закон нам даје право да останемо први, али закон љубави нас позива да болесног и немоћног ставимо испред себе.

Ето колико је важно да се непрестано удубљујемо у тајну вјере и у тајну Христову – тајну љубави-да она нас дотакне и да идемо Његовим путем. То нас данашње Јеванђеље опомиње: да форма не може бити испред суштине.

Пост, правила и уздржање су потребни, али су само почетак. Суштина је да живимо онако како нас Бог учи – да то показујемо свакодневно у односу према Богу и према ближњима. Да погледамо, као што Господ гледа, шта је с нашим ближњим и можемо ли му помоћи.

Не требају нам велика богатства ни високи положаји да бисмо некога утјешили. Понекад је довољна лијепа ријеч, пажња и саосјећање. Колико је људи оптерећених болешћу, породичним проблемима, немаштином и разним зависностима… Зато се потрудимо да бар једном дневно некоме учинимо живот лакшим и љепшим, и тако покажемо да живимо онако како нас учи наш Господ и како нас позива данашње Јеванђеље. Нека тако буде!“ 

Протојереј Мирчета Шљиванчанин

Из села Амније у Пафлагонији. У почетку би Филарет човек врло имућан, но делећи много милостињу сиромасима, обништа веома. Али, он се не устраши сиромаштине, него с надом у Бога, који је рекао: "Блажени милостиви, јер ће бити помиловани," (Мт 5, 7) продужи дела милосрђа не обзирући се на негодовања жене своје и деце. Док је једном орао, дође му човек и пожали се, да му је цркао во у јарму, те не може с једним волом да оре. Он испреже једног свог вола и даде му. Даде и последњег свог коња некоме, ко би позват да иде с коњем у рат. Даде и теле од последње краве, па кад опази да крава риче за раздвојеним телетом, а теле за кравом, довика човека, па му уз теле даде и краву. И оста престарели Филарет без хране у празној кући. Но он се Богу мољаше и у Бога уздаше. И Бог не остави праведника, да буде посрамљен у нади својој. У то време цароваше Ирина са младим сином Константином. По тадашњем обичају посла царица људе, да траже по целом царству најбољу и најугледнију девојку, којом би оженила сина цара. Промислом Божјим ти људи падоше на конак у кућу Филаретову, видеше његову унуку Марију, ћерку његове ћерке Ипатије, прекрасну и кротку унуку Марију, и одведоше је у Цариград. Цару се допадне девојка и он се венча с њом, а Филарета и сву његову породицу пресели у престоницу и даде му велику част и богатство. Но, Филарет се не погорди таквом изненадном срећом, него, благодаран Богу, продужи сада чинити добра дела још више него пре. И чињаше их тако до саме смрти. У деведесетој години својој призва децу своју, благослови их и поучи, да се држе Бога и закона Божјег, и прозорљивим духом, као негда праотац Јаков, прорече им свакоме, како ће овај век проживети. Потом леже у манастиру Родолфији и предаде душу своју Богу. Пред смрт му лице засија као сунце, а по смрти од њега изађе необичан благоухани мирис, и бише чудеса од моштију његових. Упокоји се овај праведник Божји 797. године. Његова супруга Теозва као и сва његова деца и унучад поживеше богоугодно и скончаше у Господу.

**

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ФИЛАРЕТА МИЛОСТИВОГ

"Блажени милостиви, јер ће бити помиловани", рекао је Господ.[2] Ова се реч обистини на блаженом Филарету Милостивом, који за своје велико милосрђе к ништима доживе од Господа превелику милост и богато уздарје у садашњем и у будућем животу, као што то сведочи блажени живот његов.
Блажени Филарет живљаше у Пафлагонији,[3] у селу званом Амнија.[4] Благородни родитељи његови, Георгије и Ана, измалена васпитаваху Филарета у побожности и страху Божијем, и живот његов украшаваше се целомудријем и сваком другом врлином. А када постаде пунолетан, он се ожени честитом, благородном и богатом девојком, којој беше име Теозва. У браку њима се родише три детета: син Јован, и две кћери: Ипатија и Евантија. Бог благослови блаженога Филарета, као некада праведнога Јова, и веома му увећа имање и богатство. Беху у њега многобројна стада и села, плодне њиве и изобиље у свему; складишта његова беху пуна разноврсних земних блага; и огроман број робова и робиња служаше у дому његовом. И Филарет беше познат у тој области као један од најзнатнијих велможа.
Поседујући тако огромна богатства, и у исто време видећи многе где се злопате у крајњој невољи и беди, блажени Филарет осећаше према њима саучешће, и растужене душе говораше себи: Еда ли сам толика блага добио из руке Господње ради тога да их сам уживам и наслађујем се, угађајући свом стомаку? Нисам ли дужан да огромно богатство, даровано ми од Бога, разделим просјацима, удовицама, сирочади, богомољним бескућницима, убогима, којих се Господ на Страшном суду пред анђелима и људима неће постидети назвати их браћом Својом, говорећи: Када учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). И какву ће ми корист донети на дан Страшнога суда сва имања моја, ако их из тврдичлука задржим само за себе, јер ће тај суд бити без милости онима који не чине милости.[5] Еда ли ће имања моја у будућем животу бити мени бесмртна храна и пиће? Хоће ли ми тамо меке хаљине моје бити нераспадљивом одећом? Не, нипошто! Јер апостол каже: Ништа не донесосмо на овај свет; дакле, не можемо ништа ни однети (1. Тм. 6, 7). Ако дакле не можемо понети одавде ништа од земних имања наших, онда је најбоље дати их у зајам Богу преко руку ништих; и Бог неће никада оставити ни мене, ни моју жену, ни моју децу. У то ме уверава пророк Давид, говорећи: Бејах млад и остарех, и не видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба (Псал. 36, 25).
Тако говорећи себи, блажени Филарет постаде милостив према сиротињи, као отац према својој деци: хранио је гладне, појио жедне, одевао наге, с радошћу примао богомољне путнике и с љубављу их дворио. И беше овај праведни човек сличан древноме гостопримцу Авраму и сиромахољубивом Јову. Стога беше немогуће да се светилник, украшен таким делима милосрђа, сакрије под поклопцем, и он постаде славан по свој земљи оној, као град кад на гори стоји. К њему, као ваистину к уточишном граду свом, прибегаваху сви ништи и убоги. И што је ко искао од њега: било храну, или одећу, или вола, или коња, или магарца, или ма шта друго, то је милостиви Филарет с радосном дарежљивошћу давао.
Но наступи време када човекољубиви Бог, који све устројава на корист човеку, допусти да и на праведног Филарета, као некада на угодника Његовог Јова, наиђе искушење, да би се обелоданило и трпљење овога праведника као Јовљево, и да би се он, прекаљен искушењем као злато огњем, показао достојан Бога. И поче то са тим што блажени Филарет стаде осиромашивати: ипак то ни најмање не измени његову састрадалност и милосрђе према ништима, и он продужи давати потребитима од онога што имађаше.
У то време, по допуштењу Божјем, на покрајину у којој живљаше милостиви Филарет нападоше Измаиљћани,[6] као пустошни вихор и пламен огњени опустошише сву земљу, и мноштво живља одведоше у ропство; опљачкаше и блаженог Филарета: сва му стада оваца и волова, коња и магараца запленише, а и многе робове његове у ропство одведоше. Тада овај милостиви човек западе у таку немаштину, да му најзад остадоше само један роб, једна робиња, један коњ, једна крава и пар волова. Сва пак остала имовина његова, или би раздата сиротињи његовом милостивом десницом или опљачкана од Измаиљћана; а села његова и њиве и баште заузеше оближњи земљоделци, неки молбом, неки силом. И у Филарета остаде само једна кућа и једна њива. Налазећи се у таквој беди и невољи, и у таким напастима, овај добри муж никада не устугова нити узропта, и као други Јов праведни ничим не сагреши пред Господом, нити рече безумља за Бога (Јов. 1, 22). Но као што се неко радује обиљу свога богатства, тако се он радоваше својој сиромаштини, коју сматраше за велико благо, видећи да је њему сиромаху лакше ући у Царство Божје него ли богаташу, - по речи Господњој: Тешко је богатоме ући у Царство небеско (Мт. 19, 23).
Једнога дана блажени Филарет узе два вола своја и оде да оре њиву што му беше остала. Орући, он хваљаше и с радошћу благодараше Бога што почиње, по светој заповести Његовој, у зноју лица свога јести хлеб свој (1. Мојс. 3, 19), и што га овај рад спасава од лењости и доколице, тих учитељица свакоме злу. Опомињаше се он и речи светог апостола који забрањује лењивцу и доколичару јести: "Ко неће да ради, нека и не једе" (2. Сол. 3, 10). И обрађиваше своју земљу блажени Филарет, да се не покаже недостојан хлеба.
Истога дана један сељак ораше своју њиву. И један његов во страховито уздрхтавши паде и издахну. Погођен овом изненадном муком, земљоделац горко заплака и неутешно туговаше, утолико више што волови не беху његови него их беше измолио од свог суседа да пооре њиву. У тој својој невољи он се сети блаженог Филарета и рече: Ах, да овај милостиви сиромахољубац није осиромашио, ја бих овог часа отишао к њему, и сигурно бих добио од њега не само једног него чак и два вола. Међутим сада је и сам он сиромах и убог, те нема чиме да помогне невољнима. Ипак ћу отићи до њега; он ће бар потуговати са мном, и макар ме речима утешити, и тиме ми тешку муку и жалост олакшати.
Узевши свој штап сељак пође к блаженом Филарету, и нашавши га на њиви где оре он му се поклони, и са сузама му исприча несрећу која га снађе изненадним угинућем вола. А блажени Филарет, видећи потресну муку овога човека, одмах хитно испреже из јарма једнога свога вола, даде га том човеку и рече: Узми, брате, овога вола мог, и иди те обрађуј своју земљу, благодарећи Бога. - Примајући милосрдни поклон од блаженог Филарета, сељак му се поклони и рече: Господине мој, велика је и дивна твоја одлука, и пријатно је Богу твоје милосрђе, али није добро одвајати вола од његовог парњака, и тешко ће ти бити веома обављати послове са једним волом. - Праведник му одговори: Узми, брате, вола кога ти дајем, и иди с миром, јер код куће имам још једног вола. - Земљоделац се поклони блаженоме до земље, и узевши вола оде славећи Бога и благодарећи милостивог добротвора.
Честити Филарет, узевши преосталог му вола и забацивши јарам на раме, крену својој кући. И када се приближи вратима своје куће, жена његова, угледавши мужа где иде иза вола са јармом на плећима, упита га: Господине мој, где ти је други во? - Филарет јој одговори: За време док сам се ја одмарао а волови пасли, један се од њих одвојио и залутао, или га је неко узео и одвео својој кући.
Чувши то, жена се Филаретова силно онерасположи и одмах посла сина свог да тражи вола. Обилазећи многа поља, младић најзад нађе свога вола у јарму оног земљоделца. Познавши свога вола, он с гњевом рече земљоделцу: Зли и несрећни човече! како си смео да упрегнеш туђег вола у свој јарам? Где и на који си начин дошао до овога вола и упрегао га поред свог? Није ли то во кога мој отац изгуби? А ти си га нашао, па као вук зграбио и себи присвојио. Дај ми вола; а ако ми га не даш, бићеш на суду осуђен као лопов. - Земљоделац му кротко одговори: Не љути се на мене, младићу, сине светога човека, и не насрћи на мене који ти ничим згрешио нисам. Јер отац твој, сажаливши се на моју беду и сиромаштину, добровољно ми даде овог вола свог, пошто мој во орући паде изненада и издахну.
Чувши то, младић се постиде свог неоправданог гњева, па се брзо врати кући и исприча то матери својој. А она, саслушавши га, стаде кукати и нарицати: Тешко мени! тешко мени, жени немилосрдног мужа! - И чупајући косу своју, она са виком и кукњавом отрча к своме мужу и ружаше га говорећи: Бездушни и нечовечни човече! Зашто си намислио да нас пре времена умориш глађу? Ето, за грехе наше ми смо лишени свеколике имовине наше. Но Бог, који и грешнике милује, остави нам два вола, да бисмо, радећи с њима, прехранили децу нашу. Ти пак, који си раније живео у великом богатству и никада радио ниси својим рукама, сада, налазећи се у сиромаштини, разлењио си се и нећеш да се трудиш и обрађујеш земљу већ хоћеш да се стално одмараш у својој соби. И зато си ти дао вола сељаку не Бога ради већ себе ради, да се не би мучио идући за плугом него да би живео у лености и доколици. О, какав ћеш одговор дати Господу, ако због лењости твоје ја и деца твоја помремо од глади.
Погледавши на жену своју, блажени Филарет јој одговори кротко: Почуј шта нам Бог, богат милошћу, говори: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26). Зар неће Он прехранити нас, који смо далеко вредноснији од птица? Он обећава стоструко узвратити онима који ради Њега и Еванђеља раздају своја имања сиромасима. Стога помисли, жено, када ћемо за једног вола добити сто, зашто онда туговати због тог вола, кога ја Бога ради дадох невољнику?
Говораше пак ово милостиви муж, не што је желео да у земаљском животу добије стоструко уздарје, већ да би утешио своју слабодушну жену. И жена, чувши ове благоразумне речи, умуче.
Међутим, не прође ни пет дана, а онај во што га блажени Филарет даде сељаку, поједе у пољу отровно зеље звано елевор и угину. То доведе у забуну сељака, и он опет дође к блаженом Филарету, поклони му се и рече: Господине, сагреших теби и деци твојој што раздвојих пар волова твојих, зато ми праведни Бог не даде да видим користи од твога вола, јер се он наједе неког зеља и угину. - А богољубиви и милостиви сиромахољубац, блажени Филарет, не одговоривши ништа сељаку, брзо оде и доведе вола што му беше остао, и даде га сељаку рекавши: Узми, брате, овога вола, и иди; јер ја имам да отпутујем у далеку земљу и нећу да овај вредни во остане у кући мојој доколичан.
Блажени пак рече ово зато, да овај човек не би одбио примити од њега и другога вола. Примивши вола, сељак се врати кући својој, дивећи се великом милосрђу блаженога мужа. А кад се у кући Филаретовој дознаде за то, деца са мајком нададоше плач и кукњаву, и говораху: Заиста је наш отац немилосрдан и не воли децу своју, пошто расипа последњу имовину нашу: остаде нам само пар волова, да не помремо од глади, а отац и њих даде другоме.
Видећи плач деце своје, блажени Филарет им рече: Чеда моја, што тугујете, те кидате и своје и моје срце? Зашто ме називате немилосрдним и сматрате да хоћу да вас уморим глађу? Смирите се: на једном месту, које ви не знате, ја имам толика богатства и ризнице, да ће вам и за сто година живота бити доста, макар ви ништа не радили и ни за шта се не бринули. Чак ни ја сам не могу да избројим сва та блага која су спремљена за вас. - Говорећи то, праведни Филарет не обмањиваше своју децу, него стварно провиђаше својим духовним очима што је имало бити касније.
Ускоро после тога стиже у ту земљу царево наређење, да се сви војници саберу у своје пукове и да иду у рат против безбожних варвара који беху напали на Грчку царевину; притом сваки је војник морао бити потпуно наоружан и имати два коња. Једноме од тих пукова би причислен и један убоги војник, по имену Мусилије, који имађаше само једнога коња, но и тај баш тих дана несрећно паде и угину. Убоги Мусилије, немајући средства да купи коња, оде к блаженом Филарету и рече му: Господине мој Филарете, смилуј се на мене, помози ми. Знам да си и ти осиромашио до крајности, и имаш само једнога коња. Но Бога ради, сажали се на мене, дај ми твога коња, да не бих пао у руке тисућнику и он ме жестоко избио. - Блажени Филарет му рече на то: Узми, брате, коња мог и иди с миром. Али знај ово: коња ти дајем ради милости Божије а не што ти прети опасност од тисућника.
Примивши коња од светитеља, војник отиде славећи Бога. И остаде тада у светог Филарета од целокупне имовине само крава с телетом, један магарац и неколико кошница пчела. Међутим један сиромашак издалека, чувши за милостивог Филарета, дође к њему и стаде га молити говорећи: Господине, дај ми једно теле из твога стада, да би твој дар послужио и мени на благослов, јер ми је познато да је твој дар благословен, и у који дом уђе испуњује га благословом, и тај се дом обогати. - Блажени Филарет с радошћу доведе своје једино теле и даде га молиоцу, рекавши: Брате, Бог нека ти ниспошље Свој изобилан благослов, и нека ти у изобиљу да све што ти треба.
И поклони се Филарету тај човек, и отиде водећи са собом теле. А крава, не видећи своје теле, стаде га тражити, и не налазећи га она поче веома тужно и потресно рикати на сав глас. Сви укућани Филаретови силно сажаљеваху краву, нарочито жена његова. Она са сузама кораше мужа, говорећи му: Ко је већ у стању трпети то што ти радиш? Ко се неће насмејати малоумљу твом? Ја јасно видим сада да се ти ни најмање не стараш о мени, супрузи својој, и децу си своју измучио. Но ево, сада се ниси сажалио ни на бесловесну дојилицу, него си теле одвојио од његове хранитељке, мајке. А тиме, коме си учинио добро? Дом си свој оштетио и огорчио, а оног молиоца ниси обогатио: јер ће теле код њега угинути без мајке своје, а код нас ће крава без телета свог туговати и рикати. И тако, каква је корист и нама и томе човеку?
Чувши овакве речи од своје жене, праведни Филарет јој одговори с кротошћу: Жено, сада си заиста истину рекла. Стварно сам ја немилостив и немилосрдан, пошто мало теле одвојих од његове мајке. Но сада ћу учинити нешто боље. - Рекавши то, Филарет хитно пође за човеком, оним и стаде га дозивати: Врати се, човече! врати се са телетом, јер мајка његова, крава, не даје нам мира силно ричући крај врата куће.
Сиромашак, чувши то од блаженог Филарета, помисли да он хоће да му одузме поклоњено теле, и рече сам себи: Тешко си га мени, јер очигледно нисам достојан да имам од овог блаженог мужа на благослов чак ни ово мало теле. Вероватно, жалећи за телетом, он ме ето зове да би ми га одузео. - Када се човек тај врати са телетом к Филарету, теленце, угледавши мајку своју, јурну к њој, тако исто и мајка потрча к телету своме радосно мучући. Теленце, дохвативши се вимена њених, сисаше дуго, и не одвајаше се од своје мајке. Видећи то, Филаретова жена Теозва радоваше се што теле би враћено кући. Блажени пак Филарет, угледавши сиромашка како тужан стоји и не усуђује се чак проговорити ни речи, рече му: Брате, супруга моја каже да сам грех учинио што сам одвојио теле од његове мајке. И стварно је тако. Стога, узми са телетом заједно и мајку његову, и иди с миром. И Господ нека благослови тебе, и нека умножи и твоје стадо као некада моје.
И човек тај, узевши краву с телетом, отиде радујући се. И благослови Бог дом његов, ради угодника Свог Филарета: јер се у тога сиромашка од поклоњене му краве с телетом толико умножи стока, да после неколико година он имађаше више од два стада волова и крава.
Ускоро после тога настаде глад у тој земљи, и праведни Филарет западе у крајњу беду. Немајући чиме да прехрани жену своју и децу, Филарет узе магарца свог, који му једини беше остао, и оде у другу покрајину к једном пријатељу свом. Узевши од њега у зајам шест мерица пшенице, он их натовари на магарца и радосно се врати кући својој, и насити жену и децу. А кад се Филарет после тог пута одмараше у кући својој, дође к њему убожјак и заиска од њега једно решето пшенице. Тада овај подражавалац Аврама, обраћајући се жени својој која у то време вејаше пшеницу, рече: Жено, ја бих овом сиромашном брату дао једну мерицу пшенице. - Жена му одговори: Причекај док се насите твоја деца и твоја жена, и прво дај мени једну мерицу, и твојој деци по мерицу, и робињи нашој такође, а остатак дај коме хоћеш. - Он погледа на њу, и насмејавши се рече: А мени ништа не додељујеш? - Теозва му узврати: Та ти си анђео а не човек, и храна ти није потребна. Да ти је храна потребна, ти не би раздавао другима пшеницу узету на зајам.
Филарет ћутке одасу две мерице пшенице и даде убожјаку. А жена, побесневши од гњева и муке, повика: Дај му и трећу мерицу, пошто имаш много пшенице! - Блажени Филарет одвоји и трећу мерицу, даде је убогоме, па га онда отпусти. А Теозва, једући се од муке, раздели преосталу пшеницу између себе и деце своје. Но узајмљена пшеница би за неко време поједена, и Теозва са децом опет стаде гладовати. Тада Теозва оде к суседима, измоли од њих пола хлеба у зајам, накупи дивље зеље, свари га, и даде гладној деци, те она једоше заједно с њом, а чак се и не сетише да оца старца позову за своју трпезу.
Међутим неко од старих пријатеља Филаретових, човек богат, чу о убожјачком сиротовању блаженог Филарета. И посла му четири товара пшенице, на четири мазге, сваки товар по десет гомора, и у пропратном писму му писаше овако: "Мили брате наш, човече Божји! шаљем ти четрдесет гомора пшенице за храну теби и твојим укућанима, и кад их потрошиш, послаћу ти опет исто толико; а ти се моли за нас Господу".
Примивши овај дар, блажени Филарет се поклони до земље; затим пруживши руке и подигавши очи к небу, узнесе благодарност Богу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што ниси оставио мене, слугу Твога, који је сву наду положио на Тебе. - А жена Филаретова, када виде такву милост Божју, умири се, и с кротошћу рече мужу: Господине, одвој мени пшенице колико налазиш за потребно, такође и деци нашој, а и суседима врати што узајмисмо од њих; исто тако узми свој део, и ради с њим што хоћеш.
Филарет поступи по речима своје жене и раздели пшеницу, оставивши себи пет гомора, које у току два дана раздаде убогима. То поново разгњеви његову жену, и она не хте више ни да једе заједно с њим, него она јеђаше са децом одвојено и кришом од њега. Но једнога дана блажени Филарет их изненада затече за обедом и рече им: Децо, примите и мене за трпезу, ако не као оца, онда бар као госта и путника. - Они се насмејаше и примише га. И кад јеђаху, жена му рече: Господине Филарете, докле ћеш скривати од нас то благо, за које велиш да га имаш у потајном месту? Можда нам се ти подсмеваш и завараваш нас, као неразумну децу, лажним обећањима? Ако је то истина, онда нам покажи то благо; и ми ћемо га узети и купити хране, па ћемо опет јести заједно, као што је то било раније. - Блажени Филарет им одговори: Стрпите се још мало, па ће вам ускоро велико благо бити показано и дато.
Напослетку свети Филарет постаде толико сиромашан и убог, да ништа имао није осим неколико кошница с медом, од кога се хранио он и његови укућани. Но и при такој оскудици, када к њему долажаху убоги, он, немајући хлеба, даваше им меда из кошница. Укућани пак његови, видећи да се лишавају и последње исхране, крадом одоше к пчелама са посуђем да покупе сав мед, али они нађоше само једну, последњу кошницу са медом, и узеше сав мед из ње.
Сутрадан изјутра опет дође к Филарету просјак иштући милостињу. Филарет оде кошници, отвори је, и нађе је празну. Видећи да нема шта дати просјаку, блажени Филарет скиде са себе горњу хаљину и даде му је. А када дође кући само у доњој хаљини, жена га упита: Где је твоја одећа? Да и њу ниси дао просјаку? - Он јој одговори: Ходећи кроз пчеларник, тамо је оставих. - Тада син његов оде у пчеларник, и не нашавши очеву хаљину, каза то мајци својој. А она, стидећи се да јој муж иде недолично у једној хаљини, преправи своју хаљину у мушку и обуче га у њу.
У то време на престолу Грчког царства сеђаше христољубива царица Ирина са својим сином Константином.[7] Пошто Константин постаде пунолетан, бише разаслани по васцелој Грчкој царевини људи одабрани и благоразумни, да траже најбољу и најугледнију девојку, која би била достојна ступити у брак са младим царем Константином. Изасланици, желећи да што успешније изврше царско наређење, веома ревносно прохођаху све области, градове, па чак и најзабаченија села. Тако они стигоше и до Пафлагонског села, званог Амнија. Приближавајући му се, они још издалека угледаше дивну и високу кућу блаженог Филарета, која лепотом својом превазилажаше све остале куће. Сматрајући да у њој живи неки богати властелин, они послаше тамо слуге своје да им припреме стан и трпезу. Но један од војника, који беху у пратњи ових царских изасланика, рече им: Немојте ићи у ту кућу, господо, јер мада је споља велика и дивна, изнутра је пуста и празна, и нема ни оно што је најпотребније; у њој живи један старац, сиромашнији од свих у околини. Цареви изасланици не повероваше војниковим речима и наредише слугама да иду и поступе по наређењу.
Међутим, истински гостопримац, богољубиви Филарет чим угледа људе где се приближавају његовој кући, узе свој жезал и изађе им у сусрет; и поклонивши им се до земље, он их с радошћу прими, и рече им: Сигурно вас Господ, господо моја, доведе к мени, слузи вашем; сматрам за велику част што се удостојих примити такве госте у моју убогу кућу.
Затим блажени Филарет отрча к жени својој Теозви и рече јој: Госпођо Теозво, спреми добру вечеру да угостимо угледне људе, који нам дођоше издалека; они ми се веома допадоше. - Теозва узврати на то: А од чега ћу спремити добру вечеру? Зар у нашем сиротом дому има јагње или кокошка? Једино што могу да скувам зеље лободу, којим се ми хранимо, и то без зејтина; јер што се тиче зејтина и вина, ја се и не сећам када их је било у нашој кући. - Но муж јој поново рече: Наложи, госпођо, макар ватру, и дотерај горњу палату, и водом спери прашину са нашег старог трпезног стола од слонове кости; а Господ који даје храну сваком телу, даће и нама храну којом ћемо угостити ове људе.
Теозва се онда лати посла, извршујући наређење свога мужа. И гле, имућнији људи тога села, дознавши да су цареви изасланици одсели у кући блаженог Филарета, похиташе носећи праведнику овнове и јагањце, кокошке и голубове, хлеба и вина, и све остало, потребно за дочек толиких гостију. Добивши те поклоне, Теозва уготови разна укусна јела, и удеси трпезарију у горњој палати. Уведени у ту палату да вечерају, цареви изасланици се дивљаху и изврсној лепоти палате у кући убогог човека и раскошном трпезном столу од слонове кости, који је блистао златом. Но сврх свега они се највише дивљаху свесрдном гостољубљу домаћиновом, који је и по изгледу и по држању личио на самог Аврама гостољубивог. А док гости сеђаху за трпезом, уђе тамо син блаженог Филарета Јован, сличан оцу. Затим наиђоше и унуци блаженога, доносећи јела, и усрдно служећи госте за трпезом. Посматрајући их, цареви изасланици уживаху у њиховом изврсном држању и опхођењу, и упиташе Филарета: Реци нам, честити човече, имаш ли супругу? - Да, имам, господо моја, одговори им он, а ови млади људи, то су моја деца и моји унуци. - И рекоше му цареви изасланици: Нека дође овамо твоја супруга да се поздравимо.
Теозва дође. Када је изасланици видеше, иако стару но још лепу у лицу, они упиташе: Имате ли ћерке? - Блажени Филарет им одговори: Моја старија ћерка има три кћери, младе девојке. - Тада гости рекоше: Нека те девојке дођу овамо да их видимо, јер имамо наређење од пославших нас царева наших, да по целом Грчком царству видимо младе девојке и одаберемо између њих најбољу и најлепшу девојку, достојну царскога брака. - Блажени на то рече: Та се реч не односи на нас, господо наша и великаши, пошто смо ми слуге ваше сиромашни и убоги. Уосталом, сада једите и пијте што је Бог послао, и будите весели, и одморите се од пута, и одспавајте, па сутра нека буде воља Господња.
Сутрадан пак када изгреја сунце, велможе царске пошто устадоше позваше блаженог Филарета и рекоше му: Нареди, господине, да доведу унуке твоје пред нас да их видимо. - Блажени им одговори: Како заповедате, тако нека буде. Ипак, послушајте ме милостиво: изволите сами ући у унутрашње одаје дома мога и видети девојке наше, пошто оне никада још не изађоше из убогог дома нашег.
Гости одмах устадоше и пођоше за Филаретом у унутрашње одаје; тамо их сретоше три девојке, и смерно им се и с поштовањем поклонише. А кад изасланици царски видеше да су Филаретове унуке лепше и милоликије од свих девојака које они видеше широм царства Грчкога, веома се обрадоваше, и рекоше: Благодаримо Господу што нам даде те нађосмо оно што желимо, јер једна од ових девојака биће достојна невеста цару нашем, јер боље од њих не можемо наћи ни у целоме свету. - Затим они, према царевом расту, изабраше за његову невесту најстарију унуку блаженог Филарета, којој беше име Марија.
Задовољни и радосни успешно обављеним послом, царски изасланици позваше Марију са оцем и мајком, дедом и свима њиховим ближњима, - њих тридесет на броју, - и отпутоваше с њима у престоницу Цариград. Заједно с њима они одведоше још десет девојака, изабраних у другим местима, међу којима се налажаше и лепа кћи неког високог достојанственика Геронтија. За време тог путовања благоразумна и смерна унука блаженог Филарета обрати се својим другарицама оваквим речима: Сестре моје девојке, пошто све ми сабране овде са једнога разлога идемо к цару, хајде да се договоримо како поступити када Цар Небесни једној од нас да царство земаљско одредивши је за супругу цару. Пошто је немогуће да све ми узиђемо на ту висину, него ће само једна од нас бити изабрана, онда нека се она у своме царском величанству опомиње свих нас и нека нас не остави без свог милостивог покровитељства.
На ове Маријине речи одговори кћи велможе Геронтија: Нека вам је свима знано, да ниједна од вас не може бити изабрана за супругу цару осим мене, пошто сам ја изнад свих вас и по високом пореклу, и по богатству, и по лепоти, и по разуму. При вашој сиромаштини, ниском пореклу и простоти, како се можете надати да уђете у царске палате, уздајући се само у лепоту свога лица?
Чувши ове безумне и горде речи, Марија ућута, и предаде себе Божјој вољи и молитвама светога старца, деде свога. А кад, најзад, изасланство стиже у Цариград, и девојке отпремљене у царски дворац, о томе одмах би обавештен управник двора Ставрикије, царев најповерљивији човек. Пре свих Ставрикију би представљена Геронтијева кћи. Гордељивост њена не могаше се сакрити од проницљивог ока искусног дворјанина, и он јој рече: Ти си добра и лепа девојка, али царева супруга бити не можеш. - И обдаривши је издашно, он је отпусти њеној кући. Тако се збише речи Светога Писма: Сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се (Лк. 18, 14). Затим, после свију, представљена би унука праведнога Филарета Марија, заједно са мајком, са дедом и са свима ближњима њеним. Видевши их, поражени бише њиховом душевном добротом и смерном красотом и цар, и царева мати, и Ставрикије. Не мало удивише се сви и Маријиној лепоти, на чијем су се лицу јасно огледале дивне особине њене: доброта, кротост, смерност и страх Божји. Она стајаше пред њима веома смерно, са очима обореним доле, док јој се од девичанског стида разливаше по свему лицу јарко руменило. Са свега тога она се веома допаде цару, и он је обручи себи за невесту. Другу пак сестру њену изабра себи за невесту један од блиских цару велможа, угледан патриције[8] Константикије. А трећа сестра њена би удата за поглавицу Лонгобарда,[9] да би том сродничком везом утврдили с њим мирне односе.
Венчање царево са унуком блаженог Филарета би обављено уз велико весеље: сви се весељаху, и велможе, и народ, и сва фамилија блаженога Филарета. Цар искрено заволе блаженога Филарета, и с љубављу га грлећи он целиваше његову чесну главу. Похваливши побожност његову и целе породице његове, цар их све обасу великим почастима и многим даровима: златом, сребром и драгим камењем, скупоценим хаљинама, великим и дивним кућама, и другим иметком. Указавши на тај начин поштовање блаженом Филарету и целивавши га, цар отпусти њега и његове, да иду у великољепна обиталишта која им он подари.
Добивши тако богате дарове, жена Филаретова и деца његова и сви укућани његови опоменуше се речи блаженог Филарета, који им је не једанпут говорио, да се на тајном месту чувају блага која им је Бог уготовио. И припавши к ногама светитељевим, они му рекоше: Опрости нам, господине и господару наш, све чиме у безумљу сагрешисмо теби! Опрости нам што те осуђивасмо и корисмо због твоје жалостивости и милостиње ништима и убогима. Тек сада увидесмо да је "блажен човек који саосећа ништем и убогом" (Псал. 40, 2). Јер све што човек даје сиромаху, даје самоме Богу; и од Бога ће стоструко добити у овом свету, и у оном наследити живот вечни. И ето, ради твоје милостивости према убогима, човече Божји, Господ посла богату милост Своју теби, а због тебе и свима нама. - Блажени старац пружи руке своје к небу и ускликну: Благословен Бог што Му то би по вољи! Нека буде име Господње благословено одсад и до века! (Псал. 112, 2). - Затим, обративши се својој породици, рече: Послушајте мој савет: спремимо добар обед, и умолимо цара и господара нашег да нам са свима велможама својим дође на гозбу. - А они одговорише: Нека буде како ти желиш!
Када све би спремљено за гозбу, блажени Филарет изађе у град и хођаше по улицама и раскршћима тражећи просјаке, губаве, слепе, хроме, старе и немоћне. Сабравши њих двеста, он их остави пред капијом, а сам оде к својим укућанима и рече им: Децо моја! цар се прикључује са својим велможама. Је ли већ све готово за угошћење? - Да, готово је све, чесни оче! одговорише они.
Блажени руком даде знак ништима, и на неописано изненађење укућана, у кућу уђе велико мноштво ништих и убогих. Неке од њих Филарет посади за сто; а другима, у недостатку места, наложи да поседају по поду, па и сам седе са њима. Видевпш то, укућани Филаретови разумеше да он, говорећи о цару, подразумеваше самог Христа Бога који им долази сада у кућу о обличју ништих, а под велможама Цара Небескога подразумеваше сву убогу братију, која много може код Бога својим молитвама. И дивљаху се сви укућани великом смирењу његовом, јер он, поставши дед царице и доживевши толику славу, не заборави своју љубав к милостињи, и сада седи за трпезом са ништима и беднима и служи им као роб. И рекоше му укућани: Заиста си ти човек Божји и истински ученик Христов, који си одлично научио заповести Христа који каже: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29).
Блажени Филарет нареди и сину свом Јовану, који већ беше спатарије,[10] а и унуцима својим да буду поред трпезе и да прислужују братији. Позвавши затим сву породицу своју, блажени рече: Ето, чеда моја, ви потпуно неочекивано добисте богатство од Бога, као што вам ја и обећах уздајући се у милост Божију. И ово се обећање већ испуни. Реците ми сада, да ли вам још што дугујем? - А они, опоменувши се ранијих речи његових, заплакаше и сви једнодушно рекоше: Господине наш, ти као угодник Божји заиста провидиш будућност, а ми бесмо безумни љутећи твоју чесну старост. Стога те молимо: не спомени грехе незнања нашег! - Блажени им рече: Чеда моја, милостиви и дарежљиви Господ узврати нам стоструко оно мало што ми у име Његово дадосмо сиромаху. А ако желите још да и живот вечни наследите, онда нека сваки од вас одвоји по десет златника на ову убогу братију, и Господ ће их примити од вас као што прими две удовичине лепте. - И они од све душе урадише то. А блажени Филарет, пошто богато угости сиромахе, даде свакоме од њих по златник и отпусти их.
После кратког времена блажени Филарет опет призва жену своју и децу, и рече им: Господ је наш рекао: "Тргујте док се ја вратим" (Лк. 19, 13). И ја хоћу да следујем овој Божанској поуци: ја хоћу да продам овај део имања што ми цар подари, а ви купите од мене тај део, и дајте ми злато, јер ми је оно потребно. А ако ви нећете да га купите, онда ћу га ја раздати мојој браћи - просјацима; мени је пак доста да се називам дедом царице.
Они размотрише његову имовину, проценише је, и купише је од њега за шездесет литри[11] злата. Добивши то злато, блажени Филарет га раздаде сиромасима. А кад за то дознадоше цар и велможе, ови се радоваху због Филаретове милостивости и дарежљивости. И од тада стадоше давати милостивоме праведнику много злата за раздавање ништима. Једном блажени Филарет начини три чекмеџета, потпуно једнака по свему, и једно чекмеџе напуни златницима, друго сребрњацима, треће бакарним динарима. И повери их своме верном слузи Калисту. И када је к Филарету долазио какав убожјак са молбом за помоћ, он је наређивао Калисту да да молиоцу. А кад је слуга питао, из ког чекмеџета да да убогоме, светац је одговарао: Из онога из кога ти Бог нареди, јер Бог зна свачију потребу, и сиромахову и богаташеву, и насићује свако живо биће по Своме благоволењу.[12]
Ово говораше праведник показујући разлику међу убогима који просе милостињу. Јер има просјака који су раније били богати, па су услед разних невоља и напасти осиромашили и лишили се не само целокупне имовине него и самога хлеба; но сачувавши нешто од својих ранијих хаљина, облаче се у њих услед стида, да би испод њих сакрили своју невољу, и они просе из крајње нужде. Но има и таквих просјака који се намерно облаче у бедне рите, и, скривајући своје богатство, они својим бедним изгледом измамљују милостињу, и на тај начин увећавају своје богатство. А то је већ лакомство, које се назива идолослужењем. Имајући све то у виду, милостиви Филарет је говорио: Бог зна потребу сваког просјака, и Он како хоће упућује руку даваоца милостиње.
Тако и сам овај блажени просјакољубац чинећи милостињу меташе руку у чекмеџе без разгледања, и што би рука захватила: бакаруше, или сребро, или злато, то је и давао просјаку. И причаше овај чесни старац са заклетвом, призивајући Бога за сведока: Колико пута сам, видећи човека обучена у пристојне хаљине, спуштао своју руку у чекмеџе са жељом да захватим бакаруше, јер сам због пристојних хаљина сматрао да дотични човек није сиромах, али и не хотећи ја сам захватао сребро или злато, и давао му. Понекад сам просјаку, одевеном у дроњке, желео да дам богату милостињу, међутим моја би рука утрнула, и ја сам из чекмеџета вадио врло мало. А све то биваше по промислу Божјем, јер једини Бог савршено зна потребе свакога од нас.
У току четири године блажени Филарет одлажаше у царски двор ради посете својој унуци, царици, но никада није био обучен у пурпурне хаљине, са златним појасом. А када су га салетали да се обуче у такве раскошне хаљине, он је говорио: Оставите ме! ја благодарим Бога мог и славим велико и дивно име Његово што ме из немаштине и неугледности подиже на толику висину: постадох деда царице. То]]>28652Sat, 13 Dec 2025 21:12:49 +0000