Када читаш Јеванђеље, не тражи задовољство, не тражи узбуђење, не тражи светле мисли; тражи да видите непогрешиву свету Истину.

Не задовољавај се само бесплодним читањем Јеванђеља, труди се да испуњаваш његове заповести, читај га делима. То је књига живота и потребно је читати је животом.

Немојте без разлога мислити да најсветија међу књигама, Четворојеванђеље, почиње Јеванђељем по Матеју, а завршава се Јеванђељем по Јовану. Матеј више учи о томе како испунити вољу Божију, а његова упутства су погоднија за оне који започињу пут ка Богу; Јован открива пут сједињења између Бога и човека, који се обнавља заповестима, а који је доступан само онима који су напредовали на путу Божјем…

Бог је открио Своју вољу ништавној трунчици прашине – човеку! Књига у којој је изложена та велика и свесвета воља – у твојим је рукама. Ти можеш и примити и одбацити вољу твог Саздатеља и Спаситеља, гледајући по томе како теби одговара. Твој вечни живот и вечна смрт је у твојим рукама: дакле, расуди колико је потребно да будеш опрезан, разуман. Не играј се својом вечном судбином!

Скрушеног духа се моли Господу, како би ти Он отворио очи да видиш чуда која су сакривена у Његовом закону (Пс 119,18), а то је – Јеванђеље. Очи се отварају, и увиђа се необично исцељење душе од греха, које се извршава речју Божијом. Исцељење телесних слабости било је само доказ исцељења душе, доказ за телесне људе, за умове заслепљене чулношћу (Лк 5,24).

Свети Игњатије Брјанчанинов

Извор: Манастир Подамине

„Све је лоше, све је изгубљено, свуда су само лопови и преваранти.“ Ако често понављате ове мантре, требало би добро да размислите. Архимандрит Маркел (Павук), наставник аскезе на Кијевској духовној академији, говори о раним знацима морбидне страсти.

Како неко може остати на правом путу и избећи депресију због све већих изазова времена и немогућности да се са њима избори? Како савремена особа може избећи да полуди под сталним притиском?

У светоотачком смислу, депресија се назива очајање. Један облик очаја је туга. Она може бити светла – радосна, благотворна – када особа оплакује своје грехе и грешке, и као резултат тога долази до покајања. Али постоји и неразумна туга – када је особа изгубила нешто (на пример, положај који је заузимала) или вољене особе – и због тога постаје претерано тужна и забринута. На крају крајева, ако одмах не потисну ову страст, уследиће њен хронични облик – очајање – када је цео живот терет: само сиве боје, ни кап радости чак ни од ствари које су их некада тешиле: музика, пријатељи...

– Ово је опасно стање, јер док је у њему, човек чини много глупих ствари, понекад и непоправљивих.

„А најгоре је што он то стање преноси на друге; ми, хтели или не, заражавамо свим лошим стварима једни друге. А када смо окружени срећним људима, постајемо весели оптимисти.“

Важно је разумети ово и не гајити ову страст, јер она не само да утиче на наше расположење већ нас и физички уништава изнутра. Малодушност изазива разне болести и нарушава односе са вољенима. Штавише, малодушној особи је тешко да пронађе право расположење за молитву.

Ово је можда једна од најподмуклијих страсти. Може се јавити без икаквог очигледног узрока. На пример, неки људи се уморе од монотоније и привлаче их све врсте ометања. Као резултат тога, уместо продуктивног рада, особа губи много драгоценог времена на празне активности. Ово је посебно тачно сада, са брзим ширењем интернета и његовим безграничним могућностима. Ако особи недостаје вера и страх Божији, не само да губи много свог времена, већ и директно, често несвесно, уништава себе посећујући неприкладне веб странице. А ако хришћанин падне у овај понор, може потпуно заборавити свој хришћански позив, своју одговорност према Богу и уништити себе.

Који су знаци прве фазе очаја? Апатија, недостатак интересовања за живот и његове боје..? Како можете уочити сам почетак болести?

– Људи који су депресивни обично кажу: „Све је лоше, све је изгубљено, само су лопови и преваранти около.“ То су почетни знаци.

Свети пророк и псалмопојац Давид такође пише у једном псалму да је све лоше, да не види ниједног праведника око себе: „ Покварили су се, учинили гнусобе; нема никога који чини добро“ (Псалам 13). Али Давид је тако размишљао не из очаја, већ из контакта са Божанском енергијом, чијом светлошћу је видео несавршености оних око себе. Он је гледао „одозго“, док ми покушавамо да разазнамо свет око себе „одоздо“, из куле сопствене болести и духовне кратковидости.

„Ако је све лоше, да ли је само теби тако? Особа са небом у срцу види све око себе другачије, без облака. Али када се појави низ невоља, проблема на послу, са децом... То је разлог за узнемиреност.“

Готово нико не може да избегне узнемиреност у таквој ситуацији. Али је важно да одмах сакупите сву своју снагу и фокус како бисте превазишли ово искушење.

- Како?

„Ми хришћани имамо најпоузданији лек за све проблеме — молитву. Чак и ако, у стању туге и очаја, уопште не осећамо жељу за молитвом, веома је важно да се натерамо да се молимо. Чак и ако то не желимо.“

– Барем вапај из срца: „Господе, помилуј“, ако ниси спреман за више?

„Наравно. Осим тога, ако ти се сам не молиш, требало би бар да замолиш друге да то ураде за тебе. А онда ће, мало по мало, меланхолија проћи.
Постоји народна изрека: „Молитва и рад ће све победити.“ Поред молитве, важно је натерати себе да се бавиш неком корисном активношћу. Малодушност се обично појачава када је човек беспослен. Није случајно што Свети Јован Лествичник изједначава малодушност са лењошћу.“

– Шта се дешава током молитве?

Човек поново успоставља изгубљену везу са Извором живота — Богом, Који је благодат, љубав и радост. И тада, без обзира на то какве га туге сналазе, чак и у најтежим тренуцима, на самртној постељи, вера и молитва му помажу не само да одржи свој дух већ и да се радује у њему.

Наша вера је, по дефиницији, динамична ствар. Вера не може остати статична, јер није извршавање ритуала, већ живот у земаљској стварности. Живот је раст и развој. Раст и развој хришћанина је превазилажење пале природе, инерције греха, унутрашње инерције и млакости. Без кретања, борбе, раста, развоја и обогаћивања, вера се своди на спољашње испуњавање прописаних дужности. Или – у најбољем случају – на наду у практичну помоћ у тешким животним ситуацијама. Али конкретна помоћ не долази увек, и то је обесхрабрујуће. А спољашње испуњавање прописаних дужности не доноси духовне плодове, не доноси истинску радост и неизбежно, једног дана, постаје заморно.

Па шта би требало да радимо? Да ли би ово отпадање људи од Цркве требало да нас натера — иако смо несавршени, али, хвала Богу, још увек живи — да размислимо и променимо се? Или ништа не би требало да се промени: свака особа прави свој избор и одговорна је за њега?

Наравно, сваки одрастао човек бира свој пут. Али још једна ствар је такође сигурна. Прво, пастир је одговоран за своје стадо, и то нико није променио; друго, ми, стадо, не можемо и не смемо бити равнодушни једни према другима. Узгред, ово може бити субјективан суд, али усудићу се да кажем: добри људи се хладе и изумиру. Нису глупи, нису празни и нису неморални. Људи које волим напуштају Цркву данас, а самим тим и Христа. И то ме боли. И верујем да не можемо а да не размотримо разлоге.

Оно што ћу следеће написати су запажања и закључци једног дугогодишњег парохијанина.

Прво, да би духовни живот парохијана био динамичан и у развоју, сам свештеник мора да расте и да се развија. Ово важи без обзира на његове године и искуство. Хришћанин је заиста као дрво: док год живи, мора да расте. Посебна карактеристика нашег времена је да је свештенство, посебно у провинцијским епархијама, младо; има много више млађих него старијих свештеника. Млади људи стичу значајно богатство знања из семинара, али да ли разумеју потребу за сталним унутрашњим радом, за личним духовним растом? Да ли разумеју да је та потреба најважнија и да све остало мора да следи? Ако је подстицај за унутрашњи раст слаб, унутрашње брзо замењује спољашње, посебно зато што је ово спољашње тако разнолико, оптерећујуће и интензивно. Једног дана сам водио отворен разговор са релативно младим свештеником, који је био добар, искрен, топао човек и који није случајно дошао у свештенство:

„Знате, не сећам се када сам се последњи пут истински молио: усрдно, без журбе, пред иконама код куће, са женом и децом... Не могу да се наспавам, искачем из кревета и журим као луд; у најбољем случају, да бих очистио савест, укључим снимак јутарње молитве у ауту. А када коначно стигнем кући, планина породичних проблема се сручи на мене, а ноћу сам толико уморан да ми се чини да је све што могу да урадим да се прекрстим и промрмљам: 'Господе, помилуј' и надам се да ће се Он смиловати на мене, недостојног пастира. Заволео сам Светог Јована Кронштатског још у богословији , а сада сам једноставно ужаснут и стидим се када себе као свештеника упоређујем са њим. Да ли је њему било лакше него мени? Да ли је он био мање уморан? Морам да се саберем и прегрупишем, али из неког разлога једноставно не могу.“

Видите, ово није чак ни најтужнији случај: ужас, стид и покајање (чак и ако нису баш толико делотворни) указују на то да је вера жива у човеку, да хришћанска савест није утихнула. Свештеник се не правда позивајући се на заузетост или преоптерећеност; он види сопствену кривицу у ономе што се дешава... Али шта ако та покајничка осећања постепено избледе? Шта ако се човек навикне на подељен живот и више не дрхти од помисли: „Позивам друге да се моле, али се сам не молим“? Тада ће сама свештеникова проповед постати само професионална дужност или функција. Да ли се то дешава? Дешава се стално, нажалост. А понекад почиње веома рано.

Свештеник мора да инспирише људе на духовни рад. То се не може постићи никаквом техником. Делује само ако сте сами инспирисани. То јест, ако се трудите за ову свету инспирацију. Вратимо се Светом Јовану, пастиру Кронштатском и све Русије: ко је он, у суштини, био? Парохијски свештеник. Шта је радио? Оно што је сваки од њих требало да ради: да се моли, служи, проповеда, учи, помаже... Зашто је постао оно што је постао, за тако огромну земљу? Зато што је све то чинио искрено, не ослањајући се на спољашњи изглед, из целог свог верујућег срца. Зато што је заиста живео са Христом, а не само повремено мислио о Њему и говорио о Њему из дужности. Правих пастира је увек било и биће, и нико не блокира пут онима који једноставно још нису сазрели. Све је то истина. Али нам недостаје пастирски жар. То је, авај, очигледно. И зато нам је тешко да га сами распламсамо.

Такође доживљавамо недостатак учитеља. Протојереј Генадиј Фаст, у својој изванредној књизи о Спаситељу, „Ко је ово?“, подсећа нас да је Христос првенствено називан „Учитељем“ током свог земаљског живота. Учење је једна од првих дужности свештеника, али какав ниво генерално имамо у том погледу? Схватите ме правилно: прво, имам веома доброг духовног оца, а друго, немам негативно мишљење о свештенству у целини. Али чињеница остаје: лавовски део онога што знам, онога што сваки православни хришћанин треба да зна, научио сам из књига. Књига написаних давно и недавно. Али нико, никада — за толико година у Цркви! — није ми директно говорио о томе како да се молим, каква молитва треба да буде у мом животу; како да избегнем расејаност током служби; од чега треба да се састоји припрема за Причешће, ако не само од механичког рецитовања прописаних канона и молитава; како да научим да живим са сталним сећањем на Бога; како да прихватим неизбежне туге... И о много чему другом. Настава у нашим парохијама је прво пренета у књиге, а сада, вероватније, на интернет. Не, не желим да кажем да не би требало или да нисмо способни да учимо самостално — способни смо, наравно, посебно у одраслом добу и са вишим образовањем. Али настава је управо вођство: заборављамо да ова реч, која се данас често користи, потиче из монашке употребе и првобитно је означавала директан контакт између учитеља и ученика. Учитељ је онај који дели лично искуство, ученик је онај који прихвата ово искуство, верујући учитељу. Ово се не може заменити позивањем на православни интернет (иако је чињеница да такав интернет постоји добра). Ово је прва тачка. Друго, немају сви то исто високо образовање и навику читања сложених књига. Настава подразумева диференциран и индивидуализован приступ ученицима. Одсуство система парохијског образовања доводи до празнина у самим основама доктрине које могу имати страшне последице. На пример: неко ко је у Цркви (или, мало другачије речено, иде у цркву) 10-15 година, не зна шта је Евхаристија или зашто се причешћујемо Светим Тајнама. „Зашто се дуго нисте причестили?“ „Па, оче, чини ми се да сам сада добро, моје здравље се побољшало.“ Вера овде није ни умрла — ако размислите о томе, права хришћанска вера се у овом случају није ни родила. Могло би се навести још много таквих тужних примера.

Још један проблем је проповед. Из неког разлога, не разумеју сви наши пастири да је њихов примарни задатак да науче да говоре. Једноставно, да говоре људима тако да оно што чују настави да одјекује у њиховим главама и срцима. Нису сви, након завршетка богословије, схватили да проповед мора бити припремљена: не можете рачунати на импровизована размишљања наглас, чак и ако сте у служби 40 година. Проповед мора бити кохерентна, јасно структурирана, живописна, разумљива и темпирана: мора имати почетак и крај. Плашим се да чујем оно што је овде већ речено: нема времена, нема енергије... посебно када цркви треба поправка, а нема новца. Реновирање цркве је важно. Али није важније од пастирске речи упућене народу.

Знате ли зашто су нам сачуване проповеди пастира из прошлог и претходних векова – на пример, проповеди Светог Инокентија? Зато што су их они писали. Прво су писали, па су проповедали.

Људи су гладни пастирских речи, то сам приметио небројено пута: не нечега што су прочитали, не нечега на аудио снимку, већ нечега што директно изговара особа којој се обраћамо великом речју „оче“. Понекад, из те глади, могу да прогутају погрешне ствари. Тим важније је, дакле, увек им давати чист, добар хлеб.

Хлеб на коме вера може да живи и расте.

Када управљач Киликије Максимијан, по царскоме наређењу ширећи идолопоклоничко безбожно многобоштво, дође у град Помпеопољ, он сатвори празник тамошњем златном идолу и принесе му многе жртве. У то време тамо се налажаше један младић родом из Ликаоније по имену Созонт, по вери хришћанин, добар по нарави и пун добрих дела, јер се у закону Господњем он поучаваше дан и ноћ. Он беше пастир и пасијаше бесловесне овце, но у исто време он пасијаше и словесне овце, људе, и упућиваше их на добру пашу. Јер ма где он био са овцама, тамо се око њега сабираху други пастири, младићи и људи, и он их учаше познању Јединога Бога, и многе приведе к светоме крштењу, пошто благодат Светога Духа беше на њему.

Једном, пасући овце крај једног извора поред кога стајаше велики храст, Созонт заспа слатким сном и виде божанско виђење које га позиваше к мученичком подвигу и објављиваше да ће то место бити многима на корист, јер ће се осветити вишњом благодаћу, и многи ће наћи спасење на њему и прославиће Свету Тројицу.
Уставши од сна овај добри пастир повери овце другима и остави на том месту свој лик и три стреле на спомен свој, па оде у град Помпеопољ. Видевши да се у граду појачало многобоштво, а света вера погазила, њега срце заболе због тога. И ушавши у идолиште у коме стајаше идол од злата, он одломи руку од златнога идола, раздроби је и раздаде сиромасима. У граду наста велика узбуна због тога, и незнабошци почеше тражити кривца и многе стављаху на муке. Но Свети Созонт, не желећи да ко други пострада због његовог дела, сам оде к управљачу Максимијану, објави да је хришћанин и учинилац тога дела, и рече: Ја узех руку бога вашег, раздробих је и злато разделих потребитима. – А када га стадоше испитивати како се усуди да учини такво дело и нанесе срамоту њиховом богу одломивши му и раздробивши му руку, он одговори: Ја то учиних ради тога, да бих дознао немоћ вашега бога. Јер када му откидах руку он ми се не успротиви, нити што рече, нити испољи бол, нити јаукну. А и како се могао успротивити, када је нем и мртав? Када би он био истинити и живи Бог, он би ми се успротивио и не би допустио да му нанесем зло. А ја знајући да је то идол а не Бог, раздробих му руку, па хтедох да га и целог раздробим, да се не бисте клањали делу руку људских, које, премда има и очи и уши и уста и руке и ноге, ипак нити види, нити чује, нити говори, нити пипа, нити ходи, нити може помоћи себи када га бију или га дробе на комаде.

Чувши то, управљач нареди да Созонта муче без милости. Прво га обесише на дрвету и гвозденим ноктима стругаше по ребрима; затим му обукоше гвоздене чизме које изнутра имаху оштре клинце, па га гањаху по граду; а светитељ ходећи у њима слављаше Христа Бога. Потом га опет обесише на дрвету и силно тукоше гвозденим штаповима, те му не само тело него и кости раздро бише. У тим мукама светитељ предаде дух свој у руке Богу.

А када мучитељи видеше да је мученик већ умро, они скидоше тело његово с дрвета, па по наређењу управљача наложише велики огањ да у њему сажегу тело његово, да му верни не би одавали поштовање. И када многонапаћено тело то бацише у огањ, изненада синуше муње и загрмеше громови и удари киша са крупним градом, те се огањ одмах угаси; а људи који беху тамо побегоше од страха, и тело светитељево остаде цело. А када наступи ноћ, верни хтеше да узму свете мошти његове, и не могаху, пошто беше силна помрчина То их веома растужи. Но гле, у поноћи светлост засија с неба над моштима, те их верни узеше и чесно погребоше. Од гроба мученикова биваху многа чудеса; и не само од гроба него и од оног извора под храстом, где свети имађаше у сну виђење, даваху се разна исцељења болесницима благодаћу Христовом и молитвама светога мученика. Због тога доцније би тамо подигнута црква у име Светог Созонта, на слављење у њој истинитог Бога, у Тројици Једнога, коме слава вавек. Амин.

Тропар (глас 4): Мученик Твој Господе, Созонт, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2025/09/19/sveti-mucenik-sozont/

Када Свето писмо говори о срцу, не мисли се на телесни орган, како многи верују, већ на центар људске душе – оно што им је најважније у животу. Ако се овај центар помери, и човек се више фокусира на интелектуални и физички развој него на духовни развој, то неће довести ни до чега доброг. Човек, упркос свим својим каријерним достигнућима, стеченим употребом ума и интелекта, који није неговао своје духовно срце, најчешће се осећа несрећно и усамљено. Верујући родитељи треба да уче своју децу молитви и посту – управо да би срце, као центар духовног живота, заузело своје право место и рађало не гнев и гордост, не телесну похоту и прељубу, већ света осећања смирења, кротости, љубави, целомудрија и тако даље.

**

Рећи ћу и то да душевни мир долази само од победе над грехом и страшћу, а та победа се постиже молитвом, постом и другим врлинама. А што је најважније, човек не сме само носити крст на грудима, већ стално себе изнутра распињати, одрећи се свог гордог ега и пронаћи различите начине да други не служе теби, већ да ти њима служиш несебично.

**

Благодат је сила Божија, кроз коју немогуће постаје могуће. На пример, многи верују да је у нашем времену немогуће остати целомудрено пре брака и верно у браку, али уз помоћ благодати то је могуће. Неки не могу ни дан да не пију, али уз Божју помоћ, човек може потпуно да се одрекне алкохола. Многи не могу а да не проклињу, али благодат их спречава да изговоре иједну ружну реч. Идемо у цркву не само да се молимо, покајемо или причешћујемо Светим Христовим Тајнама, већ управо да бисмо црпили свемоћну божанску благодат тамо .

**

Тренутно се покушава помирити теологија и световно знање, али напредак је спорији него што бисмо желели. Под утицајем медија, многи људи сада нису спремни да се поклоне било ком моралном ауторитету. Најраспрострањенији приступ данас, по мом мишљењу, је оно што се назива аутономна етика : свака особа успоставља своје моралне границе, које се труди да не пређе. Погледајте, многе појаве које се сада сматрају „нормалним“ у очима друштва нису биле само неприхватљиве у 19., па чак и у 20. веку, већ је било срамотно чак и говорити о њима. Чак и ако савремена особа признаје постојање Бога и иде у цркву, то није толико дубоко религиозна ствар колико спољашња, ритуална, а њихови морални стандарди варирају између секуларних „норми“ и хришћанске етике. Као резултат тога, људи не само да губе слику о Богу већ постепено постају дехуманизовани. Зар није време, као у паганским претхришћанским временима, да се филозоф поново појави на улицама, тражећи човечанство?

**

Сваки грех првобитно потиче од мисли. Ако је човек васпитан да разликује добро од лошег, он ће одсећи зле мисли на самом почетку. Али ако није добио духовно образовање, постаје лак плен злог духа, који му саветује да злу мисао замени за добру и да се препусти њој. Ако се то деси, неприметно постаје заробљеник злих мисли, потпуно губећи самоконтролу. На пример, они савршено добро разумеју да их цигарете и алкохол убијају, али нису у стању да их се одрекну. Тако се из мисли развија страст - врста злоћудног раста у души који их духовно убија, чинећи их равнодушним и неосетљивим на туге и радости других. Они стално имају само један циљ - да задовоље своју страст свим потребним средствима. То је коренски узрок крађе, корупције, убистава и других злочина.“

архимандрит Маркел (Павук)

извор

Слагали сте некога, заборавили да се поздравите са неким, нисте се захвалили на помоћи, прекорили или осудили некога, нисте пружили лепу реч подршке, употребили ружан језик у разговору са неким или се негде препустили похотним мислима. То су мали греси због којих се мало људи покаје, али управо они одређују много тога у нашим животима.

Замислите ово: нечије лажи и неискреност довеле су до тога да некоме порасте крвни притисак и одведу га у болницу. Нечије одбијање да их поздрави погоршало је њихово већ депресивно расположење. Старија жена је била приморана да позове водоинсталатера и издвоји део своје оскудне пензије за рад јер је њена комшиница била превише лења да сврати после посла да јој поправи славину.

Неки би могли помислити да нема потребе толико драматизовати ситуацију због ситних грехова. Али ако узмемо у обзир да постоји много људи који се у сваком тренутку препуштају таквој непажњи (вероватно свако од нас), онда се акумулира велика критична маса грехова, тихо почињући да нас све духовно и физички уништава. Зар управо ти мали греси презира и хладног става према другима нису узрок свих наших животних невоља?

Када показујемо равнодушност и тражимо изговоре за мање грехе, постајемо неспособни да се одупремо великим гресима. Злоупотреба моћи, крађа, прељуба, пијанство, пљачка, силовање, убиство и, коначно, ратовање су резултат малих грехова, за које се већина људи никада није покајала и нема намеру да се покаје. Не каже без разлога Господ: „Веран у најмањем и у многом је веран, а неверан у најмањем и у многом је неверан“ (Лука 16:10).

Иако се старе цркве активно обнављају и граде многе нове, не могу сви да пронађу свој пут овде. Неки цркве виде једноставно као прелепе архитектонске споменике, места окупљања оних са несрећним личним животом или старијих бака. Многи верују да треба веровати „у себи“ и не нужно учествовати у црквеном животу. Међутим, управо у цркви, кроз молитву и покајање, можемо црпити благодатну снагу која ће нам омогућити да ређе падамо у мање грехе и тиме се заштитимо од великих грехова.

Само тамо где постоји стална, невидљива духовна борба против духова зла на небесима, као и против сопствених грехова, великих и малих, успоставља се истински мир и враћа се спокој души. Није случајно што управо у црквама, а посебно у манастирима, свака особа доживљава личну благодат, своје срце испуњава радошћу која далеко превазилази удобност свих земаљских задовољстава и забава.

У нашем брзом и непредвидивом времену, када се вредности мењају вртоглавом брзином, а индивидуализам се уздиже у култ, институција породице можда пролази кроз један од најтежих периода у својој историји. Шта је породица за савременог човека? Основа за самоостварење, друштвени уговор или нешто више, са дубоким светим значењем? Често говоримо о кризи породице, о тешкоћама у изградњи односа, али ретко размишљамо о томе какав треба да буде наш став према овом највећем дару и шта он заиста јесте . Хајде да се удубимо у ову тему, ослањајући се на мудрост Православне цркве, њених светих отаца, теолога и савремених психолога, како бисмо пронашли смернице у овом бурном океану савременог живота.

Породица је прва школа љубави, жртве, опроштаја. То је место где човек учи да буде свој и да се даје другима. Хиљадама година породица је била камен темељац друштва, основа његове стабилности и гаранција наставка породице. Међутим, данас се ситуација променила. Млади људи одлажу брак, преферирајући отворене везе или усамљеност. Разводи су постали уобичајени. Деца се доживљавају као терет, а не као благослов. Који је разлог за такву промену? Можда смо изгубили исправно разумевање шта је породица и која је њена права сврха.

Покушаћемо да идентификујемо проблеме, али и да понудимо решења, показујући како Црква верује да породица треба да изгледа и како се наше савремене идеје разликују од овог идеала. Тражићемо одговоре како бисмо повратили истински став према овој светој заједници.

За Православну цркву, породица није само друштвена јединица или место за задовољавање личних потреба. Она је нешто много дубље, узвишеније и светије. Свети оци називају породицу „малом црквом “. То значи да је она позвана да буде место где се Божанска љубав пројављује и остварује, где чланови породице духовно расту, спасавају се и освећују.

Темељ православне породице је Тајна брака (венчања), која се обавља у Цркви. Ово није само формалност или лепа церемонија, већ стварно дејство Божје благодати, које сједињује двоје људи у једну целину – „једно тело“ (Матеј 19:6). Сврха ове Тајне није само благослов за физички наставак породице, већ пре свега освећење сједињења за заједнички духовни подвиг.

„Брак је велика тајна, јер је слика самог Христа и Цркве. То је почетак, темељ и корен свега што је добро у животу човека“, учи нас Свети Јован Златоусти у својим „Беседама на Књигу постања“ (Беседа XLI).

Златоуст наглашава да је црквени брак пут ка освећењу и спасењу, а не само телесна заједница. Супружници не живе само заједно, већ учествују у делу међусобног спасења.

Православно схватање љубави у браку значајно се разликује од секуларног. То није само страствена љубав (ерос) или пријатељска наклоност (филија), већ пре свега агапе-љубав – жртвена, несебична, самоодрицајућа, усмерена на добро другога, а не на своје. То је љубав, која „је стрпљива и благотворна, не завиди, не хвали се, не надима се, не понаша се грубо, не тражи своје, не раздражује се, не памти неправду, не радује се безакоњу, а радује се истини; све сноси, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје“ (1. Кор. 13:4-8).

Знаменити богослов протојереј Александар Шмеман пише у својој књизи „Основи хришћанског живота“: „Брак, према учењу Цркве, је пут ка Царству Божијем, а не само начин људског постојања. То је пут на којем двоје људи, волећи једно друго, жртвују себе зарад другог, претварајући свој живот у вечни дар.“

Ова жртва постаје камен темељац истинског породичног живота.

Породица у православљу је школа врлина. Овде се негују стрпљење, смирење, способност опроштаја и милосрђе. Брак није рај на земљи, већ духовна лабораторија где се душа преображава кроз рад и борбу са сопственим егоизмом.

Свети Теофан Затворник је у својим писмима често истицао важност духовног рада у породици: „Супружници треба да буду учитељи и помоћници једно другом на путу спасења, а не препрека. Ако свако тежи Богу, онда ће њихов савез бити благословен и јак“ („Писма о духовном животу“).

Деца, у овом контексту, су највећи благослов и одговорност. Она нису препрека самоостварењу, већ, напротив, дар од Бога, кроз чије васпитање и сами родитељи духовно расту, учећи се безусловној љубави и жртви.

Нажалост, савремени ставови према породици су често далеко од описаног идеала. Живимо у ери којом доминирају секуларни и конзумеристички погледи, мењајући саму суштину брака и породичних односа.

Један од главних проблема је претерани индивидуализам. Савремени човек је све више усмерен на себе, своје жеље, потребе и „самоостварење“. У том контексту, породица се често доживљава као средство за постизање личне удобности и среће, а не као простор за жртвено служење и духовни раст. Ако партнер престане да задовољава моје потребе, постаје „незгодан“ и лако заменљив.

Православни психолог Дмитриј Авдејев је често истицао овај проблем у својим предавањима и књигама: „Многи млади људи приступају браку са конзумеристичке позиције: шта ћу добити од свог партнера? А не са хришћанске позиције: шта могу да дам? Као резултат тога, при најмањој тешкоћи, када се очекивања не испуне, породица се распада, јер није положен темељ жртвене љубави“ („Породица: Радост и бол“).

Данас постоји тенденција да се брак одложи или потпуно одбије. Млади се плаше одговорности, везаности и ограничења која, како мисле, породица намеће. Уместо да оснују породицу, многи више воле „пробне“ кохабитације, лишене благодати Свете тајне и праве одговорности.

Митрополит Антоније Сурошки, који је дубоко разумео проблеме савременог човека, рекао је: „Живимо у свету у коме се људи плаше обавеза. Желе слободу, али не разумеју да је права слобода слобода да воле, слобода да буду одговорни за другог. Без обавеза нема дубине, нема праве љубави“ (Брак и породица).

Модерна култура, презасићена романтичним филмовима и поп музиком, ствара искривљену представу о љубави као стално цветајућем ватромету емоција. Када те емоције избледе, људи погрешно верују да је „љубав прошла“ и траже нове сензације. Истовремено, заборављају да права љубав нису само осећања, већ и воља, одлука, свакодневни рад, стрпљење и опроштај. Срећа се поистовећује са одсуством проблема и максималним задовољством.

Психолог Људмила Петрановска, иако није искључиво православни психолог, њена запажања о породичним кризама су у складу са православном визијом: „Људи често траже срећу споља, у партнеру, у околностима, уместо да је граде у себи. А када наиђу на неизбежне тешкоће, верују да су погрешили у свом избору или да не заслужују срећу. Али срећа у браку није дар, то је заједнички, свакодневни, понекад напоран рад“ („Тајна подршка: везаност у животу детета“).

Одступање од вере и духовних традиција лишава породицу њеног главног значења и ослонца. Без Бога, породица постаје крхка, рањива на спољашње утицаје и унутрашње сукобе. Губи своју свету компоненту и претвара се у погодну или незгодну заједницу две независне индивидуе.

Старац Пајсије Атонски је више пута наглашавао: „Ако у породици нема Христа, нема молитве, нема поверења у Бога, онда је таква породица осуђена на распад. Само Божја благодат може да ојача и сачува супружнике у јединству и љубави“ („Речи. Том IV. Породични живот“).

Јаз између идеала и стварности је очигледан и болан. Али то није разлог за очајање. Православље увек нуди пут ка исцељењу и препороду. Како ми, савремени људи, можемо да вратимо правилан однос према породици?

Први и најважнији корак је повратак Христа у центар нашег породичног живота. То не значи само одлазак у цркву на празнике, већ активно учешће у црквеним тајнама, заједничку молитву, читање Јеванђеља и труд да се живи по Божјим заповестима.

Архимандрит Јован (Крестјанкин), један од најпоштованијих стараца 20. века, рекао је: „Почните и завршите свој дан молитвом. Молите се заједно, пре оброка, пре спавања. Нека Христос увек буде невидљиво присутан међу вама, тада ће ваша породица бити јака и благословена“ („Приручник за супружнике“).

Изградња јаке породице је стални духовни рад. То је борба са сопственим егоизмом, гордошћу и огорченошћу. То је способност да се опрости, да се трпи, да се попушта, да се види лик Божји у ближњем.

Свети Лука (Војно-Јасенецки), лекар и архиепископ, наглашавао је: „Љубав не долази сама од себе и не живи без труда. Она захтева стални рад душе, самоодрицање и жртву. Само таква љубав је способна да створи истинску, неуништиву породицу“ („Дух, душа и тело“).

За ово вам је потребно:

• Понизност – признање сопствене слабости и спремност да се прихвате недостаци партнера.
• Стрпљење – спремност за заједничко превазилажење тешкоћа и искушења.
• Опроштај – способност да се ослободите негодовања и започнете све испочетка.
• Молитва – свакодневни апел Богу за помоћ и подршку.

Значај свесне припреме за брак не може се преценити. То укључује не само предбрачне разговоре са свештеником, већ и самостално проучавање православног учења о породици, читање духовне литературе и комуникацију са искусним брачним паровима. Млади људи треба да схвате да не улазе у лаку авантуру, већ у озбиљну, одговорну и свештену заједницу.

Протојереј Димитриј Смирнов , познат по својој директности у породичним питањима, више пута је позивао на озбиљне припреме: „Пре него што се венчају, младић и девојка треба да се упознају не само споља, већ и духовно. Треба да буду спремни на тешкоће, треба да схвате да је брак крст који носе двоје људи, и тек тада постаје спасоносни крст“ (из серије проповеди „На путу ка браку“).

Деца су највећи благослов и гаранција наставка породичне лозе, као и прилика родитељима да покажу безусловну љубав. Васпитање деце у православној вери је дужност и радост родитеља, што доноси велике духовне плодове.

Дакле, видимо да је сукоб идеалног, православног става према породици са стварним, често искривљеним модерним идејама један од кључних проблема нашег времена. Идеал породице као „мале цркве“, где владају жртвена љубав, смирење и заједнички духовни подвиг, супротстављен је свету у којем доминирају индивидуализам, конзумеризам и страх од одговорности.

Међутим, овај контраст не би требало да нас депресира. Напротив, требало би да постане позив на акцију, на преиспитивање наших вредности. Повратак православним принципима, свесном изграђивању породице на темељу јеванђелских заповести и благодати Свете тајне брака једини је поуздан начин за обнављање и јачање овог светог заједништва.

Породица није само место где живимо. То је место где се спасавамо. То је пут ка Богу, пут ка преображају и вечном животу. Нека свако од нас размисли о томе какав став према породици живи у нашим срцима и покуша да га усклади са Божанским планом, како би наши домови постали истинске „мале цркве“ које сијају светлошћу Христове љубави.

Свештеник Леонид Бартков

https://mitropolija.com/2025/09/17/porodica-u-savremenom-svetu-izmedju-ideala-i-stvarnosti/

Свети пророк Мојсеј Боговидац, велики вођа и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом; 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео, али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс. 20, 12).

Упокојио се у 120. години живота свога. Као чудотворац био је праобраз Христа, по речима Св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби Св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.

Тропар (глас 2):

Пророка Твога, Мојсеја, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Свети свештеномученик Вавила, беше архијереј у Антиохији у време цара Нумеријана. Овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Постиђен цар врати се. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а потом их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.

https://mitropolija.com/2025/09/16/prorok-mojsej-bogovidac-sveti-svestenomucenik-vavila-2/

Митрополит дабробосански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као “Невесињска пушка”. Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети архијерејски сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабробосанског.

Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за српски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку српског народа.

Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом српског православног народа. Био је архијереј Српске цркве у времену када је римокатоличка Црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Белим орлом другог реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабробосанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, Митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: „Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.“

Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: “Јесте ли Ви тај Митрополит који је захтевао рат са Немачком?” и нагласио је да би га због таквог става требало убити.

Митрополит Петар му је на то одговорио: „Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!“

Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!“

Овакав став Митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али Митрополит им је рекао: “Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама”. Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању Митрополита Петра у тим тешким данима.

Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у Митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да Митрополит Петар мора одмах да крене са њима у “равнатељство” ради саслушања. У “равнатељству” је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, Митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио.

Епископ др Атанасије Јевтић, наследник Митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи “Српска Црква у Другом светском рату” навео је да је Свети архијерејски синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Петар Зимоњић и Његово преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599 у Београду којом је такође тражено да се Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације. Под бројем 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Претседништва владе представка Светог архијерејског синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске цркве. Председништво Министарског савета Обр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило је да је штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да се на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да се други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити. Свети архијерејски синод се и после тога у више махова интересовао за њихову судбину, али без икаквог успеха (В. Бр. 322 и Пов. бр. 425 из 1942. године). После завршетка Другог светског рата, сазнала се права истина о страдању и великом мучеништву Митрополита Петра Зимоњића.

https://mitropolija.com/2025/09/16/sveti-petar-dabrobosanski-7/

Свети свештеномученик Антим рођен је у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана; … имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима”. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа.

Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму 20.000 мученика (в. 28. децембар) То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се с тим не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Св. Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мучеништва, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла 20 војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Удивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се скрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Уз пут сви војници повероваше Христа и бише крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV столећа.

Тропар (глас 4)

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Антиме: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

https://mitropolija.com/2025/09/15/sveti-svestenomucenik-antim-3/