Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Дела Апостолска (ВИДЕО)

Mon, 02 Jul 2018 07:45:00 +0000

Презвитер Арсеније Арсенијевић: Силина вере (звучни запис)

Mon, 02 Jul 2018 07:40:00 +0000

Свети Јован чудотворац Шангајски и Санфранцискански (ВИДЕО)

Sun, 01 Jul 2018 18:59:18 +0000

Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље.

Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.

У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета.
У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић.

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао.
Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.

Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет.

У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио.

О себи је написао следеће:
„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“
За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија.

Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском

Продавац београдских новина кинески владика

У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају.

Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење.

Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство.

Мали мисионар, 1934.

Извор: Светигора

Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму

Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице.

ГАЛЕРИЈА СА ДОЧЕКА МОШТИЈУ СВ. ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

Саборник – лист београдског саборног храма - посвећен Св. Јовану Шангајском можете преузети овде

Специјално издање Саборника – листа београдског саборног храма - посвећено доласку моштију Св. Јована Шангајског у Сремску Митровицу погледајте овде

Извор: Saborna crkva.com

Кондак

Славни апостола Христових наследниче, јавио си се да нас маловерне и хладне срцем спасеш. Древних светих благодаћу и подвизима обукао се јеси, зато си од Бога и Небесне тајне добио. О предобри хранитељу сиромаха, који дајеш наду од света одбаченима, о светилниче Христов, Божанственим пламом у освит Страшнога Суда ужежени. Моли се за нас, светитељу оче Јоване, да се и наша срца разгоре пламеном спасоносне љубави за Христа и да се спасу душе наше у времена последња.

Вероучитељ Мирко Василић: Гоњење хришћана у прва три века

Sun, 01 Jul 2018 17:38:00 +0000

Узроци гоњења

Од самих својих почетака, Црква се непрестано сусретала са многим проблемима. Безброј пута проблеми су се рађали без разлога. Прве веће проблеме Цркви је стварала јудејска заједница, где се на самом почетку истакао фарисеј по имену Савле, који се касније преобратио у хришћанство и добио име Павле (Дап 9). Павле је касније постао хришћански мисионар и апостол који је скончао управо тако што је убијен због своје хришћанске проповеди. Ово је на неки начин касније постала парадигма за гоњење хришћана. Како? Па хришћани би исповедали веру у Једног и Истинитог Бога, а када би дошла претња од стране многобожаца где је цена плаћања живот или смрт, хришћани би својом вољом одлучили да ли желе да страдају за Христа, или да Га се пак одрекну и тако сачувају себи живот. Овако се такође образовао и култ мученика, тј. оних који би страдали за име Христово, будући да су се они водили јеванђелским речима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га! (Мт 17, 24-25). Они су тако бивали прослављени од стране Цркве, јер се датум њихове мученичке смрти за Христа Васкрслога, сада славио као датум њиховог новог рођења.

Датум који треба навести као почетак гоњења хришћана је од прилике јул 64. године, када је највероватније цар Нерон (54-68.) запалио Рим у жељи да преуреди град и учини га лепшим . Прогони су били промењивог интезитета и са паузама, разлози су пак били многоструки, а најважнији је био тај што Црква није прихватала да постане део религиозног бића римског царства, које је за центар имало култ цара који је поштован као бог и коме су се приносиле жртве. Оваква пракса се почела примењивати од владавине Октавијана Августа (27-14.). У римској империји, једино јеврејска заједница није морала да поштује култ цара, управо из разлога што су цареви били свесни чињенице да од њих такву част неће добити никада. Јевреји су били привржени својој вери-вери у Јахвеа, старозаветног Бога, а прогони су за њих били мање-више уобичајни јер су и они током своје историје претрпели разноразне муке за веру, али колективно је се никада нису одрекли. Вера је била за њих начин живота и пре, а и тада, тако да римски цареви познавајући њихов менталитет нису од њих захтевали поклоњење, док су сви остали морали да прихвате култ цара као бога. Хришћани такође нису прогоњени у почетку, јер су за римску империју они заправо били јеврејска секта, па су стога (по Римљанима) били слични једни другима, те их нису дирали. Проблеме које су они имали унутар себе је требало тако и да реше, што су им Римљани и дозвољавали. Проблем је настао у оном моменту када су незнабожци увидели да хришћани сачињавају религију која се разликује од свих до тада познатих и то има је веома засметало. Тада су схвативши да нешто није у реду, почели сваљивати кривицу на хришћане за сваку ситницу. Чак су настале и изреке које су указивале на то да су хришћани криви за све невоље које се дешавају и да њих треба уништити како би се умилостивили богови који су били гневни због хришћанског исповедања вере. Најпознатије су: Када не даје бог кишу, онда устајмо на хришћане!; Ако се излије Тибар и допре до градских зидина, хришћане лавовима! У оваквом духу су настала гоњења хришћана, а највећа оптужба била је она којом је цар Нерон оптужио хришћане да су они криви за пожар у Риму и тада је можда и званични почетак гоњења хришћана.

Као што смо поменули, највећи ,,трн у оку“ хришћанима је био тај што су морали поштовати цара као бога. Сви остали закони нису били проблематични и хришћани су могли и желели су да их испуњују, али је овај за њих био недопустив, јер ако би се поклонили цару као богу, то значи да би окренули леђа правом Богу. Римљани су чак нудили и алтернативу да Христос буде један од многих богова и да на тај начин учине компромис са хришћанима, али је и ово било неприхватљиво. Римски празници су функционисали тако што су имали за задатак да покажу јединство огромне, мултиетничке и мултиконфесионалне државе, а све то је пак повезивао цар који је поштован као бог. Одбијајући да учествују у државним празницима и да се поклоне цару, хришћани су оптужени да не поштују државу, јер је овакво понашање напад на државу, тј. антидржавни акт. Ово не само што је побунило римски свет, већ се и у Цркви родило питање, да ли је потребно да Црква буде део државе, или да се одвоји од ње и да на тај начин дочека Христа, изолована од света. Хришћани су одбијали да буду део света из верских и етничких разлога, те су тако хришћанска богослужења постајала предмет расправе и нагађања, јер су због своје тајновитости родили разне предрасуде. Тако су нпр. Агапе (вечере љубави), које су за центар имале Евхаристију проглашене за оргијања, а центар свега, причешћивање је било канибализам, јер су незнабожци мислили да хришћани пију крв и једу месо човека. Ово је донекле имало смисла, јер је већина незнабожаца била необразована и сматрала је да је њихова религија која је садржала свакојаке обреде била исправна и права, док хришћани обредима нису придавали готово никакву пажњу, те су тако по њима они били ти који су у заблуди. Суштина је за хришћане заправо била у животу у Христу, а који се једино остварује на Евхаристији у заједници верних кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом.

Оно што је веома интересантно поменути за крај овог одељка, јесте чињеница да је народ од царева који су долазили на престо римске империје, очекивао да они унапреде царство, али и да изнова започну нове прогоне, тачније да наставе праксу својих претходника. Царевима је такође сметало и то што је Црква била универзална, те је себи позивала асполутно све људе, независно којој су религији пре припадали, независно од расе и од националности.

Рад у целости можете прочитати ОВДЕ

Протосинђел Сергије: Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења! (ВИДЕО)

Sun, 01 Jul 2018 16:02:00 +0000

Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је јеромонах Арсеније, игуман манастира Косијерево код Никшића, а саслуживали су му бројни свештеници који су из разних крајева дошли са вјерним народом на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу.

Сабрани који посте Петровдански пост, који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца.

Света Литургија одслужена је и у Доњем Острогу, у цркви Свете Тројице. Уз молитвено учешће великог броја монаштва и вјерног народа, началствовао је протојереј-ставрофор Милан Пајкановић из Бањалуке, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима.

После читања зачала из Светог Јеванђеља о Христовом сусрету са двојицом бјесомучника, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је између осталог казао да се у тој причи види велика божанска сила, јер је једино Богу могуће да има власт над свима.

– Видјели смо и из других јеванђељских примјера Његову силу над небеским и земаљским силама. Утишава море, смирује вјетар, васкрсава мртве, лијечи болесне, просвјетљује очи слијепима и чини сва чудеса која су само Богу могућа. Једно од тих дивних чуда и божанских својстава и нама чврстих доказа да је Господ Исус Христос заиста Бог и човјек, јесте и ово што га ови зли духови овако понизно моле куда да пођу – казао је о. Сергије.

Он је додао да њихова молитва није била свезана са смирењем, са скрушеношћу и покајањем које је бескрајно потребно да нас одвоји од демонске саможивости, самозадовољства и злобе као најцрњег печата нечастивог.

– Гледајући сву страхоту око себе, пригрлимо покајање и као што каже апостол Павле, срцем се вјерује за праведност, а устима исповиједа на спасење. Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења. Радујмо се са онима који се радују и плачимо са онима који плачу и тако постанимо Хришћани који ће свједочити и у овом вијеку гдје није лако свједочити спасоносну вјеру коју смо добили од самог Господа и Спаситеља Исуса Христа – казао је о. Сергије.

Сабрани који су се припремали присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници.

Извор: Манастир Острог

Георгије В. Флоровски: Екуменски циљеви и сумње

Sun, 01 Jul 2018 15:56:36 +0000

Овдје смо се сакупили најприје да поново упознамо једни друге. У ствари, да упознамо једни друге као ближње и браћу у Христу. Јер годинама смо били изоловани и удаљени једни од других. Морамо поново успоставити и открити заједнички језик. Овде смо сада као званични претставници сопствених „цркава“; тј. својих многоструких и разноврсних предања. То значи да претстављамо подијељено хришћанство, показујући првенствено међусобну различитост и удаљеност. И ма колико обећавајуће и важно наше окупљање може бити (и надајмо се биће), никакав екуменски састанак не може сам по себи анулирати, па чак ни сакрити наше стање подијељености. Морамо забиљежити наше размирице прије него што дођемо до било какве сагласности. Али никаква „сагласност“ сада није могућа. Имајмо на уму да нама није дата нити моћ, нити ауторитет да „доносимо законе за цркве“, тј. да задиремо изнад зидова подијела.

Морамо бити самоувјерени и довољно храбри да би се суочили и прихватили ову чињеницу, ма колико тужна и непријатна она била. Само отворено препознавање ове тешке ситуације може нас поставити на прави пут, ако заиста намјеравамо направити напредак ка истинском рјешењу екуменске напетости. Јер заиста постоји напетост. Екуменска ситуација је антиномична и, штавише, двосмислена и екуменски проблем је трагичан. За хришћане трагедија није ништа друго него гријех. Зато не постоји „мирољубиво“ ријешење. Трагедија може само да кулминира у страхоти или кризи. Људска трагедија је већ кулминирала у страхоти крста. Људски одговор овој божанској кризи историје мора бити покајање и вјера. Мир и слава долазе само преко крста.

То не значи да треба да игноришемо скорашња екуменска постигнућа, растућу хришћанску кохезију или заједничку тежњу хришћана једних ка другима, пораст међусобног разумијевања и пријатељства и спремности на разговор. Но, парадокс је у томе што на сваком кораку екуменског напретка откривамо нове и дубље потешкоће, нове разлике, нове и горуће тачке неслагања. Опет и опет морамо да преиспитујемо и исправљамо не само сопствену политику или тактику, него и саме наше циљеве и намјере.

Проблем хришћанског помирења је бачен пред нас – мислим, пред нашу генерацију – прије свега из практичних разлога. Или да кажем, због нашег разочарења и очајања? Морамо признати да смо дирнути и збуњени првенствено тренутним „метежом човјечанства“, његовим тренутним хаосом и ћорсокацима, кризом и распадом наше цивилизације, пријетњом атомским оружијем и свеопштим ратом, крајем једне епохе. Налазимо се у алармантној ситуацији када се захтјева хитно и тренутачно дјеловање. „Наше несретне подијеле“ пројављују се све више и више као једна огромна сметња било каквој дјелотворној хришћанској акцији на било ком пољу, било да се ради о дјелотворном хришћанском отпору или било каквој борбеној иницијативи. Очигледно, само заједничка и споразумна акција има неку шансу за успјех. Некаква хришћанска кооперација, коалиција хришћанских снага нам је неопходна ако смо на путу да се сусретнемо са изазовом „непријатељских јеванђеља“ и потребом да као хришћани мијењамо свијет. Изгледа да хришћани морају доћи до споразума међу њима самима, са циљем да не компромитују сопствене циљеве међусобним препиркама и оспоравањима. Домет и обим ове очекиване сагласности је, у сваком случају, обично остављен магловит и нејасан.

Нико неће оспорити тежину и значај свих ових стратешких разматрања. Поновно откриће смисла хришћанске одговорности за овај свијет је, свакако, истинско и драгоцијено екуменско достигнуће. Хришћанство, наравно, није само проглас одређених општих принципа, већ је оно темељни садржај свакодневног живота. Хришћанство мора бити практиковано и стављено у акцију овдје и сада, hic et nunc; мора бити прилагођено било којој и свим ситуацијама, у сваком погледу и у свако вријеме, semper et ubique. Онострани карактер и циљ хришћанске поруке не значи хладну равнодушност према овоземаљским потребама, потребама беспомоћног човијека који страда. Хуманост и милосрђе су обиљежја сваког истинског хришћанског живота. Људско достојанство и друштвена правда су неизбјежна питања унутар најургентнијих забринутости цркве. А Православна црква, посебно, никада не може да заборави енергичну молбу Св. Јована Злтоустог за друштвено милострђе и правду.

А ипак, овакво примјењено хришћанство је највеће искушење цјелокупне људске историје, сада и увијек. Основну карактеристику чини ово: ми се суочавамо са искушењима овога свијета умјесто да сами искушавамо свијет. Предајемо се дубиозном задатку повременог одобравања или неодобравања догађаја и настојања овог пролазног свијета. Очајнички се расправљамо и препиремо да ли цркве треба да се приклоне комунизму или капитализму, или нечему другом, и који од постојећих друштвених и политичких програма треба да буде одобрен условном или безусловном хришћанском подршком. Ми једноставно посматрамо правац историје, коментаришући, понекад страствено, њене погрешке или достигнућа, понешто поздрављајући, а понешто осуђујући. Наше питање је: у овом свијету, шта је то што треба бити прихваћено и препознато од стране хришћана, а шта је оно чега се треба одрећи: на којим пољима могу и требају хришћани свесрдно или тактички да се придруже синовима овога свијета у заједничком напору ка преобликовању и управљању људском свакодневицом; и на којим пољима они морају да одбију било какву сарадњу и следе сопствани посебан пут? Оно што овдје заобилазимо је дух истинске хришћанске иницијативе. Начелни сукоб између јеванђеља и „овога свијета“ је управо тиме опасно замрачен и сакривен унутар наших екуменских разматрања. У опасности смо да будемо поробљени својом сопственом стратегијом.

Право хришћанско мјерило није стратегија већ истина. Хајде да за тренутак прихватимо да се можемо некако сложити око неких мање или више одређених и карктеристичних ставова с обзиром на алармантне потребе овог нашег времена. Хајде да замислимо да заиста можемо говорити једним гласом о тренутној политичкој, друштвеној и међународној ситуацији. На неки начин, то би био заиста спектакуларан успјех, истинско стратешко достигнуће. Па ипак, да ли би то означило икакав прави напредак ка истинском екуменском рјешењу – мислим на рјешење правог екуменског проблема – исцјељење схизме?

Усуђујем се истакнути да би то, по мом личном мишљењу, првенствено био катастрофалан промашај. Могу ли то овако да формулишем: Може ли истинско хришћанско јединство бити поново успостављено договором око секуларних питања? Зар то не би била апсурдна ситуација када би хришћани били јединствени по питању секуларистичких и несуштинских ствари, а у исто вријеме несложни око онога што је суштинско? Неприродно јединство у споредном, а нејединство у неопходном! Не би ли то истакло и показало да никаква доктринарна или вјероисповједна неслагања нису од виталне важности? Јер у том хипотетичком случају, хришћани би могли да се понашају као да су уједињени. Зар би појединац из црквених редова уопште затражио нешто боље? Зар не би, у том хипотетичком случају, површан људски споразум, постао лажна замијена за истинско хришћанско помирење? У сваком случају, опште лице хришћанства још увијек није поново уједињен хришћански свијет, нити је поново уједињена црква, нити Una Sancta.

Суд почиње са Домом Господњим. Није довољно кренути ка екуменском помирењу некаквом стратегијом, била она мисионарска, јевангелистичка, друштвена или било каква друга, уколико хришћанска савијест није унапред свијесна да постоји узвишенији изазов, сам божански изазов. Морамо трагати за заједништвом или поновним јединством не због тога што би нас оно учинило ефикаснијим или боље опремљеним за нашу историјску битку (јер у сваком случају нико не би отишао много испред онога што се изричито захтјева због побиједе на бојном пољу), већ због тога што је јединство божански императив, божанска одлука и план, јер оно припада самој суштини хришћанства. Хришћанско нејединство, не значи ништа мање него неуспјех хришћана да буду истински хришћани. У подијељеном хришћанству, нико не може да буде пуни хришћанин, чак иако стоји у пуној истини и сигуран је у своју потпуну преданост и послушност истини „једном преданој светима“, јер никоме није дозвољена слобода од одговорности за друге. За све је – а то је привилегија хришћана, у исто вријеме омаржен и слављен – чувар сопственог братства. Католичност цркве никада није сломљена људским одцијепљењима, али је опасно угрожена „несретним подијелама“. Хришћански провинцијализам – „протестантизам локалне традиције“, да употријебимо Соловљевјеву мисао – није ништа мањи промашај од доктринарне грешке. И ако јерес превлада, зар то није првенствено зато што је свједок православне истине непримјерено или крајње занемарен.

Хришћанско нејединство је отворена рана која крвари на величанственом тијелу Христовом. Учињена су настојања да се постојеће разлике и супротности прикажу као комплементарне; тј. као изоловани и преувеличани аспекти једне цијелине који могу бити помирени једноставно закључном и широм синтезом. Чак се тврдило да је историјска диференцијација неопходна припремна фаза на путу ка таквој синтези. Али ипак рашчлањена цијелина не може бити обновљена само помоћу једне аритметичке операције. Хришћанско нејединство није неизбјежно несавршенство прелазног периода црквене историје, док је црква још увијек на свом ходочашћу кроз овај свијет, још увијек in via, и пуна слава божанске отаџбине не може бити откривена, јер још није дошла пуноћа времена.

Напротив, то је отворени промашај и безвјерје. Ми сувише добро знамо да је истинско хришћанско јединство заиста разбијено. Цијелина никада не може бити поновно успостављена једноставним здруживањем искривљених дијелова. Такође, многа од „предања“ су чисто негативна или полемичка и само стоје у опозицији. У сваком случају не могу бити сједињене таква каква су. Морају бити преобликована и поново укалупљена да би се уклопила у реинтеграцију. То значи да је једини пут ка екуменској синтези пут на коме се комбинују повратак и обнова, поновно рођење и покајање. Никакво јединство међу хришћанима не може бити постигнуто док год не изумру извесне историјске диференцијације. У „поновно уједињеној цркви будућности“, ако допустимо ову прилично двосмислену фразу, неће бити мјеста за оне који и даље тврде да су од Петра, Павла, Аполоса или било кога другог, ма какво модерно име такви нови Петри или Павли на себе узели. Разлике се морају превазиђи, а не једноставно превидјети. И паралелно постојање различитих традиција и тумачења, тешко да може бити допуштено. Некакав крајњи избор мора бити учињен. Истинска синтеза претпоставља способност разликовања.

Указивати на ово не значи нужно залагати се за било какво брзоплето деловање или наметати некакву већ спремну шему поновног уједињења и помирења. Напротив, то значи изазвати или чак одбити такве шеме и упозорити на супротстављање било каквом неразумном или преурањеном деловању. У ствари, то значи позвати себе и све оне којима је благословено име Господа Исуса Христа сама Истина и изнад чијег имена не постоји име на овоме свијету, да позовемо себе и њих на пут крста, туге, патње и покајања. „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје“ (2. Кор. 7, 10).

Истинско екуменско братство може бити само општеважеће и свеобухватно. Али то не значи да оно може бити и да треба да буде једна „отворена заједница“. Извјесни врло строги и недвосмислени термини су неизбјежно прописани и претпостављени. Ми смо прихгватили основу конференције и сарадње, вјеру у Христа као Бога и Спаситеља. Но, свакако, неко би се могао запитати да ли је такав исказ довољно јасан и погодан. Могуће је да се у практичној сарадњи покаже да није. Но, опет та практична сарадња ни по чему не би требала да се изједначи са крајњим екуменским задатком и циљем. Морамо направити јасну разлику између крајњег циља тренутног настојања екуменског покрета. Било какава забуна по овом питању могла би бити катсрофалана и одвела би нас или ка утопистичкој обмани или ка хуманитарним тривијалностима. Крајњи циљ – истинско успостављање хришћанског јединства у вјери и љубави –свакако је изнад људских планова и људског домет, и можда чак и с оне стране свих историјских хоризоната. Крајње јединство може доћи једино свише, као безуслован дар свемогућег Бога. Наша тренутна настојања су много ограниченија,: да окончамо своје предрасуде и кратковидост, да се зближимо у разумијевању правог значења постојећих размирица и њихових правих коријена и узрока. Овакав екуменски преглед ћа донијети можда мало утјехе, али ће прије свега донијети трагичан немир. Али, пут спасења је неизбјежно узак пут.

Отворено говорећи, Свијетски савјет цркава је у ствари оформљен само за сарадњу, конференције и консултације. Враћам се на Устав (Праграф III, Функције, тачка 4), и вјерујем да је ту суштина: „унаприједити растућу екуменску свијест међу члановима свих цркава“. Но, у овој тачки морамо се запитати најмање два слиједећа питања.

Оснивачка скупштина Светског савета цркава, Амстердам 1948.

Прво, да ли је довољно поновно открити „најмањи заједнички именилац“ свих деноминација (наравно, унутар оквира који је већ унапријед прихваћен) и прихватити га као доказ и знак јединства. Да будемо искрени, то би се показало као превише, minimum probat, и у исто вријеме не би показало баш ништа, nihil probat. Но, такав именилац постоји, врло реалан, рецимо Символ вјере. Но, да ли нас он узводи изнад нашег тренутног стања нејединства. Само то што га можемо заједно изговарати и сада док смо још увијек подијељени (и немојмо заборавити да неки од наше браће то и чине, али уз противљење и жаљење), показује да је то непримјерена основа за истинско помирење. Јер дозвољено нам је да га тумачимо како желимо. Но, свакако Символ вјере као ни Свето Писмо само по себи, да употребимо израз Св. Иларија, est non in legendo, sed in intelligendo. То јест, оно што је суштинско налази се у смислу, а не у самом слову по себи. Или, опет, није довољно да се сложимо по питању „историјског епископата“ бранећи обједињено доктринарно тумачење. Ријечи и институције не дјелују ex opere operato.

Укратко, морамо трагати за дубоким богословким консензусом. То је једини гарант здравог буђења екуменске свијести. Само на том нивоу ће наша сарадња на практичном пољу такође бити права заједничка акција хришћана као хришћана. Није довољно регистровати постојеће споразуме да би утврдили постојеће јединство. Јединство за којим ми трагамо јесте управо оно јединство које не постоји, исторјски или емпиријски говорећи. У сваком случаји, екуменски не би требало да значи нити пан-протестантски, нити не-римски, нити ништа томе слично. Никаква истинска екуменска сарадња, нити истинско хришћанско братство, и очигледно поновно хришћанско уједињење не може бити постигнути уколико се Рим не укључи. Не мислим на садашњи Рим, већ на истину и насљеђе на којима је Рим стајао и још увијек стоји, упркос свему што би се могло рећи против „ромејства“. Крајња интеграција хришћанства мора бити истински потпуна и општа. Све друго је само дјелимично и привремено неизбјежно, начелно непримјерено и непотпуно и чак можда и обмањиво. Никакво сентиментално братимљење никада неће бити од помоћи. Но, не дајмо се збунити. У стању смо напредовати много више него што признајемо. Коријенита богословска потрага омогућиће нам да стекнемо шире погледе и превазиђемо беспотребне историјске страхове. Сувише смо његовали своје локалне традиције. Хајде да поново успоставимо саборни ум. Доктринарна прецизност неће спријечити, али ће помоћи истинско јединство.

И друго – што је само други поглед на исту ствар – права снага хришћанске позиције је у „оностраности“. Јер, свакако, хришћанство није „од овога свијета“ и није само један од елемената уткан у платно овога свијета. Оно је свијет за себе. То је управо оно што непрестано губимо из вида и у чему не успијевамо опстати. Спутани смо сопственим страхом да ћемо бити одвојени од текућег живота. Али, у ствари, снага хришћанства је укоријењена у његовој супротстављености свему нехришћанском. Никакви секуларизовани савезници не могу помоћи хришћанску ствар, ма какво име да носе. Као хришћани, ми немамо осим једног небеског савезника, нашег Господа Исуса Христа, коме је дата сва моћ на небу и на земљи, чак и у оваквом компликованом и бунтовном свијету као што је наш. Из тога разлога хришћани не могу и не смију прихватити ни један други ауторитет чак ни у секуларним стварима. Христос је Господар и Владар над историјом, не само над нашим душама. То даје основни приоритет богословским темама. Јер наша неслагања у области праксе нас неизбјежно враћају на мноштво тумачења божанске поруке и божанског рјешења наше људске трагедије и пада.

Сјетимо се величанствених Њуманових стихова.

The night is dark, and I am far from home,

Lead Thou me on.

Keep Thou my feet! I do not ask to see

The distant scene: one step enough for me.

Ноћ је тамна, а ја сам далеко од куће

Ти ме води даље.

Чувај моје стопе! Не тражим да видим

Удаљене призоре: један корак је довољан за мене.

Надaјмо се и вјерујмо да ће нам сада и овдје љубављу Божијом, милосрђем Господа нашег Исуса Христа и надахнућем Духа Светога, бити допуштено да учинимо један сигуран корак ка истинском исцјељењу хришћанске схизме.

Извор: Теологија.нет

Радио Светигора: Катихета Бранислав Илић представља интернет страницу “Православног мисионара“ (звучни запис)

Sat, 30 Jun 2018 14:50:00 +0000

У години када “Православни мисионар” званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, са поносом прославља јубилеј 60. година активног и богоугодног постојања и делања на пољу ширења речи Божје, отворена је и нова интернет страница која обилује бројним садржајима.

О интернет страници “Православног мисионара“ разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем чланом уређивачког одбора Православног мисионара задуженог за односе са медијима, који нам је представио и нови број овог часописа.

Извор: Радио Светигора

ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

Протопрезвитер Сретен Лазаревић: Свети Оци о причешћивању (звучни запис)

Fri, 29 Jun 2018 16:53:52 +0000

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/29.06.18 - SPECIJAL - o Sreten Lazarevic - 0.40.01.mp3

Презвитер Игор Карановић: Ми смо народ коме је Христос задужбинар! (звучни запис)

Fri, 29 Jun 2018 16:50:42 +0000

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/o. Igor Karanovic - Vidovdan Debeljaca.mp3

ТВ Храм: Протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо: Педагошко-катихетски рад Митрополита Амфилохија на Православном Богословском Факултету (ВИДЕО)

Fri, 29 Jun 2018 16:34:40 +0000

ТВ Храм: Протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић: Епископ Атанасије као обновитељ свештених канона (ВИДЕО)

Fri, 29 Jun 2018 16:32:35 +0000

ТВ Храм: Протопрезвитер-ставрофор др Владан Перишић: Теолошке аналогије (ВИДЕО)

Fri, 29 Jun 2018 16:30:23 +0000

Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић): Ево нас на страшном месту постојанства и достојанства!

Fri, 29 Jun 2018 16:12:04 +0000

Ево нас на страшном месту постојанства и достојанства. Српски народ има пословицу „Кадар бити стићи“ и стигли смо да ослободимо Косово. Кадар бити некада и повући се, утећи привремено, али најважније на страшном месту постојати. Ми смо овде на том месту постојанства.

Кад је дошла јединица на Газиместан која је прва избила овде, капетан је предложио војницима ко ће да прочита песму „На Газиместану“ Милана Ракића који је био конзул у Приштини. Војник је пришао капетану шапнуо му, а у том излази из строја песник Ракић и рецитује своју песму, јер је имао наду (1912. година). Лажу који кажу нама деци овога века, да нас захватила западњачка река, и да нам се душе опасности-смрти плаше. Има нажалост оних који су и на власти и који се плаше кукавице. Говоре нећемо гинути, али могу да гину косовска деца, а његова деца неће да гину!? Ако треба, даћемо животе за ново ослобођење Косова. Е, да Бог да и биће тако.

Кад је дошао на Косово, дични син Светога великомученика Лазара Косовског, Стефан, висок, Деспот српски, подигао је онај стуб и запис на њему Косовски. Прошле године сам га читао. Е, да Бог да да се нађу да подигнемо тај споменик овде како на њему храбро пише, да он говори и сведочи. Овај споменик је подигнут хвала Богу и сведочи, али и наши доласци овде, браћо и сестре, сведоче о томе.

Нисмо погнуте главе, нисмо понижени, а хоће да нас понизе. Данас је говорио митрополит (у беседи у манастиру Грачаница, митрополит Амфилохије–прим. аут.), да хоће да спроводе референдум. О чему, вели, референдум? О Косову и Лазаревој глави? О деспоту Стефану, о песнику Ракићу? Ми ћемо се борити за Косово и опстаћемо и остаћемо, али немојмо да се подајемо јефтиним пропагандама. Поменуо је Митрополит да следују многи султану Мурату – ако не Мурату, онда следују Ердогану. Он је постао личност у Србији, а колико је само инвестирао у Приштини, у Пазару, Сарајеву… Турке нам доводе и не знам кога још. Имамо ми своје јунаке, имамо ми будућност своју. Кажу ми људи у средишној Србији, сутра да буде мобилизација пола би се нас јавило добровољно на Косово. Даће Бог доћи ће и тај дан.

Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе!

Газиместан – Видовдан 2018. године

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Др Предраг Драгутиновић: Тешко вама писмознанци и фарисеји, лицемери… (Мт 23)

Fri, 29 Jun 2018 16:10:07 +0000

Иако се у време настанка Еванђеља по Матеју може говорити о томе да хришћанство има известан „религијски идентитет“ другачији од јудејског, с обзиром да има своје исповедање вере, утемељујући наративи су у формирању (Еванђеље по Марку већ увелико постоји), богослужбена пракса постоји, као и одређен етос – овде се још увек ради о једној „породичној свађи“, иначе не би било замисливо да Исус својим ученицима за јудејске религијске ауторитете каже: „Све што вам кажу чините и држите, али по делима њиховим не чините…“ (Мт 23, 3). Тако нешто није могуће рећи тамо где су две „религије“ бесповратно отишле свака својим путем. Синагога је у Еванђељу место окупљања Јудеја (синагога „ваша“ или синагога „њихова“) и место где Исусови следбеници бивају прогоњени (4, 23; 23, 34; 10, 17; 22, 6). То може значити да су Исусови следбеници имали своја места окупљања и своје писмознанце (13, 52; 23, 34), али то још увек не значи неповратно одвајање једне заједнице од друге.

Неспорно је да су они који су веровали у Исуса као Месију имали негативна искуства са својим јудејским сународницима. О томе нарочито сведочи парабола о венчању царевог сина (22, 2–8) и врло упечатљиво Мт 23. Овај последњи текст се може читати и сагледавати са више аспеката. Стога је моје читање овде инспирисано, пре свега, једним конкретним питањем: Како се осуде јудејских религијских ауторитета односе према извесним текстовима Беседе на гори (Мт 5–7)? Како то да у једном те истом тексту имамо позивање на безрезервну љубав према свим људима, на неосуђивање, на љубав према непријатељима и онима који нас гоне, и један говор који осуђује и наговештава суд над једним народом (Мт 23)? Дакле, у центру мога интересовања је однос ова два диксурса на нивоу наратива, са другим додатним питањем које гласи: да ли је религијски други из Мт 23 може бити схваћен типски и можда чак саморефлексијски, у смислу да инсистирање на религијским праксама на штету човекољубља може девалвирати или чак укинути и смисао саме и сваке религије? Да ли је читање Мт 23 могуће тако да и ученици, они који су позвани да следе идеалу Беседе на гори, препознају ова упозорења као упућена не само религијски другом већ и њима самима?

Исусов говор у Мт 23 је у ствари део већег говора који обхвата главе 23–25. Иако се адресати и теме Исусових обраћања у оквиру ове велике текстуалне целине мењају, Еванђелист говор представља као јединствен, и то у циљу маркирања петог, великог Исусовог говора у Еванђељу који тако читав еванђелски текст представља као ново Петокњижје Мојсијево. Мт 23 је прво обраћање у оквиру ове текстуалне целине и његови директни адресати су народ и ученици (23, 1). Иако се директно прозивају „писмознанци и фарисеји“ они се не наводе као присутни. Говор је троделан: у првом делу се претенциозним, социјално и религијски амбициозним писмознанцима и фарисејима супротставља скромност и егалитаризам ученика (23, 1–12), у другом делу следе седам или осам „тешко вама“ против религијског лицемерја писмознанаца и фарисеја (23, 13–33) и коначно два суда против „рода овога“ и Јерусалима (23, 34–39). У овом излагању ја ћу се концентрисати на први и други део текста.

У првом делу (1–12) Исус најпре констатује да су на Мојисјеву столицу сели писмознаници и фарисеји – оно што следи показује да су они у ствари узурпирали и корумпирали религијско наслеђе отаца. Ова узурпација и корупција религијског не огледа се у томе што они поучавају, то није проблем, већ у ономе што чине и како се понашају. Наиме, они: 1) „везују тешка и несношљива бремена и стављају их на људска плећа, а сами својим прстом неће да их помакну“ (ст. 4); 2) они свој религијски ауторитет воле да показују – како су религиозни, свуда да буду први, да им се указује највећа част (ст. 5–7). Наметање бремена, тј. притискање људи религијским прописима је у потпуној супротности са оном што нуди Исус (11, 28–30: „мој је јарам благ и моје бреме лако“), док је за његове ученике недопустиво да се раслојавају међу собом тако што ће неке називати „раби“, отац (уп. Мт 10, 37), учитељ или наставник. Религијско понашање Исусових следбеника треба да буде сасвим супротно: они су сви браћа, једнога Оца имају и једнога наставника, Христа (ст. 8–10). Нема религијског елитизма, нема тражења почасти за себе, пошто: „највећи међу вама нека вам буде слуга“ (ст. 11). Заједница Исусових ученика и религијски и социјално функционише по принципу „обрнуте пирамиде“ и тражи одговорност сваког појединца: „Ко уздиже самога себе, биће понижен, а ко унизи самога себе, биће уздигнут“ (ст. 12). На самом почетку, дакле, Исус јасно поставља ствари: ученици се морају чувати религијског формализма који угрожава и ниподаштава многе људе и отвара простор за успостављање онаквих међуљудских односа које он сматра противним вољи Божијој за човека.

Следећи текстуални одељак (23, 13–33) састоји се од седам или осам мањих целина од којих свака почиње са „тешко вама писмознанци и фарисеји“. Адресиране су дакле две групе које у јудејству Исусовог времена представљају религијске ауторитете који познају Писмо и предање и сходно томе га тумаче за свакодневне потребе људи. Као што су показала научна истраживања слика јудејских религијских ауторитета која се налази у овом тексту је са историјског становишта неправедна, једнострана и непотпуна. Она је адаптирана полемичкој природи текста. Критика је веома оштра и немилосрдна. Кровна тема читавог одељка формулисана је у ст. 13: „Тешко вама, писмознанци и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате унутра оне који хоће да уђу“ (ст. 13). Овде се уводи кључни појам: „лицемер“. Шест пута ће Исус надаље овако назвати писмознанце и фарисеје. „Лицемер“ се на грчком односи на глуму и глумце, док у јудеохришћанском наслеђу овај појам има искључиво негативну конотацију. Лицемерима се називају они који своја јавно прокламована теоријска начела не спроводе у праксу, који живе у контрадикторности између онога што причају и онога што чине (уп. Мт 6, 2–18; 7, 5; 15, 7; 22, 18). Главна замерка религијским ауторитетима је формулисана: они својим понашањем и религијским формализмом нарушавају од Бога жељене међуљудске односе – „затварају царство небеско пред људима“, дакле онемогућавају људе да учествују у есхатолошком дару љубави Божије. „Царство Божије“ је код Матеја увек један будући догађај коме се у сусрет иде кроз држање онога што је Исус поучавао, дакле бескомпромисне љубави према другом човеку (Мт 28, 19–20). Други прекор (ст. 14) – веома лоше посведочен у рукописној традицији и стога се испушта у критичким издањима текста и научним коментарима – је да писмознанци и фарисеји искоришћавају ситуације у којима се налазе удовице које се сматрају посебно угроженом и слабом групом. „Једете куће удовичке“ у ствари значи да материјално искоришћавају удовице. Такође се тобоже моле дуго, супротно од праксе коју заступа Исус (Мт 6, 5–6). Они су такође велики и посвећени мисионари (ст. 15) који се боре за сваког прозелита, а када га придобију, они га учине „сином пакленим, двапут горим од себе“. Познато је да је пак ревност прозелита увек нешто интензивнија од традиционалног верника – у овом случају он постаје још већи формалиста од својих учитеља, још већи лицемер. Ст. 16–18 заоштравају критику: писмознанци и фарисеји се називају „слепе вође“, „будале и слепци“, веома тешке речи. Они уносе забуну у погледу заклетве: у шта човек треба или сме да се куне? Иако је Исус принципијално против заклињања (5, 33–37), он овде улази у расправу да би показао како се кроз одређивање у шта се сме заклањати прокламују извесне вредности: шта је важније и претежније, храм или храмовно злато? Жртвеник или дар на жртвенику? Регулишући заклињање они у ствари проповедају обрнуте вредности од оних које Исус види као Богом жељене. Надаље, фарисеји и писмознанци дају десетак, десети део својих примања, као порез од кога се издржава свештенство храма у Јерусалиму. Вероватно су у том погледу имали низ прописа, тако да Исус наводи десетак у виду зачина нане, копра и кима (прилично банално), указујући да су оно претежније у Закону запоставили „правду, милосрђе и веру“, „ово је требало чинити, а он не запостављати“: поштовање религијских прописа смислено је једино када је праћено извесним духовним вредностима на основу којих се граде међуљудски односи. Религијски формализам неумитно води као оцеђивању комарца, а гутању камиле, тј. чисте чашу за вино од малог комарца да се не би запрљали, а гутају огромну, притом нечисту, камилу. Поента је следећа: дајете десетак од зачина, а склони сте неправди, немилосрдни сте према другима и немате вере. Одмах затим се надовезује и замерка да се баве чистотом чаше и зделе, а духовно су запуштени, „пуни грабежа и неумерености“: право очишћење долази изнутра, а оно што је изнутра чисто, биће и споља (ст. 25–26). Иста мисао се излаже и надаље: писмознанци и фарисеји су као окречени гробови, споља лепи, изнутра „пуни мртвачких костију и сваке нечистоће“. Споља се они праве праведни, а изнутра су пуни „лицемерја и безакоња“. Критика се још више заоштрава како се говор приводи крају: писмознанци и фарисеји су духовни потомци убица пророка, иако се сада побожно клањају на њиховим гробовима! Они испуњавају меру својих отаца убица тиме што се понашају исто као они, нема разлике. Њих чека суд који неће избећи.

Вратимо се сада питањима која су постављена. Прво: како се Беседа на гори (5–7) и љубав према непријатељима доводи у везу са Мт 23? Беседа на гори је један манифест човекољубља и етике љубави. Поред многих места која говоре о потреби љубави, праштања, неосуђивања других, толеранције, врхунац Беседе на гори је захтев за љубављу према непријатељима: „Чули сте да је речено: љуби ближњега свога и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје, да будете синови Оца свога који је на небесима…“ (уп. Мт 5, 43–48). Очигледно је да између овог Исусовог захтева и низа увреда и осуда на рачун писмозананца и фарисија постоји напетост. Ако се сагледавају као непријатељи Исуса и његових ученика, зар није требало њих љубити и благосиљати? Зар није контрадикторно то да се са једне стране захтева безусловна љубав према свакоме, а с друге стране постоје текстови попут Мт 23? То је велика апорија која се јавља код тумача Еванђеља по Матеју и на ово питање се нуде различити одговори, који сежу од тога да се овај текст игнорише до тога да се проглашава страним телом у еванђелском наративу. Потешкоће заиста постоје. Поменута контардикторност са захтевом са љубављу према непријатељима је евидентна, али и јаки антијудејски тонови који су играли не малу улогу у каснијој историји спорова између Јудеја и хришћана, и понекад бивали једно од оправдања погрома Јудеја. Ове потешкоће постоје и оне се не могу елиминисати. Моја намера је да понудим једно другачије читање Мт 23, наиме читање које донекле може да уђе у дијалог са два наведена приговора (контрадикторност и антијудаизам). Моје читање Мт 23 у контексту теме сагледавања религијски другог се одвија тако што у овом тексту сагледавам критику једног типа религиозности који форму ставља испред суштине, односно који критикује религијски елитизам и формализам заснован на испуњавању форми и ниподаштавању других. Та критика је у основи типска, она се не везује само за историјски контекст, већ изражава типско религијско искуство. Овде је критика религијског формализма упрена не само против оних који га практикују него и у заштиту оних који су њиме погођени. Ова критика је заштита малог, немоћног, религијским расправама недораслог човека. Религијским формализмом су најчешће погођени они мали, обични и маргинализовани људи, а управо они су први адресати Еванђеља: када су ученици Јованови питали Исуса, је ли он тај или другога да чекају, он им одговара: „Идите и јавите Јовану шта слушате и гледате: слепима се враћа вид и хроми ходају, губави се чисте и глуви чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда еванђеље“ (Мт 11, 3–5). Бог Израила се Марији, мајци Исусовој открива као Бог потлачених, малих и одбачених: „Својом руком учини силу, разби охоле у мислима њихова срца, збаци владаре са престола и узвиси понизне, гладне насити добрима, а богате отпусти празне“ (Лк 1, 51–53). Стога моје читање није првенствено фокусирано на „тешко вама“, већ на други део формулације, на оне који су жртве религијског формализма и одсуства човекољубља: Ко су ти људи пред којима се затвара Царство небеско? Ко су удовице? Чије су жртве прозелити? Ко је тај обичан свет који жели да зна чиме да се закуне? Ко су људи притиснути ритуалима? Ко су ти људи пред чијим очима религијски ауторитети изводе побожне представе и праве се важни и супериорни (Religion to Show)? Ко су побијени пророци? У суштини религијски формализам угрожава управо оно за шта се Исус у својој проповеди највише залаже: за успостављање нових, другачијих и у односу на свет алтернативних међуљудских односа где је критеријум љубав једних према другима, и нарочита посвећеност према онима који су по мерилима овога света ускраћени: сиромашнима, болеснима, прогнанима. Стога се оштра критика религијског формализма парадоксално ставља у службу заповести љубави, односно подсећа на њу.

С друге пак стране, већ је поменуто да је Мт 23 текст који је сведок једне породичне свађе. Онај који говори је Јеврејин, Исус, онај који је записао је је Јеврејин Матеј, а и актери текста су сви Јевреји. У овом тексту нема етничког елемента, нити се ради о религијски другом у смислу да се захтева поштовање неког другог Бога, на неком другом месту. Изнета полемика није етничког већ религијског карактера: жртве религијског формализма и одсуства човекољубља су такође Јевреји исто онолико колико су и писмоснанци и фарисеји Јевреји. Стога је сваки антијудаизам који се ишчитава из овог текста неадекватан и супротан интенцији самог текста. Таквих читања је наравно било и биће, али је неопходно увек изнова подсећати да су она погрешна и не уважавају исказ самог текста.

Ако се Мт 23 чита, не првенствено као непријатно преступање заповести љубави или као антијудејски усмерен, већ као критика извесног типа религиозности кроз призму Еванђеља љубави и бриге за потребитог и обичног човека, онда се може боље разумети оштар тон који прожима овај текст. Злоупотреба религије, употреба религије као средства за самопромоцију и неподаштавње других, је са становишта Еванђеља недопустив преступ: у име Божије, позивајући се на Бога, чинити тако нешто је за недвосмислену и оштру осуду. Ако се овај текст надаље чита као типски за религијско искуство, потенцијали за саморефлексију и самокритику су препознатљиви. Раније у Еванђељу по Матеју наводе се две заповести које су највеће у јудејском Закону: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом.“ Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: „љуби ближњега својега као самога себе“ (Мт 22, 37–39)“. Есхатолошки говор Христов (Мт 25, 31–46), који следи непосредно после говора „тешко вама посмознанци и фарисеји“ показује неодвојивост, органску повезаност ове две заповести, са једне, и показује нам ко је тај ближњи из друге заповести, са друге стране. Окупљени и са леве и са десне стране исповедају Христа обраћајући му се са „Господе“ (Мт 25, 37. 44). Њихова вера у Христа као Господа је евидентна. Међутим, суштинска разлика између њих је у томе што окупљени са леве стране нису схватили да не могу истински служити Господу без несебичне љубави према људима у невољи. Њихово исповедање је празно, њихова вера без дела је мртва (уп. Јак 2, 26; уп. такође Јак 1, 27). Они, наиме, нису испунили другу заповест, нису схватили ко су њихови ближњи, нису их препознали и на тај начин су онемогућили себе да испуне прву заповест коју су мислили да испуњавају. Однос према Богу се гради односом према људима, директан однос са Богом је наравно могућ али увек у служби изградње међуљудских односа.

Мт 23 је текст који бих назвао „грижа савест“ сваке религије. Заповести и прописи који се у оквиру једне религије формирају углавном у циљу установе култа чија је улога првенствено да сабира и уједињује, могу постати неподношљиви терет који се намеће људима од других људи. Христово Еванђеље човекољубља и афирмације управо оних који нису срећни и успешни по мерилима овога света нема веће супротности од овакавог религијског формализма и тријумфализма. Управо такве односе Исус Христос је дошао да оспори и да подсeти шта је воља Божија за човека. Вера хришћана у њега као Месију, страдалог и васкрслог Господа, Искупитеља човека од смрти, онога који је са нама у све дане до свршетка света, овим његовим поукама даје не само морални и поучни карактер, него заправо божански: Исус Христос је однос према Богу суштински везао за однос према човеку – воља Божија за човека је да човеку буде човек.

Извор: Теологија.нет