Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић: Гледајмо у својим ближњима својим икону Божију! (звучни запис)

Mon, 16 Jul 2018 11:59:31 +0000

Отац Бранко је говорио о празнику Полагања ризе Пресевете Богородице, кога данас славимо, и предстојећем празнику Свете царске породице Романов.

Како да се молимо за наше упокојене сроднике који нису били крштени? –гласило је једно од питања. Отац Бранко каже да их можемо помињати у својим личним молитвама али на овакав начин: “Помени Господе створење Твоје“.

Да ли жена треба да трпи незапосленог мужа алкохоличара? Шта Црква мисли о донацији органа?-на ова и још нека питања важна за живот православног Хришћанина одговоре ћете добити ако чујете ову нашу емисију и душекорисне поуке оца Бранка.

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер-ставрофор Бранко Топаловић: Помилуј нас, сине Давидов! (звучни запис)

Mon, 16 Jul 2018 11:57:02 +0000

Звучни запис беседе

Протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић: Призвани смо да духовно прогледамо! (звучни запис)

Mon, 16 Jul 2018 11:52:58 +0000

Звучни запис беседе

Говорећи о Богослужбеном циклусу началствујући свешетнослужитељ је говорио о промислу Божијем који је проткан кроз типик и дубљи смисао сваког богослужења у цркви.

Након што се Светим тајнама Тијела и Крви Христове сабрани вјерни народ присајединио у великом броју, отац Далибор је позвао вјерни народ на хиротонију високодостојног архимандрита Методија (Остојића) у Викарног Епископа диоклијског, коју ће у недјељу 22. јула у 8 часова за вријеме Патријарашке Литургије обавити Његова светост Патријарх српски г. Иринеј са бројним епископима, свештенством, монаштвом и вјерним народом наше Свете цркве.

Чину хиротоније ће претходити и свечани дочек Свјатјејшег Патријарха Иринеја у суботу 21. јула у 18:30 часова испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје ће се потом и служити свечана Вечерња служба са наречењем.

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер Бранко Вујачић: Вјера је основ нашег живота, суштина нашег живота! (звучни запис)

Mon, 16 Jul 2018 11:48:51 +0000

У присуству више стотина вјерника који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј Бранко Вујачић, подгорички парох, уз саслужење бројног свештенства и свешетеномонаштва.

Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исјељењу слијепих и нијемог, сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог казао да је стварајући овај свијет Творац све дивно створио и украсио, а да је круна стварања свијета и најдивнији плод стварања човјек, кога је створио по свом лику и подобију. Подсјетио је на ријечи Јеванђеља ”хроми проходаше, слијепци прогледаше, нијеми проговорише, глуви су почели да чују” и казао да том вјером треба и да живимо и славимо Господа и Бога Исуса Христа.

– Вјера је та којом живимо од када смо изашли из раја., Вјера је основ нашег живота, суштина нашег живота. Тако је и данас, не самоу Христово вријеме. Ево нас у острошкој светињи, код ћивота Светог Василија. Они који са том вјером приступају добијају исцјељење. То се и данас дешава. Ево га свједок Свети Василије, кроз кога Христос исцјељује болне и немоћи наше и слабости – казао је о. Бранко.

Додао је да је Господ онима које је исцјељивао савјетовао да то држе у тајности, тако нас учећи да свако добро дјело наше треба да остане уз тајности и да ће Бог да га објави. Посебно је истакао да је данас много лажних исцјелитеља и лажних учитеља.

– Много је данас оних код којих људи иду када су у муци и невољи, тражећи спас на погрешном мјесту, вјерујући на погрешан начин. Вјера нам је дата, али да вјерујемо православно, да право вјерујемо. Не да лутамо код видовњака, разних врачара, гатара, оџа, астролога.. Препознаћемо да они сами себе промовишу. Све је то супротоно од Господа. Прави учитељи су Богом надахнути у Цркви Христовој, јер Дух Свети обитава у Цркви и надахњује Господње ученике – казао је о. Бранко и подсјетио да данас славимо празник Полагања ризе Пресвете Богородице.

Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а вјерни су у непрекидној колони притицали цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјеливају мошти Острошког Чудотворца.

Извор: Манастир Острог

Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Вера је додир

Mon, 16 Jul 2018 11:40:45 +0000

У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.

Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети.

„Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.

„Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима.

У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).

Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна.

Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.

Шта је вера? Вера је поверење, лични однос.

Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа.

Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.

Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.

Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.

Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.

Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.

За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква.

Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична.

Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује.

Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета.

Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје.

Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.

Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе.

Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1).

Вера је својство само људских бића.

Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен).

У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим.

Вера је додир другог.

Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом.

Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима.

Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет.

Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI).

Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати.

Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све.

Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.

Вера је стил живота а не један његов део.

Извор: Теологија.нет

Протојереј Андреј Ткачов: Зоолошки врт, концентрациони логор и град сунца

Mon, 16 Jul 2018 11:37:16 +0000

Било ми је жао белог медведа који је тешко дахтао у врелој сенци. Као дете, са чуђењем сам гледао бучне мајмуне који су јурцали по кавезу. Сетио сам се библијског цитата гледајући јарца изувијаних рогова. Соломон је јарца назвао једним од оних који гордо ходају (Пр. 30, 31). Осим њега, чини ми се да помиње још и петла међу кокошима и цара у народу (!). Код Јеремије (50. глава) се за јарца каже да води за собом овце и овнове који су, очигледно, склони томе да се поводе за лидером, а сами су лишени лидерских особина. У принципу, јарац је био тако пун поноситог достојанства и у њему се осећала таква снага да га је било тешко назвати јарцем у уобичајеном, погрдном смислу речи. О томе би требало нешто посебно рећи.

Али оставимо јарца, медведа и остале живуљке у њиховим кавезима, с њиховим оброцима и изложене људским погледима.

Пар дана касније пролазио сам поред истог овог зоолошког врта. Помислио сам да се у њему преплићу две идеје – једна је радосна, а друга је тужна.

Почећемо од радосне. То је слика Раја, тачније, једне од црта рајског живота, кад човек обитава међу најразличитијим животињама и све га слушају. Као што каже Исаија: дете ће се играти испред аспидиног брлога. Као што каже Данило: лавови се умиљавају пророку уз ноге као мачке. Ту су и паун, и жирафа, и слон, и разноразне ситније животиње. А човек је господар свих ових разноврних чупавих и шарених дебелокожаца.

Иста идеја рајске владавине човека живи и у појави као што је циркус. Грабљивци слушају дресера, пси ходају час на предњим, час на задњим ногама, некакво мајмунче покорно седи човеку на рамену. То је Рај. Тачније, карикатура Раја, али и доказ човекове царске величине у створеном свету. Сад можемо да размислимо и о причи о Ноју, ако то желите, и о многим другим стварима.

А тужна ствар у свему томе јесте да је зоолошки врт ипак затвор. Белом медведу је вруће, орао нема где да рашири крила, фока бесконачно тамо-овамо премерава кратак простор свог базена пливајући. Сви они су у тамници, над свима се врше експерименти, и све их је човеку у извесној мери жао. Њихова неслобода треба да развесељава нашу децу, да улепшава слободно време одраслих, да служи некој научној сврси итд. Својом неслободом они плаћају човекову несвесну жељу да живи бар у нечему што личи на Рај, ако не у правом Рају.

То сам помислио.

А онда су се ове две мисли испреплеле и појавило се нешто треће. Тачније: стварање рукотворног раја је увек повезано са стварањем извесне тамнице. То сам помислио. И ово се не односи само на јарца и мајмунчића, већ и на саме људе. Овај неизбежни савез лажног раја и правог затвора испољава се гласно и јасно. Руска историја је то врло изузетно јасно показала. Али није само она.

Постојао је један писац – Томазо Кампанела. Својом десном руком у којој је држао перо овај монах, а уједно и астролог, обилато је сипао отров у кладенац људских знања. Занимала га је слика земаљског блаженства, идеалног друштвеног уређења, оно што је добило назив „утопија“ по истоименом делу Томаса Мора. Комунисти и социјалисти су се страховито одушевљавали овим утопијским сличицама и тежили су ка томе да их оваплоте у живот. Можете да сумњате, али многи трагови ове праксе се налазе пред вашим очима. Сећате ли се мозаичних паноа који су украшавали зграде у совјетско време? Сећате ли се украса на станицама метроа? Сећате ли се слика које приказују констуктиван рад? Свих ових научника који гордо држе сателит подигнутом руком; научника нагнутих изнад епрувета; радника у челичанама који бришу зној са чела и осталог? То је била очигледна пропаганда коју је неко прочитао код Кампанеле. Он је описивао Град Сунца у којем су по налогу министра Мудрости спољашњи и унутрашњи зидови зграда „осликани изванредним сликама“. Теме овог монументалног сликарства су просветитељске: портрети великих људи, планете и звезде, врсте биљака и животиња, дрвећа и траве, врсте минерала, слике заната, историјске сцене итд. То је да би становници Града Сунца учили непрестано, макар гледајући зидове зграда. Управо по овом принципу се у СССР-у спроводила политика монументалне и естетске пропаганде. И то причам зато што се крећемо међу данашњим или јучерашњим покушајима да се оваплоте идеје које су изречене пре четристо, петсто или више година.

Идеје су врло жилаве.

Сањајући о идеалу утописти су ипак помало осликавали обрисе извесног зоолошког врта или концентрационог логора, које су, као што смо видели, међусобно блиске. Све то с елементима мучне метафизике. Тако се на челу Града Сунца налази извесни Метафизичар. Он је вођа „у световном и духовном. Он доноси коначну одлуку о свим питањима и споровима.“ Затим иду три сувладара: Моћ, Мудрост и Љубав. Под руком Моћи је све што се тиче рата и припреме за њега, као и спорт, хигијена итд. Мудрост управља наукама, занатима и школством. Љубав пази на све што се тиче хране, одеће и полних односа, пазећи притом да спајање мушкарца и жене служи побољшању потомства (!). За становнике Града Сунца смешно је побољшавати врсте крава и коња, а не чинећи исто то кад су људи у питању. Одећа мушкараца и жена је скоро иста и прилагођена је војевању (образовани срећници су врло ратоборни). Становници су свуда изложени погледима. У палестри, на пољу, у спаваоници и у учионици стално их посматрају за то одређени људи. У принципу, пред нама је чудна смеса спартанског града, језуитског колеџа и зоолошког врта.

Пошто се пази на физичку грађу и развијеност, односи међу људима се уређују одозго. Због бољег потомства. Пуначки с пуначкима, мршави с мршавима... А што се тиче темперамента – обрнуто: колерици се упарују с флегматичним женама, меланхолици са сангвиничним итд. Изузетно темпераментнима се дозвољавају односи са неплоднима и трудницама (!) под будним оком стручњака. Такође, постоје и ниске жене за оне „којима није довољно“. Содомија се кажњава јавним срамоћењем.

У свим пословима учествује астролог који зна време за сваки посао и сваког човека.

Ево само једног цитата: „Спајању приступају само након што сваре храну и помоле се Богу небеском. У спаваоницама се налазе дивне статуе угледних људи које жене посматрају, а затим, гледајући небо кроз прозор, моле Бога да им дарује достојно потомство. Спавају у одвојеним собама до самог спајања. Тада начелница устаје и отвара обоје врата.“ И тако даље и томе слично. На многим страницама. Написано се представља као идеал који треба спровести у живот и који обећава срећу.

Могли бисмо то сматрати бунилом. То и јесте бунило. Али је ово бунило надахнуло многе људе који због нечега нису приметили да остваривање сличних особењачких ствари не води у Град Сунца, већ у зоолошки врт под надзор астролога, селекционера и просто чувара. Јело по распореду, полни односи по хороскопу, стално праћење. Узгред речено, постоји храм, али је на олтару глобус уместо распећа. (Ево одакле се појавила некадашња традиција да се храмови претварају у планетаријуме!). Врховног владара нико није видео својим очима, али он, као Велики брат управља свима без могућности да се његова одлука оспори. И овај сатански сан неко је узимао за узор! А о ономе шта данас за узор узимају луткари из филма „Широко затворених очију“ можемо само да претпостављамо са дрхтајем.

Помислио сам да је, између осталог, човеку сугерисано да води порекло од мајмуна како би се од човечанства направило нешто попут Сухумског одгајалишта.

Истина, један моменат компликује ствари. Донедавно су деца у зоолошком врту птичицу показивала прстом, весело су се смејала и молила да им се купи сладолед. Али се од 2014. године и овде нешто променило. У фебруару исте ове 2014. године у зоолошком врту у Копенхагену јавно је убијена, рашчеречена и сецирана млада жирафа. То је учињено наочиглед мноштва деце (!), у циљу, да тако кажемо, просвећивања.

Тако да зоолошки вртови губе безазленост. А Град Сунца је никад није ни имао.

Извор: Православие.ру

Др Родољуб Кубат: Освајање Ханана

Fri, 13 Jul 2018 14:37:10 +0000

Тим речима библијски текст почиње причу о доласку Израилаца, који су четрдесет година лутали пустињом, пред Ханан. Мојсију Бог није дозволио да уђе у земљу „показах ти је да је видиш очима својим, али у њу нећеш ући“ (Понз 34, 4). Израилце је у Обећану земљу увео Исус Навин, наследник Мојсијев „а Исус син Навин беше пун духа мудрости, јер Мојсије беше на њега ставио руке своје“ (Понз 34, 9). Упадљиво је да опис уласка Израилаца у Обећану земљу има изразите литерарне паралеле са преласком преко Црвеног мора. Бог је овом приликом зауставио воде Јордана да би Израилци по сувом прешли у Ханан (ИНав 3, 7–4, 18). Израици су на челу поворке носили Ковчег Савеза (ИНав 3, 6–17; 4, 10–11), што је паралела стубу од ватре и дима који је водио Израил прилико преласка преко Црвеног мора (Изл 14, 5–31). Уместо Мојсија народ је предводио Исус Навин (ИНав 3, 7; 4, 14), обновљено је обрезање (ИНав 5, 2–9) и прослављена Пасха (ИНав 5, 10).

Литерарне паралеле између преласка преко Црвеног мора и уласка у Ханан указују на дубоку повезаност ових извештаја. Приповест о Изласку, освајању Ханана и Подели земље чини јединствен теолошки концепт. Међутим, у опису освајања Ханана, Израилци су представљени као ратоборан народ који уз помоћ Бога разара хананске градове и етнички чисти становништво испред себе. У теолошком и етичком смислу ова приповест изазива озбиљне саблазни. Како је могуће да народ Божији врши таква злодела бришући испред себе народе и градове? Занимљиво, ово питање није било популарно код хришћанских отаца. Неки од њих, као нпр. Ориген и Максим Исповедник, у овим освајањима виде алегорију: текст не треба схватити у дословном смислу, него као духовну борбу против греха, тако да описи немају историјски него теолошко-мистички карактер. Било је покушаја да се у овоме види и праведни рат (Августин), а још више да се догађаји типолошки повежу са каснијом историјом ране Цркве (Јован Златоуст). Дословна тумачења овог текста готово изостају. У сваком случају, приповест о освајању Ханана потребује додатна објашњења.

У савременој библијској науци одавно се траже задовољавајућа решења по питању уласка Израилаца у Ханан. Данас постоје три најзаступљеније теорије којима се покушавају схватити ови одељци Библије. Прва теорија се заснива на дословном тумачењу текста (В. Ф. Олбрајт, Е. Рајт, Ј. Јадин), у којем је освајање представљено као „муњевити рат“, где су Израици у једном маху и за кратко време освојили Ханан (ИНав 6–12). Друго мишљење је тзв. теорија инфилтрације или „мирног уклапања“ (А. Алт); она се више ослања на Књигу о судијама и говори о мирној инфилтрацији Израилаца у Ханан. Према тој хипотези, Израилци су од номада-сточара (Шасу) доселили из Источне пустиње, и временом постали стално насељени ратари. Трећа хипотеза говори о социјалној побуни, из које је изникао Израил (Г. Е. Менденхал, Н. Готвалд). Присталице ове теорије сматрају да су стари Израилци били нижи слој хананског становништва који се побунио против својих господара и створио нови идентитет заснован на новој вери.

Теорија „муњевитог рата“ вишеструко је проблематична и тешко прихватљива. Оспоравају је археолошка ископавања, на основу којих је показано да у периоду могућег уласка Израилаца таквог разарања наведених градова није било. Још је упадљивије да је оспорава и само Писмо. Наиме, у Књизи о судијама се на почетку говори о томе да поједина племена и појединци воде освајачке ратове. Чак и поред тога, већина места остала су још неосвојена (уп. Суд 1, 27–35). Књига о судијама је поузданији извор јер тачније описује тадашњу историјску реалност. Додуше, и у делу ИНав где се говори о подели земље стиче се исти утисак: „Исус већ беше стар и временит, и рече му Господ: ти си стар и временит, а земље је остало врло много да се освоји…“ (13, 1–7). Треба нагласити да наведени стих(ови) долазе после описа освајања. Нарочито је упадљиво да се помиње и јерусалимски цар којег је са још многим владарима убио Исус Навин (12, 10). Из каснијег библијског приповедања види се да је Јерусалим освојен неколико векова касније, тек у време цара Давида (2Сам 5, 6–9). Једино што је у овој теорији релевантно, јесте то да је Израил споља ушао у Ханан.

Хипотеза о „мирном уклапању“ је релевантна у том смислу што указује на то да је мешања између Израилаца и Хананаца било, п чему сведочи извештај о Јудиној женидби са Савом „кћери неког Хананца“ (Пост 38, 2–5). На исто указују и текстови у којима се говори да су извесни Хананци били спремни да прихвате веру Израилаца као што се нпр. види у згоди са становницима Гаваона (ИНав 9), или интегрисању Раве у Израил (уп. ИНав 6, 22–25). Склоност неких Хананца да прихвате јахвеизам приметна је и у ранојој приповести о становницима Сихема који су били спремни да „ухвате веру“ са праоцем Јаковом (Пост 34). Занимљиво је да се не помиње освајање Сихема, а он је био један од средишта Израилаца (ИНав 24). Етнички и језички су ти народи били блиски, тако да је асимилације било, али свакако не у тој мери. Поред свега тога, хипотеза „мирног уклапања“, према којој су се Израилци мирно инфилтрирали у Ханан, тешко је одржива. Тешко је претпоставити да је мање бројан народ, са инфериорнијом културом, на тај начин освојио Ханан. Логичније би било да су се Израилци асимиловали у Хананце, тј. да су се у процесу инфилтрације асимиловали и изгубили идентитет. Велики број библијских текстова посредно и непосредно сведочи о томе да су хананска религија и култура биле велика саблазан за Израилце, док супротно конципирани текстови сасвим изостају. Тако да ова хипотеза данас има све мање заговорника.

Данас је уз извесне модификације најуверљивија хипотеза која говори о социјалној побуни. Према овом схватању, Израил је настао од нижих слојева хананског становништва, које се побунило против владајуће елите. Они су се одвојили територијално и засновали посебан ентитет. Слабост ове поставке јесте у томе што игнорише приповест о освајању. Међутим, постоји логичнија модификација ове теорије, према којој се један број становника Ханана, нижег социјалног сталежа, политички и религијски преобратио прихвативши веру Израилаца. Наиме, у време политичких превирања изазваних најездом Народа с мора и унутрашњих социјаних напетости већи број хананског становништва се побунио против владајућих слојева и прешао на страну Израила. У тој побуни и преласку било је и разарања појединих градова, што се можда десило у Асору, и она су више узрокована побуном изнутра. Приче о Рави (ИНав 2) и човеку из Ветила (Суд 1, 22–26) могу да указују на блискост неких делова хананског становништва са Израилцима у времену „освајања“. Нешто пре тога мања група Израилаца је ушла у Обећану земљу. Та група је инспирисала побуњене и одбегле Хананце, тако да је дошло до уједињења.

Мотиви за прелазак су били религијско-социјалне природе. Јахвеизам је био вера заснована на другачијим постулатима за разлику од хананске религије, чији су богови у основи били чувари природног и политичког поретка – моћне присталице и заштитници владајућих слојева. Религијски систем Израилаца који су имали искуство Изласка, био је заснован на томе да је Бог склопио Савез управо са потлаченима. Израил је као таква заједница био врло привлачан угњетаваним Хананцима. У односу на друге лутајуће скупине и полуномаде, Израилци су имали јак верски идентитет. Није то била група слабо повезаних одметника, него чврста унутрашња заједница надахнута вером у Бога за којег су сви људи били исти.

Овој хипотези у прилог иду и савремена археолошка истраживања, на основу којих се види да је у периоду касне бронзе дошло до наглог прираштаја становништва у брдским деловима Ханана, где је био лоциран рани Израил. Такав прираштај се не може објаснити природним путем. Поготово што је драстично порастао број насеља. Тако је нпр. пре 1200. године пХ на подручју средишње-западног Ханана, где је према Библији и Мернептаховој стели био смештен Израил, било свега 25 насеља, док за неких двеста година касније број насеља порастао на око 250. Археолози су, такође, установили да је у тим насељима владао егалитаран друштвени систем. Наиме, тип насеља је био такав да се не може распознати урбанистичка структура карактеристична за хананске градове, где су навиши друштвени слојеви живели на средишњем узвишењу, а социјално подређенији све ниже и даље од средишта. Доњи део, који је био и обод чинили су најсиромашнији, као нпр. што је откривено у Асору. Тип израилског насеља из доба касне бронзе или тзв. „израилска кућа“ није био базиран на таквој урбанистичкој архитектури. У основи то су била егалитарна насеља, без великих грађевина, што указује на друштвени систем који је тежио друштвеној једнакости, а који је иначе особен за сиромашнија друштва.

Археолошки увиди указују да је Израил могао настати удруживањем нижих слојева Хананаца, који су напустили градове побунивши се против владајуће елите и изворних Израилаца који су имали искуство Изласка и боравка у пустињи. То јединство је било олакшано етничком сродношћу, а темељило се на вери у Бога који стоји на страни угњетаваних. У том случају Израил је био религијско-социјална заједница. Занимљиво је када се на овај феномен погледа из касније новосавезне перспективе, где је такође наглашен религијско-социјални елемент. Почеци Израила и почеци Цркве се у том погледу поклапају. Нови Израил је квантитативно знатно више био сачињен од ранијих многобожаца који су пришли Цркви, само мали број њих су били Јевреји.

Међутим, да би се схватила садржина приповести о освајању као и разлог због чега је она тако уобличена, нужно је пажњу усредсредити на контекст њеног настанка. Наиме, поставља се питање зашто је у ИНав на тај начин описано освајање Ханана, и зашто је занемарена историјска фактографија. Контекст настанка приповедања је од суштинске важности за њено боље разумевање. Прича о освајању као и Изласку вероватно је коначно уобличена и теолошки интонирана за време ропства у Вавилону. Иначе, периоду интензивног настанка и обликовања староизраилске литературе. Услед опасносности губљења континуитета и идентитета, као и синагогалне религијске праксе, сабирање и накнадно теолошко обликовање раније литература било је у пуном јеку. Само из визуре израилских заточеника у Вавилону могуће је разумети ратнички набој приповести. Такође и преувеличавања описана приликом Изласка из Египта. Из ове перспективе гледано, разумљиво је откуд код писца не постоји озбиљније интересовање за Египат. Не занимају га ни имена фараона, ни тачно место боравка Израилаца. О Египту се у извештају говори „из временске и просторне даљине“. Извештај који данас знамо у Вавилону је додатно теологизован. Велики број Израилаца „шест стотина и три тисуће и пет стотина и педесет“, говори више о томе да су сви Израилци изишли, него што се занима реалним бројевима. Управо је то, као и читава приповест, имало за циљ да индиректно позива Израилце заточене у Вавилонији да се и они у што већем броју окупе у крену у Обећану земљу.

Иста логика важи и за приповедање о освајању Ханана. Као што је Бог некада ишао пред Израилом и помогао им да освоје Ханан, тако ће се десити опет, ако се Израил сабере и крене назад. У Ханану су их чекали непријатељски расположени странци, који су делом допринели њиховој националној катастрофи – разарању Јерусалима. Тај набој се види и у 137. псалму: „Напомени Господе синовима Едомовим дан Јерусалимски, кад говораше: раскопајте, раскопајте га до темеља. Кћери Вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нам учинила. Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.“ (ст. 7–9) Деца Вавилонска су њихови вазали, који су били запосели јеврејску земљу и имовину. Приповест о освајању је требала да улије веру да ће Бог ићи пред њима и очистити Обећану земљу. Гледано из њихове перспективе, то је могао само Бог јер су они били немоћни најамници, слични прецима у Египту. У том контексту је разумљива и осуда Ахана који је поред осталог узео и вавилонски плашт (ИНав 7). Вавилонски плашт у контексту историјског уласка у Ханан није могао имати никакву важност. Међутим, сада је он био символ вавилонских вредности, које су биле велик и омражен изазов.

Дакле, опис освајања Ханана добио је свој коначан богословски израз у време ропства у Вавилону. Спектакуларан опис требао је да послужи као извор наде и подстрек за нови Излазак, тј. повратак из ропства. Многи Јевреји, иако су најамнички живели у Месопотамији нису се лако одважавали на повратак, што је и разумљиво. Паралела се може направити са нашим избеглицама из Крајине или са Косова и Метохије. Иако су у изгнанству за већину услови живота мучни, тешко се опредељују за повратак поред свих подстицаја у виду гарантовања безбедности, материјалне обнове објеката итд. Слично је било и са тадашњим Израилцима у Вавилонији. Није се лако било одважити на повратак у разорену, опљачкану и поробљену земљу. Једном су већ били прогнани, тако да су се многи вероватно питали има ли смисла ићи назад у толику неизвесност. Стога библијски опис освајања не чуди. Извештај се иначе жанровски одређује као ратна хроника, којој је особен триумфализам и претеривање, што се може видети и из асирских и египатских хроника. Наравно, сам опис је драматизован да би изазвао што јачи ефекат, нешто слично данашњим акционим филмовима. Господ Бог иде испред Израилаца и крчи им пут у Обећану земљу и потом осваја ту исту земљу и даје је синовима Израиловим. У преводу, Бог ће то поново учинити, ако Израил крене назад у Обећану земљу јер је и раније то чинио, а и већ је много тога учинио да би дозволио да све пропадне.

Врло је битно да се ухвати историјски контекст настанка појединих текстова, јер се тиме олакшава његово разумевање. Присталице дословног тумачења у приповедању траже фактографску историју, а занемарују историју у смислу разумевања контекста настанка текста. То је озбиљна херменеутичка препрека за разумевање свештене историје присутне у Писму. Иако на први поглед догађаји о којим се конкретно говори немају неку посебну теолошку релевантност из многих каснијих перспектива, они су суштински важни јер омогућују домостројни низ догађаја. У преводу, да се Израилци нису вратили из ропства у Вавилону не би било каснијих догађаја како их знамо; не би био подигнут други Храм, нити би било уобличено Петокњижје, не би настао ни превод Септуагинта. Повратак Јевреја из Вавилоније је икономијски догађај. Минуциозно изучавајући свештену историји, стиче се увид у Божији домострој, што је био један од теолошко-херменеутичких аксиома антиохијске егзегетске традиције.

Ако би се на овоме остало, читава приповест би се могла протумачити као добро теологизована национална идеологија старих Израилаца. Многа питања би остала неразјашњена, као нпр: Зашто Бог даје земљу Израилцима? Зашто све то чини због тако малог народа? Зашто издваја Израил у односу на остале? Не само то, према овим приповестима Бог се сурово односи према Египћанима и Хананцима. Уистину било би тешко наћи озбиљан одговор на оваква питања, ако се ствар не сагледа из правилног угла. Одговор се, пре свега, мора сагледати из саме Библије, у овом случају из целокупног наратива који приповеда о потчињеним робовима који су побегли на Божији позив и упутили се у Обећану земљу. Земљу им је сам Бог дао и наложио да је поделе по племенима у наследство (ИНав 13–21). Кључ одговора налази се у подели земље међу племенима, јер је Бог извео Израила из ропства – богомрског друштвеног система – и дао им земљу да је међусобно поделе као равноправни.

Таква теологија ће поготово доћи до изражаја у каснијим вековима. У есхатолошким визијама пророка Исаије, Израил је народ преко које ће у коначници и остали народи познати Бога: „јер ће се Дом мој звати Дом молитве свим народима“ (Ис 56, 7). Израил је требало да послужи као светлост света: „Устани, светли се, јер дође светлост твоја и слава Господња обасја те. Јер, гле, мрак ће прекрити земљу и тама народе, а тебе ће обасјати Господ и слава његова показаће се над тобом. Тада ће народи доћи виделу твоме и светлости која ће те обасјати. Подигните очи своје унаоколо и види: сви се скупљају и иду теби, синови ће твоји из далека доћи и кћери твоје носиће се у наручју. Тада ћеш видети и обрадоваћеш се, и срце ће ти се удивити и раширити, јер ће се к теби окренути мноштво морско и скупине народа доћи ће к теби.“ (60, 1–5; уп. 66, 18–24) Познавање библијског Бога нужно је подразумевало одговарајући однос према другом човеку. Приповест говори о Божијој интервенцији, којом Бог жели да успостави одговарајући поредак међу људима и тиме исправан култ поштовања Бога.

Теологија освајања Обећане земље сеже до самих почетака Израила. Извештај о освајању чини спону између Изласка из Египта и поделе земље. Теологија освајања се мора разумети као увод у теологију земље, тј. освајање је теолошки прелудијум за поделу земље по племенима. Из те перспективе се посматра и Излазак из Египта. Ту се на теолошком и литерарном макроплану види суштинска повезаност ове теологије. Робове које је Бог извео из Египта, „руком моћном“ увео је у Обећану земљу и дао им је у наследство. Кад се боље погледа, читава прича почиње са праоцем Авраамом, чијем је семену Бог земљу (Пост 12, 7). Овде се сада постављају два важна питања: чија је земља коју Бог даје Израилу? Коме и на који начин је Бог даје? Али да би се боље схватила проблематика, треба се осврнути на свет у којем је „никао“ Израил.

На старом Блиском истоку – окружењу у којем је настао Израил – земља је припадала владару. Египатски фараони су били наследници бога који је био први фараон. Сличан концепт постојао је и у Месопотамији, где су владари, такође, сматрани синовима божијим. Тако Хамураби говори да га родио бог Син, док се Липитишар сматрао сином бога Енлила. Због таквог статуса често су називани „владари земље“ или владари „четри области света“. Политичко устројство било је део свеопштег космичког поретка. У том поретку њима је припадала апсулутна власт над земљом. Уверење да земља безусловно припада владарима може се видети и у Старом Савезу. Наиме, када Навутеј није хтео да прода цару Ахаву виноград, израилски цар је био свестан да земља не припада њему, због чега је почео да очајава (1Цар 21, 4–6). Међутим, ствар је решила његова жена Језавеља, која је иначе била хананска принцеза. Навутеј је убијен, а виноград је узео цар Ахав (1Цар 21, 5–16). За Језавељу као и за остале блискоисточне народе ствар је била јасна: земља припада владару. Чак је и ханански религијски систем подржавао таква схватања. Ваал је био бог добара и богатства. Они који су имали велике поседе били су миљеници бога Ваала, а то је пре свега морао да буде владар и елита око њега. Такав социјални поредак је био суштински преплетен са религијским схватањима, а сами робовласнички систем имао је своје религијско утемељење. Стара блискоисточна друштва била су изразито класно раслојена на малу групу богатих и већину сиромашних и потчињених.

Насупрот таквих схватања, код старих Израилаца развила се другачија визија социјалних односа, дубоко заснована на религијском уверењу. Бог није дао земљу израилском цару, нити је са њим у том смислу склопио некакав посебан савез. Бог је дао земљу Израилу као народу. Прво је у њу довео Авраама, праоца свих Израилаца, и обећао је његовом потомству (Пост 12, 7). У Обећаној земљи боравили су и остали патријарси, док се нису услед глади одселили у Египат. Излазак из Египта је био излазак из ропства и добијање Обећане земље. Читав библијски опис говори о томе како је Бог извео Израил и довео га у „земљу којом тече мед и млеко“. Бог им је доделио земљу, што је значило да је земља Божија. Поготово је занимљива и теолошки значајна подела земље по племенима описана у ИНав 13–19 и Бр 32, 34 и 36. Иако наизглед опис поделе земље личи на пуки историјски факат без неког теолошког садржаја, ствар је сасвим супротна. У средишту описа поделе је дубока теологија, са изразитим социолошким импликацијама. Подела земље по племенима и породицама значи да земља припада свима, тј. Бог је дао свима. Приповест је, поред тога, што је требала да подстакне изгнанике на повратак и тиме премости домостријни моменат историјске кризе, требало да покаже да је сам Бог освјио земљу, а не Израилци. То је значило да је он с пуним правом даје и поставља услове поседовања земље. Сличну функцију су, између осталог, имали и родослови (уп. Бр 26–27). Њихов значај био је у томе да покаже припадност сваког члана одређеном племену, а самим тиме и право на земљу.

Опис поделе земље и родослови су вероватно настали у периоду „друштвене транзиције“ у доба монархије, када је долазило до злоупотребе богатих (тајкуна) на рачун сиромаха. У том контексту треба схватити и жестоке пророчке критике на рачун моћника, поготово на њихову изопачену религиозност. Пророци су на социјалном плану били врло ангажовани, што се види на примерима пророка Илије, као и Осије (6, 6), Амоса (2, 6; 3, 10; 4, 1; 5, 11–12), Михеја (2, 2; 6, 8) и Исаије (1, 11–17). Тај социјални ангажман био је у својој најдубљој основи теолошки. У социјалним релацијама се огледа човеков однос према ближњем. Злоупотреба у међуљудским односима је кршење богоустановљене правде. Према старосавезном концепту, сваки човек је створен по лику и подобију Бога, што значи да се у лицу ближњег јавља сам Бог. Та идеја је касније веома наглашена у Новом Савезу (уп. Мт 25, 31–46). Сваки Израилац има право на земљу, јер је она Божија.

Будући да је Бог сваког човека створио по своме лику и подобију и да је Израилу као народу дао Обећану земљу јасно је да је земља припадала сваком Израилцу. Неотуђиво право на своју земљу види се у догађају са већ поменутим Навутејевим виноградом. Теологија земље је много више него историјски записи из старосавезне прошлости. То је теологија која је уткана у саме основе Светог Писма, и која је изнедрила идеју социјалне правде, као услова одржавања Савеза са Богом. Занимљиво је да су библијски теолози и пророци такву идеју прокламовали пре више од 2.500 година, а да је она и данас тешко достижна. Библијски писац је ту теологију заоденуо у моћан наратив који није тек опис догађања већ теолошки манифест. Морално право Израила да освоји Обећану земљу изедено је из њене егалитарне расподеле, а тиме пропагирања таквог идеала који се требао касније раширити на остале народе. Израил је требало да буде узор народ осталима, „народ свет“ међу којима борави Бог.

Историјски, брутална освајања и „чишћење“ Хананаца је теолошка фикција, што се види и у самом Писму. Хвала Богу да је тако! У овој историјској приповести су битни теолошки идеали који говоре о томе да је Бог ослободио Израил из Египта, да је ишао пред њима и освојио Обећану земљу, коју им је правично расподелио. Идеал такве теологије је братство народа Божијег засновано на идеји истих права за све. Египат и Ханан су овде истовремено и метафоре наопаког устројства међу људима, изопачене религиозности. Због тога их се треба ослободити и збрисати јер су искушење народу Божијем. Одређена мржња која провејава у овим приповестима није уперена према човеку конкретно. Нешто слично као и наша мржња према НАТО савезу или данас сиријског народа према западним агресорима. То није мржња према конкретном Енглезу или Американцу, него према неправди коју неке државе или савези оличавају. Не постоји мржња према човеку него непријатељу, тако да описе израилске бруталности треба схватити из те перспективе. Наравно, у приповести се рефлектују и неки стварни сукоби у којима је било бруталности, што је укомпоновано у ову теолошку визију. Израилове победе су биле пре идејне и моралне него војно-политичке.

Приповест о Изласку из Египта, освајању Ханана и Подели земље има дубљу димензију од пуког препричавања историје. Ово је теологизована историја, а не историја факата. У историјском смислу, тачно је да су Израилци ушли у Обећану земљу и да су се сукобљавали са староседелачким становнишвом. У тим сукобима вероватно је већи број нижих слојева Хананаца прешао на страну Израила. Међутим, теологизована историја ствари посматра из нешто другачије перспективе. Циљ јој је да покаже да је Бог освојио земљу и дао Израилу, да је ови међусобно правично расподеле. То није историја ради саме прошлости, нити тек историја свагдашње људске реалности. То је теологизована историја, која треба да послужи као извор наде, охрабрења и подстрека. Таква историја настаје из садашњости за садашњост и будућност, њен циљ је да постане нормативни идеал. У том смислу, она је много стварнија него описна историја факата. То је делотворна (перформативна) историја која држи заједницу Изабраног народа на окупу, а при томе им пружа слободу да је сами доживе као своју историју.

Извор: Теологија.нет

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Припрема хришћана за богослужење (ВИДЕО)

Fri, 13 Jul 2018 14:23:55 +0000

Протојереј Светолик Марковић: Свети славни и свехвални апостоли

Thu, 12 Jul 2018 12:42:07 +0000

Хришћанска је вера од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да верујемо и исповедамо једнога Бога у три лица слављенога: Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу једносуштну и нераздељиву. Ова истина наше вере, коју су Оци првог и другог Васељенског сабора исказали у Символу вере, није ништа друго до синтеза: Светог Јеванђеља, Дела Апостолских и Посланица, а које су Свети Апостоли надахнути Духом Светим записали и предали својим наследницима, тј Цркви. „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, објављујемо вам“(1. Јн. 1,1).

Грчка реч аπόστολος има значење: онај који је послан, посланик. Господ Исус Христос позива ученике: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ и они прихватају позив (Мт. 4, 19-20). Одлика аутентичног доживљаја који апостоли имају је осећај Божијег призива и спонтаног одазивања на њега. Одмах, без оклевања, без друге речи и питања. Андреј узвикује „нашли смо Месију“, Филип трчи код Натанаила и говори му: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци: Исуса“, а Натанаил се обраћа Господу и говори Му: „Ти си Син Божији,Ти си Цар Израиљев“ (Јн. 1, 41-49). Господ је на те речи одговорио: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“. Начин на који апостоли постају ученици Христови казује да хришћански живот није лично откриће или избор, него одазивање на позив Божији. Жеља за Богом, осећај потребе за Богом и очекивање доласка Господњег доводи до тога да Господ дође и уђе у наш живот, да измени, преобрази и обнови све одлике нашег живота и сва својства наше личности.

Одушевљење Апостола није само израз радости и изненађења, него је у себи садржало и елементе исповедања вере, они Исуса исповедају као Бога: Андреј као Месију, као Онога о коме пишу Мојсије и Пророци; Филип као Сина Бога живога, Натанаил као Христа. И не само да су Га исповедили као Бога већ су и људе из своје околине учинили заједничарима у својој вери. Одмах су раширили вест, објавили је. Андреј „доведе Симона Исусу“, Филип се обраћа Натанаилу и говори му: „Дођи и види“, дођи да видиш, дођи и ти да окусиш. На тај начин они испољавају најтананији и најлепши израз љубави према ближњим према браћи својој. (Колико нам данас недостаје овај аутентични хришћански доживљај. Промене у свету око нас личе на ваљак који сравњује све са земљом, људи и народи губе своју личност и карактер, свугде је присутно лажљиво лицемерје, гордост, егоизам и ситне себичности, надмена неосетљивост за ближњег.)

Апостоли, ти неуки рибари и галилејски мештани, које Господ изабра да посрами мудре и учене, са свим својим манама и слабостима, они су аутентични и у падовима својим. Аутентичан је Петар, јер је непосредан. Тражи доказе и Господ га позива да корача по води. Понестаје му вере и почиње да тоне (Мт. 14, 28-29). Саветује Господу да избегне страдање, а Христос га кори говорећи да из њега говори сатана (Мт. 16, 22-23). Одбија да му Господ опере ноге и у наставку на један особен начин прихвата (Јн. 13,5-14). Када у Гетсиманском врту жели да заштити Учитеља одсеца ухо Малху и бива прекорен од стране Господа, а ухо бива исцељено (Лк. 22, 50). Пре Страдања три пута се одриче Господа и одмах се каје због тога (Мк. 14,72). Када од жена Мироносица чује поруку васкрсења, сумња, због тога трчи до гроба како би се сам уверио (Јн. 20, 3-4). Пада и устаје. Греши и каје се. Слободан је и понаша се као човек. Истински човек је онај ко грешке препознаје, исповеда и каје се.

Господ Исус Христос је дошао у овај свет да га спасе од смрти, да победи смрт Васкрсењем Својим. Узевши на Себе грехе наше Он род људски ослобађа од последица греха и смрти и дарује нам живот вечни. И ту силу која побеђује смрт, грех и ђавола, Господ је дао и Својим Апостолима када их је послао у свет и рекао им: „Ево вам дајем власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10, 8). Такође им Господ каже: „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се одриче мене, одриче се онога који ме је послао“ (Лк. 10, 16).

После свога Васкрсења Господ им је рекао: „Као што ме посла Отац , и ја шаљем вас“, а затим је дунуо у њих и рекао : „Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; којима задржите, задржаће се“ (Јн. 20, 22-23). Апостоли су једноставни људи пуни смирења и благодати који не само да у свему виде присуство Божије, него осећају додир Божији, као мала деца осећају и прихватају загрљај Његов, радују се топлини љубави Његове. Бог им се даје, да Га опипају, и да ускликну: „Господ мој и Бог мој“. ( „О, добра неверо Томина! Срца верних ти си привела познању“,стихира на вечерњу Томине недеље.)

На дан Педесетнице по обећању Христовом Апостоли примају благодат и силу Духа Светога и убрзо потом почињу проповедати и сведочити Васкрслог Христа, чинећи многобројна чуда и исцељујући болесне. И сенка Петрова доносила је исцељење од сваке болести. Петар и Јован Богослов пред храмом исцељују богаља који проси, Апостол Петар му говори: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Дап. 3, 6-8). Апостол Петар васкрсава и Тавиту речима: „Тавито устани!“ (Дап. 9, 40). Апостоли су имали пуну свест о свом духовном положају и сили коју су примили од Бога. Апостол Павле пише, да су кроз Исуса Христа добили „благодат и апостолство“. Тај примљени дар и благодат апостоли су предали својим наследницима епископима Цркве, и кроз њих презвитерима и ђаконима, према мери сваког чина.

Када говоримо о Апостолима морамо се осврнути и на личност Апостола Павла. Он није један од дванаесторице, нити један из ширег круга Христових ученика и Апостола, већ је учени Јеврејин из Тарса, најпре гонитељ хришћана, а потом ватрени проповедник благе и радосне вести. Петар и остали апостоли су углавном галилејски рибари, прости људи. За разлику од њих Павле (Савле) је један од најученијих младића онога доба, пред којим је стајала сјајна каријера. Могао је стећи висок полажај и имати велику власт у јеврејској заједници. Тај Савле, гонитељ првих хришћана, доживео је велико чудо. Сматрајући хришћане јеретицима и простацима које треба сатрти, он их прогони и убија у Јерусалиму и околини. Чувши да следбеника Христових има и у Дамаску полази у тај град, а на путу доживљава јављање Васкрслог Господа који му каже: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ Тог часа је ослепео и тек је трећег дана, када је крштен у Дамаску од Апостола Ананија, прогледао. Од тог тренутка наступа велики преображај. Савле гонитељ хришћана, постаје Павле који каже у својим посланицама да ништа друго није знао осим Господа Христа, Распетог и Васкрслог. Он неустрашиво проповеда целом свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника и земаљских владара. Због своје ревности у проповедању, не само Јеврејима, него свим народима, назван је Апостол незнабожаца.

Њему је главно једно: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ (Фил. 3,11). Сматра све друго за трице, само да Христа добије. На другом месту он каже: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 3,20). Свети Јован Златоусти говорећи о апостолу Павлу каже: „Шта је човек, и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи апостол Павле“. Апостол Павле који се удостојио да буде пре васкрсења узнет на треће небо, и да му буду откривене тајне које није слободно говорити никоме од оних који имају људску природу. Он који је по земљи ходећи живео са анђелима, спутан смртним телом показивао је анћелску чистоту, и као такав је свима нама образац живљења у свету, да подражавајући његов живот постанемо заједничари истих венаца, као што сам Павле говори: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку“(2 Тим. 4,7-8).

Свети Апостоли, силом Христовом освојили су свет, поразили моћну Римску империју. Они за ту победу нису употребљавали насиље, ни оружје, него су ишли кроз свет као јагањци међу вукове. Благодат и сила коју су примили одозго учинила их је највећим победиоцима у историји.

И на крају, сви апостоли, осим Светог Јована Богослова, мученички су пострадали. Запечатили су свој призив својим мучеништвом и крвљу. Како су лако следовали и пошли за Христом, подједнако радо су му следовали у страдању, знајући да су и у Царству Његовом вечно сједињени са Њиме.

протојереј Светолик Марковић, преузето из:

Жички благовесник 2017/3

Извор: Српска Православна Црква

Протојереј Андреј Ткачов: Три лекције од двојице апостола

Thu, 12 Jul 2018 12:39:35 +0000

Петар је најстарији међу најближим ученицима, али се Павле највише потрудио, иако каже: „Не ја, већ благодат Божија.“ И умрли су на различите начине. Павлу је као римском грађанину одсечена глава. Ударивши на земљу три пута Павлова глава је из земље извела три извора. И данас се место његове смрти зове – „Три фонтане“. А Петар је разапет с главом надоле, а пре тога је погубљена његова жена. „Жено, сећај се Господа!“ – довикнуо јој је Петар и био разапет на крсту указујући Цркви на небо, куда сви треба да се винемо.

О чему нам говори оваква разлика између двојице апостола који се помињу и прослављају заједно? О томе да су у Цркви сви различити. И ова различитост је истински благослов ако постоји јединство вере и савез љубави. Људи треба да буду различити, неслични, да се не могу свести на заједнички именилац. Док код диктатора „нема незамењивих људи“ код Бога су сви јединствени и сви су незамењиви. Главно је да постоји заједничка вера.

Тако су се Петар и Павле, који су се на различите начине трудили на различитим местима у васељени, на крају пута срели у Риму у који су у то доба водили сви путеви. Тамо су мученички завршили свој труд и свој земаљски пут, неустрашивом смрћу потврђујући истину своје проповеди. Сад су заиста заједно. Заједно су као наследници Царства Божијег и венаца награде; заједно су као учитељи Цркве које воле сви они који љубе Господа Исуса.

***

Један од најважнијих елемената духовног живота јесте промена имена. Име није надимак, није звук, већ сама човекова суштина испољена словесно. Пре него што је Авраам постао Авраам био је Аврам. Бог га је прво пронашао, а затим му је, искусивши га, променио име додавањем још једног слова што има изузетно много значења и само због тога што немамо довољно места и времена не говоримо о томе детаљно.

Исто тако Мојсије умирући на граници Обећане земље, предаје власт и овлашћења свом саборцу Осији. Он треба да уведе народ у Земљу, али му Мојсије прво мења име у – Исус.

У Апокалипси између осталих обећања Христос каже да ће „ономе ко побеђује дати бели камен и на камену – његово ново име“. Односно спасени ће добити друга имена у Царству Божијем, слично као што хришћани мењају име на монашком постригу.

И Петар и Павле које прослављамо нису увек носили ова – општепозната – имена. Петар је био Симон, а Павле – Савле. Христос је променио имена Својим ученицима предвиђајући њихово будуће служење и знајући њихова унутрашња својства. Тако су синови Зеведејеви – Јаков и Јован – постали „синови грома“. А Симон, Јонин син, добио је име „камен“, односно Петар. Овај камен је добро исповедање Исуса као Сина Бога Живог. На овом исповедању до свршетка света стоји и стајаће Црква.

А Павле значи „мали“ (од латинског „паулус“). Пошто је Јеванђеље проповедао незнабошцима Павлу је доликовало да носи такво име како се слух паганина не би вређао необичним звучањем. Велики Павле је називао себе малим зато што је сматрао себе „изродом“ односно „побаченим“. Сматрао је себе бескорисним бићем, јер је једно време прогањао Цркву Божију. Зар није истина да је и ова промена имена значајна? Чему нас она учи?

Она своди у једно две најпотребније ствари – чврстину вере и лично смирење. У Петровом имену је чврстина стене о коју се разбијају сви таласи. У Павловом имену је добровољно самопонижење, лек од гордости, која духовном смрћу прети сваком човеку.

Није случајно што се Петар и Павле помињу заједно. Јер није једно од двога потребно човеку, већ обе врлине. Чврста вера без смирења је бременита крахом и уништењем. А смирење без вере је бескорисно једење самог себе. Ево још једне лекције коју нам даје наизглед тако неприметна тема као што су нова апостолска имена.

***

Наставићемо разговор о Петру и Павлу. Код важних датума постоји такозвано претпразнество и постпразнество, односно дани припреме за свечаност и дани наслађивања смислом протеклог празника. Тако поступамо и ми три пута говорећи о врховним апостолима – на известан начин пре празника, на празник и по његовом истеку.

Сваки пут кад се причешћујемо ми понављамо апостолске речи. Узгред речено! Немојмо заборавити да не можемо да се причестимо, а да прво не поменемо Јуду-издајника и благоразумног разбојника! „Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја, Господи, во Царствији Твојем“. („Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству Твом.“) Тако се молимо испред Путира. Очигледно зато што је сваки грешник пред Богом – разбојник, а најстрашнија ствар у вери јесте издаја, превара. Боље је да човек и не зна Христа него да сазна за Њега и замени Га за било шта.

И у овој истој молитви се налазе речи Петра и Павла. Шта је главно од онога што је Петар рекао? Исповедање, које је изговорено на територији Кесарије Филипове у одговор на питање: „За Кога Ме сматрају људи?“ „Ти си Христос, Син Бога Живога,“ – одговорио је он тада по откровењу од Оца. Ове речи изговарамо пред Причешће: „Вјерују, Господи, и исповједују, јако Ти јеси воистину Христос, Син Бога Живаго.“ („Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога Живога.“)

А шта је говорио Павле? Ој, много тога. Али између многих ствари и ово: „Христос је дошао у свет да спаси грешнике од којих сам први ја.“ И ове речи понављамо испред Путира.

После Петрових речи: „Ти си Христос, Син Бога Живота, – додајемо: – „Који си дошао у свет да спасиш грешнике, од којих сам први ја“. Дакле, причешћујући се, молимо се речима Петра и речима Павла у којима се садржи чисто исповедање, с једне стране, и смирена свест о својим греховима – с друге.

Малопре смо говорили о томе да нас сама имена апостола уче чврстини вере и покајању. Петар је Камен, Павле је онај ко се добровољно умањио. Говорили смо да човек не треба само да верује, већ да верује и да се смирава. Али и не једноставно да се смирава, како се не би осушио од туге, већ управо да се смирава и да верује.

Спој вере и смирења је изузетно потребан пред Путиром. Овде је у питању максимална напетост унутрашњих снага и умна пажња срца! Овде је истинско заједничарење у снази апостолске вере! Овде је суштинска сродност с Петром и Павлом, с Андрејем и Јаковом, с Томом и Матејем. И не само с њима! Овде је јединство са Самим Оваплоћеним Логосом Који даје живот и омива од сваког греха.

***

Ето нам три лекције од двојице апостола: 1) јединство вере у живој разноврсности, 2) спој чврсте вере и делатног смирења и 3) заједничарење у апостолском духу код Светог Путира. Све то нека бисмо примили по молитвама бившег галилејског рибара и бившег Гамалеиловог ученика.

протојереј Андреј Ткачов

Извор: Српска Православна Црква

Протопрезвитер-ставрофор Гојкo Перовић: О Апостолима (ВИДЕО)

Thu, 12 Jul 2018 12:37:35 +0000

ТВ Храм: Тајна празника - Петровдан (ВИДЕО)

Thu, 12 Jul 2018 12:33:16 +0000

Презвитер Филип Зимарис: Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880)

Thu, 12 Jul 2018 12:21:41 +0000

С обзиром да је у богословској мисли наше помесне Цркве очигледан недостатак рецепције теолошког прегнућа Светог Фотија Великог, не треба сумњати да је њена појава у простору нашег богословља и наше културе истински празник и позив за свестранијим учешћем у промишљању питања са којима су се сусретали Оци IX столећа, а која су - посебно у контексту екуменских изазова - актуелна и у наше време.

Задатак ове студије је према томе да тачно утврди еклисиолошки значај Сабора из 879-880. године, који је био значајан за Цркву, а у крајњој линији и за цео данашњи свет. Ова студија је написана као мали допринос овом проблему са надом да ће постати повод за даље исцрпније студије о њему, да би се тако овај Сабор уместо пуког историјског догађаја укоренио у свести и богословљу Цркве и постао познат и шире у свету не би ли допринео да православно богословље изврши свој велики задатак, јер, на крају крајева, као што је веома тачно написао блажене успомене Јован Мајендорф, 'једина успешна и сигурна будућност налази се у теологији, а православно сведочење је често баш оно за чиме човечанство свесно или несвесно трага'.'' (презвитер Филип Зимарис)

Извор: Српска Православна Црква

Јеромонах Макарије: Истинска слобода је вољети! (звучни запис)

Thu, 12 Jul 2018 12:14:49 +0000

“Пажња је први и основни корак који је човјеку потребан да би почео да живи духовним животом- каже отац Макарије, и додаје- да и ми треба да се трудимо да будемо мали апостоли и да наш одговор на сва питања буде само хришћански“.

Отац Макрије сјећа се и мудрих поука свог игумана блаженог спомена оца Јустина Савинског који га је ппоучавао као још младог монаха: “Душо, видиш ли да су Светитељима на иконама насликане веће уши а мања уста. А знаш ли зашто је то тако? Па да би мање причали а више слушали. Е, тако и ми треба да радимо…“

Ништа у овом животу се не догађа случајно. Све се догађа по Божијем промислу и оно што нам се чини зло може бити добро за нас само ако се поставимо на прави начин према свему што нам Бог шаље-каже отац Макарије, говорећи о нашем односу са ближњима.

“Када наиђе на нас неко искушење треба се зауставити на први корак да ми не повриједимо некога, а горчину, која иза тога остаје, треба предати Богу да би били истински слободни и вољели све људе“-учи нас отац Макарије.

Ово су само неке душекорисне поуке којима нас учи отац Макарије у овој емисји коју топло препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора