У биографији на корицама књиге читамо да сте православни теолог који са породицом живи у Атини и ради у високом теолошком образовању. Шта, међутим, ви лично можете да нам кажете о себи? Шта је то што вас заокупља као човека, хришћанина, богослова?

Рекао бих да ме заокупљају две основне теме. Најпре, у којој мери живимо живога Бога? У којој мери га доживљавамо као живо постојање које нам се лично обраћа? Да ли га љубимо толико да нам је радост да чинимо Његову вољу? Наиме, неко може савршено да испуњава различита верска правила, да живи у оквиру Цркве, да тачно исказује њено богословље, али, колико год да је то контрадикторно, да не доживљава Бога као присутног, као Господа, и на крају, као Судије свих. Непрекидно вреба искушење да живога Бога заменимо неким идолом, и тако и најсветије ствари искваримо и да их доживљавамо као идоле.

Друга тема која ме заокупља јесте присуство Цркве у јавном простору и њено сведочанство у сваком „данас“. О важности тог питања ће се сви православни сложити. Међутим, велики проблем представљају критеријуми њеног присуства и сведочења. Агресивност, жеља да наметнемо „добро“ у животу људи, то што нам смета постојање људи који се не слажу са нама, наша подршка тоталитарним идеологијама које проповедају мржњу међу људима, неке су од најкарактеристичнијих коренитих супротности Еванђељу. А наш став, напротив, треба да у данашњицу уноси светлост Еванђеља, не само светиљке из неких других епоха.

Напоменимо и да се ваше бављење мисијом, дакле, сведочанством и присуством живе Цркве Божије, не заснива само на вашим докторским студијама и научном раду, него и на практичном искуству мисије у Африци. Реците нам нешто о том искуству, у којој мери је утицало на вас, и у којој мери је у вези са искуством живота у савременом свету „различитих криза“ – економске, друштвене, мигрантске?

Да, свакако је све, на свој начин, играло неку улогу. А моје искуство из Африке је нешто посебно. Имао сам прилику да три пута на кратко боравим у Православним мисионарским црквама, у Кенији 1995, у Нигерији 2000. и у Танзанији 2004. године. Била ми је пружена драгоцена могућност да искусим стварне животне услове у тим земљама, који имају сличности међу собом, али су истовремено и различити, и да из прве руке прикупим материјал за своја академска истраживања, као и за радове које сам потом објавио (о традиционалном афричком полигамном браку, о појму болести и оздрављења, о настојању да се хришћанска теологија изрази на афрички начин).

Африка је континент са изворном религиозношћу у сваком аспекту живота, јавном и приватном, а њени становници имају истакнут осећај друштвености и солидарности. Међутим, ови изузетни народи имају и мноштво проблема, попут племенских мржњи, аутократских режима, искушења такозваног „еванђеља благостања“ (по ком се богатство и друштвени успех сматрају за знак божанске наклоности, а потцењује се тајна крста) итд. Али, у сваком случају, глобално православље се заиста духовно обогаћује тиме што афрички допринос (уметност, љубав према животу, искуство бола) улази у Цркву, са својим посебним гласом. Неозбиљно је сматрати да је Африка континент без културе. Она је, напротив, постојбина различитих значајних цивилизација. Посебна перипетија афричких народа у новијем добу (са колонизацијом до 1960-их година и неоколонизацијом у наставку) заиста отварају наш ум и срце пред тешкоћама с којима се суочава Европа, као што су мигрантска и избегличка криза. Често заборављамо да су расељавања општељудско искуство и да су га кроз историју човечанства доживљавали многи, ако не и сви народи. Дакле исељавања људи са њихових огњишта треба да третирамо као општељудско искуство, али и наслеђе и допринос. Оно доводи различите цивилизације у комуникацију, пружа прилику за међусобно обогаћивање. А када смо уљуљкани у свом благостању, подсећа нас да је бол заједничка судбина свих људи, кроз који напросто ми не пролазимо у конкретном тренутку. Због тога је једини излаз у солидарности са прогнанима и у подстицању правде и просперитета у њиховим матичним земљама.

Вашу теолошку мисао, коју градите око две претходно наведене теме, изражавате на различите начине – као професор, научник, писац многобројних књига и чланака, објављивањима и дискусијама на различитим блоговима и порталима, али и као главни и одговорни уредник познатог теолошког тромесечника „Синакси“. Шта можете да нам кажете, на основу богатог искуства, о теолошком говору у савремено доба? Које потребе постоје и који су предуслови да би га савремени човек чуо?

Говор треба да има вредност. Чињеница да олако изговарамо велике речи, које имају минималну или никакву везу са стварним животом (а то не важи само за свакодневицу сваког понаособ, него и за црквени и академски живот), нанела је велику штету и довела до тога да су многи људи незаинтересовани, или да сматрају да је теолошки говор празна прича. С друге стране, постоји велика потреба да теологија изнова формулише веру Цркве, односно да је изрази језиком савременог човека. То није нешто ванредно, него је само по себи дужност Цркве, која проистиче из њене природе. Представља наставак оваплоћења Христовог у људским датостима, у животу сваког савременог, конкретног човека. То, наравно, не значи да треба да ласкамо свету! Значи да истина Еванђеља (која је човеку који је обоготворио свој егоизам или национализам или богатство, често непријатна) треба да се формулише на начин који је савременом човеку разумљив. Истовремено, не треба да се задржавамо на једноставној употреби сваког појединачног савременог језика, него да трагамо и за дубљим језиком људског постојања. Другим речима, треба да ослушкујемо човекову жеђ за смислом постојања. Та жеђ увек постоји, само се често не разазнаје лако, или се изражава на начине који нису блиски теолошком простору.

Ваш теолошки говор је нашироко познат и прихваћен међу јелинофоном публиком. Ваша дела су превођена и на енглески, француски, немачки и руски језик. Сада је и збирка ваших чланака преведена и објављена на српском језику. Преко онога што пише у самој књизи, имате ли неку посебну поруку за публику српског говорног подручја?

Веома сам се обрадовао предлогу да моји текстови буду преведени на српски језик. Пре свега, велика ми је радост што ми се пружа прилика да „разговарам“ са још више људи. Поред тога, гајим велику љубав према Србији, чија је богословска комуникација са грчким богословским стваралаштвом дугогодишња. Посебно ме је обрадовала чињеница да су ове конкретне текстове одабрали српски теолози, који су их очито издвојили зато што сматрају да имају нешто да кажу Србима који воле теологију и који прате различите теолошке токове савременог православља. А морам да признам да и мене ови текстови посебно изражавају. У њима сам покушао да изложим своје уверење да је теологија истовремено и молитва и промишљање и критика. Целокупно православно предање то сведочи. Теологија се рађа из догађаја Цркве, али истовремено просуђује црквену стварност. Паралелно сам покушао да покажем да је место теологије у јавном, а не у приватном простору, и не само унутар Цркве. Теологија има дужност да у јавном простору да сведочанство, да разговара (а не просто да осуђује), да објашњава… Она је дело служења које се врши речима, као што је и солидарност теологија изражена кроз дела. Заокружење радости коју ми је пружило објављивање књиге, биће дискусије за које се надам да ћу имати са српском читалачком публиком.

Извор: Теологија.нет

Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом. 
Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети. 
Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили?

Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих. 
Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање?
Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то.
А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа.
Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом?
Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало!
И комунизам је настао због тог преварног обећања.

Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова!
"Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу."

"Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи. 
Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују

Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије.

Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј. 
Колика је наша вера?

Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо? 
Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким? 
Поделимо - биће довољно за све нас.
Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима.

Звучни запис програма

Извор: Епархија жичка

Свечани дочек Његове светости биће организован испред подгоричког Саборног храма вечерас у 18:30 часова након чега ће се служити Вечерња са наречењем.

Подсјетимо, ово је девета посјета Предстојатеља Српске цркве Црној Гори а шеста Митрополији црногорско-приморској.

Његова светост Патријарх српски Иринеј први пут је Митрополију црногорско-приморску посјетио 31.10. 2010. године.

Свјатјејши је у оквиру обиљежавања 180 година од смрти Светог Петра Цетињског, служио Свету патријарашку литургију у Цетињском манастиру када је обављено и пресвлачење светитељевих моштију. Иначе Патријарх је ту посјету Црној Гори започео обиласком манастира Ђурђеви ступови код Берана.

У Епархији будимљанско-никшићкој Патријарх је био више дана јула 2011. и обишао Беране, Бијело Поље, Никшић, Жабљак, Жупу Никшићку, Мојковац, Манастир Пиву….

Следећа посјета нашег Патријарха је била 7. октобра 2013.  када је са седам првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем и руским Кирилом освештао подгорички Саборни храм. Поред тројице Патријараха храм су освештали још Архиепископи: кипарски Хризостом, атински Јероним и албански Анастасије и Митрополит варшавски и све Пољске Сава. У Светом богослужењу молитвено је учествовало више хиљада православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине, Србије.

Током четврте посјете 1. марта 2014. началствовао је Светом литургијом у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, литијом и освештањем крстионице у пиргу Светог Симеона Мироточивог чиме је почео Светосимеоновски сабор који се одржавао у знаку великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање.

По повратку из Тиране, 2. јуна 2014. Поглавар Српске цркве је посјетио Саборни храм у Подгорици и тадашњем предсједнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу уручио орден Светог цара Константина, којим га је, поводом 17 вјекова од доношења Миланског едикта одликовао Свети ахијерејски синод Српске православне цркве.

Епархију будимљанско-никшићку је посјетио на празник Светих Кирика и Јулите 2014. године,поводом обиљежавања 70 година од покоља недужне дјеце, жена и стараца Велике и околине који су починили 28. јула 1944. фашистичко-вулентарско-балистички злочинци из дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“.

Његова светост Патријарх српски након Литургије коју је служио у цркви посвећеној овим светитељима у Велици је истакао да је једно то што се десио страшан злочин, а да је горе што је послератна власт чинила све да тај, али и друге злочине преда забораву. Казао је да су, нажалост, ово дјело учинили многи који су припадали нашој вјери и нашем народу.

У току Патријарашке литургије 31. јула 2016. у подгоричком Храму Христовог Васкрсења обавио је хиротонију архимандрита г. Кирила (Бојовића) у Епископа диоклијског.

Последњи пут Првојерарх Српске цркве је посјетио Црну Гору 25. септембра 2016. године поводом освештања Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.

Храм је освештао Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог Блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава.

Том приликом Патријарх Иринеј је казао да изградња Саборног храма има велики значај за наше доба и представља велико охрабрење за српски род, те да је грађен у кризним временима на свим пољима живота.

Извор: Радио Светигора

Звучни запис разговора

Звучни запис разговора