Дај, велики Боже, да се канонска питања у Украјини и Македонији коначно ријеше, послије више деценија (реално, од 1945. па на овамо траје спор око Цркве у Скопљу, а од почетка 90-их се разбуктао проблем у Кијеву)!

Ових година, када дежурам крај ћивота Светог Василија Острошког, слава му и милост, свједок сам непрегледних колона (на десетине аутобуса у току дана) православних вјерника из Македоније, који долазе под Острог на молитву и благослов. То је побожан народ, по много чему и црквенији од нас Црногораца – који својим доласком и начином опхођења показује да припада истој Светињи којој припадамо и ми. И то вјековима. Више од једног миленијума. А у посљедњих 50 година, тамошњи епископат и свештенство нема канонско јединство са остатком православља. Зашто? Зато што су македонски послератни декларисани атеисти и заклети комунисти кренули да се баве теологијом. (Ови наши – њихове колеге из Црне Горе – били су ”поштенији”, па кад су једног овдашњег партијског функционера питали зашто црногорски комунисти не ”одвојише” цркву попут оних у Македонији, он је рекао да су у Комитету мислили да је Црква на самрти и да ускоро више неће постојати!!!) А како тај канонски проблем са Македноцима изгледа у пракси? Изгледа тужно и мучно за сваког нормалног хришћанина. Можемо да читамо молитве код Свеца, и да причамо као људи – а не можемо да се причешћујемо из исте Свете чаше, која и јесте темељ наше црквености.

У Украјини – све то исто тако, само помножено са хиљаду! На територији државе Украјине тренутно дјелују макар три организације које се зову ”Украјинска црква” – а да не помињемо унијатске и протестантске хришћанске групације. Нема броја свештеницима и хришћанским душама који су уплетени у овај жалосни чвор неразумијевања, национализма и политичких сплетки… а који су оличени у сукобима, (пре)отимањима храмова, међусобним рашчињењима и анатемисањима. Међу свим тим такозваним ”црквама” само је једна – канонска и православна, призната од свих других – Кијевска митрополија Московског патријархата. Ова Кијевска митрополија станује и служи Богу у 90% православних храмова Украјине. Њене свештенике ћете наћи у Кијевско-печерској лаври (Његошево „Свето Кијево“), у Почајевском манастиру (једној од највећих светиња православља), у Чернигову… и да сада, у ери интернета и брзог приступа информацијама, не набрајам податке до којих сви могу лако доћи. Кијевска митрополија има 40-ак архијереја и огроман број свештенства, монаштва и вјерног народа. Она је аутентична, права Христова црква у Украјини наших времена, а тако је била кроз вјекове.

Током ове 2018. дошло је до значајних помјерања на релацијама међуцрквене дипломатије, па се у рјешавање ова два тегобна проблема укључио и Васељенски патријарх, ”први међу једнаким” поглаварима аутокефалних цркава у православљу. Богу хвала! Нешто што је до јуче био искључив унутрашњи проблем СПЦ (Македонија) и РПЦ (Украјина) биће разматрано на међуцрквеном нивоу. Такво разматрање, уз Божију помоћ, може донијети помак, па и коначно рјешење – иако може да покаже и неке савремене слабости црквеног јединства Православне цркве. Као што је рецимо, размимоилажење између Москве и Цариграда по питању улоге ”првог” – да ли је то питање ”части” или ”власти”… и сличне теме. Рекло би се да Васељенски патријарх ствари разумијева тако да он има ”власт” да суди питање канонског статуса бившег епископа Руске цркве (и кандидата за патријарха у Москви) Филарета Денисенка (који се, незадовољан исходом избора за патријарха – одвојио од Московске патријаршије) – а да такву власт нема сама Црква у Москви!?!

Паметне су и побожне главе и у Москви и у Цариграду, ријешиће то они и без ”попа са Цетиња” – али сам осјетио потребу да све ово напишем због наших црногорских медијских кривотворења свега поменутог. А оно изгледа отприлике овако: 1) ако Цариград ”призна” канонски статус Цркви у Македонији, и ако почне да општи са бившим свештеником Денисенком – то ће имати посљедице и по Црну Гору?! 2) ту претпоставку ”доказује” и писмо српског патријарха упућено Цариграду, гдје Његова Светост г. Иринеј црногорске политичке вође карактерише ”атеистима (безбожнима) и некрштенима”…

Ех… Црна Гора је имала благослов као ни једна друга већински православна земља на свијету! Саборни храм у Подгорици су заједнички освештали васељенски, московски и српски патријарх, уз саслужење бројних поглавара и архијереја из других помјесних цркава. Московски и цариградски – на једном мјесту и заједнички освећују један храм! Па то се није десило никад у историји Цркве, и нигдје друго на свијету – без овдје код нас! Али авај – ”грађански” ДПС (то је она мултиконфесионална партија која на свом конгресу разматра питање Цркве у Црној Гори), нашао је начина да сједне ”на двије столице” и да упркос благословеном скупу у Подгорици, истог тог дана на градско цетињско гробље пошаље сами партијски врх (на челу са тадашњим градоначелником), са задатком да подрже бившег свештеника Мираша Дедејића.

Е па за тог Дедејића, управо овај цариградски патријарх са 9 чланова Цариградског Синода, још 1997. каже:

”Да се нико не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи или саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља”.

Може бити да се цариградски патријарх тренутно не разумије најбоље са московским, по питању статуса бившег клирика РПЦ, али тврдим да нема дилема како гледа и како ће гледати на овог анатемисаног свештеника, кога је управо он, овако недвосмисленим и јасним формулацијама, лишио било какве могућности да икада икога крсти, вјенча или благослови. Нико, кога је тај човјек ”рукоположио” – није поп, ни пред Богом ни пред људима. Јер Дедејић је био управо свештеник Цариградске патријаршије у Риму – па је све горе наведене ”похвале” зарадио од црквених власти које су њега лично и увеле у свештену службу.

А што патријарх Иринеј пише Свјатјејшем Вартоломеју? Свакако му није писао о економским, идентитетским ни политичким темама из Црне Горе, него о чињеници да је неприкосновени домаћи политички лидер сам, лично, више пута поновио како је атеиста и како, самим тим, није ни крштен. Е сад, све се то може промијенити. И да вјерник не дај Боже, изгуби вјеру, и да атеиста повјерује. У питању су лична увјерења и слободна воља и ”цара и војника, и богаташа и просјака”… али не иде онај који себе тренутно не види у Цркви, да такав ”ствара” неку своју цркву. О томе је патријарх из Београда писао патријарху у Цариграду. И то је тако нормално.

А ако неко пита, шта има српски патријарх са Црном Гором, и зар он није симбол ”окупације из 1918” – па ево и на то да одговорим: ми Црногорци имамо историју и прије 1918! Сваког нашег владику, од оснивања Зетске епархије, хиротонисао је српски патријарх или Пећки архиепископ или неко у њихово име – све до укинућа Пећке патријаршије 1766. И митрополите са Цетиња (Данила, Саву, Василија), и херцеговачке владике (међу њима Светога Василија Острошког, слава му и милост), и оне владике из Пиве – Соколовиће, који су и сами касније постајали пећки патријарси… Коначно, Црна Гора (Зета) је добила митрополију, буквално истога дана (и баш због тога) кад је Пећ добила патријарха – па су те двије титуле и столице, за свакога ко је писмен – неодвојиве. Светог Петра Цетињског су завладичили карловачки митрополити (насљедници пећких патријараха) ”само зато што у Пећи тада није било патријарха”, а Његош, Иларион, Висарион… памтили су ”чији су”. Митрофан Бан у својој владичанској титули носи назив ”егзарх пећког трона”. Дакле, тако је то било кад смо били самостални, прије 1918.

Толике благослове и толику подршку, вјековима, давао је српски патријарх бројним ”господарима Црне Горе и Брда”, и то је управо радио под претпоставком да су вјерујући и побожни, да сад има пуно морално право и обавезу – извјестити свога брата, патријарха у Цариграду, како наши савремени политичари ”умију” и без Свевишњег…

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Шеф зарађује 11 милиона долара на сат, његови радници тек 12; или како то неки други медији насловљавају: Безос зарађује 11 милиона на сат, а његови радници 12 долара. Премда је већ из наслова јасно о чему се ради, ваљало би само нагласити једну од констатација из поменуте вести. Наиме, Џеф Безос оснивач и генерални директор Амазона, гиганта интернет продаје, има готово милион пута већу плату на годишњем нивоу од просечне плате запослених у тој компанији. Податак од којег се сваком иоле хумано настројеном човеку „диже коса на глави“. Али ово је само један детаљ, једна цигла у здању нове Куле вавилонске. Недавно је једна група радника аутокомпаније Фијат-Крајслер у Италији одлучила да ступи у штрајк, јер је главни инвеститор њихове компаније одлучио да плати 112 милиона евра за довођење фудбалера Кристијана Роналда у Јувентус. Разлог је страх од губљења инвестиција, због којих би хиљаде људи остало без хлеба. Порука синдиката је отприлике гласила: „треба обезбедити будућност хиљадама људи, уместо да се од једне особе направи још већи богаташ“. Ствари постају јасније у којем свету живимо, ако се погледају новија истраживања која показују да је половина светског привредног богатства у рукама 1% становника планете. Ако још напоменемо да велики број становника на планети живи у тешком сиромаштву, слика постаје још потреснија. Чињеница је да садашњи економски и политички систем, заснован на принципима либералног капитализма и политичког империјализма, омогућава тако нешто. Шта на ово треба да кажу они који верују да је Бог сваког човека створио по сопственом лику и подобију? Зар је могуће да је Бог дао некоме милион пута више талената него осталима? Старозаветни пророци би у овоме видели култ богу Ваалу.

Јасно је да је ово комплексан феномен и да ствари не треба посматрати црно-бело. Поготово што су светски процеси условљени разним факторима који на њих неминовно и дугорочно утичу. Дакле, без намере и потребних компентенција да се на овај феномен осврнемо из историјске, политичке и економске перспективе, ограничићемо се само на религијско-етичке аспекте постојећег друштвеног феномена. То што прво пада у очи једном библисти-старозаветнику јесте да свет у којем живимо све више подсећа на свет у којем је живео стари Израил. Свет великих средишта као што су били Вавилон, Нинива, Египат, Ханаан, Рим, Александрија… Свет великих грађевина, идола, хероја, стадиона-борилишта… Свет у којем се новац поштује као Бог, јер је код блискоисточних људи вера у бога подразумевала богатство и моћ. Тај феномен је у блиско-источном свету имао отворено религијску димензију. Познато је да је Ваал био бог који се посебно залагао за богате. Лични иметак је био мера Ваалове наклоњености. Онима које је Ваал фаворизовао давао је богатство и моћ. Етички систем таквих веровања се уклапао у њихову религијску матрицу, која је по дифолту (default) била политеистичка. Религијски концепт који је претпостављао борбу међу боговима, нпр. борба Ваала и Мота. Пошто је свет и живот уоште непрестана борба – космичка и политичка, појединац је у томе требало да изиђе као победник без неких посебних етичких обзира. У томе су му помагали богови, то јест бог Ваал. Иметак који је стицао био је томе знак. Истоветан систем само са различитим именима богова владао је у Вавилону и Египту, као и остатку блискоисточног света. Једино што се блискоисточном свету мора признати јесто то да су они у томе били елементарно поштени. Неједнакост међу људима су заснивали и правдали на религијским основама. Јасно се знало које је био роб, а ко господар. Класни систем је имао своје религијско утемељење.

Међутим, савремени свет се одавно формално одрекао Ваала, у смислу да стицање моћи и богатства има своје религијско утемеље, што је позитивна одлика. То је последица хришћанског наслеђа преосталог у свести савременог човека. Међутим, Ваал данас не долази видљиво на кишоносним облацима са Средоземља, као код старих Ханааца. Он се појављује у знатно софистициранијим облицима. Тако се све вештије изналазе механизми за манипулисање људима, чиме се питања људских права склањају на страну или се тумаче на начин близак некадашњим поклоницима бога Ваала. Вешто се пригушују гласови који би на то јасније указивали. Тако је нпр. штрајк радника Фијат-Крајслера прошао неприметно, а његово игнорисање од стране медија илустративно говори о томе. Нажалост, ни други синдикати не увиђају погубност такве логике, као некада антички робови. Богати су постали идоли многих; о њима се размишља, говори и пише са нескривеним респектом и симпатијама. Тиме се посредно говори да је то прави начин функционисања човека, чиме се поготово млади људи систематски форматирају.

Сличном методологијом су се бавили и моћници древног Блиског истока. Успевали су да робовласнички систем вешто увију у религијску обланду и тако наметну вредносни систем по којем је живео тадашњи свет. То се и данас ради, само под плаштом слободе и људских права. Иако се широм света заговарају људска права и идеје о равноправности, тога све мање има у стварности. Наведени примери то илуструју. Нарочито медији који су у рукама богатих и моћних намећу искривљен систем вредности. Тако је наметнут вредносни систем по коме је нормално да се један фудбалер плати 222 милиона евра или да победник неког гренд слем турнира добије више милиона евра (без обзира што сви волимо и навијамо за Новака) или пак да се људи који праве успешне компаније могу богатити као Безос. То је просто постало нормално. Стога не треба да чуди да је половина привредног богатства планете у рукама 1% становништва. Међутим, да не буде забуне овим не желим рећи ништа лично против поменутих личности (Безоса, Роналда, Нејмара и других), него против система који то омогућава и подржава. Томе стању су делом допринеле неке раније и новије „научне идеологије“, које оправдавају такво стање ствари. За некадашње социјалдарвинисте ово је било нормално: јачи треба да победи и доминира, како у природном поретку тако и у домену политике и економије.

Нажалост у овим вртлозима одавно се изгубило и хришћанство. Хришћани су постали застрашујуће равнодушни према свету у којем се системски подржава и развија друштвена неправда. Неосетно смо постали поштоваоци поштовалаца Ваала, уз напомену да се овде под Ваалом подразумева стремљење ка богатству, а не богатство као такво. Онако како је Климент Александријски тумачио еванђељску причу о богаташу. Равнодушности према друштвеној неправди није било у златном добу историје Цркве. Свети оци су се на разне начине борили против ње у политички врло тешким условима, што сада није случај. Треба се само сетити беседа светог Јована Златоустог, који је грмио на тадашњу социјалну неправду и који се свом снагом залагао за права потчињених. Свети Василије Велики и Јефрем Сиријски су се организовано бринули о потребитима, и будили свест о важности борбе за сиромашне. Свети Кирил Јерусалимски је чак ишао дотле да је продао црквене сасуде да би помагао гладнима у Јерусалиму. Свети Григорије Богослов је говорио: „Ако неко жели да постане власник сваког богатства, да га поседује и из тога искључи своју браћу [друге] … такав бедник више није брат него нехумани тиранин, окрутни варварин, или тачније, свирепа звер чија су уста увек отворена да за сопствену употребу прогута храну осталих“. У томе погледу, они су били истински прејемници библијског предања.

Познато је из старозаветне историје да је концепт вааловске религиозности брзо захватио и тадашњи Израил. Човеку је изгледа негде у природи такав начин функционисања (стање палости). Међутим, глас Божији тада су преносили пророци, који су жестоко осуђивали такве праксе међу Израилцима. Поготово су се истицали пророци Амос и Михеј. Друштвене неправде су доживљаване као издаја Савеза са Богом. Треба се сетити само поделе земље коју је Бог дао Израилцима. Наиме, после одвајања Ханаана, Бог је поделио земљу по племенима. Сви су добили земљу, која није била ничија посебно, него Божија. Читав религијско обичајни систем старог Израила био је такав да што више онемогући злоупотребу и богаћење појединаца на рачун остатка Израила. Како је само у 8. веку пре Хр. тутњао пророк Амос изобличавајући друштвене транзиције (неправде) и богаћење појединаца. Он је такву праксу означавао вером у Ваала, односно одбацивањем Бога отаца. Преводиоци Библије углавном ублажавају оштар језик којим пророци то квалификују. Из социјалне перспективе се мора разумети и Христово окупљање гладних и потребитих, као и оштра критика богаташа.

Ми смо изгубили тај осећај. Постали смо жртве савременог конформизма и конзумизма. Гледамо све више друштвене неправде, а не супротстављамо се. Заборављено је једно од блаженстава: „блажени гладни и жедни правде ради“. Искрено се треба запитати: треба ли поново да дође Маркс? Додуше, за марксистичке идеје чак и у академском свету постоји све веће занимање, што су већ знаци. Марксова дела су широм света постају све популарнија. Потпуно разумљиво.

Извесно је да постоји више разлога због чега су хришћани данас изгубили такав сензибилитет. За многе је вера ствар оностраности, нека врста дуалистичке побожности. Као да не разумеју неке ставке из најпознатије хришћанске молитве: „да дође Царство твоје, да буде воља твоја и на земљи, као на небу“. Основно упориште хришћанске вере јесте есхатолошко, али борба за есхатолошко се води на земљи. То је оно што су радили пророци, Христос и апостоли, касније свети оци. То је борба за човека да „дуго и добро поживи на земљи“, борба за људско достојанство, за правду… С друге стране, једном броју црквених људи из познатих разлога такав систем одговара. Црквени људи су се и кроз историју пречесто успевали уклопити у владајући друштвени систем. Чак се истицати у њему. То и јесте много помогло Марксу, чије је учење добрим делом редуковани дериват библијске вере. Врло је занимљиво нпр. да је било много богословаца или деце свештеника који су симпатисали марксизам. Било је и оних који су постали комунисти (чак и у нашим богословијама у периоду између два рата). Ово је врло занимљив феномен, који се може објаснити постојањем извесних мођусобних спона, пре свега у погледу идеје о људској равноправности и слободи. Свакако да са овим не треба мешати безбожне комунистичке режиме који су се претворили у страшну тиранију коју су први осетили сами хришћани и од које су многи пострадали. Овде говоримо о томе да је марксизам налазио упориште код људи са дубоким хришћанским сензибилитетом. А продору и развоју марксизма су много допринели хришћани који су тај сензибилитет изгубили.

Данас стање постаје све више алармантно. Свет у којем живимо клања се Ваалу, због чега се безобзирно експлоатишу природни ресурси и услед чега се толико богате појединци. Мали човек је гурнут у сенку великих идола. Глад богатих је све већа, и они су све моћнији. Нико им одлучно и не стаје на пут. Па ипак, таква неправда неће моћи „довека“. Историја нас је научила томе, како библијска тако и каснија. Ми хришћани тек треба добро да научимо те историјске лекције. Неке ствари се типски понављају, посебно кроз живот сваког човека, а оне се тичу избора животног пута. То је ствар одлуке: или служити богатству или тежити слобода, то јест служити Ваалу или истинском библијском Богу, који нас је створио све по своме лику и подобију. Он од нас тражи да се тако и односимо једни према другима, да тежимо Царству небеском већ на земљи. А то и те како подразумева борбу против оваквих друштвених неправди и извитопереног вредносног система. Ако ми хришћани не постанемо „со земљи“, те сами не кренемо у унутрашњу и спољашњу борбу против Ваала као некадашњи пророци, вратиће се Маркс – оживеће га потчињени и угрожени. А тада нећемо имати права да протествујемо и да се љутимо јер смо сами себе издали не слушајући реч Бога у којег верујемо.

Извор: Теологија.нет

— Александре Владимировичу, дословце недавно, 31. августа, сви смо били сведоци сусрета патријарха Кирила и патријарха Вартоломеја у Истамбулу, и по завршетку овог сусрета речено је да био братски и да је одржан у духу међусобног разумевања. Међутим, буквално следећег дана на Фанару је свој рад отпочео сабор константинопољских епископа – синаксис, и на њему је патријарх Вартоломеј дозволио себи да изговори прилично оштре речи о Московском патријархату. На који начин се то може спојити и схватити?

— Однос патријарха Кирила према Васељенском патријарху Вартоломеју је био и остаје братски. Мирно и стрпљиво понашање патријарха Кирила сведочи о овом братском односу. И све до последњег тренутка патријарх Кирил је покушавао да постојеће проблеме реши у братском дијалогу који се по његовим речима „одвија унутар једног Тела – Тела Једне Свете и Апостолске Цркве <...> због чега имамо одређену одговорност и обавезе, али нам то истовремено даје снагу и надахњује нас“.

— Да ли се после јучерашњег именовања егзарха од стране Константинопоља може говорити о давању аутокефалности Украјинској цркви као о већ коначно донетој одлуци?

— Ван сваке сумње, то је први корак на овом путу.

— Представници Московског патријархата су јуче коментаришући ову одлуку истакли да ће Руска Православна Црква узвратити на одговарајући начин. Какав може бити овај одговор?

— Да би схватио какав може бити одговор наш читалац треба да разуме свеукупну ситуацију. Украјина је канонска територија Московског патријархата. По правилима Другог Васељенског сабора епископи немају права да кроче на туђу канонску територију без позива. У овом случају су двојица егзарха, Данило и Иларион, упућена у Кијев без договора с патријархом Кирилом и без договора с митрополитом Онуфријем, То представља отворено кршење древних правила.

Зато ово оцењујем као отворену објаву рата. Сећате се: „Кијев је бомбардован, објављен нам је почетак рата“? Овде се ради о истој ствари, само што је у питању верски рат.

— Шта се крије иза овог поступка патријарха Вартоломеја?

— Патријарх Вартоломеј је опседнут идејом источног папизма. Он сања о томе да постане једини поглавар целог Васељенског православља по аналогији с Римокатоличком црквом. Вартоломеј је формулисао следећу идеју. Он је рекао да Константинопољ поседује извесну мистичку искључивост у поређењу с другим Православним Црквама, да Константинопољ представља „етос православља“. Кључна реч је „етос“. Шта је то? Етос је скуп извесних стабилних, универзалних и непромењивих црта карактера човека, народа и неке социјалне групе. Вартоломеј каже да је он носилац еталона „етоса Православља“. То одмах подразумева да су све друге Цркве несавршене и да треба да се потчињавају Фанару. Овај занимљив пример верског расизма ће сигурно ући у будуће уџбенике из политикологије.

Како ће друге Цркве реаговати на ово? Наравно, негативно. Патријарх Вартоломеј је 7. септембра ушао у историју Православне Цркве као човек који је изазвао раскол. Пре свега говорим о смисаоним, теоретским стварима. Али су и канонска територијална питања изузетно важна, пошто се не ради о животињама, већ о људима – хришћанима који живе на овим просторима.

Ово није први пут да се Константинопољ креће у правцу раскола. Ако погледамо историју сетићемо се да је управо Константинопољ био иницијатор преласка Православља на нови календар. Овај календарски раскол до данашњег дана није исцељен. Део Помесних Цркава је под утицајем Константинопоља прешао на нови календар, а део, као Руска Православна Црква, није прешао. У Јеладској Цркви у Грчкој милиони верника нису признали ову реформу.

Што се тиче односа између Константинопоља и Москве, не знам да ли наши читаоци знају да је 1920-их година Константинопољ подржао обновљенчески раскол у СССР. Овај раскол је био створен вештачки, а подржали су га Троцки и други бољшевици. Константинопољ је тада тражио да се свети патријарх Тихон одрекне својих овлашћења и да оде у пензију. У то време је наша Црква у најтежим условима сачувала чистоту Православља.

И шта услед тога имамо данас? Познато је да Константинопољ проповеда либерални тренд у Православљу. Ради се о заједничким молитвама с протестантима и католицима, што у Православљу, благо речено, није пожељно. Вартоломеј је ових дана озаконио други брак за клирике – и то је ствар која је забрањена по канонима светих отаца Цркве. Од њих стално потичу и полупровидне алузије на допустивост нетрадиционалне сексуалне оријентације и тако даље.

Москва је, напротив, оличење конзервативног, традиционалног пута развоја у Православљу и брани чистоту верског учења. Међутим, једна ствар су научне богословске дискусије, а друга је отворено упадање у туђу кућу.

Седми септембар 2018. године ће ући у историју као жалостан датум. Тог дана је Васељенски патријарх Вартоломеј објавио и означио раскол у васељенском Православљу по либералном и конзервативном усмерењу. И чињеница је да је стао на чело овог либералног правца.

— Какву реакцију ово може изазвати у православном свету? Како се догађаји могу даље развијати?

— Ово ће несумњиво изазвати врло оштру узвратну реакцију у разним Црквама. Патријарх Вартоломеј ће развијати свој „источни папизам“. Руска Црква неће моћи да пристане на либерализацију верског учења и распад црквеног устројства живота.

Сматрам да пре свега треба сазвати међуправославни црквени суд и изнети мишљење о антиканонским поступцима и јеретичким идејама патријарха Вартоломеја.

Друга, и мислим неизбежна ствар, јесте то што ће се поставити питање црквеног евхаристијског општења. Велика је вероватноћа да ће се то десити. Из тога ће проистећи одређени практични кораци. Огроман број наше пастве налази се ван граница отаџбине, између осталог, у Турској. Они данас одлазе у храмове Константинопољског патријархата и могу тамо да се исповедају и причешћују. У случају прекида овог општења они неће више имати такву могућност. Дакле, наша Црква ће морати да предузме извесне кораке ради вођења духовне бриге о Русима у иностранству. Мораћемо да отварамо парохије, да градимо храмове и да шаљемо тамо свештенике. Не можемо напустити своју духовну децу.

Поступци патријарха Вартоломеја ће имати дугорочне последице које ће деценијама морати да се исцељују.