Аналитичност би нас одвела ка покушају да целу ову проблематику посматрамо што је могуће обухватније, тј. да појаве својеврсног антиестетизма модерне уметности представимо у што већем броју примера. Идолопоклонство чињеницама одликовало је многе рационалистичке приступе, а резултати таквих напора завршавали су бројним томовима књига чији свет остаје затворен у стихије нужности, потреби да се нешто покаже и докаже, по сваку цену утемељи у границе овог света, времена и простора. Феноменологија (наука о појмовима, ми мислимо пре свега на духовне појмове, у једном ширем смислу) настоји да се вине иза граница чињеница, мада није у супротности са њима, те да их на тај начин дубински сазна и осмисли, па би смо нашу глобализацију проблема сматрали феноменолошким приступом.

Кубизам, на пример, био је правац који руши непатворену лепоту материјалног света, желећи да осмисли нови свет, у којем се не виде јасне контуре лепоте. Сликар Пабло Пикасо је на својим платнима стварао свет геометријске конструкције, где је простор духа уништен, где се дух не оваплоћује, а сама материја губи своју тврду форму, снагу и постаје тело које се дематеријализује. Гледано са историјско-уметничког становишта, Пикасова појава је нужна, имајући у виду да му је претходник био велики француски сликар Сезан. Импресионизам је, на пример, растакао тврде материјалне форме и градио меке контуре материјалног света. У том смислу, кубизам је био својеврсна реакција и потреба да се та гњилост материјалне форме ојача геометричношћу тражења скелета материје. Пикасо је применио аналитички принцип разлагања и рашчлањавања материје, у жељи, да се њеним уситњавањем на складне геометријске делове, дође до скелета материје, чврстих форми прикривених размекшаним и гњилим телом. Крајњи исход је стварање скелета материје као привида, а не реалности. Дакле, овим аналитичким поступком, савремена уметност је разапела дух, а тело представила у меканој и распадајућој форми. Наравно да савремено сликарство има и других идеја и решења, где се чине озбиљни покушаји у трагању за изгубљеном духовном лепотом.

Прави карактер и могућност естетичког хуманизма, који је карактерисао руску религиозну мисао XIX и прве половине XX века, није од стране православних богослова узет у свеобухватније разматрање, мада су поједини већ изрекли свој суд. Оцењујући богословско и философско дело утемељивача савремене православне естетике о. Павла Флоренског (1882–1937), патролог и историчар руског богословља о. Георгије Флоровски на једном месту пише: „Над руским богословљем надвила се естетичка саблазан…“ (Пути русского богословия, Парис 1983, 498). Нас, овом приликом не интересује опширнија полемика, имајући у виду да је, поводом православног естетизма, непотребно полемисати, као и да су резултати истраживања, православне естетике уопште, дали сасвим поуздане резултате.

Навешћемо неколико занимљивих места из дела Ф. М. Достојевског, припадника православног естетизма XIX века, да се покаже његова вера у лепоту, као израз својства божанског бића и подобија одухотвореног створеног света. У роману Идиот он пише: „лепота ће спасити свет“; а у роману Браћа Карамазови његов јунак старац Зосима вели: „ми не схватамо, да је живот рај“ (лепота – М. Л.). Како истиче богослов и одлични зналац руске религиозне мисли и културе о. В. Зјењковски, Достојевски је размишљајући о значају хришћанства у уметности, био окренут естетици. Према истом аутору овде се запажа утицај Шилера и његово културно величање естетичког начела у човеку и вера у јединственост лепоте и доброте. Проучавајући древне изворе православног естетизма, можемо слободно рећи да је Шилер био сасвим добра инспирација Достојевском. О лепоти Достојевски пише: „Лепота и стваралаштво представља саставни део човека… човек је жедан лепоте, безусловно је прима у себе, а само зато што је она лепота.“ На другом месту каже: „лепота је саставни део сваке здравине… она је хармонија, гаранција спокојства“. Даље, о. В. Зјењковски изводи закључак: „Естетичка преживљавања су по својој суштини мистичког карактера само уколико уздижу нашу душу ка Богу.“

Најстарија молитвословља и целокупна литургијска химнографија не само што поткрепљују наведене мисли Ф. М. Достојевског, него оправдавају духовни смер новоправославне естетике. У средњевековном „Акатисту Исусу преслатком“, на пример, у трећем икосу каже се: „Исусе красото пресветла“; затим у четвртом икосу: „Исусе свеколике творевине украситељу“; итд. Једном речју, целокупно средњевековно црквено књижевно стваралаштво врло убедљиво подупире естетичка схватања Ф. М. Достојевског као и теоријски заснованa мисао о. П. Флоренског. Српски преводи литургиско-химнографске садржине, као и оригинално стваралаштво (житија и службе Србима светитељима), то недвосмислено показују.

Списи познатих светоотачких богослова, дају нам сасвим довољно основа за схватање православног естетизма библијски утемељеним. Кападокијски богослов Св. Василије Велики (IV век) у свом чувеном делу Шестодневу, пише о вези више лепоте и уметности: „… постоји некакав уметнички Ум, који је видљиве ствари украшавањем довео у поредак…“ О односу Бога и створеног света исти аутор казује: „Прославимо највећег Уметника, који је премудро и уметнички створио свет, и на основу лепоте видљивог познаћемо Онога који лепотом све превазилази.“ На основу анализе овог богословског дела, које је имало огромног утицаја на развој православног схватања, такође и списа који је у средњем веку преведен и на српскословенски језик, могла би се написати темељна студија о православној естетици, као и основе за теорију православне уметности. Богословски естетизам карактерише и схватање Св. Григорија Нисијског (IV век). У егзегетском спису О стварању човека (наставак Шестоднева његовог брата Св. Василија Великог), о лепоти човека као Божијег подобија каже: „Божанствена лепота није у спољашњим цртама, ни у пријатном складу лица, нити у било каквом чулноопажајном исијавању, него се она сагледава у неизрецивом блаженству врлина.“ У духу естетизма, о истом пише и Преп. Максим Исповедник (580–662) у спису Мистагогија: „Сам Бог биће Све, подједнако у свима који се спасавају блистајући као Првообразна и Првоузрочна Лепота, у онима који су се у Њему уподобили кроз врлине и виђење благодати.“ Лепоту човековог богоподобија, велики православни мистичар Преп. Симеон Нови Богослов (942–1022), у једној од својих божанствених химни овако описује: „Веселим се и радујем када помислим о назначењу и слави који су ми дати од Бога, видећи себе свецело улепшаним нематеријалном одећом, као анђео Господњи. На тај начин, та радост у мени распаљује љубав према Ономе, Ко је даје и мења ме и уздиже ка Богу.“

Духом истог естетизма, мада на специфичан начин, одликују се подвижнички списи, пре свих најутицајнијих аутора православног монаштва: Преп. Јована Лествичника (око 579 до после 654 године) у делу Лествица и Преп. Исака Сирина (VII век) у делу Подвижничка слова. Лествичник о лепоти човековог духовног лика, на једном месту вели: „Када је срце весело и лице човеку засија. Када је сам човек тако прожет љубављу Божијом, тада се и споља, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе.“ О небеској лепоти Исак Сирин пише: „Чистота ума је савршенство пребивања у небеском сазерцању, без страсти побуђени смо духовном силом горњих лепота, безбројним чудима небеског света.“

Као што се из наведених примера види, православни естетизам је духовна радост благодатног живота у Христу, који је Лик највише Лепоте, а човек је биће призвано да се обожи, и тако украси и стекне непропадљиву душу и преображено тело. Такође, и првосаздана материја призвана је да дође у поредак преображења своје супстанције, те тако постане део лепоте и доброте видљивог света, који на тај начин потврђује лепоту и доброту Творца, или Уметника, како пише Св. Василије Велики.

На основу нашег увида у древне светоотачке литургијске и монашко-подвижничке списе, и што је за српску традицију веома битно, сагледавањем средњевековне оригиналне књижевности, може се рећи да је суштину питања православног схватања лепоте, и уопште, појма естетичког тешко подвргнути формалној дефиницији или неком засебном одсеку истраживања и схватања. Погрешно је сматрати да се појам лепоте може објектизовати и везати за одређено својство божанског бића и бића створеног света. Пре би се могло рећи да је лепота и духовна радост бића благодетна енергија која извире из светотројичног божанског бића, која се разлива и дарује Божијем створењу, те се тако потенцијално украшава целокупна творевина. Човек својим врлинским подвигом приноси целокупну психофизичку енергију бића, која се „наитијем“ благодати Светога Духа распламсава и преображава у квалитет новог и украшеног бића. Дакле, Бог је виша Лепота, а животом у Христу све се преображава и постаје подобно тој Лепоти.

Да би се избегла прелест интелектуализма, који има потребу да од свега гради систем појмовног мишљења или да начини Биће објектом и тако створи непробојни зид између Бога (објекта) и човека (субјекта) и на тај начин живу веру начини искључиво колективном мишљу, потребан је и корак на личном опиту и личном доживљају. Љубав, осећање и жеђ да се човек истински сроди с Богом даје огромну снагу и покреће све органе човековог бића.

Тако отворено и истинско биће пријемчиво је за Бога. Тада се заправо догађа некакав унутарњи процес повезивања разједињеног и буђења замрлог, што мења и преображава, тада се друкчије мисли и расуђује, тада је целовит човек укључен у пуни живот, тада се догађа стваралачки процес новог погледа, који све посматра с вером, и рађа се ново преображено посматрање свега. Наиме, та перцепција и примање Бога и створеног света, мења пријемнике, тј. чула, и доживљај постаје примање енергије доброте и лепоте божанства.

Извор: Теологија.нет

И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се.

Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова.

Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро.

И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра.

Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови.

У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку.

Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато.

Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла.

Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло.

И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви.

И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне.

А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4).

Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам!

Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју.

А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама.

После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод.

А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету.

А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим.

Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Видео: Телевизија Храм

Дужност свих нас у Цркви јесте непрекидно молитвено сећање на наше учитеље, сараднике, ближње и предходнике. Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, слови: ”Сећајте се својих учитеља  који су вам проповедали реч Божију; гледајте на свршетак њихова живота  и угледајте се на веру Њихову” (13:7). Стога, ових неколико редова и биографских података пишем из захвалности према оцу Матеји Матејићу, свештенику, писцу, антологу, професору, оцу и пријатељу. 

Проту Матеју упознао сам у Чикагу 2004. године. Тада, и ако већ дуже у пензији, преваливши 80 лета, Прота је био духовно крепак, веома активан, бистар и ведрог духа. Сећам се предавања које је одржао у Чикагу, у сали Саборног храма. Тема је била: ”Четири принципа библијског даривања.” Након предавања, док смо шетали, застао је и некако свечаним тоном рекао: ”Знаш, дете, мислим да сам вечерас промашио тему, али сам свима послао јасну поруку.” После одласка у пензију неуморно је писао, а повремено је држао предавања на Универзитету и, по позиву, у многим српским храмовима Америке и Канаде.      

 Изузетна је част писати о једном тако значајном и незаборавном свештенику Српске Православне Цркве на америчком континенту. Прота Матеја био је писац, преводилац, песник, универзитетски професор словенских језика и књижевности, а на првом месту, што је стално истицао, био је српски православни свештеник. 

    Матеја Матејић рођен је 19. фебруара 1924. године у Смедереву, у патријархалном дому. По окончању Другог светског рата, 1945, у 21. години живота, Матеја је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. На Државном универзитету у Мичигену је дипломирао. На истом Универзитету, неколико година касније, одбранио је докторску дисертацију.

Прота Матеја је дошао у Колумбус, Охајо, на позив Епископа источноамеричког др Саве Вуковића, 1967. године, када је и основана црквена заједница (парохија) у овом граду. Скоро годину дана, а сваког викенда, Прота је, са породицом, у једном правцу, возио преко 200 км, из Кливленда у Колумбус, да би служио свету Литургију и са народом проводио време. Ускоро, црквени одбор донео је одлуку о куповини земљишта и једне куће где је направљена капела тј. богослужбено место. Године 1968. отац Матеја се сели у Колумбус, када и бива изабран за професора Државног универзитета Охајо у Колумбусу.                     

Са својим парохијанима зида велелепни храм посвећен Св. Стефану Дечанском. Храм је био завршен за годину дана. Осветио га је Епископ источноамерички др Сава Вуковић 8. септембра 1973. године. Поред нове цркве, прота Матеја, заједно са парохијанима, купује још два објекта уз само црквено имање. У Споменици ове парохије, а поводом 25 година храма у Колумбусу, између осталог стоји записано: ”Много важнији него физички и материјални циљ је духовни напредак заједнице Православља. Посета службама је одлична не само недељом него и осталим светим данима. Број народа који се причешћује је необично велики.” Од оснивања парохије 1967. стални свештеник био је прота Матеја. У мировину одлази 1991. године. 

Од 1968. предавао је на Државном Универзитету Охајо у Колимбусу, где је основао (1970) и водио научни пројекат познат као ”Хиландарска соба”. Био је први директор Истраживачког центра за средњовековну славистику. Дуго година био је главни уредник издавачке установе ”Косово”, као и званичног листа СПЦ у Америци и Канади ”Стаза Православља.”  Одликован је 2000. године орденом Светог Саве првог степена, као и архиепископском граматом Његове Светости Патријарха српског Павла. 

 Највећи успех оца Матеје Матејића јесте оснивање ”Хиландарске собе” при Државном универзитету у Колумбусу, Охајо. Са благословом Епископа источнамеричког др Саве (Вуковића) и уз помоћ колега са Универзитета, неколико америчких научних установа и председника Српског народног савеза Божидара Стојановића (Боб Стоун), отворена је 1970. године ”Хиландарска соба” при Универзитету (Хиландарски научни пројекат). Касније, пројекат добија ново име ”Хиландарска научна библиотека и архивски центар за проучавање словенског средњовековља”. Прота Матеја, заједно са сином, др Предрагом Матејићем, одлази у Хиландар 1970. године и наредних пет година снимају и микрофилмују све рукописе у манастиру Хиландару, као и у још три светогорска манастира. Данас je ”Хиландарска научна библиотека” у Колумбусу највеће ”хранилиште” словенских рукописа на микрофилму у свету. Осим тога, ”Хиландарска научна библиотека” поседује стотине дијапозитива на којима су снимци икона, фресака, зграда, црквених утвари и других објеката. Кроз ”Хиландарску научну библиотеку” Државног универзитета у Охају, током три деценије постојања, прошло је преко триста научних радника из целог света.  После пожара у Хиландару, свима је постало јасно колико је драгоцен посао урадила група научника са Универзитета из Охаја, на челу са оцем Матејом Матејићем. 

 Уснуо је у Господу у 94. години живота, на дан Светог апостола Акиле и преподобног Никодима, 27. јула 2018. године.  Побројаћу само нека дела која су изашла из пера оца Матеје. Ова дела представљају само мали исечак из богате духовне и академске ризнице свештеника и професора Матеје Матејића: Тамо где време не стари; Православље – Храброст бити друкчијим, снага остати непромењен; На стазама избегличким: Српско песништво у избеглиштву 1945-1968; Плодови бдења; Јеванђеље по Мајку; Свет извезен стиховим; Кратка историја Руске Православне Цркве (на енглеском); Биографија Св. Саве (на енглеском); Антологија српске средњовековне књижевности (на енглеском); Света гора и манастир Хиландар (на енглеском); Однос Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве кроз векове (на енглеском); Косово и Видовдан 600 година касније (на енглеском); Невоље у Хиландару, Библијска упутства за Хришћански живот (на енглеском); Хиландарски рукописи (на српском и енглеском); Преостало је непромењено; Најстарија Хришћанска литургија (на енглеском) и ”A festschrift for Leon Twarog.”

ВЕЧАН ТИ ПОКОЈ ПРОТО!

Протођакон др Дамјан С. Божић

Извор: Радио Слово љубве

Сваки човек је слободан да на свој начин схвати и назове време у којем живи.

Ера Водолије.

Таштина над таштинама.

Звук корака Мошиаха.

„Веку мој, звери моја, / Ко се може загледати у твоје зенице...“ И тако даље.

А код мене је то: рат против библијског човека. Сваку реч у овој реченици треба растумачити.

Као прво, шта је „библијски човек“? Говорећи најједноставнијим језиком, то је онај о којем се у старој песмици певало: „Нека увек буде сунце, / Нека увек буде небо, / Нека увек буде мама, / Нека увек будем ја.“

Другим речима, библијски човек верује у вечни живот (нека увек будем ја). Има породицу (или тежи ка породици као неизбежном услову за нормалан живот). Он живи на земљи под небом. У јасно и тачно одређеним координатама. Не живи у космосу, не живи на другим планетама. И пожељно је да се у земљи испод његових ногу не налази нуклеарно гробље и да у оближње језерце није испуштен мазут из суседне фабрике.

Свет, који је Бог спасио и који је спасен од скрнављења варварским рукама, јесте управо библијска породица: тата, мама и деца – то је друга ствар. Жеља за вечним животом, а отуда: савест, вера, општење с Богом, покајање и жртва. То је трећа. И то је заправо најједноставније значење термина „библијски човек“.

Рат се води управо против њега. Неки кажу да породица није потребна или да је уместо ње потребно нешто фантастично и срамотно. Савест није потребна. Све су то, наводно, рефлексије које намеће социјум. Вера, Црква и молитва – све је то прашина, којештарија и лаж. Сама душа је лаж и вечни живот није ништа друго до бунило. А све што постоји јесу инстинкти, страсти и безизлазност. Сва бука света потиче од страха од тишине, а сам овај страх је од неверја и ћорскокака који је у том случају неизбежан.

Напослетку, све што очајном човеку преостаје јесте да загади Земљу: да искрчи шуме, да пљује у бунаре, да растера дивље животиње и да потрује рибу. Онда ће моћи само да сања о међугалактичким просторима ради чега ће морати да попуши неки опијат.

Таква је слика. Дуго је цртана и још увек није завршена.

Да бисмо сви били одвучени тамо где ће се ово само још више продубити није довољан лични грех. Постоји мноштво личних слабости и гадости појединаца. Шта је потребно?

Треба зауздати плитке поточиће личних грехова и усмерити их у јединствено корито. Треба управљати процесом. Управо то је плански рат. Јер постоје бандитски упади и мангупски испади. И то је страшно, непријатно и опасно, али није рат.

Рат је хијерархијски структурирана војска. То су резерве, снабдевање и намирнице. То је аналитика штаба и обавештајна служба на терену. То су диверзантске групе у позадини. То је информационо праћење кампање. То су маневри за одвлачење пажње и лажни удари ради концентрације снага на главним правцима. То је врло много обучених људи који добијају наређења из једног центра. И то је врло усклађено деловање, не ради „плашења“, већ ради „уништавања“. Управо такав рат се води против малог библијског човечуљка који хоће једино да увек постоји мама, и који притом жмирка гледајући сунашце.

Организовани рат воде империје.

Не треба мислити да се у овом случају ради о Отоманској империји или Аустро-угарској монархији. Не ради се о трону, о велможама, о дворском церемонијалу. Савремени горе поменути рат воде специјалне империје: на пример, фармацеутска. Оне могу и да отрују кога год хоћеш, и да врше експерименте на житељима трећег света. А рат против њих је још тежи него против Отоманске империје во времја оно.

То су, без сумње, империје медија. Ево ко испира мозгове раствором хлора милијардама људи! Ево ко, као патуљци из Андерсенове бајке, баца ситне крхотине демонских стаклића људима у очи како би се искривила општа слика о свету. Творци фантазија, служитељи сивих еминенција, они који ћуте о главном и вичу о ситницама, чине огроман и најбољи део ове зле војске. „Где је мој Каинов печат?“ – викао је Каин XVIII у драми Шварца. Одмах му је донет државни печат који се ставља на наредбе. „Не то!“ – повика Каин XVIII – „Говорим о штампи!“ Па дотрчаше новинари, јер су у одређеним случајевима управо они Каинов печат. (У питању је игра речи, печать је у руском језику хомоним и значи и печат, и штампа, прим. прев.)

Има још империја које производе намирнице које се не смеју јести.

Има империја које тргују унутрашњим органима човека који је до јуче био жив, а данас је умро. Њихове колеге за то време још једног чику претварају у тету или обрнуто.

Има империја које пропагирају нови морал, односно, известан свеопшти коитус, без обзира на пол и године, а што је још страшније, без гриже савести. Има и наркобарона, и власника порно-империја.

О, колико је много ових империја! И све оне делују у истом духу, као по договору. Наравно, присутна је и војна компонента. То је кад бомбардују и распарчавају земље које се не слажу са сликама Би-би-сија или Си-ен-ена, са саветима ММФ-а, али које немају одговарајућа средства за одбрану. Међутим, то је крајња тачка. Много је боље (сигурније, поузданије, тише) развратити људе, оковати их помоћу кредитног талмудизма, завртети им памет у испразности и одвући их од вере.

И појединац апсолутно није у стању да се супротстави овом процесу. Може, верујући у бајке за децу о демократским процедурама, да маше транспарентима (ако то није парада хомосексуалаца може се десити да га не прикажу на ТВ-у, јер није у тренду). Може гомилама жалби да заспе разноразне организације на високом нивоу. Читав живот ће му проћи док га неко не чује, па каже: „Назовите сутра.“ Може да чини све што је у моћи малог човека. Али то је исто толико ефикасно као повик заставника „Стани! Један-два,“ упућен возу који убрзава.

Библијски човечуљак само свом библијском Богу може да упућује жалбе и молбе. Епоха је већ одлучила: или ће човечуљак пристати на све облике свакодневног сатанизма или ће га сатрти.

Ево зашто желимо да Русија буде империја. Не Ксерксова империја, као што је писао В. Соловјов, већ Христова. Ово желимо зато што нико не може сам да се бори. Човек сам може само да бежи. Али куда? И како ће бегунац живети ако је човек одавно одвојен од природе, ако више не уме да живи у њој и да је разуме, ако су му и шума и горе постали непријатељи. Навикнут на комфор и удобан живот човек је постао неспособан за радикално бекство које су чинили људи попут светог Сергија, светог Серафима, Симеона Столпника...

Принудно, због слабости која остаје у непријатељској цивилизацији, човек је талац. Талац образовања које развраћа, а не учи, телевизије, која отупљује, а не информише итд. Зато је потребна управо империја која брани вредности библијског човека. Велика империја, јака империја која је довољна себи, која окупља многе народе, која свесно брани библијски поглед на свет. Муслимани ће рећи: „Слажемо се.“ Јевреји би, у принципу, требало да кажу исто то. Мада не знам шта ће рећи Јевреји. Такође, не могу да се потпишем за све муслимане. Ни за своје сународнике који живе од грантова не могу да ставим руку у ватру. Веома ћу посумњати и у многе чиновнике на разним нивоима. Метастазе су отишле предалеко. Али сама идеја, ако одбацимо „успаване“ и продате, отупеле и до краја развратне, сама идеја је дивна. Управо то је национална идеја Русије у XXI веку!

Да буде самостална и снажна империја која је у стању и која жели да брани библијски поглед на свет против разноврсних паклених изазова који су убиствени за обичног човека. Да буде на страни укусног хлеба и чистог неба, дечјег смеха и имена Божијег; на страни достојног живота и мирне смрти у нади на васкрсење. Без кремације и крионике, а са Причешћем пред смрт.

Поред свих слабости Русије и поред свих ограда, лично не видим никог другог ко би могао да одигра ову улогу.

Извор: Православие.ру

Извор: Радио Светигора

Звучни запис разговора

„Руска Православна Црква дела ради конструктивног доприноса развоју духовних, философских и моралних темеља сарадње између европских народа преко својих верника који живе у различитим државама, као и путем директног дијалога између ауторитета Московске Патријаршије и европских међувладиних институција. (…)
Руска Православна Црква је спремна на сарадњу са агенцијама ЕУ на пољу развоја интегралне димензије уједињења Европе. Можемо да учествујемо у дискусији о проблемима међуетничких и међурелигијских односа и у елаборацији наслеђа које би регулисало статус религијских заједница. Штавише, представници Цркве могу да допринесу дијалогу о философским основама закона, комуникацији међу цивилизацијама, заједничкој европској безбедности, превенцији и надилажењу конфликата, социјалним проблемима, етици примењивања савремених технологија, миграцији, итд.“ [види: Europaica, № 1]

Руска Црква је, стога, спремна да сарађује са Европском унијом на разним заједничким пољима. Једна таква тема је дискусија о европској будућности која је постављена на Европској конвенцији 28. фебруара 2003. године. Одржавање Конвенције би требало да резултира доношењем законског документа на нивоу читаве Европске уније, неке врсте европског устава, или, како се сада назива „уставним споразумом“. Овај процес је од суштинског значаја за будућност идентитета европског континента. Многе цркве и организације повезане са Црквом су већ изразиле интересовање за дискусију о том документу, јер ће утицати и на њихову будућност. Основно питање које се поставља у вези са документом је на којим вредносним системима ће бити заснован и какво ће место бити додељено религији.

Интерес Руске Православне Цркве у дискусији условљен је чињеницом да су неке њене епархије и парохије већ присутне у земљама Европске уније и да ће се њено присуство у значајној мери увећати са ширењем Уније у 2004. години. Штавише, ова дискусија омогућава Руској Цркви сталну могућност да истакне улогу православне традиције у Европи која се уједињује, и да подели своја запажања са европским политичким институцијама. Ширење ЕУ ће појачати значај неколико културних и религијских традиција чији је утицај на процес интеграције и улога у обликовању паневропског система вредности до сада био поприлично ограничен. Православна традиција ће, свакако, бити једна од њих. Заједно са другим помесним православним Црквама, Руска Црква је забринута због неопходности ојачавања духовних и моралних димензија процеса интеграције, што ће омогућити да православно становиште у потпуности буде представљено у уставним документима Европе.

За Руску Цркву је неприхватљиво постојање једног идеолошког обрасца, нити једног система духовних и моралних вредности који се може наметнути свим европским земљама. Руска Црква има визију Европе засновану на истинском плурализму, где је разноликост културних, духовних и религијских традиција у потпуности изражена. Та разноликост се, такође, мора рефлектовати у законским документима будућег европског устава. Ако је устав искључиво заснован на принципима укорењеним у западном секуларном хуманизму, са таквим поимањем мира, толеранције, слободе, поштовања људских права, итд, постоји ризик да не буде прихваћен од стране великог броја становника Европе, посебно од оних који припадају одређеној религиозној традицији и имају другачије виђење тих принципа.

У складу са становиштем Московске Патријаршије, које је исказано у саопштењу њеног Одељења за спољне везе, донетом на Конвенцији о будућности Европе, западни секуларни модел у нормалним околностима не претпоставља било какву везу између религиозних вредности и социјалног поретка. Истовремено, религиозни фактори су од суштинског значаја у образовању политичких и социјалних учења на многим местима ван западне цивилизације. У неким земљама, као што је Иран, религија је основа не само социјалног поретка, већ и политичке структуре. Постоје подручја, попут Тибета, где религија продире у све нивое социјалног живота, образујући национални идентитет тога народа. Наведени су примери земаља ван Европе, али и унутар ње можемо наћи многе различите ставове о улози религије у друштву. Штавише, утицаји различитих религиозних струјања у Европи постају уочљивији. Стога, Руска Црква поставља следеће питање:

„Ако је Европска унија позвана да постане дом многих народа, да ли либерални хуманистички модел политичке структуре има право монопола у њој, само зато што је владајући модел у већини западноевропских земаља и у Северној Америци? Зар не би требало са крајњом озбиљношћу да узмемо у обзир пораст религиозног, конкретно православног као и исламског и неохаризматског утицаја у социјалном поретку? Зар није дошло време да схватимо да друштво које је лишено могућности да појми идеју религиозности као основну и централну може, такође, да буде лишено стабилне будућности? Скорашњи узнемирујући догађаји у Америци показали су колико може да буде опасна колизија два „глобална пројекта“, либерално хуманистичког и радикално конзервативног, који се сматрају јединим алтернативама и имају монополистичке претензије. Потискивање једног од њих од стране другог, које се понекад отворено показује, није решење, него пут ка самоубиству. Зачетници либерално-хуманистичке визије морају истински да прихвате плурализам идеја и становишта свих европских простора, морају признати право различитих заједница да очувају свој културни и духовни идентитет, чије језгро често образује религија.“

Ова основна запажања навела су Одељење за спољне везе Московске Патријаршије да сачини конкретне предлоге који се тичу клаузула које треба увести у будуће конститутивно законодавство Европске уније. Треба посебно нагласити, да многи верници божанске заповести поимају као извор универзалних вредности, док неверујући немају исту полазну основу. Религијске организације треба третирати као представнике посебног сектора друштва; њихова слобода да имају сопствено виђење основних вредности се мора поштовати. Слобода сваког појединца се мора изједначити са конститутивним законодавством Европе у складу са слободом културних и религиозних заједница, које имају право на заштиту сопственог интегритета и очување вредности на којима је засновано њихово постојање.

Ширење Европске уније према Истоку, наводи се даље у саопштењу Одељења за спољне везе, не треба да подразумева ширење стандарда који су страни култури и начину живота „земаља кандидата“. Тоталитарна диктатура не сме бити замењена диктатуром паневропских управљачких механизама. У проширеној Европској унији свака култура и нација мора да има слободу испољавања и приступ механизмима доношења одлука.

Треба да постоји јасна подела између одговорности и права Европске уније и држава чланица. Свака држава, према званичном становишту Руске Цркве, треба да има право на сопствено законодавство у погледу уређења брака и породице, биоетичких питања, образовних система. Земље православне традиције, примера ради, не прихватају правне прописе који легализују еутаназију, хомосексуалне бракове, продају дроге, вођење бордела, порнографију итд.

Штавише, свакој држави би требало да буде дозвољено да развије сопствени модел односа између Цркве и државе:

„Законодавство које обезбеђује само право грађанима на остваривање верских слобода ствара услове за „дивљу конкуренцију“ између конфесија. Заједно морамо да створимо такве услове унутар којих демократске слободе појединца, укључујући његово право на религиозно самоопредељење, неће угрожавати права националних заједница на очување сопственог интегритета, оданости сопственој нацији, социјалној етици и религији. Ово је посебно важно када приступамо законодавству које се тиче активности псеудо религија, деструктивних и екстремистичких покрета, као и када смо сведоци нарушавања религиозних слобода од стране традиционалних конфесија, чија експанзија у појединим деловима Европе угрожава јавни и социјални поредак.
У многим европским демократским земљама религиозна слобода сваког појединца је у складу са подршком традиционалних вероисповести на правном и социјалном нивоу. Неопходно је да очувамо разноликост модела односа између Цркве и државе које је европско наслеђе током историје, допуштајући различитим земљама и људима да слободно одређују степен међусобног прожимања Цркве и државе, њиховог партнерства у социјалним, хуманитарним, едукацијским, културним и другим подручјима. Како би осигурали овај принцип, важно је да Appendix 11 Амстердамског уговора, који покреће питање одређивања статуса религијских организација који искључиво одређују националне владе, укључимо у нови документ Европске уније.“

Горе наведене тврдње показу да је Руска Православна Црква озбиљно узела у разматрање питања која се односе на будућност Европе и њихов утицај на конститутивне документе Европске уније. Међутим, дијалог између Руске Цркве и европских политичких институција је само почетак. Надајмо се да ће дијалог бити на корист и једнима и другима, и да ће самој Цркви користи блиска сарадња са европским политичким институцијама. За Руску Цркву која је још увек у процесу самодефинисања, уз поштовање савременог друштва, такав дијалог је од суштинске важности.

Говорећи о доприносу Руске Правословне Цркве „Европском пројекту“ највише сам усредсређен на теоријска питања која су повезана са будућим европским уставом. Али постоји и низ практичних питања која се тичу и Руске Цркве и европских институција. Новоотворено представништво Московске Патријаршије у Бриселу ће, стога, имати двоструки задатак: учествовање у теоријским дискусијама које су већ у току у Европској унији и јачање практичне сарадње између Руске Цркве и европског друштва. Приоритети су, такође, међухришћанске и међурелигијске активности, као и контакти са западном штампом.

Извор: Теологија.нет