Живе речи утехе: Живе речи утехе

Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

Mon, 29 Sep 2025 18:26:00 +0000

Живеле и страдале у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија – мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени“ смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде.“ Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.

Тропар (глас 4):Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас.

Опширније на: Православац црквени календар

„Пролог“ Свети Владика Николај Жички

Света великомученица Јефимија

Sun, 28 Sep 2025 21:15:44 +0000

Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск антипат устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се 49 хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити“. Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз 19 дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како све ласке прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. По том је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећ то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. По том Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. год. и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.

Тропар (глас 4):Овчица Твоја Исусе, Јефимија, зове силним гласом: „Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.“ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2025/09/28/sveta-velikomucenica-jefimija-3/

Шта значи користити слободну вољу на прави начин? — о. Милош Весин

Sun, 28 Sep 2025 13:54:54 +0000

Јер је ријеч крстова лудост онима који гину; а нама је који се спасавамо сила Божија. (1. Кор. 1, 18)

Sun, 28 Sep 2025 13:47:42 +0000

Крст, зато што је постао Христов, постао је свеспасоносан. Господ Христос је његова сила. То свим бићем осећају они који се силом крста спасавају од сваког греха и од сваког зла. При томе њима нису потребни никакви докази „људског разума”, јер то спасење они непрестано доживљују као своју најнепосреднију и најочигледнију стварност. Вера их сједињује са свемоћним Господом Христом, и они доживљавањем дознају да своју спасоносну силу крст добија од Спаситеља, распетог на њему.

Крст је лудост, крст је спасење. Таква је дилема, такав разумски процеп, и – амбис. Разуму, који површински посматра и површно расуђује, који гледа на форму а не на силу, крст је лудост. А вери, која крстом стварно савлађује у себи сваки грех, свако зло, сваку смрт, крст је спасење, крст је „сила Божија”, која и разум верујућег човека приводи Христу, обнавља га, преображава га, обогочовечује га, и он свим бићем својим осећа и сазнаје да је Исус Христос заиста једини Спаситељ од свега смртног, греховног, демонског, заиста једини истинити Бог и Господ. А крст његов — заиста „сила Божија”, и то — „нама који се спасавамо”. Од чега? — Од греха, од смрти, од ђавола.

Покуша ли човек да се овога трога спасе помоћу људских сила: помоћу људског разума, људске воље, људске моћи, неће никако успети. И свестрано ће осетити сву немоћ и сву беспомоћност људског разума, људске воље, људске моћи, свега људског пред грехом, пред смрћу, пред ђаволом. И не буде ли се решио да успркос протестима свога чулног разума поверује у Господа Христа и крст његов, он пропада и гине у амбису смртног, пролазног, греховног, демонског. Тако пропадају сви који остају при човеку и његовим моћима, а не прибегавају Богочовеку и његовим спасоносним силама. Ту је главно искуство. А искуство сведочи да се само Господом Христом спасавамо од греха, смрти и ђавола. Ено искуства светих Апостола, и свих осталих Светитеља и праведника: заиста су савладали грех, смрт и ђавола, и живе светим и бесмртним животом у Господу Христу. Живе силом Божијом. Ту силу Божију осећа сваки хришћанин више или мање, по мери вере своје.

Јер је писано: Уништићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. (1. Кор 1, 19)

Шта се људско може одржати пред силом смрти, греха и ђавола? Да ли разум, или воља, или срце? Све је немоћније од сенке, и кидљивије од паучине. Има ли мудрости људске која не издахне пред страшном силом смрти и греха? Има ли разума људског; који мртав не падне у борби са грехом и смрћу и ђаволом? Нема мудрости људске, па макар то била „мудрост мудрих”, коју смрт не уништи, и грех, и ђаво. Нема разума људског, па макар то био „разум разумних”, којим се грех и смрт и ђаво не титрају као деца кликером. А зар је мудрост збиља мудрост, ако не може да спасе човека од смрти и греха? И зар је разум збиља разум, када не може да пронађе човеку средство спасења од смрти, греха и ђавола? И мудрост мудрих, и разум разумних, остављају људе да пропадају и гину у смрти и смртном, у греху и греховном, у ђаволу и ђавољем. Ту беспомоћност мудрости људске и разума људског осети сваки који покуша да помоћу њих реши проблем смрти и живота, и да се помоћу њих ослободи греха и смрти. И ако је доследан и истрајан, он мора прибећи нечем јачем и од мудрости људске и од разума људског. А у нашем човечанском свету то јаче јесте једино крст Христов. На то богомудри апостол и упозорава када подсећа хришћане на речи Божије: Јер је написано: Уништићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. И заиста, крстом спасавајући свет од греха, смрти и ђавола, Господ наш Исус Христос уништио је мудрост мудрих и одбацио разум разумних. И поставио крст свој као силу спасења, средство спасења и знамење спасења.

Где је мудрац? Где је књижевник? Где је препирач овога века? (1. Кор. 1, 20) да ово оспоре, и докажу да крст Христов није сила којом се спасавамо од греха, смрти и ђавола, него мудрост људска, и књижевност људска, и надмудривање људско. Али све то, иако изгледа мудрост, уствари је бесмислица и лудост, јер оставља род људски у смрти, у греху, у злу, — у томе што заиста сачињава бесмисленост и лудило бића људског. Стога свети апостол с правом пита: Не претвори ли Бог мудрост овога света у лудост? (1. Кор. 1, 20) На који начин? На тај: што крстом, презреним оруђем, спасе свет од смрти, греха и ђавола, и показа да је ослањање на мудрост људску, разум људски, моћ људску, и веровање у њихову спасоносну силу, уствари бесмислица, будалаштина, лудост = μωρία. „Где је мудри?” да нам пронађе лек од смрти и спас од греха; да нам објасни тајну света и човека; да нам каже смисао живота и смрти. „Где је књижевник?” да нам све то уметнички опише и покаже, и тиме спасоносност књижевности људске докаже. „Где је препирач овога света?” да нам све то логички образложи и осмисли, и тако спасоносну мисију философије људске обелодани. И „мудри”, и „књижевник”, и „препирач овога света ” нису друго до речити и неућутни сведоци немоћи људске и беспомоћности људске пред главним логичким и природним питањима духа људског. Често, они још и умножавају муке наше од незнања, од немоћи, од греха, од смрти, од беспомоћности; речју: муке наше од пакла који ми називамо људским сазнањем, људским разумом, људским срцем.

Пошто, дакле, у мудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога — ούκ έγνω ό κόσμος διά τής σοφίας τόν Θεόν, би Богу по вољи да лудошћу проповеди спасе оне који верују. (1. Кор. 1, 21) – И у целини и у појединостима свет је створен Богом Логосом, Богом Мудрошћу, који се као Спаситељ света назива и „мудрост Божија” (1 Кор. 1, 24; 1, 30). То значи: сав свет око човека је огледало мудрости Божије, и свака твар неућутни гласник и проповедник те мудрости. Налазећи се у овом Божијем свету, човек се заиста налазио „у мудрости Божијој”, опкољен њоме са свих страна. При томе, сам је био изузетно мудро биће, јер је свемудрим Тројичним Божанством саздан боголиким, христоликим, духоликим: његово биће било је испуњено божанском мудрошћу. И род људски, тај свет боголиких мудраца, „мудрошћу не позна Бога”, иако је живео „у мудрости Божијој”, то јест у творевини Божијој, која је сва громогласно проповедала свога Творца.

На свима и у свима тварима огледала се мудрост и сила Божија, али људи кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово (Рим. 1, 21), и одбацише правога Бога, и разне твари прогласише за своје богове. Пошто људи, у свету препуном мудрости и силе Божије, својом боголиком мудрошћу не познаше Бога због своје грехољубивости, би Богу по вољи да лудошћу проповеди спасе оне који верују (1. Кор. 1, 21). Људи су лудошћу сматрали крст и спасење крстом. Али својом добровољном смрћу на крсту, свемоћни и свечовекољубиви Господ је свега себе, све спасоносне силе своје унео у крст, и претворио га у символ и знак и средство мудрости Божије, силе Божије, спасења Божијег. Тако је часни Крст постао спасење света од греха, смрти и ђавола.

Тамом грехова својих ми смо људи сакрили од себе мудрост Божију, која је разливена и сакривена по свима тварима. А из Крста Христовог заблистала је сва божанска мудрост очовеченог Бога Логоса, због чега вером у њега и познајемо јединог истинитог Бога и Господа, и спасавамо се од греха, смрти и ђавола. И сваки разуман и искрен човек мора признати: заиста Бог „лудошћу проповеди” спасава оне који верују. Крст и вера, — ето средстава спасења. Сила крста се може осетити само када се поверује у њега, па макар и упркос свих „логичких доказа” које разум људски истиче против те вере. Поверује ли у крст, човек постепено доживљује спасоносну силу његову и радост спасења, и по њему се разлива мудрост Божија која га испуњује правим познањем Бога, силе Божије и мудрости Божије, и чудесног подвига Богочовековог: спасења света крстом.

Једино спасењем од греха, смрти и ђавола, ми долазимо до истинског богопознања, човекопознања и тварипознања. Јер грех, смрт и ђаво луче из себе мрак и таму који нам заклањају Бога и помрачују творевину Божију, те не видимо у њој мудрост Божију и силу Божију, које би нас одвеле истинском богопознању, истинском човекопознању, истинском тварипознању. Само очишћени од злосмрадног греха и ум људски, и срце, и душа способни су да истински познају Бога, човека и свет. Крст у души, крст у срцу, крст у уму, — ето силе која нас очишћује од свакога греха, и оспособљује да вером познамо Бога и мудрост Божију. А без вере у Крст, нема ни спасења, ни богопознања, ни човекопознања. То је очигледно искуство рода људског: спасавају се они који верују у крст, а пропадају они који не верују, па био то изабрани народ јеврејски, или остали народи незнабожачки, на челу са Грцима.

Јер Јевреји знаке ишту, и Грци мудрости траже, а ми проповедамо Христа распетога: Јеврејима саблазан, а Грцима безумље; онима пак који су позвани, и Јеврејима и Грцима, Христа, Божију силу и Божију мудрост“.

Јеврејима је до чуда, а Грцима до философије. Не до спасења: од зла, од греха, од ђавола. Јер само ослобођење од тога трога даје све што је потребно човеку: и силе и мудрости, и знања и моћи, и бесмртности и радости. Овако, нити чуда одводе Јевреје спасењу, јер не верују Чудотворцу; нити људска мудрост одводи Грке правој Мудрости, јер не верују у оваплоћењу „мудрост Божију” — Богочовека Христа. Јеврејима је сам Господ Христос дао безбројне знаке о себи као истинитом Богу и Спаситељу, а за Њим и његови свети апостоли, али су они остали упорни у неверју због свог грехољубља. Грех њиховог неверја нема извињења. Зато Спаситељ и изјављује: „Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад немају изговора за грех свој. Да нисам међу њима творио дела која нико други није творио, греха не би имали; а сад су и видели, и омрзнули и мене и Оца мог (Јн. 15, 22; 15, 24).

А Грци? — Грци „мудрости траже”, и не налазе, јер не траже како треба. Први услов да се права мудрост пронађе јесте: да се дух људски ослободи обмане, лажи, греха, то јест гордости, самодовољности, саможивости, самозатворености (ср. Јн. 12, 24). Јер сваки који грех чини, роб је греху (Јн. 8, 34), роб је лажи, лудости, и не може да пронађе Мудрост и испуни себе њоме. Само када поверује у Истину, Богочовека Христа и Она га ослободи греха, он пронађе праву, вечну Мудрост (ср. Јн. 8, 36; 14, 6). Божанска се Мудрост даје само чистима срцем, само људима светог живота (ср. Јак. 3, 13; Мт. 5, 8). Та Мудрост је дар Божији. То је „мудрост одозго”: „она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна и нелицемерна” (Јак. З, 17). А таква мудрост је само еванђелска мудрост, до које се долази вером и чистим и светим животом у вери. Поверује ли човек у Исуса као Бога и Господа, он открије у Њему „Божију силу” и „Божију мудрост”. И не само открије, него се и испуни њима помоћу светих тајни и светих врлина.

Али сав богочовечански домострој спасења је у знаку крста. Вера и јесте на првом месту вера у крст Христов, вера у „Христа распетога”. А крст, а распети Богочовек је „Јеврејима саблазан, а Грцима безумље”. „Саблазан”, јер Јевреји не могу да схвате како то да Бог буде распет, да Бог умре, да смрћу победи смрт. „Безумље”, јер разум људски не може да објасни, како то да смрт буде спасење од смрти, да мртвац спасе мртваце, да мртвац подари и осигура бесмртност. Господ Христос нимало не личи на олимпијске богове. А Грци, и Њега — Богочовека, мере том истом мером. И стога је Он за њих „безумље”. Ко пак учини напор, и одрекне се свог старог човека, старог ума, старог мерила, старог гледања на свет, и поверује у „Христа распетога”, вера ће му у Њему открити „Божију силу и Божију мудрост”. То може учинити сваки, јер смо сви „позвани”. Да, сви, јер је Еванђеље — спасење за све, и проповеда се свима, свакоме, свакој твари. „Позвани” су сви, али се сви не одазивају. Ко се одазове, тај и добија спасење. И у њему мудрост божанску и силу божанску.

Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи. (1. Кор. 1, 25) Али оно што људи „грчкога” духа, поклоници чулнога разума и овосветске мудрости, сматрају за „лудост Божију”, уствари је права мудрост, јер спасава од лудила греховног, од лудовања људског у греху и злу. А то је „распети Христос”, и његов домострој спасења помоћу крста и васкрсења. Када човек вером доживи силу крста Христова, тек онда увиди колико је ова „лудост Божија” заиста „мудрија од људи”: мудрија од свега што људи предлажу као спасење од смрти, од греха, од таме, од незнања, од лажи, од страдања. Наоружа ли се помоћу вере крстом Христовим, човек савлађује све силе греха и зла, све смрти и саблазни, и јасно увиђа да је крст, та „слабост Божија” несравњено „јача од људи”. Јер ма колико били јаки, људи су увек слабији од смрти и греха. То је постало сасвим очигледно, откако се Богочовек јавио у нашем свету, и показао се као једини јачи од греха и смрти и ђавола: савладао их, и тако постао једини Спаситељ света. Да, Богочовек а не човек. Безумље је уздати се у човека, када не може спасти од смрти и греха. Богочовек је једина стварна сила и моћ човека, јер помоћу Њега савлађује оно што без Њега никако није могао савладати: грех, смрт, ђавола. А то човек доживљује живом вером у Богочовека, не неким апстрактним и сувим мудровањем. Та жива вера је дело људи који желе спасење од греха и смрти, а не људи који „знаке ишту” или „мудрости траже”.

Свети Јустин Ћелијски

извор

Када вера постане страх: о православној неурози

Sun, 28 Sep 2025 13:10:54 +0000

Православни психолог Наталија Усова пише из свог искуства рада са људима који страдају од онога од чега у великој мери страдамо и ми сами. Од искривљене слике о Богу која нам доноси страдање.

Понекада долази човек не са болом, већ са осећањем кривице. И не просто са осећањем, већ са нечим што је проникло у саму његову суштину – као да он стално ради нешто погрешно. Није довољно смирен. Није довољно послушан.

Исувише жели, исувише осећа. Сувише је жив.

Говори да верује у Бога. Али са вером је дошао и страх.

Страх да не погреши. Страх да не наруши правила.

Страх да ће се Бог окренути од њега и тада ће се све распасти.

💔 Ово није вера. Ово је религиозна неуроза.

Она се посебно често формира тамо где се вера замењује системом забрана, а љубав системом кажњавања. У православној средини, (посебно међу женама) често се може наићи на то танано, болно осећање:

„Ако се радујем, значи да сам горда“.

„Ако се наљутим – значи да чиним грех“.

„Ако сам се уморила – значи да немам трпљења“.

„Ако нешто желим – треба да се тога одрекнем, да се не би погордила“.

Тада унутрашњи живот почиње да се умањује. Не зато што је човек лош. Већ зато што тражи љубав, а налази само контролу.

Понекада то има корен у детињству:

– строга мама за коју је смирење била главна врлина,

– или бака која је говорила да „Бог све види“. Ово није доносило радост, већ страх.

– или исповест након које си излазила потпуно сметена, узнемирена.

Тако се рађа неуроза, не из вере – већ из искривљене представе о Богу. Тамо где Бог није Онај Који воли, већ те прати шта радиш. Не подржава, већ проверава.

Међутим, у истинској вери се не ради о страху, у њој се ради о прихватању, путу, о унутрашњој истини. О томе да можеш и да погрешиш и да будеш вољен/а. О томе да осећања нису грех, већ да су једноставно део тебе.

А ако те боли – Бог је ту.

Шта да радиш ако се бојиш Бога?

Ако ти се чини да Он кажњава, прати те и проверава?

Понекада човек говори шапатом: „Бојим се Бога…“ или „Мислим да Њему није стало до мене…“ И ту додаје: „То је сигурно ужасно…“

Ја у овоме не чујем богохулство. Ја чујем бол. И дуги, дуги пут усамљености.

Када си желео љубав, а чуо си:

„Смири се“.

„Твоја воља је грех“.

„Ако боли – значи да си заслужио“.

И у срце се усељава слика Бога, Који није Светлост, већ Судија Који посматра. Строги, удаљени.

Онај који „може да ти одузме“ или „да провери колико си снажан“. Кога треба да умољаваш, да заслужиш или да орасположиш.

💔 Ово није вера. Ово је трауматско искуство пренесено на духовност.

Шта можеш да учиниш ако у теби живи такав страх?

🌿 1. Схвати одакле потиче.

Бог не долази у наш ума гласом казне. То је глас родитеља који те је осуђивао. Глас баке која те је плашила. Овај страх није твој. Њега су у тебе ставили. И од њега се можеш растати.

🌿 2. Одвој осећања од „греховности“.

Можеш да се љутиш – и нећеш бити лоша.

Можеш да желиш – и да не будеш егоиста.

Можеш да не будеш успешна – и нећеш бити кажњена.

Осећања нису грех. Она су једноставно део срца које је живо. Ако их будемо гушили у име „побожности“ – тада то није вера, већ насиље над собом. Признати и схватити своја осећања је најбољи начин да се њима управља.

🌿 3. Мењај слику о Богу.

Можда си цео живот слушала о Богу, али ниједном ниси разговарала са Њим заиста. Не по правилу, већ од срца. Можеш да почнеш од почетка.

Замисли: а шта ако је Бог добар?

Ако те воли, чак и када си уморна, када си љута, када си скроз збуњена? Шта би ти Бог рекао сада?

Ово није фантазија. Ово је повратак ка живој, правој вези са Њим. Где више нема страха.

Где је Љубав. Без условљавања.

Са телеграм канала Наталије Усове

превео Станоје Станковић

Желео сам да нагласим Наталијину мисао: „Признати и схватити своја осећања је најбољи начин да се њима управља.“ Ово је кључно у путу стицања унутрашње слободе, јасноће и спокоја када су наша осећања у питању, колико год она била тешка и непријатна.

Зато желим да вам поклоним мини-курс о писању дневника. Пријавите се и послаћу вам га потпуно бесплатно. Ако неко оклева зато што мисли да је у питању некаква немоћ или срамота да се тражи помоћ и савет, верујте, апсолутно није истина. Ја први пишем дневник стално, мени самом веома помаже.

Станоје Станковић

https://tvrdjavaistine.org/kada-vera-postane-strah-o-pravoslavnoj-neurozi/

Свети великомученик Никита

Sat, 27 Sep 2025 20:59:04 +0000

Родом од Гота; ученик епископа Теофила Готског, који је учествовао на Првом Васељ. Сабору. Када кнез Готски Атанарик поче мучити хришћане, тада св. Никита стаде пред кнеза и изобличи га због безбоштва и нечовечности. Мучен страшним мукама Никита све јаче исповедаше веру Христову и мољаше се Богу с благодарношћу. И имаше ум непрестано уздигнут и удубљен у Бога, а на прсима под оделом држаше икону Св. Богородице са превечним Младенцем Христом, стојећег и држећег крста у рукама Својим. Ову икону носио је св. Никита зато што му се св. Богородица јавила и утешила га. Најзад мучитељ баци Христовог војника у огањ, у коме св. мученик издахну, али тело његово оста неповређено од огња. Друг његов Мариан пренесе његово тело из Готске земље (Влашка и Бесарабија) у Киликију у град Мопсуест, где сагради цркву св. Никите и положи у њ чудотворне мошти мученикове. Пострадао и прославио се 372. године.

Тропар (глас 4):Примио си Христов Крст као силно оружје, против ђавола си се борио и за Господа Христа си пострадао, предавши Му своју свештену душу усред огња. Отуда си се удостојио да примиш дарове исцељења од Њега, великомучениче Никита. Моли Христа Бога да спасе душе наше.

https://mitropolija.com/2025/09/27/sveti-velikomucenik-nikita-2/

Свети свештеномученик Корнелије (Претпразништво Воздвижења)

Fri, 26 Sep 2025 10:59:48 +0000

Ускоро после страдања Господа нашег Исуса Христа и по Његовом васкрсењу и вазнесењу на небо, настани се у Кесарији Палестинској капетан по имену Корнилије, родом из Италије Тракијске. Он, иако борављаше у тами неверa ипак чињаше дела светлости, и остајући незнабожац он беше сличан хришћанину. Премда не знађаше Христа, он Га милостињама својим, не знајући, почитаваше. Живећи усред поквареног света, он бејаше добродетељан, као што сведочи о њему Свети Лука у Делима апостолским: У Кесарији бејаше један човек по имену Корнилије, капетан од чете која се зваше Талијанска, побожан и богобојажљив са целим домом својим, који даваше милостињу многим људима и мољаше се Богу без престанка (Д. А. 10, 1-2). Бог не превиде такве његове врлине и благоволи просветити га светлошћу вере и привести у познање истине, да се добра дела његова не покривају тамом неверја.

Једнога дана молећи се Богу у своме дому овај богобојажљиви човек виде анђела Божјег који га извести да молитве његове и милостиње изиђоше пред Бога. И анђео му нареди да пошље у Јопу по Симона, званог Петра, и уради оно што му он буде рекао. Корнилије одмах посла са молбом да позову Петра. А када посланици путоваху ка Јопи, Петар узиђе у горњу собу да се помоли Богу у подне. И огладне; и виде виђење које га световаше да се не гнуша ићи к необрезаном иноплеменику, јер се Јевреји не дружаху са незнабошцима, и гнушаху их се. А виђење које Петар виде беше овакво: с неба се три пута спушташе некакав суд, завезан на четири рогља, и глас који наређиваше Петру да покоље и поједе налазеће се у том суду животиње, звериње, бубине и птице. А када Петар то одбијаше и изјављиваше да никад није јео ништа нечисто, њему опет рече глас с неба: “што је Бог очистио ти не погани” (Д. А. 10, 1-15).

Ово виђење беше знамење о обраћању Корнилија и других незнабожаца. Петрова глад означаваше собом глад описану пророком Амосом: не глад хлеба ни жеђ воде, него глад слушања речи Господњих (Амос. 8, 11). Таква глад беше у дому Корнилијеву и у свих незнабожаца: јер као што Петар жељаше хлеба за тело, тако они – хлеба за душу. Суд, завезан на четири рогља, прасликоваше Цркву Христову, утврђивану у вери четворицом еванђелиста. Находеће се у суду разне нечисте животиње, звериње, бубине и птице означаваху незнабошце, који својим земним умовањем беху слични четвороножним животињама, гледајући умом у земљу, и не умејући умовати о небеском и вишњем, и то искати; по својој суровости они беху звери, а по душегубном незнабожју – отровне бубине; по надменој пак гордости својој они личаху на птице које високо лете. Наредба: поклати их и појести, значи: оштрим мачем речи Божје убити древне незнабожачке животињске страсти и зверске нарави, а крштењем очишћене душе и тела њихова начинити жртвом живом, угодном Богу (Рм. 12, 1). Трократно спуштање суда с неба означавало је трикратно погружење у крштењу. А глас с неба о томе да су они очишћени Богом, сведочи да је Христос не само за Израиљце него и за незнабошце пролио крв Своју која омива греховне прљавштине.

Док Петар размишљаше о овом виђењу и беше у недоумици, посланици од Корнилија стигоше пред кућу његову и питаху за њега. Дух Божји нареди му да иде с њима не премишљајући ништа, да првог незнабошца присаједини Цркви Христовој; а за њим су имали прићи Христу и други незнабошци. Када Петар уђе у дом Корнилијев, Корнилије га са свима сродницима и пријатељима својим срете чесно, и паднувши на ноге његове поклони се. А Петар га подиже и рече: Ви знате како је неприлично човеку Јеврејину долазити к туђинцима и дружити се с њима; али Бог мени откри да ни једнога човека не зовем поганим или нечистим. Зато без икаквог колебања дођох к вама, и питам: зашто ме позвасте?

Корнилије му подробно исприча како виде анђела и шта чу од њега, и моли Петра да му каже реч спасења. А Петар отворивши уста своја стаде му проповедати Исуса Христа: Исус бејаше Бог у телу, живео је на земљи са људима, учио их и настављао на пут који води у Царство небесно, учинио је многа чудеса и знамења, исцељивао сваку болест, речју васкрсавао мртве; Он је добровољно пострадао, умро и васкрсао, да би човека ослободио од страдања и васкрсао га из смрти и даровао му живот вечни; Он ће доћи да суди живима и мртвима; о Њему сви пророци сведоче; сваки који верује у Њега добиће отпуштење грехова.

Док Петар говораше ове речи, Дух Свети, унедрујући речи његове у срца слушалаца, приведе их вери, и Корнилије се крсти са целим домом својим. Он први од незнабожаца поверова у Господа нашег Исуса Христа, и по крштењу свом остави све и пође за Петром, који га и за епископа постави. Проходећи са Петром и другим проповедницима разне земље, он се ревносно труђаше у проповедању Христа. А када Петар са Тимотејем и Корнилијем борављаше у граду Ефесу, они дознаше да је идолопоклонство нарочито јако у граду Скепоији, и они се саветоваху ко би од њих ишао тамо на проповед. И бацише коцку, и коцка паде на Корнилија.

Призвавши Бога у помоћ, Корнилије хитно отпутова у тај град. Тамо бејаше кнез по имену Димитрије, философ, одличан познавалац мудрости незнабожачке; он силно ненавиђаше хришћанску веру, а почитоваше незнабожачке богове, нарочито Аполона и Зевса. Овај кнез, дознавши за Корнилијев долазак у град, одмах га дозва к себи и упита одакле је и ради чега је дошао. Корнилије одговори: Слуга сам Бога живога, а дошао сам овамо послат да тебе изазовем из предубоке таме незнања, изведем на светлост истине и пустим у душу твоју чист зрак познања. – Не разумевши ништа од Корнилијевих речи, кнез се разгневи и с јарошћу рече: Ја те једно питам, а ти ми друго говориш. Тако ми богова, ако ми на свако питање не одговориш, онда нећу поштедети твоју старост, нити ћу се постидети седине твоје. Дакле, реци ми: коме служиш и ради чега си дошао овамо? – Корнилије одговори: Ако хоћеш да дознаш односно моје службе, онда знај да сам капетан; и када чух о теби, да сте ти и твоја жена и сви житељи твоје области пали у велику заблуду, ја дођох да вас избавим од демонске прелести, упутим на пут истине и измирим са Јединим Живим Богом, који је створио небо и земљу и све што је у њима.

На то кнез Димитрије рече: Видим да те старост притисла, па те штедим због твојих година; престани дакле говорити лаж, и приступи боговима нашим, и поклони им се. Не хтеднеш ли то учинити, знај ставићу те на тешке муке, и ниједан бог, осим мојих богова, неће те избавити из мојих руку. – Корнилије одговори: Бог мој може не само да ме сачува читава и неповређена од свих зала и избави из руку људских, него и да уништи твоје богове и у прах претвори њихове кипове, а тебе који се узалуд уздаш у њих приведе к познању Њега. Ја пак никада се нећу поклонити бесима и њиховим бездахним киповима. Јер писано је: Богови који не створише небо и земљу, нека нестану! (Јерем. 10, 11 ) И још: Господу Богу своме поклањај се и њему јединоме служи (Мт. 4, 10). Ја дођох овамо зато, да вас обратим к покајању, те да се ишчупате из замке ђавола који вас је уловио живе за своју вољу (ср. 2 Тм. 2, 26). – Кнез на то рече: Заклех се боговима мојим да те нећу поштедети, него ћу те ставити на тешке муке, ако не принесеш жртву боговима. – Корнилије упита: Којим то боговима велиш да принесем жртву? Кнез одговори: Принеси жртву Аполону и Јупитеру. – Корнилије на то рече: Покажи ми те богове твоје.

Кнез се обрадова, сматрајући да Корнилије хоће да им се поклони, и поведе га ка Јупитеровом храму. За њима иђаше народ желећи да види Корнилија како се клања идолима. Дошавши до храма, кнез са Корнилијем уђе унутра, као и сав народ, међу којима беше и кнежева жена Евантија и његов син Димитријан. Ушавши у идолски храм, Свети Корнилије се окрену према истоку, и преклонивши колена своја на земљу мољаше се говорећи: Боже, Ти потресаш земљу и премешташ горе у дубине морске! Ти си руком Даниловом размрскао Ваала, умртвио змију, и затворивши уста лавовима сачувао неповређеним слугу Твога. Ти и сада пообарај ове идоле и дај да људи познаду силну мишицу Твоју!

Помоливши се тако, светац изиђе из храма. Заједно с њим изиђе и кнез Димитрије и сав народ, а Евантија са сином Димитријаном задржа се у храму. И гле, изненада настаде земљотрес, храм са идолима паде, и у прах одоше богови у које се незнабошци уздаху, а кнежева жена са сином остаде жива у рушевинама, али им излаз беше препречен. Видевши рушење храма сав се народ препаде. Кнез пак не знађаше да су му жена и син затрпани у рушевинама. А Корнилије, радујући се о сили Бога живога, рече кнезу: Где су сада, кнеже, твоји велики богови? – А кнез, бесан од јарости, рече: Кажи нам, врачару, каквим то враџбинама ти учини те паде храм са боговима нашим?

И стаде се кнез саветовати са својима помоћу каквих мука да погуби Корнилија. Но како се дан већ клоњаше крају и сунце залажаше, то не беше времена за мучење Корнилија. Стога кнез нареди да Корнилију свежу руке и ноге, и да га тако обесе у тамници, да би се висећи сву ноћ мучио до изјутра; а ујутру је намеравао да га љуто мучи и погуби.

Када светац би одведен у тамницу и тамо, по мучитељевом наређењу, обешен са свезаним рукама и ногама, кнезу дотрча један од његових робова по имену Талетон и рече: Господине, госпођа моја и твоја син јединац погибоше у храму који се сруши од земљотреса. – Чувши то, кнез раздра хаљине на себи, и стаде ридати горко. Плакаху са њим и старешине градске, а неки га тешаху. Но ко га је могао утешити у таквој жалости која му обузе срце од вести о изненадној смрти жене и сина?

Затим кнез рече својима: Идите, разгрните камење срушеног храма, пронађите кости моје миле супруге и мог слатког сина, па ми их донесите. – Рекавши то, он подиже глас и плака великим плачем. И док он тако ридаше, к њему журно дође старешина жречева по имену Варват и рече: Чух глас жене твоје и сина, који испред рушевина викаху и говораху ово: “Велики је Бог хришћански, који нас преко слуге свог Корнилија сачува живе од горке смрти. Молите дакле тог светог човека, да нас изведе одавде, да не бисмо помрли овде. Јер ми видимо дивна чудеса његовог Бога и чујемо глас анђела који певају: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14).

Чувши то од Варвата, кнез одмах са свима својима брзо отрча к слузи Божијем у тамницу и нађе га где хода: јер га анђео Господњи беше раздрешио од уза. И припаде кнез к ногама Корнилију, говорећи: Велики је, Корнилије, твој Бог, који у разрушеном храму чува моју супругу и мога сина. Молим те, дакле, слуго Бога Вишњега, поћи и изведи их оданде; и ево, ја и сви моји верујемо у Христа Распета, кога ти проповедаш. Свети Корнилије оде с њима к разрушеном идолском храму, и подигавши к небу очи своје рече: Господе Боже сила, Ти погледаш на земљу и чиниш да се она тресе; од лица Твога топе се горе и пресахњују бездани! Услиши, Господе, уздахе свезаних, и изведи из рушевина Евантију, и не одврати лице Своје од сина њеног, него им притеци у помоћ имена Твога ради.

Док се он тако мољаше, изненада се отвори место где између порушених зидина беше затворена Евантија са сином, и обоје изиђоше оданде здрави хвалећи Бога. Сви пак који тамо беху и видеше ово преславно чудо викаху: Велики је хришћански Бог! – И крсти се Димитрије са женом и сином и са свим домом својим; а крстише се с њим и двеста седамдесет седам других грађана. И поживе Свети Корнилије у том граду доста времена, искорењујући трње неверја из срца људских и сејући семе вере. И за кратко време он цео град приведе Христу, и једног угледног човека по имену Евномија постави за презвитера.

Доживевши дубоку старост и приближивши се смрти, о којој унапред сазна, Свети Корнилије усрдно ревноваше у молитви припремајући се на пут којим је имао отићи ка Господу своме. И сабравши к себи све које од безбожја беше обратио у хришћанство, он их поучи пребивати у вери и љубави и упражњавати све врлине напредујући у вршењу заповести Господњих. Поучивши их довољно, он чу глас с неба: “Корнилије, ходи к мени, јер ево теби је припремљен венац правде”. – Чувши то Корнилије одмах припаде на молитву, и преклонивши колена рече: Господе Боже наш, Ти си ме удостојио веру одржати, подвиг довршити и непријатеља победити. Благодарим Ти за све! Но молим Те, Господе, са висине Своје погледај на слуге Твоје и буди им милостив, утврди их у вери, укрепи у подвизима, помози им у вршењу светих заповести Твојих, да би они непрестано славили име Твоје сада и кроза све векове. – И пошто сви рекоше: “Амин”, он с радошћу предаде дух свој у руке Господу који га је звао на небо.

Кнез пак Димитрије са супругом својом Евантијом, сином Димитријаном, презвитером Евномијем и свима вернима, плакаху много над оцем и учитељем својим; упаливши свеће и отпојавши погребне песме они с чешћу погребоше тело његово у близини срушеног храма Зевсовог. И верни долажаху сваки дан на гроб његов, кађаху тамјаном и мољаху се; и од гроба његова даваху се многа исцелења болесницима.

Прође много година, и сви савременици описаних догађаја отидоше ка Господу. Потоњим поколењима остаде непознато место где беху погребене мошти Светог Корнилија, јер наоколо израсте трње и густо шипражје, и нико не знађаше за то скупоцено благо. Но једном се догоди да на то место дође епископ града Троаде Силуан; њему се ноћу јави у сну Свети Корнилије и рече: Дуго време живим овде и нико ме не посети. – Епископ пробудивши се из сна чуђаше се сновиђењу, и беше у недоумици ко му се то јави. Но и следеће ноћи њему се поново јави светац и рече: Ја сам капетан Корнилије, а мошти моје леже у трњаку, близу оног места где некада бејаше храм Зевсов. Ти ми подигни цркву у близини Димитријева места које се зове Пандохијум, на коме су погребена многа тела верне и свете браће.

Сутрадан епископ обавести свој клир о виђењу, и са свима отиде до тог трњака који му у виђењу показа светитељ. Помоливши се они стадоше копати земљу и убрзо нађоше ковчег, у коме беху читаве и нетљене мошти Светог Корнилија, од којих излажаше неисказан мирис. И сви се веома радоваху што нађоше тако велико благо. Епископ пак би у недоумици односно цркве коју му светитељ нареди да подигне, јер немаше онолико новаца колико му је било потребно за зидање цркве. Међутим, Свети Корнилије му брзо поможе и у томе, јер се идуће ноћи јави једном побожном и врло богатом човеку по имену Евгенију, и нареди му да епископу Силуану да потребну количину новца за подизање цркве. Евгеније извести епископа о свом виђењу и даде му све што треба, те тако би подигнут диван свети храм и веома украшен. А када дође време да се чесне мошти Светог Корнилија пренесу из трњака у новоподигнуту цркву, сабра се мноштво верних са епископом Силуаном и Евгенијем, носећи у рукама упаљене свеће. И када епископ са клиром поче певати “Трисвето” ковчег се изненада подиже сам од себе и невидљиве руке ношаху га к цркви; а од народа нико се не усуђиваше да га дотакне. Гледајући где се ковчег сам од себе креће, сви се са страхом дивљаху овоме чуду, и једним устима клицаху: Свет, свет, свет, Господ Саваот, који нам јавља силе и чудеса Своја преко слуге Свог Корнилија!

Тада и многи од присутних незнабожаца, видевши ово чудо, повероваше у Господа нашег Исуса Христа. А када дођоше до цркве и уђоше у њу, људи стадоше са обадве стране, желећи да виде како ће ковчег са моштима ући и где ће стати. Ковчег, крећући се право, стаде близу олтара, са десне стране. Но епископ хоћаше да га постави унутра у олтару, али нико не беше у стању да помакне ковчег са места на коме он сам беше стао. И догодише се многа чудеса тада, а и касније, од светих и чудотворних моштију угодника Божијег.

После смрти епископа Силуана на епископски престо дође Филосторгије. Он узе неког иконописца Енкратија да сву цркву иконопише, а нарочито да што лепше изради икону самог Светог Корнилија. Иконописац покушаваше да изради икону Светог Корнилија, али никако не успеваше да добро изобрази лице његово, те је неколико пута све брисао и изнова радио. Напослетку се Енкратије наљути, и изговоривши неке погрдне речи о светитељу, остави његову икону. И желећи да нешто друго мала на црквеном зиду он се попе на лествицу, али оклизнувши се он паде с лествице на земљу, и толико се разби да лежашс као мртав. људи који се задесише у цркви узеше га и однеше његовој кући, и положише на постељу једва жива и неспособна да проговори једну реч. Међутим, око његових уста видни беху црви, од којих једни улажаху у уста а други излажаху. А то му би казна што се дрзну устима својим изговорити погрдне речи на светитеља. Али како сам Господ, тако и свете слуге Његове не гневе се до краја и не негодују вавек: јер сутрадан онај, који Димитријеву жену и сина изведе из рушевина живе, јави се и Енкратију, и узевши га за руку подиже га са постеље као из сна, и постаде невидљив. А Енкратије, осетивши се здрав, журно оде у цркву Светог Корнилија, и припавши к чесном ковчегу, у коме лежаху целебне мошти Корнилијеве, с плачем прошаше опроштај за грех свој, и благодараше светитеља што се смилова на њега и исцели га од болести када је он већ био близу смрти. Тако овај иконописац доби двоструку корист од светитељева јављења: исцели се од болести, и сазнаде какав изгледа лицем светитељ. После тога он изобрази на икони Светог Корнилија онако како га виде при јављењу, и слављаше Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

https://mitropolija.com/2025/09/25/sveti-svestenomucenik-kornelije-pretpraznistvo-vozdvizenja-2/

Зашто праведник страда а грешник ужива, јеромонах Рафаило

Wed, 24 Sep 2025 21:06:13 +0000

Свети свештеномученик Автоном

Wed, 24 Sep 2025 20:39:01 +0000

Свети Автоном беше епископ у Италији за царовања Диоклецијанова. Када настаде љуто гоњење на хришћане, он се опомену речи Христове из Еванђеља: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 22), и оставивши Италију отпутова у Витинију Азијску, и по Божјем указању заустави се у месту званом Сореос. Тамо Свети Автоном би примљен од неког гостољубивог Корнилија. Код њега он проживе дуже време и проповедајући Христа обраћаше многе незнабошце у хришћанску веру. И стече он тамо не мало душа Богу, јер се мноштво људи сабираше у дом Корнилијев да слушају учење Светог Автонома. А он попут Светих апостола проповедаше реч Божију са сваком слободом, јер у њему деловаше исти Дух Свети који некада у виду огњених језика сиђе на Свете апостоле, и проповеђу Автономовом запаљиваше срца људска к вери и љубави Божјој, те они слушајући његово учење осећаху умилење и радо примаху речи његове, и тражаху од њега свето крштење.

И у том месту Свети Автоном приведе к светој вери толико људи, да дом Корнилијев не могаше сместити сав скуп верних. Тада Свети Автоном сагради хришћанима цркву у име војводе Небеских сила, Светог архистратига Михаила, предајући све новопросвећене под заштиту њему као чувару рода хришћанскога; и произвевши Корнилија за ђакона он му повери словесно стадо Христово, па отпутова у Ликаонију и Исаврију, желећи да и тамо буде проповедник побожности.

Потрудивши се доста времена у тим крајевима проповедајући Еванђеље, Свети Автоном се поново врати код Корнилија, да обиђе стадо Христово, њиме образовано. И поставивши Корнилија за презвитера, он заједно с њим служаше спасењу људи.

Када злочестиви цар Диоклецијан дође у Никомидију са циљем да уништи све тамошње хришћане, тада идолопоклоници стадоше тражити Светог Автонома, као најистакнутијег међу хришћанима. Али светитељ, желећи да још много народа приведе из таме демонске ка светлости познања истинитога Бога, не предаде себе у руке мучитељима. Чувајући потребан Цркви живот свој, Свети Автоном отплови у Клавдиопољ, који се налажаше на обали Црнога мора. Ту он сејаше семе речи Божје. И оно, падајући на добру земљу срца људских, благодаћу Божјом убрзо донесе многе духовне плодове. И пошто ту уреди све што је потребно побожности, и пошто упути верне на пут спасења, Свети Автоном се опет врати у Сореос.

Видевши да се у Сореосу број верних стално увећава, Свети Автоном постави Корнилија за епископа, а сам отпутова у Асијску покрајину, где стаде искорењивати трње безбожја и засађивати свету веру у Јединога Бога. И ту, дејством благодати Божије, он много људи избави од заблуде и вечне погибли, проповеђу својом рушећи идолопоклоничка идолишта и подижући у срцима људским духовне храмове Духу Светоме.

Ускоро Свети Автоном поново посети Корнилија и поверену му паству. Видевши да се ту сви поучавају закону Господњем и иапредују у врлинама, он се утеши, и благодараше Бога што труд његов не би узалуд, него се умножише његова духовна чеда која он роди Еванђељем.

Близу града Сореоса беше једно место звано Лимна чији сви житељи беху помрачени тамом идолопоклоншва. И Свети Автонам, отишавши к њима, стаде им проповедати Христа, и за кратко време многе обрати у хришћанство, и научивши их тајнама свете вере просвети их крштењем, и тиме их присаједини изабраном стаду Христовом. Но месни житељи, који остадоше у незнабожју, приредише једном празник некоме свом поганом идолу, и приносећи жртве бесима весељаху се у свом идолском храму. Тада хришћани, којих у то време беше врло много, сабраше се и са гневом отидоше к празнујућим незнабошцима, пообараше им жртвенике, полупаше све идоле и храм њихов срушише до темеља. На тај начин они показаше идолопоклоницима да су богови њихови ништавни, јер не могу да даду отпор када их разбијају, нити вичу када их бију. Ово силно разјари незнабошце, и они смишљаху како да се освете хришћанима што им поразбијаше богове њихове, и тражаху згодну прилику за то. И када једном сазнадоше дан у који је служитељ Господњи Автоном имао у подигнутој Цркви Светог архистратига Михаила у граду Сореосу приносити бескрвну жртву Богу, они из Лимне заједно са незнабошцима из околних села скупише се у огромном броју и тајно припремише да изненада нападну на цркву и убију хришћанског предводника Автонома, што они и урадише. Јер за време саме Божанствене литургије, они великом силом нападоше на цркву, једни са оружјем у рукама, други са штаповима, трећи са камењем, разјурише из цркве све хришћане који беху тамо, и немилосрдно убише Светог Автонома у светом олтару, те се сав олтар обагри светом крвљу његовом. Тако светитељ, приносећи Богу бескрвну жртву, сам би принесен као крвава жртва у наднебесни жртвеник.

Убивши Светог Автонома, незнабошци набацаше на њега мноштво камења; и приредивши славље у част тога што одмаздише за бешчешћење богова својих, они отидоше. И светитељ лежаше убијен; и би тада велика пометња у цркви и неутешни плач верних због убиства њиховог оца и доброг пастира. А нека ђакониса, по имену Марија, узевши свето тело свештеномученика, чесно га погребе.

Пошто прође много година од погребења Светог Автонома, у време када Константин Велики ступи на престо, велможа неки по имену Севиријан би послан од цара Константина у Александрију. Бојећи се буре на мору, Севиријан не пође морем него сувим крај обале морске. По промислу Божјем ваљало му је проћи поред гроба Светог свештеномученика Автонома; и мазге одједанпут стадоше и не могаху маћи даље. Иако их много бише бичевима, али се ниједна мазга не помаче с места; поскидаше са њих и товаре, но оне ни тада не могаху продужити пут, као да их нека невидљива рука задржаваше. То доведе Севиријана у велику недоумицу. У пратњи Севиријана налажаше се и неки свети човек, који имађаше дар прозревања тајни Божјих. Он рече Севиријану: Треба да на овом месту саградиш цркву светом мученику, чији је гроб овде; и ако обећаш да ћеш то урадити, видећеш како ће мазге одмах кренути даље. – Севиријан то с радошћу обећа, и мазге стварно одмах кренуше и иђаху брзо. Севиријан тада, до повратка свог из Александрије, подиже на том месту мали молитвени храм светом мученику; а вративши се подиже дивну цркву над гробом светога.

Након много година један свештеник, не знајући да у тој цркви леже под земљом чесне мошти Светог Автонома, разруши је због оронулости, па сагради нову на другом месту близу мора. Место пак где под земљом лежаху светитељеве мошти, беше пусто шездесет година, све до смрти византијског цара Зинона, и нико не знађаше за то скупоцено скровиште које земља скриваше у својим недрима. У то време један од царских телохранитеља по имену Јован, извршујући неко царско наређење, 6орављаше у гореспоменутим местима Сореосу и Лимни. Једнога дана он пође у лов, и кад беше на месту где некада стајаше црква над моштима светога мученика, он угледа зеца, пусти стрелу и уби га. Пошто налови и друге дивљачи, он се врати кући. Али ноћу, када он спаваше на постељи својој, њему се у сну јави Свети мученик Автоном и нареди му да подигне цркву на оном месту где јуче уби зеца. Уставши од сна, Јован одлучи да уложи све старање и изврши што му је наређено. И заиста за кратко време он сагради дивну цркву у име свештеномученика Автонома; мошти пак његове он нађе у земљи читаве и потпуно нетљене, и од њих се стадоше збивати многа чудеса, и многи болесници добијаху исцељење.

О нетљености чесних моштију Светог Автонома, блажени Метафраст говори овако: „Видећи славног подвижника који и по смрти побеђује својства људске природе, ја стадох на славословље Божије: јер загледавши очима у гроб Светог мученика Автонома, ја видех да његове свете мошти остају непобеђене силом смрти. Смрт, која се хвали да за три дана разори сав састав живога бића, није могла у току тако много година да уништи ниједну длаку овог преславног мужа. Глава његова и коса беху неповређени, лице цело, кожа чврста; ни једна длака не беше пропала на трепавицама његовим; само очи беху склопљене. И док га посматрах, изгледало ми је да га је смрт једино натерала да ћути, а све тело његово и ове састојке чува читаве: ни од главе његове ништа не беше отпало, ни од осталих делова тела ништа се не беше окрњило“.

Тако прославља Господ оне који Њега прослављају у светим телима својим. Њему приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2025/09/24/sveti-svestenomucenik-avtonom-2/

"Држи свој ум у паклу и не очајавај"

Wed, 24 Sep 2025 20:34:00 +0000

Православна Црква Христова данас, 11. септембра по јулијанском (старом), односно 24. септембра по грегоријанском (новом) календару, молитвено прославља и светог Старца Силуана Атонског, чије нас речи из наслова ове вести позивају на смирење и непрестану веру у Божију бесконачну милост. Више о овом великом духовнику и светитељу прочитајте у наставку.

Семјон Иванович Антонов (будући старац Силуан) је рођен 1866. године у сељачкој породици у Тамбовској губернији. Његови родитељи су били побожни људи који су се, упркос сиромаштву, одликовали гостопримством, помагали су онима којима је било потребно и увек су налазили времена да посете цркву. Семјон је волео да присуствује службама са својим родитељима. Касније би свог оца описао као кротког, стрпљивог и мудрог човека, а после много година монашког живота рекао би: „Нисам дошао на меру свог оца”. Семјон је био висок, снажно грађен човек, поседовао је изузетну физичку снагу. У младости је живео као и већина његових вршњака, али је убрзо доживео свој први „тајанствени опит“. Чувши разговор поклоника о светом животу изузетног подвижника, пустињака Јована Сезеновског на чијем гробу су се догодила чудеса, Семјон помисли: „Ако је он светац онда је Бог са нама, и зато нема потребе да ходам по целој земљи да Га тражим“. Са овом мишљу младо срце је горело љубављу према Богу, почео је дуго да се моли осетивши привлачност ка монаштву. Тада је чак замолио оца да га пусти у Кијево-Печерску лавру, али му је отац категорички одговорио: „Прво заврши војничку службу, па ћеш слободно да идеш“. Међутим, ово благодатно време није трајало дуго, само неколико месеци, и убрзо се Семјон поново вратио том начину живота, који ће касније назвати „обележеним грехом“.

Сан и глас, који је препознао да долази из уста Пресвете Богородице, помогли су му да савлада искушење дивљег живота: „Није ми добро да гледам шта радиш“. Овај догађај, непосредно пре него што је Семјон ступио у војну службу, радикално је променио његов живот. Открио је истанчан осећај за грех и истовремено милост Божју и Његове Пречисте Мајке према грешницима. Семјон се окренуо покајању и донео је чврсту одлуку да се замонаши. Семјон је служио војни рок у Санкт Петербургу, у инжињеријском батаљону. Његово духовно и срдачно расположење приметно је утицало на његове колеге, о чему постоје докази. Мало пре краја службе, Семјон је отишао код оца Јована Кронштатског, али га није нашао, па му је написао писмо: „Баћушка, желим да се замонашим. Моли се да ме свет не задржи”. Плодови молитве светог кронштатског пастира убрзо су се показали. Већ следећег дана Семјон је осетио да „око њега паклена ватра хучи“, тако да је одмах после војне службе одмах отишао на Атос и у јесен 1892. године примљен је као искушеник, „брат Симеон“, у руски Светопантелејмонов манастир. Симеон је 1896. године примио монашки постриг и ново име – Силуан, а 1911. године био је уздигнут у схиму. Ушавши у манастир, Симеон се показао као стрпљив и благ искушеник, за шта је, како пише архимандрит Софроније (Сахаров), „у манастиру био вољен и хваљен због доброг рада и доброг карактера“.

Тада су му почеле долазити мисли: „Ти живиш свето“. Ове и друге мисли потресле су ум младог искушеника, али он због свог неискуства није разумео шта се дешава. Демонски наговештаји су потресли његову душу, час су га уздизали у „небо“ у поносу, час су га бацали у очај. Симеон се молио у великој напетости, спавао је мало и у трзавицама, док је у млину имао тешко послушање, носио је џакове брашна. Тако је пролазио месец за месецом, а мука демонских напада се повећавала. Ниједна људска снага не може да издржи ову духовну борбу. И брат Симеон паде у очајање, душа његова потону у мрак, али у то најстрашније време за њега јави му се Господ и „цело његово биће и само тело испунише се огњем благодати Духа Светога“. Али ни доживљена паклена мука, ни стечени дар непрестане унутрашње молитве, па ни јављање Господње нису дали младом монаху потпуно ослобођење од демона... Тако је прошло још петнаест година непрекидног духовног подвига, а затим се догодио нови важан догађај у животу оца Силуана – кратак разговор са Богом у молитви. На питање да га научи шта да чини да понизи своју душу, Господ је одговорио: „Држи ум свој у паклу и не очајавај“. Задржавање ума у паклу није било ново за Силуана, оно што је било ново је „и не очајавај“. Монах Силуан је, после откривења датог му од Господа, чврсто стао на духовни пут, од тог дана благодат га није напуштала, а благодарност Богу је све више расла у души старца.

Истовремено, „постепено његовом молитвом почиње да доминира туга за светом који не познаје Бога“, притом „имао је мисао да само они који су Га познали, а затим изгубили, могу тражити Бога. Веровао је да сваком тражењу Бога некако претходи промисао Божја. Како ћеш тражити нешто што ниси изгубио?” Ове теме су узете као основа за избор цитата из дела старца Силуана за ову књигу. Дакле, поглавља „Како сачувати душевни мир“ и „Душа моја чезне за Господом...“ сведоче колико је искуство богоостављености било важно за његов духовни живот. Ова тема се с правом може назвати једном од водећих. Губитак благодати изазива осећај напуштености од Бога. У ствари, губитак благодати не значи да Бог напушта човека. То указује на неспособност човека да сачува благодат коју је примио и да стално живи у њој. На срећу, искуство губитка благодати не оставља само тешка осећања у души. Такође постаје извор дубоке, сталне и упорне чежње за Богом, снажне жеље да се пронађе изгубљена милост и поново доживи светло и радошћу испуњено присуство Духа Светога. Човек се посвећује тражењу Бога, почиње да се фокусира на свој унутрашњи, духовни развој, жудећи да пронађе блиску везу са Њим. Наставак ове теме је поглавље „Најдрагоценије на свету је познавати Бога...“.

Такође, једна од главних тема мисли старца Силуана у његовим списима јесте жеља и брига за спасење свих људи. Ова жеља да се сви спасу заснива се на Божјој љубави према људима, а боравак у Царству небеском значи живот испуњен љубављу према Богу. Ове две теме (љубав према Богу и љубав Божја према људима) огледају се у последња два поглавља књиге: „Ми смо деца Божја“ и „Господе, како је велика љубав Твоја...“. Бог је добар и милостив, Он спремно опрашта грехе покајницима и спасава пропадајуће, јер Бог је тако заволео свет да је дао Сина свог Јединородног, да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни. Бог није послао Сина свога на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега (Јн. 3, 16-17). Старац Силуан се до краја свог живота непрестано молио за живе и мртве, за пријатеље и непријатеље, за цео свет. Упокојио се у Господу 11/24. септембра 1938. године.

Одлуком Светог Синода Цариградске Патријаршије од 26. новембра 1987. године Силуан Атонскије канонизован. Године1992. и Руска Православна Црква прославила га је као светитеља. Успомена на монаха Силуана Атонског празнује се 11/24 септембра.

(преузето са интернет-странице СПЦ)

Извор: Радио "Слово љубве"

Преподобна Теодора Александријска

Tue, 23 Sep 2025 18:21:47 +0000

Очи Господње хиљадама и хиљадама пута су светлије од сунца, прозиру све путеве људске и сагледавају све по тајним местима; пре но што се уради, све је познато Господу (Прем. Исуса Сир. 23, 27-29). Ову истину није знала Теодора, жена високог порекла у Александрији. Она поверова врагу који јој је нашаптавао и говорио да Бог неће сазнати грех, учињен у тами, не на виделу дана. Ал и кад она из сопственог искуства увиде да се од Бога ништа сакрити не може, о како велико покајање пројави она тада!

Поштено живећи у браку са својим мужем Теодора западе у овакво искушење. Један богат човек, млад и лакомислен, подстицан ђаволом распали се пожудом за њом и стараше се на све могуће начине да је наведе на прељубу: шиљаше јој скупоцене поклоне, обећаваше јој још веће, и прелашћиваше је речима. Али пошто сам не могаде ништа учинити, он најми једну препредену врачару, да она превари целомудрену Теодору, приволевајући је на његово замишљено зло дело. И та препредењача, имајући Сатану за свог помоћника, улучи згодно време и стаде говорити Теодори о том младићу. А Теодора рече: О, да ми је да се спасем тога човека који ми одавно досађује! Јер ако га послушам, онда ће и само сунце које нас обасјава бити сведок мога греха пред Богом. – У таком случају, предложи јој заводница, кад сунце зађе и спусти се тамна ноћ, ти на тајном месту испуни жељу младићу, па нико неће дознати за дело ваше, нити ће бити сведока пред Богом; јер ноћ је дубока и тама ће покрити све. – Теодора на то рече: О, добро би било, када Бог не би дознао грех који се чини ноћу! – Тако и јесте, одговори заводница, јер Бог види само оне грехе које сунце обасјава, а што се чини у тами како Он може видети?

Теодора, као млада, простодушна и неискусна жена, поверова таквим речима заводнице; а ту и демонско искушење припоможе много, јер је сила његова велика, а природа наша склона страстима и сила наша немоћна. И тако, Теодора послуша лукави савет и изврши у тамној ноћи безакоње. Но са свитањем јутарње светлости, грану и у срцу њеном светлост милосрђа Божјег: јер она, познавши свој грех, стаде се кајати, бити се по лицу, чупати косу, стидети се себе, и мрзети себе. На тај начин је милосрђе Божије, које не жели смрти грешника, подстакло њу на брзо покајање и исправљење због њеног ранијег целомудрија. Јер Бог пушта понекад човека да падне, да би човек, када устане, показао још већи подвиг и исправљење, и још веће усрђе према Богу који опрашта грехе.

Патећи и плачући због учињеног греха, Теодора се стараше да макар мало утеши себе оваком мишљу: Не зна Бог мој грех. Но иако не зна, ипак ме је стид и пече ме. – Тражећи лека својој тузи, она оде у један женски манастир у посету игуманији с којом се познавала. Видећи њено тужно лице игуманија је упита: Што си така тужна, кћери моја? Да те није увредио муж? – Теодора одговори: Не, госпођо; но и сама не знам зашто ми срце тугује. – Желећи је утешити, игуманија јој стаде, као Духом Божјим побуђена, говорити о стварима корисним за душу и читајући јој божанствене књиге. А кад јој читаше једну поуку, она прочита из ње и ове еванђелске речи: Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Јер што у мраку рекосте, чуће се на виделу; и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима (Лк. 12, 2-3).

Чувши ове еванђелске речи Теодора се удари у груди говорећи: Тешко мени кукавној, сад сам пропала, преварила сам се сматрајући да Бог неће сазнати мој грех. – И стаде се бити, плачући и ридајући. Тада игуманија разуме да је Теодора пала у грех и поче је насамо распитивати шта јој се то догодило. А Теодора, гушећи се у сузама, једва јој потанко исприча све, па паде на њене ноге вапијући: Смилуј се, госпођо, на мене пропалу, и научи ме шта да радим! Могу ли се спасти, или сам занавек пропала? Да ли да се надам на милост Божју, или да очајавам? – На то јој игуманија поче говорити: Ниси добро урадила што си послушала врага; ниси правилно мислила држећи да је могуће сакрити се од Бога, који испитује срца и утробе, зна издалека помисли људске, и оком Својим види оно што још није урађено; и никаква ноћ, никакво сакривено и тамно место не може сакрити грешника од Његовог свевидећег ока. Ниси добро урадила, кћери моја, јер си и Бога разгневила, и мужу верност ниси сачувала, и тело си своје оскрнавила, и души си својој наудила. Зашто ми то ниси казала онда када си била искушавана, да бих ти помогла и научила те како да се чуваш од замки вражјих? Али пошто ти се то већ десило, ти почни одсад да се поправљаш и припадни к милосрћу Божјем молећи се с покајањем, да ти опрости грех твој. Не очајавај, кћери моја: јер иако си учинила велики грех, ипак је милосрђе Божје веће, и нема греха који побеђује Божје човекољубље; само ти устани, и спашћеш се.

Говорећи јој ове и сличне речи, игуманија је уразуми, научи, и упути на пут покајања; уједно је и утеши причајући јој о милосрђу Божјем и о неисказаној доброти Његовој, са којом је Он готов примати оне који се кају и праштати онима који греше. А напомену јој и о еванђелској жени грешници, која сузама оми Христу ноге, и косом од главе своје отре, и доби од Бога опроштај грехова својих.

Саслушавши ове речи добре наставнице и сложивши их у срцу свом, Теодора рече: Верујем Богу моме, госпођо, да одсада нећу учинити такав грех, него ћу се и о већ учињеном, колико узмогнем, побринути.

Тако добивши неко олакшање срцу, Теодора се врати дому свом. Али пошто је савест изобличаваше, она се стиђаше да мужу свом погледа у лице, и размишљаше на који начин да умоли Бога: хтело јој се да ступи у женски манастир, али је знала да јој муж неће дозволити. Стога, да би се сакрила од свог мужа и од свих познаника, она смисли следећу ствар. Када јој муж неким послом оде од куће, она касно увече остриже косу своју, обуче се у мушко одело и, ослонивши се на Бога, кришом се тихо извуче из куће, па пође брзо, као птица која се отела из кавеза. Дошавши до неког пустињског манастира, званог Октодекат,[2] удаљеног од града осамнаест потркалишта, она закуца на капију, и угледавши вратара рече: Оче, укажи ми ту љубав: иди, реци игуману да прими у манастир мене, човека грешна, јер хоћу да се кајем за зла дела своја, и тога ради дођох овде да омијем ваше свете ноге, и служићу вам дан и ноћ, у свему што ми наредите.

Вратар оде и извести игумана. А игуман рече: Треба испитати, да ли је дошао к нама упућен од Бога. Стога му немој до изјутра давати одговора нити га пустити у манастир. Ако не отиде, него стрпљиво остане пред манастирском капијом очекујући помиловање, онда ћемо по томе познати да је истински и с усрђем дошао к нама да служи Богу.

Вратар тако и уради, не обрати пажњу на молиоца, презирући га као слугу непотребног. А Теодора сеђаше пред капијом и плакаше. Наступи ноћ и зверови стадоше пролазити туда, јер та пустиња беше пуна звериња, но Теодора, благодаћу Божјом, остаде неповређена, наоружавши се крсним знаком и молитвом као штитом. У свануће вратар погледа кроз прозорче, и угледавши Теодору где седи крај капије рече: Шта ти ту чекаш, човече? Ми те примити нећемо, јер си нам непотребан. – А она одговори: Макар и умро овде крај капије, нећу отићи док се не смилујете на мене и не примите ме у манастир.

Тада вратар, видевши њено трпљење и смирење, отвори капију и уведе је к игуману. Игуман је упита откуда је, како се зове, и ради чега је дошла. Она му одговори: Ја сам, оче, из Александрије; име ми је Теодор; пун сам грехова и безакоња. Но дошавши к себи и познавши своја сагрешења зажелих да се кајем, и ево дошао сам к вашој светињи да ме примите у свој ред и спасете грешника који пропада. Оче, примите ме као што је Господ примио разбојника, цариника и блудног сина.

Тада јој игуман стаде указивати на манастирске трудове и подвиге, и рече: Чедо, ти нећеш бити у стању да то подносиш, јер видим да си млад и однегован у земаљским задовољствима. Манастир пак наш нема никаквих олакшица; чин наш захтева мучан живот, и борављење с нама захтева велико уздржање и пост; братија наша носе велике трудове у послушању, не остављајући и црквено правило: полуноћницу и јутрење, часове и вечерње, и много келијских молитава, и метанија и честих свуноћних стајања на молитви. А ти си навикао да штедиш своје тело, и немогуће ти је носити с нама тегобу иночког подвига.

Мада и видим да си усрдно дошао к нама, ипак се бојим да не промениш мишљење, јер многи често почињу добро дело с усрђем, али убрзо, суставши, напуштају добри почетак и постају велики лењивци. Стога ти саветујем да се вратиш у свет, и Бог ће устројити спасење твоје по Својој вољи.

Тада Теодор паде игуману пред ноге и са плачем рече: Не одбаци ме, оче, од свете обитељи ваше, не лиши ме ангелског саборављења с вама, не отеруј ме у свет из кога као из Египта побегох, и никада се више нећу вратити к њему. Нека те младост моја не смућује, јер светим молитвама вашим ја ћу се навикнути на свако уздржање; и уз помоћ Божију носићу све трудове, и све што ми наредите радићу усрдно и марљиво, само ме примите, јер желим да се кајем за грехе своје.

Дирнут оваквим молбама игуман прими Теодора и нареди да проходи сва послушања манастирска. И живљаше међу људима жена под видом и именом мушкарца, и нико не знађаше ту тајну сем Бога јединога. А ко може испричати многотрудно живљење њено? Братија гледаху труд њен у послушању, трпљење у уздржању, смирење у повињавању; а сакривене и тајне подвиге њене, свуноћне молитве, уздахе срца, сузе, коленопреклоњења, уздизање руку – то гледаше само једини Бог. Јер дан и ноћ она прибегаваше к милосрђу Његовом, као некада блудница, омивајући сузама ноге Господње. И покајање њено беше веће од учињеног греха: јер се она сва разапе на крсту умртвљења, смирењем баци себе под ноге свима, самоодречењем одсече сву вољу своју, и постаде анђео у телу. Тело њено, некада оскврнављено, а сада, очишћено подвизима покајања и обилним сузама, постаде светим храмом Божјим, обиталиштем Светога Духа.

Након осам година догоди се да у манастиру нестаде уља, и Теодора би послата са камилама у град Александрију да купи уље. Међутим, муж њен, не знајући куда је отишла жена његова, и шта се догодило с њом, дуго је тражаше. И не нашавши је он туговаше дан и ноћ, и мољаше се усрдно Богу да му открије где се налази његова супруга. И једне ноћи он виде анђела који му рече: Не тугуј за својом женом, јер она служи Богу усред слугу Његових. А ако хоћеш да је видиш, иди изјутра и стани код Цркве Светога Петра, па ћеш је видети: јер ко прође поред цркве и поздрави те, то и јесте твоја жена.

Теодорин муж се обрадова због овог анђелског виђења које га обавести о његовој жени и да ће је видети, па рано изјутра похита к Цркви Светога Петра, и ставши тамо стаде гледати и десно и лево, очекујући да види оно што је желео. И док он стајаше тако, гле, блажена Теодора наиђе са камилама, обучена у мушко монашко одело. Но муж је не позна: јер беше немогуће познати је, прво због мушке одеће, и друго што се беше променила у лицу, а некада је била веома лепа, али јој од поста и подвига монашких увену лепота њена. Међутим, Теодора, издалека познавши мужа, заплака неприметно и рече: О, тешко мени грешној, јер се због греха противу мужа свог лиших милости Божје! – Пролазећи пак поред њега, она му се поклони и рече: Добар дан, господине; – Исто тако и он се поклони њој говорећи: Буди здрав, оче! – И тако се разиђоше.

Постојавши малтене читав дан, Теодорин муж се врати кући тужан што не доби оно што је желео, и сматрајући анђелско виђење за обману. Код куће он се поново стаде молити са сузама, говорећи: Господе, види тугу моју, и услиши молитву моју, и откриј ми је ли моја жена жива или не, налази ли се на добром путу или на рђавом. – И наредне ноћи он понова види у виђењу анђела који му говори: Што плачеш, човече? Зар ти не виде жену своју јуче, као што ти рекох? – Он одговори: Не видех, господине мој. – А анђео рече: Не рекох ли ти да онај који пролазећи мимо поклони се теби и поздрави те, тај и јесте твоја жена.

Тада муж, разумевши да је видео жену своју, али је није познао, благодараше Бога што му је жена жива и служи Богу, а и сам се надаше да се спасе молитвама њеним. Исто тако и блажена Теодора благодараше Бога што виде мужа и што је он не позна. По повратку пак у манастир она се усрдно труђаше на своме спасењу, постећи се најпре један дан, потом по два, онда по три и по четири дана; а понекад читаву седмицу није јела ништа, свесрдно се молећи за опроштење греха свога.

Близу тог манастира бејаше језеро, у коме живљаше звер крокодил, који често излажаше из језера и прождираше људе и стоку који туда пролажаху. Епарх Григорије, постављен од цара Зинона за управитеља Александрије, постави стражу на путу који је водио поред језера, да нико не би пролазио њиме. Игуман пак, желећи да позна благодат Божију што беше у Теодори, дозва је и рече: Брате Теодоре, треба ми вода из језера; узми крчаг, па иди и захвати воду из језера и донеси ми. Теодора, као добар послушник, узе крчаг и оде. Стража је пресрете и рече јој: Оче, не иди овамо по воду, јер ће те појести звер. – А она одговори: Отац мој игуман посла ме, и ја сам дужан извршити наређење. – И кад она дође на обалу језера, крокодил изађе, узе је на своја леђа и однесе на средину језера. Пошто она захвати воду, крокодил је поново однесе на обалу. Она се онда обрати зверу и закле га да од тога времена никоме не чини зла; – и тог тренутка звер се нађе мртав. Видевши такво чудо, стражари известише о њему игумана и епарха, те сви слављаху Бога. А братија се чуђаху како звер не учини никакво зло блаженој и хваљаху силу послушности.

Међутим, неки од братије, подстрекавани ђаволом (јер нико није слободан од вражјих искушења), не вероваху томе и почеше ненавидети Теодору, говорећи: Ето, ми толико година проживесмо у манастиру па не чинимо чуда, а он јуче дође и већ чини чудеса. Не хоће ли да буде већи од нас? Не умртви ли он звера неком враџбином? – Како се на неколико километара од њиховог манастира налажаше други манастир, у дубокој пустињи, ови ненавидници написаше, кришом од свог игумана, писмо за тај манастир, па касно увече дођоше келији блажене Теодоре и рекоше јој: Брате Теодоре, игуман ти наређује да ово писмо брзо однесеш у тај манастир. – Теодора узе писмо и хитно крену ноћу у манастир. А ненавидници ово учинише зато, да би је зверови растргли на путу, јер тамо беше врло много зверова, те нико не могаше проћи тим путем ноћу. Ненавидници говораху међу собом: Да видимо овог „свеца“, коме се звери покоравају, хоће ли се вратити читав? – Када Теодора иђаше тим путем, њу срете огроман звер, поклони јој се, па се окрену назад и иђаше испред ње водећи је све до манастирских врата. Звер куцну на врата, вратар их отвори, и Света Теодора са писмом оде к игуману. Но пошто вратар не затвори врата, звер уђе у манастир, па шчепавши вратара поче га кидати. Вратар стаде запомагати: Јаох! Јаох!,омагајте! – На ово запомагање сви се пробудише. А Света Теодора, сазнавши за ово, притече из келије игуманове ка брату, нападнутом од звера. И ухвативши звера за гушу, она ослободи вратара, па рече зверу: Како си се усудио напасти на образ Божји и хтео си да га умртвиш? Зато умри ти сам. – И тог тренутка паде звер пред ногама Свете Теодоре и издахну. Брата пак, изуједаног од звера, она помаза јелејем уз призивање имена Христова, осени ране његове светим крсним знаком, и сатвори га читава и здрава. Видећи ово чудо, сви се поклонише блаженој и прослављаху Бога који дивље звери покори слузи своме Теодору. И пошто би отпуштена из тог манастира, Теодора се врло рано врати у свој манастир, и дошавши никоме не каза где је била и шта је урадила.

Сутрадан дођоше монаси у манастир са неким приносом, испричаше игуману и свој братији шта се збило, и клањаху се игуману благодарећи што његов ученик Теодор избави њиховог вратара из чељусти звера и исцели га од рана, а самог звера умртви. Слушајући то, игуман и сви црнорисци веома се дивљаху. А када отпусти дошавшу братију, игуман сабра све иноке и питаше их: Ко је послао брата Теодора у онај манастир? – Они се сви одрицаху говорећи: Не знамо. – Игуман упита саму Теодору, говорећи: Ко те, брате, посла прошле ноћи у тај манастир? – А она, желећи да прикрије своје ненавиднике који је послаше, рече игуману: Прости ми, оче, задремах у келији и не знам ко дође наређујући ми твојим именом да брзо носим писмо оном игуману, и ја одох извршујући послушање. – Тада ненавидници, познавши благодат Божју у блаженој Теодори, стадоше се кајати за своју злобу, и припадајући к њој мољаху опроштај. А она, будући незлобива, ни најмање се не наљути на њих, нити икоме каза о њима, него напротив – себе ниподаштаваше као грешну и недостојну љубави братије.

Једном када Теодора обављаше своје послушање, јави јој се бес говорећи са гневом: Ти, погана прељубочинице, оставивши свога мужа, јеси ли дошла овамо да ратујеш против мене? Тако ми силе моје, ја ћу ти ископати јаму, да ћеш се ти одрећи не само монаштва него и Распетога, и побећи ћеш од места овог! И не мисли да ја нисам овде, јер те нећу оставити на миру док не заплетем у мрежу ноге твоје и не бацим те у јаму коју ти не очекујеш. – А Теодора, прекрстивши се, рече: Бог нека сатре силу твоју, ђаволе! – И бес постаде невидљив.

Након извесног времена блажена Теодора би поново послана са камилама у град Александрију да купи пшеницу за манастирске потребе. Шаљући је на пут, игуман јој рече: „Чедо, ако омркнеш на путу, онда сврати у манастир Енатски и тамо преноћи са камилама“. – Јер на том путу беше близу града манастир, звани Енат. Кренувши, Теодора стварно омркну на путу, и сагласно наређењу оца игумана она сврати у Енатски манастир, и поклонивши се игуману манастира, она замоли за благослов да у манастиру њиховом одмори камиле до сванућа. Игуман јој даде место у гостопримилишту, где бејаше обор за камиле. У то време ту се налажаше девојка већ у годинама, кћи тога игумана, која беше дошла да се поклони оцу своме и да га посети. Видећи младог монаха (то јест блажену Теодору), та девојка, по дејству ђавола, запали се пожудом према њему и дође ноћу к Теодори која је спавала крај камила. И не знајући да је то жена, она је стаде бестидно нападати и приморавати на грех. Но Тедора рече: Иди од мене, сестро, јер нисам навикла на такву ствар; поред тога ја имам у себи злог духа, па се бојим да те он не убије. – Удаљивши се посрамљена, девојка нађе другог госта са којим учини грех и затрудне. А Теодора у свануће оде у град, и пошто обави своје послушање врати се у манастир и продужи подвиге на спасењу свом.

Након шест месеци примети се на оној девојци да је бременита, и укућани је стадоше бити и распитивати: Од кога си остала у другом стању? – А она, нахушкана од ђавола, окриви блажену Теодору говорећи: Октодекатски монах Теодор, путујући у град са камилама, преноћи у гостопримилишту, и те ноћи дође к мени, обљуби ме, и ја затруднех од њега. – Чувши то отац њен, игуман Енатски, посла своје иноке у манастир Октодекат са жалбом игуману, да је његов инок обешчастио девојку и она је остала у другом стању. Игуман позва Теодору и рече јој: Чујеш ли шта ови људи говоре о теби, да си обешчастио девојку и она је сада бременита. – Теодора одговори: Опрости ми, оче, Бог је сведок да ја то нисам учинио.

Игуман, знајући да је брат Теодор чист и свет у животу као анђео Божји, не поверова причању тих инока. А када та девојка роди сина, Енатски иноци дођоше у манастир Октодекатски, бацише дете усред манастира, ружећи тамошње монахе и говорећи: Отхраните ваш пород!

Тада игуман, угледавши дете, поверова да је стварно било тако као што су причали Енатски иноци, и веома се огорчи на невину и чисту душом и телом Теодору. Онда он сазва братију и позва Теодору, па јој рече: Кажи нам, бедниче, шта си то урадио? Навукао си срамоту на манастир наш и поругу на монашки чин наш! Бога се ниси побојао. Ми смо те сматрали као анђела, а ти си се показао као ђаво. Признај нам, дакле, своје безакоње. – Међутим блажена Теодора, чудећи се напасти, ћуташе, и ништа друго не говораше сем: Опростите ми, оци свети, грешан сам! – Погато се посаветоваше међу собом, иноци је истераше из манастира са стидом и батинама, давши јој у руке дете.

Да чудесна трпљења блажене! Она могаше једном речју доказати своју невиност, али, не желећи да обелодани своју тајну да је жена, она узе на себе туђи грех, као казну себи за свој ранији грех. Узевши дете она седе пред манастирска врата, ридајући као изгнани из раја Адам. И ту пред манастиром она начини малену колибу за дете; и просећи од пастира млека она храњаше дете у току седам година; сама пак трпљаше и глад и жеђ и голотињу и мраз и врућину, употребљавајући за пиће морску воду и хранећи се дивљим биљем.

Не подносећи овакво трпљење Теодорино, ђаво намисли да је саблазни на следећи начин: узе он изглед њеног мужа, и ушавши у колибу где она сеђаше са дететом рече јој: Овде ли живиш, госпођо моја? Толико година муку мучим тражећи те са сузама, а ти и не хајеш за мене, госпођо моја? Не знаш ли да тебе ради оставих оца и матер, а ти ме напусти? Ко те превари, те ти дође на ово место? Где је красота лица твога? Зашто си толико омршала? Ходи, мила моја, хајдмо кући нашој. Јер ако хоћеш, ти можеш чувати целомудрије и код куће; ја ти нећу сметати у томе. Сети се љубави моје, госпођо, и хајде са мном кући нашој. – Блажена не позна да је то ђаво, већ помисли да је то стварно њен муж, и рече му: Мени је немогуће вратити се к теби у свет, из кога побегох због греха мог; бојим се да не западнем у веће грехе. – И кад она подиже руку своју са крсним знаком на молитву, одмах ишчезе ђаво. Тада блажена позна да је то био ђаво и рече: Умало ме не превари, ђаволе.

Блажена се кајаше што је ступила у разговор с ђаволом, и од тога времена са још више ревности чуваше себе од ђавољих замки. Али ђаво не преста војевати против Теодоре. Он сабра мноштво бесова, који узеше на себе изглед разних зверова, па нападоше на њу вичући људским гласом: Растргнимо ову прељубочиницу! – А Теодора прекрстивши се рече: Оптекавши, опколише ме, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 11), и беси тог часа ишчезоше. – Потом ђаво, желећи је преластити среброљубљем, показа јој мноштво злата и људе који га збираху, но и то све ишчезе од крсног знака.

Затим ђаво узе на себе изглед кнеза; мноштво коњаника иђаху испред њега, и пролазећи поред колибе Теодорине они викаху: Кнез долази, кнез долази! – Онда коњаници рекоше Теодори: Поклони се кнезу! – Она одговори: Ја се Богу Јединоме клањам. – Тада је они извукоше из колибе и силом поведоше к начелнику таме (пошто Бог допусти њима да се дотакну светитељке, да би она била опробана „као злато у огњу“ – Прем. Сол. 3, 6), и примораваху је да му се поклони. Али она не хте, говорећи: Ја се Господу Богу моме клањам, и Њему јединоме служим. – Онда је беси без милости тукоше, па отидоше оставивши је једва живу. А пастири, дошавши к Теодори, нађоше је где лежи као мртва, и држећи да је умрла, узеше је и однеше у њену колибу и тамо положише. Они известише о томе у манастиру, говорећи: Монах ваш Теодор умре; узмите тело његово и сахраните. – Игуман са братијом оде у колибу Теодорину, и приметивши да је душа њена још у њој рече: Оставите га, јер ће остати у животу. – И вратише се у манастир.

У поноћи пак Теодора дошавши к себи стаде плакати и: бити се у прса, говорећи: Тешко мени грешном, тешко мени беспомоћном! О, како ме кажњава Бог за грехе моје! – И подигавши руке к небу, она завапи громким гласом: Боже милосрдни, избави ме из руке ђавола и прости ми грехе моје! – Пастири који у близини ноћиваху, чувши где се блажена Теодора, коју они сматраху за мртву, моли, удивише се што оживе и хваљаху Бога.
После тога игуман нареди да се дете узме од Теодоре у манастир, чему се Теодора веома обрадова, јер се ослободи од труда и брига око гајења детета. Сама пак продужи лутати по пустињи. Тело јој поцрне од хладноће и жеге, очи јој потамнеше од горких суза, и она живљаше са зверовима, који јој се као овце покораваху и беху кротке. Но ђаво се још једном окоми на њу. Видевши је веома гладну, он јој се јави у облику војника који донесе на тањиру лепо јело и рече: Кнез који те је тукао, сада се каје због тога и послао ти је ово јело, молећи да му опростиш и примиш ово од њега. – А Теодора, познавши ову саблазан ђаволску, прекрсти се и рече: Бог нека уништи и разори лукавство твоје, враже! Нећеш ме преварити, јер ми је Бог помоћник. – И од тога времена престаде је ђаво кушати.

По истеку седам година таког паћеничког живота Теодориног, монаси се сажалише и дођоше к игуману говорећи: Смилуј се, оче, на брата Теодора, јер он већ откаја грех свој; опрости му и прими га у манастир. – Игуман одговори: Стварно, браћо, прошле ноћи Бог ме обавести да је брату Теодору опроштен грех. Стога идите, потражите га и доведите овамо.

Пронашавши Теодору у пустињи, братија је доведоше у манастир; и игуман јој рече: Брате Теодоре, Бог ти је опростио грех који си учинио. Живи с нама у манастиру и подвизавај се; никуда не излази више из манастира, да те ђаво не би опет ринуо у искушење; а учи и сина свог да буде подражавалац твојих подвига. – И даде јој игуман келију, ослободивши је од свих манастирских послова, да би се она у миру молила Богу и одахнула после толиких трудова. И проживе Теодора у тој келији две године са тобожњим сином својим Теодором, учећи га књизи и страху Божјем, смирењу и послушности, и другим монашким врлинама.

Једне године настаде велика суша, од које пресушише бунари у манастиру, а пресахнуше и језера, и беше велика оскудица у води. Тада игуман рече некима од братије: Нико други неће умолити Бога да нам подари воду, једино ава Теодор, јер је пун велике благодати Божје. – И дозвавши к себи блажену Теодору игуман јој рече: Оче Теодоре, узми суд и захвати нам воде из бунара. – Међутим, бунар беше сув, без иједне капи воде. – Благослови, оче, рече Теодора и оде на бунар. Спустивши суд у бунар, она га напуни чистом водом и донесе игуману који сеђаше са братијом. Видевши то, сви се дивљаху. Онда одоше на бунар у коме давно беше пресахла вода, и надвиривши се видеше да је пун воде, и прославише Бога. И та вода беше доста за све манастирске потребе док не паде киша и не напуни водом све пресахле водојаже. Блажена пак Теодора, будући смирена духом, говораше братији: Ово се догоди не због мене, него због оца нашег игумана који, имајући чврсту веру у Бога, посла ме, и ја изврших што ми је наређено, уздајући се у молитве оца нашег.

И продужи Теодора живети у келији својој, молећи се Богу и васпитавајући свог тобожњег сина. Једне пак вечери она пред свима узе дечка, затвори се с њим у келији и стаде га поучавати. А игуман, подстакнут Духом, посла неке од братије да неприметно прислушну крај келије шта Теодор разговара са дететом својим. Теодора пак, узевши дете у крило и загрливши га љубљаше га говорећи: Сине мој мили, време моје дође, крај се мој приближи, и ја већ одлазим од тебе. Али ти не плачи за мном и не говори себи: „сироче сам“, јер Бога имаш за оца, који те благодаћу Својом штити; Њему ћу се и ја молити за тебе, ако обретем слободу пред Њим. Саслушај последње речи моје и запиши их у срцу свом: љуби Бога више него ма које створење, и више него себе самог, и прилепи се уз Њега свим срцем, не престајући славити Га и молити Му се устима и срцем, језиком и умом. Правила саборног никада не остављај, него са осталом братијом одлази у цркву: на Часове, први, трећи, шести и девети; на вечерње, полуноћницу и јутрење. Све молитве твоје нека буду са скрушеним срцем и сузама и уздисањем. Плачи пред Богом сваки дан, да би се удостојио вечне утехе. Буди послушан игуману и братији; одреци се воље своје; чувај незлобивост од сада па до краја живота свог; огради ћутањем уста своја; пази да не осудиш кога, нити да се подсмехнеш туђем греху; а видиш ли некога где греши, помоли се за њега једином безгрешном Богу да га исправи, а тебе да избави од грехопада и искушења вражијих. Не говори ништа празно, ни ружно, ни хулно: нека из уста твојих не изађе таква реч, за коју би имао дати одговор у дан Суда. Буди кротак и смирен срцем; све сматрај за оце и добротворе твоје, а себе рачунај као подножје свима. Чујеш ли да је ко од братије болестан, не лењи се да га посетиш и да му од срца послужиш; и свако одређено ти послушање извршуј без роптања. Сиромаштво и нестицање љуби као скупоцено благо. Опомињи се живљења мог, када с тобом лутах. Шта стекох ја у колиби мојој пред оградом манастирском? Да ли храну или одећу? Да ли покућанство или неко благо? Ништа друго сем Бога. Јер шта је човеку потребније од Бога и божанске љубави Његове? Он је благо наше, Он – богатство, Он – храна и пиће, Он – одећа и покривало, Он – здравље наше и крепост, Он – весеље и радост, Он – нада и узданица наша. Потруди се да стекнеш Њега, сине мој! Јер ако стекнеш Бога Јединога, то ће ти бити доста; и узвеселићеш се о Њему више него када би добио сав свет. Старај се чувати чистоту своју: као што си сада чист телом и душом, тако буди и до краја живота свог. Пази, чедо моје, да не ожалостиш Духа Божија који живи у теби, и да Га не одагнаш од себе сластољубљем и угађањем телу. Умртви уде своје; не дај покоја и одмора телу свом: као непослушног магарца смируј га глађу, жеђу, радом и батинама, док душу своју не изведеш пред Христа као чисту невесту. Чувај себе будно и од ђавољих замки, бди и стражи: јер ђаво не дрема, иштући да прогута сваког који служи Богу. Од овог врага нека те заштити помоћ Божја! Поред тога, чедо моје, чини помене и за мене, да обретем милост код праведног Судије, који ће судити не само грехе него и правице; к Њему ја сада одлазим.

Паметно дете рече на то: Оче мој, зар ти већ одлазиш остављајући ме сирочетом? Та шта ћу ја без тебе радити? Тешко мени јадноме? Тешко мени сиротану што се лишавам тебе, добри оче мој! – А Теодора тешећи га рече: Ја ти већ рекох да себе не називаш сиротаном, јер ти имаш Бога који те чува и стара се о теби: Он ће ти бити отац и мати, учитељ и наставник, покровитељ и руководитељ ка спасењу.

После тога Теодора устаде и стаде се са плачем молити, говорећи: Боже, Ти знаш моје грехе и покајање! Ти знаш патње срца мога; ја не престајах плакати што разгњевих Тебе, Господе! Ти знаш труде моје, помоћу којих смиравах грешно тело своје, зато што се дрзнух учинити безакоње и огорчити благост Твоју. Ти знаш тугу душе моје; знаш да душа моја, откако постадох свесна греха свог, не престаде све време туговати и горко ридати што ожалостих милосрђе Твоје. Стога чуј сада јецање моје, услиши молитву моју, види срце моје које се топи као восак, испитај што је у мени, погледај сузе моје и смилуј се на бедну душу моју! Опрости безакоња моја, прости грехе моје, не помени зла дела моја: по милости Својој помени ме Ти, ради доброте Своје, Господе! (Пс. 24, 7). Прими покајање моје, прими молитву и ридање моје, а прими и душу моју!

Дуго се она мољаше тако, и не могаше се чути све што она у молитви говораше – само се чујаше њен плач и ударање у прси. Плакаше са њом заједно и дечко, оплакујући своје сиротанство. Потом га она поново тешаше, па се опет мољаше. Напослетку она с радошћу рече: Благодарим Теби, свемилосрдном Творцу мом, што ме услиши и помилова, и избави душу моју од смрти и очи моје од суза.

Говорећи у радости душе и друге захвалне речи, Теодора умуче. Могаше се помислити да она у то време предаде свету душу своју у руке Господа свог, пошто се више не чујаше она, већ само плакање детета. У том тренутку удари клепало за јутрење. Монаси који прислушкиваху одоше к игуману и све му испричаше. Саслушавши их, игуман им стаде са сузама говорити: Чеда моја, ја ноћас задремах и имадох виђење: дођоше два светлозарна човека и поведоше ме на висину небеску, откуда ми дође глас говорећи: „Ходи и види каква сам блага уготовио мојој невести Теодори“. И угледах светлоносни рај, чију красоту и лепоту није могуће описати. Она два човека ме уведоше унутар раја, показаше ми дворац, и у њему златни одар, крај кога стајаше анђео чувајући га. Ја упитах људе што ме вођаху За кога је спремљен овај дворац и одар? – Они ми рекоше: Причекај мало, и видећеш славу Божију. – И мало после ја угледах чинове Анђела, Мученика и Преподобних, који иђаху ка дворцу певајући дивне песме, чију сладост је немогуће исказати; а усред њих видех прекрасну жену, у великој слави; они је доведоше у дворац и посадише на одар, појући преслатке песме. Ја се са страхом поклоних чесној жени тој. А анђео ме упита: Знаш ли ко је то? – Ја одговорих: Не знам, господине мој. – Он ми онда рече: То је монах твој Теодор; по природи својој он беше женско, а по спољашњости мушкарац. Поживевши кратко време у браку, Теодора остави свет Бога ради и труђаше се у вашем манастиру; и када би оклеветана да је девојка родила дете од ње, она не објави да је жена, већ као да је прави отац она прими дете и одгаји га. Отерана из вашег манастира, она много пострада, хранећи се травом и пијући морску воду, трпећи мраз и жегу и голотињу, и подносећи многе напасти од демона. Због свега тога милосрдни Бог је толико узвелича: јер је заволе као невесту Своју и учини је наследницом Царства Свога са свима светима. – Чувши ово ја стадох плакати што нисам знао ту тајну, већ сам поверовао лажи и увредио светитељку изгнавши је са срамом из манастира. И тако плачући ја се пробудих. Зато је сада, чеда моја, срце моје испуњено радошћу и жалошћу. Радујем се што се удостојих видети преславно виђење, какво око људско не виде, и чути преслатке звуке светих песама, какве ухо људско не чу; а тугујем и плачем што не знађасмо слушкињу Божију и невесту Његову возљубљену, која је живела међу нама, и ми смо је, не знајући, дуго време вређали.

После тога игуман сазва братију, па оде келији блажене Теодоре и куцну на врата говорећи: Оче Теодоре, благослови! – Али одговора не би, јер се Теодора већ беше преставила ка Господу. А дечко, плачући над њом, беше заспао, и једва га пробудише. Уставши он им отвори врата. Када братија уђоше, угледаше блажену Теодору где лежи на земљи, са рукама прекрштеним на грудима и са затвореним очима, а лице јој сијаше лепотом као лице анђела. Када стадоше припремати за погреб свето тело њено, игуман откри њене груди, сасушене од дугог поста, и сви познаше да је то била жена. И дивећи се они плакаху много. Игуман нареди братији да никоме не казују ову тајну, док не буду позвани они који оклеветаше преподобну да је обешчастила девојку. И посла игуман братију к Енатском игуману, говорећи: Молимо твоју љубав, оче, дођи к нама са својом братијом, јер нам је данас велики празник, па хоћемо да га празнујеш с нама.

И дође игуман Енатски са својим монасима; и приведоше га к светоме телу блажене Теодоре, говорећи: Оче, муж твоје кћери умре. – И показавши му тело преподобне упиташе га: Није ли то Теодор? – Стварно, то је он, одговори игуман Енатски. – Онда упиташе монахе који беху дошли с њим, говорећи: Познајете ли га ви? – Они рекоше: Добро га познајемо; то је лажни монах Теодор, који оскрнави девојку; нека му Бог плати по делима његовим!

Тада Октодекатски игуман откри груди блажене Теодоре, и показавши женске дојке њене рече: Је ли то мушко тело? Да, оци, ми се преварисмо, мислећи да је то мушкарац, а уствари то је била жена; променивши име и изглед она као анђео живљаше усред нас грешника, који не знађасмо тајну ову, и многе напасти претрпе од нас. Међутим, сада крај њен показа шта је била и шта јесте, јер је она праведна и света, и Христу Богу нашем мила: јер је ја видех где се весели у небеском дворцу у слави и светлости великој са чиновима анђела и са свима светима.

Тада се сви присутни запрепастише и удивише овој великој тајни; а они који је беху оклеветали због греха који она не учини, веома се постидеше, и сви плакаху много, говорећи: Тешко нама, што тако дуго вређасмо слушкињу Божију! – И припадајући к светим моштима њеним, са сузама говораху: Опрости нам, слушкињо Божја, што се у незнању огрешисмо о тебе!

После тога јави се анђео Божји игуману Октодекатском, говорећи: Узми коња и крени ка граду, и кога прво сретнеш, узми га и доведи овамо. – Игуман одмах крену, и угледавши човека који му иђаше у сусрет упита га: Куда идеш, човече? – Овај одговори: Чух да жена моја умре у неком манастиру, па идем да је потражим и видим. – Игуман, узевши са собом овог човека и посадивши га на коња, врати се у манастир и приведе га к светом телу преподобне. Угледавши Теодору, муж њен стаде горко и неутешно ридати над моштима њеним.

Чувши за све ово, из околних манастира се слеже безбројно мноштво монаха са свећама и кадионицама, па опремивши свето тело преподобне Теодоре погребоше га чесно у манастиру, у коме се она добро подвизавала.

Свете мученице Минодора, Митродора и Нимфодора

Tue, 23 Sep 2025 11:00:00 +0000

Три девојке сестре: Минодора, Митродора и Нимфодора, принесоше себе на дар Пресветој Тројици. Други приносе Богу даре од спољних имања својих, као што Му некада три источна цара принеше злато тамјан и измирну (Мт. 2, 11); а ове свете девојке принеше Богу даре из унутарњих ризница својих: место злата принеше Му душе своје, искупљене не трулежним златом него скупоценом крвљу безазленог Јагњета (1. Петр. 1, 19); место тамјана принеше Му чисту савест, говорећи заједно са апостолом: ми смо Христов мирис (2. Кор. 2, 15); место измирне принеше на дар Господу само тело, предавши га у чедном девичанству свом на ране за Христа. Свете девојке знађаху добро, да Господ захтева од нас не наша времена богатства него нас саме, по речи Давидовој: Ти си Господ мој, Ти не захтеваш блага моја (Пс 15, 2). Стога оне и принесоше себе саме на жртву Богу, као што то јасно показује њихов свети живот и јуначко страдање.

Ове свете девојке родише се у Витинији. Будући сестре по телу, оне постадоше сестре и по духу; јер једнодушно изабраше да служе Богу неголи да служе свету и његовим таштинама. Желећи пак да са душом и тело очувају неоскврњеним и да се у савршеној чистоти сједине са чистим Жеником својим, Господом Христом, свете девојке послушаше позив Његов: Изиђите између њих и одвојте се, и не дохватајте се до нечистоте њихове, и ја ћу вас примити (2. Кор. 6, 17. ). Волећи изнад свега девичанску чистоту, и знајући добро да њу није лако сачувати усред народа, склоног на блуд и непрестани грех, свете девојке напустише људско друштво, и повукавши се од целога света настанише се на једном усамљеном месту. Јер као што воде речне, уливајући се у море, чим се сједине са морском водом губе своју сладост и постају слане; тако и чистота душе и тела, боравећи усред света као усред мора, не може се не напити слане воде сластољубља. Тако кћи Јаковљева Дина чуваше своју девичанску чистоту док не оде у незнабожачки град Сихем, а кад се упозна са кћерима тамошњих житеља и ступи к њима у друштво, одмах погуби своје девичанство (1. Мојс. 34, 1). Овај свет са трима кћерима својим: похотом тела, похотом очију и гордошћу живота – несрећни је Сихем и ништа друго не зна сем да нашкоди онима који се прилепе уз њега. Као што катран огарави оне који га се дотичу, тако и свет љубитеље своје чини прљавима и нечистима. Блажен је стога онај који бежи од света, да га свет не би упрљао својим нечистотама; блажене су и ове три девојке које побегоше од света и од његових трију споменутих злих кћери. Јер њихове прљавштине, не упрљаше свете девојке, и оне постадоше беле и чисте голубице, летећи на крилима врлине и боговиђења по горама и пустињама, жудећи да у божанственој љубави нађу склониште као у гнезду. Јер у пустињака који живе изван таштег света, бива непрестано стремљење ка Богу.

За своје боравиште свете девојке изабраше једно високо и пусто брдо, удаљено два потркалишта од топлих вода у Питијама. Настанивши се ту, оне живљаху у посту и непрестаним молитвама. И тако нађоше тихо пристаниште и диван покој за своју девичанску чистоту; сакрише је у пустињи и узнеше на високо брдо, да би за људе била невидљива а за анђеле видљива. Оне узиђоше на врх горе, да би се, отресавши земни прах с ногу својих, лакше приближиле к небу. О томе како врлинско бејаше њихово живљење, може се судити по месту њиховог боравка. Јер шта означава пустиња ако не одбачење свега и усамљење, о чему сведочи брдо ако не о њиховом богомислију? Шта прасликују топле воде близу којих оне живљаху ако не топлоту њиховог срца к Богу? Јер као што Израиљци, избавивши се египатског ропства, прохођаху пустињу, тако и ове свете девојке, изишавши из света, заволеше пустињски живот. И као што Мојсије, узишавши на гору, виде Бога, тако и ове, обитавајући на високом брду телесне очи к Богу подизаху и умним Га очима јасно гледаху. И као што у пустињи ударом у камен воде истицаху, тако се и у ових светих девојака од смиреног ударања у прса изливаху потоци суза из очију њихових. И ове топле сузе имађаху такву силу каквом не располагаху извори топлих вода: јер ове могаху омити само телесну прљавштину, а сузе очишћаваху душевне пороке и чињаху душу бељом од снега. Али, шта су сузе имале очишћавати код оних које, очистивши себе од сваке прљавштине тела и духа, живљаху на земљи као анђели? (ср. 2. Кор. 7, 1). Ако се у чијем срцу од сећања на мноштво грехова и роди умилење и сузе, но у ових чистих девојака сузе истицаху од љубави к Богу. Јер где огањ божанске љубави гори, тамо не могу не бити сузе. Таква је сила тога огња, да када се он разгори у чијем срцу као у пећи, онда уколико расте пламен утолико се и роса увећава: јер колика је где љубав, толико је и умилење. Сузе се рађају од љубави: стога и о Христу када плакаше за Лазаром, говораху: гледај како га љубљаше (Јн. 11, 36). Плакаху свете девојке у својим молитвама и богоразмишљањима: јер љубљаху свога Господа и жељаху да се насите гледањем лица Његова; са сузама оне очекиваху време када ће угледати љубљеног Женика Небеског. Свака од њих понављаше речи Давидове: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјему? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3-4). И као да говораху свете девојке: Дан и ноћ проливамо сузе због тога што не наступа брзо оно време када ћемо отићи и показати се лицу Сладчајшег љубитеља нашег, Исуса Христа, јер жудимо да се наситимо гледањем Њега онако силно као што кошута жуди за изворима воде.

Иако се оваквим особеним животом свете девојке потпуно одстрањиваху од света, њих ипак Бог обелодани људима, јер не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Чудесна исцељења болних која биваху молитвама светих девојака, као громке трубе разнеше глас о њима по целом том крају. У то време цароваше незнабожни Максимијан, а том Витинијском облашћу управљаше кнез Фронтон. Чувши за свете девојке кнез, нареди да их ухвате и доведу пред њега. Овчице Христове, којима звери пустињске не нанеше никакво зло, бише ухваћене од звероликих и звероподобних људи и доведене пред мучитеља. Три девојке стадоше на суду незнабожаца као три анђела. А требало би да оне стоје не пред људима, него пред самим Богом у Тројици слављеном, јер очи грешних људи беху недостојне да гледају на светолепа лица њихова која сијаху ангелском лепотом и благодаћу Светога Духа. Мучитељ се дивљаше како се таква лепота, какву он никада не виде ни у царским дворовима, могла сачувати у пустињи. Јер, иако тела светих девојака беху потпуно изнурена од многих трудова и постова, ипак лица њихова не изгубише своју девојачку лепоту него је још више стекоше. Јер где срце бејаше пуно духовне радости и весеља, тамо не могаше увенути красота лица, по речима Светога писма: Када је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13). Има и у уздржању нешто такво што, уместо изнурености, краси лепотом лица људска, као што то би са Данилом и Три младића, јер они, иако живљаху у посту и уздржању, лепотом својом превазилажаху све младиће на царском двору. То се исто догодило и са светим девојкама, те лепота ових цветова пустиње, кћери Божијих, која превазилажаше сваку лепоту кћери људских у свету, беше необјашњива за ум људски.

Кнез најпре упита свете девојке како се зову и одакле су. Оне одговорише да се по имену Христовом зову хришћанке, а да су им на крштењу дата имена: Минодора, Митродора и Нимфодора, да су рођене сестре, и да су из Витиније. Онда кнез настави реч своју, и надајући се да их ласкама придобије за своје злочешће, он им говораше: О, дивне девојке, вас велики богови наши заволеше и таком лепотом обдарише; и они су готови да вас још већим богатствима обдаре, само им укажите поштовање и заједно с нама принесите им жртву и поклоњење; а ја ћу вас похвалити пред царем. И кад вас види цар, заволеће вас и обдарити многим даровима, па ће вас удати за велике достојанственике своје, и ви ћете бити уваженије, славније и богатије од других жена.

Тада најстарија сестра Минодора отвори своја ћутљива уста и рече: Бог нас је створио и ликом Својим украсио; ми се Њему клањамо, а за друге богове нећемо ни да чујемо; дарови пак ваши и почасти за нас су ђубре које треба ногама изгазити. Ти нам још и високородне мужеве од твога цара обећаваш. Али, ко може бити бољи од Господа нашег Исуса Христа, коме се вером заручисмо, чистотом присајединисмо, душом прилеписмо, љубављу сјединисмо? Он је наша част и слава и богатство; и од Њега нас не само ти и цар, него ни сав свет неће моћи одвојити. – А Митродора, друга сестра, рече: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 1. 6. , 26). Јер шта је овај свет за нас према љубљеном Женику и Господу нашем? Исто што и блато према злату, тама према сунцу, жуч према меду. Зар ћемо ми ради таштег света изневерити љубав Господњу и погубити душе своје? Никада!

Много ви говорите, рече мучитељ, јер нисте виделе мучења и нисте задобиле ране; а када их упознате, друкчије ћете говорити. – Најмлађа сестра Нимфодора одговори смело: Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света, уједини све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити и свима мучитељима руке уморити и све врсте мучења исцрпети, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрт вечним животом.

Но кнез им рече: Као отац вам саветујем, децо, послушајте ме и принесите нашим боговима жртву. Ви сте рођене сестре, стога немојте пожелети да једна другу видите у стиду, бешчешћу и мукама, и да видите лепоту своју унакажену. Не гово рим ли вам истину? Зар вам моје речи нису на корист? Заиста Вам дајем очински савет, јер не желим да вас видим обнажене, бијене, кидане и дробљене у комаде. Зато испуните моју вољу, да бисте стекле не само моју него и цареву благонаклоност, и примивши сва блага проживеле свој живот у срећи. А ако ме не послушате сада, одмах ћете бити стављене на горке муке и тешке патње, и лепота ће ваша пропасти.

На ове речи Минодора одговори: Судијо, нити нам је твоје ласкање пријатно, нити твоје прећење страшно; јер знамо да наслађивати се с вама богатством, славом и свима временим уживањима јесте припремати себи вечну муку у паклу, а трпети за Христа времене муке значи заслужити себи вечну радост на небу. Та срећа коју нам ти обећаваш непостојана је, и муке којима нам претиш времене су; а муке које је Господ наш спремио за оне који Га мрзе вечне су, и обиље милости које Он чува за оне који Га љубе безгранично је. Због тога не желимо ваша пролазна блага, нити се бојимо ваших привремених мука; али се бојимо паклених мука и гледамо на небеска блага, јер су вечни. Но најглавније је ово: ми љубимо Христа, Женика нашег, зато једнодушно и желимо умрети за Њега, и то умрети заједно, да би се видело да смо ми сестре више по духу него по телу. И као што нас је једна утроба родила на свет, тако нека нас и једна мученичка смрт за Христа изведе из овога света, и нека нас једна палата Спасова прими, и тако ћемо вавек остати заједно.

Затим подигавши очи к небу уздахну и рече: Исусе Христе Боже наш, ми се нећемо одрећи Тебе пред људима, не одреци се ни Ти нас пред Оцем Твојим који је на небесима. – Онда се опет обрати мучитељу са речима: Хајде, судијо, мучи нас! Удари ранама тело наше које ти изгледа лепо; за тело наше не може бити лепши украс ни злато, ни бисер, ни скупоцена одећа од рана за Христа нашега, које ми давно желимо да примимо. – Кнез јој на то рече: Ти си најстарија по годинама и разуму, и дужна си учити друге да се повинују наредбама царевим и нашим; а ти и сама не слушаш, и друге квариш. Молим те: послушај ме, испуни наређење, поклони се боговима, да би и сестре твоје, угледајући се на тебе, учиниле то исто. – Но светитељка му одговори: Узалуд се трудиш, кнеже, узалуд се стараш да нас одвојиш од Христа и приволиш на поклоњење идолима које ви називате боговима. Ни ја ни сестре моје нећемо то учинити, јер је у нас једна душа, једна мисао, једно срце које љуби Христа. Стога ти саветујем, не троши више речи, него нас испитај на делу: биј нас, сеци, пеци, кидај на комаде; тада ћеш увидети да ли ћемо се покорити твоме наређењу. Ми смо Христове, и готове смо умрети за Христа.

Саслушавши ове речи кнез Фронтон се попуни јарости и сав гнев свој изли на Минодору: он одмах нареди да две млађе сестре одведу, а да Минодору обнаже и бију четири џелата. Док светитељку бијаху, објављивач викаше: О дај поштовање боговима и хвалу цару, и не омаловажавај законе његове! – И тако два сата бише Свету Минодору. Најзад јој. мучитељ рече: Принеси боговима жртву! – Мученица одговори: Ништа друго и не радим, него само жртву приносим. Зар не видиш да сву себе принесох на жртву Богу моме?

Тада мучитељ нареди слугама да још немилосрдније бију Свету Минодору. И бише је по целоме телу без милости, размрскавајући јој зглобове, ломећи јој кости и дробећи јој тело. Но света мученица, обузета свесрдном љубављу и чежњом за Бесмртним Жеником, јуначки трпљаше муке, као не осећајући болове. Најпосле, она из дубине срца ускликну: Господе Исусе Христе, весеље моје и љубави срца мога, к Теби прибегавам, надо моја, и молим Те: прими у миру душу моју! – И ово рекавши испусти дух, и оде к љубљеном Женику свом, украшена ранама као скупоценим накитима.

Након четири дана мучитељ изведе преда се на суд Митродору и Нимфодору, и положи пред ноге њихове мртво тело најстарије сестре њихове. Чеоно тело Свете Минодоре лежаше наго, без икаквог покривача, од главе до ногу сво покривено ранама, зглобови сви размрскани. Призор беше потресан за све. Мучитељ то учини, као да је хтео рећи младим девојкама: Видите ли сестру вашу? То исто и вас очекује. – И надаше се мучитељ да ће се ове две сестре, видећи тако страховито унакажено тело своје сестре, уплашити и покорити се вољи његовој. Присутни пак људи, посматрајући мртво и свирепо изранављено тело, не могаху угушити у себи природно осећање жалости, и потресени отворено плакаху. Једино кнез мучитељ беше тврд као камен и биваше све свирепији. Мада сама природа и љубав према сестри побуђиваше и свете девојке, Митродору и Нимфодору, на сузе, ипак их велика љубав према Христу задржаваше од плача, и чврста нада да се њихова сестра већ наслађује весељем у палати свога Женика, и чека њих да и оне, украшене таквим истим ранама, похитају доћи и стати пред лице свежељеног Господа. То задржаваше свете девојке од суза, и оне, гледајући на свето тело што пред њима лежаше, говораху: Благословена си ти, сестро и мати наша, ти си се удостојила добити мученички венац и ући у дворе Женика твога. Стога се помоли преблагом Господу кога сада гледаш, да Он не оклевајући нареди и нама да дођемо к Њему твојим путем, да се поклонимо Његовом величанству, да се насладимо љубави Његове и да се веселимо с Њим вавек. А ви, мучитељи, што се нас већ не убијате? Зашто нас лишавате удела миле сестре наше? Зашто нам брзо не поднесете чашу смрти, које смо жедни као најслађег пића? Ево, удови су наши готови на раздробљење, ребра су готова на жежење, тело је готово на растрзање, главе су готове на одсечење, срце је готово на јуначко трпљење. Хајде, почните свој посао, не очекујте од нас ништа више, јер ми нећемо преклонити колена пред лажним боговима. Ви видите како ми свесрдно желимо смрт. И шта ви још хоћете? Умрети са сестром нашом за Христа Господа, премилог Женика нашег – ето, то је наша једина жеља.

Судија, иако увиде да су ове свете девојке неустрашиве и да је непоколебљива жеља њихова умрети за Христа, ипак он и надаље покушаваше да их ласкама лукаво придобије за своју мисао. Но сестре одговорише: Бедниче, када ћеш престати да се противиш нашој чврстој одлуци? Ти знаш да смо ми једног корена гране, да смо рођене сестре; буди уверен да ми и мисао једну имамо. То си ти могао схватити и од тобом убијене сестре наше. Јер када она, немајући пред очима својим ниједан пример јуначког страдања, показа толику силу у трпљењу; онда шта ми треба да урадимо, гледајући сестру нашу која нам собом даде пример? Зар ти не видиш како она, мада лежи са затвореним устима, својим отвореним ранама поучава нас и упућује на страдалачки подвиг? Не, ми се нећемо раставити од ње, нити ћемо раскинути нашу сродничку везу, него ћемо и ми умрети за Христа као што и она умре. Одричемо се богатстава која нам обећавате; одричемо се славе и свега што је од земље и у земљу се поново враћа; одричемо се смртних женика, пошто имамо Бесмртнога: Њега једино љубимо, и Њему као мираз нашу смрт за Њега приносимо, да бисмо се удостојиле бесмртности у вечној, чистој и светој палати Његовој.

Тада мучитељ, изгубивши сваку наду, страховито се разјари и нареди да Нимфодору одведу, а да Митродору обесе и свећама јој пале тело. Тако би Митродора мучена у току два сата. Трпећи такво мучење, света мученица подизаше очи своје к једином љубљеном Женику свом за кога страдаше, просећи од Њега помоћи. Скинувши је са дрвета опаљену као угаљ, мучитељ нареди да је силно туку гвозденим штаповима, ломећи јој све удове. У таквим мукама Света Митродора, призивајући Господа, предаде у руке Његове свету душу своју.

Када она издахну доведоше и трећу овчицу Христову, Свету Нимфодору, да види мртва тела својих двеју сестара, те да би се, уплашена опаке смрти, одрекла Христа. И кнез јој стаде лукаво говорити: Дивна девојко, ја се дивим твојој лепоти више неголи ма чијој, и жалим твоју младост. Богови су ми сведоци да сам те заволео као своју кћер. Само приступи и поклони се боговима, и одмах ћеш наћи велику милост у цара: он ће те наградити многим имањима и почастима. А ако то не урадиш, зло ћеш погинути, као и твоје сестре чија су тела пред тобом. – Међутим, Света Нимфодора, сматрајући ове речи као ветар, не обрати пажњу на њих, него с ниподаштавањем изружи идоле и идолопоклонике, и као Давид говораше: Идоли су незнабожаца сребро и злато, дело руку човечијих. Таки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12.16). Видећи да речима не постиже ништа, безаконик нареди да Нимфодору обесе нагу и да јој тело стружу гвозденим ноктима. А она у тим мукама не показа ни најмање нетрпљења, нити јаукну, нити уздахну, већ само, подигавши очи своје к небу, мицаше уснама, што беше знак њене усрдне молитве Богу. И када биров викаше: „Принеси боговима жртву, па ћеш бити ослобођена од мучења“, светитељка одговори: Ја себе принесох на жртву Богу моме; мени је слатко страдати за Њега, а умрети – добитак.

Најзад мучитељ нареди да мученицу бију гвозденим штаповима све док не издахне, и Света Нимфодора би убијена за исповедање Исуса Христа.

Тако три девојке својом мученичком смрћу прославише Свету Тројицу.

Међутим, мучитељу не би доста што их је мучио живе, него он чак и на њих мртве изли свој неукротиви бес: јер он нареди да се наложи велики огањ и у њега баце тела светих мученица, да сагоре. Чим се приступи овоме, изненада с великим громом паде огањ с неба и за трен ока сагоре кнеза Фронтона и све његове слуге који мучаху свете мученице. А на запаљену ломачу паде велики дажд и угаси ватру. А верни, узевши тела светих мученица која ни најмање не беху повређена од огња, чесно их погребоше близу Топлих вода у једном гробу.

Тако оне које роди једна утроба, прими један гроб, да би оне, нераздвојне за живота свог на земљи, биле нераздвојне и после смрти. Сестре на земљи, оне остадоше сестре и на небу; сестре – у гробу, сестре и у палати Женика свога. Над њиховим телима би подигнута црква у име њихово, и од њих истицаху исцељења као реке, у славу Пресвете Тројице, и у спомен трију светих девојака, чијим молитвама нека се и ми удостојимо гледати Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме слава вавек. Амин.

https://mitropolija.com/2025/09/22/svete-mucenice-minodora-mitrodora-i-nimfodora-2/

Свети Игњатије Брјанчанинов о читању Светог јеванђеља

Tue, 23 Sep 2025 10:57:42 +0000

Када читаш Јеванђеље, не тражи задовољство, не тражи узбуђење, не тражи светле мисли; тражи да видите непогрешиву свету Истину.

Не задовољавај се само бесплодним читањем Јеванђеља, труди се да испуњаваш његове заповести, читај га делима. То је књига живота и потребно је читати је животом.

Немојте без разлога мислити да најсветија међу књигама, Четворојеванђеље, почиње Јеванђељем по Матеју, а завршава се Јеванђељем по Јовану. Матеј више учи о томе како испунити вољу Божију, а његова упутства су погоднија за оне који започињу пут ка Богу; Јован открива пут сједињења између Бога и човека, који се обнавља заповестима, а који је доступан само онима који су напредовали на путу Божјем…

Бог је открио Своју вољу ништавној трунчици прашине – човеку! Књига у којој је изложена та велика и свесвета воља – у твојим је рукама. Ти можеш и примити и одбацити вољу твог Саздатеља и Спаситеља, гледајући по томе како теби одговара. Твој вечни живот и вечна смрт је у твојим рукама: дакле, расуди колико је потребно да будеш опрезан, разуман. Не играј се својом вечном судбином!

Скрушеног духа се моли Господу, како би ти Он отворио очи да видиш чуда која су сакривена у Његовом закону (Пс 119,18), а то је – Јеванђеље. Очи се отварају, и увиђа се необично исцељење душе од греха, које се извршава речју Божијом. Исцељење телесних слабости било је само доказ исцељења душе, доказ за телесне људе, за умове заслепљене чулношћу (Лк 5,24).

Свети Игњатије Брјанчанинов

Извор: Манастир Подамине

О подмуклој страсти која те може излудети

Mon, 22 Sep 2025 11:48:00 +0000

„Све је лоше, све је изгубљено, свуда су само лопови и преваранти.“ Ако често понављате ове мантре, требало би добро да размислите. Архимандрит Маркел (Павук), наставник аскезе на Кијевској духовној академији, говори о раним знацима морбидне страсти.

Како неко може остати на правом путу и избећи депресију због све већих изазова времена и немогућности да се са њима избори? Како савремена особа може избећи да полуди под сталним притиском?

У светоотачком смислу, депресија се назива очајање. Један облик очаја је туга. Она може бити светла – радосна, благотворна – када особа оплакује своје грехе и грешке, и као резултат тога долази до покајања. Али постоји и неразумна туга – када је особа изгубила нешто (на пример, положај који је заузимала) или вољене особе – и због тога постаје претерано тужна и забринута. На крају крајева, ако одмах не потисну ову страст, уследиће њен хронични облик – очајање – када је цео живот терет: само сиве боје, ни кап радости чак ни од ствари које су их некада тешиле: музика, пријатељи...

– Ово је опасно стање, јер док је у њему, човек чини много глупих ствари, понекад и непоправљивих.

„А најгоре је што он то стање преноси на друге; ми, хтели или не, заражавамо свим лошим стварима једни друге. А када смо окружени срећним људима, постајемо весели оптимисти.“

Важно је разумети ово и не гајити ову страст, јер она не само да утиче на наше расположење већ нас и физички уништава изнутра. Малодушност изазива разне болести и нарушава односе са вољенима. Штавише, малодушној особи је тешко да пронађе право расположење за молитву.

Ово је можда једна од најподмуклијих страсти. Може се јавити без икаквог очигледног узрока. На пример, неки људи се уморе од монотоније и привлаче их све врсте ометања. Као резултат тога, уместо продуктивног рада, особа губи много драгоценог времена на празне активности. Ово је посебно тачно сада, са брзим ширењем интернета и његовим безграничним могућностима. Ако особи недостаје вера и страх Божији, не само да губи много свог времена, већ и директно, често несвесно, уништава себе посећујући неприкладне веб странице. А ако хришћанин падне у овај понор, може потпуно заборавити свој хришћански позив, своју одговорност према Богу и уништити себе.

Који су знаци прве фазе очаја? Апатија, недостатак интересовања за живот и његове боје..? Како можете уочити сам почетак болести?

– Људи који су депресивни обично кажу: „Све је лоше, све је изгубљено, само су лопови и преваранти около.“ То су почетни знаци.

Свети пророк и псалмопојац Давид такође пише у једном псалму да је све лоше, да не види ниједног праведника око себе: „ Покварили су се, учинили гнусобе; нема никога који чини добро“ (Псалам 13). Али Давид је тако размишљао не из очаја, већ из контакта са Божанском енергијом, чијом светлошћу је видео несавршености оних око себе. Он је гледао „одозго“, док ми покушавамо да разазнамо свет око себе „одоздо“, из куле сопствене болести и духовне кратковидости.

„Ако је све лоше, да ли је само теби тако? Особа са небом у срцу види све око себе другачије, без облака. Али када се појави низ невоља, проблема на послу, са децом... То је разлог за узнемиреност.“

Готово нико не може да избегне узнемиреност у таквој ситуацији. Али је важно да одмах сакупите сву своју снагу и фокус како бисте превазишли ово искушење.

- Како?

„Ми хришћани имамо најпоузданији лек за све проблеме — молитву. Чак и ако, у стању туге и очаја, уопште не осећамо жељу за молитвом, веома је важно да се натерамо да се молимо. Чак и ако то не желимо.“

– Барем вапај из срца: „Господе, помилуј“, ако ниси спреман за више?

„Наравно. Осим тога, ако ти се сам не молиш, требало би бар да замолиш друге да то ураде за тебе. А онда ће, мало по мало, меланхолија проћи.
Постоји народна изрека: „Молитва и рад ће све победити.“ Поред молитве, важно је натерати себе да се бавиш неком корисном активношћу. Малодушност се обично појачава када је човек беспослен. Није случајно што Свети Јован Лествичник изједначава малодушност са лењошћу.“

– Шта се дешава током молитве?

Човек поново успоставља изгубљену везу са Извором живота — Богом, Који је благодат, љубав и радост. И тада, без обзира на то какве га туге сналазе, чак и у најтежим тренуцима, на самртној постељи, вера и молитва му помажу не само да одржи свој дух већ и да се радује у њему.

архимандрит Маркел (Павук)

(Ј. Г.)

извор