У страшно време турске владавине над Србијом овај велики јерарх оде у Русију, где је учествовао на Сабору московском 1655. године. Вративши се, би оптужен као велеиздајник. Уз то још подигоше тужбу на њ неки зли Јевреји зато што беше превео неколико Јевреја у веру хришћанску. У својој тужби Јевреји наведоше, како он ради на покрштењу Турака, да би тиме јаче озлоједили турске власти. Изведен на суд, он би осуђен да прими веру мухамеданску. Но како Гаврил не хте о томе ни чути, то би, после тамновања, на смрт осуђен и обешен у Бруси 1659. године. И тако оде своме љубљеном Христу, да од Њега прими двојни венац, и као јерарх и као мученик.

**

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ГАВРИЛА, патријарха Српског

ОВАЈ свети човек Божји Гаврило (Рајић) беше постављен од Господа Христа на свећњак Цркве Своје у Србији у најтеже време, када Србијом владаху агарјани - Турци. Он на патријаршијском трону наследи свога претходника патријарха Пајсија, и беше патријарх Српски од 1648-1655. године. Пре доласка на тај узвишени положај, он беше Рашки митрополит неко време, бринући се дан и ноћ о повереној му пастви, полажући, као пастир добри, душу своју за овце своје.
Дошавши на патријаршијски престо, овај угодник Божји Наследио је од свога претходника доста сређено стање у Цркви. И он је са своје стране улагао много труда и ове своје богодароване му способности, на ипак, због неповољних околности, ствари у Цркви за његово време почеле су да се мењају на горе. Њему је пало у део да се бори на два фронта. С једне стране биле су турске власти, које су вршиле разна насиља и захтевале од Цркве велике дажбине, а с друге стране била је јака римска пропаганда која је у то време преко папских "мисионара" покушавала да посеје корене уније у Србији, као и у осталим православним народима на Балкану.
Вршећи своју узвишену пастирску дужност, патријарх Гаврило је много путовао. Он је још 1649. године био у Цариграду да би однео наметнуте му дажбине, а и да би утврдио свој положај. Идућих година 1650. и 1651. он много путује по земљи поучавајући народ закону Божјем и утврђујући га у вери отаца његових, како би се могли одупрети безочној навали римских пропагатора уније. У тим својим путовањима стизао је и у наше најсеверније крајеве, где је народ нарочито био изложен притиску уније, те посећује и манастир Крушедол 1653. године.
Исте (1653) године патријарх Гаврило посећује Влашку и Молдавију, где се једно време задржава у Трговишту код војводе Матије Басарабе, обављајући при том и извесну политичку мисију. Одатле је продужио свој пут за једноверну и једнородну Русију, стигавши у Москву средином 1654. године. Главни разлог овога пута патријархова у Русију било је тражење милостиње за своју Цркву која је била запала у велике материјалне тешкоће. Летописац бележи да је осиромашење у то време било тако велико, да се и по црквама и по манастирима служило из дрвених путира...
Ако је тражење милостиње био главни разлог патријархова пута у Москву, он свакако није био и једини. Када је стигао у Москву, у којој је био врло свечано и радо примљен, патријарх је покушао да тамо штампа, поред осталога, и "Типик избраније многое от 34 књиг на латинскују јерес" од солунског митрополита Нила Кавасиле, писца 14. века, коју је био донео собом у Москву. Патријарх је осећао потребу да своме свештенству, које се сусретало са мисионарима уније, да једну приручну књигу, о питањима која су тада расправљана. А таква је управо била наведена књига Нила Кавасиле. Тај факт сам собом јасно сведочи колико је патријарху Гаврилу било стало до очувања неповређене и чисте вере православне кроз коју и у којој се спасавамо.
Неки настоје да нађу и политички разлог путовања патријарха Гаврила у Русију, иако о томе није остало никаквог писменог трага. Нашавши се у Москви патријарх је био добро примљен и од цара и од патријарха руског. Са руским патријархом Никоном Гаврило је био у пријатељским односима. Учествовао је активно на Московском Сабору 1655. године на коме су спровођене извесне реформе у Цркви.
Под притиском разних околности, патријарх Гаврило је био решио да трајно остане у Русији, због чега је био и своју пратњу послао натраг у Србију, са предлогом да се бира нови патријарх на његово место. И заиста, ускоро буде изабран и устоличен на патријаршијском престолу патријарх Максим (1655- 1674. године). Па ипак, доцније, не зна се зашто, патријарх Гаврило мења своју одлуку и жели да се врати својој кући и својој пастви. Патријарха су "с муком пустили из Москве, и то тек онда, када је за изговор навео одлажење у Јерусалим ради поклоњења светињама тамошњим". Но, уместо да оде у Јерусалим, Гаврило се вратио у отаџбину и, изгледа, зажелео да опет заузме патријаршијски престо, али без успеха, јер "власти то нису хтеле".
Ускоро овај блажени Гаврило буде оптужен Турцима као велеиздајник, те буде ухваћен и спроведен у Брусу, где се тада налазио турски султан и велики везир. Уз ову оптужбу подигоше на њ клевету и неки Јевреји зато што беше превео !неколико Јевреја у веру хришћанску, оптужујући га да он ради на покрштавању Турака, да би тиме1 јаче озлоједили турске власти. Чувши овакве оптужбе, везир врло строго испитиваше патријарха Гаврила, па иако сазнаде праву истину и сву лажност оптужби, ипак рече светитељу: "Пошто си оптужен као велеиздајник царства, по закону нашем треба да будеш убијен. Али, ако се одрекнеш вере своје, и пређеш у нашу веру, опростићу ти живот, и даћу ти највеће почасти у царству, да проведеш живот у сваком изобиљу, части и слави".
Чувши то, блажени Гаврило одговори са великом смелошћу: "Ја сам потпуно невин од ове оптужбе, и то је јасно свакоме, те неправедно умирем. Што се пак тиче предлога да оставим своју веру и да пређем у вашу, да би се ослободио смрти, немогуће ми је да прихватим, све док ме памет служи; а спреман сам да поднесем, помоћу Христа мога, хиљаде мучења, и да умрем из љубави према Њему, не једанпут, него стотину пута, када би то било могуће. А почасти и сва лажна привремена блага, која ми обећаваш, нека остану вама".
Тада светитеља предадоше мучитељима, који почеше да га муче многим и разноврсним мукама, да би га приморали да промени своју одлуку и да се одрекне Христа. Али храбри борац примаше ева мучења са великим трпљењем, имајући и велику радост што се удостојио да пострада за Христа, као што је и Христос пострадао за њега. Најзад, безбожници видећи непроменљивост његове воље, одведоше га на одређено место у Бруси где буде обешен 1659. године. И тако предаде своју свету и преблажену душу у руке Божије и пређе ка своме љубљеноме Господу, да од Њега прими двојаки венац, и као јерарх и као мученик.
 

Данас ћемо говорити о најчешћим грешкама које људи праве када прилазе Чаши са Телом и Крвљу Христовом. Ове грешке су преузете из свештеничке праксе.

Да ли смо свесни да, сваки пут када читамо Јеванђеље, заправо понављамо исте оне речи које је Господ Исус Христос изговорио на земљи? То су речи Самога Бога Живога и свеколика васељена слуша их са страхопоштовањем, у удивљењу што Бог говори створењу Своме на језику створења Свога… Тужно је, међутим, помислити што једини до којих те речи често не допиру јесу управо – људи, они ради којих су ове речи и изговорене, они ради којих је Христос Бог постао човек.

Када би савремени верник био смештен у Рај, онда змија не би морала ни да се напреже да би га ставила у искушење. Једноставно би рекла: зар ти стварно мислиш да је Богу стало до тога шта једеш?! Хајде, једи! То је све! Да ли су и како су Бог и храна повезани? Питање је логично. Хајде да то схватимо.

„Божић је израз небеске толеранције према нама људима. Бог, Тројични Бог је рјешио да један од Свете Тројице – Син Божији постане сличан људима, истовјетан у свему осим у гријеху, да поживи са нама јер је дошао, како читамо у Симболу вјере, нас и нашега спасења ради. Врхунац те љубави која је покренула Божију толеранцију, то је Божија милост. Тај врхунац доживљавамо у Васкрсењу Христовом“, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор др Милош Весин на предавању које је јуче, 22. децембра, одржао у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, на тему „Шта је хришћанска толеранција“.

Током предавања о. Милош Весин је објаснио да толеранција није само један појам који је везан за социологију, за међуљудске односе, а није чак ни искључиво психолошки, као што није ни филозофски појам. Као примјер је навео толеранцију у једном посебном опсегу и у медицини, на примјер да ли наше тијело има праг издржљивости у односу на неки лијек – да ли толерише неки лијек, затим у машинству, грађевинарству – да ли одређена структура може да толерише, поднесе одређени терет…

„Морамо да нагласимо да постоји разлика између толеранције и онога што је нама, као хришћанима, много ближа ријеч, иако ми врло често од те ријечи, заправо од тог стања бегамо, а то је трпљење. Један савремени филозоф је поставио одличну дефиницију. Упитао се шта је толеранција, и одмах дао одговор да је толеранција подношење неподношљивог. Врло често ми смо у нашој свакодневици у ситуацији да морамо много тога, али и много кога да подносимо. Зашто је данас све мањи праг толеранције, то јест подношења? Зашто? Узрок је само један једини, зато што људи све теже подносе сами себе. Зашто? Зато што нису до краја упознали себе. Христос је оставио једну кључну реченицу у јеванђељима, рекавши: Ко претрпи до краја, тај ће се спасити. Значи ко претрпи до краја, а трпљење – подношење је заправо хришћански вид толеранције“, казао је прота и објаснио да то не мора увијек да буде подношење нечега што је непријатно, што је противно нашем систему вриједности или ономе што волимо и очекујемо, јер толеранција и хришћанско трпљење јесте једноставно објективно прихватање да постоје другачији људи, другачијих мишљења и увјерења, убјеђења и другачијих склоности у било којој сфери живота.

Рођен у селу Витари код града Самосата у Месопотамији од хришћанских родитеља, Илије и Марте. Измољен од Бога сузним молитвама мајке нероткиње, и као јединац син одмалена Богу на службу посвећен. У дванаестој години прими монашки чин, посети Симеона Столпника и од овога би благословен. Жељан самоће, Данило напусти манастир и повуче се у неки запустели идолски храм на обали Црног мора. Ту претрпи безбројне напасти од демона, но победи све стрпљењем, молитвом и знамењем крста. После тога попе се на столп, на коме оста до смрти своје трпећи подједнако и жегу и студен и нападе од људи и од демона. Око његовог столпа сабраше се ученици многи, и он их настављаше к животу вечном примером својим и речима. Овога Свог оданог слугу награди Бог још у овом животу благодаћу великом, те чињаше чудеса многа, корисна људима, и прорицаше будуће догађаје. Од свих страна стицаше се народ под столп његов тражећи од светитеља Божјег помоћ и савет. Цареви и патријарси долазили су к њему као и прости људи. Цар Лав Велики доводио је своје госте из других држава, кнежеве и великаше, и показивао им светог Данила на столпу говорећи им: "Ево чуда у моме царству!" Прорече Данило дан смрти своје, поучи ученике своје као отац синове своје и опрости се с њима. Пред смрт његову ученици видеше над столпом ангеле, пророке, апостоле и мученике. Пожививши осамдесет година упокоји се овај ангелски човек 489. године и пређе у Царство Христово.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАНИЛА СТОЛПНИКА

ОВУ рајску грану, преподобног оца нашег Данила Столпника, одгаји Месопотамија,[1] у селу Витари код града Самосата,[2] од хришћанских родитеља, Илије и Марте. Мајка његова беше нероткиња, и због тога доживљаваше многе непријатности и прекоре како од мужа тако и од сродника и сродница. И она, једном у поноћи, препуна туге у срцу изаће тихо из куће, и пруживши руке к небу помоли се са много суза Богу, говорећи: Господе царе, Ти си испочетка створио мужа и жену и рекао им: рађајте се и множите се (1 Мојс. 1, 28); Ти си у старости даровао Сари Исака (1 Мојс. 21, 1-3), Ани Самуила (1 Цар. 1, 20), Јелисавети Јована (Лк. 2, 60); Ти се смилуј и на мене која сам у сличној невољи, и самилосно погледавши на мене разреши бездетност моју, скини срамоту с мене, и дај плод бесплодној утроби, да даровано ми Тобом принесем на дар Теби, као некада Ана Самуила.
Помоливши се тако срцем скрушеним и духом смиреним, Марта се врати кући својој. И чим заспа, она виде у сну два огромна светила пресветла, слична тањирима, где се полако спуштају с неба на њену главу. Сутрадан она исприча свој сан мужу и рођацима, и они јој на разне начине протумачише сан. Међутим тај сан беше предсказање да ће она родити сина, који ће сијањем врлина својих бити светлији од звезда. После тога Марта затрудне и роди сина; тим рођењем она се ослободи муке коју јој је причињавала њена бездетност. Тако значајан беше почетак живота блаженог Данила на земљи, тако се необично појави на свет онај који касније постаде заиста син светлости.
Пет година дете растијаше без имена, јер родитељи не хоћаху наденути име сину своме, него жељаху да сам Бог надене име ономе који се родио по дару Божјем. Стога о1ни одведоше чедо своје у један манастир, доневши и даре Богу, и мољаху игумана да надене име синчићу њиховом. Игуман, надахнут Богом, одговори им да детету треба дати оно име које сам Бог открије. Посматрајући дете, он нареди да му донесу књигу из црквеног олтара, и отворивши је поглед му паде на иеке речи светог пророка Данила. Из тога он изведе закључак да Бог хоће да дете носи име овога пророка, и даде му име Данило. А то би знамење да ће ово дете бити слично великоме пророку, како по имену тако и по побожности. При томе родитељи имађаху жељу да син њихов одмах буде посвећен Богу при овом манастиру, али игуман не пристаде на то, пошто дете бејаше још сувише мало. Стога се родитељи вратише с њим дома. И то би по промислу Божјем, да би ово дете касније изабрало добро, не по жељи других него добровољно по своме расуђивању и жељи. Но и само дечачко узрастање његово показиваше да ће се из њега развити човек пун врлина, као што и добро дрво чим се посади даје од себе знаке о будућој родности својој; јер дечак Данило хођаше у светлости благодати Божје и сенка врлина праћаше га свуда.
Када дечак Данило напуни дванаест година, он оде из дома оца свога, не рекавши никоме о своме одласку и намери, јер већ беше коначно решио да Христа ради остави родитеље своје, завичај, сроднике и пријатеље, и да иде у манастир, на двадесет стадија од његовог места рођења. Дошавши у манастир, Данило паде игуману пред ноге и моли игумана да га прими у своје братство и обуче у ангелски лик монашки. Но игуман, упозоравајући Данила на слабачке силе његове и дечачки узраст, одговори му да он, тако млад дечак, неће бити у стању издржати многобројне монашке трудове, не лаке и за зреле људе, као што су: бдења, метанија, постови, умртвљавања тела, и потпуно одречење од своје воље и од сваке телесне жеље. Због тога он саветова дечаку Данилу да се врати својим родитељима и проведе код куће још неко време, а не да се подухвата трудова који превазилазе његове дечачке силе. На то Данило одговори игуману:
Ја тога ради и доћох овамо, да живим Христу а умрем свету; а ако би ми се чак десило да од тих дивних монашких трудова и умрем, онда је и то боље Него отићи одавде празан и вратити се пошто сам већ метнуо руку своју на плуг.[3]
Игуман поново дуго саветоваше Данилу да одустане од своје намере, али му Данило на све то одлучно одговараше својим многобројним разлозима. Када најзад игуман увиде да Данила не може одвратити од његове намере, и угледа његову огромну чежњу за Богом и искрену љубав к Богу, он сазва братију и саветоваше се с њима треба ли примити у манастир тако младог дечака. Братија, дивећи се дечаковој храбрости и постојаности и примећујући у њему Божије призвање, пристадоше да га приме у своју заједницу. И Данило гораше духом к врлинама и к животу по Богу.
Међутим после неког времена родитељи Данилови сазнадоше да се он налази у том манастиру. Они се уједно и обрадоваше и удивише томе што тако млад дечак сам себе предаде на службу Богу. И отишавши к њему они га затекоше још непострижена и без монашког одела међу монасима, и молише игумана да на њихове очи постриже сина њиховог и обуче га у монашку одећу. Пошто се посаветова с братијом, игуман у недељу постриже Данила у монашки чин, а родитељима његовим заповеди да не долазе често к сину. После тога родитељи се радосни вратише дому своме; а блажени Данило напредоваше и јачаше духом, растући не само годинама нето и врлинама.
Почетак изванредног живљења Даниловог и корен свих потоњих плодова беше овакав: срце Данилово запали се божанственом љубављу и њега обузе неодољива жеља да се поклони светим местима, на којима Господ наш Исус Христос за нас пострада, и погребен беше, и васкрсе, и одакле се узнесе на небеса. Уједно с тим он гораше духом да види великог подвижника тога времена - светог Симеона Столпника.[4] Дошавши к игуману, он му откри жељу своју, и моли га да га отпусти на намеравани пут. Но игуман овога пута задржа Данила. Али касније, када самоме игуману би нужно да ради неких црквених потреба иде у Антиохију,[5] он узе са собом Данила и још неколицину од братије. Када дођоше у место звано Тиланиса, од кога се недалеко подвизавао свети Симеон Столпник, они се упутише к његовом столпу. И видеше они суровост тога места, и висину стуба, сазнадоше како храбри подвижник на столпу свом трпи и зимски мраз, и летњу жегу, и ветрове, и кише. Иако неки неразумници држаху да свети столпник трпи све то из славољубља, но блажени Данило се не само дивљаше његовом трпљењу него и одушевљаваше себе на подражавање светога столпника. А када дошавши монаси, стојећи у подножју столпа, викнуше светог Симеона, он их погледа одозго и наложи им да прислоне лествице и попну се к њему, ако хоће. Тада се и обелодани ко је каквог расположења к преподобноме: један се изговараше да се не може попети јер га боле ноге, други - јер је стар, трећи указиваху на неке друге немоћи своје, а Данило брзо узиће по лествици и с радошћу поздрави великог Симеона. И труд његов не би узалуд: јер најпре доби од подвижника поучење и одушеви се на још ревносније подвизавање у врлинама; затим се удостоји благослова кроз полагање руку на њега од стране преподобнога, и најзад чу од њега о своме будућем животу. Подвижник му говораше: "Држи се јуначки, чедо и нека се укрепи срце твоје, јер ћеш узети на себе претешке подвиге Христа ради; но сам Христос биће ти у свему помоћник, крепећи те и тешећи дух твој". - После тог дугог и пуног љубави разговора са светитељем, блажени Данило сиђе са столпа, и врати се у свој манастир.
Кроз неко време, када игуман тога манастира отиде ка Господу, братија наваљиваху на преподобног Данила да се прими игуманске власти, али он препоручи другога место себе, а сам, жељан усамљеничког молитвеног тиховања, говораше себи: Ето, Данило, сада си слободан и дошло је време за којим си толико жудео: стога крени жељеним путем и оствари своју намеру.
Са таком одлуком Данило изаће тајно из свог манастира, и дође до ограде што беше око столпа светога Симеона. И провевши тамо четрдесет дана он намисли отићи. Но свети Симеон, љубећи Данила, саветова му да остане с њим. Међутим Данило, имајући силну жељу да види света места у Јерусалиму и да се повуче у унутарњу пустињу на подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, крену на пут у правцу Палестине. У то пак време у Палестини се вођаше рат: Самарјани ратоваху против хришћана. Зато путовати тамо беше опасно. Иако је то знао, Данило не поклони пажњу томе већ с чврстом намером и неустрашивим срцем, не бојећи се смрти, продужи пут сав обузет силном жељом да свој одавно намеравани пут приведе у дело. После подужег путовања он срете неког чесног инока, старог, благоликог, седих власи, по свему сличног преподобном Симеону Столпнику. Загрливши Данила, старац га упита на сиријском језику куда иде. Он одговори: Ако Бог хоће, путујем ка светим местима. - Старац на то рече: Право си рекао ако Бог хоће; сада пак знај насигурно да овај пут твој није по Божјој вољи. Еда ли ниси чуо за метеже и нереде у Палестини? - Данило одговори: Чуо сам, али се уздам у Бога: Он ће ми бити помоћник, и надам се да ми се неће догодити никакво зло; а ако се и догоди, не бојим се, јер: "ако живимо, ако умиремо, Господњи смо" (Рм. 14, 9). - Старац одговори на то речју пророка: "Не дај да попузне нога твоја, нити ће задремати чувар твој"[6] анђео. - Међутим Данило, узвраћајући старцу, изрази готовост чак и умрети за Христа на том путу. Тада старац негодујући окрену од њега лице своје, и говораше: Бог није наредио да у невреме гурамо себе у смрт и да се сами трудимо да будемо насилно убијени, јер је Он рекао: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). - Данило, пристајући на старчев савет, рече: Оче, ако теби изгледа тако, онда сам ја готов да се вратим натраг. - Старац на то одговори: Ја ти не саветујем да потпуно напустиш своју намеру, него те само упозоравам на то, да би било непаметно с твоје стране да идеш тамо у ово зло време. Сада пак иди у Византију, која по мноштву светиња представља собом други Јерусалим, чија благодат сада почива на њој по заповести Божјој; тамо ти можеш посетити врло многе цркве и наситити се гледањем многих светиња. А ако се решиш да се предаш усамљеничком молитвеном тиховању или у горњој Тракији или крај мора, то ће ти бити на спасење и Бог ће ти помоћи у томе. Уопште, мили мој, не треба мислити да само у Јерусалиму можеш наћи Бога, а не у Византији; јер Бог није ограничен никаквим местом.
Док они тако разговараху међу собом, сунце залажаше, и они наиђоше на један манастир поред пута, у који су морали свратити на преноћиште; и они се упутише ка том манастиру. Старац рече Данилу: Иди ти напред, а ја ћу доћи за тобом. - Данило помисли да старац због неке потребе заостаје, па продужи пут, и кад дође до манастирске капије, седе да сачека старца. Но пошто се старац не појављиваше, Данило помисли да је старац свратио другде на конак, па уђе у манастир, поздрави игумана и братију, и прихвати се предложене му трпезе. А када затим леже да се одмори, њему се у сну јави онај старац саветујући му поново да уради оно што му је он говорио путем, и да што пре крене у Византију. Пробудивши се из сна и не видећи никога око себе, Данило размишљаше ко је то што му се јавио: човек или анђео. Уствари то беше велики Симеон, столпник. После тог виђења Данило обави јутарње молитве, пожеле мир тамошњим монасима, па крену ка Византији.
Када стиже на морску обалу, преподобни уђе у цркву светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила, и проведе у њој седам дана. Ту он чу да у Анапли[7] постоји један пуст идолски храм, у коме живи мноштво нечистих духова, те нико не може проћи туда: оне који пловљаху туда они потапаху у води, а оне који пролажаху туда они као разбојници нападаху и убијаху. Чувши о томе, светитељ реши да иде и живи тамо, сећајући се Великог Антонија[8] који многа зла претрпе од ђавола, и најзад их Божјом помоћу победи, и удостоји се великих почасти. Стога преподобни Данило упути се у пусти тај храм, наоружавајући се непобедивим оружјем светога крста и уједно певајући: "Господ је просветлење моје и Спаситељ мој; кога да се бојим?" (Псал. 26, 1). И препаде се демонска војска пре борбе. А овај духовни војник, обилазећи углове храма, ограђиваше их крсним знаком, сваки пут преклањајући колена и молећи се Богу. А када наступи вече, дође Кнез таме, Старешина демона, и стаде се бацати камењем на светитеља; затим се разлеже страховито урлање и завијање, и настаде бука; но преподобни Данило, неустрашиво стојећи на молитви, говораше: "Ако војска удари на мене, неће се уплашити срце моје" (Псал. 26, 3). На такав начин он проведе прву и другу ноћ. Треће пак ноћи он угледа мноштво демона у облику огромних људи - дивова, мрачних лица, страшних као људождери; они шкргутаху зубима и беснијаху на светитеља, и говораху: Ко ти, бедниче, саветова да дођеш овамо где ми одавна живимо, и господари смо овога места? - Говорећи то они јуришаху на њега: једни, желећи га бацити у море; други, напрежући се затрпати га камењем; но при свем том ни један му од њих не могаше прићи. А светитељ, опоменувши се речи Господњих: "Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом" (Мк. 9, 29), поступи овако: затвори све улазе храма, а остави само једно прозорче, па поче постити се и молити се. И после не много времена сва војска демонска силом Божјом би прогнана одатле, и народ стаде пролазити туда без икакве опасности.
То се рашчу свуда, и многи из околних покрајина почеше долазити к светоме Данилу, и дивљаху се што се онде где беше обиталиште демона разлеже славословље Божје и дању и ноћу.
Међутим ђаво, ненавидећи добро и не подносећи да себе гледа побеђена од светитеља, посеја завист по срцима неких клирика, и они почеше говорити међу собом: Откуда овај дође овамо, и сви иду к њему, и славе га свуда? Хајдемо да наговоримо патријарха да га отера одавде. - И они, отишавши к патријарху Цариградском Анатолију,[9] оклеветаше светог угодника Божјег пред патријархом. Но патријарх им одговори: Зашто клеветате човека, не знајући о њему ни откуда је, ни какав је живот његов. Ако он живи праведно, онда смо дужни постати подражаваоци његове светости; ако пак живи непоштено, онда он свакако заслужује прогонство. Али пре но што он буде прогнан, ваља врло брижљиво извршити ислеђење по овој ствари. -Постиђени оваким одговором патријарховим, клеветници умукоше.
Међутим ђаво, видевши неуспех свога лукавства, стаде узнемиривати светитеља страховитијим, него раније, привиђењима и страшилима, јуришајући на њега свом војском својом: час покушавајући утопити га у мору, час хвалећи се убити га. Но ђаволу се не даде нашкодити светитељу. Ставши на молитву, преподобни Данило говораше: Господ мој Исус Христос, у кога верујем, Он ће вас сурвати у поноре пакла. - Чим то светитељ изрече, разлеже се запомагање и кукњава с плачем, и светитељ угледа демоне где лете као слепи мишеви и одлазе са тог места.
Но и после тога демони не престадоше пакостити светитељу, јер поново нахушкаше клеветнике против њега, који отидоше к патријарху и рекоше: Владико, Данило је врачар и варалица; он враџбинама обмањује народ, стога не можемо да га очима гледамо. - Патријарх призва Данила и упита га ко је, откуда је, зашто је дошао у ове крајеве, и како верује у Бога. Данило одмах исповеди своје православно веровање, затим каза своје порекло и завичај, а и то да је у Византију дошао позван Божанским откривењем. Чувши то, патријарх устаде и загрли га сматрајући га за Божјег човека, па га онда отпусти с миром.
Међутим, након неколико дана патријарх се тешко разболе, и одмах позва к себи преподобног Данила, и моли га да се помоли Богу за њега да га исцели. Чим се светитељ помоли Богу, патријарх тог часа устаде здрав. А бесплатни лекар замоли од патријарха за исцељење овакву награду: да опрости онима који су га оклеветали пред њим. Патријарх одговори: Како не опростити оиима који постадоше виновници тако великог добра, те се ја удостојих и видети тебе и добити исцељење преко тебе! - И моли патријарх светитеља да пребива заједно с њим, али преподобни Данило молбено настојаваше да буде отпуштен на своје место. И отишавши, он поново затвори врата, а остави само мало прозорче за оне који долазе к њему.
Пошто преподобни Данило проведе девет година у таком добровољном затвореништву, њега Бог позва на савршенији подвиг, и то преко оваког откривења: виде он у виђењу стуб пред собом, који висином својом превазилажаше облак; на врху стуба стајаше преподобни Симеон и с њим два светла младића; и чу он глас столпника који говораше са врха стуба: Узиђи овамо к мени, Данило! - А Данило одговори: Господине, како ћу узићи на такву висину? - Тада преподобни Симеон нареди оним младићима да сићу, узму Данила и изведу к њему на стуб. Младићи одмах извршише наређење и поставише га пред Симеоном. А преподобни, загрливши Данила, громогласно Му говораше: Држи се мушки, Данило! Буди неустрашив и храбар! Стој чврсто и јуначки! - Када свети Симеон говораше то, глас његов беше као глас грома, и од тог часа Данило се пробуди. - Ово виђење унапред показа да и Данилу ваља, слично светом Симеону Столпнику, узићи на столп и приближити се к небу и телом и душом.
У то време допутова из Антиохије к цару ученик преподобног Симеона Столпника Сергије и донесе му кукуљачу преподобнога Симеона, послату као дар цару на заштиту од свакога зла. Али пошто царев ум беше заузет земаљским бригама и цар сав погружен у народне послове, то Сергије намисли отићи од њега и вратити се натраг; притом имађаше жељу да се кратко време задржи у манастиру Неусипајушчих (= Неуспављивих, Недремљивих).[10] Када он са другима пролажаше лађом поред места где се подвизаваше преподобни Данило, неки се опоменуше да Данило проводи живот у превеликом трпљењу, и да је добио од Бога дар исцељивати болести и прогонити ђаволе. Чувши то, Сергије нареди да лађа пристане уз обалу и упути се к преподобном Данилу. Овај га прими с љубављу; и после подужег разговора Сергије, познавши да на Данилу почива дух Симеонов, као Илијин на Јелисеју, даде Данилу дар који ношаше са собом - кукуљачу блаженога Симеона, пошто кукуљача више доликоваше Данилу неголи ма коме другом. Потом Сергије виде у сну три младића који дођоше к њему и рекоше му: Устани, Сергије, и реци Данилу: "Већ се наврши време твога живљења у овом храму; сада припреми себе на већи подвиг".
Пробудивши се, Сергије исприча то Данилу. Овај разумевш да му Бог тиме наређује да подражава живљење преподобнога Симеона, замоли Сергија да отиде у пустињу и пронађе подесно место где би се могао подићи столп. Сергије, обилазећи један брежуљак дође, по указању Божјем, на оно место где се имао саградити столп. Уморан од напорнога пута, он ту прилеже да се одмори. И виде овакво виђење: над њим лећаше бели голуб, и Сергије се стараше да га ухвати. Одједном он чу глас с неба који говораше: "Мислиш ли да га мрежом уловиш? Не, њега треба рукама хватати". - Но голуб узлете у висину, и после тога постаде невидљив. Закључивши на основу тога да Бог хоће да.се на том месту сазида столп, Сергије се врати к преподобном Данилу и каза му све што виде и чу. Обрадован, преподобни замоли неког пријатеља свог Марка да му сагради стуб. Помаган Богом, Марко брзо сагради стуб.
Када стуб би довршен и кров постављен, преподобни Данило изађе ноћу из оНога храма, да нико не би знао за њега, и дошавши к столпу он се помоли Богу говорећи: Слава Теби Христе Боже, што ме удостојаваш таког живљења! Ти знаш, Господе, да се ја Тобом утврђујем, и надајући се на Тебе узлазим на овај стуб. Стога прими потхват мој, укрепи ме на подвиг, и приведи крају почетак мој.
Тако се помоливши он узиће на стуб, и поче у усамљеничком молитвеном тиховању између земље и неба живети Јединоме Богу, уклањајући се од свега земаљског а приближујући се небу телом и душом. Међутим ђаво који свагда завиди слугама Божијим, поче и овде пакостити светитељу, подигавши против њега власника тога места, по имену Геласија. Јер Геласије, сазнавши да је на његовом имању без његовог пристанка подигнут стуб, и да је на том стубу почео без његовог знања живети неки монах, разгњеви се силно и извести о томе цара и патријарха Генадија,[11] прејемника Анатолијева. Цар не обрати на то никакву пажњу, а патријарх не само нареди да Данила скину са стуба него га чак и хтеде казнити, овластивши Геласија да га с поругом свуче са стуба.
Гњеван, Геласије крену са жељом да приведе у дело своју намеру; али Бог, одвраћајући га од зле намере, тог ведрог дана посла изненада кишу и страховиту олују, громове и муње. Међутим Геласије се од тога не уплаши, нити одустаде од зле намере своје, јер срце његово пламћаше јарошћу, подбадано на њу од ђавола. И када стиже до стуба, Геласије поче с погрдама и увредама викати на светитеља, да одмах сиђе са стуба, иначе ће га силом збацити доле. Међутим неки што беху дошли с Геласијем стишаваху га и говораху: Остави га, он ти никакво зло не чини; а и сам стуб овај није на твојој земљи; и нема од тога теби никакве штете; напротив, боље је за тебе да имаш таког суседа који би се молио за тебе. - Али Геласије их не послуша, Него у бесу нареди светитељу да једном за свагда напусти стуб. Светитељ стаде силазити, и када би на шестој степеници сви угледаше да су му ноге као кладе, отекле од непрестаног дневног и ноћног стајања. Тада се сви сажалише на њега, па се чак и сам Геласије ражали, и поче молити преподобнога да поново узиће на своје место; и да му опрости што се дрзнуо увредити га. После тога Геласије начини за светитеља још виши стуб, и од тада стаде ценити и поштовати светитеља, па и пред самим царем величати његове врлине.
Једном к преподобноме Данилу дође из Тракије стар и угледан човек, водећи са собом свог бесомучног сина јединца, положи га у подножју стуба, и са сузама мољаше светитеља да се сажали на његовог сина и помилује га. Ето, говораше отац, тридесети је већ дан откако мој ђавомучени син не престаје помињати име твоје, свече Божји. - Преподобни, милостиван душом, одговори му: Ако верујеш да ће Господ мој Исус Христос исцелити мноме сина твог, онда нека ти буде по вери твојој! - И нареди ђавомученога напојити светим јелејем. Када то би учињено, ђаво врже мученога на земљу и, силно га грчећи, најзад узвикну: "излазим, излазим". - И стварно изиђе. А отац, видећи сина здрава, даде га у манастир, и он би одличан монах.
Затим дође други човек, по имену Кир,[12] муж врло мудар и красноречив, и доведе к светитељу своју бесомучну ћерку Александру. И чим се светитељ помоли Богу и метну руке на ђавомучену, ђаво одмах изађе из ње, и она постаде здрава. Од тога времена Кир стече велику љубав и приврженост к преподобноме. Другом пак приликом епарх Кир доведе к светитељу жену свога војника, такође бесомучну, и она молитвама блаженога доби оздрављење. Из благодарности, Кир написа на стубу светитељевом ове стихове:
Овде стоји муж, са свих страна ветровима бијен; Али се он не боји ни ветрова ни непогода; Храну има бесмртну; далеко је од сласти овога света. Поставио је дубоке темеље здању - стубу своме: Темељни Симеон - славећи Сина Матере Приснодјеве.
Грчки цар Лав Велики,[13] који није имао а желео је имати сина - наследника, моли преподобнога Данила да му измоли од Бога, остварење ове жеље. Преподобни, будући и сам син молитве, јер се роди на молитве своје мајке, молитвама својим даваше и другима милост Божију да имају деце. Стога и овога пута, помоливши се Богу, он предсказа цару да ће му се идуће године родити син. Ово се предсказање стварно и зби. Радујући се што му се родио син, цар у знак благодарности светитељу за молитве његове сагради му трећи стуб.
Док слава светога Данила брујаше На све стране, к њему дође царица Евдокија, супруга ранијега цара Теодосија Млађег,[14] и моли га да сиђе са стуба и иде у њену област где, по њеним речима, бејаше много пустињских места. Блажени похвали њену добру мисао и усрће, али не хте ићи оданде где му Господ нареди живети. И благословивши царицу он је отпусти с миром, а сам узиће на виши стуб који му начини Геласије.
У то време неки јеретици у Византији најмише за огромне новце блудницу, по имену Васијану, да иде к светом Данилу и наведе на прљаво дело или њега самог или неког од његових ученика. И крену бестидница к целомудренику, и нечиста к чистоме, уображавајући да ће се блажени саблазнити од првог погледа на њу и пожелети је: јер она беше обучена у златоткане хаљине и украшена разним накитима. Дошавши, она се направи болесна и настани се у пољу према стубу, поред ограде словесних оваца доброга пастира. А направи се болесна, да би нашкодила души, ако не самога светитеља онда бар његових ученика. Провевши тамо не мало времена, и видећи да нема никаквог успеха, јер никако не могаше преластити онога чији се ум не беше прилепио за земљу него свагда пребива с Богом на небу, она отиде празна. И дошавши к јеретицима који је беху најмили, она бедница слага како се Данило, тобож, занео за њом, и похотљиво пожелевши њену лепоту наредио ученицима својим да му је доведу на стуб. "Но ја, додаде она, не пристадох на то. Али они, бојећи се да нароД не дозна за ту њихову похотљиву жељу, хоћаху да ме убију, и ја се једва извукох из њихових руку и побегох".
Таку лаж измисли о светитељу ова бедна блудница, а јеретици сејаху те речи њене по народу, клеветајући невиног и чистог Данила, са циљем да одврате народ од њега. Но лажљиву и погану клеветницу брзо постиже суд Божији: на њу изненада нападе зли дух, и мучаше је. Тада она, и не хотећи, изјави да је била поткупљена и подговорена од јеретика. Тако опадачи угодника Божјег бише посрамљени. А народ ухвативши бесомучницу одведоше је к светитељу, и мољаху га да је избави од мучећег је ђавола. А преподобни Данило, истински ученик Христа који учи љубити непријатеље и до седам пута седамдесет опраштати грешећима, не узврати јој за зло злом, него учини добро непријатељици својој: јер сатвори за њу молитву к Богу и нареди дати јој да попије од светога јелеја, и тако је избави од мучећег је ђавола. А она, добивши исцељење, стаде целивати светитељев стуб, отворено исповедајући пред свима свој грех и молећи опроштај. И од тога времена она поче водити целомудрен живот, оставивши своје развратне навике.
Преподобни не само имађаше од Бога власт изгонити ђаволе и исцељивати болести, него поседоваше и пророчки дар, тојест унапред знати и предсказивати будућност. Тако он, провидевши гњев Божји и казну која је имала постићи царски град, посла и обавести о томе патријарха Генадија и цара Лава, и саветова да се двапут недељно врше молепствија да се одстрани праведни гњев Божји. Али они не обратише никакву пажњу на савет блаженога, стога се због грехова њихових и зби пророчанство блаженога, о чему ће бити речи ниже. У то време цар, покренут Духом Светим, писа патријаху да иДе к великом Данилу и посвети га за презвитера. Патријарх отпутова са својим клиром, и стигавши до стуба рече преподобноме да одавно већ жели да га види, али оптерећен црквеним пословима није могао то учинити. "А сада, рече он, дођох да те видим и да се удостојим твојих молитава и разговора". - И замоли патријарх преподобнога да нареди да се прислоне лествице и он узиђе к њему. Но светитељ му одговори: "Узалуд те толико намучио онај који те је послао к нама".
Када то рече светитељ, патријарх се удиви и ужасну како он познаде да његов долазак није добровољан већ присилан, јер он не би никада дошао к преподобноме да га цар није приволео на то. И патријарх са онима што беху с њим дуго мољаше светитеља да нареди да прислоне лествице, да би по њима узишао к њему, али он одлучно одбијаше. Међутим беше врућина и силна жега, и патријарх, видевши где многи људи изнемогавају од жеге и жећи, нареди архиђакону, стојећи доле, да почне прописане при посвећењу молитве. Сам пак молећи се и читајући оне молитве које се читају при посвећењу за свештеника, он посвети светога Данила за презвитера, иако се он налажаше удаљен од њих, на врху стуба. А сво присутно мноштво народа клицаше: "аксиос!" Тада блажени Данило, видећи у томе вољу Божју, нареди да се прислоне уз стуб лествице, и он прими из патријархових руку свештеничке одежде, и причести се с њим Пречистих и Божанских Тајни, па помоливши се за све дошавше отпусти их с миром.
Када цар дознаде да је преподобни Данило примио посвећење обрадова се и похита к стубу. Дошавши, он под стубом скиде са себе царско одело, па смирено узиђе к преподобноме на стуб и припаде к светим ногама његовим. Видевши да су преподобноме ноге отекле и сатрулеле од дугог стајања, он се удиви великом трпљењу његовом, и добивши благослов с радошћу се врати дома.
Међутим дође време да се испуни светитељево пророчанство које он изрече о гњеву Божијем који је имао снаћи престони град. У месецу септембру, на дан светог мученика Маманта,[15] који се веома свечано празновао у Византији, када у његовој цркви с вечера поче свеноћно бденије, изненада у огромном престоном граду изби страховити пожар, и тако се рашири да захвати малтене сав град, почињући од приморског бедема, званог Морнарски, па ширећи се до Константиновог трга, и надаље до Јулијанове обале, опасавши на тај начин сву средину града. Велика казна Божија постиже становништво: јер огањ уништи не само мноштво великих кућа са имовином, и дивних палата, и светих храмова, него и веома много људи. Тако, неке људе пожар у пепео претвори, друге на половину сагоре, трећима повреди руке или ноге или очи или главу. И беше немогуће угасити тај пожар; уколико се више стараху да га угасе, утолико се пламен више ширио, јер то Бог кажњаваше за грехе људе Своје. Тако Константинов град пропадаше од скоро онаког истог огња од каког некада пропаде град Содом. И тек тада се опоменуше пророчанства преподобнога Данила које он изрече о овој казни и подстицаше народ на молитву и покајање, па потекоше к њему молећи га са сузама да молитвама својим Бога умилостиви и пожар угаси. А светитељ их кроз плач укораваше што га нису послушали онда када им је предсказивао ову несрећу и што нису поступили по његовом савету: да двапут недељно врше саборна молепствија. Затим подигавши руке к небу, он се усрдно помоли Богу за град и његове житеље; и после молитве објави да ће пожар престати кроз седам дана. Тако стварно и би. А и сам цар се уплаши гњева Божија, и са царицом дође к преподобноме, просећи милосрђе Божије посредовањем преподобнога.
По истеку лета наступи тако хладна јесен, да је немогуће описати њену суровост. Ипак она не само не узможе победити јуначкога страдалца, него и сама би од њега побеђена. Читава четири дана киша је лила као из кабла, изгледало је као да реке теку с неба: од силних вода неке се планине осипаху, села потапаху; за све време дуваху страховити супротни ветрови, као бијући се међу собом; а олује и буре беху тако силовите, да сломише оне гвоздене полуге које су држале два стуба преподобнога. И док се стубови љуљаху, преподобни трпељиво стајаше на висини и сам се љуљаше на њему од ветра, као грана на дрвету; а ученици његови са ужасом гледаху одоздо на њега и кроз плач вапијаху, бојећи се да он не умре од толике хладноће или не падне заједно са стубом на земљу. Но нада преподобнога Данила у Господа остајаше непоколебљива, и он продужи неустрашиво стајати на стубу, утврђујући се на њему као на камену заснованом. Јер рашта се имао бојати смрти онај за кога је земаљски живот представљао окове и тамницу а смрт раздрешење и слободу, и који је понављао речи Давидове: Изведи из тамнице - тојест из тела - душу моју (Псал. 141, 8)? Уколико јачу хладноћу блажени трпљаше, утолико се топлије Богу мољаше. И стварно, завапи праведник ка Господу, и Господ га услиши,[16] и као некада из лађе,[17] тако и сада одозго с неба запрети ветровима и одједном постаде тишина велика и изведри се.
После тога к светитељу дође цар да види, нису ли кише и ветрови причинили њему какве штете. И кад виде да су гвоздене полуге сломљене, он нареди да се боље учврсте, па се онда врати добивши благослов од преподобнога оца. Но путем цару се догоди ово: коњ се под њим од нечега уплаши, пропе се и паде на лећа, збацивши цара са себе тако, да му и царски венац спаде с главе и одскочи далеко, при чему поиспада из венца и поломи се бисерје и драго камење. Царски пак коњушар бејаше неки Јордан, по вери аријанац. Када он виде царев пад с коња, уплаши се да на њега не падне кривица за то и он буде кажњен. Стога се он врати назад к преподобноме, и са сузама га мољаше да посредује код цара за њега, при чему се одрече јереси аријанске и прошаше да буде присаједињен Православљу. Преподобни га присаједини Православљу, и написа цару: да се Јордан одрекао аријанског зловерја и присајединио хришћанском правоверју, због чега заслужује царево помиловање. На то цар одговори светитељу: "Виновник мога пада с коња нико други није до сам ја, јер сам се дрзнуо да пред твојим очима уседнем на коња, а ваљало ми је да пешке отидем подаље од твога светог стуба. Стога се на Јордана не само не љутим, него се напротив радујем што је мој пад с коња постао узрок да он устане из свог пада душевног".
Цар се и надаље све време односио са таким поштовањем према светитељу, да га је не само сам почитовао 'него га је и другима као силу небеску показивао. Тако, када поглавар иноплеменог царства, по имену Губазије, дође грчкоме цару Лаву ради закључења примирја, цар га одведе к преподобноме Данилу Столпнику, и указујући Губазију на њега рече: "Ево чуда у моме царству!" - А Губазије, удививши се трпљењу преподобнога, стаде се клањати не само светитељу него и стубу на коме он стајаше, и са сузама говораше: "Благодарим Ти, Царе Небесни, што си мене који сам дошао к цару земаљскоме удостојио видети мужа небескога и обиталиште његово". - Вративши се у своју земљу, Губазије се често сећао преподобнога и слао му писма, просећи свете молитве његове за заштиту свога царства.
И беше преподобни Данило предмет дивљења, и ближњима и даљнима, и својима и дошљацима, и царевима и простацима, и Грцима и Римљанима, и иноплеменицима, који и долажаху к њему као к Ангелу Божјем, а одлазећи призиваху га у помоћ себи, и светим молитвама његовим добијаху све што искаху.
Јуначко трпљење преподобнога, које он показа стојећи на стубу при свима ваздушним променама, довољно је посведочено гореспоменутим кишама и олујама. Но да се не би предало забораву нешто што треба да остане као сећање на њега, споменућемо и ово:
Једне године зима беше страховито љута: дуваху силовити ветрови, далеко неподношљивији од оних о којима смо горе говорили, бејаше веома много и снега и леда и мраза; а преподобни не само не имађаше никаквог крова над својим стубом, него му страховити ветар смаче са главе кожну кукуљачу и однесе је у неку провалију. И тако стајаше добровољни мученик сву ноћ, трпећи цичу зиму и оштар мраз, који достигоше највећи степен у зору. А кад се добро раздани, настаде така страховита мећава, да ученици не могаху ока отворити и на стуб погледати, нити икакву помоћ указати светитељу. А кад мину тај дан настаде још страховитија ноћ; а после ње исти такав дан и иста таква ноћ; и тек трећега дана мећава се унеколико стиша. Тада ученици прислонише лествице попеше се на стуб к преподобноме оцу, и нађоше га премрзла у леду од главе до ногу, и једва је помало дисао. И они га с тешком муком загрејаше трљајући му тело топлом водом и сунђером. Дошавши к себи, преподобни рече ученицима: Зашто ме узн]]>28697Tue, 23 Dec 2025 21:56:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BE-%D1%81%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%B5%D1%9A%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D1%82%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-r28696/

Знате и сами сигурно да када се поведе реч о животу у Цркви, окретању ка Богу, често се помиње реч „покајање“ односно значење грчког оригинала, „метаноја“ што значи преумљење, промена свог ума, другачијег гледања на све што је у вези са нама.

Ипак многи, многи међу нама сматрају да се ради само и једино о томе да човек престане грубо да греши. Рецимо, пио је и варао жену, престаје то да ради, коцкао се или крао, престаје са тим. И то је потпуно исправно, без тога не може ни да се говори о прилажењу Богу, о промени начина свог живота. Међутим, постоји још једна страна покајања, „преумљења“ – а то је унутрашња провера и наших ставова, наших уверења, наших мисли. Свега онога што смо „попили са мајчиним млеком“ и што уопште не доводимо у питање – да ли је тачно или није, да ли нам користи или не? Е тиме се бави један у хиљаду што би се рекло.

Ради се о томе да што се догматске стране вере тиче, мање више се сви придржавају (надамо се) онога што Црква проповеда. Али када се тиче оне друге стране, стране духовног живота, многи и многи заправо само копирају начин живота и обрасце понашања у којима су одрастали. И то онда називају духовним животом, налазе „аргументе“ за то у светоотачким књигама, итд.

Рецимо неко жели „апсолутну, монашку“ послушност свом духовнику, иако то од њега нико не захтева, зато што се у дубини себе заправо боји да прихвати одговорност за доношење одлука у свом животу. Таква особа има спремне цитате за свој став из монашке литературе (иако живи у свету), али заборавља на просту чињеницу да ће Бог „дати свакоме по делима његовим“ (Рим. 2:6), дакле свако је одговоран за свој живот и одлуке које доноси. Корисно је и исправно да се тражи савет од духовно искуснијих људи у Цркви, али бежати од одговорности под девизом „одсецања своје воље“ као хришћанин у свету – као прво, штетно је за духовни живот, као друго, потпуно је неостварљиво.

Или, људи који су одрастали у строгим породицама, без имало простора за дечију слободу и непосредност, по правилу сматрају Бога строгим, неумољивим Судијом. Њима упорно промичу речи из Јеванђеља о Њему као благом и милостивом Оцу. Ово се може разумети – јер како да се верује да је небески Отац заиста благ и милостив, ако је неко од телесног оца систематски добијао понижења, увреде, батине или чак и није имао прилике да живи са њим, зато што је отац напустио породицу? И док год не обрате пажњу на своја најдубља уверења и ставове које су изградили током одрастања, биће „слепи“ за све речи о могућности милости Божије према њима самима.

Има и оних других, који су „алергични“ на истину да је Бог такође и праведни Судија, (можда из истих поменутих разлога и несрећног одрастања), али су мислим први много чешћи.

Управо сам за нас такве, са таквим одрастањем и васпитањем у нехришћанским условима, хтео да напишем неколико речи о разликама између лажног, рекао бих неуротичног „смирења“ и оног смирења о коме говори Господ: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“. (Мт. 11:28-29)

Јер, што се каже, ово неуротично „смирење“ смо већ стекли, имамо га, а желимо да имамо право смирење.

Хајде да прво видимо неке од одлика овог првог, нама познатог, неуротичног „смирења“.

1. Апсолутно прихватање свега што се прочита у књигама, свих правила како се пости (макар то био монашки типик од пре неколико векова писан за монаштво пре свега), како се правилно моли Богу (у смислу колико, када, на који начин) без икаквог узимања у обзир сопственог телесног, здравственог и духовног стања, да ли је неко уопште у стању да све то примени? И све ово са страхом да се не буде одбачен због најмање грешке или одступања од идеала који је пред нама. Дакле, не покајање као искрени труд према нечијим реалним снагама, као рецимо дете које се труди да нацрта неки леп цртеж за свог тату или учи песму да је изрецитује пред мамом из љубави и зато што жели да види да се мама радује. Не, него из страха да се не доживи сурово одбацивање. Као да је Господ сурови тиранин. Дакле, у горепоменутом понашању се препознаје образац из детињства када се такво искуство заиста дешавало, када се захтевало да будемо увек расположени пред родитељима, „нема тужних лица, нема плакања“, да доносимо само петице из школе, да се учитељ случајно не пожали на нас…
2. Исувише пожртвовано, присилно, служење људима под девизом „полагања душе за ближњег.“ Поново, ово није слободан и свесни избор, већ се понавља сценарио у коме је неко одрастао. Овакво „служење“ не доноси радост већ често озлојеђеност зато што ово „служење“ нико не види, не одобрава или хвали – притом није у питању страст сујете, већ просто жеља да те неко похвали за добро дело која потиче из неостварене потребе из детињства; огорченост зато што је принудно – зато што се често од стране других прелазе границе особе која жели да помогне, користи се њено време, новац и енергија без узимања у обзир да ли је она у стању и да ли жели да се толико уложи. Другим речима особа се труди да „заради љубав“, да несвесно добије оно прихватање и љубав које није добила у својој породици од људи који су је подизали и васпитавали и који су били дужни да јој то пруже. Дакле, није свесно бирање да се служи ближњем, већ просто није у стању да другачије функционише. А то је огромна разлика.
3. Огромно осећање кривице. Рецимо врло чест пример, када дете види да је мајка хронично депресивна, одсутна, заокупљена својим проблемима и нема времена за њега. У свом свету у коме види себе као узрок свега, дете почиње аутоматски себе да криви за мајчино стање. Просто није могуће другачије, дете нема психичке и умне способности да закључи другачије. Када одрасте оваква особа ће носити терет кривице (непостојеће) али ће га носити. И када такве особа почне да се исповеда, врло лако може да се догоди да када оде са исповести није сигурна да ли су јој греси опроштени, стално тражи по својој свести још нешто чега се није сетила, враћа се по неколико пута да исповеди и најмању ситницу. Јер навика „да се буде крив“ је ту и то се не може решити исповедањем. Не зато што је исповест немоћна, већ зато што је у питању друга област наше душе. Неопходан је озбиљан психолошки, душевни рад на себи.
4. Упорно и доследно одрицање сопствених осећања која се не „уклапају“ у оно што ми мислимо да је исправно. На пример, хришћанин је у светоотачкој литератури прочитао да је гнев страст, да представља смртни грех. И готово. Доноси одлуку да све што га иоле може наљутити потпуно потискује из своје свести. Долази до тога да сматра да се „он не гневи ни због чега“. Нити схвата контекст када гнев заправо јесте грех (онда када гнев прелази у конкретни поступак помоћу кога се ближњем и себи наноси неправда и зло), нити разуме да је управо Бог, Исус Христос, нама дао гнев као силу којом се бранимо од зла и греха. Да не помињем да се и Сам Богочовек гневио у Јеванђељу више пута (Мт. 21:12-13; 16:23; Мк.3:5; Лк. 10:13-15). Није грех да осећамо осећања која нам је Бог дао, грех је ако помоћу тих осећања повређујемо себе и ближње. Међутим, неуротична врлина „безгневља и смирености“ не види у томе проблем, а „добродошло“ је и искуство из најранијих година када није било безбедно да се љутимо због родитељског односа према нама, јер смо се бојали да ћемо бити напуштени и одбачени. Стара навика потискивања и бежања од осећања је остала, сада је само обучена у „побожну“ терминологију борбе са страстима.

Мислим да нам ових пар одлика може помоћи да стекнемо представу о томе колико се разликује право смирење од онога што ми сами са собом доносимо у веру, а што онда сматрамо за критеријум вере.

Морам да нагласим да је ово потпуно нормално и природно, није лако променити се одмах када си цео живот живео у једном систему уверења, веровања, када си дисао таквим ваздухом што се каже.

Није лако поверовати и осетити свим својим бићем да постоји Родитељ коме је стало до тебе тек тако, без да се трудиш из све снаге да зарадиш за постојање; Који те воли ето тако, без да мораш да се „изломиш“ и будеш увек савршен, најбољи, без грешке. Који нам се радује и Коме је стало до нас иако смо, да будемо поштени, у духовном погледу као блудни син: прљави, у ритама, заударамо…

И како је поступио Бог према блудном сину и како жели да поступа према нама, само ако дозволимо?

„Отац његов сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби“ (Лк. 15:20).

Мислим да када ово будемо осетили својим бићем, право смирење може да уђе у наш живот. Онда ћемо стварно почети да схватамо да су се наше околности и животна ситуација промениле. Нисмо више деца која зависе од телесних родитеља. Можемо да се радујемо и можемо заиста да се смиримо на прави начин – у наручју свог небеског Оца.

Да ли је ово лако? Није. Свети Игњатије Брјанчанинов пише: „заменити навику навиком, својство својством, осећање другим осећањем, супротним, то је труд, то је појачани дуготрајни рад“.

Али, да ли је лако живети са оним горепоменутим одликама „смирења“? Такође – није.

Хајде да пробамо онда ово друго, јер ће нас то довести до стварне промене. Хајде да пробамо да пишемо другачију причу у односу на наш претходни живот. Хајде да се стварно преумимо.

Први корак је да освестимо каква је ситуација. Други корак је да признамо себи како заиста јесте. И да се на даље трудимо да на себе гледамо макар мало на начин на који нас гледа наш небески Отац.

Станоје Станковић

извор

И Мина и Ермоген беху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина беше познат због велике учености и красноречивости, и споља држаше се као незнабожац, у срцу, пак, беше убеђени хришћанин. Ермоген беше епарх цариградски, и држаше се незнабоштва споља и изнутра, премда беше милосрдан и чињаше многа добра дела. Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији, цар Максимин посла Мину, да утиша метеж и да хришћанство истреби из тога града. Мина оде и успостави мир, но објави себе хришћанином, и обрати многе незнабошце у веру праву речитошћу и чудесима многим. Чувши за ово, цар посла Ермогена, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд, одсече му стопала и језик, и избоде очи, па га онда баци у тамницу. У тамници Мини се јави сам Господ Исус, исцели и утеши Свога страдалца. Видевши Мину, чудесно исцељена, Ермоген се крсти и поче проповедати силну веру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији. Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке, које они храбро издржаше, помагани благодаћу Божјом. Видећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима, јави се пред судилиштем Евграф, тајник и пријатељ светог Мине, и викну цару у лице; "И ја сам хришћанин!" Цар се збеси, трже мач и посече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар, те џелати мачем посекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти, бачене су у море, чудесним начином допловише у Цариград, где их епископ, коме се у сну о томе јави, свечано дочека и чесно сахрани.

*

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МИНЕ (КАЛИКЕЛАДА), ЕРМОГЕНА и ЕВГРАФА

ПОШТО римски цареви Диоклецијан и Максимијан не узмогоше истребити на земљи свету веру Христову гонећи, мучећи и убијајући хришћане, они се добровољно одрекоше царског престола, и на престо ступише: у Риму - Максенције,[1] на Истоку - Максимин,[2] у Галији - Константин,[3] који потом поверова у Христа и просвети васељену светлошћу вере Христове. Гоњење хришћана не престајаше и под њима, нарочито на Истоку, где као да се земља и море колебаху и буњаху, устајући на Цркву Христову која се множила. Јер Црква Христова, уколико више беше гоњена, утолико бујније растијаше и цветаше, као крин усред трња, заливана крвљу светих мученика. Незнабожни цар Максимин бејаше силан ревнитељ свога многобожачког безбожја и велики мрзитељ и гонитељ хришћанске вере. Он би извештен да се сва Александрија, најславнији град у Египту, ускомешала због огромног умножења хришћана, и да се помаљају немири и међусобице између њих и незнабожаца. Немајући могућности да сам иде тамо, јер га неопходни послови задржаваху у Византији, Максимин посла место себе једног од својих велможа, човека благоразумног, веома ученог и изванредно красноречивог, родом Атињанина, коме име беше Мина. Цар наложи Мини да у Александрији утиша метеж и успостави мир, да хришћанство истреби из тога града, а да прадедовску многобожачку веру утврди и поврати њој из зловерја хришћанског оне који су отпали од ње. По спољашњости Мина се држаше као незнабожац, готов да испуни злочестиву цареву вољу; у срцу пак он беше убеђени хришћанин и чувар заповести Божјих, али он за извесно време скриваше своју праву веру, ишчекујући да га Бог позове на мученички подвиг и венац.
Примивши од цара наређење, Мина хитно отпутова у Александрију, и без муке утиша метеж: мудрим саветима он измири обе противничке стране - хришћане и незнабошце, и дозволи да сваки несметано исповеда своју веру; затим исправи у градским законима све неправичне прописе, па о свему извести цара писмено.
После тога Мина реши да веру своју у Христа, коју је дотле скривао, исповеди пред свима, те да на тај начин послужи другима као пример побожности и извор спасења, а и сам изађе на подвиг мучеништва. Он овако говораше у себи: Ако у друго време будем дао себе на мучење, онда ћу бити награђен само ја један; сада пак ја могу и друге привести к мученичким венцима.
Стога Мина поче отворено прослављати име Господа Исуса Христа и учити светој вери, убеђујући неверне не само речима него и делима: јер се њему одозго даде дар исцељивати болести призивањем имена Христова и знаком светога крста. Једном када Мина иђаше посред града, и народ за њим, догоди се да на путу угледа мноштво богаља, хромих, слепих, немих, глувих и ђавоиманих. Помоливши се Богу да Он јави силу Своју преко његових руку обраћења вери незнабожног народа, он призва име Христово, и мећући руке своје на болеснике он на свакоме од њих чињаше свети крсни знак, и тог часа сви добише исцељење: слепи прогледаше, неми проговорише, хроми скочише као јелени, и ђавоимани се ослободише нечистих духова. Видевши то, народ се запањи, и многи повероваше у Христа; а свети Мина, учећи их светој вери, присаједињаваше их Цркви хришћанској.
Међутим неки од окамењених неверјем и заслепљених злобом незнабожаца, којима беху мили демонски празници и провођаху их у преједању, пијанству и разврату, не љубљаху честит и уздржљив хришћански живот. Сами синови таме, они ненавиђаху светлост; и не подносећи вређање богова својих и ниподаштавања празника њихових, они тајно известише цара о Мини: да сам верује у распетога Галилејца, и да је том вером искварио сав народ Александријски, и да су храмови древних богова већ опустели.
Овај извештај силно разјари цара; он сазва своје велможе и саветнике, и стаде им се жалити на Мину, да је поступио супротио његовом наређењу, јер уместо да уништи хришћанство у Александрији он га шири, и Јелине,[4] одане древним законима прадедовским, већ је превео у нову Галилејску веру.[5] Велможе саветоваху цару да у Александрију пошаље таквог човека који би могао поправити што је Мина покварио, а самог Мину усаветовати или приморати да се поново обрати к боговима. При томе велможе предлагаху цару да за овај посао изабере човека нарочито одана и верна цару, који би се старао да у потпуности изврши све што му се нареди. У разговору о томе и истраживању таког човека, свима се показа као најпогоднији за тај задатак градски епарх Ермоген, човек угледан и цењен. И сви се сложише да се пошаље он, пошто може привести у дело све што му цар буде наредио.
Цар Максимин одмах посла Ермогена у Александрију, давши му из Византије одред војске, да Мину подвргне суду, а град очисти од хришћанске - како он сматраше - заблуде. А беше Ермоген такође родом из Атине; у идолопоклоничком незнабожју рођен и васпитан, али по нарави добар и милосрдан; иако не знађаше Христа, истинитога Бога, он Га почитоваше делима, хришћанима својственим, "не имајући закона" творећи "сам од себе што је по закону" (Рм. 2, 14). Путујући са војском лађом за Египат, Ермогену се једне ноћи у сну јавише три пресветла мужа и рекоше му: "Знај, Ермогене, да ни једно добро дело, чак ни оно најмање, не бива презрено Богом; стога и твоја добра дела Бог прима; и твоје путовање, предузето с намером да погуби многе хришћане, Он ће претворити у извор твоје славе и бесмртне части. Дакле, не заборави наше речи, јер овим путовањем ти ћеш доћи до Истшштога и Вечнога Цара. А ми ћемо послати теби таког човека, који ће те начинити пријатељем тог Благословеног Цара, и ти ћеш се удостојити од Њега такве части, какву теби садашњи твој господар дати не може".
Пробудивши се од сна, Ермоген са страхом и чућењем поче размишљати о сновиђењу свом, и у недоумици нагађаше шта ли ће се то с њим десити; и надаше се добити неку велику част, и то од царева који привремено царују на земљи, а не од Свевишњега Цара, којега он још не знађаше, пошто духовне очи његове још не беху просвећене.
Провевши неколико дана на лађи у дугом путовању, Ермоген најзад уплови у пристаниште Александрије, и уђе у град свечано, уз бучно свирање музике, дочекан од свега народа и торжествено праћен до царске палате. Када паде вече и народ се разиђе, блажени Мина дође к Ермогену сам, желећи да насамо поразговара с њим о Истинитом Богу и светој вери, знајући да се на такав начин боље слуша и прима савет; и ако би се притом рекло и нешто непријатно, лакше се претрпи неголи у присуству народа. Ушавши код Ермогена, Мина рече: Слава Јединоме великоме Богу, по чијем си промислу ти дошао овамо. - Ермоген пак, чувши о Јединоме Богу, и угледавши неколико присутних царских дворјана, одмах нареди да Мину ставе под стражу, јер се бојао да га не оптуже цару што са непријатељем царевим разговара насамо. И рече он обраћајући се присутнима: Сутра ће дознати овај тајни једномишљеник Галилејаца какав сам ја пријатељ непријатељима царевим, и схватиће да ли је бог један или их је много.
Сутрадан изјутра, када на судилишту све би спремљено и мноштво се народа оеше сабрало, Ермоген седе на судијском месту, окружен оружјеносцима, и нареди да Мину доведу преда њ на суд. Војник Христов предстаде судији Ермогену радосна лица, неустрашиве душе, горећи ревношћу по Богу. И рече му судија: Мино, сваки човек треба да поштује цареве и богове царске, и да им буде благодаран за њихова доброчинства. А ти не поштујеш ни богове ни цареве, заборавивши њихова доброчинства. - Светитељ одговори: Судијо, благодарност треба изражавати својим добротворима дотле док је то корисно и ономе који чини добро и ономе коме се чини добро. А када то обојима наноси штету, онда треба одбацити као штетно и доброчинство и доброчинца. Поштовати цареве - света је ствар, ради њихове власти и управљања. Но када цареви неправилно и непобожно поштују Бога, који је извор свега, и не одају Му дужно поштовање, онда је неправедно поштовати цареве; нарочито не треба неразумно поштовати њихове богове, док најпре не испитамо да ли су они моћни као што је моћа1н истинити Бог; да ли су беспочетни, и бесконачни, и бесмртни. Недостаје ли им једно од тих својстава, онда их треба презрети. Јер како они могу бити богови када су несавршени? Треба дакле с искреном жељом и чистим срцем испитивати ко је ваистину Бог. Када ја, судијо, као што је и теби самом познато, бејах у Атини, држах се прадедовских закона; у младости оставивши родитеље, ја са великом жудњом и ревношћу изучавах књиге, и са не малим трудом проучих свеколику јелинску науку, засновану на баснама. Дознавши пак да и хришћани имају неке своје књиге, ја пожелех да и њих прочитам. И читајући их ја осетих толику духовну корист сакривену у њима да се то речима исказати не може. А када хришћанско учење упоредих са јелинским учењем, ја нађох да међу њима постоји велика разлика, и као да се међу собом противнички боре: јер у хришћанском учењу ја видех силу и правду, а у јелинском - заблуду и обману. Јер садржина хришћанских књига јавља силу Христову која доликује Богу; јелинске пак књиге приказују бога, подложног људским слабостима, страстима и похотама, и пуног лажи, узрујаности, неуздржљивости и бестидности; јелинске књиге описују богове који ратују између себе, и који бивају рањавани и побеђивани чак и од смртних људи; и још су те књиге препуне и других безбројних зала, лажи и басни. Једном речју: читање хришћанских књига приводи спасењу кроз познање истине, а јелинске књиге воде у сигурну погибао и у нечисте и гадне страсти и заблуде. Но иако су хришћанске књиге тако спасоносне, ја не хтедох одмах следовати њиховом учењу него намислих испитати силу Христову на делу, да бих се самим искуством научио истини. И када сретох једног раслабљеног, призвах над њим име Христово, и болесник одмах оздрави. А ја, познавши Јединог свемоћног Бога, одрекох се јелинске заблуде, и примивши свето крштење, предадох себе Христу. Од тога дакле времена па све до сада ја брзо и лако исцељујем тешке болести и неизлечиве патње, које само једини Бог исцељује; и то их исцељујем призивањем имена Христова. Сведок пак свега што говорим јесте сав овај народ који стоји на гледалишту, и нико не може рећи да су речи моје лажне и преварне, пошто све што говорим може се проверити у самој стварности.
Док светитељ говораше то и много друго о Христу Богу, присутни народ слушаше га пажљиво од девет сати пре подне до један по подне, и жељаше још слушати речи његове неголи гледати страдања његова. Најзад сав народ, као једним устима, повика ка Ермогену: Не мучи се више, добри судијо! јер сви ми сведоци смо чудеса која он силом Христовом учини; ни једну лажну реч не говори он, нити има обма(не у устима његовим. А да си био овде у то време, ти би и сам познао истину, и убедио се, да не треба поштовати другога бога осим Онога кога Мина проповеда.
Ермоген, видећи смелост народа, и схвативши да сви, слушајући учење Минино, приклањају се Христу, побоја се мучити Мину. И пошто не беше у стању ишта рећи против истине, он се постиде, и нареди да светитеља одведу у тамницу, а сам устаде и потиштен оде у своју палату, и народ се разиђе славећи светога Мину.
Затворен, свети Мина певаше у тамници: Избавио си нас, Господе, од непријатеља наших, и ненавиднике наше посрамио си; отворивши за причу уста наша, ја казивах старе повести (ср. Псал. 43, 8; 77, 2). - Међутим Ермоген од потиштености и узнемирења не могаше те ноћи ни јести ни спавати, јер се бојао и народа и цара: народа, да не би због Мине дигао буну и неред; и још више цара, да се овај не би разгневио на њега, ако Мину не умори мукама.
И сутрадан опет, севши на судишту и припремивши справе за мучење, Ермоген нареди да Мину доведу преда њ везана; и рече му: Кажи ми, гаде, у шта си се надао када си се усудио нахушкати народ не покоравати се цару и бестидно хулити богове, и када си их наговарао послушати твоје лажне речи и примити неку туђу веру? - Светитељ оспоравајући то одговори: Не покоравати се безбожном наређењу царевом, хушкам народ не ја, него ревност Божија, јер народ ревнује за Господа свог, кога је познао преко знамења и чудеса. Разуме се, ја сам пред народом говорио рђаво о боговима цара твога, јер сваки човек који има правилан поглед и здраво расуђивање о стварима, треба да мрзи а не да воли оно што види и зна да је лажно; истину пак треба волети и почитовати. А истина, о судијо, односно које не постоји никаква сумња, јесте сам Христос. - Судија на то рече: Безумниче! то теби тако изгледа, да је Христос истина. Но ја ћу ти овог часа показати, да се не треба клањати Распетоме, и да је лаж све оно што си ти јуче говорио: Ако ја одсечем или сажежем један од удова твога тела, можеш ли ти, поклониче Христов, тај одсечени или сажежени део поново васпоставити, учинити читавим и здравим! И када ти ниси у стању учи!нити то, какво ћеш онда другима дати исцељење? - Тада светитељ рече: Желим, о судијо, да ме за Христа ставиш на сваковрсне муке, и надам се да ћеш тада и ти, презревши ову привремену славу коју сада имаш, постати један од оних, над којима царује Христос мој.
На то судија, препун гњева, нареди одрезати Мини стопала са ногу и одерати му голени, па га таквог поставити пред њега, да он, обузет боловима од тих рана, !не би могао више одговарати на питања о боговима. А свети мученик, када му месо би одрезано с ногу, ставши на огољене кости, запева: Нога моја стаде на правом путу; на скупштинама благосиљаћу те, Господе (Псал. 25, 12). - И мада из ногу мученикових течаше силна крв, лице његово беше радосно и срце у страдању том јуначко; а језик његов још слободније и красноречивије прослављаше Јединог Истинитог Бога, и изобличаваше безбожје. Судија, видевши то, нареди да Мини одрежу језик. И када слуге хтедоше да изврше наређење, светитељ рече мучитељу: Не само ако ми језик одрежеш, него ако ми и очи ископаш, ти ме ни на тај начин нећеш победити, јер је закон Христов светилник ногама мојим.[6] Ја се чак надам да ћеш ти, пошто ми одрежеш језик, почети јављати величину Христа мог.
И када светоме Мини одрезаше језик, и крв липташе из уста његових, светитељ не попусти у своме јунаштву, него погледом својим показиваше да је готов свима деловима тела свог страдати за Христа. Судија онда нареди те му ископаше очи. А када то би урађено, свети мученик приклони главу своју, трудећи се да бар на тај начин изрази благодарност Богу што га удостоји да такве муке трпи за Њега. И поново би свети страдалник вргнут у тамницу, а судија оде са гледалишта говорећи: Сутра ћу дати тело његово на поједење птицама.
Свети Мина лежаше у тамници изнемогао од рана и једва жив од болова. А ноћу, у девет сати, одједном у тамници блесну светлост као муња и јави се сам Христос Господ. Пришавши к месту на коме мученик лежаше бачен, Господ најпре испуни мучениково срце радошћу и неустрашивошћу, затим му излечи језик, просвети очи, исцели ноге, и као из мртвих подиже и оживи, учинивши га целог здравим и читавим. Онда Господ рече мученику: "Пази, Мино, ја сам Исус Христос за кога ти страдаш. Дошао сам да те посетим, мада и раније бејах недалеко од тебе, посматрајући подвиг твој, и очекујући да љубав твоју према мени познаду судије и власти. Но пошто је они већ познадоше, то ћу те ја одсада јавно штитити. Ермогена пак, који непријатељује против мене и не љуби име моје, ти ћеш сутра видети смирена и молећива према теби; а ускоро он ће ти постати друг у подвигу: јер ће заједно с тобом бити мучен за мене, заједно с тобом пострадати, заједно с тобом и венац добити, пошто није у складу са мојом добротом да многа добра дела његова пропадну због незнања његовог". - Рекавши то, Спаситељ дуну на Мину Светим Духом Својим и испуни га неисказане радости.
Међутим Ермоген, лежећи на постељи, размишљаше о пореклу и постојбини светог Мине, о његовој мудрости и јунаштву, и о његовом пређашњем чину, када он уживаше велики углед код цара и имађаше велики утицај на њега, и многима издејствова милост од цара. Размишљајући о свему томе, он називаше себе бедником што такога човека погуби мукама; и сматрајући да је Мина од страхотних рана већ умро, он плакаше за њим, и донесе одлуку да тело његово чесно сахрани.
Када се раздани и сабра сав народ града Александрије, Ермоген поново седе на судијско место, и посла војнике да из тамнице изнесу мучениково тело на гледалиште. Отишавши, војници нађоше тамницу, која је раније увек била веома мрачна, пуну небеске светлости, и угледаше два дивна и светла мужа који стајаху поред светог мученика као војници, готови на заштиту и одмазду; светог Мину пак затекоше не само жива и свим телом потпуно здрава него и да одлично види и дивно говори, и пева: Ако пођем и долином сени смртне, нећу се бојати зла, јер си ти са мном, Господе (Псал. 22, 4). - Запрепашћени овим призором, војници стајаху забезекнути и ћутаху као неми. Затим, уверивши се потпуно да они виде не привиђење него сушту стварност, силом Божјом остваривану, они ускликнуше: Велик је Бог хришћански! - И одмах повероваше у Христа, и не вратише се к пославшему их.
А судија, пошто је с народом дуго чекао на повратак послатих војника, узнемири се и посла још више војника наредивши им да брзо донесу тело мучениково, јер је држао да је мученик већ умро. Али и ови војници, видевши оно исто што и претходни, повероваше у Христа и придружише се претходнима. Светитељ пак, дознавши од војника да се сав град сабрао на гледалишту и да судија већ седи на судилишту, сам пође к судији и народу, праћен од војника који повероваше у Христа. Приближавајући се гледалишту, свети Мина запева: Ако удари на ме војска, неће се уплашити срце моје (Псал. 26, 3). - И одмах сви уперише очи своје на њега, и бише страховито запрепашћени видећи га где жив и здрав: и ходи, и види, и говори, - он који јуче беше полумртав и ослепљен и без језика. И сви једногласно повикаше говорећи: "Велика је сила Христова која и саму смрт побеђује! Благо теби, граде Александријо, јер си преко једнога човека обелоданио обману ђавољу и познао истину Христову: ваистину је то - власт и сила Божија! Радуј се, проповедниче и подвижниче Јединог Истинитог Бога и Спаситеља! Радуј се!"
Овај нови и чудесни догаћај још више запрепасти судију, и он, бојећи се да народ не устане на њега, хтеде да отиде са гледалишта. Но народ повика к њему: Не одлази, уважени судијо! нити завиди граду због толике среће његове, јер ће он данас познати Јединог Истинитог Бога и поћи правим путем к светлости Истине.
Тада судија, давши народу знак да се стиша, нареди светом Мини да приђе к њему и стане поближе: јер он, још немајући у себи познање Христа, сматраше да је варка то што види пред собом. И он пажљиво заглелаше светитеља, и рукама га пипаше, да се увери да ли је то стварно Мина, и да ли је стварно исцељен од рана. И кад се увери да је то заиста очигледна стварност, Ермоген се запањи, и умуче као да је ван себе. Затим, једва дошавши к себи, он проговори: Реци ми, човече, какве се ово необичне и неочекиване ствари збивају? Да ли само твој Бог или и неки други може то чинити?
Одговарајући на то, светитељ најпре изложи учење о Беспочетном Богу; затим о стварању човека и његовом грехопаду; потом о оваплоћењу Христа, о искупљењу рода људског, о крсту и добровољном страдању; и напослетку заврши овако: "Судијо, Бог, будући благ и милостив, сишао је на земљу ради спасења људи, и не жели да ико погине и буде лишен вечних блага. Као што мајка брине о чеду свом, овладана природном љубављу к њему, и трпи муке и невоље које јој о!н задаје, и не срди се на њега када учини нешто што не ваља, пошто чини то из незнања и без икаквог предумишљаја, и стога она стрпљиво чека да јој син порасте и постане пунолетан, желећи га видети као зрела човека и међу људима угледна и славна, - тако и Бог наш, који нас је саздао, брине се о нама и као пун љубави родитељ, овладан Својом добротом, трпи зло које ми из незнања чинимо, ништа више не желећи сем да ми наследимо славу Његову узраснувши у човека савршена, у меру раста висине духовне. Видећи како вас ђаво упропашћује, и како не долазите к познању истине, и како Га гњевите својим идолослужењем и поштовањем лажних богова, Он вас жали због ваше погибли. Но у исто време бринући се о вама као о деци Својој, Бог вас сада изобличи преко мене и победи заблуду вашу и неразумну ревност вашу, као што то и признају сви који ме гледају. Стога, да би сваки од вас познао у мени силу Христову, ја, човек већ у годинама, јуче обогаљен и мучењем лишен свих телесних сила и скоро мртав бачен у тамницу, - ево сада стојим пред вама читав и неповређен, и као данас поново рођен и показан свету потпуно здрав. И ако ко хоће да сазна ко је истинити Бог, нека зна да је истинити Бог Онај који мени сада поврати и језик и очи и ноге и савршено здравље; и нека верује у Њега који је у почетку створио овај свет и све што је у њему, и даровао живот твари. Познај то и ти, судијо, и немој не знати Онога који се брине о теби и очекује твоје обраћење: јер и ти треба да приступиш Христу, као што ме Он сам обавести о томе. Радуј се што ћеш прићи Доброме и Вечноме Цару, и заједно са мном придружити се мученичком подвигу".
Судија, као човек који имађаше добру и пријемчиву за благодат душу, поче с једне стране из светитељевих речи и с друге из догодившег се чуда, познавати истинитога Бога, пошто се Божанска светлост већ беше коснула очију срца његова. Опомену се он сада и онога виђења које виде путујући лађом, и осети да Бог хоће да га придружи Својим верним слугама и пријатељима. Стога се радоваше овоме као великом добитку, само му беше непојмљиво како може бити достојан толике милости Божије он који је толико времена био у незнабожачкој заблуди.
Док он размишљаше о томе, Божанска благодат која га призиваше к Истини удостоји га дивног виђења: он, заједно са неким пријатељима својим, угледа два мужа који стајаху поред светог Мине; они блистаху као муње, имађаху крила, и држаху венац над мучениковом главом. Угледавши их он се веома уплаши и стаде распитивати своје пријатеље око себе, виде ли они што види он; они му рекоше да виде то исто. Тада Ермоген устаде са свога седишта, и указујући руком на светог Мину громогласно кликну к народу: Ваистину је ово слуга Бога истинога; и велики је тај Бог кога нас он учи почитовати: јер Он на чудесан начин шаље с неба помоћ слугама Својим, заштићује их и дарује им победе. Безуман бејах ја до данашњега дана, сам служећи демонима, и старајући се да приведем к њима и вас који желите истински веровати у Христа.
Рекавши то, он хтеде да припадне к ногама мученику, али видећи Анђеле око њега бојаше се да му приђе. Утом Анђели изненада постадоше невидљиви, и Ермоген притече к светом Мини, обгрли му чесне ноге, и целиваше их говорећи: Моли се ча мене, истинити слуго Божји, моли се, молим те у име Оне Истине коју проповедаш! моли се да се и ја недостојни удостојим постати слуга Бога твога. Ако се удостојим благодати Његове, почећу онда кајати се за своју пређашњу заблуду и безумље. - Светитељ му на то рече: Успокој се, добри судијо, и не сумњај у милост Божију. Јер ја знам да је Он милосрдан и жалостиван, и надам се да Он не само неће одбацити тебе који Му прилазиш него ће и име твоје уписати у књигу живота, примивши твоју усрдну веру у Њега. Он ми откри о теби да Он жели, да и ти мучеништвом прославиш Божанствено име Његово.
Рекавши то, светитељ се опомену да је народ сав дан провео гладан, јер сви беху заборавили на храну гледајући шта се збива и дивећи се, и нико није хтео да напусти гледалиште и одвоји се од чудесног призора и од слаткоречивих поука Христова исповедника. Сетивши се тога светитељ сам крену са гледалишта и наложи народу да се разиђе, обећавајући да ће сутра изјутра опет доћи на гледалиште и говорити им још опширније о светој вери и научити их шта им треба радити. Ермоген пак не одвајаше се од светога Мине, но сву ноћ проведе с њим, поучаван од њега познању истинитога Бога и тајнама вере Христове.
Изјутра се на гледалишту сабра толики свет из Александрије, да их гледалиште није могло сместити. А када свети Мина и Ермоген гредијаху ка гледалишту, огромно мноштво јелина, хитајући на гледалиште, једнодушно изјављиваху: "Сви ми верујемо у Бога кога ти проповедаш, и обећавамо служити Њему Јединоме, а одричемо се свеколике пређашње заблуде наше". - У одговор на то светитељ благодараше Бога који обраћа к Себи окореле незнабошце и изводи заблуделе на пут истине. А и њих хваљаше за њихово брзо обраћење к Богу и тешаше их богомудрим речима, учећи их да имају наду у благодат Божију, које ће се удостојити светим крштењем. Стигавши пак на гледалиште и ставши тамо, свети Мина се обрати свему народу овим речима: "Бог нека вас усаврши Својим знамењем и нека вас орасположи за свако добро дело!"
После тога он наложи свакоме од њих да питају о Богу и да се поучавају ко чему хоће. А судија са свим народом одговори на то: О, пресвети човече Божји! ми ни најмање не сумњамо односно Бога твог. Сви Га ми јасно познасмо, и верујемо свему што си нам говорио, и само те за једно молимо: да се сјединимо с Богом кроз крштење. - А неки из народа, видевши Ермогена где приступа Христу, рекоше: Ваистину нема пристрасности у Бога, јер и незнабошцу дарова да Га позна због великог милосрђа његовог према сиротињи
Убрзо потом слегоше се у Александрију из околних места и пустиња епископи:[7] једни - да посете своје словесне овце, а други - желећи да виде подвиге мученика. И беше их се слегло око тридесет. Тада, пошто би спремљена вода, свети Мина нареди Ермогену да приклони главу своју пред епископима. А они. изливајући воду на главу његову, говораху: "Прима купање препорода Ермоген, у име Оца и Сина и Светога Духа".
И тако би крштен судија пред свим народом, и сви људи прослављаху Христа Бога. А крсти се и мноштво народа, и би велика радост у целоме граду, јер се верници весељаху о Господу Богу своме.
Кроз неколико пак дана Ермоген би постављен за епископа града Александрије, и он сво имање своје раздаде сиромасима. И заједно са свим духовним стадом својим он крену у одлучну борбу са ђаволом: за кратко време он разори демонска идолишта уништивши идоле, а на њихова места подиже цркве; и крштаваше безброј много јелина приводећи их Христу. Призивањем имена Христовог и знаком светог крста Његовог он исцељиваше сваковрсне болести, и изгоњаше зле духове из људи; и учаше све људе побожности и чистоти, смирењу и љубави и кротости, и осталим врлинама, а и сам својим животом даваше пример стаду.
Када се све то збиваше, неки окорели јелин, по имену Рустик, један од чланова царскога Сената, отпутова к цару и обавести га о свему што се догодило у Александрији: о томе како епарх Ермоген, последујући учењу Мине, постаде хришћанин, и о томе како сав народ Александријски, идући за Ермогеном и Мином, прими ту исту веру. Цар Максимин, чувши то, силно се разјари не само на Ермогена и Мину него и на сав град Александрију, и сместа крену у Александрију повевши са собом десет хиљада наоружаних војника.
Стигавши у Александрију, цар Максимин одмах ухвати Мину и Ермогена. И чим гледалиште би спремљено за суђење, цар нареди да се сви житељи града слегну на гледалиште, а сам заузе место судије. И када свети бише доведени преда њ на суд. и то, по његовом наређењу, наги, цар мучитељ угледавши их викну громко: О, богови! шта ово значи, да они којима од нас би указана толика част, добровољно је презреше, а изабраше себи живот кукаван и бедан, и по изгледу постадоше као неки комедијаши? - Затим он поче говорити Ермогену: Реци ми, несретниче, ради чега ја поверих теби власт над свом земљом овом и морем? Не ради тога ли, да би ти остао веран боговима и нама, а Мину који је пао у заблуду повратиш праотачкој вери. А ти, не само ниси њега одвратио од заблуде него си и сам постао његов једномишљеник.
Док горди цар тако беснијаше и дисаше претњом, Блаш Цар Небеоки милостивно погледа с неба на слуге Своје, јер се њима изненада јавише Анђели, испуњујући их неустрашивости. припремајући их на страдања, и налажући им да се не боје царева гњева, пошто ће завршно славље бити њихово. Тада Ермоген одговори цару говорећи: Царе, ако хоћеш да ме стрпљиво саслушаш због чега сам ја добровољно одбацио оно што теби изгледа врхунац блага и изабрао постати, наизглед, безуман и ништ и срамотан и лишен части, тојест постати хришћанин и бити готов ићи за Христа на огањ и мач и чељусти звериње, па чак желети смрт за Њега више неголи живот, ја ћу ти открити; само пажљиво слушај. - Цар му на то рече: Ако ми будеш говорио истину, ја ћу те слушати. Само пази, немој ми место истине говорити лаж. - Ермоген онда поче причати цару овако:
Царе, ја имађах пламену жељу да гоним Христа и хришћане, а да почитујем древне богове и да се покоравам твојој вољи. То је теби добро познато, зато си ме и послао у овај град: да ласкама или претњама повратим праотачкој вери Мину премудрога. Зато си ме и иослао овамо са тако великом војном силом, са каквом си и сам сада дошао. Ево, сви житељи овога града сведоци су ми пред тобом какав бејах у почетку када ласкама, претњама, застрашивањима и свима другим средствима труђах се да Мину одвратим од хришћанске вере. Јер неразумни ја не знађах да сам наишао на човека неустрашивог и јуначког, свагда спремног на одговор и срца готовог да радије трпи све најстрашније муке и највеће страхоте него да се одрекне Христа. Када ја видех да он не пристаје поклонити се боговима, нити се боји власти, нити се страши мука, нити прима савете, и притом ружи богове, а сав му народ одобрава и прима његова умовања о вери, ја га почех мучити. Најпре наредих да му са стопала ногу његових скину месо све до самих костију, затим да му одрежу језик и ископају очи. А када он изнеможе од рана и болова и већ једва дисаше, ја наредих да га вргну у тамницу. Истину да кажем: душа ме је болела и срце ми се кидало за њега као за мог суграђанина, што погибе тако премудар и красноречив човек. Наредног јутра ја наредих да изнесу тело његово, сматрајући да је он већ умро. И одједном ја видим њега жива: иде к мени на својим ногама, гледа очима и говори језиком. Угледавши га, ја помислих да је то привиђење, па затворих очи не желећи да видим ни сенку онога који је непријатељ богова. Но потом устадох са свога места и почех са осталима пажљиво разгледати појавившег се, па, не хотећи да верујем својим очима, ја га и рукама опипах, и уверих се да је то стварно Мина. И тог часа ја бих побеђен истином, имајући за нелажног сведока своју савест. Уосталом, царе, ево сам Мина стоји пред тобом! Ево и народ који је видео мучења његова: нека ти он посведочи; или ти сам испитај како хоћеш, је ли то чудо стварно. Но реци ми, царе, тако ти богова, твојих, када би неко видео, као што ја видех, Христа где изненада исцељује и оживљује човека, и таквим чудом објављује силу Своју, не би ли он схватио да је то - Једини Истинити Бог, и да је Он једини и створио првога човека и обећао онима који верују у Њега вечно царство на небесима? Када би све то неко угледао и познао, зар би се он одрекао такога Бога, и зар не би узажелео да се назове Његовим пријатељем? И зар би се он одрекао такве благодатне силе којом може, као и сам Бог: слепима давати вид, хроме исцељивати, горе премештати, мртве васкрсавати; једном речју: сваки створени предмет премештати једном речју и мигом, имајући притом залог вечнога блаженства и царства небеског? Ко би оставио такога Бога и пренебрегао такво блаженство, а претпоставио би почитовати ваше богове и бити епарх и цар? Каквог би ти мишљења био о таком човеку? Не би ли он за тебе био истински безумник и незналица, који појма нема о томе шта је добро и корисно? Стога, царе, и ја, одрекавши се ваших заблуда, ваших басни, и ваших одвратних богова, и свих привремених сујетних блага, приступих к Једином Истинском Богу, и волијех да у вашим очима изгледам безуман и бедан, што си ти већ и рекао, него да ме сматрате за премудрог и одабраног међу вама. Ето дакле, сада си већ све чуо о нама. Ако пак хоћеш да испиташ Христову силу на делу, онда сместа измисли неко најстрашније мучење за нас; а ако га ти ниси у стању измислити, дозволи ми да ти ја притекнем у помоћ: да ти укажем на најразноврсније врсте мучења, и да те подсетим на њих, пошто као дугогодишњи судија и мучитељ имам огромно искуство у томе. Предај нас на поједење зверима, рини нас са горе у провалију, баци нас у море, закопај нас живе у земљу, посеци мачем, сажежи огњем, свакоме делу тела нашег измисли одговарајуће мучење, јер и ја, када бејах заслепљен незнабожјем, чињах све то овоме светом Мини, моме светилнику, који ме изведе на светлост истине.
Док свети Ермоген без икаквог страха тако говораше цару, народ се дивљаше његовој неустрашивости и јуначкој речи, и сведочаше да се пред очима свију зби то чудо са светим Мином.
А цар, не могући се ни једном речју супротставити ономе што говораше Ермоген и знајући да би, ако ступи у неко подуже објашњавање с Ермогеном, био посрамљен и богови поругани, нареди да Ермогену сместа буду одсечене руке до рамена и ноге до колена, па бачене у огањ пред очима мученика, да би он сам гледао како му сагоревају удови тела његова. Међутим мученик, подигавши мало главу и угледавши руке своје и ноге у огњу, рече: Како сам блажен што Бог прима сада као жртву и принос руке моје које некада ја подизах на молитву лажним боговима и ноге моје којима ходих путем заблуде!
Затим копљем би прободен стомак светом мученику, и сва му утроба испаде, а остатак једва живог тела, по царевом наређењу, џелати бацише у реку. Што се пак тиче светог Мине, цар се бојао да се пре речима, да га овај неустрашивим говорењем и чудесима не би посрамио, и остатак једноверних му људи од богова одвратио. Стога он без икаквог ислеђења нареди: да Мину одведу у мрачну тамницу, и тамо обесе о свезане руке, а за ноге му привежу веома велики камен. То цар учини са циљем, да насилном смрћу умори Мину, пошто би се дугим вишењем сви зглобови тела његова изглобили од огромне тежине камена. А свети Мина, трпећи то, имађаше у устима својим речи псалма: Види - говораше он к Богу - јаде моје и муку моју (Псал. 24. 18); и речи светог апостола: Страдање садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18), - Затим, када се сви зглобови мученикова тела изместише из својих места и сво се тело истеже као жица, и болови се страховито појачаше, он умуче. Међутим Бог који чудесну силу Своју пројављује у светима Својим, не само не остави страдалце у мукама него учини са њима неисказано чудо: на Његов Божански миг, чим свети Ермоген једва жив би бачен у реку, свети Анђели се одмах појавише, из воде га извадише и на обалу изнесоше, одсечене му руке и ноге исцелише, и васцелог га начинише здравим и читавим, те он беше нов човек као да се тог часа родио. А кад паде ноћ они га одведоше к светом Мини који у тамници висијаше једва жив; тамо и светог Мину ослободише окова и исцелише; и стадоше обојицу тешити наградом која их очекује на небу, и објављајући им како су им венци већ готови, и како их Подвигостројитељ чека, док они јуначки доврше свој подвиг. И крепећи их тако на предстојеће им страдање, Анђели проведоше с мученици]]>28694Mon, 22 Dec 2025 21:06:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%80%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%BC%D1%83%D0%B8%D0%BB%D0%B0-r28690/

О светим и праведним женама Старог завјета писано је незаслужено мало. У библијским рјечницима и енциклопедијама дато им је само неколико редова. У међувремену, кроз читаво Свето писмо пролази низ слика дивних жена које су од трајног значаја за духовно искуство свих наредних генерација.
Старозавјетне жене показале су примјере задивљујуће вјерности, снаге, чврстине у искушењима, у наду у вољу Свевишњег. Међу чудесним сликама жена Старог завјета, блиста Ана - једна од седам пророчица Израиља, мајка пророка Самуила. Ана је била четврта жена у Светом писму која је туговала због свог бездетности и била је најскромнија и најпобожнија међу њима.
… Сара се насмијала када је чула вијест да ће у старости родити дијете. Ревека је ћутке трпјела своју судбину. А Рахиља видјевши гдје не рађа дјеце Јакову, позавидје сестри својој; и рече Јакову: „Дај ми дјеце или ћу умријети“ (Пост 30, 1). Ана, у својој жељи да има дијете, чекала је, уздала се у Господа, потпуно се ослањајући на њега. Жељела је да роди сина и да га посвети Богу.
Пророчица Ана потицала је из Раме Венијаминове, града који се налази на гори Јефремовој, недалеко од Витлејема. Била је вољена жена Елканова, из Арматема или Ариматеје (I Сам 1)а, достојног мужа из Левијевог племена. Његово срце је припадало Ани, али пошто није имала дјеце, био је приморан да узме за себе другу жену - Фенану, која му је родила синове и кћерке.
Међу ходочасницима који су сваке године одлазили у Силом, гдје је, након освајања обећане земље, подигнута Скинија Мојсијева  (преносни јеврејски храм) и гдје су се Јевреји молили, одржавали важне састанке и прослављали своје празнике, увијек је био Елкана, који је журио да принесе Богу дарове својих њива и стада. Његове жене, Ана и Фенана, биле су у његовој пратњи. Прва је била тужна јер није имала дјецу којом је Бог благословио Фенану.
Живјети у браку и немати дјеце у то вријеме значило је неиспуњавање заповијести Господње дате људима при стварању свијета: „Рађајте се и множите се“ (Пост 1,28). За бездетне су то биле године испразних очекивања, разочарања, стида. И иако је Ана била Елканова вољена жена, она је у потпуности искусила сва понижења од рођака и комшија. Али Ана није клонула духом, ревносно је испуњавала заповијести Божије, сваки дан се молила за дар свог потомства. Али све је било узалуд. Путовање у Силом сваке године било је искушење за њу. Праведна Ана гледала је многе родитеље како иду са својом дјецом у свето мјесто, и сваки пут је била тужна што и сама нема дјеце. Када је њен муж приносио жртву у светилишту, он би давао дијелове жртве Фенани и њеним синовима и кћерима. А бездетна Ана је добила "посебну част", која је била много мања. Великодушни Елкана је видио да Ана пати од срамоте која је покривала сваку Јеврејку којој није подарен дар мајчинства, и саосјећао је са њом. Гледао је како ју арогантна Фенана вријеђа, завидјевши Ани што је, упркос свему, била његова вољена жена. „И противница је њезина врло цвијељаше пркосећи јој што јој Господ бјеше затворио материцу. Тако чињаше Елкана сваке године, и Ана хођаше у дом Господњи, а она је цвијељаше, те плакаше и не јеђаше“  (1 Сам 1, 6). Но, ове увреде у Ани нису изазвале огорчење. Иако је била тужна, никада није грдила Фенану нити јој се светила.
 Ту, у дому Господњем, испред главне светиње Израиља, Ана се увијек нарочито усрдно молила Господу да јој подари дијете.
Након приношења жртава услиједила би богата гозба, која је за Ану била неподношљива мука. Сломила би се, расплакала и одбијала да једе. Елкана ју  је искрено тјешио: „Ана, зашто плачеш? и зашто не једеш? и зашто је срце твоје невесело? Нијесам ли ти ја бољи него десет синова?" (1 Сам 1, 8). Али Ана је била неутјешна. Тада се догађа преломни моменат. Ана, пред завјетном скинијом, отвара своју душу Господу, испуњену тугом, а потоци суза теку из њених очију. Ово постаје једна од најпознатијих молитава за добијање дара мајчинства: „И она тужна у срцу помоли се Господу плачући много. И завјетова се говорећи: Господе над војскама! ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је год жив, и бритва неће пријећи преко главе његове“ (1 Сам 1, 10-11).
Њен син ће припадати Ономе који ће је благословити највишим благословом мајчинства: он ће бити назиреј не за неко вријеме, већ цијели живот. Трипут поновљена ријеч „слушкиња“ наглашава њену скромност, смиреност и осјећај зависности од Бога. Од свог смирења, пророчица Ана добија нову снагу. Њене усне се нису помјерале, туга је цијело њено биће претворила у молитву. Ана је молила Господа да је погледа, сажали се на њену патњу, излијечи јој рану. Чувени првосвештеник Илија, који је био и судија Израиља, који је сједио на прагу шатора, први је спојио духовну и световну власт у једном лицу, примијетио је ћутљиву жену, приписао њено унутрашње узбуђење пијанству и окренуо се њој са строгим прекором: „Докле ћеш бити пијана? отријезни се од вина својега“ (1 Сам 1,14). „Али Ана одговори и рече: нијесам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нијесам пила вина ни силовита пића; него излијевам душу своју пред Господом“ (1 Сам 1, 15-16).
На ове њежне и искрене ријечи, Илија се покајао због својих сумњи. Био је љубазан и праведан човјек, поштован у народу. Али имао је претјерану љубав према своја два одрасла сина, који су, пошто су били и свештеници, чинили разноразне преступе управо у светој скинији, због чега су касније били кажњени срамном смрћу у заточеништву. Илија се искрено сажалио на праведну Ану и дивио се њеном одговору. Он је показао интегритет њеног духа, чистоту и тежњу ка највишем, чак и у часу великог искушења и незаслужене озлојеђености.
Илија јој се придружио у молитви, молећи Бога да услиши и испуни Анин захтјев. „Тада одговори Илије и рече: иди с миром; а Бог Израиљев да ти испуни молбу, за што си га молила. А она рече: нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом! Тада отиде жена својим путем, и једе, и лице јој не бјеше више као прије“ (1 Сам 1,17-18).
Трачак наде бљеснуо је у очима очајне жене, а у њеном срцу је синула смиреност. Ана је изашла из храма чврсто увјерена да ће јој Господ послати сина. Сљедећег јутра она и њен муж су се поново помолили Господу. Овај наставак молитве је веома значајан. То доказује да Ана није била од оних који лако одустају, лијења, него је била спремна да изнова тражи помоћ од Бога. Може се чути само таква усрдна, неуморна молитва.  
Господ је чуо Ану. Родила је сина, којег је назвала Самуило, то јест „испрошен од Господа“. Он ће постати пророк и посљедњи судија Израиља. Ана се осећала најсрећнијом од жена и постала је узорна мајка. У својој љубави и бризи за Самуила, дала је примјер највишег морала и духовности која може да унесе нови закон у живот. Односно, нова правила односа према дјеци. Након Самуиловог рођења, „пође онај човјек Елкана са свијем домом својим да принесе Господу годишњу жртву и завјет свој. Али Ана не пође, јер рече мужу својему: докле одојим дијете, онда ћу га одвести да изиде пред Господа и остане ондје до вијека. И рече јој Елкана муж њезин: чини како ти драго; остани докле га не одојиш; само да хоће Господ испунити ријеч своју. И тако жена оста; и дојаше сина својега докле га не одоји“ (1 Сам 1, 21-23).
Ана је васпитавала малог Самуила, пружајући му сву љубав коју одана мајка може дати свом првом дјетету. Док је био беба, никада га није остављала са другим људима, увијек се сама бринула о њему. Као што ће то, вијековима послије, радити и Пресвета Богородица са својим Сином, Богомладенцем. „А кад га одоји, одведе га са собом узевши три телета и ефу брашна и мијех вина, и уведе га у дом Господњи у Силому; а дијете бијаше још мало.  И заклаше теле и доведоше дијете к Илију“. И доведе дјечака Илији и рече: „чуј господару, како је жива душа твоја, господару, ја сам она жена која је стајала овдје код тебе молећи се Господу. Молих се за ово дијете, и испуни ми Господ молбу моју, за што сам га молила. Зато и ја дајем њега Господу, докле је год жив, да је дат Господу. И поклонише се ондје Господу“ (1 Сам 1, 25-28).
Прије него што је оставила Самуила у храму са Илијом, узнијела је захвалну молитву Господу, која се сматра праобразом новозавјетне пјесме Пресвете Богородице „Велича душа моја Господа" (Величит душа моя Господа). У свом похвалном псалму Ана изражава ликовање, усхићење, дубину и изгарање, пјева о својој срећи и вјери у Бога. Она је вољела Бога не само зато што јој је подарио сина. Молила се за оне који су били јаки, али сломљени сопственом снагом; за оне који су били гладни, а затим сити; за оне који су биле нероткиње, као што је и сама некада била нероткиња. Молила се Господу који понижава и узвисује, који подиже "сиромаха подиже из праха, и из буњишта узвишује убогога да га посади с кнезовима, и даје им да наслиједе пријесто славе" (1 Сам 2, 8).
Пророчица Ана је рекла да ће Господ повести кораке светих на прави пут, а свирепи ће се изгубити у тами. Она је разумјела да је вјером, а не снагом, човјек јак (1 Сам 2, 9). Била је сигурна да ће Господ судити свим крајевима земље и узвисити свог изабраника. И она је предвидјела да ће се једног дана сви народи на земљи бити сједињени једном вјером. Праведна Ана је јасно изразила своју вјеру у бесмртност душе. Вјечни за њу није Бог смрти, већ Бог живота. „Господ убија, и оживљује“, рекла је мајка будућег пророка Самуила (1 Сам 2, 6). Била је то гласна, свечана химна захвалности. Анин дух је потпуно прожет божанском мишљу, она предвиђа будућност, постаје пророчица. По први пут је изговорено име Месије и најављен је Његов свечани долазак (1 Сам 2, 1-10).  
Било је болно вратити се кући без вољеног сина. Ана се даноноћно молила за свог Самуила и радовала се што ће њен синчић обављати дужности у светињи: палити свијеће, држати посуду.... И пошто је научио како да обавља ове једноставне мале задатке са радошћу, онда може да се уздигне ближе Господу.  
Након неког времена, младић Самуило је почео да обавља свој посао у храму тако добро да му је првосвештеник Илија дозволио да носи једноставну ланену одјећу звану оплећак, коју су носили свештеници. "А мати му начини мали плашт и донесе му, и тако чињаше сваке године долазећи с мужем својим да принесе жртву годишњу". Стари Илија, дирнут таквом љубављу, благослови Самуилове родитеље и рече Елкани: „Господ да ти да порода од те жене за овога којега је дала Господу!“ (1 Сам 2,20). И Ана пророчица роди још три сина и двије кћери. 
Илијина неправедна осуда Ане замијењена је опроштењем и благословом. Чудесни младенац, којег је родила Ана, будући пророк Самуило, који је помазао Давида за цара, постаје усвојеник првосвештеника Илије (1 Сам 3,16) и његов једини насљедник. Он замјењује његова два погинула сина,  кажњених од Бога због свог зла (1 Сам 4, 11). Самуило постаје први од великих јеврејских пророка Свевишњег након Мојсија и посљедњи израиљски судија. Пророчица Ана, окружена својом великом породицом, мирно је доживјела дубоку старост. Њена слика постаје идеал мајчинства у Старом завјету. И она је за нас до данас узвишени примјер праведне жене, која је побожно вјеровала да ће њена усрдна и искрена молитва свакако бити услишена од Господа.

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/prorocica-ana922

Научимо се на малим стварима, ако не можемо одмах да схватимо велике ствари.

Ако не можемо да схватимо како Бог гледа и види све људе, погледајмо како сунце сија и обасјава све ствари на земљи.

Ако не можемо да схватимо како душа човечја не може ни једнога минута живети без Бога, погледајмо како тело човечје не може живети ни једнога минута без ваздуха.

Не знамо ли зашто Бог тражи од људи послушност, разберимо зашто домаћин тражи послушност од своје чељади, и цар од својих поданика, и војсковођ од војника, и неимар од зидара.

Не знамо ли зашто Бог тражи од људи благодарност, размислимо и разумимо зашто родитељ тражи благодарност од своје деце. Но застанимо за час баш на овоме предмету: зашто родитељ тражи благодарност од своје деце?

Зашто родитељ захтева од свога сина, да овај скине капу, да му се поклони, и да каже хвала за сваку ствар и стварчицу коју од родитеља прими? Шта то треба родитељу? Да ли родитељ од те дечје хвале постаје богатији, и моћнији, и угледнији, и утицајнији у друштву? Не, ништа од свега тога. Па кад родитељ лично ништа не добија од благодарности дечје, није ли смешно што он непрестано учи своје дете благодарности и вежба га у благодарности, и то не само родитељ побожан него чак и непобожан?

Не, то није нимало смешно; то је узвишено. Јер то је најнесебичнија љубав родитељска, која гони родитеља да научи своје дете благодарности. Зашто? зато да би детету добро било. Зато да би дете порасло као питома воћка а не као дивљи трн. Зато да би детету добро било у овом временом животу мећу људима, мећу пријатељима и мећу непријатељима, у селу и у граду, у власти и у трговини. Јер свуда се благодаран човек цени, воли, призива, помаже и милује. Ко научи бити благодаран, научи бити и милостив. А милостив човек слободније корача по овоме свету.

Запитајмо се сада, зашто Бог тражи благодарност од људи? зашто је тражио од Ноја, Мојсеја, Аврама и других праотаца, да Му приносе жртве благодарности (Пост. 8, 20, 12, 7-8; 35, 1; 3 Мојс. 3, 1)? Зашто је Господ Исус посведневно давао пример свету како треба да одаје хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 2627)? Зашто су и свети апостоли то исто чинили (Дела Ап. 2, 47; 27, 35) наређујући свима верним да приносе хвалу Богу у свему и за све (Еф. 5, 20, Кол. 3, 17)? Да ли је неразумно што велики Исаија виче: помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу, за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио (Ис. 63, 7)? Или што умилни Псалмист саветује сам својој души: благосиљај, душо моја, Господа и не заборављај ниједнога добра што ти је учинио (Пс. 103, 2)? Зашто, дакле, Бог тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност? Из бескрајне љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. Неће благодарност људска учинити Бога ни већим, ни моћнијим, ни славнијим, ни богатијим, ни живљим, али ће она учинити људе већим, и моћнијим, и славнијим, и богатијим, и живљим. Нити ће благодарност људска додати нешто миру и задовољству Божјем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она изменити стање и биће благодарна човека. Не треба лично Богу наша благодарност, као што Њему није потребна ни наша молитва. Али је ипак онај исти Господ који је рекао: зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше (Мат. 6, 8) у исто време препоручио како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужа (Лк. 18, 1). И ако, дакле, Бог не осећа потребу у нашој молитви, Он ипак наређује да му се молимо. И ако Он осећа потребу у нашој благодарности, Он ипак захтева од нас благодарност, која у ствари и није ништа друго до један облик молитве, молитве захвалне. Јер благодарност према Богу уздиже нас смртне из трулежи смртности, одрешује нас од онога од чега се једном сви морамо одрешити, хтели не хтели, и везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу никада у вечности нећемо бити у близини Његовој. Благодарност облагорођава благодарног а гањава благодетеља. Благодарност даје полета милосрђу у свету и освежава сваку врлину. У осталом смртни језик човечји не може ни издалека представити ни красоту благодарности нити ругобу неблагодарности тако јасно као што је то обоје представљено у данашњем јеванђељу.

У време оно кад улазаше Исус у једно село сретоше га десет губавих људи, који сташе из далека, и подигоше глас говорећи: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Десет губавих људи! Страшно је и једнога губавога видети а камоли десет у гомили. Тело покривено од главе до пете најпре белим бубуљицама а потом белим гнојним крастама, које прво сврбе а потом као огњем пеку! тело које гнили и распада се! тело у коме је гној јачи од крви! тело које је смрад и споља и изнутра! ето, то је губав човек. Па кад губа ухвати и нос, и уста, и очи, можете мислити: какав је то ваздух који се кроз гној дише? и каква је то храна која се са гнојем једе? и какав је то свет уопште који се кроз гној гледа?

По Мојсејевом закону забрањено је било губавом долазити у ма какав додир са осталим људима. Уосталом, то је и данас тако у оним пределима где има губе. Да не би неко дошао близу губавог човека, овај је морао издалека викати: нечист! нечист! Од речи до речи овако стоји написано у закону: а губавац на ком је та болест нека иде у хаљинама раздртим и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист (Мојс. 13, 45)! У хаљинама раздртим – да би се видела губа на њему; гологлав – опет да би се познало да је губав, пошто је од губе коса белила и опадала; са застртим устима – опет знак распознавања за мимопролазнике; и поврх свега тога морали су још викати: нечист, нечист! Они су бивали истеривани из града или села, и живели су скотскије од скота, одгурнути, презрени, заборављени. Нечист је, пише у закону, нека живи сам, иза окола нека му буде стан (ст. 46). Сматрани су за мртве, мада је њихов удес био страшнији од смрти. Поред таквих десет дроњавих и усмрделих комада живота пролазио је једнога дана Господ Исус, источник здравља, красоте и моћи. А кад губавци дознаше, да је то Он, они стадоше издалека и подигоше глас: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Одкуд су ови бедници могли дознати за Исуса, као и да им Он може помоћи, кад нису долазили у додир с људима? Свакако им је неко бацајући им хлеб с друма морао саопштити ову новост. Свакако је издалека допро глас до њихових ушију о тој јединој новости у свету, која је њих могла интересовати. Све остало што се догађало у свету: промене царева и битке народа, зидање градова и рушење градова, забаве, пожари и земљотреси – за њих је све то било безразлично. Обучени у гној они су могли мислити само о тој својој злехудој одећи и, можда, још и о ономе ко би им могао свући ту одећу и обући их у одећу здравља. Чувши за Господа Исуса као свемоћног Исцелитеља, они су свакако чули још и за нарочите случајеве Христовог исцелења губавих какви су били и они (Лк. 5, 12-13). Зато су и морали ожељкивати срећну прилику, да се сретну с Господом. Негде на крају равнице Галилејске, где се пут почиње дизати уз брда Самаријска, очекивали су Га они. Туда је он пролазио идући за Јерусалим. И гле, ево сада срећне прилике, не случајне но Богом устројене! Они смотрише Христа где иде са ученицима Својим. И смотривши Га они завикаше у један глас. Исусе наставниче, смилује се на нас! Зашто Га називају наставником? Зато што је то достојанственија и значајнија реч од назива учитељ. Јер наставник означава оног који није само прости учитељ него и душепопечитељ, који речју, примером и бригом руководи људе на путу спасења. Зашто Га онда не називају Господом, што је још достојанственије и значајније него наставник? Зато што свакако још нису били дознали за ово достојанство Христово. Смилуј се на нас! викали су они изагласа.

И видевши их Исус рече им: идите и покажите се свештеницима. И они идући постадоше чисти. При једном од ранијих случајева исцељења губавих Господ се дотакао руком губавога и рекао му: очисти се; и одмах губа спаде с њега (Лк. 5, 13). А у овом случају Он се не само није дотакао губаваца, него није дошао ни близу њих. Јер они сташе из далека и викаху к Њему. Морао је, дакле, и Он њима викнути из далека. Зашто их Господ упућује ка свештеницима? Зато што су свештеници имали дужност, да губаве проглашују нечистим и изгоне их из друштва, а да опет исцељене проглашују чистим и здравим и повраћају их у друштво људи (III Мојс. 13, 34, 44). Господ неће да нарушава закон, тим пре што закон није сметао Његовом делу него је, напротив, помагао Његово дело у овом случају, пошто ће сами свештеници добити прилику да се увере, да су десеторица губавих постали здрави, и то ће сами утврдити и посведочити. Чувши, дакле, шта им Господ рече и куда их упути, десеторица губавих људи кретоше ка своме селу да тако и учине. Но, гле, идући они погледаше на себе, а то губе на њима не бише. Идући очистише се. И они погледаше на своја тела, и тела њихова беху здрава и чиста, и погледаше друг на Друга, и уверише се, да сви беху здрави и чисти. И красте, и гној, и смрад – све беше ишчезло, тако да више не беше ни трага од ужасне проказе на њима.

Ко би могао рећи, да ово чудо Христово није веће од васкрсавања мртвих? Удубите се мало у тај факт, да на једну моћну реч десет прокажених људских тела, разједених од губе, наједанпут постану здрава и чиста! И кад се удубите, сами ћете лако признати: заиста, та реч није могла доћи од смртна човека! Ту реч је морао изговорити Бог кроз телесни орган човечји. Човечји језик, истина, изговорио је ту реч, али је та реч потекла из оне исте дубине, из које је потекла и заповедна реч, да се створи свет, којој је и следовало стварање света. Има речи и речи. Има речи чистих и безгрешних, које су зато и моћне. Те речи долазе из праисточника вечите Љубави. Пред њима се отварају врата свих ствари; њима се покоравају ствари, и људи, и болести, и духови. А има речи разводњених, отупелих, умртвљених грехом, које немају већег дејства него свирање ветра кроз шупљу трску; и маколика се множина тих мртвих речи изговарала, оне остају безсилне као ударање дима о гвоздена врата? И помислите још, каква је ненадмашна утеха за нас кад знамо, у каквог моћног и човекољубивог Господа верујемо! Бог наш на небеси и на земљи, всја јелика восхотје сотвори. Он је господар живота, Он је властитељ над болестима, Он је заповедник над природом, Он је победилац смрти. Ми нисмо створени од немислене и бесловесне природе него од Њега, Премудрога. Ми нисмо робови природних закона него слуге Бога живога и човекољубивога. Ми нисмо игра случаја него створења Онога који је створио и нашу старију браћу, ангеле и архангеле, и сву бесмртну војску небесну. Ако смо и на муци у овоме свету, Он зна смисао и циљ наше муке; ако смо и прокажени грехом, Његова је реч моћнија од проказе, како телесне тако и душевне; ако се и давимо, Његова спаситељска рука је близу нас; ако и умиремо, Он нас чека с оне стране гроба.

Но вратимо се јеванђелској причи о исцељеним губавцима и посмотримо тек сад јасну слику благодарности и неблагодарности. Шта, дакле, учинише ови прокажени кад опазише, да су исцељени од своје проказе? Ево шта: само један од њих поврати се да благодари Христу, а други девет продужише свој пут не обзирући се више на свога добротвора и спаситеља.

А један од њих видевши да се исцели поврати се хвалећи Бога иза гласа, и паде ничице пред ноге његове, и захваљиваше му. И тај беше Самарјанин. Овај један благодарни човек видевши да је с њега спала тешка болезања, дахнуо је душом као да се с њега свалио сплет љутих змија, и прва му је помисао била, да благодари своме спасиоцу од неисказане беде. И као што је мало час подигао био свој мукли глас и кроз своја гнојава уста викао: Исусе наставниче, смилуј се на нас! тако је сад опет подигао свој звонки глас из здравих груди кроз здрава и чиста уста, и хвалио је Бога иза гласа. Но није му то довољно било, него је он потрчао натраг за својим добротвором, да Му искаже своју благодарност. И кад дође пред Христа, он паде ничице пред Њега, не више на рањава и болна колена него на здрава, и стаде Му захваљивати. Тело испуњено здрављем, срце радошћу, очи суза! То је прави човек. Мало час једна гомила гноја, а сада опет – човек! Мало час одбачени отпадак људскога живота, а сада опет достојан члан људског друштва! Мало час једна жалосна труба, која је трубила само једну песму: нечист, нечист! а сада радосна труба хвале и славе Божје!

А овај једини благодарни човек не беше Јеврејин него Самарјанин. Самарјани пак не беху Јевреји него или чисти Асирци или мешавина Асираца и Јевреја. То су они Асирци које је негда цар асирски Салманасар населио у покорену Самарију пошто је претходно преселио Јевреје одатле у Асирију (II Царства 17, 3-6, 24). Да је и овај благодарни човек био чист Асирац види се из тога што га сам Господ Исус назива туђином: А Исус одговарајући рече: не исцелише ли се десеторица? где су дакле деветорица? Како се међу њима не нађе који да се врати и захвали Богу, него само овај туђин? Чујете ли, како Господ благо укорева неблагодарне? Он само распитује за њих – да ли се и они не исцелише? и зашто се и они не вратише да заблагодаре? Не пита Он зато што не зна, да се они сви исцелише; не, Он је знао да ће се они исцелити пре него што их је срео и видео. Него Он поставља то питање као укор. Како благ укор, је л’ те? Како сваки од нас када подари динар некоме беднику праска и виче, ако му овај не благодари! А замислите, како би сваки од нас најљуће изобличио девет болесних људи, кад би он, рецимо, био у стању да им поврати здравље, а они не рекли ни хвала за такву једну неисплативу услугу! Колико су сви дани испуњени људском виком на неблагодарне! Како је тежак сав ваздух на земљи од мржње и клетве, која се свакога дана од јутра до мрака сипа из људских уста на неблагодарне! Међутим како је све малено што човек човеку чини према ономе благодјејању што Бог људима чини, и то неуморно и без престанка, од колевке човекове до гроба! Па ипак Бог не виче, не грди, не проклиње неблагодарне, него их само благо укорева распитујући оне који Му се клањају у дому или у цркви: а где су остала деца моја? Не дадох ли ја здравље хиљадама њих, а гле, само вас десетина на молитви? не огрејах ли ја сунцем милионе, а гле само вас стотине благодаре? Не украсих ли родом њиве и не напуних ли торове свију, а гле, само неколико вас клече преда Мном и захваљују? Где су остала деца моја? Где су моћни и силни, који владају народима Мојом силом и Мојом помоћи? Где су богати и успешни, који се обогатише Мојим богатством и успеше због Моје милости? Где су здрави и весели, који се напунише здравља и весеља са Мога извора? Где су родитељи, чијој деци Ја помажем расти и крепити се? Где учитељи, којима Ја додајем мудрости и знања? Где су толики болесници, које Ја исцелих? Где толики грешници и грешнице, којима ја опрах душу од греха као од проказе?

Гле, само овај туђин! Он се једини врати да благодари. Но зар има туђина за Христа? Није ли Он дошао да спасе све људе а не само Јевреје? Јевреји су се хвалили својим избранством од Бога и својим превасходним богопознањем пред свима осталим народима на земљи. Но ево примера који показује њихову тупост ума и окорелост срца! Један Асирац, један незнабожац, има просвећенији ум и благородније срце него ли хвалисави Јевреји. Али на жалост ова се историја и дан данас понавља са избраним и неизбраним. И данас понеко од незнабожаца има отворенији ум и благодарније срце према Богу него многи и многи хришћани. Многи и многи муслиман, или будист, или парсист, може застидети многе хришћане својим усрћем у молитви к Богу и својом топлом благодарношћу према Богу.

Најзад се ова прича завршује речима Спаситељевим упућеним ономе благодарном Самарјанину:

И рече му: устани, иди; вера твоја поможе ти. Видите, како је велики Господ у смирењу као и у благости! Њему ствара радост, да назове људе саучесницима у Својим великим и добрим делима. Он тиме хоће да уздигне достојанство пониженог и поништеног рода људског. Узвишен над људском сујетом и гордошћу Он жели да подели Своје заслуге са другим, Своје богатство са сиромашним, Своју славу са бедним и жалосним. Вера твоја поможе ти! Заиста овај Самарјанин је веровао, као што су веровали и осталих девет губавих; јер да нису веровали у моћ Господа не би ни викали: Исусе, смилуј се на нас! Но шта је вредила та њихова вера? Могли су они с таквом истом вером викати ка хиљадама најславнијих лекара на земљи: смилујте се на нас, и исцелите нас! па би све било узалуд. Претпоставимо пак, да их је неки од тих хиљаде земаљских смртних лекара исцелио, – мислите ли ви, да би он- ма који од њих – приписао то исцелење болесниковој вери а не себи, искључиво себи и својој способности? Није ли обичај код земаљских смртних лекара, да свак нарочито прећуткује неку заслугу свога болесника у његовом оздрављењу, да би тиме истакао што јаче и што искључивије себе самог и своју заслугу? Тако се односе људи према људима. А Христос Господ односи се другчије према људима. Христос је ставио Свој товар пшенице, а губави Самарјанин бацио је једно своје зрно у тај товар. Христов товар жита то је Његова божанска моћ и власт, а једно зрно губавога то је његова вера у Христа. Но истинити и човекољубиви Христос неће да прикрије ни то једно зрно, него, напротив, даје му част већу него Своме товару. Зато Он и не каже; као што би сви смртни у оваком случају казали: мој товар жита нахрани те, него: твоје зрно нахрани те! Он не каже: Ја ти помогох! него: вера твоја помаже ти! Ах, колико великодушности у овим речима! и колико поуке свима нама! И колико прекора себичности и гордости људској!

Нека приђу и у стиду поуче се од Христа праведнога сви они који прикривају туђе зрно заслуге а истичу свој товар. Гле, они нису мање отмичари и лопови од богаташа, који прикључују малену њиву сиромашкову својој великој њиви!

Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа истинитога сви генерали, који прикривају заслуге својих војника за победу а истичу широм отвореним устима своје искључиве заслуге!

Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа смиренога сви трговци и индустријалци, који заташкавају заслуге за свој успех радника и помоћника својих а приписују их искључиво само својој вредноћи, мудрости и срећи!

Нека најзад приђе, и у стиду поучи се од Христа човекољубивога и цео човечји род, који у гордој заслепљености својој приписује све добро, сву вештину, све успехе искључиво себи, а прикрива или заборавља лавовски део Божји у свему томе! Нека приђе и поучи се, како истинити Бог не прикрива ни једно зрно заслуге људске у целом товару заслуге Своје, него напротив Своју заслугу прикрива и прећуткује а истиче заслуге људи!

Може ли бити већега удара, и страшнијег укора људима због њихове крадљивости, отмичарства, грубости, гордости, нечовекољубља и небогољубља? Заиста, ко има стида, тај ће се застидети од овакве смирености Христове. Ко има једну искру неугашене савести, он ће се покајати за своје грубо и глупаво самохвалисање и самоистицање, и постаће благодаран према Богу и према људима. А благодарност ће га научити истинитости, праведности и смирености.

О, кад би ми Хришћани знали, од какве и колике нас душевне губе Христос Господ сваки дан лечи, ми би се брзо повратили к Њему, пали пред ноге Његове и захваљивали му од сада до часа смртнога, – до часа смртнога, који није далеко ни од једног од нас! Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

(Омилије)

Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету.
Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету.

Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја.

То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу.

С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, – било то живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог – Бог који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна – што после Христа и ми сви треба да знамо – да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача и шкргута зуба.

Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, – то заузима место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством (Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.).

Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави. Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће – оно постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму: ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је богоотпадништво – и то најизразитије – и губљење себе до ништа. Као што то страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова љубав односи: Ако ли Бог – Бог, ако ли прашина – прашина. Човека спасава или губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака, као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба.

Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства.

Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46).

Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа, пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11). Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, – народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у причи даље вели:

И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове, објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља, да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше доћи.

Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте – Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима: идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28, 19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме законитом Обручнику.

Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је. Истина храни душу – истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза. Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом – све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су – дакле, дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела! О, да раскошне трпезе – дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло. Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети! Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су широм. Све је готово – све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу!

А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске, изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола Јакова, а потом и многе друге.

А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов – крајње исцрпљено стрпљења и обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви, Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске, ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци Јевреје:

Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив. Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла, стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни – а спасли су се многи и међу народима незнабожачким – наиме, они који бише савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме.

И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи, од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани. Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју, испуњену свим свадбеним даровима и радостима.

Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе – то је прва и главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, трпљење, – а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12 – 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут спасења, има само једну љубав – љубав према Господу. То је њена златоткана свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. („Под брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О љубави, гл. 15.) – Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он, Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима! Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим пријатељима! Но под условом – ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо; – зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; – а он га је изневерио према Богу, а не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати.

Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости. Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и уласка у Царство.

Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани. Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом – пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје! И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света. Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци! Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

(Омилије)

Рођен и васпитан у вери и страху Божјем у граду Тиви Мисирској од родитеља благоверних. Рано увиде и презре сујету овога света и удаљи се у пустињу Мисирску, где се предаде подвигу очишћења срца свога од свих светских жеља и помисли ради љубави Божје. Но када се добродетељ његова прочу међу људима, почеше му људи долазити и од њега утеху својим мукама тражити. Бојећи се славе људске, која ум људски помрачава и од Бога одваја, Патапије побеже из пустиње у Цариград. Мишљаше светитељ, да ће се можда лакше скрити међу људима у граду неголи у пустињи. Близу цркве Влахерне у Цариграду направи себи колибу, и ту, затворен и непознат, настави свој прекинути испоснички подвиг. Но светлост се не да скрити. Неки дечко, слеп од рођења, вођен Промислом Божјим, дође светом Патапију и замоли га за молитву Богу, да би прогледао и видео твар Божју, те још већма Бога прославио. Смиловао се Патапије на страдалника, помоли се Богу и дечко прогледа. То чудо откри богоугодника целој престоници, и људи поврвеше њему за лек, утеху или поуку. Једног знаменитог човека исцели Патапије од водене болести прекрстивши га крстом и помазавши га јелејем. Једнога младића ослободи од духа нечиста, који га љуто мучаше, ослободи га направивши знак крста руком по ваздуху. И изађе зли дух из створења Божјег као дим, с криком великим. Жену која имаше рану на грудима, испуњену црвима, прекрсти и учини здравом. И многа друга чудеса пројави свети Патапије све молитвом, именом Христовим и крсним знамењем. У старости дубокој упокоји се и пређе у Царство небеско, у VII веку.

Тропар
Преподобни Патапије
(глас 8): У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Патапије, радује се дух твој.

извор

извор