Живе речи утехе: Живе речи утехе

Проф. Др Родољуб Кубат: Седми дан – Сабат

Fri, 10 Aug 2018 18:53:23 +0000

Једна од основних заповести које је Бог дао Израилу било је држање Седмог дана – Суботе или Сабата. Порекло овог празника сеже у далеку прошлост и везано је за месечеве мене (млад месец, прва четврт, пун месец, последња четврт). Један месец, према лунарном календару – сем изузетака – има 28 дана, што делењем са 4 месечне фазе даје број седам. Тај прастари семитски начин разумевања временских интервала код Израилаца је добио вишеструк значај, и у доброј мери је чинио разлику између Израила и осталих народа. Бог је одредио Суботу за савезни знак између њега и његовог народа: „А ти кажи синовима Израиловим и реци: али Суботе моје чувајте, јер је знак између мене и вас…“ (Изл 31, 13). Сабат се везивао за Божију стваралачку седмицу, што се може видети у самом Писму: „Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, а у седми дан почину и одмори се“ (Изл 31, 17). У опису стварања света у Пост 1 број седам (седмица) играла је важну улогу. Наиме, многи елементи у опису на различите начине имају у себи имају „уцртану“ седмицу. Такође, Субота је била дан помена на то да је Бог ослободио народ из египатског ропства и довео га на починак у Земљу обећану (Пнз 12, 9; уп. Пс 95, 11).

У периоду пре ропства, Субота је била свечан и радостан празник – дан посвећен Богу, али је истовремено то био и дан одмора: „Шест дана ради, а у седми дан почини и од орања и од жетве почини“ (Изл 34, 21). Два аспекта празника долазе до изражаја: 1) Свест о временском ритму, тј. потреба да људи кроз одређене временске ритмове одржавају однос са Богом. На тај начин се развија свест о сталном Божијем присуству међу Израилцима, као и то да кроз такве ритмове човек увиди сопствене границе – да му живот не прође и безглавој јурњави за славом, богатством, надмоћи… 2) Одмор од тешких радова, што је била важна ставка у животу древних Израилаца, а сама реч сабат дословно значи одморити, прекинути са послом. Тада се човек у миру могао посветити Богу и кроз разне видове друштвеног живота, развити дубљи однос са ближњима. Такав животни ритам уносио је духовни склад и физичко окрепљење на појединачном плану, као и учвршћивање моралних вредности на друштвеном.

Посебно је упечатљиво то што није сам човек требао да се одмори и посвети Богу, него исто да омогући и другима „да одахне син робиње твоје и дошљак“. Ова одредба се нарочито односила на оне Израилце који су били материјано и друштвено у бољој позицији. Будући да је јахвеизам религија изразито усмерена на људску заједницу, оваквим одредбама и односом према човеку исијава њен социјални карактер. Ти елементи посебно долазе до изражаја у заједници која у свом религијском језгру има идеал људске равноправности. Од поделе обећане земље и каснијеих покушаја обуздавања моћника, инсистирање на празновању Суботе чини важан аспект старосавезне вере који често није адекватно сагледаван. Наиме, у Старом Савезу се, поред празновања Суботе као седмичног дана, говори и о суботњој години, времену када је земља требало да почива: „Шест година засевај земљу своју и сабирај род њезин, а седме године остави је нека почине…“ (Изл 23, 10–11). Те године земља се није обрађивала, нити су се убирали плодови, него „остави је нека почине да једу сиромаси народа твојега“. У вези са суботњом постојала је и јубиларна (опросна) година. То је била свака педесета година (седам пута седам). Тада је требало све да одмара – људи и земља. У тој години вршена је посебна правда Божија: враћана је земља онима којима је била одузета, и отпуштани су дужници и робови „тада се сваки вратите на своју очевину, и сваки у род свој“ (Лев 25, 10), или: „Ако осиромаши брат твој код тебе, тако да ти се прода, немој га држати као роба. Као најамник и као дошљак нека буде код тебе; до опросне године нека служи код тебе. А онда нека иде од тебе са синовима својим, нека се врати у род свој, на наслеђе отаца својих нека се врати.“ (Лев 25, 39–42)

Иако су суботња и опросна година биле више теолошки идеал, а не историјска стварност, то не умањује снагу теолошке мисли која ју је изнедрила. Та мисао се заснивала на вери у Бога, који је народ извео из ропства у Египту и ослободио га ропства. Сва старосавезна предања говоре о значају Сабата, што је показатељ у којој мери се развила свест о његовом значају. У основи, празновање Суботе имало је дубоку антрополошку и хуману димензију. То је поштовање према животу у свим његовим видовима: „Шест дана ради и свршуј све послове своје. Седми дан је одмор Господу Богу твојему. Немој радити никаквог посла ни ти ни син твој ни кћи твоја ни слуга твој ни слушкиња твоја, ни во твој ни магарац твој, нити које живинче твоје, ни дошљак који је код тебе, да се одмори слуга твој и слушкиња твоја као и ти. И памти да си био роб у земљи Египту“ (Пнз 5, 13–15а). Из наведених стихова избија једна задивљујућа и дубоко хумана визија живота. Суботњи идеали били су богословско надахнуће старосавезних теолога, који су и на тај начин покушавали да спрече и сузбију друштвене неправде. У позном јудаизму често је долазило до изветоперења празновања Суботе, до њене ‘сакрализоване’ ритуализације и банализације, што се види и у Христовим речима у којима осуђује фарисејски однос према Суботи (Мк 2, 27; Јн 5, 17). Значај Христових речи је био да укаже на прави смисао празника. Он у суштини враћа Суботи њен изворни и прави смисао: седми дан је ради човека, а не предмет обожавања по себи.

Дакле, у старосавезном контексту Седми дан је требало да пружи човеку могућност да одахне од послова. Бог је дао Суботу човеку, а за то су се борили пророци и богослови (уп. Лев 26, 34–35). Касније је ту традицију наследила и хришћанска Црква. Међутим, нови економски (профит) и културолошки трендови (shopping day) теже да избришу Седми дан као дан одмора. То је посебно наглашено у несређеним друштвима и државама као што је Србија, где се и на тај начин злоупотребљавају права људи.

Данас се код нас за Седми дан (недељу) боре тек неки синдикати, што је похвално, али и поражавајуће. Тако се Самостални синдикат трговине Србије залаже да свим запосленима у трговини недеља буде нерадни дан. Овај синдикат тражи да у Закону о раду експлицитно стоји да је недеља нерадни дан. Такође, треба имати на уму чињеницу да у трговини ради око 200.000 људи, од којих је 80% жена. Управо је то поражавајућа чињеница, која има своје погубне последице и на појединачном и породично-друштвеном плану. То је брутална злоупотреба човекових елементарних права. Стога су овакве иницијативе за сваку похвалу, и у својој основи су – као што је показано – библијске.

Човеку је Бог дао Седми дан да се одмори, људи немају право да му га узму. Нажалост, ми у Цркви који проповедамо реч Божију као да смо то заборавили. Чак се нисмо ни прикључили једној таквој иницијативи. Очигледно је да смо превише преокупирани канонима, јурисдикцијама, типицима, затвореним и отвореним дверима… Од академске теологије до неке сеоске парохије не види се никакав двиг у смислу одбране свакодневних, „обичних“ људских права. Поготово је то за академску теологију ‘банална тема’ у мору разноврсних богословских и научних спекулација. С друге стране, високом свештенству су очигледно блискије велике политичке и националене теме. Негде у свему томе се изгубио обичан, мали човек којем је Бог даривао Седми дан.

Извор: Теологија.нет

Протопрезвитер-ставрофор Дарко Р. Ђого: Између три Рима: историја, садашњост и перспективе црквене ситуације у Украјини [I]

Fri, 10 Aug 2018 18:50:08 +0000

За разлику од код нас омиљеног кафанског „Ризика“, унутар кога се сати проводе у савјетовању В. В. Путина како би требало заузети Кијев, уз помоћ којих армија и из ког правца, информације о рату подразумијевају и данас, баш као што је то био случај и у току интензивнијег рата, извјештавање о конкретним војним акцијама мањих јединица (понекад само диверзантских)[1]. И ту се одмах сусрећемо са једним парадоском, са једним типично „нашким“ обртањем стварности: када се говори о односу Украјине и Русије занемарује се ужасна и нама у суштини несхватљива величина и једне и друге (или у ширем смислу руског, источнословенског простора у цјелини), када се праве велики планови и разматра геостратегија. Са друге стране, свако ко је, рецимо, аутомобилом путовао кроз потресна пространства источноевропске низије зна какав је то непрегледни простор, зна шта би „масштабна“ војна 150 милиона Руса и 48 милиона Украјинаца уопште могла да значи. Док руски (и украјински) медији извјештавају сваки дан о пушкарањима на подручју одређеног села, извјештавају колико је људи рањено и која је коса, цеста или мост заузет, у нашој свијести и даље су атомске бомбе и тенковске дивизије. Тамо свако дише сопствену демографску и географску величину и препричава детаљ. Овдје је та величина незамислива. Можда зато и тако лако помјерамо дивизије по карти. А када се помјере дивизије нема више мира у свијету. Тог момента више ништа неће бити какво је било прије. А и без атомских бомби и дивизија, војне се воде не само ради територије него, можда још више – због идентитета и разлике у доживљајима истог простора. Отуда војне и политике акције не значе ништа ако немају идентитетске посљедице[2], управо као што је све добијено у рату могуће изгубити на пољу идентитета.

Потпуно исти феномен имамо и када је у питању црквена ситуација. У овом моменту се и унутар наше помјесне Цркве све чешће чују питања узрокована својеврсним (неодговорним) потезима Цариградске Патријаршије, а који као да најављују неки могући расплет црквене ситуације у Украјини. И док се српски архимандрити, баш као и грчки и руски, свађају око канонских граница и јурисдикција, о могућностима и дометима утицаја, између ручка и вечере у Солуну, Риму или Београду, нико претјерано не обраћа пажњу на свакодневицу, тако „ситну“ и безначајну, неког од храмова наше сестринске УПЦ у, рецимо, луцкој области. А Црква би требало, ваљда, да се равна према том „малом човјеку“ који у њу долази, који живи њеним животом. Који је у западној или централној Украјини често и физички брани и чува.

Украјински и руски идентитет: ко је онај други?

Русь. Да би нам била јасна украјинска црквена ситуације није довољно погледати само статистику којој од „цркава“ припада колико православног живља. Коријен сложеве украјинске црквене ситуације лежи у међусобном односу украјинског и руског идентитета, у схватању Москве у Кијеву и Кијева у Москви. Данас нарочито украјински историчари говоре о двије „историјске парадигме“ (кијевска и московска)[3], али те историјске парадигме нису само начини на које историчари доживљавају и причају прошлост него начин на који то чини „обични“ човјек.

Непобитне чињенице говоре да и Руси и Украјинци за своју прву државу сматрају ону који и једни и други називају „Русь“ (именица женског рода, мијења се као српска „кост, -и“ – Русь, ген. Руси“) . То је заправо, данас, једино заједничко у несумњиво заједничкој историји. Та држава је имала свој процват под Олегом (882–912) и Светиславом (Свѧтославъ 942–972), њен кнез Владимир (980-1016) је примио крштење из Цариграда (око 988.), што је чињеница од примарног значаја и за савремену руску и украјинску националну свијест. Та држава је имала своју експанзију, процват и пад, Кијев, пословично увијек доживљаван као „мајка руских градова“. Међутим, чак ни најстарије и најбитније чињенице из историје Руси данас не обједињују него разједињују Украјинце и Русе. За црквену ституацију је изразито символички битно питање мјеста крштења кнеза Владимира. Наиме, иако се данас „крштење Руси“ посматра као истовремен или уско повезан чин са крштењем самог кнеза Владимира, данас постоји немала контроверза у источнословенској историографији у вези мјеста и времена крштења самог кнеза Владимира: да ли се оно десило већ за вријеме похода на Корсун (= Херсон), да ли касније, заједно са народом у Кијеву или, како је тврдио А. В. Карташов, вјероватно у својој љетњој резиденцији, граду Васиљеву, југо-западно од Кијева[4] или, пак на самом Корсуну (Херсону)? Да није у питању проста занимљивост староруске историје побринула се данашња политичка ситуација па се тако празновања „крштења Украјине-Руси“ свечано обиљежавају у Кијеву[5] и на Криму[6] са дијаметрално супротним политичким порукама: тако украјински политички наратив у крштењу Руси увијек види чин оснивања данашње украјинске државе, а недавно је пажњу јавности привукао украјински предсједник Петар Порошенко изјавом да је кнез Владимир избором хришћанства начинио „европски избор“[7]. Са друге стране, В.В. Путин је истиче крштење Руси као основу јединства руског народа и чин заснивања велике и моћне Руске државе[8]. Оно што се, међутим, може уочити јесте да се послије Путинове изјаве која је за мјесто Владимировог крштења једнозначно одредила Корсун = Крим, тежиште руског историјског наратива пренијело на Крим, потиснувши Кијев у други план. Наравно, одсликавање тренутне политичке ситуације више је него очигледно. Међутим, поставља се питање: да ли је руско символичко измјештање крштења Руси из Кијева (на Крим) само ствар тренутка или се (ново)руска идентитетска парадигма свјесно гради са свијешћу да је Кијев – „мајка градова руских“ – неповратно изгубљен за „русский мир“?

Такође, питање наслијеђа и значења Руси увијек изазива велико размимоилажење данашњег украјинског и руског историјског наратива али и националног идентитета: док је под монголским хордама и у међусобним зађевицама нестајала и фрагментисала се стара Русь, њена даљња судбина се у руској историјској самосвијести доживљава кроз наратив о монголском јарму, али и опорављању, о постепеном преношењу тежишта „руских земаља“ према сјеверу, према граду-републици Новгороду и Москви. Украјинска идентитетска самосвијест увијек је остала географски фиксирана за сам простор најсатрије руске државе те је у монголском јарму гледала прекид постојања свега дотадашњег, а у формирању Москве – формирање нечега сасвим страног и далеког, „Московије“, земље која у најекстремнијим десничарским и неонацистичким наративима (који су, на жалост, популарни у широким народним масама) и није „исконски словенска“ него „угрофинска“ и „татарска“. Тамо гдје руска свијест гледа континуитет, украјинска гледа прекид континуитета. Тамо гдје руска свијест Кијев и највећи дио Украјине посматра(или је бар до недавно посматрала) као простор са кога је руска државност пошла, украјински национални идентитет форсира апсолутну раздвојеност и различитост. Успут, врло је битан и један историјски детаљ који показује амбивалентност савременог односа према прошлости, и код једних и код других. Наиме, док је Русь данас у националном идентитету Руса актуелизована кроз концепт „Свете Руси“ (Святая Русь), једног надвременског простора смјештеног у заједничку прошлост, историјско искуство и врједносно заједништво (врло сличног нашој Небеској Србији, дотле већина Украјинаца у њему не види ништа друго до некакав облик великоруског империјализма. Међутим, и сами Украјинци имају веома амбивалентан однос према наслијеђу раносредњевјековне Руси. Наиме, од како је у ХХ вијеку коначну превагу у себеименовању народа који себе данас углавном назива Украјинцима однијело управо име „Украјина“ и „украјински“, поставља се питање шта са „непријатним чињеницама“ да се сам назив „Украјина“ појављује тек 1187–1189. године, али још увијек у значењу за оно има данас – штавише, назив „Русь“ је још дуго био у употреби чак и за најзападније дијелове источнословенског простора (Галицију, рецимо), а језик који се данас назива „украјинским“ све до XVII в. је самог себе називао и звао „руська мова“. Данашњи Украјинац тако мора да нађе начина да новији облик националног наратива у коме доминира управо украјино-центричност помири са исконском русь-кошћу своје прошлости. Проблем измирења „украјинскости“ садашњице и русь-кости прошлости добијао је разне облике, од М. Грушевског до данас, али никада није успјешно ријешен. Међутим, „русь-кост“ Украјине у том националистичком наративу никада није појмљена као спајајући, или чак заједнички фактор историје и идентитета са Русијом и Русима. Управо супротно: Рус је увијек и искључиво „россиянин“ а „русский язык“ – „российска мова“ (ако не већ „москал“ и „кацап“), неко ко је и језички поистовјећен са стварношћу која настаје и самоименује се тек од XVII в.надаље[9]. Иако је данашњи Украјинац углавном спреман да прича митологеме о томе како је чак и у вријеме „Руси“ народ који је настаљивао Кијев себе називао „Украјинцима“, а своју земљу, наводно „незванично, присно“ – „Украјином“, а званично „Руси“, таква рјешења не рјешавају него појачавају схизофренију. Већ је поменути М. Грушевски предлагао да се говори о „Украјини-Руси“, а његов приједлог украјинолози и данас користе како би премостили очигледан проблем недостатка конзистентне употребе придјева „руски“ и „украјински“ за један језик, простор, народ.

Зашто је то битно за нашу црквену ситуацију, осим што илуструје колико се и оно заједничко (као „Русь“) може преметнути у симбол различитости ако се историјске чињенице подвргну политичкој интерпретацији? Нашој широј црквеној стварности је непознато, али „званична“ титула расколничког псеудо-патријарха тзв. „Кијевског Патријархата“ – Филарета Денисенка јесте „Патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ (Патріарх Київський і всієї Руси-України), као очигледан пандан „патријарху московском и цијеле Руси“ (Патриарх московский и всея Руси). Управо као што је украјински национални идентитет не само анти-руски, него, тако-рећи, „паралелни“ (анти)руски идентитет, тако је и проблем оснивања „аутокефалне“ украјинске православне цркве за Московску патријаршију много више од јурисдикцијског и црквено-политичког питања. То је питање идентитета, правог наслијеђа „Руси“, могућности постојања „двије Руси“ и двије цркве засноване на Владимировом бацању идола и крштењу у Дњепру поред Кијева (или на Криму?). По томе оно донекле подсјећа не само на питање „македонског раскола“ из српске него и из грчке визуре, па би се од хеленофоних цркава морало очекивати да за руску позицију имају онолико сензибилитета колико саме траже и добијају за своју позицију према „македонској“ Цркви.

Извор: Теологија.нет

Протонамесник Филип Јаковљевић тумачи јеванђељску причу о праштању

Fri, 10 Aug 2018 18:24:06 +0000

Епископ др Јован (Пурић): Христологија у савременој православној мисли

Fri, 10 Aug 2018 17:25:00 +0000

Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа.

Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот.

Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем.

Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др.

Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве.

Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека.

Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу.

За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми.

Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме.

У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења.

Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света.

Извор: Српска Православна Црква

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Не постимо да бисмо се бавили политиком, постимо да народ не би настрадао!

Fri, 10 Aug 2018 17:24:00 +0000

Литургијску бесједу произнио је отац Гојко након читања Светог Јеванђеља који је подсјетио на значај ванредног петодневног поста за спас народа на Косову и Метохији, које су Богом надахнуте, владике црногорско-приморски г. Амфилохије и будимљанско-никшићки г. Јоаникије препоручили као наши архипастири:

„Ми не постимо да бисмо се бавили политиком, нити нас занима кад постимо ђе ће бити која граница, ђе ће бити који војник, како ће реаговати Европска унија, како ће реаговати Уједињене нације, то је друга прича. Ми постимо да народ не би настрадао. Молимо се Богу и постимо да не дође до пуцњаве, рата и да не дође до новога страдања, зато се молимо Богу. А, Бог је велики, Бог је љубав. Он све види и зна.

Говорећи о овоземаљским царствима, границама, политици, свјетским господарима, отац Гојко Перовић је све упутио на Библију:

„Отворите само Библију и прочитајте колико се царстава смјенило. Свако од тих царстава када је било на врхунцу моћи, мислимо да оно влада свијетом и да послије њега ниједно више неће доћи. Таквих је безброј царстава који су мислили и други народи су за њих мислили, да ће они владати свијетом до краја свијета и вијека. А онда, у Светом писму пише за једно од тих царстава: Сад је то легло за сове и за дивље звијери – престо гдје су некада владали ти цареви. Тако бива са свим земаљским царствима.

Поучио је ректор Цетињске Богословије, отац Гојко вјерни народ да све то буде, па прође, а народ остаје да се душе спасу, да и ми душа спасимо и светиње на Косову и Метохији које су наше и нашега народа, али светиње цијелога свијета хришћанскога у Бога вјерујућега:

„Чак су биле светиње вјековима и за оне људе који нијесу хришћани, али се осјећали Божију силу и у Дечанима и у Пећкој патријаршији, у Призрену у Архангелима.“

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је подсјетио на људске склоности да не вјерујемо ништа више од онога што очи наше виде и истакао да човјеку стално треба вјере.

„Око може пуно, али не може све. Не види све. Врло често смо ограничени, погледајте одавде, са овога мјеста, чак не видим ниједан дурмиторски врх. Не видим га, а то не значи да не постоји, то само значи да сам ја ограничен. И зато човјеку који хоће да има посла са Богом, џабе је сво знање, сва памет, техника, не знам како да си смирен, лијепо васпитан, да си из добре куће, ништа не помаже. Нијеси Бог. Само је један Бог и кад све знаш и кад имаш највећу могућу вјеру и побожност, опет ти треба увијек, још више вјере. Човјек је ограничен и зато никад доста вјере у оно што један, једини Бог може, увијек зна и види а не људи“, закључио је у својој надахнутој бесједи отац Гојко Перовић у Цркви Преображења Господњег на Жабљаку.

Отац Миливој Јововић парох жабљачки на крају Свете службе позвао је вјерни народ да ове седмице додају још три дана поста и да након Вечерње учествују у молитви за спас српског народа на Косову и Метохији.

Весна Девић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ђакон Душан Биговић: Човек испод наслага културе (ВИДЕО)

Fri, 10 Aug 2018 17:23:00 +0000

Протосинђел Сергије (Рекић): Читав људски живот је његов однос према Богу који треба да буде пун љубави и поштовања!

Fri, 10 Aug 2018 17:22:00 +0000

У уводном дијелу емисије отац Сергије тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на Девету недјељу по Духовима- недјељу отаца Шестог Васељенског сабора, у којој нам Господ прича ону причу о ходу апостола по води.

Како Хришћанин може бити од користи у парохијској заједници објаснио нам је отац Сергије, који је такође појаснио и кога можемо да позивамо за кума а коме ми можемо да кумујемо и које препреке ту могу да постоје.

“Бројаница није амајлија“- каже отац Сергије у одговору на питање о бројаници- ,,Она се користи за молитву, подстичући и подсјећајући нас да је наша дужност, наша срећа и највеће богатство да се молимо, јер кад је Господ са нама ко ће против нас“.

Отац Сергије нам је објаснио и појам “кожних хаљина“ у које су били обучени Адам и Ева.

У овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање, чућете одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере.

Извор: Радио Светигора

Радио Светигора: Пред нама је нови јулско-августовски 362. број Православног мисионара

Thu, 09 Aug 2018 21:25:00 +0000

Свештеник Мијало Бацковић говори о “Данима Фјодора Ушакова“

Thu, 09 Aug 2018 20:56:34 +0000

Са свештеником Мијајлом Бацковићем разговарали смо о посјети Русији, гдје је у саставу делегације наше Цркве, коју је предводио Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован, присуствовао “Данима Фјодора Ушакова“.

Отац Мијало срео се и са Арно Гујоном који се са групом од 42 дјеце из српских енклава на Косову налази на љетовању у Тивту.

Свештеник Бацковић је реаговао и на учешће официра Војске Црне Горе на прослави “Олује” у Книну.

Извор: Радио Светигора

Навршило се 113. година од упокојења Илариона Руварца

Thu, 09 Aug 2018 20:54:57 +0000

Звучни запис разговора

О историјском и светитељском лику Стефана Немањића говори историчар Предраг Вукић

Thu, 09 Aug 2018 20:52:27 +0000

О историјском и светитељском лику лику Стефана Немањића, поводом овог важног датума наше историје, када је Рашка постала краљевина разговарали смо са са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња

Осим што је подигао српску државу на ранг краљевине, Стефан првовјенчани се такође показао и као добар писац биографија наших владара.

Стефан се упокојио 1228. као монах Симон. Његове мошти се чувају у манастиру Студеници. Српска православна црква га прославља 7. октобра по грегоријанском а 24. септембра по јулијанском календару.

Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он цјелебно помаже свима онима који са вјером приступају његовом светом и нетљеном телу. Због тога и до данас не престају потоци верног народа православног да притичу са свих крајева Српске земље и са вером да припадају светом Краљу и Оцу нашем Стефану Симону у светој лаври Студеници, а такође и ка светом месту његовој задужбини у Дому Спасовом у Жичи.

Извор: Радио Светигора

Свети великомученик Пантелејмон

Wed, 08 Aug 2018 22:52:00 +0000

Овај свети великомученик роди се у граду Никодији. Мајка му беше хришћанка, а отац незнабожац. По рођењу доби име Пантелеон, што у преводу значи Лав, али касније наденуше му друго име, Пантелејмон, што у преводу значи Милостив. Мајка његова одгаји га у духу православне вере, али она умре веома млада, те се за његово васпитање постара његов отац, незнабожац.

Изучио је лекарску вештину, која би цењена у то доба и као добар лекар помагао је и лечио болесне и убоге. Свештеник Ермолај га преобрати у хришћанство и крсти га. Са својим чудесним моћима, које му беху дароване од Бога, исцели Пантелејмон једног богатог слепца, који силно богатство потроши тражећи себи лека. Сазнавши за то, цар Максимијан, познати мучитељ и гонитељ хришћана, те погуби слепца, зато што овај не хтеде признати да су му вид вратили идоли цареви, но свети Пантелејмон уз помоћ Божију и молитву своју. Ухватише, затим и Пантелејмона и примораваше га цар да се поклони идолима, али он не пристаде. На очиглед свих, чак и самог цара исцели овај угодник Божји непокретног човека и тако још једном понизи све незнабожачке идоле, и многи тада повероваше у Христа и моћ Његову. Разљути се цар те нареди својим војницима да баце Пантелејмона у тамницу и да га муче најстрашнијим мукама. Но, ни то не поколеба младог Пантелејмона да се одрекне Христа Бога, Јединога и Истинитога, него га још јаче учврсти у вери његовој. Осудише га затим на смрт и када војници хтедоше извршити заповест цареву, да му одсеку главу, мач се сави као да је од воска и не повреди Пантелејмона, који све време клечаше на молитви. Схвативши да је прави слуга Божји, војници се искрено покајаше и замолише га да им опрости грехе и да се помоли Господу за њих. По свршеној молитви, Пантелејмон даде знак војницима да заврше свој започети посао и да га погубе, али они се успротивише, но он би упоран и рече им да им греси неће бити опроштени не буду ли извршили његову заповест. И немаш другог избора, војници му одрубише главу, али уместо крви из њега потече млеко и његово тело постаде целебно. Својом моћи он је исцелио многе болеснике, па чак и данас међу нама који оздравише чудесном молитвом овог великомученика и угодника Божијег. Пострадао је 9 августа, 304 године за Христа, а Милостиви Бог прими његову праведну душу и прослави га међу великим светитељима Својим. Свети Пантелејмон се призива у молитви приликом водоосвећења и јелеосвећења (свештања масла) заједно са Светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима.

Тропар (глас 3):

Страстотерпчле свјатиј и целебниче Пантелејмоне, моли милостиваго Бога, да прегрјешениј остављеније подаст душам нашим.

да додам још један поглед на житије:

Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским”. Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и свети Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт свети Пантелејмон клече на молитву. Утом џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која потом постаде сва окићена плодом. Пантелејмон - значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27. јула 304. године. Свети Пантелејмон призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу, налази се у Светој Гори.

Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Православна црква и нација

Tue, 07 Aug 2018 08:36:00 +0000

Код нас многи цркву доживљавају као једну од националних институција чији је циљ да чува национална обележја, обичаје, језик, фолклор, културу и државни „територијални интегритет и суверенитет“. Посматрано историјски, Православна црква је заиста формирала национални идентитет источно-хришћанских народа. Исти је случај и са Латинском црквом када су у питању западно-европски народи. Све до новијег времена хришћанство је прожимало и надахњивало све поре народног и друштвеног живота: културу, уметност, политику, економију, литературу, јавни морал. У периодима ропства црква је и имала и политичку власт јер цивилна није постојала (није ни могла да постоји). То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним „по рођењу“ (Хрват као римокатолик) иако је вера увек чин слободног избора.

Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа. Хришћанске нације биле су отворене и у вертикали и у хоризонтали. Циљ нације је био да служи Богу и остварује вољу Божију на земљи. Црква је нације преображавала, христијанизовала и усмеравала према наднационалним циљевима и вредностима. Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу. Модерне секуларизоване нације постају мит, тотем, божанство, „мистични темељ ауторитета сваке власти“. Национална воља је извор права и политике. Модерне нације настоје да „еманципују“ свеукупни живот друштва од утицаја цркве, јер је она сама псеудо-црква. Бога и цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове сопствене месијанске националне идеологије. Стапање вере са таквим појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам). „Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве“, каже Јустин Поповић. У Цркви нема Јеврејина и Грка, роба и слободњака, мушког и женског, већ су сви једно у Христу (Гал 3, 28). Он је „све у свему“ (Кол 3, 11).

У историјско-социолошкој па и теолошкој литератури може се прочитати да је Православна црква „национална“, „анационална“, „васељенска“ (интернационална), „наднационална“ и сл. Све ове тврдње могу бити делимично тачне. Црква није апстрактна заједница. Она се увек пројављује у конкретном народу, времену и простору. Од самог почетка Јеванђеље је саопштавала у категоријама локалне културе и језика. Истовремено је нацију отварала, ослобађала националног егоизма и самодовољности, „терала је да изађе из себе“ и да се саживљава са другим. Црква не негира националне ентитете али одриче сваки облик субординације међу нацијама, моралну или аксиолошку супериорност. По националном саставу својих верника једна локална или аутокефална Православна црква је вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико верници не желе да се национално идентификују. Црква, дакле, не негира нити апсолутизује национлно већ изграђује јединство у различитости („помирену различитост“) многих нација. Црква је сама „нови Израиљ“, „народ Божији“, „ново друштво“ састављена од припадника различитих историјских народа.

Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има „своју“ ексклузивну „националну цркву“, која би „национализовала Христа“, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију.

Не минимизирајући црквено-доктринарне узроке, национални сукоби унутар Цркве током историје су проузроковали несагледиве трагичне последице. Сукоб између Грка и Латина завршио се трагичним расколом 1054. год. који до данас траје, као и сукоб између латинског (романског) и германског света у шеснаестом веку. Када се у колоквијалном говору каже „грчка“, „руска“, „бугарска“, „македонска“ црква не значи да су то посебне и независне и самодовољне цркве. Ниједна локална црква не може бити независна од других. Једна вера, једна црква Христова актуализује се у различитим народима и државама и увек је то једна јединствена црква Христова. Зато би било правилније говорити о Православној цркви у Србији, Русији, Црној Гори, Европи, Азији, Африци… Аутокефалност помесних Православних цркава не треба поистовећивати са идејом државног суверенитета 19. века, што данас неки чине.

Црква се обраћа увек конкретним људима а не безличним ентитетима. Црква није археолошка установаили музеј која чува преживеле националне традиције. Мисија Цркве не може да се функционализује за циљеве секуларног национализма и интернационализма.

Извор: Теологија.нет

Протојереj-ставрофор Слободан Зековић: Имајмо бескрајно повјерење у Господа - прихватимо сваки крст Господњи са трпљењем, вјером, надом и љубављу и спасићемо се!

Mon, 06 Aug 2018 12:25:36 +0000

Извор: Радио Светигора