Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протопрезвитер мр Арсеније Радовић: Вјечна ријеч Христова-темељ служабника Божидара Вуковића

Tue, 18 Sep 2018 20:29:24 +0000

Излагање протојереја мр Арсенија Радовића на тему “Вјечна ријеч Христова-темељ служабника Божидара Вуковића“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“.

Звучни запис излагања

Протонамесник Дарко Ђурђевић: Позвани смо да узрастамо до Христа!

Tue, 18 Sep 2018 20:28:01 +0000

Нови Сад: Представљена књига Александре Серђукове „Заветно служење руској култури“

Tue, 18 Sep 2018 20:20:00 +0000

Поводом 125. годишњице рођења и 40 година од упокојења у Господу Александре Серђукове, о књизи су говорили директор Гимназије г. Радивоје Стојковић, презвитер Игор Игњатов, г. Алексеј Арсењев, историчар руске емиграције у Новом Саду и госпођа Вера Милосављевић, приређивач збирке. Присутне је поздравио протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма, истакавши да је Александра написала сведочанство о три дара које је од Бога добила: дар живота, дар рада и дар вере. Она је сматрала да није добила многе дарове. Она набраја само три, али знамо да их је добила много више и много их више умножила. Она је упркос свему, живећи на различитим местима, у различитим временима и у многим тешким околностима, одржала своју веру и захваљивала Богу за ове дарове, рекао је отац Жељко.

Господин Радивоје Стојковић је навео да је књига објављена као вид благодарности професорки Серђуковој која је, пре скоро један век, ходала ходницима Гимназије. Професорки која је држала часове бројним генерацијама ђака ове Гимназије, трудећи се да им на тим часовима приближи и открије руски језик и руску културу. Писала је есеје, огледе и чланке који су објављивани у најеминентнијим часописима тога времена, истакао је г. Стојковић.

Историчар руске емиграције у Новом Саду објаснио је да је у овом Граду током 1920. године уточиште нашло око две хиљаде избеглица са југа Русије. Личност и опсег културне делатности Александре Анатољевне издвајају је из средине новосадске руске колоније. За разлику од већине Руса, она се брзо укључила у јавни живот Града и за оно време је дала редак пример еманциповане жене, објаснио је г. Алексеј Арсењев, додајући да је Александрина мисија била да служи руској култури до последњег дана свога живота.

У име Епископа бачког г. Иринеја, о књизи је говорио отац Игор Игњатов, који је казао да текстови у објављеном зборнику одају аутора изузетне ерудиције, способног за проницљива философско-теолошка разматрања. Својим стилом и продуховљеношћу, трезвеношћу мисли, неодољиво подсећа на Исидору Секулић. Реч Александре Серђукове у времену огољеног хуманизма, који је човека не само обезбожио него и рашчовечио, позива на повратак човечанства истинском теохуманизму, богочовештву које се налази у безбедном и топлом крилу Цркве, нагласио је отац Игор.

Приређивач збирке и ученица Александре Серђукове, госпођа Вера Милосављевић је изнела лични доживљај и поделила са присутнима детаље из живота своје наставњице, како ју је звала. Животни принцип Александре Серђукове, поред служења руској култури, био је – живети тако да би ближњима било добро. Она је заиста тако живела и радила. Не само да је издржавала породицу, него је помагала и старе Русе, младе студенте и ђаке, казала је госпођа Милосављевић.

Александра Анатољевна Серђукова је рођена 1893. године у сибирском граду Омску, а упокојила се у Господу 1978. године у Новом Саду. Књига Заветно служење руској култури садржи двадесет и три огледа и есеја, а налази се у продаји у Издавачкој установи Епархије бачке Беседа.

Програм Госпојинских дана биће настављен у четвртак, 20. септембра, од 18 часова, служењем бденија у Успенском храму, благосиљањем славских дарова поводом славе храмовног хора Антифон и концертом овог црквеног хора. На дан празновања Рођења Пресвете Богородице, у петак, 21. септембра, света Литургија ће почети у 9 часова.

Извор: Радио Беседа

Јеромонах Рафаило (Бољевић) гост радија Беседе

Tue, 18 Sep 2018 20:17:00 +0000

Јеромонах Рафаило (Бољевић): Личност Пресвете Богородице у домостроју спасења

Tue, 18 Sep 2018 20:15:00 +0000

Поздрављајући верни народ радосним поздравом Христос васкрсе, игуман је рекао да смо позвани да будемо сведоци Христовог Васкрсења. Светиња којом се причешћујемо је заиста светиња Живота, заиста Његово Тело и заиста Његова Крв. Христос нас причешћује и даје нам здрави Живот, даје нам здраву Крв, то је литургијска инфузија. Он уноси Своју светлост у нас, Своју мудрост и силу, благодат усиновљења. То вам је мерило црквености и православности - ако се ми осећамо као деца Божја, казао је отац Рафаило.

Храм и порта су били испуњени до последњег места, а по завршетку предавања, присутнима су, као благослов манастира Подмаине, дариване две књиге: Добровољци и Од црви до богова, аутора светог владике Николаја Жичког, и иконица Пресвете Богородице, којој је посвећен храм у Новом Саду.

Извор: Радио Беседа

Седми дан - Сабат

Tue, 18 Sep 2018 19:25:56 +0000

„Шест дана ради послове своје, а у седми дан почини да се одмори во твој и магарац твој, и да одахне син робиње твоје и дошљак.“ (Изл 23, 12)

Једна од основних заповести које је Бог дао Израилу било је држање Седмог дана – Суботе или Сабата. Порекло овог празника сеже у далеку прошлост и везано је за месечеве мене (млад месец, прва четврт, пун месец, последња четврт). Један месец, према лунарном календару – сем изузетака – има 28 дана, што делењем са 4 месечне фазе даје број седам. Тај прастари семитски начин разумевања временских интервала код Израилаца је добио вишеструк значај, и у доброј мери је чинио разлику између Израила и осталих народа. Бог је одредио Суботу за савезни знак између њега и његовог народа: „А ти кажи синовима Израиловим и реци: али Суботе моје чувајте, јер је знак између мене и вас…“ (Изл 31, 13). Сабат се везивао за Божију стваралачку седмицу, што се може видети у самом Писму: „Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, а у седми дан почину и одмори се“ (Изл 31, 17). У опису стварања света у Пост 1 број седам (седмица) играла је важну улогу. Наиме, многи елементи у опису на различите начине имају у себи имају „уцртану“ седмицу. Такође, Субота је била дан помена на то да је Бог ослободио народ из египатског ропства и довео га на починак у Земљу обећану (Пнз 12, 9; уп. Пс 95, 11).

У периоду пре ропства, Субота је била свечан и радостан празник – дан посвећен Богу, али је истовремено то био и дан одмора: „Шест дана ради, а у седми дан почини и од орања и од жетве почини“ (Изл 34, 21). Два аспекта празника долазе до изражаја: 1) Свест о временском ритму, тј. потреба да људи кроз одређене временске ритмове одржавају однос са Богом. На тај начин се развија свест о сталном Божијем присуству међу Израилцима, као и то да кроз такве ритмове човек увиди сопствене границе – да му живот не прође и безглавој јурњави за славом, богатством, надмоћи… 2) Одмор од тешких радова, што је била важна ставка у животу древних Израилаца, а сама реч сабат дословно значи одморити, прекинути са послом. Тада се човек у миру могао посветити Богу и кроз разне видове друштвеног живота, развити дубљи однос са ближњима. Такав животни ритам уносио је духовни склад и физичко окрепљење на појединачном плану, као и учвршћивање моралних вредности на друштвеном.

Посебно је упечатљиво то што није сам човек требао да се одмори и посвети Богу, него исто да омогући и другима „да одахне син робиње твоје и дошљак“. Ова одредба се нарочито односила на оне Израилце који су били материјано и друштвено у бољој позицији. Будући да је јахвеизам религија изразито усмерена на људску заједницу, оваквим одредбама и односом према човеку исијава њен социјални карактер. Ти елементи посебно долазе до изражаја у заједници која у свом религијском језгру има идеал људске равноправности. Од поделе обећане земље и каснијеих покушаја обуздавања моћника, инсистирање на празновању Суботе чини важан аспект старосавезне вере који често није адекватно сагледаван. Наиме, у Старом Савезу се, поред празновања Суботе као седмичног дана, говори и о суботњој години, времену када је земља требало да почива: „Шест година засевај земљу своју и сабирај род њезин, а седме године остави је нека почине…“ (Изл 23, 10–11). Те године земља се није обрађивала, нити су се убирали плодови, него „остави је нека почине да једу сиромаси народа твојега“. У вези са суботњом постојала је и јубиларна (опросна) година. То је била свака педесета година (седам пута седам). Тада је требало све да одмара – људи и земља. У тој години вршена је посебна правда Божија: враћана је земља онима којима је била одузета, и отпуштани су дужници и робови „тада се сваки вратите на своју очевину, и сваки у род свој“ (Лев 25, 10), или: „Ако осиромаши брат твој код тебе, тако да ти се прода, немој га држати као роба. Као најамник и као дошљак нека буде код тебе; до опросне године нека служи код тебе. А онда нека иде од тебе са синовима својим, нека се врати у род свој, на наслеђе отаца својих нека се врати.“ (Лев 25, 39–42)

Иако су суботња и опросна година биле више теолошки идеал, а не историјска стварност, то не умањује снагу теолошке мисли која ју је изнедрила. Та мисао се заснивала на вери у Бога, који је народ извео из ропства у Египту и ослободио га ропства. Сва старосавезна предања говоре о значају Сабата, што је показатељ у којој мери се развила свест о његовом значају. У основи, празновање Суботе имало је дубоку антрополошку и хуману димензију. То је поштовање према животу у свим његовим видовима: „Шест дана ради и свршуј све послове своје. Седми дан је одмор Господу Богу твојему. Немој радити никаквог посла ни ти ни син твој ни кћи твоја ни слуга твој ни слушкиња твоја, ни во твој ни магарац твој, нити које живинче твоје, ни дошљак који је код тебе, да се одмори слуга твој и слушкиња твоја као и ти. И памти да си био роб у земљи Египту“ (Пнз 5, 13–15а). Из наведених стихова избија једна задивљујућа и дубоко хумана визија живота. Суботњи идеали били су богословско надахнуће старосавезних теолога, који су и на тај начин покушавали да спрече и сузбију друштвене неправде. У позном јудаизму често је долазило до изветоперења празновања Суботе, до њене ‘сакрализоване’ ритуализације и банализације, што се види и у Христовим речима у којима осуђује фарисејски однос према Суботи (Мк 2, 27; Јн 5, 17). Значај Христових речи је био да укаже на прави смисао празника. Он у суштини враћа Суботи њен изворни и прави смисао: седми дан је ради човека, а не предмет обожавања по себи.

Дакле, у старосавезном контексту Седми дан је требало да пружи човеку могућност да одахне од послова. Бог је дао Суботу човеку, а за то су се борили пророци и богослови (уп. Лев 26, 34–35). Касније је ту традицију наследила и хришћанска Црква. Међутим, нови економски (профит) и културолошки трендови (shopping day) теже да избришу Седми дан као дан одмора. То је посебно наглашено у несређеним друштвима и државама као што је Србија, где се и на тај начин злоупотребљавају права људи.

Данас се код нас за Седми дан (недељу) боре тек неки синдикати, што је похвално, али и поражавајуће. Тако се Самостални синдикат трговине Србије залаже да свим запосленима у трговини недеља буде нерадни дан. Овај синдикат тражи да у Закону о раду експлицитно стоји да је недеља нерадни дан. Такође, треба имати на уму чињеницу да у трговини ради око 200.000 људи, од којих је 80% жена. Управо је то поражавајућа чињеница, која има своје погубне последице и на појединачном и породично-друштвеном плану. То је брутална злоупотреба човекових елементарних права. Стога су овакве иницијативе за сваку похвалу, и у својој основи су – као што је показано – библијске.

Човеку је Бог дао Седми дан да се одмори, људи немају право да му га узму. Нажалост, ми у Цркви који проповедамо реч Божију као да смо то заборавили. Чак се нисмо ни прикључили једној таквој иницијативи. Очигледно је да смо превише преокупирани канонима, јурисдикцијама, типицима, затвореним и отвореним дверима… Од академске теологије до неке сеоске парохије не види се никакав двиг у смислу одбране свакодневних, „обичних“ људских права. Поготово је то за академску теологију ‘банална тема’ у мору разноврсних богословских и научних спекулација. С друге стране, високом свештенству су очигледно блискије велике политичке и националене теме. Негде у свему томе се изгубио обичан, мали човек којем је Бог даривао Седми дан.

Родољуб Кубат

https://teologija.net/sedmi-dan-sabat/

Протопрезвитер Јован Радовић: Посветимо сваки свој дан Господу, нека нам прва јутарња мисао буде о Богу!

Tue, 18 Sep 2018 09:39:42 +0000

На који начин чувати друге од себе и примијенити помало заборављено начело чојства које је било врло важно нашим прецима, објашњава нам отац Јован кроз слику Старог и Новог завјета.

Отац Јован је одговарао и на питање да ли је хришћански обичај носити црну мараму и одјећу кад нам се упокоји неко од ближњих и зашто?

“Ипак, нашим упокојенима је најважнија молитва, опијело и молитвени помени јер смрт ближњих је само привремени растанак са нашим драгим покојником“- подсјећа отац Јован.

Отац Јован, одговарајући на питање слушалаца, даје и савјет за одгајање деце. Осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља, савјетује отац Јован.

О томе да ли жена треба да носи мараму у цркви и да се украшава говори нам отац Јован.

На ова и још нека питања наших слушалаца одговоре ћете чути у овој нашој емисији.

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин: Љубав - највећи дар од Господа!

Tue, 18 Sep 2018 09:33:43 +0000

На Светој служби Божијој одговарали су и пјевали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови храмовног хора “Свети Апостол и Јеванђелиста Марко” под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић.

Говорећи о прочитаној јеванђелској причи, началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин је указао на оно што је њена суштинска поука, подвлачећи важност рада на себи, на својим дарованим талентима:

„То нас данашња јеванђелска прича опомиње. Опомиње нас да морамо и да смо дужни да много радимо на себи, јер тако смо створени. Управо то и кажемо у црквеном учењу о човјеку – у учењу теолошком, човјек је створен по слици Божијој, а треба да узрасте у подобије Божије. Дакле, човјек је створен као динамично биће које треба стално да се усавршава, да иде напријед. Дато нам је то нешто, али што је још важније много нам је и задато. Треба много у томе да се трудимо, свако по мјери својим могућности, свако по мјери својих талената, а сви их имамо. Имамо разне и различите таленте, неко има мање или више, али нема оног човјека који нема дарова.”

Отац Мирчета се такође осврнуо и на то да није довољно само добијати дарове, није довољно констатовати таленте, већ да је од велике важности и то да их умножавамо, будући да управо то и значи труд усавршавања у добру :

“Но како смо чули у овој јеванђелској причи, није довољно само да добијамо дарове, већ треба да их и умножимо. Јер ако сачувамо само оно што смо добили – нисмо онда много учинили. Него, дужни смо да оно што нам је Господ дао умножимо – да се трудимо и усавршавамо у добру.“

Отац Мирчета је у свом пастирском обраћању подсјетио вјерни народ да је управо највећи дар који смо примили од Господа – дар љубави, дар спасења, те да не смијемо никада тај најважнији бесцен дар запоставити и изгубити из вида.

“Дакле, нема човјека који нема неког дара и који није обдарен и неким талентом. Често зна да нам изгледа да неки од нас и немају неке дарове, но, заправо најважнији дар од свих дарова имамо сви ! А то је браћо и сестре, дар љубави.

Кад смо читали одјељак из апостолских посланица могли смо између осталог чути и ријечи ‘Као они који ништа немају, а све имају.’ А како то протумачити ? Како то да човјек ништа нема а све има?

Е то да све имамо, значи да имамо све оно што нам је потребно за спасење – што нам је у бити и најважније, ма колико некад немамо ни материјалних добара, ни интелектуалних способности, ни могућности овоземаљских. Али, дакле имамо оно што је највредније, најважније од свега, а то има сваки човјек – свако од нас, то је дар и могућност да се спасемо – то је дар љубави!“ – закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.

Светим Тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио већи број вјерног народа.

У наставку је протојереј Мирчета Шљиванчанин обавијестио и позвао родитеље и дјецу која се још нису уписала у школе вјеронауке, а то желе и намјеравају – да сада то и могу учинити, будући да су школе вјеронауке започеле своју нову школску годину.

Пприсутнима је представљен и подијељен осми број часописа „Црква је живот„ који уређују вјероучитељи Ана Ненадић и Павле Божовић са полазницима старије групе Школе вјеронауке при Саборном храму.

Извор: Митрополија црногорско-шриморска

Протопрезвитер-ставрофор др Димитрије Калезић: Настанак Луче Микрокозма

Tue, 18 Sep 2018 09:31:16 +0000

Излагање протојереја-ставрофора др Димитрија Калезића на тему “Настанак Луче Микрокозма“ које је одржао на научном скупу „Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“.

Звучни запис излагања

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Тројички вијенац подно Ловћена

Tue, 18 Sep 2018 09:29:53 +0000

Излагање протопрезвиетра-ставрофора Гојка Перовића ректора Цетињске Богословије на тему “Тројички вијенац подно Ловћена“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“.

Звучни запис излагања

ТВ Храм: Личност и заједница - 115 година од канонизације преподобног Серафима Саровског

Tue, 18 Sep 2018 09:25:33 +0000

Презвитер др Оливер Суботић: Хришћански етос у доба Фејсбука

Tue, 18 Sep 2018 09:19:18 +0000

-Пред којим се изазовима глобализације налазе чланови Православне Цркве у савременом свету и каква решења постоје за мисију Цркве?

Глобализација је у ужем смислу процес који настаје после Другог светског рата под утицајем формирања великих војно-политичких блокова, економских савеза, широком употребом интерконтиненталних транспортних средстава и развојем информационо-комуникационих технологија. Сматрам да је кључни глобализациони изазов за Цркву временско-просторна компресија, која се односи на превазилажење просторних дистанци и изражена мобилност људи, као и свеопште учешће у сфери глобалних комуникација. И други изазови, попут културне хомогенизације, транстериторијалности и слабљења суверенитета националних држава су важни, али су у неком виду постојали и у претходним историјским епохама, док је временско просторна компресија par excellence глобализациони феномен. Ови феномени несумњиво отварају нове могућности за мисију Цркве, али упоредо стварају и нове проблеме.

-Како се дефинише црквени однос према аспектима глобализације који су неспојиви са подвижничко-литургијским етосом Цркве?

Претпостављам да сте мислили на феномене вредносног релативизма, хедонизма и нехуманог израбљивања сиромашних земаља од стране мултинационалних компанија? У том погледу нема потребе тражити неко посебно решење већ треба дати јасан и недвосмислен негативан став, по могућству у званичној социјалној концепцији. Велики проблем представља и глобални потрошачки етос, који је само споља гледано вредносно неутралан. Тај етос покушава да под своју логику сведе чак и духовни живот – колико само верника данас долази у храмове да би „задовољили духовне потребе“, а не да би остварили свој идентитет у Христу? Или се срећу са свештеником само за „водице“ и сличне требе? А то је ништа друго до верна пројекција потрошачког менталитета на црквени живот који на тај начин поприма сервисни карактер. Такво стање на дужи рок је веома штетно и захтева озбиљну критичку опсервацију.

-На који начин се СПЦ одупире моделу тоталне културне унификације?

Она то чини самим својим бићем. Сетимо се да у историјском смислу Источна Црква никада није имала искушење културне унификације унутар свог организма, што се поготово види у погледу језика богослужења и културних особености сваке помесне Цркве. Наше крсне славе и хришћански обичаји су још једна потврда културне особености једне помесне Православне Цркве. Једино што је међу помесним Црквама на глобалном нивоу у неку руку „унификовано“ јесте исповедање вере – један Господ, једна вера (Еф. 4, 5).

-Може ли се литургијски доживљај поделити и у интернет простору, под условом да поуздано знамо да припада Цркви?

Литургијски доживљај се у виртуелном простору може само делимично пренети из једног једноставног разлога: човек се не може „виртуелно“ причестити. Интернет може помоћи да људе информишемо о литургијском животу, али искуство тог живота се стиче непосредно. Стога виртуелни простор треба јасно одвојити од реалног живота конкретне литургијске заједнице којој одређени хришћанин припада. Форсирање концепта тзв. „електронске Цркве“ који пропагирају неки модернистички кругови да би задобили што више младих је огроман промашај јер заводи људе од основног циља који је сједињење са Христом и активно учешће у животу Цркве.

-Колико је примамљив електронски дневник, блог за хришћански ритам живота?

Лично поседујем електронску презентацију организовану у виду блога (на адреси www.covekitehnologija.com) на којој повремено објављујем своје чланке, предавања, мишљења о одређеним темама. У том смислу сматрам да форма блога може бити веома корисна за православне теологе који повремено треба да објављују своје мисионарске текстове. Свакако да се блог може искористити и за опсервације актуелних тема хришћанског живота које би биле поучне за друге хришћане.

-Да ли Црква треба да користи Фејсбук социјалну мрежу и да ли је она погодна за пренос црквених порука и међуцрквену комуникацију?

Лично нисам склон овој нити сличним социјалним мрежама, из више разлога. Први је чињеница да је реч о пројекту који је у рукама једне корпорације, што ће рећи да она одређује не само садашњи изглед, правила, концепт… већ и будући развој. Да ли ћемо већ сутра поред Фејсбук профила имати, рецимо, рекламне банере на чији садржај не можемо утицати? То нико не може гарантовати. Друго, постоји и проблем креативности и површности комуникације с обзиром да се спроводи на уско конципиран начин који је творац мреже предефинисао. Треће, постоји проблем аутентичности – свако може под произвољним именом да отвори налог на Фејсбуку. Посебан проблем је парадокс повећања асоцијалности чланова социјалних мрежа, који се односи на истовремено приближавање људи који су просторно удаљени, а фактичко отуђење од оних који су у најнепосреднијој близини. Видећемо шта ће време показати у том погледу, али ми се чини да концепт социјалних мрежа већ сада има много недостатака.

-Како апеловати на хришћанску одговорност младих који се све више одлучују да буду отуђени актери виртуелних интернет сабрања, него активни литургијски чланови Цркве?

Једино развијањем здраве литургијске свести. Свештеници су прва и најважнија карика – Христос је тај који призива људе, а ми свештеници морамо да им пружимо све од себе да у подвижничко-литургијском животу своје Цркве осете „Очев дом“ и пронађу свој идентитет. Ту имам и лично искуство – Господу сам благодаран што ми је у почетку хришћанског живота послао изузетног духовника у личности о. Бранка (данас архимандрита Нектарија) Татарина. Друга важна карика су вероучитељи који имају огромну мисију да својим ученицима не преносе само знање већ и један здрав однос према литургијском животу. Веронаука је велика шанса за нашу Цркву да младима пренесе аутентичан хришћански доживљај. Зато је важно да вероучитељ са ученицима, поред радна на часу, заједно буде у храму на молитви и на причешћу. А тек потом да оствари и неки вид електронске комуникације са њима, тиме се посредно даје до знања да је непосредан физички контакт незаменљив. И трећа важна карика јесу академске богословске установе које формирају свештенике и вероучитеље. Овде опет имам лично искуство у погледу огромног значаја Православног богословског факултета у Београду за сопствено теолошко образовање.

-Можете ли нам изнети податке колико грађана Србије учествује у интернет комуникацији, а колико верника активно приступа савременим информационим технологијама?

Према прошлогодишњим истраживањима употребе информационо-комуникационих технологија које је спровео Републички завод за статистику, само половина домаћинстава Србије је поседовало рачунар, а четрдесет посто интернет прикључак. Свакако да је тако мали проценат условљен факторима различите врсте: вишегодишњом тешком економском ситуацијом у нашој земљи, старошћу нације (највећи број корисника интернета увек су млади људи), неадекватном институционалном подршком информатичком сектору. А што се тиче броја православних хришћана који су активни на интернету, субјективан утисак је да он у потпуности зависи од старосне доби: млади су потпуно активни, а старији готово неактивни.

-СПЦ је аргументовано критиковала тзв. „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане, што је наишло и на подршку светских организација које се боре за право на приватност уз нескривено одушевљење што се српски народ, толико медијски оцрњен задњих година, бори са својом Црквом за своја електронска права. Зашто је опасан тзв. „информациони тоталитаризам“?

Не можемо говорити о тоталитаризму у историјском, правно-политичком смислу који је дефинисан помоћу тачно одређених друштвених параматера, али можемо у смислу тоталног покривања информационог спектра у једном друштву, било да је реч о тоталном електронском надзору популације, контроли над мас-медијском сфером или њиховој комбинацији. Биометријски системи које сте поменули су само једна карика у сложеном ланцу. Друштво под надзором не рађа слободне људе, већ конформисте и ту је основна опасност која се тиче слободе и дигнитета личности и могућности њене спонтане делатности у друштву.

-Познато је да је СПЦ Жичким апелом актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана Србије у контексту биометријских система идентификације. Да ли су ови закључци и данас актуелни и колико су утицали на недоумице верника и осталих грађана?

Закључци који су пре шест година донети у Жичи су и дан-данас актуелни уколико се контекстуализују. Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезно узимање биометрије од грађана још пре три године. У Србији је стање у том погледу неодређено – СПЦ јесте извојевала једну важну битку на пољу приватности, али је свест о значају приватности међу нашим грађанима на веома ниском нивоу. Мишљења међу верницима се, нажалост, често крећу између два екстремна пола: један је површна релативизација значаја борбе за приватност, а други је подизање претеране панике без трезвеног промишљања.

-Може ли се подвући јасна граница када „електронска демократија“ престаје да буде један од саставних концепата информационог друштва, а када угрожава слободу и критичку мисао у технолошкој цивилизацији?

Мера је положај човека – уколико је он скрајнут, подређен неком безличном циљу или му се намеће неко технолошко решење, онда се налазимо на клизавом терену, ма чиме се исти правдао. Информационо друштво данашњице у великој мери постаје информационо-контролисано друштво под утицајем некритичког модернизма, процеса релативизације приватности, наметањем културе безбедности у императивном смислу, дехуманизоване рационализације и оним што неки аутори називају доктрином „фискалног детерминизма“, која се ослања искључиво на смањење трошкова. Потребно је вратити човеку место које му припада, а то није једноставан задатак, захтева мобилизацију свих мислених капацитета једног друштва.

-Црква је преузела цивилизацијску одговорност и покренула питање друштвене одговорности осталих институција и академске заједнице. Да ли је за проширивање базе података у Србији потребна масовна сагласност грађана, отварање јавне дебате и дискусија, обзиром да се планирају масовне централизоване базе података у будућности?

Јавна дебата у погледу питања која сте навели је свакако потребна и логично је да постоји у свим савременим друштвима која негују права и слободе грађана. У Србији та јавна дебата још увек није на задовољавајућем нивоу, али је приметно да се појављује све више припадника академске заједнице који препознају важност ове проблематике. Није наодмет поменути и огроман значај формирања Покрета за електронску приватност, који води познати информатички стручњак Александар Арсенин. Та грађанска иницијатива је покренула нека важна питања у широј јавности. Проблематиком афирмације и заштите приватности примарно и треба да се баве таква удружења и академска заједница, док је Црква ту да пружи подршку.

-При Архиепископији београдско-карловачкој постоји Центар за проучавање и употребу савремених технологија, који је јединствен у православном свету. Које су досадашње заслуге овог Центра? Многи су били затечени авангардним покретањем овог питања.

Чланови поменутог Центра су у протекле три године били активни на више поља. Поменућу само најважније: учешће у великом броју стручних скупова на тему употребе информационо-комуникационих технологија, стратегија сигурности и безбедности информација у савременом друштву, ангажовање у Радној групи за ћирилични интернет домен Србије, израде критичких опсервација у погледу предлога неких законских решења. Посебан куриозитет је што су наши стручни сарадници ангажовани на потпуно добровољној основи.

-На који начин Црква може да утиче на почетак преображаја Србије у институционалном погледу подсећајући на етос жртве за другог који је вечити одговор хришћанина на изазове времена? Како у потрошачкој цивилизацији крајњег индивидуализма афирмисати видовдански етос?

О томе сам говорио пре две године на отварању Видовданског сабора на Љубићу. Глобално потрошачко друштво нас моделује као људе са својим потребама, материјалним и духовним, које је потребно задовољити, док се наш ближњи у тој поставци слабо примећује. Хришћанство, са друге стране, говори о ближњем као кључној шанси за спасење. Конкретан пример: свако од нас ће током седмице наићи на макар једног човека у оскудици, материјалној или духовној. Потрошачка свест ће поћи од тога да је то његов проблем, или у најбољем случају, да има неко други ко брине за социјално угрожене слојеве становништва. За хришћанску свест, међутим, тај човек је онај за кога ће се дати одговор на Страшном Суду и одмах се поставља питање шта смо учинили да га нахранимо, оденемо, заштитимо или макар утешимо. Заборавите велике институционалне „пројекте“ ако на микросоцијалном плану не изведемо ову кључну трансформацију на плану свести српског народа који себе у највећем проценту сматра православним. То је видовдански етос у времену глобализације – етос пожртвованости за ближњег у свакој животној ситуацији. Тај етос је гарант нашег опстанка овде, али и путоказ за живот вечни.

Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму

Tue, 18 Sep 2018 09:12:46 +0000

Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери.

Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“.

Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве.

Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка.

Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу.

Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1]

Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне.

Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи.

Извор: Теологија.нет

Свештеник Јарослав Драгун: О херојима нашег доба

Tue, 18 Sep 2018 09:09:41 +0000

– Шта кажу лекари?

– Дете се налази на граници између живота и смрти. Све се десило изненада. Симптоми нису јасни. Нема дијагнозе. Његова судбина је у Божијим рукама.

– Има ли цркве у вашем селу? Посећујете ли је?

– Цркве има, али ја у њу не идем. Мене цело село познаје. Нарочито жене. Дешавало се да зађем у наш храм, а све жене крену да ме прате: те какву сам свећу узела, те коме ћу је запалити. Живцирам се. Идем у другу цркву. У граду.

– Дуго радите у дому здравља?

– Дуго, почела сам одмах после факултета. Познајем скоро све овдашње породице. Знам која има каквог мужа, децу, са каквим се проблемима сусреће, колико је абортуса извршила.

– А да ли сте сами спроводили абортусе? – питао сам директно.

– Не. Има већ три године како сам престала. Доста је било. Ја то више не радим, али сам принуђена да их шаљем у градску болницу, – поникла је главом и окренула се ка прозору.

– Ни лекове у том циљу не преписујете?

– Ни њих.

Ту сам се ја помало осоколио. Та жена је једини гинеколог у целом округу са неколико хиљада насеља, која је сакупила храбрости да престане да ради абортусе. Цена те одлуке је висока. Нећеш добити ни диплому, нити проћи стажирање ако не направиш ниједан абортус. Стога се сваки медицински радник у области гинекологије неизбежно суочава са гласом своје савести. Апсолутна већина њих – дезавуираних на медицинском факултету од стране њихових професора који су поникли у комунизму где је све врвело од абортуса – просто ућуткују тај глас у себи када својим очима угледају абортирано дете током операције. Како године пролазе, њихове душе се покривају леденом опном цинизма и срца таквих гинеколога, која су некад осећала живот у мајчинским утробама, постају безосећајна попут камена.

Моја сапутница је била изузетак од тог општег правила. Она је одлучно, упркос мишљењу колега и медицинске јавности, пробудила у себи остатке савести и ослободила се из те ђавољске замке. Такви, као она, су узели подвиг на себе. Они су хероји нашег доба. Хтео сам да се исправим у став мирно и затегнем горње дугме на оковратнику.

– А хормоналну контрацепцију такође не преписујете?

– То преписујем. А шта је у томе лоше? Она спутава овулацију. До зачећа не долази. То је и у упутству за лек написано, – уверено је одговорила.

Нажалост, на читавом свету не постоји хормонална контрацепција која би могла у потпуности да заустави овулацију. То је апсурд. Како би жена елиминисала овулацију и обманула своју Богом даровану природу, она треба да прими огромну количину хормона, што би изазвало озбиљне проблеме у њеном организму. На пример, увелико би почеле да јој расту длаке на лицу, као код мушкараца, и друго. Не постоји хормонална контрацепција без абортивног ефекта. Иако чак и на кутијама лекова може писати супротно. То је лаж и маркетинг глобалних фармацеутских компанија. Цела истина о хормоналној контрацепцији се може наћи на медицинском сајту: http://contracepcia.com/, са којим сам упознао несрећног гинеколога.

Бедна жена је седела погнуте главе у шоку од тих података. У души се мучи савест, у очима сузе покајања, а речи пуне разочарања.

Ћутали смо.

– Каквим именом ћемо крстити дете? – упитао сам, разумевајући да је неопходно да пожуримо у ургентни центар.

– Молим?.. Име? – ослободила се својих тешких мисли и оживела. – Оче, сами изаберите.

«Ето, опет… – помислио сам. – Опет на мене пребацују одговорност». Већ сам једанпут изабрао име за крштење детета у ургентном.

– Не, ја то не могу, ви сте мајка, – рекао сам одлучно.

– Оче, инсистирам, – рекла је докторка још одлучније и њен сурови поглед ми је ставио до знања да би било бескорисно спорити даље. Претпостављам да је тиме што је препустила свештенику да изабере име детету хтела да покаже скрушење пред Богом и да на свој начин посвети свог малишана Свевишњем.

– У реду. Хајде онда да га назовему по свецу. Кога данас Црква прославља? – ушао сам у православни календар на телефону. – Аха. Ето, на пример, Великомученик Теодор Стратилат. Слажете се?

– Да, слажем се, – потврдила је тужна мајка, док смо се пели на спрат где се налази интензивна нега.

Потом су уследиле честе исповести, сузе и причешћивање Светим Тајнама, усрдно посећивање богослужења у нашој болничкој капели, стални записи за проскомидију о тешко болесном дечаку Теодору, њено усредсређено молитвено лице. Она је свог дечака измолила од Бога.

До тог тренутка су Феђу већ превели из интензивне неге у болничку собу. Истини за вољу, дијагнозу још нису поставили. Посећивао сам их неколико пута, причешћивао дечака. Очекивало се дуго лечење, али опасности по живот више није било. Почели су да се опорављају.

А потом су нестали.

«Слава Господу! Значи пустили су их из болнице», – схватио сам и изнова се порадовао великом човекољубљу Божијем!

Извор: Православие.ру