Живе речи утехе: Живе речи утехе

Георгије В. Флоровски: Богословске тензије међу хришћанима

Thu, 16 Aug 2018 15:57:11 +0000

Од памтивека је било уобичајено да се човек у невољи или оскудици позове на Бога, окрене религији. Религија или вера нису биле посматране само као бег или утеха, већ и као упориште снаге и инспирације. „Потрпи (стрпљиво чекај) Господа, јуначи се и снажи се, срце моје, и потрпи Господа.“ (Пс 26, 14) И управо је религија била та од које су људи у прошлости очекивали коначан одговор на све њихове тензије, проблеме и крваве раздоре. Хришћанство је посебице било посматрано као исходиште и чувар мира и слоге – и тако је и било. „И на земљи мир.“ То је био возглас који највише запањује и могуће је да је често био криво схваћен. Јер он је, у ствари, био предговор и увод животу туге и боли, распетом животу напаћеног роба, „човека туге“. Једини пут ка истинском миру је пут крста. За нас се пројави као страшни шамар када у свом унутрашњем разочарењу откријемо да је свет религије, и пре свега хришћанства, такође увучен у ток дезинтеграције; врло је мало мира и мало слоге у хришћанству. Ниједна религија није општеприхваћена. И хришћанство је унутар себе подељено. Како хришћанство може „овоме свету“ да поврати његово здравље и мир, кад је и само увучено у исте проблеме хаоса и конфликта? У оваквом, поремећеном свету појединац је присиљен да бира, да заузима страну, тј. да пропагира стање подељености.

Требало би да говорим о „богословским тензијама“… У модерно време врло је распрострањено и често сугерисано мишљење да је управо богословље првенствено одговорно за тензије и поделе унутар цркве, и на ширем подручју религије. Вероватно та предрасуда преовлађује у многим круговима и у наше време, такође. Често је сматрано да су „тензије“ и поделе управо биле инициране у моменту када је црква или, боље речено, када су њени поглавари и учитељи одлучили, тј. покушали да учврсте и формулишу веру. Када би само још једном људи могли да побегну у царство личне религиозности (како се сматрало), сва неслагања би била превазиђена. Религија и доктрина (прецизније, богословље) су у наше време, обично, супротстављене. Народ са црквених клупа понекад сматра да би био уједињен унутар свих историјских граница да није био спречен од стране оних на проповедничком месту, који их заводе раздељујућим „доктринама“. Просечан верник је уверен да чувену Гетеову изреку такође примени на свет религије: „Све теорије, тј. доктрине, сиве су и досадне, али дрво живота је увек зелено.“ Дакле, управо у овој тачки расте основна сумња. Берђајев је недавно навео да је, уствари, сив и досадан управо овај наш садашњи живот, и да једино у теорији (theoria), тј. у созерцању можемо поново открити размере истине. Та је сугестија, свакако, од помоћи.

Међутим, пре свега, у свету „личне религиозности“ („непосредног“ религиозног искуства) сусрећемо се са управо безнадежним „мноштвом религијских искустава“ које избегава било какву интеграцију и стара се да не дође ни до каквог јединства. Слобода „личне религиозности“ је основни чинилац поделе и поремећаја нашег духовног живота. Јединство и „слога“ могу се једино постићи на подручју доктрине. Говорећи историјски, у хришћанској цркви, богословље је обично узимано као помоћно средство, као штит од унутрашњих проблема слободног искуства, једини начин да се превазиђу магловитости непосредног доживаљаја. Схизме, иако су се неизбежно одразиле на учење, по правилу не настају у царству доктрине. Стабилна доктрина је обично захтевана само да би спречио даљи распад заједнице и једномислија. Она није била само чвраста ментална и духовна дисциплина (иако је и дисциплина неизбежна).

Понудио бих једну паралелу? Стојимо испред капије града, Града Божијег. Капија је закључана. Претпоставимо да један од нас има кључ, а други мапу ограђеног града. Са својим кључем, ја могу откључати капију и ући. Но, без мапе, бићу изгубљен. С друге стране, ни једна мапа нам неће помоћи уколико уз помоћ кључа не уђемо у град; са свим својим одличним познавањем мапе, остаћемо напољу. С једне стране, наравно, кључ је много вреднији од мапе. Али, најбоље решење би, свакако, било да имамо обоје. Поређење је, сигурно, недовољно. Доктрина је, свакако, мапа. У сваком случају, велика је несрећа уколико се мапа криво протумачи. Но, може бити и од огромне важности и вредности у рукама верујућег ходочасника. Доктрина није самодовољан систем, који може заменити искуство, али јесте мапа, водич, сапутник. Као што нема смисла изоставити мапу, тако нема смисла ни држати мапу у рукама и остати код куће.

У сваком случају, ми већ живимо у време богословског буђења. Богословље је у наше време ослобођено, због огромног призива које чини, растућем броју верник и (бого)тражитеља широм света. Нема потребе да оправдавам ове тврдње. Оне су већ потврђене од стране велике групе људи у свим црквама. Истина је да је први исход садашњег повратка богословским истраживањима растућа тензија и нови облик међусобног отуђивања који се неочекивано пробија кроз многе традиционалне границе. Нада у лак договор је опет осујећена.

Али, пре него што наставимо, да упутимо сами себи једно значајно питање: шта ми заиста намеравамо са својим напором да разрешимо већ постојеће „тензије“? Да ли, заиста, замишљамо искрсавање једног уједначеног система општих убеђења, у коме ће на свако питање постојати адекватан одговор, а за даља испитивања, неспоразуме и неслагања више неће бити простора? Настојања овог типа су недавно изложена са поражавајућим исходима; тензије нису попустиле, већ су неке нове веома болне тензије придодане савременом хаосу и очајању. Принуђени смо да најискреније преиспитамо сопствене намере: да ли заиста мислимо да све тензије треба разрешити и све разлике изгладити? Ја не проповедам релативност. Но, ма колико парадоксно и претећи деловала његова мисао, Паскал је вероватно био у праву када је говорио о философима и трагачима за истином, да „они искрено верују да трагају за спокојем, а уствари траже само узбуркавање“. Није ли верски неспокој обично симптом и предзнак духовног здравља? Inquietum est cor nostrum. Није ли наш живот неизбежна потрага? Потрага за истином, свакако. Но, како је истина по својој суштини бескрајна, чак и откриће апсолутне истине не би искреног трагача ослободило даљег испитивања и потраге са свим немиром и болом који они носе. Духовни живот је по својој суштини динамичан. Да ли је живот заиста могућ без проблема, ризика, несугласица и разилажења? Философија настаје са „уптаношћу“ или изненађењем и прераста у озрачје aporia. Религија настаје са почетним „страхом и трепетом“ и прелази у зону мистичности. Мистика је, свакако, у многоме озрачје религије. Мистерија Бога очигледно превазилази сво знање и разумевање, и коначна истина не може бити одговарајуће обухваћена никаквим ограниченим језиком.

Богословље је обавезно да начелно и пре свега буде „апофатичко богословље“, само символ недокучиве тајне Бога, онолико колико је стварно откривена од самог Бога људима. Простор за потрагу не може бити укинут унутар религије, он је већ имплициран у исконско растојање, тј. „тензије“ између Бога и човека, Творца и створења, Спаситеља и недостојног слуге, који човек очигледно јесте. Зар није религија, по својој суштини, „напет однос“ између Бога и човека? Заиста, постоји двострука „тензија“, проистекла из двоструке „позиције“ човека – као створења (Божијег) и као грешника, и оне се морају пажљиво разликовати. Не можемо избећи потрагу, управо зато што коначна Истина није непокретни „свет идеја“, него „жива Личност“, и право познавање Истине није изучавање неких самобитних претпоставки и њима својствених дијалектика, већ је оно „лични сусрет и непрекидан однос са живим Богом“.

Крајњи циљ вере (пре свега, хришћанске вере) је управо свети човек и света заједница, тј. света црква, а не само свети систем (учења). Свакако, морамо разликовати неизбежнe и здраве „тензије“ потраге, психолошке тензије, тамо где оне постоје, и патолошке које су саставни део нашег греха, који нам јесте отпуштен, али још увек не и у потпуности искорењен. У нашој садашњој пракси, здрава дијелектика трагања је још увек опасно угрожена дијалектиком заблуде. Још увек припадамо палом свету: јесте већ искупљен, али не и преображен. Било би претенциозно покушати да у кратком есеју закључимо преглед тренутне богословске ситуације у свету. И није за појединца, било да је теолог или свештено лице, да предлаже коначна решења. Но, ову последњу изјаву, тј. предлог, осећам да имам право да изнесем. Тренутно стање богословља, са свим његовим унутрашњим тензијама на богословском пољу много више обећава од богословске равнодушности недавне прошлости са свим њеним моралистичким, естетским и психолошким прибежиштима. Данас смо коначно схватили и разумели да појединац једноставно не може избећи истинску богословску потрагу и дискусију. Разлог томе је управо наше поновно откривање животне важности доктрине за веру, тј. откриће да је вера по својој суштини доктринарна. Вера није више само „побожно осећање“. Учење је њен саставни део, ако не чак и њена основа. Немци би рекли: Вера није само Erlebnis, него је управо eine Erfahrung. Но, због тога није мање „лична“. Ово поновно откриће истинске димензије богословља је можда највеће обећање нашег проблематичног времена, иако не обећава нити брз нити лак опоравак. Но, може нам помоћи да поново сјединимо делиће наше искривљене хришћанске традиције у нову синтезу која би истовремено била и опоравак једномислија првобитне цркве.

Историја хришћанске доктрине је дуго времена изучавана и посматрана само као историја погрешака, историја непрестаних формулација непосредног „искуства“. Хајде да се подсетимо како је ова дисциплина заживела и са чије стране је установљена. Још увек смо под утицајем Баура и Харнака, чак и кад поричемо њихов ауторитет или се због нашег верског стајалишта од нас то очекује. Обично сви почињемо од њихових схема, чак и у сврху побијања. Но, то је погрешан почетак. Њихов приступ је потпуно небогословски.

Подсвесно, ми још увек проучавамо историју доктрине као историју философије и самим тим смо осуђени да мимоиђемо суштину. Јер ни богословље, ни доктрина нису философија. Они нису спекулација на верске теме и проблеме, али не искључују ни богословско расуђивање. Али почињу озбиљно и недвосмислено са откривењем – не са урођеним „откривењем“ истине у људском уму, него са конкретним Откривењем у историји, са истинским сусретом. То је лични догађај – не зато што је то приватна ствар која се тиче само људских личности, већ је то самообелодањивање и изазов божанске Личности, личносног Бога. Хајде да размотримо наша богословска убеђења у овом новооткривеном светлу, размотримо их на нивоу животног Божијег изазова. И вероватно ће нам, историја хришћанске доктрине, зачета и извођена на овај начин, обезбедити врло битну мапу Обећане Земље. „Тензије“ неће бити моментално уклоњене али ће повратити свој првобитни смисао и значење.

Дозволите ми један лични предлог: предложио бих да излаз из тренутне конфузије и пут у бољу будућност, неочекивано, иду преко прошлости. Поделе могу бити превазиђене једино кроз повратак једномислију ране цркве. Јер тада није постојала једнообразност, али је постојало једномислије.

Извор: Теологија.нет

Епископ крушевачки др Давид: Проблеми савременог доба

Thu, 16 Aug 2018 15:30:44 +0000

Преподобни Пајсије Светогорац: Кроз пост и бдење се разоружава ђаво

Wed, 15 Aug 2018 14:38:03 +0000

Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу и потребу за њом. Наравно, човек треба да се уздржава имајући пред собом узвишени духовни циљ. Ако се уздржава, како би се ослободио отрова и сувишне масноће, опет се стара само за своју телесну добробит. Тада подвиг личи на јогу. Нажалост, питање подвизавања гурнули су устрану чак и људи Цркве. „Треба да поједем“, кажу, „своје оброке, да уживам и у овоме и у ономе, јер Бог је све то за нас створио.“ Знате ли шта ми је једном приликом, за неком трпезом, рекао један архимандрит? Нисам могао да се присилим да једем више него што сам навикао, а он је топриметио, па ми рече: „Ко уништава храм Божији, разориће њега Бог“ (1 КорЗ, 17). „Да ниси то можда наопако разумео?“ кажем. „Да ли се то односи на блудничење, или на подвизавање? Тај цитат се односи на оне који блудничењем и злоупотребама разарају храм Божији. То се не односи на оне који се подвизавају из љубави према Христу.“ Али видиш, он је и даље повлађивао својој помисли и наставио да говори: „Треба да једемо, како не бисмо разорили храм Божији.“ Други ми опет, после своје посете једном манастиру, рече: „Био сам у једном манастиру и монаси су се разболели од превеликог поста. Јели су искључиво боб и пасуљ са уљем. Ето, то раде, мој оче, пост и бдење.“ Шта да кажеш? Такви људи не желе да се било чега лише. Једу своје оброке, воће, слаткише, а после, како би себи нашли оправдање, оптужују друге који се подвизавају. Никада нису окусили духовну радост подвига. Други ти опет каже: „Треба да попијем толико и толико шоља млека. Постићу на Четрдесетницу, а после ћу да надокнадим, јер морам да узмем толико и толико беле хране.“ Није у питању потреба његовог организма, него то каже само да би повлађивао својој помисли, да је то на месту и да није грех. Ма грех је и помислити тако нешто. Докле иде човеков разум? Да је у реду да надокнади оно што му је недостајало током поста, који је одредила Црква. Како онда Свети Дух у њему да остане?

А да видиш само, колико усрдности поседују неки очеви породица! Пође једном да се исповеди један од њих, изузетно простодушан, који је имао деветоро деце, а духовник му рече да приступи причешћу. „Али, како да се причестим?“ каже. „Стављамо мало уља у јело, јер радимо и ја и деца.“ „Колико деце имаш?“ упита га духовник. „Деветоро.“ „Колико уља стављате у јело?“ „Две кашике.“ „Па колико онда уља стигне теби, мој несрећниче?“, рече му духовник, „иди ти само да се причестиш!“ Било их је једанаесторо и јели су две кашике уља сви заједно, а њега је мучила помисао!

Упознао сам мирјане који су кроз подвиг доспели до светости. Ето, нема томе много година, како су на Светој Гори неко време радили један мирјанин и његов син. После тога је искрсао добар посао у њиховом родном месту и отац беше одлучио да оде, да поведе са собом и сина, како би цела породица била на окупу. Међутим, његовог сина беше привукао монашки подвижнички живот и, пошто је са подвижничким животом упоредио живот у свету са свом његовом тескобом, није хтео да пође за оцем и да се врати у свет. „А ти, оче, пошто имаш и друге деце“ рече му, „остави једно у Градини Пресвете Богородице.“ Пошто је он остајао при своме, отац је био принуђен да га остави. Момак је био неписмен, али веома осећајан, усрдан и простодушан. Себе је сматрао недостојним монашког пострига, пошто је мислио да не би био у стању да одговори на све монашке дужности.

Пронађе неку малу колибу, коју су некада користили за стоку, затвори камењем врата и прозоре, а остави само један округли отвор кроз који је могао једва да се провуче и који је изнутра затварао некаквим прастарим капутом, који беше пронашао. Ни ватру није палио. Чак су и птичја гнезда и животињске јазбине биле боље од тог његовог пребивалишта. Али толико радости колико је та душа поседовала не поседују заједно сви они који живе у богатим палатама, јер он се борио за Христа и Христос је био поред њега, не само у његовој колиби, него и у његовој духовној кући, у његовом телу, у његовом срцу. Зато је живео у рају. Из свог боравишта би повремено излазио и свраћао у ову, или ону келију, где су оци имали баште и потребу да им неко помогне око ње. Помагао им је у послу, а они су му давали по мало двопека и по коју маслину. Ако му нису дали да ради, није узимао благослове. Благослове које је узимао, требало је да плати двоструким радом. Наравно, његов духовни живот познавао је само Бог, јер је свој живот проводио тихо и једноставно. На основу једног догађаја, о коме се причало, могло се много разумети. Једном је свратио у неки манастир да упита када је Велика Четрдесетница – иако је за њега готово цела година била Велика Четрдесетница – а потом је отишао да се затвори у своје гнездо. Беше прошло готово три месеца, а он није ни опазио. Једнога дана изиђе и оде да пита у манастир када је Васкрс. Присуствовао је служби, причестио се на божанственој Литургији, а затим пође са оцима за трпезу. На трпези угледа црвена јаја. Зачуди се и упита једног од братије: „Је ли то већ Васкрс?“ „Какав Васкрс?“ одговори му брат, „Сутра је Вазнесење!“ Он је дакле, провео у посту читаву Велику Четрдесетницу и још четрдесет дана до Вазнесења! Тако се подвизавао све док му није куцнуо смртни час. Мртвог га је пронашао један ловац два месеца пошто је умро, обавестио је полицију и лекара. Тај лекар ми је рекао: „Не само да није заударао, него је, напротив, одисао миром.“

Деца и пост

– Старче, дa ли деца.од пет-шест година треба да посте пре причешћа?

– Треба бар вече пре тога да једу на уљу. Међутим, то зависи од духовника, Најбоље је да мајка за то пита духовника, јер може бити да дете има некакав здравствени проблем, па мора, на пример, да пије млеко.

– Колико дете треба да пости, старче?

– Ако је снажно и здраво, може да пости. Иначе сада има много посне хране. Некада су деца постила и по цео дан су трчала и играла се, али су више пута узимала оброке. У Фараси, за време Велике Четрдесетнице, сви су се, и стари и млади, придржавали „деветог сата“.[ii] Родитељи су сабирали децу у Кастру[iii], давали им играчке да се играју, а у три сата после подне, када би зазвонило звоно за Литургију пређеосвећених дарова, одлазили би да се причесте. Свети Арсеније је имао обичај да каже: „Деца се не сете хране када се играју по цео дан, А сада када им још и Христос помогне, како да не издрже?“

И одрасли када не посте, коре сами себе видећи да деца посте. Када сам био мали и дуже времена радио са мајстором у некој кући па смо тамо и обедовали, средом и петком сам одлазио кући да обедујем, јер они нису постили. Једном приликом, била је среда, послужили су ме баклавом. „Најлепше хвала“, рекох им, „али ја, данас постим.“ „Види ти њега“ рекоше, „мало дете па пости, а ми одрасли једемо!“

Усрдни пост

– Постећи човек показује своје добровољење. Из усрдности се подвизава и Бог му помаже. Али ако то чини на силу и каже: „Шта да радим, петак је, па је ред да постим“, мучиће се. Међутим, ако му је јасан смисао поста и ако пости из љубави према Христу, радоваће се. „На овај дан“, треба да помисли, „Христос је био распет: ни воде Му нису дали да попије. Давали су му сирће. Ни ја нећу пити воде целога дана.“ Ако то чини, онда ће осетити у себи узвишенију радост од онога ко попије најукуснији освежавајући напитак!

А видиш, многи мирјани ни на Велики Петак не могу да посте, чак ни на тај један дан. Али пред неким министарством могу да седе по цео дан и штрајкују глађу због неког ћефа, да нешто постигну. Тамо их бодри ђаво. То што чине је самоубиство. Други пак, када дође Васкрс, радосно и из све снаге поју „Христос воскресе“ јер ће добро да једу. Личе на Јудејце који су Христа хтели да начине краљем, јер их је нахранио у пустињи[iv].

Сећате ли се шта каже Пророк? „Проклет био ко немарно ради дело Господње.“ (Јер. 48,10) Једно је када неко има добру вољу да пости, али не може, јер му, ако не једе, дрхте ноге, пада у несвест не помаже му, дакле, његова издржљивост, или здравље итд. – а друго је када има снаге и не пости. Где је онда добра воља? А жалост онога који жели да се подвизава, а не може, надомешта подвиг и он има већу плату од онога ко има одважности и подвизава се, јер тај осећа и задовољство. Данас је дошла једна сиротица од неких педесет пет година сва уплакана, јер не може да пости. Муж се од ње развео. Имала је једно дете и изгубила га у саобраћајној несрећи, па је остала сама. Мајка јој је умрла, нема где ни да станује ни где да се храни, па је узимају жене да им ради за стан и храну. „Имам велики грех на савести, оче“, рече ми та сиротица, „јер ништа не радим: а најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад ми средом и петком дају посну храну, али често ми дају мрсну, а ја сам принуђена да је једем, јер се исцрпљујем и не могу да стојим на ногама.“ „Једи“, рекох јој, „ако не можеш да издржиш.“ Човек треба да испита своје могућности. Ако види да не може да издржи, нека поједе још нешто. „Измери самога себе“ каже преподобни Нил.

– Како су некада, старче, жене по селима издржавале ништа неједући од белог понедељка све до суботе светог Теодора? А имале су толико посла, кућа, деца, стока, њиве, како су то могле да издрже?

– Са помишљу да је субота близу, или су можда говориле: „Христос је постио четрдесет дана[v], шта је онда за мене да постим једну седмицу?“ А затим, биле су простодушне и зато су издржавале. Ако је неко простодушан, и поседује смирење, прима благодат Божију, смирено пости и храни се божански. Онда му Бог дарива снагу и велику издржљивост у великим постовима. У Аустралији је један младић, од око двадесет и седам година, доспео дотле да не једе ништа двадесет и осам дана. Његов духовник га је послао мени да ми то каже. Био је веома благоверан и поседовао је подвижнички дух. Исповедао се, редовно одлазио у цркву, изучавао отачке књиге, а највише Нови Завет. Једнога дана, када је у Јеванђељу читао како је Христос постио четрдесет дана, много се потресао и помислио: „Ако је Господ, који је био Бог, као безгрешан човек, четрдесет дана постио, шта треба да чиним ја, као толико грешан човек?“ Зато је затражио благослов од свог духовника да и он пости, али му није поверио своју помисао да хоће да не једе ништа четрдесет дана. Почео је дакле са постом на бели понедељак, прешао је и Крстопоклону недељу, а ни воде није пио, иако је радио у фабрици и посао му је био тежак – слагао је сандуке. Када је доспео до двадесет и осмог дана, осетио је благу вртоглавицу док је радио и зато је мало сео. После је попио чај и појео један двопек, јер му је пало на памет да би га, ако се онесвести, пренели у болницу, а онда би се уверили да му се то догодило од поста, па б.и рекли: „Ето видиш, хришћани умиру од поста.“ „Старче“, рече ми, „после поста од толико дана, гадила ми се храна, али сам себе присиљавао да једем бар нешто, како бих могао да радим.“ Али га је мучила помисао што није испунио свих четрдесет дана и то је рекао своме духовнику. Он му је са расуђивањем рекао: „И толико колико си постио, сасвим је довољно. Немој да имаш помисли.“ Потомта је послао код мене, како не би остала да га мучи још нека помисао. Да бих био сигуран да су му мотиви били чисти, упитах га: „Јеси ли се заклео да ћеш да постиш четрдесет дана?“ „Нисам“, рече. „Када си од свог духовника узео благослов за пост, зар ти тада није пало на памет да му повериш своју помисао, то јест, да намераваш да будеш у потпуном посту четрдесет дана? Да ниси можда сакрио ту, тобож’ добру помисао, како би по својој вољи постио четрдесет дана?“ „Нисам, старче“, рече. Онда му рекох: „То сам, разуме се, знао, само сам те питао како би сам разумео да имаш небеску плату за оне дане што си постио, а било их је сасвим довољно и немој да будеш узнемирен што ниси могао да издржиш четрдесет дана. Други пут, међутим, треба да кажеш духовнику и своје добре помисли и све добро што кријеш у свом срцу, а духовник ће просудити да ли треба да се упустиш у такав подвиг, или не.“ Пошто је поседовао велико смирење, захваљујући смиреним помислима, које је неговао, и пошто је у тај пост ушао са великом усрдношћу Христа ради, Христос га је због тога ободрио Својом божанском благодаћу. Да је неко други започео такав пост, можда би из чистог егоизма рекао: „Зашто и ја да не постим тако, ако је то могао да учини Христос?“ Постио би само дан-два и срушио би се. Тада би му се и ум помрачио, јер би га напустила благодат Божија, па би пожалио што је учинио и онолико напора, колико је учинио. Могао би чак доспети и до тога да каже: „Шта ми је то требало?“

Човек кроз пост постаје јагње. Ако постане звер, то онда значи да подвиг, који је започео, или превазилази његове моћи, или се подвизава из егоизма, па зато не добија помоћ од Бога. Међутим, пост понекад чини питомим и смиреним чак и дивље животиње и звери. Можеш их видети како прилазе човеку када су гладне. Инстинктивно осећају да ће угинути од глади, међутим, ако се приближе човеку и потраже храну, можда им се ништа неће догодити. Видео сам вука који је био као јагње, јер је био гладан. Сишао је једне снежне зиме у наше двориште. Изашао сам са братом да нахранимо стоку. Носио сам и фењер. Мој брат је узео цепаницу и ударио га њоме, али он уопште није реаговао.

Ако човек не доспе дотле да што год то било, чини из љубави према Богу и према ближњему, само губи време. Ако пости и има горду помисао да чини нешто важно, узалуд пости. Он је после тога само као празан шупљи казан у коме не може ништа да се чува. Сипај унутра воду, мало по мало, сва ће истећи.

Задовољство због лаганог стомака

– Када се човек не уздржава, оптерећују га читаве наслаге. Али, ако се уздржава и једе само онолико колико му је потребно, организам то троши и ништа не одлаже у наслаге.

Разноврсност исхране истеже стомак и повећава апетит, али може да изаЗове и горушицу. Ако на трпези има само једно јело и није превише укусно, можда га нећемо ни појести, али ако је укусно и отвара прождрљивост, можда ћемо појести мало превише. Али ако се на трпези нађе риба, супа, пржени кромпир, сир, јаја, салата, воће и слаткиши, човек би да поједе све, па и још да затражи. Све то отвара апетит, јер се једно слаже преко другог. И видиш, човек без видљивог разлога не „вари“ овога, не подноси онога, а сироти стомак подноси и трпељиво вари све што у њега убацимо. Јесмо ли га икада питали да ли све то вари и подноси? Стомак, значи, који нема разума, превазилази нас у врлини и бори се да свари све. А ако се једна врста хране не слаже са другом, посвађају се када уђу у стомак и шта ће он јадан тада? Онда настаје осећај тежине у стомаку.

– А како човек, старче, да прекине са навиком да много једе?

– Треба мало да прикочи. Немој да једеш нешто што ти се допада, како не би превише отворио прохтев за јелом, јер се „штала“ полако шири. Стомак онда, као зли „порезник“, како каже авва Макарије[vi], стално тражи све више и више. После обеда си сит и задовољан, али после тога би да спаваш, не можеш ништа да радиш. Али, ако једеш једну врсту хране, то ти помаже да пресечеш прохтев за јелом.

– Ако постоји разноврсна храна, али у малим количинама, да ли и онда, старче, имамо исти проблем?

– Е, проблем је поново исти, само су мање… странке и не могу да формирају владу!… Када је разноврсност велика, то је као да су се сабрале многе… странке у стомаку, па једна странка нервира другу, каче се међусобно, почиње туча и опет… проблеми са варењем…

Извор: Православие.ру

ТВ Храм: Личност и заједница - У зноју лица свог, јешћеш хлеб свој"(Пост.3-19)

Tue, 14 Aug 2018 15:35:00 +0000

Епископ др Јован (Пурић): Символика хришћанског храма

Mon, 13 Aug 2018 09:39:00 +0000

Главни делови хришћанског храма и њихове функције

Древни хришћански храмови, по угледу на Мојсијеву Скинију и Соломонов храм, који су и прасликовали хришћански храм, имали су три дела: 1. притвор (пронаос, атриум, vestibulum), 2. лађу (наос, navis) и 3. олтар (θυσιαστήριον, πρεσβυτέριον).

„Притвор одговара дворишту Скиније, спољашњем делу где је стајао народ. У спољашњем пронаосу стајали су покајници последњег реда, а звали су се плачући, зимовњаци, наиме они којима је био забрањен боравак у покривеном трему и који су морали да буду на отвореном, непокривеном простору. Ту су стајали оглашени, тј. они који се само припремају да постану чланови Цркве и учествују у светотајинском животу Цркве. Ту су стајали покајници другог реда (степена) који су се звали слушаоци, јер је њима било дозвољено да остану на богослужењу – Литургији и слушају читање Јеванђеља, а затим су заједно са катихуменима морали да напусте храм“.[30]

Потпуно је исправно закључивање једног православног теолога да сви они који стоје у притвору (=припрати) храма, а то су на првом месту оглашени, нису пуноправни чланови Цркве Христове, нису ни ван Цркве, него су „на периферији, на граници између света и Цркве“.[31] Реч је о онима који су поверовали у Месију Исуса Христа, али још немају право да учествују у светотајинском животу Цркве. „То су они који су окусили реч Божју и силе будућег века, па кад су отпали, поново се враћају на покајање. Атријум, дакле, символише земљу необновљену и грешну која очекује свог Искупитеља, Спаситеља и Обожитеља.“[32] Оглашени још немају слободу обраћања пред Богом. Потребна им ја помоћ и посредништво верних. Због тога литург тражи да се молимо за оглашене. Црква као брижна мати „подстиче цело сабрање верних да се помоли за оглашене, иако су они још 'страни', јер још не припадају истински Телу Христовом, још се нису причестили Светим Тајнама. Они још нису део духовног стада ... Стоје испред царске палате, далеко од свештеног предњег дворишта. Због тога их и удаљују када се чују оне страшне молитве (светог Узношења). Моли те, дакле, да се молиш за њих, како би постали твоји удови и да не буду више страни и одсечени.“[33]

За Симеона Солунски притвор символизује отпад наших прародитеља из Раја,[34] док на другом месту каже да је притвор праобраз земље.[35]

Нартекс

Реч нартекс је кованица од ναός + αρχή, што значи почетак храма,[36] одељен од лађе храма зидом или стубовима. Тај простор се звао и „Рај“, јер су на унутрашњем зиду обично били изображени Адам и Ева у Рају ради символизовања идеје да из Раја изгнани наследници Адама и Еве у Цркви Христовој налазе изгубљени Рај.[37]

У древној Цркви у нартексу су стајали покајници другог реда звани слушаоци, јер њима није било дозвољено да учествују у богослужбеним сабрањима. Ту су стајали и они који су били одлучени од свете Тајне Причешћа. Данашња пракса је да у том делу стоје жене, због чега се нартекс још назива и женска црква - παρθενικόν.

У нартексу, који се увек налази на западној страни храма, бива прихватање оних који се покају и који желе да иду путем Господњим, путем јеванђељским. За такве је Господ наш Исус Христос рекао: „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јн. 10,16).

Нартекс символизује земљу неосвећену, али која је на путу да то постане.

Лађа хришћанског храма

У ранохришћанским храмовима лађе (ναός, navis) су стубовима, или зидом или металном преградом, биле подељене на три дела: „десна, јужна лађа је била одређена за мушкарце, а лева за жене, и то тако да су у последњем одељењу били катихумени другог и трећег степена, и покајници трећег и четвртог степена. У средњем делу стајали су верници, и то непосредно пред катихуменима и покајницима, ожењени и жене са својом децом, затим одрасли младићи и девојке. Простор средње лађе према вратима био је одређен за странце и путнике. Најпосле, у трећем реду су стајали монаси, Богу посвећене девојке и удовице. Због тога се ово место звало matronium и символизује жене мироносице које са Јосифом нису ушле у гроб Христов, него су стајале напољу и плакале.[38]

Свака споредна лађа је имала посебан улаз и вратаре (остијарији) и ђаконисе који су бринули за одржавање реда при уласку у цркву. Они подсећају на чуваре који су постојали при Јерусалимском храму.

У лађи храма сакупљају се они који су спремни да прими свету тајну Евхаристије – Причешћа. Лађа представља Нојеву лађу у којој је Бог спасао од Потопа Ноја са породицом и животињама сваке врсте по свом роду (Пост. 7. и 8. глава). „Као што је Нојева лађа сачувала од Потопа оне који су били унутра у њој, исто тако и хришћани улазе у цркву (у лађу), која, вођена Духом Светим по таласима и бури животног мора, спасава све оно што се у њој налази, као и све оне који се у њој налазе и истински кају, преображава и доводи у истинско пристаниште – наручје Божје.“[39]

По светоотачком трезвеноумљу, лађа хришћанског храма представља „ново небо“ и „нову земљу“, то јест, символ је Царства Божјег на Земљи и знак је „видљивог неба и Раја“.[40]

Купола храма

Купола храма означава небески свод[41] и символ је вечности. У куполи православног хришћанског храма се живопише Пантократор – Сведржитељ. Реч је о лику Бога Оца и лику Бога Сина – Спаситеља који благосиља људе десном руком и који левом држи отворено Јеванђеље на којем пише:„Ја сам светлост свету“. Представа Сведржитеља у куполи, као „станишту“ Божјем, јасно говори да је хришћански Бог Промислитељ, Човекољубац, и да непрестано води бригу и промишља о свом народу.

Олтар

У хришћанским храмовима најважнији део је олтар. Реч олтар је настала од латинске речи altus, што значи висок, узвишени. Реч је о узвишеном жртвенику alta ara, и означава место на којем се врше Свете Тајне. Олтар је намењен свештенослужитељима. У посланици Јеврејима се каже да „ми имамо жртвеник од кога немају права да једу они који служе скинији“ (13,10). Овде је реч о „трпези Господњој“ (1Кор. 10,21), то јест, трпези хришћанској за разлику од старозаветног жртвеника и трпезе демонске.

У хришћанској архитектури олтар има различите облике. Обично се гради као избочина у облику полукруга или шкољке, и зове се апсида (=свод) или конха, смештена наспрам улаза у продужетку средњег брода, која, по светоотачком учењу, символише витлејемску пећину у којој се родио Месија Исус Христос, а сличан је пећини у којој је погребен (ср. Мк. 15,46; Лк. 23,53).[42] По светом Максиму[43] Исповеднику, олтар символише невидљиви свет, само небо, небо небеса где Бог обитава у слави својој. Он представља тајну суштински непостиживе Свете Тројице. Једном речју, олтар символизује оно што се налази изван неба.[44] Олтар представља Светињу над светињама старозаветне Скиније.[45] То је „најважнији део храма, основна светиња читавог храма, и без њега храм не може да се назове храмом, нити је храм“.[46] Веома је трезвен и исправан закључак светог Максима Исповедника по којем, иако се хришћански храм – Црква дели на лађу и олтар, ипак „једно је по ипостаси, не дељена (грађевина) са својим деловима због међусобне разлике делова, него и саме те делове, узвођене ка њеном јединству, ослобађа разлике у звању, и међусобно обострано показује истоветност и пројављује да једно другоме по замени буде оно што свако себи јесте: Светилиште – Храм свештенодејствован по сили Анафоре (=Узношење) ка свршетку Мистагогије, и обратно: Храм – Светилиште, које по дејству има нераздвојни почетак Мистагогије, те по обома – Црква – једна и иста остаје.“[47]

Часна трапеза

Часна трапеза је престо, то јест жртвеник, у облику стола на којем је Исус Христос обавио Тајну вечеру и на којој Он непрестано свештенослужи као Архијереј по чину Мелхиседекову. Управо због тога се у Светом Писму Новога Завета Часна трапеза назива „трапезом Божјом“ (Откр. 22,3), насупрот „трапези демонској“ (1Кор. 10,21; ср. Јевр. 13,10). Свети Оци Часну трапезу називају: света,[48] часна,[49] божанска,[50] бесмртна,[51] пречиста[52] итд.

Часна трапеза се обично прави од камена што символизује Исуса Христа који је у Светом Писму назван „крајугаоним каменом“ (Мт. 21,42; Да. 4,11; Еф. 2,20), што значи да је Он основа и главни ослонац за све верујуће.[53] По учењу Православне Цркве, од посебног литургијско значаја је што Часна трапеза треба да се налази на средини олтара, то јест олтарске апсиде, а никако уза зид, јер је Исус Христос пострадао у средини земље (Пс. 73,13), и да би свештеници приликом служења могли да опходе око жртвеника (ср. Откр. 4,2-3). Треба знати да се жртвеник у Соломоновом храму налазио у средини светиње.

Православни је став да као што постоји само један Архијереј – Исус Христос, и као што постоји само једна жртва (Јевр. 10,10), тако је довољно де се у сваком православном храму налази по један жртвеник – Часна Трапеза.[54] Када се Часна Трапеза ослања само на једном стубу, тада она символизује Исуса Христа као стуба Цркве, а када се ослања на четири стуба тада то символизује четворицу Јеванђелиста.

Важно је знати да је „постојање хришћанског жртвеника – Трапезе непосредно везано за вршење свете Тајне Евхаристије. То је, дакле, сто на средини олтара на коме се савршава бескрвна жртва Новога Завета на којој је Исус Христос присутан у светој Евхаристији под видом хлеба и вина. То је жртвеник од којег немају права да једу они који служе скинији (Јевр. 13,10). Постојање Часне трпезе је чисто хришћанског порекла, а никако јудејског и поготово не паганског.“[55]

У православним храмовима се испод Часне трапезе стављају мошти мученика или светитеља, с једне стране, због тога што су се у раној Цркви хришћанска богослужења вршила на гробовима мученика, на којима су и подизани први хришћански храмови, а с друге, под утицајем Откривења Јовановог који каже: „Видех под жртвеником душе закланих за реч Божју и сведочанство Јагњетово које имаху“ (6,9).

Свети престо се помазује светим миром, јер је миро испуњено силом Духа Светога и оно је живо миро свештенодејства.[56]

По православном трезвеноумљу, пошто на жртвенику бива свештенодејствовање – Литургија, жртвеник се сматра најсветијим делом хришћанског храма. О томе нам сведочи древни назив за жртвеник – Јединородни;[57] реч је о епитету који искључиво припада Исусу Христу, којег свети Кирило Александријски сматра жртвеником.[58] Слично њему, свети Јован Златоуст поистовећује жртвеник са Телом Христовим.[59] Управо због такве важности жртвеника хришћански храм без њега не може да се назове храмом, него само домом молитве.[60]

Многи тумачи придају хришћанском Жртвенику значење престола (трона) Божјег који одговара престолу приказаном у Откривењу Јовановом: И гле, престо стајаше на небу, и на престолу сеђаше Неко (4,2). Герман Цариградски[61] сматра да се Жртвеник назива по Наднебеском и Умном Жртвенику (ср. Јевр. 13,10; Откр. 6,9), на којем умне и службене и јерархијске Силе нематеријалних Вишњих Сила представљају ови земаљски и материјални свештеници који стоје и служе Господу свагда.

По светоотачком трезвеноумљу, Менза је слика гроба Христовог[62] и Голготе, слика Крста и распећа Христовог,[63] слика престола на којем седи Божанско Јагње (Откр. 5,6), и под којим душе праведника чекају своје прослављање.

Блажени Августин посматра жртвеник као „икону вере“,[64] а Герман Цариградски као „границу неба и земље“.[65]

Часна трапеза представља (символизује) гроб Христов у који је био положен при погребу,[66] што је разлог да се Часна трапеза покрива као Тело Христово белим платном (покривачем) који се зове срачица (кошуља, κατασάρκα). Таквим платном је било обавијено Тело Христово када је скинуто са Крста и положено у гроб.[67] О томе сведочи и постојање антиминса (=илитона) на Часној трапези. Изнад срачице се налази горњи покривач – индитија, који представља слику небеских Христових одежди.

Реч антиминс је сложеница од анти+менза = уместо стола, и на том платну се служи света Евхаристија услед недостатка освећене Часне трапезе (=стола). То је четвороугаоно платно са иконом полагања Христова Тела у гроб. Са таквим платном је било увијено Христово Тело. На Часној трапези „налази се положен заклани Христос. За кога је заклан и зашто?“ пита свештени Златоуст. Па одмах одговара: „Да би измирио небеско са земаљским, да би тебе учинио пријатељем анђела и помирио те са Богом свих. Да би учинио пријатељем тебе, непријатеља и противника ... Да би ти имао мир са својим братом, зато се жртвовао.“[68]

На Часној трапези стоји Крст који је очистилиште за све верне,[69] из којег извире освећење за све људе у свету,[70] а што се види у томе да нам је Крст разорио тиранију пакла[71] и „отворио Рај који је био затворен ... Јер Христос рече (разбојнику): Данас ћеш бити са мном у Рају“ (Лк. 23,43).[72] Крст је доказ да је Христос једини истински Цар. Часни Крст је знак да је Исус Христос „Дрво живота посред Раја“ (Пост. 2,9).

Разбојник који је био распет десно од Христа богословствује са те висине, са крста: „Крст је символ Царства. Називам Христа Царем управо зато што Га видим распетог. Јер приличи цару да умре за поданике. Христос рече: Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн. 10,11). Према томе, и добри цар жртвује свој живот за поданике. А како је Он положио свој живот, онда Га називам Царем: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме (Лк. 23,42).“[73]

Христов Крст није само пут који води у Рај и двери кроз која се у њега улази, него и красни рај Цркве. Он је дрво новог непропадивога живота које храни верујуће: „Дрво некада донесе горчину у Едем, а дрво Крста слатким животом процвета. Јер Адам појевши у трулежност пропаде, а ми наслађујући се Телом Христовим, живимо и светотајински се обожујемо примајући вечно Царство Божје.“[74]

Крст је знак оваплоћеног, пострадалог и васкрслог Сина Божјег - Исуса Христа,[75] и символизује Његову победу над Сатаном и смрћу. Такође Крст символизује веру хришћана у Свету Тројицу, њихов начин живота и заједничарења са Живим Богом.[76]

На Часној трапези се налази и Крст који символизује Христову смрт на Крсту коју је принео ради људи и њиховог спасења.[77]

Такође на Часној трапези стоји и Јеванђеље, које представља присуство Христа, Сина Божјег оваплоћеног, који се јавио нама људима на видљив начин у свету[78] и „видесмо славу Његовум славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1,14), „Кога смо и видели очима својим“ (1Јн. 1,1). Свето Јеванђеље се чита на Литургији, и оно показује откривење учења Христовог, а такође и пројављује сва збивања у свету која се тичу тајне домостроја спасења. Једном речју, „Христос је Јеванђеље нашег спасења“.[79]

Када свештенослужитељ крстообразно осењује верни народ на Литургији, то символизује Други долазак Христов у свет.

По Герману Цариградском, Часна трапеза је праобразована и у Мојсијевој трапези, где је била мáна, која је Христос сишавши са неба (Јевр. 9,4.11; Јн. 6,31-33).[80]

Ради тачнијег поимања Свете Анафоре још ћемо додати да је она уствари истицање на видело свршених символа према Прототипу.[81]

Киворион

Од четвртог века почињу постепено да се на четири угла Часне трапезе подижу стубићи на које се ставља у облику кугле балдахин звани небо, које је требало да штити часни престо. О самом грчком називу κιβώριον (кувуклион, балдахин) и његовом значењу постоје различита мишљења. Можда је најтачније оно тумачење које тај израз доводи у везу са јеврејском речју keber или сиријском kebora, што значи гроб. Киворион је постављен у храму да би се показало Распеће, Погреб и Васкрсење Христово.[82]

По неким тумачима, киворион символизује Нојеву лађу (ковчег),[83] док, по другима, символизује небо мистичког света.[84]

Киворион изнад Часне трапезе представља небо,[85] и „зато се на њему везу или сликају Сунце, Месец и звезде. У старим временима на средини кивориона висио је златан или сребрни голуб као символ Светога Духа, чијом се силом освећују Свети Дарови на Часној трапези. Отуда се простор између овог шатора и светог престола зове περιστερίον– голубарник, од περιστερά– голуб, у коме су се чували обично Свети Дарови“.[86]

Епископски трон

У олтарској апсиди, источно од Часне трапезе, налази се узвишено место са седиштем за архијереја, које се зове горњи престо, назив који је настао од грчке речи καθέδρα, θρόνος, tronus episсopalis. На овом престолу седи епископ за време читања Јеванђеља, представљајући Месију Исуса Христа који је рекао својим Апостолима: „Сешћете и сами на дванаест престола и судити на дванаест племена Израиљевих“ (Мт. 19,28), указујући на Други долазак. Осим тога, седење епископа на горњем престолу означава да је Искупитељ и Првосвештеник Исус Христос у потпуности испунио тајну домостроја спасења и да је људска природа доведена у заједницу Тројичног Бога, то јест постала равнобожна по благодати: „А од овога што говорисмо главно је: Ми имамо таквога Првосвештеника који седе с десне стране престола Величанства на небесима“ (Јевр. 8,1).

Држећи се древног Предања, Апостолско правило (11) налаже: „трон епископа нека буде у средини, а са обадве стране нека седе презвитери“. У Православној Цркви се то правило поштује, и због тога се у храмовима око епископског трона - по узору на речено у Откривењу Јовановом: И около престола беху двадесет и четири престола, и на престолима видех двадесет и четири старешине како седе, обучене у беле хаљине и са венцима златним на хаљинама својим (Откр. 4,4) - налази сапрестоље намењено свештеницима који саслужују на архијерејским Литургијама. Епископ на трону окружен свештеницима изображава Други Христов долазак. Седећи на трону епископ символизује Христа, а са стране седе свештеници који представљају збор апостола.[87] Када епископ са горњег престола благосиља верни народ на сабрању говорећи: мир свима, то значи да Син Божији – Исус Христос, када је испунио домострој спасења, подигавши руке благословио Своје ученике говорећи им: Мир вам остављам (Лк. 24, 50-51; Јн. 14,27), показујући да је тај исти мир и благослов Христос дао свету кроз своје Апостоле.[88] Осим тога, то пројављује и означава једнодушност и сједињење хришћана, јер Христос је „Мир наш који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство“ (Еф. 2,14).

Када епископ силази са епископског трона, то означава снисхођење Сина Божјег – Првосвештеника Исуса Христа.[89]

Горњи престо, то јест, епископски трон „указује на Наднебески Престо Исусов“,[90] на којем Он седи с десне стране Бога Оца (Јевр. 1,13) у Царству Славе. Због тога се на зиду изнад њега обично изображава Исус Христос како седи као архијереј на Престолу и благосиља народ. „Епископ и свештеници символизују Христа и апостоле, а ђакони представљају анђеле који саслужују у небеској – Божанској Литургији“.[91]

Касније је епископски трон, услед појаве олтарске преграде - иконостаса, пренесен у лађу храма.

Олтарска преграда

У древним хришћанским храмовима нису постојали иконостаси такве величине какви су данас, него само мали и ниске ограде са иконама које су досезале до прсију. Временом, тачније од шестог века, услед развоја иконостаса, те ограде постају двозоне, које су повезивали стубићи, а на међупростор су постављене свете иконе. Такве преграде (дрвене, металне или камене) имају различите грчке називе: τέμπλον, κάγκελλα,[92] κογκλίδες,[93] εικονοστάσιον,[94] δύφρακτα,[95] διάστυλα[96] итд. Те преграде деле лађу православног хришћанског храма од олтара.

У олтар се улази кроз троја врата, која се налазе на олтарској прегради: северна, јужна и средња.

Средња врата се зову царска (θύραι βασιλικαί), и красна врата – ωραίαι πύλαι (ср. Дап. 3,10), и служе као место са којих се проповеда Јеванђеље.

По једним тумачима, она се зову царска јер кроз њих за време приношења Светих Дарова са жртвеника на престо пролази Цар и Господ неба и земље, да постане вернима живот и храна.[97] Она символишу небеска врата која воде у Царство небеско. „Отворени олтар је Рај, све се испуњује миомиром Светиње, и све сазерцава Творца, и твар кличе „Слава“ и „Алилуја Творцу свега“.[98] По другом, али и неоснованом, мишљењу она се зову царска зато што је кроз њих краљ или цар пролазио у олтар када је приносио своје дарове. Додајемо да се средња врата на олтарској прегради зову света још и због тога што кроз њих имају право да пролазе само свештена лица, то јест лица која су добила освећење у светој тајни рукоположења – свештенства.

На дверима се налази завеса која означава различје између телесног и духовног света и предмета.[99]

Друга двоја врата на олтарској прегради називају се анђелска, јер кроз њих пролазе ђакони који символишу анђеле.

Олтарска преграда, по једним светим Оцима, символише границу која раздваја пролазни свет од вечног и непролазног света,[100] док, по другима, она символизује границу између два света: божанског и човечанског, то јест духовног и вештаственог.[101] По трећем мишљењу, олтарска преграда је постављена да би спречила улазак обичних верника у олтар.[102]

Православни је став да олтарску преграду, односно иконостас „никада не треба посматрати као нешто што раздваја, него управо као нешто што спаја. Можда бисмо могли да је назовемо светим мостом који уједињује два света – небески и земаљски, духовни и материјални, видљиви и невидљиви, Бога и човека“.[103] Она символизује везу љубави и јединство у Христу и заједништво светих, као и преображену творевину – ново небо и нову земљу.[104]

Хришћански храм је потпуно исправно окарактерисан као истинско богојављење.[105]

Амвон

Израз амвон (άμβων, ambo) је настао од грчке речи αναβαίνω, што значи успињати се, пењати се, узлазити. У православним хришћанским храмовима амвон се налази на левој страни лађе храма, то јест насупрот епископском трону. Амвон је, у ствари, подијум са неколико степеница, на којем се налази пулт који је, по угледу на старозаветну праксу (ср. Нем. 8,3,8), служио за литургичка читања, односно за читања Јеванђеља, јектенија, акатиста, диптиха итд. На амвону се Јеванђеље обично поставља на место које је извајано у облику голуба; тај голуб символизује Духа Светога. У древној Цркви на амвону су стајали и појци.

У древним хришћанским храмовима из практичних разлога се амвон обично налазио на средини храма пред солејом да би сви присутни верници могли јасно да чују читање Јеванђеља и поруку – благу вест Цркве да је Христос међу нама, и да се радују сили васкрсења. Читање Светога Писма на Литургији означавају божанску вољу и Божије савете упућене хришћанима. Реч је о гласу Божјем из есхатона упућеном човеку боготражитељу. По светом Максиму Исповеднику, Јеванђеље је уопште символ свршетка овога века.[106]

Амвон символише надгорбни камен одваљен од Гроба Господњег на којем је седео Анђео и женама мироносицама јавио радосну вест да је Исус Христос васкрсао (Мт. 28,2-7). Свештеници и ђакони на амвону символишу Анђеле који проповедају свету Јеванђеље Христово[107] и Васкрсење Његово.[108]

Солеја

Солеја (σωλέα, σολείον, σολία) је узвишени простор или терен (solum), то јест место које се у хришћанском храму налази испред олтарске преграде (=иконостаса), и у току богослужења га користе нижи клир, чтеци и појци чије појање символизује и показује уживање верника у божанским добрима која покрећу душе ка пречистој и блаженој љубави.[109]

На солеји се прима Свето Причешће и нафора. Солеја символише огњену реку која раздваја праведнике од грешника,[110] достојне људе од недостојних.

Ђаконикон и протезис

Пре појаве ђаконикона и протезиса у древној Цркви користили су се столови у олтарском простору за остављање дарова: хлеба, вина, уља итд., које су доносили хришћани (ср. Јез. 40,39). Хлеб и вино су првенствено кориштени за вршење свете Тајне Евхаристије, док је остатак дељен сиромашнима. Овде се врши припремни део свете Литургије. У прво време Проскомидија (=Предложење) је вршена на жртвенику у ђаконикону, и она означава тридестогодишње време и живљење Месије Исуса Христа до Крштења на Јордану.[111] Исецањем просфоре на Проскомидији, односно вађењем из предложеног Хлеба оног дела са печатом који се назива Агнец (=Јагње Господње), бива као из утробе и од крви и тела Девичанског, односно Пресвете Богородице.[112] Црквени песник је на сјајан начин изразио ту истину: „Утроба је твоја, Богородице, постала света Трпеза, на којој се налази небески Хлеб“.[113] Исецањем на Проскомидији врши се ножем у облику копља, које подсећа на копље којим је римски војник пробо ребра Христова на Крсту (Јн. 19,34). То копље које свештенослужитељ употребљава на Проскомидији, Теодорит Студит[114] назива ιερατικήν λόγχην– свештеним копљем.

По светом Николи Кавасили, све што свештенослужитељ врши на принесеном Хлебу, он уствари „исписује, као на таблици, Христово страдање и смрт, и све што чини – нешто из практичне дужности, а нешто по својој вољи – потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти“.[115] Када се поведе реч о Предложењу, тада се ту види жива слика васцеле Цркве окупљене око Исуса Христа (ср. Пс. 81,1). Помињањем на Проскомидији браће у вери „објављује се страшна тајна да је Бог предао Себе за васељену“.[116]

Преношење Светих Дарова (=Велики вход) из ђаконикона на Часну трапезу символише улазак Господа Исуса Христа из Витиније у Јерусалим.[117] Постављање Светих Дарова на Часну трапезу, по мишљењу Николаја Андидског, подражава припремљену Горницу сионску (Лк. 22,12), а мало касније показује и само уздизање (=Распеће) на Крст, и на крају изображава Погреб и Васкрсење.[118]

У ђаконикону су још чувани освећени предмети: свештеничке одежде, црквени сасуди, Јеванђеље и столови за остављање прилога верника. У ђаконикону се облаче свештенослужитељи. У каснијим вековима се одвојио ђаконикон од протезиса у посебну просторију, тако да су им и функције подељене и одвојене.[119]

Презвитер Невен Лукић: Опраштање је добијање Царства Божјег!

Mon, 13 Aug 2018 09:37:06 +0000

Протопрезвитер Велимир Јововић: Нема боље терапије од молтвотерапије и помињања имена Господа нашег Исуса Христа!

Sun, 12 Aug 2018 20:37:20 +0000

Да ли је потребно да свештеник умије да разликује духовну болест од психичког поремећаја? Да ли духовник може да забрани медикаментозну терапију? –питање је нашег слушаоца, на које је одговарајући, отац Велимир пренио искуства из своје свештеничке праксе. Како да препознамо разлику између унинија и депресије објашњава отац Велимир и каже да нема боље терапије за нас православне хришћане од молитвотерапије и помињања имена Господа нашег Исуса Христа. Емисију са оцем Велимиром топло препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер-ставрофор Војислав Билбија: Изађимо из окова непраштања!

Sun, 12 Aug 2018 20:02:54 +0000

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/12.08.18 prota Vojo posle Jevandjelja 64kbps.mp3

Протопрезвитер-ставрофор Војислав Билбија и јеромонах Симеон Светогорац: О Светој Гори и старцу Стефану

Sun, 12 Aug 2018 20:00:25 +0000

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/12.08.18 M. Zlataa o. Vojo i o. Simeon za trpezom ljubavi 64kbps.mp3

Интеврју архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара за РТРС

Sun, 12 Aug 2018 15:04:41 +0000

Звучни запис разговора

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: На Литургији се сабирамо да би сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу принели!

Sun, 12 Aug 2018 10:00:59 +0000

Звучни запис беседе оца Драгана

Након читања зачала из Светог Јеванђеља о. Драган је бесједећи сабранима рекао да се на Светој служби сабирамо да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо.

– То је смисао Божије службе, Божијег сабрања, да једним устима и једним срцем кличемо и говоримо Оче наш који си на небесима, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – казао је о. Драган објашњавајући прочитану јеванђељску причу о господару и његовом дужнику који опрашта дуг, док овај свом дужнику не опрашта много мањи дуг.

Данашње Јеванђеље говори о праштању, казао је о. Драган и рекао да данас имамо много господара, али да у Царству Божијем има само један Господар.

– Ми сви колико нас има дужни смо према том Господару. Јеванђељска ријеч нас данас овдје учи да треба да имамо срца, да имамо душу, да имамо милости једни према другима – казао је о. Драган.

Сабрани, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу, великом Божијем угоднику, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.

Извор: Манастир Острог

Јеромонах Владимир (Палибрк): Покајмо се, да би били способни да опростимо једни другима!

Sun, 12 Aug 2018 09:57:00 +0000

Звучни запис беседе оца Владимира

Сабране је бесједећи поучавао о. Владимир, који је тумачећи Јеванђеље између осталог казао да је цар опростио свом дужнику дуг, који ни једна држава тада не би могла да врати, што представља управо наш дуг према Богу, пред којим стоје бесконачни товари људских гријехова, које Бог опрашта. С друге стране исти тај човјек неће да опрости много мањи дуг свом дужнику, што представља наше људске слабости.

– Јеванђеље почиње ријечима „покајте се“. Значи да треба да се покајемо пред Богом и да се преокренемо на пут Божији. А Јеванђеље се завршава са опраштањем, јер сам Христос на крсту даје нам посљедњу лекцију, а то је да опраштамо једни другима. Он са крста говори Оцу небеском „Оче опрости им јер не знају шта раде“. Он оправдава људе који Га убијају и можете само замислити колика је Божија љубав – казао је о. Владимир и рекао да у животу треба да се покајемо, како би опропстили једни другима.

Извор: Манастир Острог

Митрополит Иларион (Алфејев): Хришћанин као сведок уједињења Европе (Становиште Руске Православне Цркве) [III]

Sun, 12 Aug 2018 09:55:30 +0000

Причу која следи испричао је министар за интеграције једне од европских земаља и добар је пример те неусаглашености:

„Исламски вођа… је јавно изнео тврдњу да је хомосексуалност болест. То је узроковало негодовање… не толико због његовог мишљења – свакоме је дозвољено да има сопствено мишљење – већ зато што се ради о јавно исказаном мишљењу верског вође. (…) Хомосексуалци су се осетили угрожено и ја сам се као задужен за европске интеграције осетио обавезним да разговарам са исламским свештенством и муслиманским вођама и објасним им какав утицај такве изјаве имају на толеранцију, прихватање и поштовање међу грађанима и различитим народима.“

Ово је, по мом мишљењу, типичан пример колизије између становишта религиозних вођа, са једне стране, и стандарда модерног секуларног друштва, са друге. У вези са тим приметне су три ствари. Пре свега, горе поменути министар задужен за европске интеграције поима сексуалност као општеприхваћен феномен, и било какав негативан или критичан став према томе се сматра „издвојеним мишљењем“. Друго, сматра се да ако верске вође могу да имају издвојена мишљења, тј. она која нису у складу са стандардима савременог секуларног друштва, она им неће бити забрањивана, али га не смеју изражавати јавно. Треће, када се мањине осећају „угрожено“ услед изјаве неког верског вође, сматра се да им је потребна заштита, и државне власти су у обавези да „воде дијалог“ са верским вођама по том питању. Дакле, видимо да верске вође са својим издвојеним мишљењима могу да делају приватно, али не и јавно: кад год пређу границе свог гета и искажу становишта која се не слажу са јавним мишљењем, секуларне власти морају да интервенишу.

Погледајмо сад шта Руска Православна Црква каже о истом том питању у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве (XII, 9):

„Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. (…) Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку. Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма“, а поготово као предмет поноса и пример за подржавање. Управо због тога Црква осуђује свако пропагирање хомосексуализма.“

Како би ове тврдње могле да одговарају западним секуларним стандардима? Да ли ће државне власти бити у обавези да интервенишу и „воде дијалог“ са лидерима Руске Цркве како би их убедили да своје мишљење задрже за себе? Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве није приручник за приватну употребу: то је јавни документ у којем Руска Црква отворено и експлицитно исказује своје становиште. Језик тог документа се разликује од језика секуларног друштва: помињање греха, на пример, не налазимо у секуларном речнику. Па ипак, Црква верује да има пуно право да јавно искаже свој став не само када је истоветан са општеприхваћеним мишљењима, већ и када се не слаже са њима.

Постоје и многи други ставови који су изражени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве који не одговарају секуларним стандардима. Примера ради, Црква се противи абортусу као „смртном греху“, сматра га једнаким убиству, и тврди да „сваки насртај на живот будуће људске личности, од тренутка зачећа па надаље, јесте злочин“. Црква се, такође, противи такозваном „сурогат материнству“, као и било каквој врсти вантелесне оплодње, сматрајући их „противприродним и морално недопустивим“. Клонирање се посматра као „несумњиви изазов самој природи човека, изазов лику Божијем уграђеном у њега, од којега су неодвојиви слобода и јединственост личности“. Фетална терапија се сматра „апсолутно недопустивом“. Еутаназија „обликом убиства или самоубиства“. За промену пола се тврди да је „побуна против Творца“ коју Црква не признаје: при чему ће особа која је то учинила приликом приступања крштењу бити крштена „као припадник или припадница у полу у којем је рођена“.

Претпостављамо да ће их, све док Православна Црква овакве ставове користи само за сопствену употребу, модерно друштво толерисати (сличне ставове има и Римокатоличка црква). Међутим, шта ако одређена држава усвоји нека од ових становишта и начини их делом свог законодавства након европских интеграција? Зар се то неће сматрати извитоперењем уобичајених европских стандарда? До сада је свака европска земља имала право да доноси сопствене норме vis-à-vis људском моралу. Од суштинског је значаја да у новој Европи свака земља и даље има право на то, и да се ниједан појединачни стандард не намеће свим члановима увећане Европске уније. Једнако је важно да цркве и верске заједнице имају право да изразе своја становишта о моралним питањима не само приватно већ и јавно, а да не буду оптужене да се уплићу у утврђене норме или да угрожавају права мањина или промовишу дух нетолеранције.

Цркве морају за себе да обезбеде право да следе сопствене канонске традиције, бирајући њих уместо секуларног права у свим случајевима у којима се преклапају или где постоји очигледна контрадикторност међу њима. Према књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, „у случајевима када људски закон потпуно пориче апсолутну божанску норму и мења је у њену супротност, тада он престаје да буде закон и постаје безакоње, ма каквим се правним формулацијама маскирао“ (IV, 3). Стога:

„У свему што се односи искључиво на земаљски поредак ствари, православни хришћанин обавезан је да се повинује законима, независно од тога колико су они савршени или пак неуспешни. Када, међутим, захтеви закона угрожавају вечно спасење, када закон налаже одступање од вере или извршење неког несумњивог греха према Богу или ближњима, хришћанин се позива на подвиг исповедништва ради правде Божије и спасења своје душе за вечни живот.“ (IV, 9)

Очито да је непослушност грађанском праву екстремна мера коју би одређена црква требало да примењује само у посебним околностима. Таква могућност се не може искључити ако одређени систем вредности постане једини важећи у Европи. Како би се избегле овакве ситуације, европско законодавство мора да буде довољно свеобухватно и допусти да у њему буду представљена разна становишта, укључујући и традиционалне ставове водећих европских верских заједница.

IV „Срце Европе“ и међуконфесионална солидарност

Жак Делор, тадашњи председник европске комисије, 1992. године је рекао: „Нећемо успети са Европом ослањајући се искључиво на темеље правне експертизе или економске умешности… Ако у наредних десет година не будемо успели да Европи дамо душу, духовност и смисао, игра ће бити завршена.“ Господин Делор је вероватно имао на уму потребу да се препозна духовна димензија европских интеграција, а не да се осмисли нека нова „европска духовност“. Заиста, Европа има душу и вековима дугу духовну традицију. Та традиција мора поново да се открије и врати Европи у добу када су све традиционалне вредности доведене у питање.

Још један бивши председник европске комисије, господин Жак Сантер, тврдио је да је „Европа надахнута хуманизмом заснованим на сопственом јудео-хришћанском наслеђу“ и да „то треба да се одрази на декларацију о основним људским правима“. Слажући се у основи са оваквим поставкама, желео бих да назначим да значај јудео-хришћанског наслеђа није лимитиран на формирање хуманистичке цивилизације: и јудејско и хришћанско предање је живо предање, и њихов значај, заједно са исламским и традицијама других народа, мора се препознати сам по себи. Хуманистички „заједнички именитељ“ се не сме применити на све традиције без разлике, јер њихови системи вредности нису увек у складу с њим.

И док европске цркве и религијске традиције имају различите ставове о савременим проблемима, уједињене су у захтеву на право на очување, јавно изражавање и примену сопственог система вредности, остајући истовремено витални део процеса европских интеграција. Већина хришћанских европских цркава, преко Конференције европских цркава и Римокатоличке бискупске комисије европске заједнице су већ формулисале заједничке предлоге у вези са црквама и верским заједницама око конститутивног законодавства Европске уније:

„Европска унија признаје и поштује право цркава и религијских заједница да се слободно организују у складу са националним правом, сопственим уверењима и статутима, и да следе своје верске циљеве у оквирима основних људских права.

Европска унија поштује нарочити идентитет и допринос цркава и религијских заједница јавном животу и одржава структуралан дијалог са њима.

Европска унија поштује и не гаји предрасуде према статусу цркава и религијских заједница земаља чланица у оквиру њихових националних права. Унија једнако поштује статус философских и неконфенсионалних организација.“

Ови чланови, који су били поднесени Конвенцији за будућност Европе, ради укључивања у адекватне одељке будућег европског устава, одражавају заједнички ум (the common mind) римокатолика, православних, протестантских и осталих хришћанских цркава. Верујем да се солидарност међу хришћанима Европе мора постићи и више испољавати при напретку процеса образовања заједничког европског система вредности. Хришћани ће само заједно са представницима других традиционалних конфесија у Европи бити у могућности да заштите сопствени идентитет, изборе се са „милитантним секуларизмом“ и супротставе се другим изазовима савремене цивилизације. Руска Православна Црква је спремна да сарађује како на међуконфесионалном и међурелигијском нивоу, тако и на политичком, социјалном и осталим нивоима, са свима који нису индиферентни према будућем идентитету Европе и са свима који верују да су традиционалне религиозне вредности интегрални део тог идентитета.

* * *

На крају, желео бих да поставим следеће питање: да ли градимо сасвим секуларну и атеистичку Европу, у којој ће Бог бити избачен из социјалне сфере и религија сатерана у гето приватног живота, или ће нова Европа постати истински дом различитих религија бивајући истински свеобухватна и плуралистичка? Сматрам да то питање треба да поставе европске цркве и верске заједнице и да политичари треба да дају одговор. Око тог питања је потребно водити дијалог између верских заједница и европских политичких институција.

Извор: Теологија.нет

Јеромонах Игнатије (Шестаков): О 1030. годишњици Крштења Русије

Sun, 12 Aug 2018 08:21:00 +0000

Звучни запис емисије