Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Преображење је чудесан празник!

Sun, 19 Aug 2018 20:24:00 +0000

Протопрезвитер Бранко Вујачић: Преображење је важан догађај за наше спасење!

Sun, 19 Aug 2018 20:23:03 +0000

Отац Бранко се у свом пастирском слову дотакао саме суштине празника Преображења Господњег, говорећи о овом самом величанственом догађају, о Христу, о ученицима Његовим – апостолима Христовим, о гори Таворској и дубљем надумном смислу који је Господ проткао кроз Његово Преображење.

Светим Тајнама Тијела и Крви Христове, вјерни народ се присајединио у великом броју. У наставку је обављено освештање и благосиљање плодова – грожђа које је касније подијељено вјерном народу на благослов.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Крстић: Нестабилност вере традиционалних хришћана

Sun, 19 Aug 2018 20:21:00 +0000

Међу критеријумима по којима се препознаје стабилност вере истакнути су: прихватање истина вере, прихватање моралних начела вере, религијска пракса, живљење вере у друштву и прихватање црквених структура.

Расветљујући разлику између традиционалне и личне, јеванђелске вере, предавач је нагласио делатност Духа Светога у процесу личносне спознаје вере и преломног момента, када увиђамо да не можемо да живимо без Христа.

Професор је подвукао да, данас у култури преовлађујући критицизам и скептицизам према свему и држање дистанце нису најбољи пут кад је вера у питању.

Истакао је важност поверења у аутентичне сведоке вере којих је било кроз целу историју Цркве, али којих такође и данас има и треба их тражити.

Извор: Радио Светигора

Танасис Н. Папатанасиу: Догађај Преображења и историја

Sun, 19 Aug 2018 20:18:27 +0000

У догађају Преображења, Христос је на ово искушење одговорио ћутањем и делом. Сишао је са горе божанског опита да би наставио свој пут са паћеницима историје (у Јеванђељу се наводи да је одмах по силаску са горе Христос сусрео несрећнике који су тражили излечење). Међутим, Христов ход није турнеја неке селебритy личности, него је ход сапутника и сапатника, који се завршава Његовим распећем, и ход ослободиоца, који је крунисан Његовим Васкрсењем које најављује будуће преображење читавог света, коначну победу Живота.

Оно што је некима тешко сварљиво јесте то што до Васкрсења долази проживљена патња, а не виртуелна стварност (virtual reality). И не долази чекањем, него делатним кретањем кроз каљеж историје, у свакодневним борбама са злом.

Да ли ово представља искушење за нашу логику? Наравно! Али ми се чини много нелогичније да сматрам да је блато крај свега.

Извор: Теологија.нет

Епископ Данило (Крстић): Култура и култ

Sat, 18 Aug 2018 18:30:10 +0000

На пример, када хришћани верују да у једном Богу има Три Личности, Три Различита Ја, у нераздвојивом односу Ја-Ти-Он, онда се та тројичност одражава и у човечанству. То је врховни разлог да имамо у свим језицима света међуљудски однос ја-ти-он (док је ми-ви-они само изведено). Међутим, ако би Бог био један стерилни Самац, онда би и у човечанству постојао само солилоквиј Ја-па-Ја.

Сваки култ има своју догматику, а од догматике зависи етика. Зато ако имамо узвишену и прикладну икону (представу) о Богу, имаћемо и узвишену икону о човеку.

Култура извире из култа, као и књижевност из најсветије Књиге.

Сурогати за Бога не могу никад утолити глад за Хлебом Живота вечног, а то је лично Христос.

Ако неко живи само на најнижем спрату живота, без духовног узлета до трећега спрата култа, може он да има и три доктората из техничких наука, ипак тај човек остаје само полуобразовани занатлија. А нешколовани сељак на крилима своје православне вере узлеће и „до трећег неба“, па је кроз то од Бога научени господин, јер личи на Господа.

Човек који искључиво живи на другом спрату културе, макар био и велики уметник, он је роб душевне сентименталности, па пошто нема духовна крила да се вине као „луча микрокозма“ у лепоте Божанства – он остаје само „човек Опере“. Но, ма колико Опера била блештећа и ганутива синтеза културе и уметности, она је ипак симбол осредњости дворјана.

Најлепши човек трећега спрата је православни светитељ. Он је сам себи предмет највећих уметности! Бави се најтежом могућом техником: савладава своје тело. То је његов најнижи спрат. Изнедрава молитвом рукотворине културе… А на трећем спрату он гледа на творевину Божију очима преображеним. И диви се до неизрецивости Творцу.

Да би неко могао да ужива у лепоти Ван Гогових слика мора оплеменити свој укус до висине самог Ван Гога. Тако исто, да би неко затрептао пред лепотом руже или звезде, мора да се приближи савршенству укуса Највећег Уметника, а то је Бог који је створио ружу и звезду…

Ту, на „Трећем спрату“, нема краја дивљењу и стваралаштву.

Међутим, свака теологија (као теорија) проверава се кроз примену у пракси. Прави култ, права вера препознаје се по томе да нема ни инквизицију, ни крвави „џихад“.

А има Бога као Брата – у Евхаристији.

Извор: Теологија.нет

Презвитер Слободан Лукић: Добро нам је овдје бити

Sat, 18 Aug 2018 18:30:00 +0000

Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору.

Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин).

Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе.

Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер Иван Спасевски: Преображење Христово и Тајна Спасења

Sat, 18 Aug 2018 18:29:00 +0000

Ђакон Александар Савић гост радија Светигоре: О Календару догађаја - новој апликацији на интернет небу СПЦ

Sat, 18 Aug 2018 18:28:00 +0000

Уредништво апликације тренутно ради на допунама историјских података Српске Православне Цркве и Србије, а у широј форми, обухватиће и податке из светске историје, науке, културе… Календар обухвата и Црквени календар тј. не претставља званични медиј него информативно пружа податке о свим значајним датумима и светитељима.

Апликацију посјетите на адреси: http://pravoslavlje.spc.rs/KALENDAR/

Извор: Радио Светигора

Протонамесник Слободан Алексић: О Преображењу

Sat, 18 Aug 2018 18:22:00 +0000

Свети владика Николај Охридски и Жички: Величанствени жртвеник српског народа

Sat, 18 Aug 2018 18:17:57 +0000

Рече Господ: Не бојте се онијех који

убијају тијело а душу не могу убити.

А кад су ходили по Галилеји рече им Исус:

предаће се син човјечиј у руке људске,

и убиће га, и трећи дан васкрснуће.

А ученици не разумјеше ријечи ове,

јер бјеше сакривена од њих

да је не могоше разумјети.

Тако се и догодило. Све како је писано, речено и проречено.

Син Божји ушао је у огромну драму овога света као њен главни јунак, да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском а васкрсењем потврди могућност општег васкрсења свега потомства Адамова.

Убице Христове и неверници до данашњег дана објављују само смрт Христову, хришћани пак – и васкрсење Христово. За оне прве трагедија на Голготи представља тријумф смрти, за ове друге тријумф живота. Они сматрају Христа побеђеним, ови победиоцем.

И наша животворна трагедија на Косову пре 550 година подвојила је тумаче. Једни сматрају косовску Голготу поразом, други победом.

***

Размотримо за час неколике друге победе и поразе из српске историје, не би ли нам то помогло објашњењу Косова.

Победа краља Милутина над незнабожним Хунима и победа његова над латинским крсташима биле су од пресудног значаја по српску државу и по Православље на Балкану. Ко зна датуме тих победа? Ко их слави и прославља?

Победа светог краља Стевана Дечанског на Велбужду представља једну од најсјајнијих победа у доба Немањића. Но и та победа ушла је само у историју а не у календар.

Душан је окитио своје име многим победничким ловорикама. Но све те ловорике представљају увенуло лишће кад се упореде са трајним зимзеленом Лазаревим.

Војвода Обилић вратио се са Плочника у Крушевац да честитога кнеза обрадује вешћу о славној победи над султановом војском, али и та победа је као пријатна епизода према стравичном лому и слому Косовском.

Онда узмимо поразе. Било их је више. Но ниједан није привидно тако сличан поразу Косовском као онај на Марици. И тамо су крст и полумесец у судару. И тамо погибија једног владара, и то врло снажног, и мноштва великаша, војвода, и целе српске војске. Па ипак Марички пораз је без ореола мучеништва, пропаст не за песму. Песнички геније српског народа није хтео да се задржава на овом догађају. Дао нам је једну сјајну песму само на једну споредну тему, а у вези са Марком и Туретом које је трговало сабљом краља Вукашина, погинулог на Марици.

Косово се издваја од свих српских победа и пораза двема одликама:

1. јединственошћу мотива борбе и

2. решеношћу на мученичку смрт.

***

Шта означавају ове одлике?

Посмотримо поново наведене примере победа и пораза.

С двојним мотивима пошао је краљ Милутин у бој против Хуна; у име Хришћанства и у име српске државе. То јест, он је хтео да одбрани хришћанску веру од идолопоклоника, и да одбрани своје земаљско царство од спољних нападача. Исто тако с двојним мотивима водио је он рат против папских крсташа; један мотив је одбрана Православља од латинизма а други опет одбрана своје државе, свога земаљског царства.

То двоје мотива види се и код светог краља Дечанскога. Он је био принуђен да ратује против Шишмана, да би уздигао право над насиљем и да очува свој народ и своју државу. Ово је он јасно изразио у своме писму Шишману.

Душан је такође стално имао у виду два циља својих ратова на Балкану: да оснажи своју државу и да помоћу такве снажне државе стукне Ислам од Балкана, и задржи га у границама Азије. За хришћански Балкан дакле он је ратовао, да се Балкан не би потурчио него да би остао Христов и – Душанов.

И Обилић на Плочнику борио се за две вредности: за веру и државу; за хришћанску веру против неверника и за српску државу против туђинаца.

Краљ Вукашин могао је одушевљавати српску војску на Марици Христом против Мухамеда; у ствари он је желео задобити победу над Турцима ради престижа над осталом властелом српском и опет, и опет, ради славе земаљскога царства српскога.

Запазимо још, да у свим овим ратовима нигде се није испољила нарочита воља, ни војсковођа ни војника, да погину, да жељно и драговољно приме смрт и мученички венац. Тим не мислимо да кажемо, да оци наши у тим знаменитим биткама и бојевима нису били јунаци. То никако. Њихово јунаштво је ван спора. Они су пошли у рат са двојном мишљу: победити или погинути, но са жељом да победе а не да погину.

Споменимо још један новији мегдан, славнији од мегдана Термопилског. То је бој на Чегру. Да се он догодио у Јелади пре 3.000 година, сви гимназисти у Канади и Аустралији читали би данас о њему у својим читанкама.

Кад је војвода Синђелић видео да Турци одолевају и ускачу у српски шанац, он је запалио бурад са барутом и испунио шанац смрћу. Сам по себи овај бој би се могао замислити као једна сцена Косовске битке. Но не може се ни он сравњивати са Косовом, јер је немушт, без пролога и припреме, и јер је решеност на смрт дошла онда кад је смрт постала неизбежна.

***

Друкчије је са Косовом. Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна решеност на смрт. Борба је за „царство небесно“, а не за државу, за народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за „крст часни“, символ царства Христовога: И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небесно, „за крст часни и вјеру хришћанску“, „за лијепо име Исусово“.

„Ако волиш царству небескоме

„А ти сакрој на Косову цркву

„Не води јој темељ од мермера

„Већ од чисте свиле и скерлета,

„Па причести и нареди војску;

„Сва ће твоја изгинути војска,

„Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути…

———————–

„Цар вољеде царству небескоме

„А него ли царству земаљскоме“.

Тако се владар, после дугог колебања и гетсиманског знојења у Крушевцу, одлучио за смрт и царство вечних вредности а одбацио све привремено, пролазно и варљиво.

Једном су Јевреји хтели Христа учинити својим царем, а Он сазнавши то побеже и склони се у пустињу. А кад Га је римски гувернер Пилат питао: „Јеси ли ти цар“, Исус му је одговорио: Царство моје није од овога свијета.

Томе царству не од овога света приволео се Лазар, у пуном сазнању, да је пут ка томе царству крст, страдање и смрт. И у пуном сазнању он се сагласио са својом Голготом као капијом ка царству небесном.

И не само Лазар. Са истом визијом небесне стварности и са истим сазнањем о предстојећој смрти полазе на Косово и браћа царице Милице, девет Југовића. Сестра жели, да бар један од њих остане с њом у Крушевцу, да имаде „брата од заклетве“, т.ј. да се може њиме клети, јер и она предвиђа и предосећа да сва српска војска иде у смрт. Па иако је кнез одобрио и благословио да један од Југовића остане у Крушевцу, узалуд, ниједан се није хтео задржати. Ни благослов кнежев, ни сузе сестрине, нису помогле. Свих девет журно пролазе поред уплакане сестре, и сваки од њих одговара јој, без нарочите братске нежности:

„Не бих ти се, сестро, повратио,

„Да ми царе поклони Крушевац.

„Идем, сејо, у Косово равно

„За крст часни крвцу прољевати

„И за вјеру с браћом умријети“.

И не само Југовићи. Свесни су да иду у смрт и све велике и мале војводе српске. Пре свију она тројица што су и погинули пре свију.

Кад је Кнез Лазар на навечерју своје славе – а то је свети Амос, на сам Видовдан – наздравио Милошу Обилићу и у здравици назвао овога невером, скочио је Милош и одговорио домаћину:

„Ја невјера никад био нисам,

„нит сам био нит ћу икад бити,

„Него сјутра мислим у Косову

„За ришћанску вјеру погинути“.

Дарујући девојку пред црквом Милош јој говори:

„На, девојко, коласту аздију,

„По чему ћеш мене спомињати

„По аздији по имену моме,

„Ево т’ идем погинути, душо,

„У табору честитога кнеза“.

Тако јој говори и Иван:

„Ево т’ идем погинути, душо,

„У табору честитога кнеза“.

Тако и војвода Милан:

„Ево т’ идем погинути, душо,

„У табору честитога кнеза“.

Тако су мислиле и мање војводе, полковође и четовође. Тако, на пример, и војвода Стеван Мусић:

„Пита Љуба Мусића Стевана:

„О Стеване, драги господаре,

„Кад ћеш мени са Косова доћи?

„А Мусић јој вели и бесједи:

„Кад огрије од запада сунце,

“ Тадар ћу ти са Косова доћи.

Па и најпростији људи хрлили су на Косово поље са истом неодољивом жудњом. Пошто нико од браће Миличине није хтео остати у Крушевцу, кнез Лазар наређује своме слуги Голубану да он остане. Али –

„Кад то зачу слуга Голубане,

„Проли сузе низ бијело лице“

па узе госпођу царицу „на танану кулу“,

„Ал’ свом срцу одољет не може

„Да не иде у бој на Косово

„Већ се врати до коња Лабуда,

„Посједе га, оде на Косово“.

У свести или подсвести целог народа брујала је једна тајанствена нота,

да на Косову Христос дели мученичке венце славе,

и да се треба грабити за те венце, да се једно царство губи а друго добија;

и да је куцнуо судбоносни час да се за крст часни жртвује све.

Са том нотом у души српска војска учинила је и све предсмртне припреме. Опростила се на дому, причестила на Косову, па пошла под крстатим барјацима на крст, на дан светога Вида, и светога Амоса, крсне славе честитога кнеза.

„И погибе српски кнез Лазаре,

„И његова сва изгибе војска,

„Седамдесет и седам хиљада.

„Све је свето и честито било

„И миломе Богу приступачно“.

***

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње на левокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т. ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота без Васкрсења може некога надахнути и оснажити.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстатим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, са песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског мученика да се молио Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се за хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије за спасење од смрти. На против – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружан народ као један хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило дваестини поколења у истини као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовековној историји хришћанског света.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазарево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова, а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да је као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице св. Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога свеца, тако цео српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави свете мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или свету Петку и Недељу, или св. Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но живе.

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом кап’о док му је кољена!“

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:

„Све је свето и честито било

„И миломе Богу приступачно!“

Извор: Православие.ру

Заробљеници Тавора

Sat, 18 Aug 2018 15:46:25 +0000

Христос је повео три изабрана ученика, Петар, Јована и Јакова на гору Тавор.
"И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост."
Пред ученицима заслепљенима нествореном Божјом светлошћу распадају се условности времена и простора. Појављују се поред Христа старозаветни пророци Мојсије и Илија.

Свако ко покуша да замисли и једну секунду Преображења на Тавору, разумеће детиње чист предлог збуњеног и одушевљеног ученика Петра:
"Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији".
Ко не би хтео да остане у натприродној и надумној нествореној Божијој светлости у којој нема места за сенке, смрт, зло и болест! Ко не би хтео да се ослободи окова времена и простора у пречици вечности са Богом!

Цепа се небо, и чује се Небески глас који потврђује Богојављенску поруку. Бог објављује свог Сина. Ученици од страха падају на земљу. На земљи, па и ако и на врху горе, близу неба, човек се плаши укидања законитости на које је навикао. Ученици у страху ничице попадају.

Тренутак је прошао. Све се враћа у законитости које је Бог дао човеку за живот пре живота. Христос прилази ученицима и подиже их са земље. Небо се утишало, Мојсија и Илију поново види само Бог.
Време је за повратак, док се не испуни све што је потребно за спасење људи. Вера изабраних ученика је ојачана пред догађаје који ће претходити Христовој смрти на крсту и Његовом васкрсењу .

Празник Преображења на Западу није имао значај који има у Православљу.
Ми Православни смо остали трајно заљубљени у лепоту нестворене Божје светлости која даје смисао свету. Генерације и генерације су порађале светитеље жедне и гладне само Таворске светлости. Пророке који су тврдили да ће "лепота спасити свет".
Понекад може да изгледа и да смо, у својим најбољим периодима, уживање у безвременој нествореној Божијој светлости, и жељу за што бржим сопственим преображењем, ставили испред обавеза да уређујемо овај свет према Царству Божијем.
Баш као да смо детиње искрено остали трајно са Петром на врху Тавора.

Морамо стално да се подсећамо да овде на земљи имамо још обавеза које, пратећи Христа, морамо да испунимо. Да морамо овако или онако да прођемо и Крст (да ли великим одрицањем и подвигом или мучеништвом које смо пречесто бирали) - ако желимо да са Христом васкрснемо. Тек тад можемо заувек да будемо у светлости без сенки коју нам је Христос показао на Тавору.
Иначе, иако и чиста срца, због лењости или занесености прети нам опасност да пречесто живимо и радимо наивно и неодговорно.

А Таворску светлост не заборављајмо. Једино она осветљава пут. Чак и кад је пут најтежи, светлост са Тавора нас утешно подсећа да једини смисао, једина лепота, једина истина - наставити са Христом до краја.

Кад год тама попадне по земљи, кад год нам се чини да су сви путеви пред нама непроходни, можемо да уперимо поглед кроз време и простор ка безвременом Божанском светионику са Тавора.
Срећан нам празник Преображења Господњег!

о. Ненад Илић

Секташко цитирање Библије

Sat, 18 Aug 2018 12:06:47 +0000

Ових дана сам имао прилику да се поново сретнем са секташким "аргументом" позивања на Библију. И колико год да ми је позната њихова "логика", сваки пут се изненадим како људи не примете толику количину плиткости и недоследности!?
Елем, ти несрећници цитирају Библију како би тобож указали на неисправност Цркве и њеног живота и учења. Кажу, верују Библији, не верују Цркви. А ја их онда питам, а зашто верујете Библији? Кажу, зато што је то Божија реч. Опет их питам: а одакле знате да је то Божија реч? А они ми опет цитирају Библију. Дакле, по њиховој "логици" Библија је Божија реч зато што то пише у Библији. Али, несрећници не примећују да је такав начин закључивања логичка грешка, тзв. кружна логика, circulus vitiosus (зачарани круг). То је неисправан суд! Грешка!

Даље, како у исто време можеш негирати Цркву а веровати њеној књизи - Библији? Јер, чињенице говоре: Црква је старија од Библије; Црква је створила Библију а не Библија Цркву. Текстови у Новом завету писани су неколико деценија након настанка Цркве, а Црква их ја канонизовала, то јест сакупила у јединствену књигу коју данас зовемо Библија Новог завета, у четвртом веку. Како је онда могуће не веровати Цркви а веровати Библији? Како, ако је Црква та која је међу многим списима препознала оне који су надахнути Духом Светим? На том њеном препознавању стоји ауторитет Библије, њен идентитет Божије речи.

Даље, шта је Христос, на кога се секташи тобож највише позивају, оставио - Библију или Цркву? Оставио је Цркву: Свету Литиргију (=Тајна Вечера). Записано је у Јеванђељу да је рекао апостолу Петру: "Саградићу Цркву своју, ни врата паклена је неће надвладати." (Мт 16, 18). Саградиће, каже, Цркву. Није рекао, написаћу књигу! Из његове грађевине - Цркве, о малоумни секташи, никла је и књига на коју се тобож позивате. У тој књизи је записано и шта ће се десити са онима који смућују стадо Христово, разарајући Цркву и одвлачећи душе људске у погубне секте. Апостол Павле пише хришћанима, људима у Цркви, крштеним и миропомазаним Духом Светим: "Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разори храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви." (Кор 3, 16-17).

И упозорио је на вас секташе Христос, да ћете се појавити: "Тада ако вам ко рече: Ево, овде је Христос или онде, не верујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране." (Мт 24, 24-25).

Послушајте само секташе како сваки од њих говори како је Христос код њих, како нуде Христа да вас ослободе, како су слаткоречиви, са осмехом и "смирењем"... Христос и ово за њих рече: "Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви." (Мт 7, 15). То су ловци на људске душе. Чувајте се да вас не преваре. А најбоље ћете се чувати ако живите Светом Литургијом.

Александар Милојков

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Између три Рима: историја, садашњост и перспективе црквене ситуације у Украјини [II]

Fri, 17 Aug 2018 18:33:35 +0000

Као што је познато, јужне и западне руске земље, оне које ће у XX в. ући у састав Украјине, углавном су кроз касни средњи вијек и рани нови вијек припадале држави коју наша историја назива Државна заједница оба народа (пољског и литванског), позната и као Rzeczpospolita. Однос према овој дуготрајној и врло занимљивој држави сасвим је супротан у руској и украјинској историографији. Руска историографија[1] има сасвим негативан однос према њој, инсистирајући на непрекидној полонификацији „руськог“ становништва, систематској репресији према православном свештенству, па чак и на самој „концептуализацији“ Украјине као анти-московског „русь-ког“ пројекта, језичко удаљавање московског и „западно-русьског“ језика итд[2]. У украјинској историјској и националној свијести однос је куд-и-камо компликованији[3] и већ овдје се појављује једна врло важна подјељеност унутар самог украјинског историјскоги идентитетског самосазнања. Наиме, један дио украјинске историографије, нације и нарочито данашње политичке „елите“ на периоду пољско-литванске окупације заснива данас политички важан и пробитачан наратив о некаквом припадању културолошком Западу те живот православног руско-украјинског становништва гледа као процес уклапања у једну модерну, демократску, (квази)наднационалну државну заједницу унутар које је Украјина постојала у својеврсној „Европској унији“ којој она насупрот „Московији“ припада и у којој би, „без московске окупације“ Украјина била и данас. Овај наратив по својим детаљима неодољиво подјећа на хрватски културолошки комплекс „предзиђа Кршћанства“ насупрот „Истоку“ оличеном у Србима (у украјинском случају „Москаљима“) и Турцима. Овакве дневно-политички ангажоване реинтерпетације добија на популарности нарочито од 2014. до данас, али у суштини и даље нису сасвим обликовале свијест ширих маса која Украјину гледа као свијет по себи, подједнако културолошки удаљену од „москаља“ и „љаха“ (= Пољака), као некога за кога не постоје културолошке референце у које она, Украјина, треба да се интегрише: није Украјина дио Европе него Европа треба да се упозна са Украјином.

Управо ове двије различите концепције долазе до изражаја када се говори о једном од најболнијих питања украјиснке, источнословенске, свесловенске и међухришћанске историје: ријеч је, наравно, о Брестовској унији (1596) која је у Украјини и даље жива контроверза. Историчари и данас оцјењују мотиве власти за наметање али и локалног епископата за прихватање уније: ако је, попут готово истовременог наметања Марчанске уније (1611) православним Србима у Хабсбуршкој монархији, она наметнута православном становништву Речи Посполите такође требало да послужи лаганој али потпуној полонификацији, тај процес никада није извршен до краја. На основу уније формирала се и кроз вијекове учврстила заједница која се данас назива „Украјинска Грко-католичка Црква“ као посебан свијет који никада није прекинуо ни да се интересује за православне са којима су дијелили простор, нити да утичу на црквену стварност православне цркве. У тим вијековима односи су се сигурно мијењали, у зависности од политичке ситиуације (док су у Ријечи посполитој и Хабсбуршкој монархији грко-католици имали не само привилегован положај него у почетку били практично једина легална „источна“ црквена организација у Речи посполитој, у Руској империји ствар се дијаметрално обрнула, да би у СССР-у УГКЦ била фактички забрањена), али несумњиво је да је унијатска самосвијест темељно утицала и данас утиче на одређене битне моменте украјинске националне самосвијести, штавише, на осјећај посебности Украјине. На примјер, осјећај несхваћености и од стране Пољака и Руса, својеврсна црквена изврност у којој су спојени византијска и нарочито „кијевска“ литургијска традиција и римски примат – све су то елементи самосхватања украјинског унијатског свијета који су темељно утицали и на самосвијест Украјинаца уопште. Удио унијатског свештенства и популације у креирању идентитетских одредница Украјине увијек је био много већи него реални проценат у украјинској популацији: иако се то понекад објашњава посебном ученошћу грко-католичког свијета и његовом наслоњеношћу на Запад, чињеница је да је управо унијатско становништво било носилац обликовања украјинског идентитета у XIX в. и то не само у Закарпатју него и у самој тадашњој „Малороссији“ (како је званична царска администрација називала већи дио данашње Украјине која се налазила у саставу Руске империје). Осјећај украјинске посебности је управо унутар грко-католичког наратива уобличен је у оно што јесте данас. Насупрот већини наших предрасуда о украјинским грко-католицима као про-пољском елементу у украјинском друштву, таква перцепција у суштини не одговара стварности. Украјински грко-католици су свијет за себе, центар њиховог свијета није у Варшави, него у Љвову, Трнопољу и Ивано-Франковску. Онолико колико је сама Украјина по себи земља супротности, још је више то Западна, углавном унијатска Украјина; од Љвова (који заиста одаје утисак западноевропске архитектуре и амбијента) до неког убогог закарпатског или трнопољског села стиже се за сат или два, али цестом која подсјећа на макету површине мјесеца док ћете у њему видјети најбједније, убоге уџерице од дрвета или печене цигле које човјек у Европи може да сретне. Ако вас пут кроз тај меланхолични крај наведе ноћу, видјећете врло мало осим освјетљеног кипа Богородице, можда цркве чија естетика није претјерано различита од православне и рекламу за пут у Међугорје на панелу испред кипа (или цркве).

Међутим, много је занимљивији феномен који је у данашњој Украјини такође веома распрострањен, а то је украјински православни национализам. Унутар њега Брестовска унија (1596) сигурно представља катастрофу, али каснија историја, нарочито улазак Украјине у састав Руског Цаства и интеграција Кијевске митрополије у Московску патриајршију посматрају се код многих Украјинаца данас практично идентичним очима катастрофе: као негација „украјинства“. Овдје већ долазимо до момента када се унутар украјинског историјског наратива појављује козаштво, које се уобличава у политички, војни, али и културни и црквени фактор (сјетимо се само да Гогољев Тарас Буљба синове школује на Кијевској духовној академији, а занимљиво је да се у записима из XVII в. спомиње оклијевање кијевских митрополита да уопште уђу у преговоре о новој унији „страха ради козацкого“). Козаци се данас углавном посматрају као суб-етнос и унутар украјинског и унутар руског идентитета (у току ратних операција 2014-2017. постојале су војне јединице и на страни снага ДНР-ЛНР и на страни Украјине које су естетски настојале да оживе козачку војну традицију), али чињеница јесте да су у XVII вијеку они представљали посебну друштвену, политички и етничку цјелину одану идеји очувања православља, рускости земље на које живе. Тај „руськи“ етнос био је језички близак данашњем украјинском и кубанском источнословенском језику/дијалекту и као политички ентитет су били независни и од Варшаве и од Москве („Запорошка Сеч“ је сваима нама позната). Такође, почевиши од XVI в. топоним „Украјина“ се стварно све чешће употребљава за шири ареал од онога који је до тада подразумијевао, мада и даље без икакве супростављености према одредници „Русь“ која је остала да живи у називима „Галицка Русь“ или у називу језика (руська мова).

Тако су се на простору данашње Украјине у периоду владања Речи Посполите формирале реалије које практично и данас одређују неке од битних одлика украјинског идентитета, али и тензија које структурално постоје у украјинском друштву. Иако се, како смо споменули ово доба код савремених политичара (и историчара) понекад идеализује и супротставља каснијој „московској окупацији“, оно што можемо да видимо из историјских извора не даје за право таквим политичким читањима. Православно становништво је заиста кроз читав овај период било изложено притисцима који су имали за циљ да га полонификују и „приведу у унију“. Тачно је да је локална аристократија православне вјероисповјести имала тенденцију да тражи учешће у политичком животу Речи Посполите, да постане и сама дио шљахте, као и да се поменута аристократија, као и епископат углавном угледао на пољску шљахту и римокатолички епископат свога времена. Нарочито од времена објављивања Путева руског богословља оца Георгија Флоровског, све „малоруско“ и украјинско почело се везивати са „могиљанском псеудо-морфозом“ и посматрати искључиво у негативним тоновима поређења „могиљанског крипто-латинизма“ наспрам некаквог замишљеног „живог византијског Предања“. Тачно је свакако да је утицај литургијских образаца (па и конкретних текстова и књига) на кијевског митрополита Петра Могилу несумњив и значајан. Године 2011 објављени његови лични записи[4] откривају полиглоту и човјека кога су интересовала црквенословенске службе и житија, али и пољски историјски и практично-животни записи, али и зналца латинског језика и оновремене латинофоне теологије. Међутим, не смије се пренебрегнути чињеница да Могила пред собом и није могао имати других академских образаца него што су то биле језуитеске пољске школе тога времена, али и да је захваљујући њему битно поправљено стање образовања православног свештенства у тадашњим западним „руським“ земљама. Отуда – и поред несумњивих ограничења и данашње превазиђености могиљанске теологије и модела образовања – не можемо сасвим превидјети и тешке историјске околности под којима је дјеловао као и позитивне резултате (којих је, поред „извјештачености“ и „сентиментализма“) такође било. Могили дугујемо бар онолико разумијевања колико и Митрополиту Стратимировићу[5]. Притисци централне власти, Унија, отпор од стране аристократије, отпор од стране становништва (козаци), потреба да се „огњем и мачем“ али и словом и академијом одбарни вјера, сјај шљахте, слобода козака, биједа сељака – све то обиљежава читаве вјекове који и данас говоре, понекад сасвим контрадикторно, у осјећају Украјинца.

Хмељницки, присаједињење Московској Русији, Кијевска митрополија у саставу Московске Патријаршије. Године 1653-1654, након читавог низа историјских догађаја, побуне против Пољака и свеопштег рата, козаци предвођени атаманом Богданом Хмељницким траже и добијају припајање московском Царству. Иако се и послије овог догађаја козаштво неколико пута бунило и мијењало савезнике (ратујући понекад и са Пољацима и Татарима против Москве), присаједињење Украјине са лијеве обале Дњепра (и града Кијева) Руском московском царству постало је историјска стварност. За црквену ситуацију је нарочито значајно да је након превирања и коначне стабилизације московске државне власти наступила и интеграција Кијевске митрополије која је од свог оснивања у Х в. до тада била подчињена Цариграду. И тај процес није прошао без отпора, како од локалног епископата, тако и од самог Цариграда. Колико је тај отпор био јак говори чињеница да је између Перејаславског договора о присаједињењу Украјине (московској) Русији до коначног подчињавања Кијевске митрополије московском патријарху прошло безмало три деценије (1654-1685) у којима су се, сходно промјењивим политичким и војним околностима усталиле за извјесно вријеме три, а затим двије јерархије (једна подчињена Москви, на „лијево-обалној Украјини“, друга „независна“, ослоњена на пољску власт, на „десно-обалној Украјини“[6]). Међутим, када је Москва 1685. године поставила, за вријеме патријарха Јоасафа за кијевског митрополита Гидеона, цариградски патријарх Дионисије, уз консултацију других патријараха Истока, послао је 1687 грамату којом је потврдио тај избор. Ни сам А. В. Карташов (на кога се ослањамо за историјске податке у овом случају), не негира да је присаједињење Кијевске митрополије Москви наилазило на много отпора, још од времена Хмељницког (и митрополита Силвестра) па све до коначног подчињавања[7]. Међутим, када су се историјске околности донекле стабилизовале крајем XVII, па све до најновијег времена, Цариград у суштини није проблематизовао такву одлуку: о томе колико је Руско Царство од XVII до почетка ХХ в. помагало цариградску патријаршију и колики је удио консетлације снага у којима је Трећи Рим био битан за опстанак Другог, познато је историје Цркве. Данас су политичке околности битно промјењене; изгледа да су управо оне допринијеле наглом „присјећању“ Цариграда да је до 1685-1687. Кијевска митрополија била у њеном саставу, али и актуелизацији статуса „мајке Цркве“ цјелокупног источнословенског Православља из перспективе једне чудновате супермацијске еклисиологије унутар које, изгледа, „мајка“ жели да има реалну контролу и онда када је већ одавно „бака-Црква“, а њене „кћерке“ не само пунољетне него и зреле помјесне Цркве. Као што ћемо видјети, ово „нагло присјећање“ Цариграда има паралелу у актуелним аспирацијама неканонских „Цркава“ (као и аутокефалиста унутар УПЦ) да точак историје насилно врате у стање прије 1685.

Остатак „царског“ периода данас се углавном дијаметрално супротно посматра у украјинској и руској самосвијести: у првој као период „репресије“, „русификације“ и „гушења свега украјинског“, у другом као нормално стање јединства Руса, Малоруса/Украјинаца и Бјелоруса. И поред црно-бјелих наратива, очигледно је да нити једно ни друго не представља историјску реалност у цјелини, а нарочито се показује бесмисленом „русификација“ Украјине која, очигледно, није била успјешна чим се толико људи и данас осјећају као Украјинци (а велики дио њих и говори украјински језик). Тачно је да је царска цензура у суштини забрањивала печатање књига на „малоросијском дијалекту“, али је чињеница да су Тарасу Шевченку, родноначелнику савремене украјинске књижевности, кодификатору језика добродошлицу указивали најеминентнији руски књижевници његовог времена (занимљиво је да је Шевченко дио својих личних дневничких записа водио на руском језику!) Такође, сви дијалози у Љековљевом Некрштеном попу чија се радња дешава у Украјини дати су на „дијалекту“. Читав XIX в. на подручју данашње Украјине постоје и боре се неколико идентитетских пројеката: империјалне власти ни саме сасвим немају јасан став да ли да промовишу искључиво „росијску“ писменост или да подрже „малоруски“ и „јужноруски“ регионални идентитет. Са друге стране, ноторна је чињеница да је много источнословенског становништва које је говорило „мову“ остало да живи у оним дијеловима бивше Руси који су припадали Пољској и, касније, Аустро-Угарској. Чињеница је да су власти ових земаља и унијатско свештенство снажно радили на оформљењу идентитетског осјећаја „украјинства“ као антипода „Московији“. Побједу „украјинског“ имена и националног пројекта у ХХ вијеку можемо објашњавати злонамјерношћу и русофобијом совјетских револуционара, али је чињеница да је концептуално украјински национални пројекат имао много јаснију идеју (посебност Украјине у односу на Москву), лингвистичку базу и подршку Беча и Варшаве: јужноруски и „малоросијски“ идентитет је у Руском царству посматран у најбољем случају као нужно зло и груби провинцијализам. Можда као показатељ амбивалентности односа према свом сопственом наслијеђу у данашњој Русији и Украјини можемо да узмемо судбину Н. В. Гогоља: данашњи украјински национализам ни сам не зна да ли да у њему види „издајника“ који се продао „москаљима“ или „великог Украјинца“ кога је само „цензура“ приморавала да се покори „великоруском“ пројекту[8]. У читавом спору се данас, на жалост, ријетко када нађе довољно пажљивих читалаца да у самом Гогољу виде подједнако „украјинског“, „руског“ али и писца чија је ингениозност заиста свјетска културна баштина, Гогоља који припада свијету. И сам читавог живота свјестан да у њему подједнако битишу „малоруска“/“украјинска“ и (велико)руска душа, Гогољ је сигурно већи од сваке оптужбе против Гогоља. Језик и култура који не увиђају оно што је Гогољ видио по себи су губитници, заробљеници партикуларизма и провинцијализма.

Црквена стварност је текла очигледно у јединство са Московом, али тај утицај није био једносмјеран: штавише, више би се могло тврдити да је Кијев, све до средине XIX в. више утицао на Москву, њену теологију па и на религијски менталитет него што је Москва то учинила према Кијеву. Међутим, и поред данашње украјинске аверзије према свему царском и „росијском“, упркос руском честом идеализовању царског периода руске државности и синодалног периода црквене управе, остаје чињеница да је кроз читав XVIII и XIX вијек прошао у обједињеном духовном и материјалном животу Украјине/Малорусије и Русије: биједе и недаће „руског човјека“ нису се много разликовале у данашњој Украјини, Бјелорусији или Русији, као ни живот духа, културна или црквена стварност. Сам град Кијев доживио је лијепе дане изградње и афирмације, а Кијевска духовна академија дала низ врло уважених богослова и црквених историчара, од којих се и данас издвајају Сергеј Леонтјевич Епифанович (1886-1918), прерано преминули патролог чији радови о Св. Максиму Исповједнику ни данас нису изгубили на актуелности. Кијевској духовној академији је, због њене прошлости у којој је велику улогу иргала ослоњеност на латинску патристику, крајем 19.в. повјерен превод Св. Августина и великих западних Отаца Цркве.

Кијевски митрополити кроз читав овај период уживају велики углед у Руској Цркви. Изузетно је занимљив богословски спор око превода Светог Писма на савремени руски језик у коме су учествовали кијевски митрополит Филарет Амфитеатров (1779-1858), који се противио превођењу Писма на савремени „росијски језик“ и митрополит московски Филарет Дроздов (1783-1867) који је снажно подржавао превод. У њиховом спору на видјело су изашле разлике између двије различите концепције црквене стварности, језичког идентитета, мјеста научног (библијског) истраживања у животу Цркве. Митрополит кијевски Филарет снажно се залагао за приљежније изучавање (црквено)словенског језика, сматрајући (црквено)словенски превод, начињен са Септуагинте, сакралним и неприкосновеним, а сам „росијски“ (= савремени руски) језик неадекватним и мањкавим. Његову позицију не можемо приписати само теолошком, библијском и идентитетском конзервативизму или недостатку увида у стање ствари тадашње сверуске културе: и сам је био врло образован човјек и члан Руске академије. Међутим, точак историје се није могао зауставити: очигледна потреба за разумљивијим преводом мотивисала је Митрополита московског Филарета Дрозодова да успјешно иницира руски синодални превод, са масоретског текста: превод који се у своје вријеме користио најбољим издањима текста, а чији је језик у пушкиновској епохи показао да је савремени руски језик и те како у стању да донесе светописамске истине, не кидајући сасвим континуитет са својим словенским наслијеђем. Тако је настао превод који је подједнако могао да чита сваки „декабриста“ у Санкт Петерсбургу, сваки чиновник у Москви и Кијеву и сваки писемни сељак на самим источним границама Царства: питање је колико је тај нови превод могао бити разумљив сељаку на самој западној граници Царства, у неком „русначком“ закарпатском селу. Руска Православна Црква је канонизовала оба митрополита-имењака, у њеној пракси се усталило рјешење према коме се и даље служи на црквенословенском језику, а библијска читања се произносе углавном на руском (или у Украјини на украјинском). Иако његова схватања о потреби да се у свему и сасвим истрајава на употреби искључиво црквенословенског језика данас изгледају као анахрони конзервативизам, интуиција Митрополита кијевског Филарета Амфитеатрова добро је наслутила да ће питање језика богослужења и Писма још вјековима бити једно од основних идентитетских питања у Кијеву: свака експлозија жеље за украјинском црквеном самосталношћу у ХХ вијеку биће праћена протјеривањем словенског и увођењем украјинског језика у богослужење Цркве.

Извор: Теологија.нет

Катихета Бранко Бандобрански о новом двоброју листа Српске Патријаршије "Православље"

Thu, 16 Aug 2018 18:50:11 +0000