Живе речи утехе: Живе речи утехе

Република Српска је увек у молитвама хиландарских монаха

Wed, 22 Aug 2018 18:55:04 +0000

Свештеник Валерије Духањин: Одговор еволуционистима - нисам потомак мајмуна

Wed, 22 Aug 2018 18:50:02 +0000

Још ћу додати да је на руској друштвеној мрежи «ВКонтакте» једна православна девојка на свом профилу написала предивну мисао: «Није ме срамота што сам кћер Небеског Оца. Нека се стиде они чији су преци мајмуни». И ето, ни мене није срамота што сам син Небеског Оца (грешан, али свеједно син, јер и у Јеванђељу је блудни син ипак син и отац га се није одрекао), а моја душа никако не прима еволуционистичку теорију.

Срамота ме је када ми пишу браћа свештеници који убеђено говоре: «Еволуција је доказана чињеница, то знају сви ђаци, па то је очигледно! Како неко може бити таква незналица да пориче оно што је очито?» Већ по ко зна који пут ми шаљу чланке и материјале на ту тему. Али попут таласа који се разбијају о морске хриди, моја душа као и раније не прима ту теорију.

Из неког разлога убедљивије звуче речи Преподобног Пајсија Светогорца и Светитеља Луке (Војно-Јасенецког). Један од њих необразован по светским мерилима, али који је стицао Дух Свети и тако добио дар прозорљивости, а други велики научник, до танчина упознат са људским организмом. И обојица су говорили о лажљивости теорије еволуције. И када би то били само они. То је општа светоотачка интуиција, без обзира да ли је реч о Светитељу Теофану Затворнику, Преподобном Серафиму Саровском (коме су узалудно приписивали еволуционистичке погледе на свет, будући да нису прочитали његове речи до краја, већ их извлачили из контекста) или о новомученицима и исповедницима руске Цркве: Свештеномученику Владимиру (Богојављенском), Николају (Покровском), Преподобномученику Варламу (Никољском), Светитељу Макарију (Невском) и многим другим. У грчкој Цркви је то био Нектарије Егински, а у српској Цркви Светитељ Николај (Велимировић). Ког год свеца да наведете – сваки је био непријатељ еволуције.

Исти тај Светитељ Теофан је отворено писао о идеолозима еволуције:

«Окружили су се мноштвом фантазмагоричних претпоставки, уздигли их на ниво необоривих истина и диче се тиме што против њих нико више не може дићи глас. У стварности, они су толико празни да против њих и не вреди ништа говорити. Сва њихова мудровања су попут куле од карата – само дуни и разлетеће се. Нема потребе побијати њихове тврдње једну за другом, довољно је относити се према њима као према сновима… Иста је таква и теорија настанка света из космичких маглина, уз своје помоћне теорије спонтаног постања, дарвиновске теорије порекла родова и врста, с његовим последњим измишљотинама о пореклу човека. Све је то као бунцање у сну. Читајући их, пролазиш кроз сени. А научници? Шта им можеш?! Њихово гесло је: «Ако ти се не свиђа шта причам немој да слушаш, само ми не сметај да лажем».

Преподобни Амвросије Оптински је овако уразумљавао оне који су му долазили:

«Не верујте без размишљања таквим којештаријама, да се из прашине живот може створити и да су људи мајмунима били».

Како да се не сложим са ставовима светаца?

А и како неко може да извитопери Свето Писмо у тој мери да тврди да је Адам имао човеколике родитеље, то јест неки сувишни брачни пар, који је извршио своју функцију и избледео у ништавило? Шта би осећао Адам у Рају док посматра њихову смрт, што значи да је и он сам потомак смрти и да ће његово потомство бити смртно? Где ту уопште можемо наћи живот, ако верујемо да је првоствореног Адама окруживало царство смрти? Какав је смисао искупити Адама од греха, ако је он сам подлегао смртности не због сопственог греха, већ због деловања закона биологије? О каквом греху ми причамо, ако он представља пуки резидуал животињских нагона, који се не подчињавају ни разуму, ни људској вољи?

Како треба тумачити Откровење па сматрати да су јадни Адамови преци јурцали једни за другима с разјапљеним чељустима, а најпаметнији од њих са тољагом приде? Какав је то ланац стварања испуњен древним неодређеним нагонима, које ми погрешно називамо страстима? О каквом греху можемо причати, понављам, ако цела теорија еволуције представља страсти као животне неопходности, које су својствене сваком биолошком створењу? Не обмањујмо се – у таквим бићима нема ничег налик на анђеле, нити на лик Божији. И савест, и етика, и манири – све је у тој парадигми резултат еволуције, коју подстиче трка са смрћу.

Ма и сама Библија је у њиховој концепцији производ еволуције древних митова, епске поезије, који су постали део верских књига, које су опет кроз векове претрпеле детаљне промене. Где је ту Откровење Божије, ако је све то само еволуција митова?

Не нећемо се лагати. Теорија еволуције све руши.

А сада ћу рећи нешто што није скандалозно, јер се ради о очигледној чињеници.

Наука проучава мир у његовом палом стању, након губитка рајске хармоније, после првобитног греха и увођења у Богом саздани свет закона смрти и труљења. Зато је почетна тачка теорије еволуције смрт: како би се врсте развијале, ако није било смрти до Адама? Како мајмун може постати човек, ако најслабији не нестану, како би направили простора за чудесног мутанта – човека?

Зато се космогонија еволуције простире од неуспешне до случајно успешне селекције, од сувишних живих организама који нису испунили своју функцију и нису се докопали биолошког савршенства, до врста које су пуком случајношћу успеле да напредују до нових форми. То јест, у њиховој концепцији Бог није успео да створи леп, хармоничан, савршени свет. Узгред се запитајмо, какав је то Бог у теорији еволуције?! Њихов бог и јесте еволуција, тај својеврсни чаробњак, алхемичар, који магијом претвара једно биће у друго – крокодила у птеродактила, медведа у кита, ламу у жирафу, а древног мајмуна у човека. И све је то преузето из њихових књига. Шта би било са тим крокодилом када се његове предње ноге из генерације у генерацију претварају у патрљке, како би се на крају формирала крила птеродактила? Ко ће помоћи том инвалиду еволуције, коме мутирају предње ноге, а крила још нема? Али кога то занима, за то ће се побринути окретни алхемичар – еволуција.

Наука види свет у његовом сломљеном стању, са остацима хармоније, али са видљивим губитком рајског склада. Како можемо данашњу стварност пресликати на зачетак нашег постања?

Нека нам кажу велики научни умови, каквим микроскопом, каквом суперелектронском справом, каквим анализама могу да проуче Васкрслог Христа и Његово тело после васкрсења? Биће којем не треба храна, ваздух за дисање, које нема физиолошке потребе, коме ништа не могу микроби и бактерије, болести – уопште, биће у ком царује живот, а не смрт, без старости и бора, без «гладан сам» или «морам у тоалет», биће у потпуности људско, али равно анђелима, које је надвладало смрт и пропадање? Како ће научници објаснити биће Истинског Човека, васкрслог ради нас да би нам вратио рајску хармонију? Како можемо разумети природу првог Адама, чије смо одлике изгубили, чим је Адам прекинуо своју везу са Богом? Због тога је и дошао Нови Адам – Христос. Он нам је вратио бесмртност, вратио оно што смо давно изгубили у Рају и дао нам још више, а сада покушавају да нас убеде да се Адам родио од смрти и да је првостворени свет био испуњен смрћу, страдањем, рушењем и да је све то било сасвим природно. Зашто би Христу онда било потребно да нам враћа изгубљено, ако је свиме од почетка управљала мутација?

Како се може истражити приснодевство Мајке Божије, где је деловао Бог Свети Дух, а не закони биологије?

Не, наука неће ни поменути ништа што надилази материјални свет и трулежну природу. Неће разматрати обожење, нити преображавајуће дејство благодати Божије. Неће говорити о стању света док у њега нису уведени закони греха.

То су разлози зашто свети људи – то јест не ми, не ја – који су за живота стицали благодат и созерцали Христа и Његов нематеријални свет живе у складу са другачијом интуицијом. Та интуиција оставља по страни научне податке о смртном свету и усмерава свој поглед на првостворени рајски свет. Док проучавамо свет након првобитног греха и пада човека у грешно стање, видимо само део опште слике. Необјективна је она наука која проучава само део, не узимајући у обзир целу слику – ни што се тиче стварања света, а ни самог човека.

Људи који гаје различите концепције о свом пореклу тешко могу наћи заједнички језик. Веза са родом је попут темеља постојања, она је окосница која одређује личност и њено понашање. Свако од нас наслеђује нешто од свог рода, понавља исте животне поступке, а неки и оправдавају своје грешке позивајући се на древни род. Свако има избор.

Разумем да ће ми сада спочитавати формуле, биолошке, геолошке, археолошке, палеонтолошке податке и шта све не, доказе од Илије Пригожина, Стивена Хокинга и других ауторитета данашњег света. Рећи ће: «Како то ниси потомак мајмуна? Ево, сам види». Не, другови моји, нисам њихов потомак, па макар ме убили оном древном тољагом коју сам помињао. Заступници еволуције су сви одреда моји браћа и сестре, али горила није мој брат, а шимпанза није моја сестра.

У Јеванђељу од Луке читам о родослову Христа, тамо је написано да је Он као човек водио порекло до самог извора нашег рода, Син… Еносов, Ситов, Адамов, Божији (Лк. 3: 38). Између првог човека Адама и Његовог Творца Бога нема ниједног другог претка, нема никакве карике која би му претходила.

Ко нам је ближи и дражи – Христос с Његовим преображењем природе или мит о пореклу од репатих примата?

Извор: Православие.ру

Буђење

Wed, 22 Aug 2018 10:51:19 +0000

Ми смо Црква.
Ми смо православни хришћани.
Знамо то, наравно, али није нам то увек и свима подједнако важно.
Сада јесте. И кад је већ важно, а дешава се, не би било лоше да запамтимо како се Богочовечански организам буди и делује и ван храмова.

Тамо где је угрожен, оглашава се локална црква. У овом случају владика Теодосије и отац Сава из Дечана. Придружују им се верници са свих страна, митрополит Амфилохије, поједине владике и свештеници.
Код многих крштених расте нервоза што нема више реакција из врха Цркве. Ратоборнији очекују одлучне потезе.

Онда свештенство Шабачке епархије са својим владиком шаље писмо патријарху у коме га подржава и у љубави моли да нас све подсети на одлуке Светог Архијерејског Сабора и да сви заједно размислимо да ли је можда дошло време да се примене и оштрије црквене мере према онима који се оглушују на одлуке Цркве.

Онда и целокупно свештенство најугроженије, Рашко-призренске епархије, шаље свој апел.
Оглашава се и Српски патријарх, Иринеј.

Сад сви имамо осећај да се Црква, спора у реакцијама у свету, покренула. Можда су покрети спори, не иде све глатко, али почињемо да осећамо заједничку снагу. Буди се одговорност уношења Истине у свет.

Иако ништа није готово, него тек почиње, људи, па и они који често заборављају на своју Цркву, почели су да се присећају шта их одређује као најважније.
Припадност Христу, вера у васкрсење и високи идеали који стоје иза тога. И наравно свети преци мученици који бдију над нама.
Није ништа готово, иза сваког раста увек долазе падови, али диван је осећај да заједно ипак нешто представљамо. Да нисмо само разбијени и унижени народ.
А то нешто је Црква. И без обзира што би многи хтели да буде и брже, одлучније, оштрије, Црква се очигледно буди. Моли се али се и укључује у догађаје који утичу на верне.
Народ, притиснут малодушношћу и безнађем, све чвршће се окупља око своје цркве.

о. Ненад Илић

Преподобни Зосим тумански, синаит

Tue, 21 Aug 2018 18:11:00 +0000

Ако узмемо као тачну претпоставку да је Преподобни Зосим био ученик Григорија Горњачког, онда из тога можемо закључити да је у Србију вероватно дошао са својим учитељем у Горњачку клисуру, одакле је временом, желећи усамљенији и скровитији живот, прешао у Подунавље, настанивши се у неприступачним туманским шумама, које до данас постоје.

За место свога тиховања одабрао је пећину испосницу у којој је уредио простор за живот и богослужење. Подвизавајући се ревносно и истрајно, није остао непознат народу, који је са љубављу запамтио име и место његовог подвига.

Предање о смрти преподобног зосима

У народу браничевског краја вековима живи предање да се Преподобни Зосим Синаит упокојио када га је нехотице ранио Милош Обилић, који је имао двор у непосредној близини манастира Туман и који је у његовој околини обично ловио. Сви путописци који су се нашли у Туману током XIX века са мање и више детаља описали су споменуто предање.

Први који је оставио сведочење о Преподобном Зосиму Синаиту био је Јоаким Вујић, који је манастир Туман посетио 1826. године. У кратком опису манастирске цркве бележи да је у њој гроб светитеља Зосима Синаита, који је на том месту као пустињак живео и умро. Име манастира Тумана не доводи у везу са нехотичним рањавањем и смрћу Зосимовом, већ са кнежевим позивом Милошу да прекине зидање манастира („ту мани“) ради надолазеће турске војске ка Косову.

Најдаље у опису рањавања и смрти испосника Зосиме отишао је Тодор Влајић, који каже да је једном приликом купајући се у својој бањи Милош зачуо шуштање из оближње шуме. Помисливши да се ради о некој дивљој животињи, испалио је из лука стрелу у правцу одакле се шум чуо. Када је пошао да види шта је устрелио, зачудио се када је затекао неколико капи крви, по којој је познао да је нешто само ранио. Пошавши по трагу, немало се зачудио и ожалостио када је угледао мртвог пустињака Зосима, који се подвизавао у пећини Каменици, четврт сата хода ка планини од манастира Тумана. Свој живот проводио је испоснички и пустињачки, дошавши на то место из Синајскога манастира, због чега је међу народом у Србији био чувен и уважаван. Да би исказао своје покајање, Милош подигне гробницу Преподобном Зосиму, над којом, претходно раскрчивши шуму, поче да гради цркву. Зидајући цркву у намери да је преда на употребу монасима, Милош изненадно прими писмо од кнеза Лазара у коме му је поручено: „Ту мани задужбину, но ома дођи у Крушевац, да се што пре посоветујемо, оћемо ли на Косово против непријатеља ићи чинити задужбину, бранећи царство и отечество од пропасти.“ Следујући верно налогу кнеза Лазара, стигавши до крова, не доврши своју задужбину.

Узевши у обзир да је Тодор Влајић две године боравио као учитељ у Туману, разумљиво је да је за то време могао сасвим добро упознати историју манастира и предање народа о његовом настанку.

Обишавши 1852. године манастир Туман, др Аћим Медовић, у Гласнику Српског словесног друштва записао је да је Милош Обилић из места Реке (данашње село Двориште) у близини Голупца владао околином и у близини свога двора на Снеготинском потоку направио себи бању, те да је чудним случајем смртно ранио испосника оца Зосима и да је у спомен невино пострадалог монаха подигао манастир Туман. Медовић је видео и зарушену келију у којој је Зосим обављао богослужење.

Нашавши се 1867. године у манастиру Туман, Јосиф Веселић бележи према народном казивању запажање готово идентично Влајићевом, с тим да га шири детаљем да је Милош Обилић затекао смртно рањеног пустињака Зосима и понео га да би му указао помоћ. Када су стигли до данашње манастирске цркве старац потпуно изнемогавши рече Милошу: „Ту мани ме“ и упокоји се. У наставку даје поновљен Влајићев опис, с тим што наводи да је име манастира настало и од светитељевих и каснијих кнежевих речи „Ту мани“.

У своме чувеном раду Кнежевина Србија, Милан Ђ. Милићевић се укратко дотакао описа „Милошеве бање“ констатујући да је Милош ту нехотице устрелио пустињака Зосима и да би се покајао подигао је манастир Туман.

Историјат манастира у Браничеву, у Гласнику из 1867. године, препричава укратко, без навода извора, Влајићево излагање о томе да је Милош ловећи нехотице ранио пустињака Зосима Синајца, па је ради благослова на том месту сазидао цркву, коју тек што је довршио доби кнежев позив за бој. Од речи позива „Ту мани“, остало је име манастиру.

Архимандрит Иларион Руварац у опису кучајских манастира у Старинару из 1889. године наводи Преподобног Зосима међу осталим Синаитима, уз понављање претходних извора о њему (Гласник из 1852. и 1867. године и Милићевићев рад).

Феликс Каниц се приликом посете манастиру Туману дотакао већ споменутих података о Преподобном Зосиму, бележећи да је у време косовске битке старац живео у скровитој ћелији и да је побожног испосника залуталом стрелом ранио Милош Обилић. На месту где је старац пао Милош сагради богомољу, за време градње чувши натприродни глас „Ту мани“. И заиста потом добија позив од кнеза да се лати оружја и крене у бој. Ове податке Каницу је саопштио намесник манастира Тумана Сава Михаиловић.

У записаним народним предањима о Преподобном Зосиму може се недвосмислено закључити да је светитељево име живо и позитивно запамћено у народу, те да је спомен о његовој несрећној смрти чврсто укорењен и преношен с колена на колено, са мање или више детаља, што углавном зависи од уложеног времена и знатижеље онога који је записивао, мада и од упућености саговорника на које се наилазило.

Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства.

Тодор Влајић, учитељ тумански, записао је да народ и дан-данас долази са великим усрђем сваке недеље и празника на поклоњење гробу Зосимовом и на молитву. Кренувши у манастир говоре: „Ајдемо светом Зосиму у Туман“. Све време богослужења народ наизменично пред гробницом Зосимовом клечи и на њу се наслања. Јасан доказ великог народног поштовања и љубави према преподобноме чини према Влајићу и то што свештеник сваки пут на отпусту спомиње „и преподобнога Зосима Синаита“. Сведочећи све наведено, тврди да народ Пожаревачког и Крајинског округа, поштује и слави Преподобнога Зосима. Као доказ истинитости ове тврдње додаје на крају описа да је и сам очевидац свега, будући да је две године био учитељ при манастиру Туману.

Готово надовезујући се на Влајића, Јосиф Веселић запажа: „У осталом све је у своме поретку и у цркви види се гроб, за који се вели да је светог Зосима и на овај гроб и дан данас народ са великим усрдијем долази сваке недеље и празника, на поклоњење и молитву, а особито разни болесници, који милошћу Божијом и по вјери, гробу се наслањајући, исцеленије добивају и здрави постају. По овој ствари било једно или друго, то је извјесно, да се Зосим као светитељ почитује и признаје, не само од околнога народа, него свуда гди се је за његово име чути и дознати могло.“

И Феликс Каниц је оставио сведочанство: „У зидној ниши, десно од главног улаза, почивају у једној тумби посмртни остаци испосника Созима, који проглашен за чудотворца, привлачи на дан црквеног сабора о Великој Госпојини, многе вернике и манастиру обезбеђује обилате дарове и прилоге.“

Из Веселићевог и Каницовог сведочења дâ се јасно закључити да је током XIX века свештени спомен Преподобног Зосима био веома јак и развијен, те да је народ и издалека долазио, молио се на гробу и добијао исцељење. Једно је сигурно, ма како завршио свој земаљски живот, у миру се упокојивши или од стреле страдајући, Преподобни Зосим је од Бога прослављен даром чудотворства и као такав вековима је, све до данас, остао велики заступник народа православног, који му свакодневно са љубављу притиче.

И током XX и XXI века многи истраживачи бавили су се светим Синаитима и њиховом значају у средњовековној Србији и Српској Православној Цркви. У својим радовима незаобилазно су споменули и Преподобног Зосима, углавном се позивајући на раније објављене резултате истраживања. Најважнија остварења ћемо овом приликом приказати, ради сабирања свих значајних објављених сведочанстава и података о овоме преподобном оцу.

Описујући српске средњовековне манастире, Василије Марковић само спомиње Туман, као манастир који је подигао Милош Обилић, ради покајања за грех нехотичног убиства пустињака Зосима.

Као рођени Браничевац и плодан писац и теолог свога времена, јеромонах Хризостом (Војиновић), каснији Епископ браничевски, прикупио је и описао житија светих Синаита, са нагласком на онима који су се подвизавали на територији Браничевске епархије. О Преподобном Зосиму написао је следеће: „Име преподобног Зосима Синајита сачувало се у народу око манастира Тумана и о њему има и предања. Прича се да је светитеља једном случајно ранио Милош Обилић, чији су двори били на месту где је данас село Двориште (неколико километара удаљено од манастира Тумана). Обилић је, прича се, мислио да је пред њим замакла у шуму кошута и пустио стрелу за њом. Кад се приближио, видео је да је ранио пустињака испосника светог Зосима. Понео га је двору, но кад га је донео до места где је сада манастир, светитељ је замолио да га ту остави (‘Ту мани’ – отуда кажу и прави повод за име Туман). На том је месту светитељ и издахнуо. Ту је и сахрањен и Милош је над гробом почео касније да зида манастир, но позван је на Косово. Кнез му је Лазар, кажу, писао: ‘Ту мани па хајде на бој на Косово’. Опет се поновиле речи, од којих је сковано име манастира. Не тако давно манастир је обновљен из темеља и тада су пронађене мошти овог светитеља баш под оном плочом на којој се народ молио као над гробом светог Зосима.“

Неуморни истраживач светитељâ у српском народу, др Леонтије Павловић, спорадично се дотакао Преподобног Зосима, наводећи само да га је ранио Милош Обилић. Молио је на самрти војводу да га пусти да умре речима: „Ту мани“. У спомен тог догађаја Милош је подигао манастир Туман, у коме се налазе Зосимове мошти. Његов спомен Павловић групише међу датиране локалне култове.

Заслужни прегалац на сакупљању података и издавању монографија о браничевским манастирима, протојереј Душан Митошевић, издао је монографију и о манастиру Туману у којој је изнео све до његовог времена познате податке како о туманској светињи, тако и о Светом Зосиму. Неуморно трагајући по старим архивама, отргао је од заборава многе чињенице везане за манастир Туман и његовог светог подвижника.

Велики допринос на пољу проучавања житија, деловања и значаја светих Синаита у српској средњовековној Цркви и држави дао је и јеромонах др Амфилохије (Радовић), данашњи Митрополит црногорско-приморски. У свом раду о Преподобном Зосиму цитирао је раније истраживаче.

Бавећи се студиозно манастирима и црквама обновљене Пећке Патријаршије, Олга Зиројевић такође спомиње предање о подизању манастира и рањавању Преподобног Зосима од стране Милоша Обилића.

Јеромонах Хризостом Столић по први пут је датовао спомен преподобнога на 21/8. августа, као дана када су обретене његове свете мошти. Као темељном истраживачу, блаженопочившем Епископу Хризостому Жичком нису промакле две чињенице: прва о обретењу моштију преподобног и друга о његовом уношењу у диптих светих 1962. године.

Професор Слободан Милеуснић је по први пут у српској историји систематизовао и објавио житија канонизованих српских светитеља. У поглављу о Синаитима споменуо је и Преподобног Зосиму, наводећи старије истраживаче.

У Шематизму Браничевске епархије, објављеном 2003. године, у коме су детаљно описани сви светитељи Епархије браничевске, посебна пажња посвећена је манастиру Туману и Преподобном Зосиму, давши му на тај начин заслужно место и поштовање које овај велики светитељ и заслужује.

На основу старије грађе и сопственог истраживања на терену, Предраг Мирковић је објавио 2005. године рад под именом Светиње Браничева. Међу осталим манастирима видну пажњу је посветио настанку и историји Тумана, као и његовом светитељу. У свему следећи и анализирајући већ постојеће изворе, изражава скепсу у вези народног предања о Зосимовој смрти.

У монографији Српски Светачник, у којој су по први пут обрађени сви српски светитељи и административно прослављени и месно поштовани, описана је и кратка повест о Преподобном Зосиму, која се ослања на раније објављене податке.

У читавом опису Каниц, вероватно погрешно разумевши, уместо имена Зосим наводи Созим.

Прослављење (канонизација) Преподобног Зосима Синаита

Велико народно поштовање светих Синаита кроз векове никада и ничим није било уздрмано. Иако без много историјског, они су иза себе оставили јасно духовно сведочанство, потврђено љубављу вернога народа ка светињама у којима почивају и чудесима везаним за њихове гробове и мошти.

Након Другог светског рата, када се животна и делатна ситуација Цркве колико-толико нормализовала, оформљена је 1958. године при Светом Архијерејском Сабору СПЦ Комисија за израду именика српских светитеља или икоса који би се додао служби српским светитељима.

Ова комисија проучила је временом све предате материјале, извршила класификацију, одобрила и Светом Архијерејском Сабору у даљу дужност поверила спровођење. Тако је на заседању Сабора СПЦ 1962. године донета одлука да се у Хеортологион српских светих унесу имена светих Синаита и то деветорице, међу којима и Преподобног Зосима Туманског.

Ова одлука практично је спроведена тек 1992. године, од које па на даље име Преподобног Зосима бива уписано у календар СПЦ, под даном обретења његових светих моштију 21/8. августа.

У светој обитељи туманској то је велики празник који се торжествено прославља. Светоме подвижнику тога дана притиче многобројни народ молећи га за заступништво пред Богом и благодатну помоћ у невољама. Његовим светим молитвама Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј и нас.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Христо Јанарас: Телесни и душевни бол (Преплитање бола с онтолошким питањем)

Tue, 21 Aug 2018 18:09:00 +0000

Постоји изобиље стране литературе о физиологији бола, његовом узроку, о фармацеутском и психолошком суочавању и управљању болом. Али, не постоји дефиниција, одређење бола. Речници прибегавају тзв. прихватању траженога [λήψη τού ζητουμένου]. Бол je, наводи се у њима, „непријатан физички или психички осећај“, „телесна или душевнa мука, осећај (болног) страдања“. Међутим, шта то значи осећај? Ова реч је такође непокорна дефиницијама. „Осећај је“, опет се наводи у речницима, „ефекат произведен стимулацијом чулних органа и промене која се као последица овога дешава у кори великог мозга.“ Чуло је орган деловања осећаја, чију дефиницију и тражимо. Надражај органа и пренос ових стимулација у мозак представљају дескрипцију физиологије осећаја, физиологије бола, а не његову дефиницију.

Такође, ни бежање у речи „ἀλγος“ и „ἀλγηδών“, као ни разликовање телесног и душевног бола, не може дефинисати (концептуално разјаснити) шта је реалност бола. Ми разумемо да постоји јасна разлика између осећања страховите зубобоље и онога што изражавамо као „мучне емоције“ узроковане смрћу нашег вољеног ближњег и нарушавања нашег односа са њим. Међутим, ово наше разумевање може значити једино то да ментална свест не изражава (не подржава јасно, нити објективно описује) диверсификацију бола.

„Не могу другоме да покажем моју зубобољу, нити сам у могућности да му докажем да је имам“ – износи (критички) Витгенштајн [Философска граматика А1, 6]. Управо због овога ми и не можемо да знамо да ли два човека имају исти бол, нити да ли исти узрочници код два различита човека изазивају исти бол.

Ми познајемо биолошке процесе нервног преноса стимуланса од тачке физичке повреде или оштећења до мозга и повратка овог импулса као доживљај бола. И, због тога што познајемо физиологију бола, на њега можемо и да утичемо аналгетицима (лековима против болова), који у процесу преноса надражаја делују на смањење или елиминисање бола. Међутим, никада нисмо у могућности да измеримо интензитет бола нити да јасно разликујемо врсту и квалитет бола. Шта год да објективно доживљавамо као последицу преноса нервних импулса, било које телесно оштећење или повреду, то превазилази функционални процес преноса – превазилази тел(есн)о (у буквалном смислу): после хируршке ампутације оперисани и даље има доживљај акутног бола у непостојећем, ампутираном „делу тела“. Такође, може да постоји и акутна зубобоља у случају када су извађени сви зуби.

Бол је непокоран, како у својој дефиницији тако и у објективној процени: исти узрок не изазива исти интензитет бола – узрок бола и његов интезитет не потпадају под непроменљиве логичке законе (научне закључке). Бол не представља увек упозорење на опасност нити је интензитет бола увек у функцији ризика од повреда. Порођајни болови се исповедају као неподношљиви, мећутим не упозоравају на опасност, као што и једна зубобоља може бити дословно тиранска. Насупрот томе, могуће је да се неке смртоносне нехроничне болести развијају сасвим безболно.

Недвосмислено, људи болом називају колико телесни толико и душевни бол. Грци су говорили о „болу срца“, „болу услед беса“, „болу због смрти“, „болу због љубави“… Могли би овим боловима да додамо још неке као што су нпр. патње (болови) изазвани неправдом, клеветама, или горчином неуспеха, тугу због подређености или беспомоћног отпора искоришћавању, ропству. У свим овим (и још многим сличним) случајевима, као људи доживљавамо бол који би могао да буде толико оштар и неподношљив колико и бол услед велике физичке повреде или телесног оштећења. Називамо га душевним (психичким), али га то не спречава да буде бол органског порекла, тако да може да се ублажи или неутралише фармацеутским хемијским производима: седативима, анксиолитицима, антидепресивима.

Бол делује у оквиру биолошких граница нашег постојања, али његова локализација не разјашњава његову дефиницију, не расветљава онтолошки садржај бола: његов узрок и његову сврху.

Онтолошки неодређен, бол, по својој блиској сродности, наликује искуству задовољства. Можда би задовољство могли да посматрамо као супротност болу. И опет, без могућности дефинисања и прибегавајући поменутој логичкој грешци [λήψη τού ζητουμένου], за задовољство кажемо да је искуство душевног уживања, телесног благостања и радости, али о његовим узроцима и сврси вероватно не можемо рећи ништа јасније од онога што је речено у случају бола: биолошки, задовољство следи и у служби је функција које су од пресудне важности за самоодржање и физичко одржавање човека. Оно делује као инстинктивни подстицај у циљу предузмања (а самим тим и трагања и припремања) исхране, као и потраге за сексуалним партнером и спајања са њим ради размножавања (продужавања) врсте. Такође, задовољство се рађа и из наметања и доминације задовољења нагонских импулса, са јасном и, поново, биолошком сврсисходношћу (коришћу).

Али, не само то. У неким случајевима, чини се да се задовољство преплиће и са потребом односа, да следи динамику односа слободе од биолошких корисности. Тако, на пример, оно прати задовољство осећаја укуса и, као што смо рекли, на тај начин се, узимањем хране и пића, задовољава индивидуални укус. Међутим, људи се увек и у сваком времену радују (осећају далеко веће задовољство), када у јелу учествују заједно са њима познатим, омиљеним и вољеним личностима. На вечерама или банкетима (и то не само у старој Грчкој) уживање у конзумирању хране и пића изгледа да је увек и у потпуности секундарно у односу на радост пријатељских сусрета и словесних односа. Од најстаријих времена, када смо као људи некоме желели да укажемо част, да му покажемо нашу љубав, позовемо га да обедује са нама, да са нама подели (приоритет од животног значаја) потребу за храном и пићем. Припрема што је могуће укуснијег оброка (ради изазивања што већег задовољства) очигледно је овде у функцји нашег односа према гостима, а не инстинкта самоодржања – то је „знак“ части, наше привржености и љубави.

Изгледа да задовољство прати динамику односа и у случају сексуалних потреба и активности: индивидунално самозадовољавање увек се више подразумевало као сурогат задовољства, као једно непотпуно задовољство у поређењу са двојним спајањем, „сексуалним односом“. Међузависност пуноће (целовитости) и интензитета задовољства, посведочује се у заједничком искуству (и сведочи се обилато у светској литератури) узајамне сексуалне привлачности и жеље – интензитет и целовитост (пуноћа) прате развој еротског догађаја: од узајамности примарне жеље до (за)увек неостварене пуноће међусобног самопревазилажења и самоприношења.

У области људске уметности задовољства лепоте, интензитет и пуноћа прате, такође, динамику односа: уживање у музици, сликарству или поезији очигледно се налази у функцији односа са личношћу која је стваралац, као упознавање другости његовог стваралачког логоса – развој односа води до откривања ове личносне друг(ачиј)ости онолико колико и у (за)увек неостварену пуноћу задовољства љубавног учествовања у логосу деловања личности ствараоца.

Паралелизам бола и задовољства, као и препознавање кроз искуство потенцијалних усклађивања задовољства са динамиком личносних односа, могло би отворити, такође у потенцији, интерпретативну перспективу бола. Језичка формулација ове могуће перспективе бола приближно би могла гласити овако:

Непознато бола је „цена“ или (тачније), мера испољавања егзистенцијалног недостатка који дефинише атомоцентрични начин постојања. Задовољство „пружа утеху“ овом неуспеху законитостима природних нужности, али и усклађавањем са динамиком личносних односа. Уколико, дакле, бол и задовољство посматрамо не као опортунистичке случајности индивидуалне егзистенције, већ као меру (прилику за идентификацију и процену) егзистенцијалног недостатка атомоцентризма, онда би однос љубави могли да разумемо као начин олакшавања, трпељивог прихватања или могућег отклањања бола.

Заједничко искуство сведочи да је бол који се доживљава у самоћи нешто сасвим другачије од бола удруженог са љубављу, нежношћу, старањем. Ова диференцијација може да се доживи (и да постоји) само као психолошка чињеница, бивајући подједнако атомоцентрична са истим тим болом. Могуће је, ипак, да буде и реално искуство постојања-као-односа, искуство самонапуштања у љубави која се нуди, искуство поверења и индивидуалног самопревазилажења. У сваком случају, границе између слободе у љубави и ограничености у индивидуализму (границе себичности и несебичности) су тешко разлучиве – динамика превазилажења, аскетска динамика слободе, истозначна је са доживотном будношћу.

Бол, пропадање и смрт за човека детерминишу зло. Свако друго тумачење или категорисање зла води у ове три конкретне претње, које обликују неизбежне догађаје у животу сваког човека појединачно. Они су реалан, неоспоран израз егзистенцијалне недостатности творевине, знак који указује на њено разликовање од нествореног – на разликовање створеног од егзистенцијалне слободе и егзистенцијалне пуноће нествореног.

Искуство и сведочанство Цркве проповеда наду да тзв. зло, егзистенцијална разлика створеног и нествореног, представља егзистенцијалну претпоставку да ће створене личносне егзистенције учествовати у бићу (егзистенцији) на начин на који постоји нестворено. У најмању руку, за људски језик и спознају, само нестворено, као егзистенцијални самоузрок, може да буде и јесте самослобода (слобода по себи, аутентична и истинита, а не у односу на дате егзистенцијалне нужности). Није створена личност узрочник саме себе и свог постојања и не може да позна (да реализује) своју слободу, изузев у односу на нужности које може да прекорачи да би стигла до слободе – нужности које препостављају и одређују њено постојање.

Створено је условљено својом егзистенцијалном недостатношћу (у поређењу са егзистенцијалном слободом и пуноћом нествореног) – увек унутар јасних граница људског поимања. Ова егзистенцијална недостатност реализује се као начин различит начину постојања нествореног: нестворено је безвремено, створено је временско – његово постојање се мери као непрестани прелазак од некада ка касније. Нестворено је без почетка и без краја, створено има свој почетак и свој крај. Нестворено је нестрадално, створено страда од болног осећаја, болног памћења, разноврсног телесног и душевног бола, смрти. Служећи се људским сазнањем и језиком, начин егзистенцијалне слободе и пуноће нествореног дефинишемо као љубав („постојање, биће љубави“), а начин егзистенцијалне недостатности створеног као индивидуалистичка саможивост.

Искуство и сведочанство Цркве проповеда да ова разлика у начину постојања за човека представља предуслов њеног превазилажења, јер слобода створеног може бити реализована само у односу према датостима његових егзистенцијалних ограничења. Ова ограничења функционишу као одскочна даска вољне (и харизматичне) промене начина постојања, као човеков улаз у начин слободног постојања из индивидуалистичке аутономије – из саможивости у начин постојања љубави. Остају отворена (најмање) два питања:

Првo: Због чега се егзистенцијална недостатност створеног, њена логичка (и реална), недвосмислена разлика од нествореног, када поседује своје узрочно порекло у љубави Створитеља, открива и остварује као неопходност бола, пропадања и смрти? Због чега егзистенцијална недостатност створеног не буде само квантитативна: лимитирајућа за могућности и границе (свршетке)? Зашто да смрт сваког човека не буде тиха и мирна, у сну, у позним годинама старости? Због чега је потребно да постоји садистичка неопходност бола, мучења болестима? Зашто постоји смрт мале деце, још несазрелих бића? Због чега, за људску свест неподношљива саблазан апсолутне „индиферентности“ природе, постаје за личносну другост човека њено сазревање, њена стваралачка енергија?

И друго питање: Ако бол протумачимо као егзистенцијалну недостатност створеног, а егзистенцијалну недостатност као зло, о којој егзистенцијалној недостатности и којем болу сведочи двехиљадугодишњи језик црквеног сведочења у случају демона, налогодаваца зла? Створени демони се посведочују као бића ванвременска, без димензија, нетрулежна и вероватно без емоција. И, уколико је смрт „ушла“ у створени свет да зло не би постало бесмртно, због чега хришћански језик не прихвата ову добробит (или нужност) у случају демона? Зашто на овај начин учинити да зло постане бесмртно, узимајући у обзир да бесмртност човека треба искључити, док бесмртност зла кроз бесмртност демона не представља сметњу? Ако је нематеријално њиховог створеног постојања оно што их спасава од егзистенцијалних ограничења, онда су сва питања без одговора једноставно пренесена на питање: зашто је по дефиницији материја лоша (када је) створена од Бога?

На ова питања не постоје реалистички (не идеолошко-рационалистички) одговори. Објашњење бола, објашњење зла, чија искуства ми људи доживљавамо у реалности, не могу да нам понуде ни научници нити наш разум. Смисао бола, смисао зла (њиховог узрока и сврхе, њиховог преплитања са онтолошким питањем), језик, чија су ограничења по дефиницији увек ограничења нашег чулног света, наших научних уверења, није у могућности да идентификује.

Сведочанство црквеног искуства проповеда да се до неизрецивих одговора, користећи се датом језичком семантиком, долази кроз когнитивно искуство љубавних односа: вере – поверења, самопревазилажења и самодавања. Утврђивање тачности овде наведеног предлаже се у функцији вежбања човекове слободе.

Извор: Теологија.нет

Предавање архимандрита Илариона (Лупуловића) у Рашки

Mon, 20 Aug 2018 18:47:10 +0000

Захваливши се на позиву и честитајући домаћинима јубилеј, отац Иларион је истакао да је веома радостан због сусрета јер човек и јесте биће које је срећно зато што се сусреће (срећа-срешченије) и да је задивљен истрајношћу домаћина на толикој посвећености духовности и култури.

Предавање је било засновано на хришћанској етици, антропологији, аскетици и догматици. Повезујући учење Светих отаца и тумачећи Свето писмо, указао је на проблеме савременог човека нудећи одговоре на горућа питања. Истакао је „да сви путеви добијају смисао управо од Оног који је за себе рекао: „Ја сам пут, истина и живот“, а да је најдубља тајна човека када осети да у дубини његовог бића постоји место где Бог заиста пребива.“

Човек је биће које путује, а на самом путу, налази се тајна крста. Човек јесте стално на раскршћу светова. Шекспир говори кроз Хамлета: „ Шта ће оваква бића као што сам ја, да се шуњају између неба и земље?“ То је вечни вапај човека који осећа да је разапет између бесконачности и пролазности. Хришћани имају на кога да се угледају – на распетог и васкрслог Христа који је пропутио пут у вечност. Истакао је и битност очувања заједнице која јесте наш непрекидни напор у овом свету, а то знају и људи који су у браку као и они који живе у општежићу, у манастирима.

Ово чудесно и надахнуто излагање дивног оца Цркве, оставило је изузетан утисак на све присутне који су се са њим опростили уз речи велике захвалности и у дивном хришћанском расположењу.

протонамесник Здравко Николић

Извор: Епархија жичка

ТВ Храм: Личност и заједница - Диван је Бог у светима својим (јеромонах Димитрије игуман тумански)

Mon, 20 Aug 2018 15:25:02 +0000

Презвитер Слободан Лукић: О Преображењу, Светоуспенском посту и Светим Тајнама Евхаристије и покајања

Mon, 20 Aug 2018 15:23:07 +0000

На питање слушаоца како мирјанин да говори Исусову молитву, која је дар Божји и јако оружје, отац Слободан каже да када човјек крене да се бави њоме треба да буде опрезан.

Да би човјек кренуо монашким путем треба да осјети призив Божји а све остало ће доћи само по себи. Колико је битно црквено вјенчање објашњава отац Слободан.

На ова и још многа питања наше вјере добићете одговоре у овој нашој емисији коју топло препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора

Интервју игумана Манастира Тумане, јеромонаха Димитрија (Плећевића) за радио Светигору

Mon, 20 Aug 2018 15:20:36 +0000

Звучни запис разговора

Старац Мојсије Синаит*

Mon, 20 Aug 2018 15:19:08 +0000

Тим духовним законом управља Бог. Видите, ја данас могу да учиним неко зло, али Бог који види моју немоћ неће дозволити да ми се узврати злом у овом тренутку моје слабости, него га допушта касније, мало по мало, онда када будем имао снаге и благодати, да не бих пао у безнађе.

Када увидим да Господ управља мојим животом, лако ми је да Му се препустим и све поверим у Његове руке. Ако нам је Он дао све, па и цео наш живот, кога другог да волим више од Њега? Где да нађем бољег пријатеља? За мене постоји само Он и свим својим бићем окрећем се Њему.

Које су Господње заповести? То су заповести о љубави: да љубиш Господа Бога свога и ближњег свога као себе самог. Свети Макарије то појашњава и каже да треба да волим и да применим љубав. Неки схватају љубав као теорију, али љубав није теорија, него делање, и то треба да прихватим својом слободном вољом. Имамо слободну вољу, али је она болесна. Зато се старац Мојсије сваког дана овако моли:

“Господе, молим те излечи моју болесну вољу тако да хоћу и желим оно што Ти хоћеш од мене.” Морамо да разумемо да смо болесни и да тражимо помоћ, јер ће нам тада доћи благодат да заволимо. Управо то и свети Макарије наглашава. Он каже да када човек схвати све ово што смо горе навели, од Бога добија благодат. Са њом је могуће да човек оствари и оно што је за њега најтеже. Човек се боји када га Христос позове. Пита се како да то оствари. Свети Макарије на то одговара: “Од тебе се тражи само да то схватиш, а потом ће ти Бог дати благодат да оствариш све оно што су постигли светитељи”. Зар су светитељи били нешто друго од нас? Многи од нас одмахују руком говорећи да то могу само свети. Грешка! Сви смо предодређени да будемо свети!

Ми сви сада смо само особе (појединци, јединке, атоми). Атом (у грчком језику ова реч поред тога што означава најмању јединицу материје, има значење: особa, појединaц, јединкa – прим.прев.) је нешто што цепа, а што је и само расцепљено (одатле и атомска енергија). Шта треба да учинимо? Треба да постанемо личности, ипостаси. Бог је личност. Он је ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ. Он је Онај који је био, који јесте и који ће бити. Позвани смо и ми да постанемо личности. То ћемо постићи Његовим благословом и благодаћу. Свети Макарије каже: “Не бојте се. Када будете схватили у себи ту велику истину, да Бог управља свиме, да је Бог наш трајни удео, по речи светог старца Порфирија, онда је све могуће. Тада се човеково срце успокојава, ослађује, тихује. Не пада у агонију због зла у свету, не узнемирава се због проблема личне карте, економске кризе и слично, него све препушта Богу. Мој живот је у Његовим рукама. Мој живот је Његов живот. Све препуштам у Његове руке. Он процењује када ће ме узети Себи. Погледајте како је Језекиљ, који је био веома грешан цар Израиљев, молио Бога да му дарује продужетак живота и добио од Њега петнаест година. Треба и ми да тражимо од Бога да нам дарује време јер још увек нисмо принели плодове покајања. Сваки пут када прилазимо светом Причешћу управо то треба да тражимо: “Господе, прими мене недостојног који ти прилазим и даруј ми (да нам дарује јер нисмо достојни тога што иштемо од Њега) да принесем плод достојан покајања и спасења. Молим Бога да свима нама то дарује.

-----------------------------------

* Старац Мојсије Синаит је грчки старац који се подвизава вец 30 година на надморској висини од 2.000 м у једној пећиници која се налази тачно насупрот врха свете планине Синај у Египту. Од његове милостиње живе десетине бедуина са којима у својој пећиници дели храну коју му доносе поклоници.

У прилогу је превод разговора са грчким поклоницима из 2012. о смислу човековог живота, духовном закону, двема највећим заповестима Божијим и како да их спроведемо у дело, о болесној вољи цовековој и Божијој благодати која је лечи, о поверењу у Бога и покајању.

Са грчког превела Валентина Аврамовић

Извор: Српска Православна Црква

Др Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [дан први]

Mon, 20 Aug 2018 15:17:21 +0000

„Пет шекела!“ рече возач тзв. „палестинског аутобуса“ и наплати карту до старог града. Већ током самог прилаза станици пажњу ми привукоше моћне зидине Јерусалима које са свих страна опасују његово старо језгро. Данашњи зид је, заправо, из отоманског периода (16. век) и од тада је, упркос бројним ратовима, остао прилично добро очуван. Ипак, бурна историја града може се читати и кроз ожиљке на његовим старијим зидинама, сада скоро сасвим урушених, али местимично препознатљивим.

Након пролаза кроз Џафа капију са десне стране уздижу се три Иродове куле подигнуте да чувају град и његову палату на Сиону. Након рушења Јерусалима од стране Римске империје 70. године по Христу, цитадела је служила као римска касарна, те зато није уништена. Уосталом, сам поглед на куле требало је да покаже како је римска војска успела да савлада и такву препреку. Око цитаделе су се временом формирале јудејска и јерменска четврт.

Пут ме је водио је лево ка улици Јерусалимске патријаршије. Помало скривена, у уској јерусалимској уличици откривала је само свој улаз који је био означен заставом са чувеним симболом слова фи и таф. Оба слова део су акронима Филекос Тафос што значи Чувари Гроба (Господњег). То је знак који се може препознати на свим православним манастирима и црквама који јој припадају.

Међутим, циљ те вечери водио је до Цркве Гроба Господњег, а већ од самог уласка у њу застаје дах. Са десне стране улаза налазе се степенице које воде на Голготу, тачније у параклис изграђен на стени Распећа, а испод ње се налази Адамова капела. У подножју Голготе, тачно наспрам улаза налази се Плоча помазања, место где је Христос помазан и повијен након Страдања. Испред сваке светиње стоје редови ходочасника како би их целивали, а највећи је пред Црквом Св. Гроба, омањом грађевином изнад Христовог гроба на само тридесетак метара од Плоче помазања која се често назива „кувуклија“. На самој Плочи помазања верници стављају крстове, иконе и бочице са уљем.

Археолошка ископавања испод цркве показала су да је ту заиста било гробље и да је центар града тада био померен ка Сиону, дакле ка данашњег јужном делу старог града, а овај део је био ван града, гробље и стратиште разбојника. Иако је место данас непрепознатљиво, нема сумње да је у питању аутентично место страдања, помазања и Гроба.

Све ове светиње некада су биле распоређене у више мањих цркава, а данас су део целовитог здања издељеног на веће цркве и параклисе. Овај огроман комплекс дели више хришћанских заједница: Јерусалимска патријаршија којој и припада параклис изнад Св. Гроба, Јерменска, Грузијска, Етиопска, Коптска, Римокатоличка црква и друге. Договор коме тачно шта припада, када и где ће се тачно служити службе, куда ће литије ићи, а да једни другима не сметају, постигнут је дугим историјским процесом.

Прве цркве на овим светим местима подигао је цар Константин и то једну базилику, ротонду над Гробом и ограђено двориште које их повезује. Била је запаљена током персијске инвазије, али не и срушена. Током првих исламских освајања Јерусалима, захваљујући калифу Омару који је поштовао ове светиње, није била рушена. Упркос земљотресима и другим недаћама црква је одолевала времену, али у периоду конзервативних муслиманских владара из фатимидске династије, сравњена је са земљом (11. в). Први потези обнове кренули су током владавине Константина Мономаха, а завршени су тек 1149. за време крсташа. Садашњи изглед комплекса са својим луковима и материјалима одаје архитектуру 12. века. Упркос рушењу, овај простор је и даље, некако, замрзнут у времену.

Пристигао сам прилично касно у Цркву, те је број ходочасника који су долазили у организованим турама почео нагло да опада. Тренутак осаме пред само затварање Цркве био је тако спокојан и драгоцен. У параклису пред Голготском стеном остало је неколико људи. Изнад саме стене стајао је крст, а параклис са фрескописом осветљавали су жишци кандила. Пред крстом клечао је и усрдно се молио један Етиопљанин, а једна жена стајала је мало удаљеније затворених очију изговарајући речи молитве. „И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест коштурница, дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтје да пије. А кад га разапеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцке; и сјеђаху ондје те га чуваху.“ Читајући речи Писма та највећа драма историје спасења поново се тако живо одиграва пред очима, као да је човек и сам очевидац, овога пута утолико интензивније што стопала стоје на земљи на којој се то десило. Као и сваког Великог Петка, човек се просто скрушава пред патњом, страдањем и трпљењем Исуса из Назарета. На овом месту као да и даље одјекују речи римског капетана: „Заиста беше овај Син Божији!“

Полако се упутих да целивам и Гроб. Испред улаза седео је један православни монах и окретао бројаницу. Дадох му имена која су многи пријатељи тражили да се помињу на овом светом месту. Присетих се како у Јеванђељу стоји да је ту онај младић у белом рекао мироносицама: „Не плашите се, Исуса тражите Назарећанина распетога; уста, није овдје, ево мјесто где га метнуше.“ Испред мене, у самој средини цркве, празан Гроб:jедини Гроб на свету у којем не пребива смрт, једини Гроб из којег избија живот и једини Гроб који даје смисао постојању.

И би вече и би јутро, дан први.

Извор: Теологија.нет

Из јутарњег програма радија Беседе: О новом 362. броју Православног мисионара и о празнику Преображења Господњег

Sun, 19 Aug 2018 21:05:00 +0000

Протосинђел Сергије (Рекић): Преображенска свјетлост Божја се кроз историју Цркве показује као преломница истине и лажи!

Sun, 19 Aug 2018 20:29:22 +0000

Звучни запис беседе

Прије причешћивања вјерних сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог рекао да се свјетлост Божија кроз историју Цркве Божије показује као преломница истине и лажи, јереси и правовјерја.

-Кроз вјекове Божији људи који су чезнули срцем за Господом и који су тражили Бога и славе Његове су у својим подвизима доживљавали поново увијек актуелну свјетлост Божију која је вјечна, предвјечна и нестворена и која је дата човјеку да се освежује, просвјетљује очи таме своје и буде у свјетлости и сам буде свјетлост благодати Божије – казао је о. Сергије.

За том свјетлошжу Божијом, казао је о. Сергије, кренуо је и Свети Василије, који је овдје на острошкој греди посвједочио Бога као да је био са светим апостолима на Тавору.

-Не зову људи џаба ову гору или Синајем или Тавором, ову свету стијену, коју је Свети Василије својим трудовима и својом чистом православном вјером, освијетлио и освештао и која сија благодаћи Божијом од његовим моштију и која нас кријепи да останемо и опстанемо у свим невољама, мукама и страдањима која су била, која јесу и која ће бити и никакве сумње нема да ће Господ дати снаге и силе онима који га поштују да се њихова ријеч, њихово дјело и њихова ријеч прославе и остваре – казао је о. Сергије.

Сабрани који су се припремали, примили су Свето Причешће, а потом је о. Јеротеј са саслужитељима благосиљао и освештао грожђе, као нови плод винограда доброте Господње.

Извор: Манастир Острог

Протопрезвитер-ставрофор Радојица Божовић: Господ је својим преображењем показао апостолима и свима нама дио божанске славе, божанске природе!

Sun, 19 Aug 2018 20:27:37 +0000

Звучни запис беседе

Након читања Светог Јеванђеља о светом и свијетлом Преображењу Господа Исуса Христа, сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Радојица, који је између осталог подсјетио да су апостоли Петар, Јаков и Јован били свједоци овог чудесног догађаја, а појавили су се и пророци Мојсије и Илија.

-Господ је својим преображењем показао апостолима и свима нама дио божанске славе, божанске природе. Он је до тада показао своју божанску силу и моћ док је васкрсавао мртве и исцјељивао болне и чинио чудеса, а преображењем је показао дио божанске природе онолико колико човјек може да носи и колико му је потребно – казао је о. Радојица и подјсетио да су апостоли када се Господње лице засијало као сунце пали ничице и нису могли да гледају у ту свјетлост и ту снагу природе Божије.

Господ је показао свима да су у Његовом људском тијелу били смјештени сва суштина Божија и сва својства Божија.

-И сила, и снага, и правда, и природа, и љубав и све оно по чему је Бог, Бог. Тако да и ми знамо и вјерујемо и писмима и светим ријечима апостола, свједока Христових, јер су они то посвједочили не само ријечима него и животом својим. Сви они су мученички пострадали и нијесу жалили своје животе, јер су знали коме служе и за кога страдају – казао је о. Радојица и додао да је ово дан у који треба и ми да се преображавамо и да оно што је лоше у нама поправимо и излијечимо.

Непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице, а сабрани који посте Богородичин пост, а који су се измирили са ближњима и молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.

Извор: Манастир Острог