Живе речи утехе: Живе речи утехе

Поводом 1. септембра - Дана твари Божје

Sat, 01 Sep 2018 09:46:04 +0000

Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Овим поводом подсећамо на став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима и преносимо поглед професора Богословије Светог Саве г. Горана Раденковића о екологији као изазову за хришћане.

Став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима

Архијерејски Сабор је 4. фебруара 2013. године усвојио документ у којем се излаже став Цркве у вези с еколошким питањима. У целини наводимо текст документа објављеног на сајту Патриархия.ru.

Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве

(2-5. фебруар 2013. године)

Став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима

Цело човечанство сноси одговорност за стање природе – Божје творевине. Коришћење ресурса и загађење човекове средине у ситуацији пораста броја становника на планети чини изузетно актуелним питање о солидарним напорима свих народа у очувању различитих облика живота, о домаћинском коришћењу природних ресурса и спречавању еколошких катастрофа изазваних људском делатношћу.

Пад прародитеља у грех изазвао је поремећај у првосазданој природи. Свето Писмо сведочи о томе: „Јер се твар покори пропадљивости (не од своје воље него за вољу оног који је покори)“ (Рим. 8, 20). Загађивање и уништавање природе представља директну последицу људског греха, његово видљиво оваплоћење. Разноврсне појаве греховног односа према природи карактеристичне су за савремено „потрошачко друштво“, које за главни циљ има стицање добити. Једина могућност за обнављање здравља природе састоји се у духовном препороду личности и друштва, у истински хришћанском, аскетском односу човека према сопственим потребама, у обуздавању страсти, у доследном самоограничењу. Главне одредбе позиције Руске Православне Цркве у вези с проблемима очувања живе природе и човекове средине садрже се у Основама социјалне концепције (део XIII, „Црква и проблеми екологије“) и у Основама учења о достојанству, слободи и правима човека (део III.5).

Руководећи се заповешћу Божјом за очување тварног света (1 Мојс. 2, 15) и бринући се о духовном и физичком здрављу човека, Руска Православна Црква својом дужношћу сматра да и у будуће учествује у разматрању еколошких питања, као и да ради на овом попришту у сарадњи са свима онима који су забринути због стања природне околине, размишљајући о очувању здравља и нормалном животу људи.

1. Богословско осмишљавање еколошких питања

Руска Православна Црква, исповедајући библијско учење о односима између човека и тварног света, спремна је да дâ свој допринос осмишљавању основа погледа на свет везаних за еколошка истраживања и еколошку делатност.

Црква сведочи о јединству света који је Бог створио и нуди целовиту слику људског постојања. Ова мисао истиче разлику између теоцентричког погледа на свет и позиција хуманистичког антропоцентризма, који човекову средину посматра као извор „егоистичке и неодговорне потрошње“ (Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве, XIII.4) и од паганског боготворења природе, које се понекад сједињује с покушајима да се она узнесе изнад човека, да се прогласи самодовољном, а људски напори на њеном преображају – непотребнима.

Реч Божја учи да је свет око нас дом, који је Господ створио и у којем је настанио човека (1 Мојс. 1, 28). Због тога је човек домаћин створеног света и није позван да се клања природи, већ само Творцу (Рим. 1, 25). Добар однос човека према природи испуњен свештеним страхом заснива се на дубокој свести о томе да је Бог свет и све живо у њему створио као добро (1 Мојс. 1, 8-25). Заједно са светим пророком Давидом сваки човек може да ускликне: „Јер си ме развеселио, Господе, делима Својим, с дела руку Твојих радујем се“ (Пс. 92, 4).

У светлости Светог Писма еколошка делатност се схвата као од Господа заповеђено опхођење човека према тварном свету. Бог је благословио човека да користи материјална добра ради одржавања свог телесног живота (1 Мојс. 1, 29). Књига Постања такође сведочи о томе да је Господ открио човеку могућност да спознаје и проучава творевину, јер њено поседовање и управљање њом (1 Мојс. 1, 28) у складу са замислом Божјим није могуће без познавања природних закона. Посебан значај за исправно схватање човековог места у Васељени има библијско учење о владавини човека над светом који је Бог створио и који треба да буде у складу са сведобрим стваралаштвом Творца Васељене, јер је човек створен по образу Божјем. Преподобни ава Доротеј пише: „Чувајмо сви нашу савест у свему: у односу према Богу, према ближњем и према стварима.“ Људи су позвани на стваралачко учествовање у животу творевине, на њену заштиту и очување: „И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува“ (1 Мојс. 2, 15).

Једна од последица грехопада првих људи био је поремећај односа које је међу њима и природом установио Бог. Човек је пре свега почео да се руководи егоистичним и потрошачким побудама. Зато еколошка делатност неће постићи жељене резултате уколико људи не буду тежили ка томе да превладају своје отуђење од Бога и да живе по Његовим заповестима.

Узимајући у обзир важност еколошких питања, у највишим црквеним школским установама треба развијати истраживања о међусобној повезаности човека и тварног света, а такође треба разматрати еколошку тематику на црквеним научно-практичним форумима. С братским Помесним Православним Црквама треба богословски размотрити проблеме екологије, а такође треба размењивати искуства у овој области у међухришћанском и међурелигиозном дијалогу. Приликом разматрања еколошких питања Црква пореди богословско учење са савременим научним подацима о свету, узима у обзир приступе научних дисциплина еколошког профила и јавно мњење.

2. Литургијски живот Цркве и екологија

Црква не призива благодат Светог Духа само на човека, већ и на цео свет који га окружује. Божанска Евхаристија освећује тварни космос. Плодови земље и дела људских руку – хлеб и вино – дејством Светог Духа претварају се у Христово Тело и Крв освећујући вернике. Освећење водене стихије, које се обавља на Богојављење, отвара нове перспективе за материјално биће: освећена вода постаје света вода, „која води у живот вечни“. Црква се увек молитвом и радом одазивала на догађаје који захтевају сарадњу човека и природе и на ситуације у којима су природне стихије постајале непријатељске за човека. Црква се свакодневно моли „о благорастворенији воздухов, о изобилији плодов земних“ („за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских“), обављају се и посебне молитве за људе који раде на земљи, за избављење од природних непогода и од штеточина.

У условима еколошких криза и катастрофа људима је крајње потребна молитвена помоћ. Сматрамо да је важно издавање постојећих, прилагођених и нових текстова молебана у којима се Божија помоћ призива за обављање пољопривредне делатности, као и за различите послове усмерене на очување човекове околине. Као допуна постојећих могу бити написани богослужбени текстови и појединачне молитве, које се узносе за време природних непогода и техногених катастрофа.

3. Еколошко васпитање

Руска Православна Црква тврди да човек мења свет око себе у складу са својим унутрашњим светом и због тога преображај природе треба да почне од превладавања духовне кризе човечанства.

Реалну алтернативу потрошњи представља хришћански живот. Православље учи да се у људима васпитава умереност и уздржаност у задовољењу животних потреба, одговорност за сопствена дела, одрицање од сувишних ствари, између осталог, и од небрижљивог коришћења намирница, затим, поштовање према потребама других људи и схватање важности духовних вредности за сваког човека.

Пример чуварног и целомудреног односа према околини често су представљали православни манастири у којима се одвијала плодна сарадња добре људске воље и освећујуће силе Божје, укључујући и област пољопривредне делатности.

Треба подстицати укључивање свештенослужитеља у изучавање основа екологије као науке и закона функционисања биосфере. Сматрамо да је за васпитавање деце и омладине у духу одговорности за стање природе неопходно сврсисходно увођење тема хришћанске еколошке етике у црквене, а по могућству и у световне образовне и васпитне програме, помоћ у увођењу еколошке тематике у круг научно-педагошке делатности високошколских установа, школа за веронауку, православних кампова, као и у додатно духовно образовање и курсеве за преквалификацију. Пожељна је и организација специјалних црквених курсева и образовних програма који објашњавају православно виђење еколошке проблематике студентској и научној јавности, а такође су пожељни редовни теоретски и практични часови екологије за децу и одрасле.

4. Учествовање Цркве у еколошкој делатности

Свештенослужитељи и мирјани се позивају на активно деловање у правцу заштите природне околине. Ова делатност пре свега треба да буде усмерена на сведочење о томе да ће само уздржаност, поштовање према другима и одговорност у сваком човеку, који се заснивају на свесном испуњењу заповести Божјих, омогућити човечанству да савлада настале еколошке проблеме.

Православни верници се позивају да помогну у развоју и увођењу технологија и начина управљања привредом, оријентисаних на што је могуће брижљивији однос према природној средини.

Еколошки проблем може бити издвојен као посебан правац у епархијском и парохијском раду. Тема екологије се може разматрати као компонента пастирског, мисионарског, социјалног и омладинског служења. Велики потенцијал за практичну реализацију православног приступа екологији поседују манастири и парохије који у живот заједнице укључују и бригу о природи. Развој еколошки безопасне аграрне производње у манастирима и у сеоским парохијама треба да послужи као пример рационалног коришћења природе пољопривредним добрима у околини.

5. Сарадња с друштвеним, државним и међународним институцијама у области екологије

У раду на очувању природе Руска Православна Црква је отворена за дијалог и сарадњу с друштвеним, државним и међународним институцијама. Притом Црква истиче да се питањима екологије не сме манипулисати уз коришћење ове теме као инструмента у политичкој борби и економској конкуренцији или као начина за задовољење користољубивих интереса појединаца и друштвених група. У случајевима такве врсте Црква задржава право да се уздржи од сарадње у еколошким и мешовитим пројектима. Црква такође задржава право да критички оцењује деловање државних власти, међународних организација и друштвених и научних структура које могу имати негативан утицај на природу, дакле – и на здравље и живот човека.

Посебну важност има дијалог Цркве са стручњацима и руководиоцима од којих зависи доношење одлука о стратегији градског, пољопривредног, индустријског и екстрактивног развоја, као и помоћ у истраживањима у области уштеде ресурса, развоја и увођења еколошки чистих технологија, проналажења алтернативних извора енергије, очувања функција природних система за формирање животне средине.

Епархије, намесништва и парохије могу потписивати споразуме о сарадњи с регионалним и локалним структурама чија је делатност усмерена на заштиту природне околине.

У оквиру сарадње с државом и друштвом у вези с питањима екологије Црква је отворена да:

учествује на форумима, конференцијама и сусретима еколошког усмерења, да упознаје све заинтересоване стране са својим схватањем еколошких проблема и постојећим искуством у њиховом решавњу;

даје оцену друштвено значајних економских пројеката који утичу на стање живе природе и човекове околине;

реализује заједничке пројекте с друштвеним, државним и међународним структурама;

активно развија црквено присуство у друштвеном и научном еколошком раду на међународном, националном и регионалном нивоу;

учествује у изради, разматрању и спровођењу информационих, образовних и васпитних програма који имају еколошку компоненту, као и закона и других нормативних аката који се у овој или оној мери тичу питања екологије.

У дијалогу с представницима друштва, државе и међународних организација Руска Православна Црква сматра својом дужношћу да помогне у томе да се у људима који припадају различитим социјалним, етнокултурним, узрасним и професионалним заједницама развија осећање солидарне одговорности за очување Божије творевине и да подржи њихов рад у овом правцу.

Екологија – изазов за хришћане

На једној Гојин графици стоји записана видовита мисао: „Сан разума не кроти чудовишта." И заиста, научно- техничка цивилизација утемељена на култу разума постала је сама чудовиште, данас на почетку трећег миленијума, чудовиште које немилосрдно експлоатише природну средину. Пророчанство које је Мерло-Понти изговорио у прошлом веку да ће двадесетпрви век бити религиозан или га уопште неће бити, подразумева један дубљи хришћанско- духовни пијетет према нама и средини која нас окружује и којом смо захваћени.

Како данас изгледа однос човека према природи? Сваке године са лица Земље буде уништено више од 14 милиона хектара шуме. Евидентна је све већа потреба за дрветом. Само Америка и Канада годишње потроше више од 600 милиона кубних метара дрвета за производњу хартије. Ако се томе дода да су у истом периоду и потребе трећег света порасле за осам пута, може се наслутити какве могу бити последице - изумирање многих животињских и биљних врста чији природни хабитат нестаје, али и лагано нестајање великих плућа земље.

Упоредо са нестајањем шума, атмосфера је из дана у дан све загађенија. Пре 50 година у атмосфери је завршавало 1,6 милијарди тона угљеника. Данас је та цифра прешла 5,6 милијарди тона, што простим речима значи да живимо под све загађенијим небом. Ваља рећи да од последица атмосферског загађења у свету сваке године умре око 3 милиона људи. Кривац за то није само индустрија, већ и саобраћај. Данас планетом кружи преко 500 милиона аутомобила. Претпоставља се да ће за мање од деценије тај број премашити милијарду.

Вода је, такође, загађена. Бројна загађена језера и мора то потврђују. У азијским рекама проценат олова је 20 пута већи од дозвољеног, а у неразвијеним земљама дијареја, проузрокована загађеном водом, убије сваке године око 5 милиона људи. Све веће количине отпада који није биоразградљив угрожава тло и биљни свет.

Фауна је такође угрожена. Од преко 4.400 класификованих врста сисара 25 одсто се данас сматра угроженим и на ивици изумирања. Томе треба додати 11 одсто врста птица и 34 одсто врста риба које практично нестају у рекама и морима.

Подаци говоре да су најугроженији примати. Скоро половина врста мајмуна који данас постоје у наредној деценији би могли заувек да нестану. Један од примера је тамарин златног репа, бразилски мајмун дуг двадесетак сантиметара. Његово природно станиште је прашума која се налази на само неколико десетина километара од Рио де Жанеира, а која последњих година нестаје ритмом од 0,5 одсто годишње.

Све су чешћи и жешћи пожари који су у 70 одсто случајева намерно, изазвани људском вољом и тежњом да се на месту где се налазе шуме граде индустријски или стамбени објекти.

Овоме треба додати и велику пукотину на озонском омотачу Земље која доводи до великих климатских промена, отапања полова и Гренланда, те нарастања нивоа мора.

Читава ова слика нам открива човека као биће које није здраво. Аутентично хришћанство посматра тзв. природног човека као грешно и пало створење. Грех је људско биће отуђио од Бога и од природе. Јер грешни живот попут свода од разнобојног стакла прља бели сјај вечности. Нигде се тако јасно не показују цветови наше људске болести, како би рекао Бодлер, као у еколошкој катастрофи које смо ми, деца 20. и 21. века, сведоци. Свет којим смо ми окружени и кога смо саставни део јесте јако крхка творевина. Сетимо се последњих стихова великог песника Педра Салинаса који нам их је оставио као неку врсту предсмртног завештања, а који могу да буду савршени еколошко-хришћански програм:

Љубав, свет угрожен - . . .

Треба бити пажљив

врло пажљив

свет је данас одвећ ломан. . .

Ни да изговорим име не смем јер би ми глас раскинуо недра ваздуха.

Треба снити полагано

наши снови одлучују као да су кораци. . .

Да наврх прстију

снити скоро, пошто одјек

сна ил тешког хода,

по тлу тако нежном могао би порушити баснословне куле

неког Вавилона. . .

треба капи кише

задржати,

јер би падајући по тлу могле отворити јаме као раке.

Јер тле је толико меко

да је погреб све у њему.

Толико је ломан свет

векови или кристали

да се треба кретати по њему као у опсенама,

где умрети може љубав

ако шум створимо..

Само чекање устрептало,

дисање потајно,

вера прикривена,

моћи ће спасти (данас) ломност голему овога света

ломност нашу.

Са падом у грех човек је у патњу повукао и творевину. Свако ко има истанчану интуицију, видовитији homo syptilis може да чује оно што су немачки романтичари назвали mal de siecle, француски егзистенцијалисти та1 с1е 81ес1е, а руски религиозни философи мироваја скорб. О тој космичкој тузи писао је и о. Јустин Поповић.

Свети апостол Павле је пре 2000 година рекао да целокупна твар уздише и тужи док се не појаве синови Божији (Рим 8, 33). Јер једино Бог и усиновљена деца Божија могу да спасу творевину њене пропасти која је сигурна ако се овако настави са технолошким прогресом.

Данас је нужно еколошки проблем гледати очима екологије. Додуше, израз екологија је библијски и самим тиме хришћанскији чак и од термина теологија који ће први пут као науку о Богу употребити у петом веку блажени Августин, епископ хипонски. Пре тога термин је био у употреби код Аристотела као наука о првом покретачу у његовој чувеној Метафизици. Термин екологија потиче од грчке речи екос што значи дом, станиште и речи логос која је слојевита, а код нас хришћана означава друго лице Свете Тројице кроз кога је све постало што је постало (Јн1,3). Дакле, још у Старом Завету у Причама Соломуновим се каже да Премудрост себи сазида дом (Пр9,1). Премудрост овде означава нествореног Бога који као Творац створи свет као двоједину тајну своје стварности и људске стварности која ће свој врхунац доживети у оваплоћењу једног лица Свете Тројице, Господа Исуса Христа. У тој истој књизи Старог Завета се говори и о томе да је преегзистентна Премудрост, стварајући свет све време играла пред Богом и да јој је милина са синовима људским. Теолози ову божанску делатност ad extra називају икономијом стварања и спасења.

Постоји, да тако кажемо, у теологији апостола Павла кованица икономија која oзначава распоред Свете Тројице у тајни стварања космоса и нас људи. Оно иде од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Света Тројица која је од вечности љубав створи свет, играјући се, у најсуптилнијем смислу те речи. Зато је Његова творевина поетско остварење, јер поезија је стварање и игра. Сви ми ако искрено поверујемо у Христа ишчекујемо ново Небо и нову Земљу. Али Бог нам је дао страшан дар слободе да ту земљу овде и сада претворимо у Рај, а не у Пакао. Јер, по речима Христовим, Царство Божије је унутра у вама. Литургија Христова је шири појам од естетике обредољубља. Литургија је хвалоспев Творцу који му цела творевина са нама људима узноси. Зато се треба енергично успротивити сваком злу које ову мелодију хоће да спута. Ми хришћани треба да будемо протагонисти ове борбе, која никада није борба против неког апстрактног зла, него трезвено рвање са злом у нама и око нас.

Као православни хришћани морамо више него досад да себе уложимо у борбу против друштвеног зла, при том никада не заборављајући да можемо користити само јеванђелска средства борбе. Ми, заиста, не можемо да се бринемо за спас сопствене душе, а свет да хладно препустимо његовим грешним силама. О. Сергије Булгаков каже: Идеал Царства Божијег не остварује се само у нама... него и изван нас, као идеал нормално уређеног људског друштва, а морал који се своди на уздржавање од зла и истовремено с тим и уздржавање од делатног учествовања у животу, довољан је за будизам, али не и за хришћанство, које одбацује сваки квијетизам.

Еколошки проблем је један од највећих изазова данас да изађемо из пасивности и стваралачки, у синергији са Богом, учинимо овај свет достојним Божјим и људским стаништем.

Горан Раденковић,

проф. Богословије Светог Саве

Извор: Српска Православна Црква

„Твоје од Твојих“: Православље и екологија

Sat, 01 Sep 2018 09:40:08 +0000

Ове чињенице указују на то да је твар драгоцена али крхка. Око 50% хартије и 30% пластике, производено на велику штету природне средине, просто одлази на амбалажу – производено је тек да се баци. Подижу се читава постројења само ради одржавања једног аутомобила. Храна, као што је телетина, добија се по вртоглаво високој цени уз велику употребу воде и енергије, а то су основне сировине. Ако постоје неки еколошки проблеми, то тек значи да нас опомињу да боље изолујемо, потињамо своју кућу (и уштедимо на рачунима за огрев), као и да свој отпад пре бацамо у канту за рециклажу неголи у ону предвиђену за ђубриште.

И отуда, да ли стварно треба да спасавамо земљу као планету? Или да само умањимо своју потрошњу нафтиних деривата и плина које иначе увозимо?

За нека људе еколошка криза значи да је „прогрес“ наишао на технички чвор који треба одмах разрешити генетским инжењерингом - добијањем супер житарица и обновивим незагађујућим изворима енергије. Други, много реалистичније, позивају на промену начина живота људи у богатим друштвима. Ограничени ресурси и извори загађујуће енергије већ су израбљени, док великом делу светског становништва недостају и оне основне потребе; сходно томе, једино је исправно само онда ако највећи корисници енергената праве највеће уштеде.

Све већи број људи сматра да излаз из кризе захтева духовну обнову: не тек промену навика, него промену срца – хришћански речено, покајање. Жалосно је што се еколошке импликације наше хришћанске вере толико мало схватају, чак и међу хришћанима, те је тако Црква постала оно последње место у којем већина људи тражи духовна решења. Као да су пре склони да се окрену обожавању Матере Земље или урођеничким америчким религијама, или вештичарењу или духовности Новога доба. А управо ово схватање да је свету потребно спасење, које захтева промену срца, представља изазов Цркви, али и мисионарску шансу, такву каква се не би могла упоредити с неком другом све од времена кад је св. апостол Павле скренуо пажњу Атињана на „Бога непознатог“.

Године 1989. блаженопоч. патријарх цариградски Димитрије покренуо је снажну иницијативу кад је 1. септембар прогласио за Дан благодарности и посебне молитве за заштиту и очување Божје твари. Услед великог интересовања овим изазваног, на Криту је 1991. г. сазвана конференција на тему заштите човекове средине. У њеним препорукама говори се о „све већем терету наваљеном на природну средину услед човекове злоупотребе, што Црква назива грехом, и због чега позива људе на кајање“, и наставља исказом да „Православна црква верује да решење проблема треба тражити у литургијском, евхаристијском и подвижничком етосу православног Предања“.

Евхаристијски етос значи, пре свега, коришћење природних добара с благодарношћу, приносећи их назад Богу. Такав став је неспојив с њиховим траћењем. Исто тако, пост и други аскетски подвизи чине да схватимо да и најједноставнија храна и она изобилна на трпези представљају дарове дате нам да удовољимо својим потребама. А ти дарови нису наши да бисмо их злоупотребили или траћили без обзира на то што их можемо купити.

Ми се молимо као заједница, не као појединци; отуда је литургијски етос и етос суделовања. Дуго времена пре но што је земља била сагледана као целина у васиони, Црква је знала да пред Богом стојимо заједно, и да у зајединшту поседујемо земљине благослове које је Он подарио човеку и творевини. „Не делити наше богатство са сиромашнима јесте крађа од сиромашних и ускраћивање њиховог нормалног живота; не поседујемо своје сопствено богатство, но њихово“, подсећа нас св. Јован Златоуст. Ово начело, примењено на читав опсег природних добара, посебно је значајно из разлога што је глобална природна средина притешњена са обе стране: претераним конзумирањем, грамзивошћу и траћењем од стране богатих, а с друге, неодложним потребама сиромашних, често примораних да крче земљиште око себе зарад стицања хране и енергената на кратку стазу. Равномерна расподела с другим људима подразумева не само то што ће бити мањи утрошак иовако ограничених ресурса. Она не дозвољава ни да се ужива у конвенцијама и луксузима, за које они други имају да плате притајену еколошку цену, живећи с токсицима коришћеним у производњи животних средстава, као и у загађености проузрокованој њиховом употребом и располагањем.

Етос Цркве значи уважавање материје – света око нас, наших сопствених тела. Тешко да у богослужењу можемо пренебрегнути ово гледиште: правимо знак крста, целивамо иконе, самог Христа примамо у евхаристији. Није лако све то довести у везу с нашим презиром према материји у свом свакодневном нелитургијском животу, чак и у Цркви: тако, ми освећујемо воду, а онда је пијемо из пластичних чаша намењених да се сместа баце на ђубриште! Оно на шта конференција на Криту позива, јесте једноставно доследан став уважавања у свим својим поступцима и радњама према свету. Не може се очекивати да при том не оставимо никаквог трага на своју околину. Морамо бирати између тога да ли да се иза нашег понашања опажа грамзивост и нечистоћа – хрпе утрошене амбалаже, загађене реке с мртвим и обамрлим рибама, огољена брда где су некад листале шуме – или да та природна добра користимо на начин да њихова лепота преко нас самих одражава Божји рукосад.

Увиђајући да црквена заједница треба да предводи у пројављивању етоса Цркве, критска конференција је изнела неколико предлога:

започињати програме хришћанског еколошког просвећивања на свим нивоима;

укључивати парохије у локалним иницијативама, као што је организовање програма рециклирања, очувања енергије у зградама, и подстицање вернике да ређе користе аутомобил;

одржавати едукативне скупове на којима би се обрађивала питања почев од богословља до еколошких наука, еда би се испомогло Цркви при будућим практичним ангажовањима по еколошким и биоетичким питањима. На оваквим скуповима предавања би држали православни верници, као и неправославни стручњаци по научним и еколошким питањима;

мобилисати православну омладину како би и она са своје стране иницирала пројекте заштите човекове средине учествујући у њима.

Овакви практични кораци су од суштинског значаја, ма како били ограничене природе. Погонску поруку треба ослушнити јасно и гласно: „Црква треба да још једном понуди овај једноставан, а ипак испуњени начин живота, обновљено подвижништво, зарад твари као такве“.

др Елизабета Теокритов*

-------------------------------------------------------------------------------

*Аутор, др Елизабета Теокритов је православни теолог и бивши секретар Англиканско-православне заједнице Светог Сергија и Светог Албана у Енглеској.

Објављено у The Orthodoxy and Ecology Resource Book, Syndesmos, Bialystok, Poland, 1996. Превео са енглeског: протођакон Радомир Ракић

Извор: Српска Православна Црква

Православни став о еколошкој кризи

Sat, 01 Sep 2018 09:37:19 +0000

Овим речима Божанска Литургија изражава срж православног сагледавања и схватања нашег односа према твари и Творцу. Творевина – у коју и сами спадамо – саздана је Богом. Ми не поседујемо твар, него смо само посленици преко којих се твар приноси њеном Творцу.

Схватање стварања

Сврха стварања састоји се, укратко речено, у њеном величању Творца. Ово је најлепше изражено у божићној стихири: „Шта да Ти принесемо, Христе, који си се ради нас јавио на земљи као човек? Јер све Тобом створено приноси Ти благодарност: анђели – песму, небеса – звезду, мудраци – дарове, пастири – дивљење, земља – пећину, пустиња – јасле, а ми Ти приносимо Матер Дјеву; превечни Боже, помилуј нас!“ (стихира на Великој вечерњи).

Сва васељена велича и приноси дарове своме Творцу. У самом спољном изгледу цркава и у распореду икона, мозаика и фресака у њима, запажамо васељену у малом, што објашњава улогу и људског рода и остале творевине у односу према Богу. Наиме, то изражава не само оно што је данас на земљи, него и оно што постоји на небу и што ће доћи – есхатолошко обећање и искупитељни преображај свеукупне твари спасењем које је савршио Господ Христос. Ово лепо изражава св. апостол Павле у посланици Римљанима гл. 8, као што су и грчки свети Оци учили да је „Бог постао човек да би човек постао бог, при чему се твар може преобразити дејством нестворених енергија Божјих“ (св. Григорије Палама).

На богослужењима Православна црква пројављује дубинско схватање твари, а посебно јасно долази до израза улога људског рода и човека као свештеника природе. На пример, молитве и псалми изражавају освећивање твари; тако, на свакој вечерњи у Пс 104 читамо: „Благословите Господа, сва дела Његова! На сваком месту владавине Његове благослови, душе моја, Господа!“

Ово са садржи у нашем освећењу свих елемената твари у тзв. чину освећења сваке твари. Освећење воде показује нам освећујућу и искупитељну силу која се придаје елементима природе призивањем Светога Духа Црквом. Освећење сваке твари, као што су виноград, њива, први плодови, пшеница и друго, показује до које мере Црква признаје преображавање свих видова твари путем спасења и прослављења људског рода и тиме све творевине.

„Стога, Ти сам човекољубиви Царе, дођи и сада силаском Светога Духа Твог, и освети воду ову. И дај јој благодат искупљења, благослов Јорданов; учини је извором бесмртности, даром освећења, разрешењем грехова, исцељењем недуга, пропашћу ђавола, неприступачном противничким силама, испуњеном анђелске моћи, да би свима који од ње захватају и пију била на очишћење душе и тела, на исцељење страсти, на освећење домова, и на сваку благовремену корист.

Јер си Ти Бог наш који си водом и Духом обновио оветшалу грехом природу нашу; Ти си Бог наш који си преко Мојсија морем ослободио народ јеврејски од робовања фараону; ти си Бог наш који си расекао камен у пустињи, те потече вода, и набујаше потоци, и Ти напоји жедне људе Твоје; Ти си Бог наш који си преко пророка Илије водом и огњем одвратио Израиљ од обмане Валове.

Ти сâм и сада, Господе, освети воду ову Духом Твојим Светим. И свима који је додирују, и који пију од ње, и који се помазују њоме, подај освећење, здравље, очишћење и благослов.“ (Молитва на Великом водоосвећењу на Богојављење).

Прослављање свих чула

Православно богослужење је чин светковања и отуда се оно тиче свих чула: вида, слуха, укуса, мириса и додира – било да је у питању дрво и слика, средство за писање, хлеб и вино или паљење тамјана.

„Ја нећу престати да обожавам матерују, јер њоме је савршено моје спасење...“ (св. Јован Дамаскин). Иконографија користи материју која се освећује. Употреба материје при изображењу ликова на иконама или фрескама и присуство елемената из света природе на већини икона – животиња, биљака, пејсажа, гора, река – све то напомиње високи значај Богом саздане природе и твари, њен преображај и њено место с нама у делу спасења. Антигностичка учења Цркве значе да се материјални свет сматра Божјим и да је, у суштини, добар.

Исто тако, византијске цркве су грађене у хармонији, складу, човек би чак рекао у саодносу са својом природном средином. Уметност и архитектура нису биле аутономне, него заједно са иконографијом и химнографијом, појањем доприносе етосу богослужења, дајући му свој физички, материјални израз. Отуда је било природно што је углавном избегавана апсолутна симетричност; свака архитектонска црта задржавала је свој сопствени карактер и при томе је пројављивала потпуну хармонију са свеукупним схватањем храма као таквог.

Срж богослужења

У сржи богослужења налази се Евхаристија. Она је истовремено врхунски израз и опит твари преображене Светим Духом путем искупљења и преображења. У виду хлеба и вина материја узета из творевине претвара се (правилан израз за ово је „преложење“) у нову суштину људским рукама и приноси Богу уз исповедање садржано у речима наведеним на почетку овог излагања:

„Твоје (дарове) од Твојих (дарова) Теби приносимо“,

што значи да је сва твар Божја и да ми само узвраћамо оно што је Његово – у смислу да ово одражава онај првобитно однос Адама са Богом и са творевином. Она је знак да је успостављен тај однос, и још више од тога, да је предукус есхатолошког стања творевине. Кад се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, Бог нас сусреће у самој бити нашег односа с творевином и истински улази у само биће нашег биолошког постојања.

Из овога дознајемо да људски род заузима сасвим посебно место од све твари. Знамо да пошто све потиче од Бога (како се види нпр. у Јов гл. 38-39), морамо поштовати твар и исповедати да ми нисмо њени власници, него само лица која је могу унапредити употребом наше технологије и умешности како бисмо је поново принели њеном Творцу. Не можемо бежати од закључка да смо пред Богом одговорни за стање у творевини. На нама лежи одговорност да сачувамо њена изванредна богатства и да их одржавамо као таква мудром употребом њених добара (ресурса), а никако да похлепно њоме владамо.

Исто као што свештеник на Евхаристији приноси пунину твари и прима је назад као благодат у виду освећеног хлеба и вина, које ћемо разделити с другима, тако и ми треба да будемо канал којим се Божја благодат и спасење раздељују са свом творевином.

„Онај који презриво говори о смиреном човеку и не сматра га душевним створењем, личи на онога који је разјапио уста против Бога. Па и кад је смирен човек у својим сопственим очима за презир, његов углед цени сва твар. Смирени човек прилази грабљивим животињама, и кад њихов поглед застане на њему, њихова дивљачност бива припитомљена, и оне му прилазе као своме господару, повијају своје главе и репове и лижу његове руке и ноге, јер осећају да из њега одише исти миомирис који се ширио од Адама пре грехопада, када су оне биле окупљене пред њим и он им наденуо имена у Рају. Рај нам је био одузет, али га је Исус обновио и повратио нам га својим Доласком. Ово је оно што је засладило миомирис људског рода.“ (св. Исак Сиријац, Подвижничке проповеди, проповед 77).

Сасвим другачија слика

Међутим, ако данас погледамо у наш свет, запажамо сасвим другачију слику. Човекова побуна, гордост и похлепа разорили су првобитни однос природе са Адамом. Занемарено је или одбачено црквено схватање наше улоге као свештеникā твари. Наиме, понашамо се као израбитељи и поробљивачи творевине. Наш свет се суочава с кризом изумирања и трулежности до небивале мере. Свети Оци, мада су били у стању да препознају грех као основни узрок, у своје време нису уопште могли ни замислити толико свеобухватне и по живот претеће последице првородног греха по творевину као што то можемо ми данас.

„Сасвим ће се испразнити земља, и сасвим ће се опленити, јер Господ рече ову реч. Тужиће земља и опасти, изнемоћи ће васељена и опасти; изнемоћи ће главари народа земаљскога. Јер се земља оскврни под становницима својим, јер преступише законе, изменише уредбе, раскидоше завет вечни. Зато ће проклетство прождрети земљу, и затрће се становници њени; зато ће изгорети становници земаљски, и мало ће људи остати“ (Исаија 24,3-6).

Широм света пожари и сеча уништавају шуме, мочваре се исушују за изградњу објеката, животне врсте нестају због човекове грамзивости и незнања о њима, природна добра (ресурси) се траће брже него што се обнављају, воде се трују и ваздух загађује. Свету као таквом прети глобална криза, а управо од тог света ми као људска бића зависимо.

Морамо покушати да се вратимо исправном односу са Творцем И творевином. Ово може значити и то да као што пастир може и мора у време највеће опасности положити живот свој за стадо, тако и људи можда треба да се уздрже од својих прохтева и потреба еда би се обезбедио опстанак света природе. Ово је нова ситуација – нови задатак. То је позив човеку да и он подноси део бола творевине, као и да ужива у њој и да је прославља. То на првом месту позива на покајање – због оног њеног устројства које раније нисмо схватали.

„Воли сву Божју творевину, сву њу и свако зрно песка. Воли сваки листић, сваки зрак Божјег светла. Воли животиње, биљке, воли све. Ако волиш све, запазићеш божанску тајну у стварима. И чим си је запазио, почећеш да је схваташ непрестано, све више и више сваког дана. И најзад ћеш почети да волиш читав свет трајном васељенском љубављу. Воли животиње; Бог им је усадио остатке размишљања и невине радости. Зато, не узнемиравај их, не злостављај их, не лишавај их њихове радости, не иди против Божјег домостроја“ (Фјодор Михаилович Достојевски).

Међутим, кад је реч о покајању, речи без дела су безначајне, јер је Христос Господ рекао: „Многи ће ми говорити: Господе, Господе, али само они који творе вољу Оца мога ући ће у Царство небеско“. А ми ћемо позивати на покајање тиме што ћемо га лично ми проживљавати у свом свакодневном животу.

Шта научити из монашког предања

Монашка и подвижничка предања Православне цркве пружају нам драгоцена обавештења.

1. Она развијају нежан осећај према патњи све твари. Постоје многе приповести о великим светитељима који су живели са животињама учествујућу у заједничком животу.

2. Она позивају на свечано коришћење твари у духу „енкратије“, обуздавања, и на бестрасни, несебични однос према њој. Живећи таквим предањем, многи људи су окусили продубљенију радост и трајнију сатисфакцију него што то пружају пролазна и заводљива задовољства потрошачког друштва.

3. Наглашавање заједнице а не појединца у општежитељним манастирима од кључног је значаја за уравнотежено схватање наших потреба.

Управо у овом подвижничком животу многи ће доживети бол какав има пастир када мора положити свој живот за стадо. Наиме, без суштинских промена у начину нашег живота и схватања шта очекујемо од живота, нећемо моћи да испунимо своју Богом дану улогу у творевини.

Израбљивање Божје творевине

Многи, сувише многи од нас дозволили смо да похлепа, себичлук и напросто незнање мењају наш околни свет и сâм начин нашег опхођења према њему. Наша пољопривредна земља, некад чиста и плодна, загађена је претераном употребом хемијских ђубрива и пестицида. Спаљивањем шума, које тако брзо нестају, бескрупулозни грађевинари уништавају овај нежни ресурс само да би стекли незаконито власништво над земљиштем као таквим. Фабрике које изливају сиров индустријски отпад у некад кристално чиста мора и реке и грађевинари који подижу зграде насумце на морским плажама, војују не само против неких од нас који смо задовољни животом у складу са природом, природом која брзо пропада, него и против толиких многих аспеката твари у целини.

Не можемо и даље израбљивати Божју творевину а да не пожањемо резултате њеног евентуалног уништења. Такође истичемо да не можемо ово посматрати скрштених руку или сами одлучивати шта је од користи а шта није. Господ Христос нас учи да нам је Господ Бог често говорио преко оних ствари које су људи сматрали лудима. Слабе, „непотребне“, луде, скршене треба сматрати делом творевине, јер преко њих можемо често запажати о Богу више него преко великих, моћних и корисних.

Ружичасти, малецни шумски цвет

Ко на свету не би посматрао ружичасти, малецни шумски цветак и ко би погодио да тај ружучасти зимзелен помаже у отклањау дечје леукемије? Да ли потребе морских корњача да полажу своја јаја и да се репродукују на острвима Закинту и Акали – што су у ствари њихова једина средоземна легла – треба сматрати удовољеним ако су та места крцата туристима који долазе да на острвима уживају? Природа изобилује хиљадама примера да постоје наизглед бескорисне или чак штетне гљивице, гмизавци, биљке и сисари. Међутим, кад се они боље испитају, запазиће се да оно што је штетно или бескорисно за неке врсте, може бити од великог значаја за друге. Ми уопште нисмо у стању да доносимо непристрасан и објективан суд. Онај који јесте, није оставио теразије да бисмо ми вагали вредност онога што треба да опстане, а шта не треба.

Неопходно је да стално и изнова имамо пред очима као смерницу дубокомисаоно богословско учење Цркве и да при том ослушкујемо уздах твари. Она је оно стадо за чијег чувара смо ми постављени, али које је сада постало жртва нашег маловерја. Наш узор у овом погледу може бити само онај који је дошао да буде прави Пастир - Исус Христос.

са енглеског превео Предраг Ракић

*Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве, бр. 8 (август) 2016, стр. 326-329.

Извор: Српска Православна Црква

Православни приступ екуменском богословљу о творевини

Sat, 01 Sep 2018 09:35:01 +0000

Почев од 70-их година прошлога века хришћанска заједница се почела бавити питањем да ли је могуће стати на пут донекле катастрофалном светском поретку. У историји екуменског покрета Православна црква као чланица ССЦ и Конференције европских цркава (КЕЦ) није учествовала у историјским преломима и друштвено-политичким питањима наших дана, али је на подручју екологије својом „евхаристијском визијом“ одлучно доприносила јединству Цркве и света тиме што је њено богословље о творевини обухватало и свест о човековој средини. Тако је тема очувања творевине унета у списак тема које се обрађују за Свети и велики сабор Православне цркве 2016. г., и њен наслов гласи „Допринос Православне цркве остварењу мира, правде, слободе, братства и љубави међу народима као и укидању расне и сваке друге дискриминације“.

Мора се истаћи да се тема творевине у почетку налазила на ободу екуменског и теолошког разматрања из разлога што су биле занемариване космолошке димензије дејства Светога Духа. С обзиром на актуелне богословске проблеме, на 6. скупштини ССЦ у Ванкуверу, у Канади, 1983. г. назначен је главни циљ екуменског призива у оквиру теме „Концилијарни процес ка правди, миру и очувању творевине“.1 Уз учешће скоро свих помесних православних Цркава, на 3. скупштини ССЦ у Њу Делхију 1961. године проширена је богословска основица овог међуцрквеног екуменског тела, и од сада је она утемељена на тријадологији, нарочито на пневматологији; неке „христо-монистичке“ тенденције западне теологије ревидиране су и препознато је дотадање занемаривање пневматологије. На овај начин боље је развијено поимање односа Бога и света и продубљено је схватање божанске икономије спасења свеукупне твари.

Космичка димензија православног богословља2

Тријадологија : Космичка саборна димензија православног богословља и еклисиологије не умањује божанску икономију спасења у човечанској историји, него је види у односу на историју све творевине. Црква не живи само у заједништву с људима, него и са свом творевином. Православно богословље, свете тајне, иконе и Литургија одсликавају јединство неба и земље, Бога и створеног света, и наглашавају руководећу и животодавну стварност дејства Светога Духа у сваком виду саздане стварности.

Православно богословље поставља христологију у тријадологију, и на свеукупно Христово дело спасења гледа као на неодвојиво од дејства Светога Духа. На основу овога темељног начела за православно богословље , на спасење се гледа као на „дело“ (програм) Свете Тројице намењено свој твари. Царство Божје није само унутарњи покрет и коначни циљ сваког људског подухвата, него је и целокупна динамика васељене. Есхатолошко остварење „синова и кћери Божјих“ (Римљанима 8,19) није одвојиво од искупљења целога света.

Евхаристијско заједништво: Евхаристијско сабрање, које Свети Дух изграђује и утврђује, и које живи од непрестаног сећања на стварање и спасење, приноси евхаристију у свако доба и на сваком месту, не само за Цркву, него и за сву твар. Сходно православној еклисиологији, евхаристија и чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: „Приносимо Твоје од Твојих свуда и за све“, како се каже у Божанској литургији. Твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот. Ово се постиже призивом Светога Духа (епиклезом), пошто једино Свети Дух може одржати твар Телом Христовим, тиме што ће је поново сјединити с Богом као извором живота. Ово свеукупно светотајинство названо је кинонијом, заједничарењем.

Еколошки етос: Приношењем твари Богу објављује се да свет није више нека ствар која се може употребити и злоупотребити, поседовати и израбљивати. Она постаје нешто саздано, изграђено, „дом“ (оикос), грађевина (оикодоми), у којем човек учествује

као „верни и мудри управитељ“ (Лука 12,42).

Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, него му је поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси. Из овог разлога Православље наглашава да људски род има да води једноставан живот, да врши стално и изнова аскетски подвиг спасавања твари. Овај аскетски етос стоји насупрот конзумерству и усмерава се на љубав према лепоти (филокалија), а не према утилитаризму. Овакав став, који у основи има евхаристијску раздеобу, може се per se схватити као еколошки принцип: евхаристија се раздељује на једнаке делове свима и свакоме од онога што се ту већ налази, од принетих дарова, од онога што је подарено као поклон свакоме у истој мери. Једнако заједничко суделовање у евхаристији истовремено наглашава да нико није господар и власник природних добара, него да је свако од нас гост који има дужност да заблагодари домаћину на дару.

Значај „твари“

Очигледан је утицај космичке димензије православног богословља на поимање твари како је изложено на 6. скупштини ССЦ у Ванкуверу, а на наредној скупштини у Канбери подробније изражено. Несумњиво је да израз „целовитост творевине“ обухвата питања човекове средине. Међутим, превазилази та питања и препоручује да се створени живот у свету посматра као целина. Отуда тај израз нема посла само са заштитом природе или природне средине као такве, него обухвата и правду и мир – другим речима: заштиту историје свих живих бића од утицаја човекове историје насиља.5 У овој перспективи је грчки израз за Литургију,leitourgia (јавно дело, јавна служба), како га православни схватају, у свом општем значењу веома многозначан: он означава добар и исправан (“здрав“) начин живота сваког бића понаособ, сваког живог створа, све творевине Божје.

За Православну цркву искупљење претпоставља да људи живе здраво и безбедно у целовитом и здравом универзуму. Овакво схватање спасења исказује унутарњу повезаност целовитости творевине, правде и мира, и може се поистоветити с библијским схватањем shalom-а, који појам такође указује на неког који остаје читав, здрав и целовит. Уска повезаност правде, мира и екологије претпоставља се, уз то, и у Новом завету као тема. Наиме, у Новом завету израз okonomia - икономија у основи потиче од истог корена, првог дела сложенице (oikos), као иoikologia – екологија.4 Оба израза имају, дакле, у основи исту реч за означавање домаћинства (oikos), као нормалног управљања имањем и његовим обделавањем (Лука 12,42). Ови изрази означавају познавање узајамног односа и зависности између свих бића и њиховог околног света, укратко: апеловање на то да се има живети заједно. Оба појма потичу од истог етимолошког значења: њихов заједнички префикс еко- потиче од грчке речи oikos (кућа, стан), која не доводи у везу значењски само појмове oikonomia, oikoumeni и oikologia, него и појамoikodomi, одн. свестан напор на изградњи „животног дома“ да би се он заштитио и препустио Божјем милосрдном старању (Јован 6,51).5 Oikodomi, схваћена као Богом саздана и обделавана Божја грађевина, не односи се само на људски род, него обухвата и свеукупну творевину.

Сагледавање православног доприноса еколошким питањима

Значајан допринос Православне цркве теми творевине увелико је признат у екуменским круговима. Бивши генерални секретар Светског савета цркава др Конрад Рајзер је истакао да је православни литургијски и духовни опит својим посебним еколошким осећајем дао замаха богословљу о творевини.6 Темељни православни богословски ставови садржани су у многим студијама и текстовима писаним на екуменске инцијативе, на пример, у документу „Концилијарни процес ка правди, миру и очувању творевине“, у студијама ССЦ посвећеним „Теологији живота“7, у документу ССЦ „Алтернативна глобализација у служби људи и земље“ (АГАПЕ).8

Исто тако, значајне изјаве и иновативна служба патријарха Вартоломеја као првог међу једнакима у православном свету признати су у целом свету. Ниједан други поглавар Цркве у историји није до те мере ставио у средиште пажње интересовање за свет у глобалу, што је подухват који му је донео звање „Зелени патријарх“.9Његова гледишта су наишла на одјек у важним програмима и инцијативама екуменског покрета, нарочито у иницијативи АГАПЕ. У њему употребљени израз „еколошка правда“ кључни је појам у патријарховом речнику. Поред тога, од изузетног је значаја то што се папа Фрања у својој последњој енциклици Laudato si'(§§ 7, 8, 9) изричито позива на допринос патријарха Вартоломеја као на најупечатљивији образац старања о човековој средини поред Римокаточичке цркве.

Стилијанос Цомпанидис

Из Religion und Gesellschaft in Ost und West, 11/2015,

стр. 10-11, превео протођаконРадомир Ракић

***

Белешке:

Vgl. dazu Tsompanidis, Stylianos: Orthodoxie und Okumene. Gemeinsam auf dem Weg zu Gerechtigkeit, Frieden und Bewahrung der Schöpfung (Ökumenische Studien 10). Münster 1999,S. 132ff. und S. 152f.; Bedford-Strohm, Heinrich: Die Fntdeckung der Ökologie in der Ökumene. In: Link, Hans-Georg; Müller-Fahrenholz, Geiko (Hg.): Hoffnungswege. Wegweisende Impulse des Ökumenischen Rates der Kirchcn aus sechs Jahrzehnten. Frankfurt/M. 2008, S.321-347.

Limouris, Gennadios (ed.): Justice, Peace and Integrity of Creation. Insights from Orthodoxy. Genf 1990; Limouris, Gennadios, (ed.): Orthodox Visions of Ecumenism: Statements, Messages and Reports on the Ecumenical Movement, 1902-1992. Genf 1994.

Raiser, Konrad: Ökumene im Übergang. Paradigmenwechsel in der ökumenischen Bewegung?. München 1989, S. 110.

George, K. M.: Towards a Eucharistic Ecology. In: Limouris, Justice, Peace and Integrity of Creation (Anm.2), S.46f.

Vgl. Bartholomaios (Ökumenischer Patriarch): Encountering the Mystery: Understanding Orthodox Christianity Today. New York 2008, S. 109 and 154f.

Raiser, Konrad: Vorwort. In: Limouris, Orthodox Visions of Ecumenism (Anm. 2), S. ix.

Vgl. Rasmussen, Larry: Theology of life and Ecumenical Ethics. In: Hallman, David G. (ed.), Ecotheology. Genf 1994, S. 112-129.

www.oikoumene.org/de/resources/documents/assembly/2006-porto-alegre/3-preparatory-and-background-documents/alternative-globalization-addressing-people-and-earth-agape?set-language=de.

Chryssavgis, John (ed.): On Earth as in Heaven: Ecological Vision and Initiatives of Ecumenical Patriarch Bartholomew. New York 2012.

Извор: Српска Православна Црква

Архимандрит Андреј Конанос: Нисмо се родили за плакање

Sat, 01 Sep 2018 09:06:29 +0000

Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема.
Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји.

• Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити!

Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом. Са ишчекивањем.“

Рекао сам једној жени:
• Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка.

Имала је тридесет година, па сам јој рекао:
• Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме?

И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега.

• Али, ја га не познајем.

• Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити.
То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама.

Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз.
Али када не живимо у складу са духом Христових заповести… Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. На пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост.

Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало.

Патријарх руски Кирил - О Причешћу

Sat, 01 Sep 2018 08:22:04 +0000

Не, никакве речи не могу пробудити осећај сапричасности Божанственом животу. Никакве, чак ни умне речи нису способне сјединити човека са Богом, а наиме кроз то сједињење се познаје Бог. То се дешава само тада када са искреним покајањем ми једемо Тело и Крв Христа Спаситеља. Тада ни речи, ни умне књиге у нама не делују. Ми можемо у том моменту све заборавити, али разумом и срцем и ми осећамо присуство Бозије у нашем животу.

Ето зашто Црква не престаје проповедати о важности причешћивања Светим Христовим Тајнама. Савршавање Евхаристије је у центру нашег живота, у центру живота Цркве. Црква постаје Црквом када она врши Евхаристију. Црква- по целој васељени, она је у милионима милиона људских зивота и судбина. Али увидети и схватити да је Црква таква могуће је када се врши Тајна Тела и Крви Христове. Тада нам се отварају очи нашег срца, и у његовим радосним откуцајима ми осећамо Божанско присуство, што не могу дати ни најубедљивије речи.

Архимандрит Лазар (Абашидзе): Како је спољашње хришћанско делање повезано са унутрашњим?

Fri, 31 Aug 2018 14:05:19 +0000

Међутим, ова казна се у духовном смислу односи на наше срце. Земља је – наше срце после Адамовог пада у грех, и она, такође, рађа трње и чичак, односно греховна осећања и помисли. Да би се у срцу насадио хлеб небески, Реч Божија, да би оно оживело и постало способно за духовни живот, потребан је велики труд и подвиг. Да би земља могла да прими у себе семена, потребно је да се та земља обрађује, ситни, преврће, омекшава, да се одстрањује коров и чисти корење; за ово је потребно различито оруђе: плугови, дрљаче, лопате. Исто тако и наше срце треба обрађивати постом, бдењем, метанијама и другим телесним напорима да би се обуздале његове телесне склоности и помисли ума. Међутим, ако при овом обрађивању срца телесним подвизима, оно не буде усвајало јеванђељске заповести, ако се не буде њима подучавало, руководило и живело, оно ће – још више него пре што је почело да се обрађује – рађати из себе коров таштине, гордости и блуда. И обрађена, нађубрена и иситњена, али незасејана земља родиће још више корова. И обрнуто: не сеје се семе на необрађено тле. Тако и срце, необрађено телесним подвизима, зарасло у необуздане телесне склоности, не може да смести у себе духовно растиње. Онај ко се тога буде прихватио трудиће се узалуд или чак може да падне у самообману и демонску прелест.

Телесни напори су нам суштински неопходни. Свети Оци говоре да телесни труд смирује душу. Међутим, у каквом је он односу са расположењем душе? Ава Доротеј као одговор на то питање каже:

„Објаснићу вам ово. Собзиром на то да се душа после преступања заповести предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и самозакоња, и да је заволела телесно и на неки начин постала једно са телом, и сва постала плот, као што је речено: „Неће се дух Мој до вијека прети са људима, јер су тијело“ (1. Мојс. 6, 3). И јадна душа као да страда заједно са телом и саосећа са свиме што се са телом дешава. Баш због овога и телесни труд доводи душу у смирење. Јер, различито је расположење душе здравог и болесног човека, једно је код гладног, а друго код ситог. Исто је тако другачије расположење душе човека који јаше коња, другачије је онога који седи на престолу, другачије онога ко седи на земљи, једно је код онога ко носи лепу одећу, а друго код онога ко носи лошу. Дакле, труд смирује тело, а када се смири тело, заједно са њим се смирује и душа…“ (5, стр. 48).

Из ових речи се добро види какав склад мора постојати између унутрашњег – духовног и спољашњег – телесног труда. Никада не смемо да заборавимо циљ свих наших спољашњих подвига: омекшавати, смиравати наше срце, чинити да оно лако прихвата Реч Божију, затим одмах садити у њега духовна семена. Приликом овог обрађивања, пооравања тла срца морамо јасно знати своју меру, могућности и снаге да бисмо изорали онолико колико можемо да засејемо и колико ћемо имати снаге да одгајимо и сакупимо плодове.

Извор: Православие.ру

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Р. Ђого: Између три Рима: историја, садашњост и перспективе црквене ситуације у Украјини [IV]

Fri, 31 Aug 2018 14:03:13 +0000

Међутим, примјер статистичких података које имамо када је у питању опредјељивање становништва Украјине на основу религијске припадности најочигледнији је примјер манипулација питањима, методама и резултатима. Није исто када питате некога да ли је вјерник „УПЦ“ или „УПЦ Московског патријархата“. Постоји тенденција да се, нарочито у прозападним истраживањима, прикаже феномен пада вјерника УПЦ у односу на „УПЦ КП“ и да се то тумачи као протест вјерујућег народа против „агресије Русије на Украјину“. Тачно је да данашња политичка и војна ситуација погодује расколницима (Филарет Денисенко је јасно ставио на страну екстремних војних рјешења за ситуацију у Донбасу, а постоји и обичај почасног мимохода са тијелима погинулих украјинских војника од мјеста погибије у Донбасу до њиховог родног мјеста: „свештенство“ „УПЦ КП“ ове прилике често користи како би се јавно излагало у одавању почасти, насупрот „московских попова“; јавна перцепција у већини украјинских медија јасно је наклоњена расколницима и склона сатанизацији УПЦ). Међутим, постоје двије битне околности које статистике не узимају у обзир, а то су: а) није само убјеђеност опредјељивала људе да изаберу данашњем политичком тренутку и експлозији национализма подобан „УПЦ КП“ него и страх, параноја, жеља за уклапањем; б) приликом истраживања нису узимани диференцирани резултати „уцрковљених“, оних људи који заиста похађају богослужење и православну вјеру сматрају важним саставним дијелом живота него становништво уопште. Пријатељи из УПЦ ми углавном кажу да нема неког осипања парохија: људи који су и раније знали шта значи припадати канонској Цркви знају то и данас, упркос свој пропаганди. Такође, неки од резултата истраживања просто вријеђају интелигенцију: на примјер истраживање „Религија у животу грађана Украјине“ агенције ТНС очигледно умањује омјер вјерника УПЦ напрема „УПЦ“ КП када су у питању исток и југ земље.

Често се истиче како је Украјина изразито религиозна земља. По једном истраживању, више од 70,6% становника Украјине себе сматра вјерујућим, док поменуто истраживање ТНС-а наводи да се као „дубоко вјерујући“ изјашњава 7%, као вјерујући 49%, а да је 28% изабрали „склонији сам ка вјеровању“ (у Бога). Међутим, већ проблематика регионалне заступљености религиозности није тако једноставна. Обично се истиче да је запад земље религиознији од Кијева и истока, али овај податак не значи да постоји нека посебна надареност Украјинаца на западу земље да буду религиозни него да није исто када живите у убогом селу негдје на Карпатима па вам је грко-католичка или нека православна црква једини облик друштвеног живота и када живите у вишемилионском Кијеву или у рударском насељу совјетског менталитета у басену Дњепра или Донбасу.

Право шаренило података, међутим, влада када почнемо да говоримо о бројкама које означавају припадност једној одређеној конфесији. Нема истраживања које би показало сагласност са другим истраживањима. Тако истраживање из јесени 2016. проведено од стране фирме Ukranian Sociology Service и даље говори о томе да већина конфесионално опредјењених вјерника предност даје УПЦ. Према њиховом истраживању, украјински вјерници припадају УПЦ 39,4%, „УПЦ КП“ – 25,3%, Украјинска грко-католичка црква 21,3%, УАПЦ 4,6%. Упоредимо то сада са бројкама које даје ТНС: „УПЦ КП“ 60%, УПЦ 24%, УГКЦ 7%, док се УАПЦ уопште не спомиње. У наглашено аутокефалистичком и очигледно пропагандном чланку који се појавио 18.5.2018. на страници прозападне политичке оријентације Euromaidan Press, у коме архимандрит др Кирил Говорун агитује за интервенцију Цариграда у озакоњењу раскола дати су – гле чуда! – подаци из CIA factbook за 2014. према којима је већ тада процентуална заступљеност конфесија била сљедећа: „УПЦ КП“ 50,4%, УПЦ 26,1, УГКЦ 8%, УАПЦ 7,2. Вјероватно не чуди да БиБиСи наводи још једно истраживање које даје сљедећи омјер. „УПЦ КП“ 44%, УПЦ 21%, УГКЦ 11%. Више је него очигледно да резултати истраживања заправо зависе од онога ко истраживање спроводи, тачније, од његових црквено-политичких или геостратешких агенди. Да одвећ песимисичне процјене удјела УПЦ у конфесионалном корпусу у Украјини нису тачне можемо да видимо и по томе што се број заједница (= парохија) није драстично мијењао, а УПЦ је 2011. имала неупоредиво већи број регистрованих заједница него било која друга хришћанска деноминација.

Међутим, из црквене перспективе би било далеко смисленије бавити се не квандификацијом вјерника, том заједничком опсесијом марксизма и капитализма, него питањем реалне присутности Цркве у животу „обичног“ човјека. Кијев је свјетска метропола, град у коме је све што човјек посједује статусни симбол а милиони људе живе своје егзистенцијалне драме и авантуре у једном ужурбаном темпу. Нигдје не можете видјети толико бјесних аутомобила и толико модерно одјевених људи. Да ли су ти људи који излазе из бјесних машина или из распалих волги, да ли су младе жене које су одреда обучене сходно хиперсексуалнизоавном укусу глобалне културе и које на улазу у нашу Лавру или у Сабор Св. Владимира (под контролом КП) да постоје мало и прислуже свијећу – „наши“ или „њихови“? Да ли их је у цркву (или у „цркву“) довела трагедија коју преживљавају или сујевјерје пред испит, да ли је од њиговог тренутног ковитлаца осјећања могуће начинити Цркву? Векика питања. Док се вјерници пребројавају а подацима манипулише читав један живот пролази практично поред Цркве (и „цркава“), очешавши се понекад само за утјешни мир најближег сакрализованог здања. Да ли је то једино што је на тренутном „тржишту вриједности“ (и сентимената) ми, Црква, можемо да понудимо? А како заправо изгледа данашњи колаж црквених и пара-црквених тијела у Украјини.

Почињемо свакако од јединог канонског и, поред појединих наведених истраживања сигурно најбројнијег црквеног тијела у Украјини – Украјинске Православне Цркве (Українська Православна Церква). Одмах да се осврнемо на питање имена: и код нас се уобичајло да се УПЦ наводи као „Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије“ мада је њен званични наслов просто и једноставно: Украјинска Православна Црква. Украјински медији форсирају назив са додатком „Московске Патријаршије“ како би истакли понекад прећутану, а понекад јавно изговорену оптужбу да је УПЦ „посљедња организација са сједиштем у Москви која данас постоји у Кијеву“, али и како би направили лажну слику о некаквој симетрији према којој постоје двије УПЦ – једна „московска“ и друга „кијевска“ (УПЦ КП). Занимљиво је да се понекад и руски националисти жале због изостављања наглашавања московске афилијације УПЦ сматрајући то својеврсном „прећутаном издајом“. Међутим, УПЦ носи такав званични назив (уосталом, сходно и уставу РПЦ). Иако се можда може чинити да у њој влада апсолутна русофилија и једномислије, ствар није ни изблиза таква, а ни дневнополитички ни идентитетски ставови нису монолитни. Најприје, ако изузмемо кримску и епархије на истоку Украјине, највећи дио вјерника УПЦ чине људи који се изјашњавају као Украјинци. Од готово крајњег украјинског десничарства, понекад искреног, понекад из жеље за „уклапањем“ у друштвене стандарде, преко једне помирљиве ситуације која схвата колико је конфликт између Украјинаца и Руса трагичан и штетан, до људи који шапатом (ипак) схватају себе као саставнио дио „руског свијета“ (русского мира) – у УПЦ се може наћи право разномислије. Епископат углавном настоји да одржи друштвени углед, што лични углед Митрополита Онуфрија сигурно и са правом успјева. Такође, епископат се углавном труди да држи добре везе са Патријаршијом у Москви (која, реално, готово и да нема инструмената да утиче на саму УПЦ, што због ширине аутономије коју УПЦ има сходно Уставу РПЦ, било због физичког уништавања транспортних и осталих веза Украјине и Русије од 2014 до данас) али и да нагласи сопствени украјински идентитет и патриотизам. Можда се најочигледније може представити необичност положаја УПЦ у украјинском друштву, али и унутрашње разлике у схватањима у њој, ако имамо у виду једно литургијско шаренило по два литургијска питања: помињања патријарха и помињања свјетовних власти и војске на богослужењима. Наиме, како источнословенска литургијска пракса захтева, сви свештеници приликом литургијских помињања помињу име и патријарха и свога епископа: притом је уобичајена формулација „Еще молимся о Великом Господине и отце нашем, Святейшем Патриархе (имярек) и о господине нашем преосвященнейшем митрополите (или архиепископе, или епископе) (имярек), и о всей во Христе братии нашей.“ У зависноти од тога гдје се налазе, свештеници понекад сасвим изостављају име Патријарха Кирила (позивајући се, између осталог, и на праксу осталих православних Цркава у којима помињање патријарха није уобичајено), нарочито они у најзападнијим дијеловима Украјине, гдје би и само помињање било чега што има везе са Москвом било доживљено као провокација. Неки други свештеници УПЦ изостављају синтагму „(о) Великом Господине и отце нашем“ – оправдавајући тај поступак разликом између канонског стања у коме патријарх Кирил – јесте њихов канонски патријарх али га они не доживљавају ни као „Великог Господина“ (титула коју су, подјсетимо, носили и цареви) ни „оца“. Наравно, велики број свештеника и даље помиње име патријарха Кирила сходно уобичајеној пракси. Такође, како је УПЦ једина институција која има активне епархије и у Украјини и у ДНР-ЛНР, помињање „богочуване земље наше, власти и војске њене“ („Еще молимся о Богохранимей стране нашей, властех и воинстве ея“) у Кијеву обавезно садржи додатак: Еще молимся о Богохранимей стране нашей Украине, властех и воинстве ея – док је тешко замисливо да тако нешто уопште може да се деси на територији ДНР-ЛНР. Парадоксално, али у суманутим ситуацијама неминовно: свештенство УПЦ се моли за обје зараћене војске или, можда: за војнике, за обичног човјека, који сједи у рову и преко нишана гледа сопственог брата и рођака.

Изузетну симболичку моћ има чињеница да је сједиште УПЦ у Кијево-печерској Лаври, мјесту која није само „духовно средиште“ Кијева, Украјине, Русије и Православља у оном смислу који није излизан употребом у туристичким водичима. Лавра је по свему благодатно, невјероватно мјесто сусрета неба и земље, светог и профаног, најаутентичнијег подвига и савременог Кијева: укратко: Лавра је небо за које се држи и на коме почива Црква на Дњепру. Оно што се и те како да видјети за посљедњих неколико година јесте да се о сама УПЦ додатно украјинизовала: од употребе језика у учионицама Кијевске духовне академије и семинарије (све више украјински, од ситуације у којој је раније доминирао руски) преко јасних аутокефалистичких тенденција појединих проминентних представника УПЦ (који би, истини за вољу, након експонирања углавном били смјењени са дотадашњих позиција, али не и драстично кажњавани). Упркос нашим предубјеђењима о некаквој „могиљанској“ Цркви заосталој у схоластичким уџбеницима и литургијском формализму (кога, као и у читавој источнословенској традицији, има још више него код нас), сусрет са врло живим парохијским и манастирским животом Цркве право је освјежење: у црквама су прелијепа, мелодична богослужења, а вјерни народ не живи од гледања хостије него од учешћа у светим Тајнама Цркве. Пљувана у украјинском друштву због своје „москаљштине“, врло често презрена у Москви али и другдје самим тим што у називу носи назив „украјинска“, УПЦ је исповједничка Црква која заврјеђује нашу молитву и мисао. Уколико имате прилику да одете у Кијев или Почајев – отиђите. И реците одакле сте. Људима тамо значиће да знају да нису заборављени. И питаће вас понешто о Светом Владици Николају.

Раскол себе званично назива „Украјинска Православна Црква Кијевског Патријархата“ (Українська Православна Церква Київського Патріархату или, према њеном уставу УПЦ – Кијевски Патријархат). Од како је настала 1992. „УПЦ КП“ постојано је имала статус пројекта од суштинског национално-идентитетског значаја за већину украјинских владајућих гарнитура, а Филарет Денисенко није крио ни улогу (подршку или притисак) бившег члана ЦК КП СС и првог предсједника независне украјине Леонида Макаровича Кравчука за његова настојања да УПЦ у потпуности одвоји од било какве канонске везаности за РПЦ МП. Када је настајала, 1992. чинило се да ће УПЦ КП успјети бар да обједини неканонске националистичке снаге, све оне којима је украјинство цркве било драже од канонског статуса, будући да је епархије и парохије које су пристале уз бившег митрополита Филарета он повео у заједничку (наравно, неканонску) јурисдикцију са тадашњом УАПЦ. Међутим, послије смрти „патријарха“ Мстислава, долази до раскола у расколу и Филарет 1995 коначно постаје „патријарх умјесто патријарха“, што доводи од одвајања УАПЦ од УПЦ КП којом већ 23 године Филарет прилично самодржавно управља. Као бивши митрополит кијевски, имао је одличну стартну позицију да уз асистенцију државних органа и десничарских организација од те 1992. наовамо држи и задржи велики број храмова, међу којима се нарочито истиче Владимирска саборна црква (која и служи као „престона“ црква УПЦ КП) изграђена у „царистичком“ ХIX вијеку. Форматизована у подударању амбиција једног човјека и националистичким поривима маса, УПЦ КП увијек може да рачуна на симпатије шире јавности због свог неупитног и отвореног стављања на страну „украјинске националне ствари“ (и власти), а једној педесетомилионској нацији импонује да има самодржавног патријарха и ништа мање од тога. Занимљиво је да су управо личне амбиције Филарета Денисенка и национална мегаломанија која тражи патријарха уједно једна од препрека за било какву легализацију статуса УПЦ КП: једна помало апокрифна, али заиста карактеристична кијевска анегдота каже да је у неким од предпреговора са Цариградском Патријаршијом Филарету било предложено да Цариград поступи игноришући да је Кијевска Митрополија икада прешла у јурисдикцију Москве, али то би значило да би он у најбољем случају могао да буде цариградски егзарх за Украјину са статусом Митрополита кијевског. „А шта ће ми то, па ја сам био и Митрополит кијевски и зависан од друге Цркве?“, анегдота каже, био је Филаретов одговор. Ако је УПЦ КП и некада стварно жељела да са временом добије легализацију свога статуса, њено активно учествовање у формирању некаквог интеркомунија расколничких квази-цркава (УПЦ КП, расколнички синод БПЦ, „ЦПЦ“) учинио ју је са временом потпуно нереспектабилном било гдје у свијету.

УАПЦ – као што смо видјели, ова скраћеница је кроз историју означавала неколико пара-црквених организација којима је свима заједничко да су настајале сваки пут када би ратна или геостратешка дешавања протјерала руско присуство у Кијеву (1917 и даље, 1941-1945, 1990). Одређивање „аутокефалије“ или „аутономије“ (1941-1945) у имену увијек је била више пропагандни трик него што је говорила о реалној, канонској самосталности. Са УАПЦ формираној 1990. десила се она честа шала историје: њену идеју (аутокефалија било којим средствима) али и снагу (засновану на украјинском национализму) преузела је са временом „УПЦ КП“. УАПЦ данас постоји и окупља довољно вјерника да у огромној земљи каква је Украјина не може сасвим да нестане, али ни да буде равноправан црквено-политички фактор са УПЦ и „УПЦ КП“. Начело постојања и функционисања УАПЦ лијепо је изражено натписом у њеном грбу „један народ, један језик, једна црква“ (один народ, одна мова, одна церква). Вјерници УАПЦ се углавном налазе на западу Украјине, док у централној и источној Украјини присуство УАПЦ готово да је на нивоу статистичке грешке. Међутим, и поред демографске маргиналности, УАПЦ је значајна у црквено-политичком животу Украјине и то не само зато што је била прва пара-црквена организација која је већ 1990.поечала да организује дотадашње украјинско свештенство РПЦ МП са израженим аутокефалистичким настројењима, него још више због својоји веза са украјинском дијаспором: епархије УАПЦ у САД и Канади су 1995. легализовале су свој статус приступајући јурисдикцији Цариграда и, премда су формално прекинути односи између сада „канонских“ украјинских епископа у САД и Канади и УАПЦ у Украјини, ти контакти су и даље блиски, а поменути „канонски“ епископат с времена на вријеме дође у Украјину и даје прилично запаљиве изјаве које распаљују машту националиста о могућој легализацији раскола у Украјини онако како је то учињено у САД и Канади. Да нису у питању само спекулације него и својеврстан план указује чињеница да послије смрти „патријарха кијевског и цијеле Украјине“ Димитрија Јареме (1915-2000) није биран његов наслиједник са титулом „патријарха“ него „митрополита кијевског“ (како би се, приликом „легализације“ митрополит заправо само прикључио осталим митрополитима цариградске катедре, можда са титулом „патријаршијског егзарха за Украјину“) иако „Устав УАПЦ“ и даље предвиђа избор „патријарха кијевског и цијеле Украјине“. Такође, УАПЦ је до сада давала најексплицитније приједлоге за легализацију свога статуса који су се сви ор реда заснивали на њиховој спремности да прихвате аутономан статус у саставу Константинопољске Патријаршије. Разлози за непрекидно ослањање на Цариград су свакако геополитички, али УАПЦ увијек истиче једну историјску димензију према којој је присаједињење Кијевске Митрополије било „незаконита анексија“ те тиме УАПЦ тражи „повратак на стање прије 1686“ те наглашава Васељенску Патријаршију коа своју једину мајку Цркву (што је штавише дато у члану 1.2. Статута УАПЦ). У том смислу УАПЦ формулише историјско-канонски наратив који доминира украјинском црквеном историографијом и који се све чешће може чути и од неких професора и клирика УПЦ. Међутим, ако погледамо нека од докумената УАПЦ , видјећемо да она не садрже само украјинску аргументацију него и изводе из докумената цариградских патријараха који су кроз године заиста с времена на вријеме доводили у питање присаједињење Кијева Московској Патријаршији. Од 2009. свештенство УАПЦ помиње цариградског патријарха као свог првојерарха што јесте једностран, али врло карактеристичан корак.

Премда у строгом смислу не представља православну Цркву, дужни смо да дамо неколико запажања о Украјинској грко-католичкој цркви (унијaтима) и то не само због историјских разлога (чак ни руски црквени историчари попут А. В. Карташова нису престали да говоре о њој као једном облику отуђене „руске цркве) него и због постојаног утицаја које постојање и идеје УГКЦ имају на украјинско Православље (неканонско, али и канонско). Концетрисана демографски на запад земље, УГКЦ је кроз вријеме формирала сопствени менталитет, па и прави идентитет у коме доминира идеја нарочитост, посебности споја „кијевско-византијског наслијеђа“ у „јединства са светом Столицом“. УГКЦ је играла толику улогу у формулисању савременог украјинског идентитета (аутор украјинске химне Михајло Михајлович Вербицки 1815-1870. био је унијатски свештеник, као и отац Степана Бандере) да данашњи руски поглед на „украјинство“ као „аустро-угарску и пољску завјеру“ и „унијатску измишљотину“ можда није сасвим оправдано у смислу да негира језичку и менталитетску посебност Украјине/Малорусије, али није ни сасвим без основа: украјинство и украјинско унијатсво заиста дијеле једну темељну слику свијета унутар које „оно наше“ нису ни Москва ни Варшава него Љвов и Трнопољ, а од скора и Кијев. Иако изван сваке сумње вјерна Риму, УГКЦ настоји да нагласи и сопствени украјински, па чак некад и идентитет повезан са кијевском Руси (тако, рецимо, УГКЦ често себе назива „црквом кијевске богослужбене традиције“). У савременој Украјини УГКЦ игра већу улогу од сопствене демографске моћи, дјелимично захваљујући сопственој преданости националном пројекту, дјелимично захваљујући способности организације (бивша „Љвовска духовна академија“, у међувремену је проширила своју дјелатност, те данас није само вјерска академска институција за школовање кадра за УГКЦ него један од ријетких добрих приватних универзитета који дају диплому из енглеског језика, психологије, информатике итд). УГКЦ и даље има оргоман утицај на формирање украјинског историјског наратива али и савремене друштвене стварности, нарочито у истицању „европског“ па и „западног“ идентитета Украјине: понекад се чини да су изјаве П. Порошенка из 2018. заправо плагијати изјава грко-католичких великодостојника из посљедњих двадесет година. Међутим, и поред лица једне савремене прозападне хришћанске конфесије, УГКЦ је и сама врло често била актер жучне међуцрквене расправе у украјинском друштву, а њени дјелатници и сами неријетко врло агресивно сугерисали непожељност УПЦ и њеног свештенства као и било чега московског у идеалној Украјини каквом је они виде. Такође, чињеница да УПЦ КП, УАПЦ и УГКЦ обједињује преданост украјинском национализму (који је у данашња времена врло тешко разликовати од дојучерашње екстремне деснице) углавном чини лидере ових конфесија пожељнијим гостима медија и државне администрације, као и постојаним савезницима у дефамацији УПЦ. Индикативан симболички корак УГКЦ је начинила ове године помјерањем празновања Крштења Русa које УГКЦ редовно обиљежава 14. августа на 28. јули – заједно са „УПЦ КП“ и УАПЦ, а заправо, како поглавар УГКЦ Митрополит Свјатослав Шевчук образлаже одлуку: „да не би правили антитезу нашј православној браћи“, али и да би празновали „заједно са украјинском државом“. То, међутим, не значи да било ко од њих има високо мишљење о оним другима: као и у сваком проклетству малих разлика, и унутар самих конфесија заснованих на украјиноцентризму мржња и неповјерење уперени ка „издајницима“ тињају и ка оним „мањим издајницима“.

Извор: Теологија.нет

Срдачност међу људима

Fri, 31 Aug 2018 09:02:56 +0000

ТВ студио Острог: Беседе Митрополита Амфилохија и Епископа Методија

Thu, 30 Aug 2018 11:55:57 +0000

Поводом канонизације светог старца Амфилохија са Патмоса

Thu, 30 Aug 2018 11:47:13 +0000

„Два крила уздижу човека далеко изнад земље: једна је једноставност, а друга – чистота срца. Морате бити једноставни у својим делима и чисти у мислима и осећањима. Чистим срцем тражићете Бога, а уз помоћ једноставности ћете га пронаћи и радовати се. Чисто срце пролази кроз врата Раја са лакоћом.“

„Однегуј Исусову Молитву и доћиће тренутак када ће срце твоје поскочити од радости, као када се обрадује када види човека кога највише воли.“

Необично плаветнило Егејског мора које као да се стапа са небом грчког Додеканиса, води нас до једног од најлепших острва из ове групе од њих дванаест (Додеканис на грчком значи „дванаест острва“) – чудесно острво Патмос на коме је Св. Јован Богослов писао Откровење и на коме се и данас налази пећина у којој је љубљени апостол Христов боравио и добијао од Господа речи које је записивао.

На овом благодатном острву, родио се у породици простих сељака и будући старац Амфилохије Макрис. Своје прве духовне кораке и искушеништво започео је у манастиру Св.Јована Богослова 1906. године, где је исте године и замонашен и добио име Амфилохије. После 7 година удостојио се и велике схиме. Његов духовни отац О. Антонијадис био је духовни син отаца покрета Кољивара који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Због тога је и млади Амфилохије стекао мисионарску и подвижничку ревност коју је имао целог свог живота.

Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир.

До 1935. године на острвима које су окупирали Италијани била је веома тешка ситуација. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете.

Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од Манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање. У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик.

Старац Амфилохије је одувек имао велику жељу да упозна Светог Нектарија Егинског и та му се жеља касније и испунила и као млад монах је чак имао благослов да борави поред Епископа Нектарија у његовој келији и да буде код њега на послушању, па је и њега по упокојењу о. Антонијадиса сматрао својим духовним оцем и од њега добијао велике благослове за своју каснију службу.

Као и он и старац Амфилохије је више пута био прогнан са свог вољеног острва од стране италијанских а касније и немачких валсти, али му је Господ увек давао шансу да му и на тим местима служи и мисионари. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту.

Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији, па је уз помоћ својих духовних чеда, монахиња са Патмоса, основао сиротиште које и данас постоји на овом дивном острву.

У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне:

„Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу.

Задивљен личношћу овог светог човека, наш Авва Јустин Поповић одржавао је присну духовну везу са њим и у част његове даровите личности свом духовном чеду, нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу дао његово име.

„Прими Христа у дом твог срца“, често је говорио свети Старац. Био је заиста човек љубави Божије и због његовог састрадалног срца и дубоке бриге за народ, Бог је слушао његове молитве. Народ га је сматрао светим још за живота, а и по представљењу многобројна чуда на његовом гробу су додатно то сведочила. Његово увођење у диптих светих Васељенске Патријаршије радост је свима верујућима који су и раније поштовали овог дивног Божијег угодника.

Љиљана Поповић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Милун Фемић гост радија Светигоре поводом 49 година свештеничке службе

Thu, 30 Aug 2018 11:45:39 +0000

Звучни запис разговора

Ипођакон Андреј Тарасјев: Вера у животу и делима руских писаца

Thu, 30 Aug 2018 11:44:06 +0000

Звучни запис предавања

Теолог Јован Благојевић о књизи „Летописи из Вавилоније и Персије“ и другим издањима

Thu, 30 Aug 2018 11:42:30 +0000

Тако су настали „Летописи из Вавилоније и Персије“ књига за децу (они који су је читали кажу и не само за децу) заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. дворске приче) и Књизи о Јестири. Ова библијска основа садржи седам драматичних прича, Првих шест прича су изразито епског карактера, док је седма епска прича прожета предивним лирским моментима.

Извор: Радио Светигора