Ми правимо разлику између свештеника и мирјана. Нико не може оспорити да таква разлика постоји и да припада укупној црквеној традицији. Али, ми не можемо дати већи значај једној категорији људи на рачун других. Тако нешто не представља православни начин размишљања. Не можемо сматрати да су само свештеници у обавези да држе закон и црквено предање, а да мирјани имају олакшице. Чињеница је да свештенство има веће дужности  и обавезе у вези са спасењем и другим стварима, али сви имају обавезу да држе закон Божији.

Можемо рећи  да је црквена управна власт синодална. Њу не треба тумачити као демократску. Неки људи кажу да је црквена управна власт демократска. То није тако, јер постоји разлика у даровима и свештеничкој служби. Црквена управна власт је синодална у смислу јерархије, тако рећи, она је јерархијска. То се види у Посланици св. апостола Павла Коринћанима. Апостол каже: „И ове постави Бог у Цркви: прве апостоле, друге пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различитих језика“  (1. Кор 12,28 ) Тако постоји јерархија у Цркви. Свака особа зна свој дар, испуњава службу коју јој је Бог доделио, и сви раде заједно на изградњи Тела Христовог.

Клир је рукоположен да служи људима и да свештенослужи. Пастирство је дар Божији,  а дар је и када неко има пастира, који га води ка спасењу. Штавише, основа светотајинског свештенства је оно што се назива духовно свештенство, које и мирјани могу имати. Свако може имати духовно свештенство, јер је оно повезано са целим духовним животом, који се стиче кроз свете тајне и аскетизам. По Светим Оцима, онај човек који је развио своју умну енергију има духовно свештенство, и наравно, онај који се моли за цео свет. И  ми знамо да ће ово духовно свештенство учинити човека достојним Царства Божијег.

 Стога, не треба да буде свађе међу  свештенством и мирјанима. Свештеници примају свештенство као службу и као жртву на крсту, а мирјани прихватају свештенике као очеве, како би се поново родили у новом животу.

Нећу ићи даље у набрајању  разлика које, на жалост, правимо у нашем духовном  и црквеном животу. Недобронамеран човек, који је подељен, дели и сједињени живот Цркве. Колико је човек нечист, толико је подељен, колико је очишћен од страсти, толико је целовит. Он је створен целовит када искуствено зна целу истину. Целокупан начин живот, какав видимо у Јеванђељу и у црквеном предању вреди за све људе. Сви ми можемо постићи обожење.

Морамо да чинимо сталне напоре како бисмо постигли целовити начин живота, да би се искусила саборност Цркве.

Митрополит нафпактоски Јеротеј (Влахос)

извор

Благовестећи свету Еванђеље, свети апостоли Павле и Варнава дођоше у Иконију и одседоше код Онисифора, кога свети Павле спомиње у посланици Тимотду, говорећи: Господ нека да милост Онисифорову дом јер ме много пута утеши, и окова мојих не постиде се (2 Тм. 1 16). Живећи у дому Онисифорову, они често посећиваху синагогу, неустрашиво проповедаху реч Божју, извођаху људе на пут спасења и обраћаху их вери у Господа Христа. Тада многи, слушајући њихову проповед и видећи знаке и чудеса које чињаху, повероваше у Господа нашег Исуса Христа О томе у Делима Апостолским каже се ово: У Иконији догоди се да Павле и Варнава заједно уђоше у зборницу Јеврејску, и говораху тако да верова велико мноштво Јевреја и Грка. И они осташе доста времена говорећи слободно у Господу који сведочаше реч благодати своје и даваше те се твораху знаци и чудеса рукама њиховим (Д. А. 14, 1-3).

У то време живљаше у Иконији веома лепа осамнаестогодишња девојка Текла, кћи Теоклије, из рода чувеног и славног. Она беше верена за једног од најугледнијих младића у граду, Фамира, веома богатог и лепог. Видећи чудеса која апостоли чињаху, Текла заједно са другама слушаше беседу њихову у дому Онисифорову крај прозора, ревносно пазећи на речи њихове. Семе речи Божје паде на добру земљу, и дејством Светога Духа оно се дубоко укорени у Теклином срцу и ниче: јер она поверова у Сина Божјег, и заволе Га и свом душом прилепи се уз Њега. А Павле, руковођен Богом, стаде говорити о девствености и целомудрију, наглашујући да девојка која чува девственост своју из љубави према Христу слична је анђелима и јесте невеста Христова, а Христос је њен Женик који је уводи у Своје небеске дворе. Много говорећи о томе, свети Павле побуди Теклу на чување девствености, и она тада тврдо реши у срцу свом да остави вереника свог и све сласти овога света и да служи Христу у девственој чистоти до смрти своје. И тако, мудра девојка чистотом својом постаде невеста Женика Небеског и свесрдном љубављу последова Њему. Горећи том љубављу као серафимским огњем, она се растапаше као восак, и на њој се зби реч светог цара Давида: Срце моје поста као восак, растопи се у мени (Пс. 21, 15). Усхићена беседом Павловом, Текла проведе три дана и три ноћи слушајући светог апостола, и потпуно заборави на храну и пиће и телесни одмор. Као што некада Марија, севши крај ногу Исусових, сва беше обузета мишљу о Богу (ср. Лк. 10, 39. 42), тако се и Текла храњаше само речју Његовом, јер је у Светом Писму речено: Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4).

Међутим, Теоклија, дознавши за своју кћер Теклу да је поверовала у Христа и ревносно слуша реч Божју, дође и с гњевом насилу је одвуче од овог душекорисног подвига, а свете проповеднике – апостоле укори и навређа, и кћер своју, то јагње Христово, отрже од стада Христова. Затим дозва вереника њеног Фамира, и рече му: Зар ти не мариш за вереницу своју, коју је захватило неко лудило? Погледај: она је заведена од три дошљака – варалица, који својим виспреним речима обмањују безумне људе; ево већ три дана она се не одмиче од њих, заборавивши на кућу своју.

Тада Фамир стаде мило и нежно говорити Текли о својој љубави; али она окреташе лице своје од њега, и не хте не само да разговара са њиме него ни да погледа на њега, јер у срцу свом она ношаше другога Женика, дивнијег од свих синова људских. Гледајући на Њега духовним очима својим, она разговараше с Њим у уму свом; а овај трулежни и привремени женик постаде јој одвратан. Фамир, видећи да га Текла одбацује и не воли, силно се ожалости; а разјарена Теоклија дохвати своју кћер и стаде је тући, за косу вући и ногама газити. Затим је затвори саму, и мораше је глађу. Но, приморавана самом природом материнске љубави, она плакаше због своје кћери; па грлећи је и љубећи је, она је са сузама мољаше да не одбацује свога вереника, дивног, богатог, високородног, и веома угледног. Потом је посади за трпезу поред Фамира. Но Текла окренувши се од њега, сеђаше ћутећи и гледаше у земљу ништа не једући, само често уздисаше из дубине срца за својим Небеским Жеником. А када Фамир, умиљавајући јој се, хтеде да је силом загрли и пољуби, она му пљуну у очи и оте му се из руку као птица из мреже. Тада се мати поново разбесне од гњева и стаде је бити. А Фамир, страховито ојађен, оде кнезу да се жали на апостола Павла, и овако говораше кнезу: У нашем се граду појавио неки туђинац; својим враџбинама он обмањује народ и, одвраћајући га од поштовања богова, обраћа га некаквом Христу Исусу, распетом од стране Јевреја. Он обману и девојку Теклу, моју вереницу; испрва она ме је силно волела, а сада неће ни да ме погледа, већ ме се гнуша као губавог и бега од мене као од звера; тако тај врач угаси у њој љубав њену према мени; и ја не могу да схватим шта то он начини од ње.

Кнез позва апостола Павла и упита га, одакле је и шта ради у њиховом граду. А Павле, отворивши своја апостолска уста, стаде по обичају свом говорити реч Божју проповедајући Исуса Христа. Но кнез, одложивши за касније суђење Павлу, нареди да Павла свежу, посаде у тамницу и држе га тамо док се не укаже прилика да се његова ствар подробно испита. Међутим Текла, чувши да су због ње апостола Павла посадили у тамницу, устаде ноћу, тајно изађе из куће и оде к тамници. Но нашавши стражара где чува врата тамнице, она скиде са себе огрлицу и други златни накит, и даде их стражару молећи га да јој отвори врата и пропусти је к Павлу. То спомиње свети Златоуст, говорећи: “Чуј о светој Текли; она, да види Павла, даде своје злато тамничком стражару; а ти ни једног гроша не желиш да даш, да би видео Христа”. – Тамнички стражар се обрадова скупоценој огрлици и златном накиту, и испуни Теклину молбу и уведе је код светога Павла. Текла са радосним сузама паде пред њим, и целива окове сужња Христова. Угледавши је, Павле се најпре пренерази, али кад потом сазнаде све шта је она пропатила од матере и од вереника ради целомудрија, он се обрадова великом радошћу због јунаштва младе девојке и пољуби је у главу, благосиљајући је и похваљујући њену веру и девичанско целомудрије, и називаше је невестом Христовом, и првом ћерком својом коју је родио благовешћем. И сеђаше Текла у тамници са Павлом као кћи са оцем, слушајући његове отачке поуке и слажући речи његове у срцу свом као скупоцено бисерје. А учаше је он много вери у Господа Христа, и љубави божанској, и целомудреном чувању девствености; и потпуно је утврди у науци Христовој. Свети Епифаније пише о томе, говорећи: Текла, која имађаше вереника дивног, првог У граду, веома богатог, врло угледног и знатног, обрете светога Павла који је одврати од веридбе са овим жеником, и света девојка се одрече свих земаљских блага, да би се удостојила небеских.

За то време у дому Теоклијином стадоше тражити Теклу, и пошто је не нађоше настаде узбуђење, плач и кукњава. Мајка је плакала за својом ћерком, Фамир за вереницом, робиње за госпођом својом; слуге се разлетеше на разне стране, тражећи је, и распитујући по улицама и по кућама, али је нигде не нађоше. Тек после доста времена дознадоше да се она налази у тамници, одјурише тамо и нађоше је крај апостола Павла где привезана божанском љубављу смирено слуша његове поуке. Онда је узеше и изведоше из тамнице, па о свему обавестише кнеза. Кнез, севши на судишту, нареди да Павла доведу из тамнице. Чим народ угледа Павла повика кнезу: Кнеже, овај човек је мађионичар, погуби га! – Нарочито Фамир наваљиваше да Павле буде погубљен, жалећи се на њега што вереницу његову одврати од њега. А дозвана би и Текла. Кнез је упита: Зашто се ти гнушаш свога вереника, тако дивног и благородног? Зашто се не удајеш за њега? – А она гледаше у Павла и ништа не одговараше, безгласна као јагње. Тада мајка њена Теоклија, заборавивши на природну материнску љубав своју према кћери и изменивши то осећање, као љута лавица или разјарена медведица рикну ка кнезу вичући: Спали ову злу хуљу! јер заслужује такву смрт. Није она моја кћи, јер не слуша мене, мајку своју. Спали је за пример другима! нека се, видећи то, уплаше с В е девојке у овом граду, и нека се не усуде не послушати мајке своје и противити им се, као ова свезла и непослушна. Не! ово није чедо моје, није пород утробе моје, већ проклети изрод и суви изданак. Спали је!

Тако мајка упорно захтеваше да њена кћи буде спаљена, а Фамир настојаваше да Павле буде погубљен. Кнез пак дуго испитиваше светог апостола, и не нађе на њему никакве кривице сем што проповеда Христа, зато га и не осуди на смрт, него нареди да га протерају из града, да не би друге девојке наговарао на чување девствености. И прогнан би Павле, и са њим Варнава, и Онисифор са синовима својим. Уосталом, Павле је и сам журио да изађе из града, не само зато што су га гонили кнез, Фамир и Теоклија, него што га је и народ нападао и хтео да га убије због проповедања речи Божје и због сведочанства његова о Исусу Христу. То спомиње свети Лука у Делима Апостолским, говорећи: Јевреји који не вероваше подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу. И мноштво градско раздели се, и једни бејаху с Јеврејима, а једни с апостолима. А кад навалише и незнабошци и Јевреји са својим поглаварима да им досаде и камењем да их побију, они дознавши побегоше у градове Ликаонске, у Листру и у Дерву (Д. А. 14, 2. 4-6), и одатле у Антиохију. Но најпре они проведоше неколико дана недалеко од града Иконије у једном гробу, поред пута за Дафну, желећи да сазнаду шта ће бити са Теклом; и постећи они се усрдно мољаху за њу, да је Господ укрепи и излије милост Своју на њу, што и би.

Кнез је дуго приморавао Теклу да се са пређашњом љубављу понаша према своме веренику, па пошто у томе ни најмање не успе, он је на молбу њене мајке Теоклије осуди на спаљење. Ради тога донесоше много сувих дрва, сена и грања, сложише их и начинише огромну ватру; онда слуге узеше свету Теклу да је воде на ломачу; али она недаде да је воде, већ сама хитро приђе к спремљеној ломачи, и прекрстивши се узиђе и стаде на врх ломаче, готова да изгори, – њој не беше страшан вештаствени огањ, јер сама гораше невештаственим огњем љубави божанске. Стојећи на ломачи она гледаше народ, и угледа у обличју Павла Господа где стоји и налаже јој да буде храбра Стога свети Кипријан у својој беседи о мученицима овако се у молитви обраћа Господу: Предстани нам као Павлу у оковима и Текли у огњу.

Када потпалише ломачу са свих страна, и пламен који се високо дизаше опколи свету Теклу, изненада наиђе облак из кога се сручи огромна киша са градом, и потцуно угаси огањ. Кнез пак и сав народ побегоше кућама својим од силне кише и страшнога града. Међутим Текла остаде неповређена, јер је огањ не дотаче. А л и она не оде кући своје матере нити се задржа у Иконији, већ одмах отпутова из града да тражи свог духовног оца – апостола Павла. Путем она срете једног ученика Павловог из дома Онисифорова који је ишао у град да купи хлеба. Текла га познаде и упита га: Где се налази Павле, апостол Исуса Христа? – Он је онда одведе гробу у коме се Павле кријаше, и постећи усрдно се мољаше Богу за њу. Када угледаше Теклу живу и здраву, сви се обрадоваше великом радошћу, и подигавши очи и руке своје к небу, заблагодарише Богу што слушкињу Своју сачува неповређеном. Затим се сви прихватише хлеба и окрепише. Одатле Павле и Варнава прођоше кроз Листру и Дерву благовестећи Еванђеље и исцељујући болесне; њих праћаше и Текла све до Антиохије. А када они улажаху у овај град, случајно их срете неки Александар, старешина тога града. Он беше млад и нашироко живљаше у сластима и иечистотама, као што то беше обичај код незнабожаца. Угледавши свету девојку Теклу, њега запањи њена лепота и захвати нечиста пожуда. Држећи да је Текла Павлова жена, он прво понуди Павлу много злата да му допусти бити са њом. А кад потом дознаде да Текла није жена већ неудата девојка, он се још више запали пожудом и зажеле је узети себи за жену због њене изванредне лепоте. Зато поче наговарати свету Теклу да му по клони своју љубав, али она бегаше од њега као од лава који риче и иште да прогута лепоту душе њене. Но Александар се на све могуће начине труђаше да је улови. Тако једном, сревши на путу свету Теклу која је ишла са многим људима, он не могаде обуздати сладострасни огањ који је буктао у његовом срцу, заборави на сваки стид, насилу је зграби и обисну јој о врат. А она стаде кукати и са сузама му говорити: Не приморавај мене странкињу, не присиљавај мене слушкињу Божју; ја сам се одрекла вереника, и како могу пристати на твоју жељу?

Говорећи тако, Текла се свом снагом отимаше из његових руку; најзад се оте подеравши му одећу, те га на тај начин силно посрами. То сраховито разљути Александра, па кад још сазнаде да је Текла хришћанка, он је приведе на суд пред кнеза. На његово питање, зашто се она гнуша брака, Текла одговори: Женик је мој – Христос Син Божји; с Њим сам венчана духовним браком. – Кнез је онда стаде приморавати да се одрекне Христа и уда. А када то она одлучно одби, кнез је осуди на поједење зверима, и то због два разлога: због побожности и због целомудрија, јер у Христа верује, и јер се гнуша брака, будући млада и лепа. Но извршење казне би одложено за сутрадан, а за ту ноћ да је чува узе је к себи у дом свој нека жена по имену Трифена. Трифена беше из царског рода, веома угледна; доцније и она поверова у Христа; њу спомиње свети апостол Павле у Посланици Римљанима када каже: Поздравите Трифену и Трифосу, које се труде у Господу (Рм. 16, 12).

Одвевши својој кући Теклу, Трифена проведе са њом сву ноћ у духовном разговору. А сутрадан се слеже народ да види припремани призор: дође и кнез, и све старешине градске. Света Текла би изведена као јагње на заклање и стаде на месту где су је имали зверови појести. А када пустише на њу зверове, сви они стадоше ходати око ње, али је се ни један не дотаче, јер Бог затвори уста зверовима, као некада у Даниловој јами. Сви гледаоци се са чуђењем дивљаху овом необичном призору, јер зверови променише своју свирепост у овчију кротост; и једни од гледалаца прослављаху Бога исповеданог Теклом, а други хуљаху и говораху: Она има мађије у својој одећи, и зато је се зверови не дотичу.

Такође и сам кнез са градским старешинама говораше да је она мађионичарка, па је омађијала зверове да јој не нашкоде. Зато они решише да идућег дана предаду Теклу многобројним и гладнијим зверовима, па је послаше к честитој Трифени. Угледавши Теклу потпуно здраву, Трифена се веома обрадова. У то време док Текла борављаше у дому Трифене до наредног дана, кнез нареди да се никаква храна не даје зверовима, еда би што више изгладнели и халапљивије јурнули на Теклу. И тако, сутрадан света Текла би поново изведена на губилиште; за њом иђаше и Трифена плачући што тако добру и свету девојку предау на смрт без икакве кривице. Теклу поставише на видном месту, и бестидни кнез нареди да је скину голу, говорећи: У хаљинама њеним налазе се мађије, па је зато зверови и не дирају: свуците ову мађионичарку, па ћемо видети да ли ће остати читава.

Тада свукоше свету девојку и поставише је нагу тако да је сав народ види; једино јој стид беше покривач, и она понављаше речи пророка Давида: Стид лица мога покри ме (Пс. 43, 16).

И пуштени беше на њу гладни и разјарени зверови, лавови и медведи; изишавши из својих затвора и угледавши нагу девојку, они приклонише главе своје к земљи и оборише очи, као да се стиде девојачке наготе, па одступише од ње. Заиста диван призор! звери осећаху стид: оне окретаху очи своје од девојачке наготе, а људи бсстидним очима гледаху на њу. Тако се на овоме гледалишту бесловесне животиње појавише као изобличитељи и судије људима: крволочне по природи, звери узеше на себе нарав целомудрена човека, а људи, разумни по природи, уподобише се дивљим зверовима. Но шта тиме они постпгоше? Обнаживши на гледалишту целомудрену девојку, они су желели да је осрамоте, а уствари су јој подигли углед. Лепо каже свети Златоуст, спомињући обнажење двеју жена: Пентефријеве жене у спаваоници и Текле у присуству многобројног народа: “Какву корист постиже сладострасна жена Египћанка што се обнажи у спаваоници? какву штету доживе Првомученица Текла што на гледалишту би обнажена? Будући обнажена, Текло не сагреши, као што сагреши Египћанка, нити би осрамоћена, него би узвеличана као светитељка; нагота ове у присуству многих би награђена, а нагота оне у затвореној спаваоници би посрамљена”.

Док света Текла стајаше нага на гледалишту, њој приђе једна лавица, леже пред њом и лизаше јој ноге, као указујући поштовање њеној девичанској чедности. То спомиње свети Амвросије, говорећи: “Могао се видети звер који лежаше на земљи и ноге светитељкине лизаше; тиме он безгласно сведочаше да не може нашкодити девственом телу светитељкином; клањаше се звер оној која му беше дата да је растргне, и заборавивши своја природна својства, он узе на себе нарав коју људи изгубише”.

Међутим народ, видећи овакво држање зверова према светој Текли, стаде громко викати: Велики је Бог кога Текла исповеда! – Но мучитељ, не познавши силу Божју, смисли да на други начин погуби Теклу: ископа дубоку јаму, напуни је различним гмизавцима, змијама и гујама, и у њу баци светитељку. Али Онај који некада затвори уста лавовима, Он и сада отупи жаоке змијама, укроти бес њихов и уништи отров њихов, те светитељка изађе из јаме неповређена, на запрепашћење и удивљење свима.

Не знајући шта даље да предузима, зли мучитељ измисли овакво мучење: нареди те доведоше два силовита бика, везаше Теклу између њих за ноге, па усијаним железним бодилима бодоше бикове, да би је они растргли појуривши на разне стране. Но и после тога света Текла остаде читава: јер када је јаким конопцима чврсто привезаше за бикове и стадоше усијаним бодилима бости бикове, конопци се покидаше као паучина, бикови побегоше, а светитељка остаде на истом месту без икакве повреде. Тада и сам кнез, запањен овим, увиде да је са овом девојком сила Божија, па призвавши Теклу упита је: Ко си ти? И каква је то сила са тобом, те ти ништа не може нашкодити? -А она ништа више не одговори сем ово: Слушкиња сам Бога живога. – Побојавши се Бога који чува Теклу од сваке повреде, кнез нареди да је с чешћу обуку у њене хаљине, па је отпусти изрекавши овакву пресуду: “Теклу, слушкињу Божју, пуштам на слободу”.

Света Текла оде код Трифене, и велика радост би у целом дому Трифенином због Теклина ослобођења. Боравећи неко време код Трифене, света Текла проповедаше реч Божју, и многе научи вери у Христа. Затим силно зажеле да види свога оца и учитеља – апостола Павла. Нашавши га, она хтеде да остане у његовој пратњи, али јој он не допусти, рекавши: Нико не иде у рат са невестом.

Тада она, узевши благослов од светог апостола, отпутова у Селевкију, и настани се у пустом месту на једној гори у околини Селевкије, и тамо живљаше у посту и молитвама и богоразмишљању. А чињаше она и многа чудеса, исцељујући сваковрсне болести. Јер људи, сазнавши за њу, долажаху к њој доносећи своје болеснике, које она научавајући вери у Господа нашег Исуса Христа исцељиваше. Једном приликом мимо тог места где живљаше светитељка пролажаше на коњу из Селевкије незнабожачки жрец. Угледавши свету Теклу која у то време браше траву за храну себи, жрец се саблазни о њену лепоту и запали нечистом жељом, па мамузну коња и јурну према њој са жељом да задовољи своју пожуду. Међутим светитељка, укрепљена силом Божјом, дохвати жреца и тресну га о земљу тако силно, да он три дана лежаше нем и непокретан . људи пак који пролажаху тим путем, видећи где жрец лежи као мртав, не знађаху шта му се догодило. Трећега дана чу се о томе и у граду, и мноштво људи дође из града да виде шта се то десило жрецу и да га однесу његовом дому. А жрец, чим дође к себи, стаде на ноге и рече: Видех неку богињу, и од тога ме снађе ова несрећа. – И он са великом муком, трпећи силне болове, једва се довуче до свога дома. Онда дозва живописца и поручи му да на дасци намала осамнаестогодишњу девојку. Када живописац поче радити, њему по промислу Божјем, пође за руком да врло добро изобрачи лик свете Текле, те изгледаше као жива. Пошто заврши слику он је однесе жрецу. А овај, видећи тако верну слику, рече: Такву управо девојку ја видех. – И узевши слику пољуби је, и одмах оздрави. И после тога он са великом чешћу чуваше у своме дому ову слику свете Текле. Након извесног времена он под утицајем проповеди свете Текле верова у Христа са целим домом својим.

Живећи много година на тој гори у околини Селевкије, равноапостолна Текла упути многе на пут спасења, и многе поможе у невољама, и сваковрсне болеснике исцели. А врачеви и чаробњаци у Селевкији, гледајући како сваки болесник иде код Текле за исцељење, осетише да је дошао крај њиховом уносном пословању. Лишени прихода они осиромашише, па стадоше негодовати против красне исцелитељке Текле, која бесплатно исцељиваше све који јој долажаху. Подстакнути завишћу и гњевом, они смислише да наговоре неке бестидне младиће, да Теклу силом обешчасте. И ови ненавидници говораху међу собом овако: Текла је чедна девојка, и зато је у вољи великој богињи Артемиди; богиња слуша њене молбе и даје јој силу да исцељује болесне. А ако она буде обешчашћена, Артемида ће одступити од ње, и целебна сила узеће се од ње; и тада ће опет скочити цена нашој лекарској вештини.

Говорећи тако и радећи на томе, они нађоше бестидне младиће за такав потхват, напојише их вином и замолише их да иду и обешчасте Теклу. При томе дадоше им много злата, и обећаше дати још више, ако изврше налог. Безумни и незнабожни, они нису знали да Текла не Артемидином силом него благодаћу Христовом исцељује сваки недуг и сваку болест.

Бесрамни младићи, напивши се вина, послушаше врачеве и чаробњаке, па хитно одоше к Текли, распаљени похотом и пуно нечистих мисли и зле намере. Угледавши их, чесна старица Текла их упита: Децо, шта желите? – А они јој у одговор стадоше говорити безобразне речи. Чувши то и прозревши њихову намеру, света Текла побеже од њих. Она која се некада не уплаши дивљих зверова, побеже од бестидних људи. Но они појурише за њом и гоњаху је као вуци овцу; и када стигоше близу ње, она се помоли Богу да је избави из руку ових бестидника, и одмах се стена што беше пред њом раступи, по Божјем наређењу, и прими у себе ову свету девицу. И би јој та стена и скровиште и у гроб: јер тамо предаде душу своју у руке Божје. Беше тада светој Текли деведесет година. А сада она у бесконачном животу прославља Животодавца Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели свети Златоуст: “Чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво”.

https://mitropolija.com/2025/10/06/sveta-prvomucenica-tekla-2/

Свеукупни историјски и културни значај манастира Св. Апостола Петра и Павла, који се налази недалеко од села Грлишта на ободу истоименог језера, је велики. Сви писани подаци о овом крају говоре о битним догађањима који су управо везани за овај манастир односно парохијску цркву. Почев од натписа из 14. века који је пронађен код манастира, па касније, договор у њему о дизању устанка против Турака у овим крајевима из 1805. године, између кнеза Милисава, попа Радосава и извесног Ивка из Кривог Вира, па све до података да је у манастирском конаку до 1876. године била и школа за децу из целе околине. Овај манастир био је и средиште духовног живота целог краја и у њему су се, поред свакодневних служби, обављала крштења и венчања мештана и људи из ових крајева па чак и Зајечараца све док Зајечар није добио своју цркву.
Знамо да је овај манастир, устројен у општежићу, имао пет монахиња све до 1967. године са духовником руским свештеником Порфиријем Борисенком. Касније се манастирски живот гаси.
Манастирска црква посвећена Св. Апостолима Петру и Павлу је од тврдог материјала скромних димензија, са припратом, пространим тремом и помоћном просторијом. Данашњи звоник је из 1885. године са два звона и потребна му је грађавинска реконструкција због попуштања камене основе и труљења дрвених стубова.
Манастирски конак и поред повремених поправки, данас је у врло лошем стању, и потребна је потпуна реконструкција и обнова. Иза манастирске цркве са северне стране налази се монашко и свештеничко гробље саслужитеља овог светог манастира (око 30 гробова са нешто мање надгробних споменика) које је веома старо.
Ограда око манастирског комплекса је од камена и делимично је урушена.
Радови на обнови манастирског комплекса отпочели су благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Господина Јустина. Како би се створили неопходни услови за живот и боравак у овој светињи која једног дана можда опет дочека нове монахе, до сада су обављени следећи радови :
– Проширен је и насипан пут до самог манастира са паркингом и окретницом.
– Доведена је здрава, пијаћа вода из тупижничког водовода са даљине од 200 метара, урађена шахта са водомером и чесмом у непосредној близини конака.
– Доведена је струја са високонапонског далековода и постављен трафо од 10 киловата у манастирском комплексу.
– Манастир је окречен споља и изнутра и префарбана је столарија.
– Звона су реконструисана и учвршћена.
– Урађен је нови горионик за паљење свећа од поцинкованог лима у два нивоа.
– Бетонирана је помоћна просторија, обезбеђени су прозори прикладним решеткама, богослужбене књиге су укоричене…
И поред тога што се доста урадило, ради се и даље али то су само припреме за оно што ће ако Бог да бити, а то је потпуна реконструкција манастирског конака (или изградња новог) и поновно оживљавање манастирског живота на добробит и спасење свих нас.

https://eparhija-timocka.org/manastiri/manastir-grliste/

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере. Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.
 

Тропар (глас 4):
Раније бивши нероткиња и неплодна, сада се веселиш, јер си јасно зачела свећњак Сунца, који ђе просветити сву Васељену, која је боловала духовним слепилом. Ликуј, Захарије, и кличи одважно: Пророк Вишњег ће се родити!

https://hramkoncarevo.rs/event/zacece-svetog-jovana-pretece-i-krstitelja/

О овој икони постоји запис у житију Преподобног Козме, зографског отшелника који се подвизавао крајем 18. и почетком 19. века, те ћемо ово његово житије искористити, за подробније описивање иконе о којој је реч.

Преподобни Козма био је бугарског порекла. Када је стасао, његови родитељи хтели су да га ожене, али он, жарко жудећи за монашком схимом, побегне од куће и оде на Свету Гору, у манастир Зограф. Тамо је добио послушање црквењака.

Међутим, Пресвета Богородица благоизволи да му видљиво открије своју бригу о Светој Гори. Наиме, на слави манастира Ватопеда – Благовести, на којој се нашао заједно са осталом зоографском братијом, преподобни Козма видео је у Саборном храму једну жену – царске лепоте и величанства, која је о свему заповедала, како у храму за време бденија, тако и у трпезарији. Видевши жену међу мноштвом монаха, и све под њеном свемоћном управом, младић се до краја растужио. Тако узнемирен он се врати у Зограф код свог старца, а старац га упита, за разлог те толике туге. Млади Козма му исприча шта је видео у Ватопеду, а старац га приупита, како је изгледала та жена и какве су јој биле хаљине; на шта Козма опише, све што је видео.

Чувши повест о непознатој жени, старац уздахнувши одговори: “Зар дакле ниси препознао жену која ти се јавила у том светом манастиру, посвећеном Мајци Божјој? То је била Царица наше Горе и свеколике творевине.”

После тог догађаја, једном остане Козма сам у храму и обрати се у молитви пред иконом Богомајке, завапивши јој: “Пресвета Богородице, моли се за мене Сину твом и Богу, да и мене води путем спасења.” Рекавши ово, одмах је чуо Богородичин глас како говори: “Сине и Боже мој, покажи слузи своме како да се спаси.”И одмах на то одговор: “Нека оде из манастира сам у пустињу.”

Тако по Божјој вољи и са благословом игумана преподобни Козма напусти манастир и настани се у оближњој пустињи. Нашавши једну пећину западно од манастира, настани се у њој.

Како се он тамо подвизавао, то је познато једино Богу, али због чистоте свог живота и својих тешких подвига он се удостојио многих дарова. Његов помен слави се 5. октобра по новом, односно 22. септембра по старом календару.

Икона Пресвете Богородице Услишитељице налази се у олтару зографске Цркве, у удубљењу на источном зиду.

Прославља се на дан када и Свети Козма Зографски, 5. октобра по новом, односно 22.септембра по старом календару.

Изображење

Овде видимо Пресвету Дјеву руменог лица у фронталном положају, одевену у одежди свој од злата, како у рукама држи Богомладенца Христа с левом руком положеној на  раме Богомладенца. Овај гест можемо тумачити Њеним позивом, полагањем наде на Дародавца свих добара, да услиши мољење Њено. Уједно, тиме позива верујуће за које је Син Њен пострадао, да положе наду на Њега, јер Он услишује молбе свих, који Му се са поверењем приклањају.

Изнад дијамантног ореола, Богоматере виде се бело-црвене руже, исклесане од драгог камења. Дијамнатни ореол је присутан и код Богомладенца, док плаво црвене латице цвећа (исклесане од сафира и рубина) окружују ореол и падају на рамена Богомладенца.

Приметно је да је Лик Приснодјеве пријатан, чак радостан, а како и не би био, када на сваку Њену молбу, Син и Бог Њен – одговара Својим благовољењем.

Стога је Она Заштитница, Услишитељица рода људског и свих оних који јој се обраћају, у муци и невољи.

https://mitropolija.com/2025/10/05/cudotvorna-ikona-majke-bozije-bogorodica-uslisiteljica/

У Јеванђељу по Јовану (погл. 21, 15-19) Исус три пута пита апостола Петра да ли га воли више од других. Петар му два пута одговара истим речима: Да, Господе, Ти знаш да те волим , док се трећи пут покајао и одговорио му: Господе, Ти све знаш, Ти знаш да те волим. Пошто је ово већ било треће јављање Васкрслог и прослављеног Исуса Христа ученицима, Он прориче Петру шта треба да чини за Христа у преосталом делу свог живота, говорећи му: Храни моја јагањца ! Затим упозорава Петра, а преко њега и све своје будуће апостоле, до нашег времена овом кључном поруком: Кад си био млад, опасивао си се сам и ходио како си хтео, а кад остариш, раширићеш руке своје, и други ће те опасивати и водити куда нећеш.

Сви људи који верују у Бога, који су крштени и венчани у Цркви, који присуствују службама, исповедају се и причешћују, мисле да су ученици Христови, да воле Исуса Христа и да Он воли њих. Али да ли је то заиста тако? Ако јесте, будите сигурни да ће нам Господ током нашег живота поставити бар три пута исто питање које је поставио Петру пред његовим страдањем. Први пут на Христово питање: Петре, да ли ме волиш? – одговарамо у младости, када нам то питање поставе родитељи, девојка или младић кога мислимо да волимо и од кога очекујемо да буде вољен „више од других“; Чак и наше професионално занимање поставља нам Христово питање: „Да ли ме тако волиш, столару, лекару, свештенику, учитељу, и да ли си спреман да посветиш свој живот Мени, који сам био и остао и столар, и лекар, и свештеник, и учитељ свим људима, волећи Ме 'више од других'?“

Одговори на ово индиректно Христово питање у нашој младости су различити. Ако смо бар мало несебично вољени од стране наших родитеља у раној младости, неће нам бити тако тешко да позитивно одговоримо на први Христов позив, можда чак и у овом питању љубави, упућеном од наше најближе околине, да препознамо божански Христов позив. Поставши сами добри родитељи, верни супружници и добри (можда и креативни), столари, учитељи, лекари и свештеници, често ћемо и несвесно испуњавати први Христов завет упућен Петру: Храни јагњад! Биће много теже, ако не и немогуће, испунити овај завет, ако у детињству нисмо били вољени, то јест, ако смо имали родитеље који нас нису волели, који су нас рано раздвојили, лоше родитеље са слабостима које су их довеле до тешких грехова.

Други Христов позив Петру (а преко Петра и свима нама) долази у средњовековном периоду живота, када, за разлику од младости, можемо мање-више да радимо шта желимо и када нам се чини да смо најслободнији. Средње животно доба требало би да буде и време зрелости и нашег одрастања. Оно нас је научило (можда недовољно) да постанемо свеснији своје одговорности пред већ успостављеном (успешном или мање успешном) породичном заједницом и професијом. Ако смо од младости учили (а никада нисмо довољно научили) да практикујемо самоуздржање, у средњим годинама живота, ако смо се истински одазвали првом Христовом позиву, то уздржање ће нам бити лакше и природније, пре свега зато што знамо зашто и у чије име се уздржамо. Други Христов позив, ако смо се одазвали првом, је више наглашен зато што Он, Христос, сада захтева од нас веће самоодрицање како бисмо могли да га следимо.

А шта је са онима који су игнорисали први Христов позив када су били млади? Бог никада никога не оставља, само је човек тај који Га напушта, заборавља и не тражи Бога. Чак и ако није отишао у Господњи виноград на Његов први позив у осам ујутру, чуће други у десет. Вероватно ће му бити теже да се упусти у посао и настави да ради са истим ентузијазмом са којим су други виноградари кренули два сата раније; али ипак, ако је био искрен када је ушао у виноград, брзо ће се навикнути на посао, надокнадиће изгубљено време, а власник винограда, када посао буде завршен, даће му исту плату као и ономе који је дошао раније.

Трећи позив Петру, иако одјекује истим речима: Петре, волиш ли ме? – још је снажније наглашен, готово као да је то громогласни позив човеку у старости. Већ је једанаести час у Божјем винограду, посао сваког виноградара посебно, и свих виноградара на свету, полако се приближава свом крају, дванаестом часу у Божјем сату историје. Није прекасно! Господар винограда, овим трећим позивом, још једном раширених руку дочекује чак и оне који су прилично закаснили. Ако се одазову позиву очишћених и покајаних срца, биће награђени на исти начин у дванаестом часу, иако су радили само један сат. О, светска неправда за све рационалне умове света, за све учитеље карме и реинкарнације, за све легалисте и фарисеје хришћанства, за све суве логичаре и схоластичаре на свету! О, љубави неизмерна, милост незамислива, радости несхватљива, изливена на људе од Оног Који не може без човека, много више него што човек не може без Њега! Негде је добро написано да је човек хтео да буде човек без Бога, али Бог није хтео да буде Бог без човека, и зато је постао Човек.

Али трећи позив оном Петру у нама који је слободно и с љубављу одговорио на прва два позива јесте позив на патњу. Добровољно слушање Христовог питања Петру у нашој младости и у средњем периоду живота, као и придржавање истог, не значи нужно неизбежну патњу за Христа. Нема мало познатих и непознатих светаца, као ни познатих хришћанских теолога кроз дугу историју хришћанства, који нису ни убијани, ни прогоњени, ни презирани, ни исмевани због свог јавног и јасног сведочанства о Христу. Радије бих их назвао ученицима него апостолима Христовим. Трећи и најтежи позив Христов Петру није допирао до њих: Петре, да ли ме волиш? - иако су многи од њих желели да чују ову трећу трубу Христову. Јер овај трећи позив Христов захтева од нас да будемо апостоли и пријатељи Христови, а не само Његове слуге и ученици. Од Петровог времена до данас, увек је било мало апостола Христових - заправо увек довољно да се реч Христова сачува у свету, а у последња времена може их бити онолико колико их је било на почетку. Тада ће и они раширити руке, као што их је Петар раширио на крсту, и тада ће крст добити своје право значење: човек, усидрен са обе стране за вертикалу крста – са ногама у земљи и главом у небу, и са рукама добровољно раширеним и прикованим за хоризонталу крста, која представља животни век хришћанина и хришћанских народа кроз историју, као знак одрицања и поништења свог „ја“, као жртва своје љубави према Искупитељу и Спаситељу света.

Постоји још нешто значајно на шта нас је Христос упозорио када је три пута тражио од Петра сведочанство да га истински воли. Христос је подсетио Петра и због тога се он одмах покајао, враћајући га на његову троструку издају и одрицање од Њега пред људима. Ко од нас „хришћана“ није одрекао Христа много хиљада пута три пута? Добро знамо како и зашто смо га се одрекли. Било је то због „јеврејског страха“ од моћних и безбожника овога света, или смо се сами одрекли делом, речју, мишљу, осећањем сваки пут када смо повикали: „Господе, Господе“, а нисмо извршили Његову вољу, сваки пут када смо прошли поред рањеног човека на путу, као што су сви други прошли поред њега, осим доброг Самарјанина, сваки пут када нисмо опростили и волели. Покојни владика Хризостом је једном лепо рекао: „Бог је тамо где човек воли, где се жртвује за друге, где се човек радује човеку.“

Христово троструко питање свима нама је позив оном Симону Јони у нама, који још није постао Петар: још једном, после две хиљаде година, Христос нас позива да преобразимо Симона у Петра, у „камен“ вере о који ће се разбити свако зло, у топаз наде у спасење, у неуништиву посуду љубави која заборавља увреде, јер само тада опрашта.

Срећан је онај који се може назвати учеником Христовим, али благословен је онај који је достојан да постане апостол Христов. Међутим, сви људи могу чути и ако желе да послушају Христов позив Петру: Следите ме . И они са једним, и они са пет таланата, и они који су дошли у осам ујутру да раде на Божјој њиви и они од једанаестог часа.

 „Волиш ли Ме, православни хришћанине?“ – непрестано нас пита Господ Христос од времена Светог Петра до данас. „Волите ли Ме, православни, 'више него ове'?“ Ако Ме заиста волите више него „и ове и оне“, онда то посведочите, врли хришћанине мој. Чувај и храни овце Моје ! – речи Онога Који ће бити са нама „до свршетка света и века“ одзвањају у нашим ушима и срцима.

Владета Јеротић

извор

Постоје светитељи који су се родили у хришћанским породицама и народима. Али, велики је број и оних који су се родили и живјели у сасвим туђим срединама хришћанству.

Чак били жречеви и волхови незнабожачких религија. Једна од њих је и Света мученица Сира.

Пре обраћења у хришћанство је била зорoaстријaнска свештеница

Рођена у вријеме персијског цара Хозроја Старијег, од високог рода, кћерка једног од врховних жречева зороастријанске религије. И сама Сира је прије обраћања у хришћанство била зороастријанска свештеница.

Њен отац се веома бојао да му кћерка не упозна хришћанску вјеру, коју је мрзио, пошто је у Персији тог времена било доста хришћана, иако су били прогоњени.

Како је Сира упознала хришћанство?

Ипак, у својој осамнаестој години Сира упозна неке хришћанске жене, које јој много говораху о Христу. Она се веома загрија љубављу према хришћанској вјери. Стаде тајно посјећивати храм хришћански.

Временом све више напредоваше у молитвама, постовима и другим добродјетељима. Бијаше и поврх свега и даље некрштена.

Чудесно исцјељење

Једном кад се разбоље, отиде у Цркву и затражи од свештеника прах из ње, како би јој помогао у болести. Толико је вјеру имала, да је мислила да ће се од обичне прашине из Цркве исцијелити.

На њену молбу свештеник је изгрди због припадности незнабоштву и отјера. Али она се нимало не наљути, него се благо дотаче свештеничке одежде његове и исцијели се.

После овога још више спозна огромну силу хришћанске вјере и самог Христа, јер ако одежде његових свештеника имају толику моћ, колико ли тек Христос има.

Борба са демонским искушењем

Но, ђаво не могавши да трпи Сирино напредовање ка Христу, одлучи да је прелести. Јави јој се увече у њеној соби и искритикује је што напушта очинска традиционална предања и одлази хришћанима, исцјељује се од одежде хришћанских свештеника. Чак јој бестидно рече да је он врховни бог.

Она се сваки пут при појави демона, који јој саопштаваше ове прелести, крштаваше и понављаше псалам 90: „Који живи у заклону Вишњег“. Ипак, његове ријечи оставише у њој одређену смутњу. Напредоваше и даље у хришћанским врлинама.

Прогоњена је од стране породице

Њени укућани видјевши да се промијенила, познаше да је постала хришћанка. Врло се препадоше срамоте, јер бијаху високог рода и гњева незнабожног цара. Разним сплеткама и лукавством приволијеваху је да се одрекне Христа, али ништа не помагаше.

Кад јој отац, који је био волхв, сазнаде за њену нову вјеру, разбјесни се толико да је жестоко удараше. Али је потом ласкама стаде прелешћивати да се поново врати незнабоштву. Ништа није успијевало.

Мучена и убијена Христа ради

Потом је пријави главном волхву, који сазвавши збор жречева и волхова, доведоше пред њих Сиру и стадоше је испитивати. Одвраћаху је од хришћанства, кроз велика мучења и ласкања, али ништа није вриједило.

При свему овоме догађаху се велика чуда. Сири су спадали са руку окови сами, успјела је да преживи након што су је бацили у огромну смрдљиву рупу, која након тога постаде миомирисна и свијетла, а све то са огромним теретом којима су је били оковали. Незнабошци се чуђаху како је након свега остала жива.

Нешто прије мученичке кончине прими Свето крштење. Кад пострада за Христа и предаде дух свој Богу, бацише њено тијело псима, које хришћани послије часно сахранише.

Света мученице Сирo, моли Бога за нас.

извор

У овом кратком размишљању, о. Нектарије позива на оно што сви некако знамо, али заборављамо, посебно када нам је баш тешко и када смо усамљени или се тако осећамо. Коме увек можемо да се обратимо, да искрено кажемо све без страха да ћемо бити одбачени или несхваћени?

*

У периодима када је на души посебно тешко и нема с ким да се разговара, нема никога са ким би човек могао да се посаветује и разреши своја недоумица, потребно је да се трудимо да чешће разговарамо са Господом.
Не само да ревносније вршимо уобичајено молитвено правило, него управо да разговарамо: да Му се обраћамо са оним што нас брине, што нас лишава мира, што нам је нејасно и за шта немамо снаге. Да Га молимо за помоћ, уразумљење, утеху, да Га молимо да нас научи да Му се потпуно предамо, да се увек надамо на Њега, да чврсто верујемо да са Њим имамо снаге за све, да ћемо са свим изаћи на крај, све издржати, и из свега извући корист.
Оваквог разговора нам много недостаје. Ми занемарујемо заиста јединствену и истовремено потпуно стварну могућност – да тражимо одговор од Онога Ко има одговоре на свако питање. Помоћ – од Свемоћног. Љубав – од истините Љубави.
Ми се урањамо у таму свога страдања, у таму својих и туђих грехова, у мрак нејасноћа и запетљаности. И тамо нам је тешко! Али ми ипак настављамо да се тамо врзмамо. Уместо тога… уместо тога да идемо ка Светлости.
Зашто, зашто тако чинимо?
Ми смо људи, често смо неразумни, радимо не оно што нам доноси корист и што нас радује, него баш супротно томе. И ја сам човек и зато сматрам сасвим неопходним да себе и све који желе да чују подсећам на то – да за тај бездан и ту безизлазност (ма каква она била) постоји алтернатива.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић

Господ Исус Христос, пре 2 хиљаде година, поставио је пред људе идеал савршенства: Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески!, што људима делује недостижно, нереално и претерано – све док га лично не почну примењивати. Владика Николај Велимировић је на ову људску дилему – како је могуће чинити добро онима који нас мрзе, када је то супротно људској природи, одговорио овим речима: „Никада не бисмо поставили то питање да нисмо покушали бар једном у животу да учинимо неку доброту особи која нас мрзи“. Дакле, само лично искуство, лични труд, може донети плод и одговор човеку на иначе увек апстрактно питање о могућностима људског савршенства, по мери и висини раста Христовог.

Ствари нису другачије када је у питању питање људске толеранције према другим људима, посебно према онима друге вере, националности, расе и идеолошког уверења. Као што је лако „бити добар чинећи добро“, тако је релативно лако кретати се у кругу људи са истим верским или политичким или неким другим уверењем. Лично искуство, лична борба почиње када наши родитељи, или наша деца, наши рођаци, или наши пријатељи, наше колеге са којима свакодневно радимо имају различита, понекад чак и потпуно супротна уверења, мишљења, погледе на живот и понашање.

Зашто често чујемо да су хришћани, и не само хришћани, већ и верници других монотеистичких религија (јудаизам, ислам), изузетно нетолерантни према свима онима који не верују као они, и да је истинско стрпљење одувек била карактеристика која је одликовала све азијске религије (посебно будизам и браманизам)? Ако површно погледамо двeхиљаде дугу историју ратова у хришћанском свету и многе примере израженог фанатизма, не само међу појединцима такозваних хришћана, већ и у хришћанским црквама (посебно онима на Западу), које су своје противнике прогониле „огњем и мачем“, морали бисмо се сложити да стрпљење, посебно религиозно, никада није била јака страна хришћанства кроз векове, па све до данас.

Не тражећи по сваку цену оправдање за ову чињеницу, желео бих да вас подсетим да је хришћанство било и остало млада религија и да је само Господ Исус Христос, јединствен међу осталим верским учитељима у светској историји, завршио своју мисију на земљи још млад, у 33. години живота.

Иако је Исус Христос више пута истицао да Његово Царство није од овога света и да човек треба да стекне на земљи само она добра која би му могла послужити на небу, Он не одбацује овај свет као дело неког нижег божанског бића, или слепих природних сила, подложних неизбежном закону вечне промене и пропадања. Исус Христос је, заправо, својим животом и учењем потврдио старозаветно јеврејско веровање, према којем је Бог „из ничега“ створио свет и сва жива бића, благосиљајући њихово умножавање на земљи. Стога, сваки хришћанин, чак и када не признаје да је anima naturaliter christiana, дубоко у свом бићу носи потребу, рекао бих подстицај неке врсте духовног „генетског програма“, кроз самоусавршавање и тиме исправљање првородног греха, да исправи и усаврши друштво и природу. Зато је хришћански мислилац са западне хемисфере, Карл Густав Јунг, могао да дође до концепта који је назвао „процесом индивидуације“, што у основи не значи ништа више од спонтане и веродостојне потребе хришћанина за самореализацијом, индивидуално и лично, са крајњим циљем да то своје „ја“ из љубави и слободне воље преда Христу у себи. Самоусавршавањем кроз достизање Христа у себи, хришћански подвижник (чак и када није монах) неизбежно побољшава и усавршава околину, породицу и друштво са којима и у коме живи.

Ревност и жар са којима се Христос поверио Богу, потпуно се предајући Његовој вољи, вековима су били пример и узор у хришћанској историји, како за појединце, тако и за хришћанске цркве, да и оне тако делују у животу: активно и борбено, доносећи „огањ на земљу“, и њиме стварајући истинску историју. Зашто је та ревност за Бога Христова тако често и трагично изродила у фанатизам међу такозваним хришћанима, који се нису прво очистили „огњем“, да би деловали међу људима очишћеним и просветљеним љубављу, већ је та небеска ватра врло брзо и лако постала крвави мач који је секао све „невернике“ и „расколнике“? Немам други одговор, барем за сада, осим психолошког: тамо где се многи благодатни дарови дају веома страственом, снажном и чврстом у вери појединцу, или чак целом народу, постоје и многа демонска искушења, зле страсти и грех сваке врсте. Прихватањем хришћанства, свака особа појединачно, као и сваки народ који је крштен крстом, преузели су на себе тешку и велику одговорност: да носе крст Христов, али да га не намећу другима.

Дозволите ми да се још једном вратим на хитну људску потребу за стрпљењем. Разноликост међу људима увек збуњује, плаши, чини нас сумњичавима и затворенима за другачије и непознато. Често несвесно се питамо чему толико религија, начина веровања, понашања, обичаја, језика, раса, народа! Како би лепо било када би сви били православни, или католици, или муслимани, или комунисти! Али зашто онда – питам се – толико разноликости у природи, у биљном и животињском свету Земље? Одакле долази толико различитог цвећа на ливади, све једно поред другог, што задивљује наш поглед и наша осећања када смо у природи? И колико различитих станишта постоји „у кући нашег Оца“, у Универзуму, у милијардама соларних система!

Колико пута треба да читамо изванредну Прву посланицу Светог апостола Павла Коринћанима (посебно поглавља 12. и 13.), у којој нас велики апостол хришћанства увек изнова опомиње да су дарови различити, али је Дух један те исти , и да у Телу не треба да буде борбе, него да се удови подједнако брину једни о другима , јер смо Тело Христово и појединачно удови !

Стога, чини ми се, треба увек изнова да трагамо за сличностима и јединством у различитости; то је Божји план који се опажа у свим живим бићима, то је Гетеова пословица, заправо, то је Свети Дух који дише где му је воља .

Када откријемо Јединство у мноштву, у нама више неће бити страха и збуњености, већ одушевљења и слављења Творца, који се тако богато излио у све видљиво и невидљиво. Наша нетрпељивост, понекад појачана до тачке страшног фанатизма, произилази из наше слабости и страха. Стога је Виктор Франкл потпуно у праву када каже: „Вера не сме бити крута, већ чврста. Крута вера чини човека фанатиком, а чврста вера чини човека толерантним.“ Или, како је написао други хришћански мислилац: „Немојмо проповедање Јеванђеља учинити предметом нашег себичлука и увек поштујмо савест других. Учинићемо највише за Божје дело у свету ако смо заиста искрени према свима које је Бог поставио на наш пут, без обзира на њихова уверења. Манифестација Царства Божјег је превише свето и превелико дело да бисмо се усудили да у њега мешамо личне амбиције, као и жељу да другима наметнемо своје мишљење. Најопасније је сматрати себе бољима и већима од других.“

Што више ширимо своја срца у љубави, нади и вери, са Христом у нама – али након што прво упознамо своје хришћанско порекло, а затим и своју хришћанску националност, тако да нас заиста осени Свети Дух – пре и више ће се у нама учврстити разумевање разноликости света и разноликости веровања народа. Управо разумевање те разноликости, у љубави и из љубави, може нас заиста проширити до „мере раста пуноће Христове“.

Владета Јеротић

извор

Одговори архимандрита Рафаила Карелина на питања верника и одабране поуке из његових књига:

Гнев се дели на неколико видова. Први је бес. Бесан човек је попут огња. Тај незадрживи гнев до те мере завлада човеком да се понаша као лудак. Други вид гнева је злопамћење. Такви људи не могу дуго да забораве увреду. То је најстрашнији и најопаснији вид гнева и срце таквог човека као да се претвара у змијско легло. Други видови гнева су мржња, увредљивост и претерана сумњичавост – кад човек у свему, у свакој речи, види некакве смицалице, прекор, алузије и подсмех. Један богослов је рекао да такав човек личи на бомбу напуњену прљавштином и да је довољно да будете неопрезни кад поред ње пролазите, па да експлодира и све око себе запљусне страшним смрадом.

Како треба да се боримо против гнева? Јован Лествичник нас поучава: „Као прво, кад у срцу кипти гнев, не треба да започињемо никакве разговоре и објашњења. Треба прво да се смиримо, да угушимо гнев у свом срцу, а то можемо само ћутањем.” Он исто тако саветује да се у таквим тренуцима присетимо добрих особина тог човека, баш зато што нам се у тренуцима гнева чини да је тај човек стециште сваког зла и порока. Треба да се сетимо свега доброг што нам је учинио и свих његових добрих дела, али и својих грехова и тада ће се наш гнев стишати. Свети Оци саветују да се пре но што било шта кажемо у себи помолимо. Уколико нисмо у стању да ћутимо и имамо потребу да одмах одговоримо, ипак прво треба да у срцу изговоримо Исусову молитву тридесет три пута и тек након тога да одговоримо.

Дакле, победа над гневом пре свега је победа над језиком. Тек након тога долази друга етапа, етапа на којој се боримо с гневним мислима.

✦ ✦ ✦

Да бисмо се изборили са својом гордошћу и гневљивошћу треба да изменимо свој однос према свету и другим људима. Гордост је лажна представа о себи и своме достојанству, о поштовању и части, који нам, наводно, припадају. Горд човек је свагда у праву у сопственим очима. Њему се подсвесно чини да је свет створен ради њега, он себе поставља у средиште свега, сматра да је бољи од других, да су људи дужни да га поштују, и да његово мишљење и воља треба за свакога да буде закон.

Међутим, то се у стварности не дешава и отпор му пружају сви људи са којима се среће, укључујући и његове најближе. Он непрестано долази са свима у сукоб, незадовољан је због тога, осећа се увређено, ожалошћено, огорчено. На плану осећања, такво стање рађа гнев, раздражљивост, мучно осећање увређености и, неретко, дуготрајно злопамћење.

Да би се човек излечио од овога и исправио свој живот неопходан је упоран и многогодишњи духовни труд. Треба да се учимо да служимо другим људима, а не да од свих тражимо да служе нама. Не намећимо другима своју вољу, већ исцељујмо своју вољу од самовоље кроз потчињавање јеванђелским заповестима. Служење ближњима израз је хришћанске жртвености која човеку, укоренивши се у његовоме срцу, доноси истинску радост. А радост одрицања од себе и давања доброте другима је знак духовне обнове човека.

✦ ✦ ✦

Плаховитост и гневљивост су показатељи наше гордости и унутарње тежње да у свему потчинимо људе око себе и да их учинимо покорнима нашој вољи. Ми се разјарујемо када људи не испуњавају наше жеље, а још више када нам се отворено противе. Сматрамо да смо средиште света, а да су сви други људи ту само да би творили нашу вољу, да би нам служили.

Морамо да научимо да уважавамо и схватамо друге људе. Они имају пуно право на своје мишљење и своје поступке, различите од наших жеља и наше воље, јер је Бог свакоме дао слободну вољу. Разјарујући се на друге због ситница ми, у ствари, показујемо да хоћемо да их поробимо на један диктаторски начин, да им одузмемо право избора, слободу.

Сваки човек има своје неотуђиво Божанско достојанство, које никада не смемо губити из вида, и своје личне слабости, према којима треба да пројављујемо трпељивост. За победу над плаховитошћу и гневљивошћу потребан је дуготрајан, тежак и, понекад, мучан духовни рад над самим собом. Али, тек победа над егоизмом и егоцентризмом чини човека истински срећним, док су гордост, сујета и самоумишљеност – извор непрестаног сукобљавања са свима и стреса која разара унутарњи мир и чини човека неспособним за духовно узрастање.

✦ ✦ ✦

Страст гнева спада у оне страсти које се не могу брзо искоренити. За то је потребно много времена и упорна борба против себе. Почетак победе над гневом јесте у томе да оћутимо док наше срце кипти од гнева, а наш ум оправдава нашу страст гнева као, наводну „борбу за истину”. После напада гнева, ми као да се освестимо после тешког пијанства и видимо да смо сами себе обманули.

Када осетите гнев у срцу, сваки даљи разговор треба да одложите, док се не смирите и док напад гнева не престане у Вашем срцу. Чак и ако су истините, речи изговорене у време гнева, прожете су злобом, и душа другога човека их спонтано одбацује. Ако из неког одређеног разлога није могуће одложити разговор, помолите се пре разговора за човека који Вас је прогневио, а затим у себи тридесет и три пута изговорите Исусову молитву.

✦ ✦ ✦

Када осетите да се, током разговора или расправе, у Вашем срцу распламсавају бес и љутина, попут огња који прети да ће, кроз Ваша уста, спалити Вашег саговорника, пожурите да напором воље то предупредите, и реците у себи: „Господе, благослови овог човека! Ти си га створио, Ти га помилуј!”

Сетите се да, у тренуцима беса и љутине, око Вас круже демони који хоће да отрују Вашу душу злобом и мржњом према Вашем ближњем, боголиком бићу Божијем, и да Вас лише благодати Божије. Бес, гнев, љутина стоје у вези са гордошћу која у човеку виче: „Како смеју неког таквог као што сам ја да не послушају!” Чак и стид после гнева може долазити од гордости: „Како сам ја, тако добар човек, могао тако рђаво да поступим!”

Човек сматра своју љутину нечим случајним. Обећава себи да се више неће љутити и, наравно, крши своје обећање. Боље је рећи: „Гној који је био скривен у мени избио је напоље. Господе, опрости што сам том прљавштином упрљао свог ближњег, што сам га ожалостио и огорчио, али благодарим Ти што си ми показао какав сам у ствари“.

Не тражите да Вас други поштују као ауторитет, осим када су у питању чланови Ваше породице (супруга и деца), и они који су Вам на радном месту потчињени.

извор