У ЦАРИГРАДУ живљаше благородан и богат човек по имену Фотин, управитељ царске благајне и свих царских ризница државних, ожењен благородном женом Теоктистом. Обоје беху побожни и пуни страха Божија; и они ништа не претпостављаху Богу и светим врлинама еванђелским. Од таквих родитеља и роди се блажени Теодор 759. године. Просветивши чедо своје светим крштењем, родитељи га до седме године његове васпитаваху у побожности и закону Господњем. Затим га дадоше да се учи књизи. Бистар и трудољубив, Теодор брзо напредоваше у учењу. Са годинама, он поступно и темељно изучи ондашње науке: граматику, књижевност, реторику и философију. Уједно с тим он се усрдно бављаше свестраним изучавањем Светога Писма и дела Светих Отаца. Школујући се, млади Теодор бејаше скроман, повучен, озбиљан: избегавао је реторска и философска некориона препирања И празнословља, а бавио се својом душом - развијајући у себи целомудреност, кротост, уздржање, смиреноумље, и остале врлине. Ревносно је посећивао и бивао на црквеним богослужењима, изнуравао тело своје постом, бдењем, радом; усрдно је читао и изучавао животе светих подвижника. И тако млад, свим бићем својим неуморно гредео ка небу.

У то време Црква доживљује тешке дане од иконоборачке јерееи. Цар Константин Копроним, опаки иконоборац: избацује из храмова свете иконе, свете мошти; уништава фреске и мозаике; забрањује молитвено поштовати свете иконе; гони и прогања све поштоваоце светих икона; посебно немилице и крваво злоставља и мучи монахе, као убећене, ватрене и неустрашиве браниоце иконопоштовања; затвара манастире и руши, одузима манастирску имовину. To ce, само у мањој мери, продужава и за царовања Копронимова сина, цара Лава IV Хазара. Све се то одиграва пред очима христољубиве душе младога Теодора. Но у другој половини Хазарева царовања, за време једног краткотрајног затишја, у Цариград допутова са горе Олимпа игуман Платон, ујак Теодоров, брат његове мајке, чувени подвижник, ревносни поборник иконопоштовања, човек великог угледа у царевини. Његов боравак би од огромног утицаја на многе. Он запали многа срца љубављу према монаштву, према тој најузвишенијој философији живота. На челу тих љубитеља монашке философије беху: Фотин и супруга му Теоктиста; њихова два сина: Теодор и Јевтимије, и њихова кћер. Фотин раздаде своје имање и богатство сиромасима, подари слободу својим робовима, одрече се службе на царском двору, па са целом породицом својом отпутова из Цариграда у Витинију, вођени игуманом Платоном. Дошавши тамо они се зауставише на Фотиновом имању Воскитион, у близини места Сакудион. Воскитион беше дивно место: на огранцима горе Олимпа, окружено прекрасном шумом, са изврсном текућом водом, са много разноврсних воћки, повучено и тихо, одсечено од света, само се једном стазом могло доћи до њега. Преподобном Платону и његовим сапутницима ово се место веома допаде и они се ту настанише, a Теоктиста са ћерком и рођакама насели се на Европској обали Босфора. Младом Теодору беше тада двадесет две године. У Воскитиону би основан манастир и подигнута црква у име светог Јована Богослова; манастир се назва Сакудионски, и беше под влашћу игумана Платона. Након мало времена свети игуман обуче Теодора у свеоружје свете схиме - ή τοῦ ἀγἰου σχήματος παντευχἰα. Млади монах се са још већим жаром предаде испосничким подвизима, које је и раније упражњавао, морећи тело своје постом и мучећи га најтежим пословима. А темељ, на коме он зидаше сав свој монашки живот, беху послушност и смиреност. Да би што више смирио себе, он је налагао на себе сваковрсна послушања, па чак и она која су сматрана за најнижа: секао је и цепао дрва, носио воду, копао земљу у градини и у пољу, носио и вукао камење; често је носио на леђима сточну балегу и ђубрио градину, и то ноћу да га не би видели. А када се дознаде за то, многи се чуђаху томе што син тако богатих родитеља, одгајен у раскоши и богатству, узима на себе тако ниске послове, сматрајући за највећу славу - живети без славе. Ho поступајући тако, он стварно сматраше да ништа не ради. Зато и удвостручаваше своје усрђе: помагаше братији у послушањима, који због своје немоћи или телесне оболелости не беху у стању на време извршити своје послушање. Помажући им, он је трчао на све стране, и био слуга свима.

Посебну бригу и изузетно старање блажени Теодор посвећиваше исповедању својих помисли и дела своме духовном оцу, светом Платону. С љубављу одлазећи к њему, преподобни Теодор му је искрено исповедао све своје поступке, и свим срцем примао од њега поуке и савете.

Упоредо са овим споменутим подвизима, блажени Теодор је са посебном љубављу и неугасивим жаром читао и изучавао Свето Писмо и Свете Оце. При томе се нарочито задржавао на делима светог Василија Великог о монаштву и подвижништву, која су му служила као руководство у његовом личном подвижничком животу. Исто тако он је сваки дан издвајао један део времена за богоразмишљање; тада се потпуно усамљивао, предстојећи Господу молитвено и сузно са свима тајнама своје душе. Постепено се усавршавајући у врлинама, преподобни Теодор доби изузетно место међу другим подвижницима и мало-помало постаде за њих као неки закон - ἀς νόμοσ. И љубав њихова према њему беше велика, нарочито љубав блаженог игумана Платона. Он у преподобном Теодору имађаше не само мудрог сабеседника него и богомудрог помоћника у управљању манастиром и вођењу манастирских послова.

Ревносно гајећи у себи све врлине, блажени Теодор одисаше неком свештеном унутрашњом тугом, христочежњивим умилењем и боготворним смирењем. Доказ тога беху обилне сузе које су се тако богато лиле из његових очију. И у исто време из њега зрачаше нека небеска радост и благодатна озареност. Ум његов, очишћен од земности и ослобођен од страсти. беше молитвом сав упућен ка Богу и усредсређен на Божјем. А уздржање његово беше дивно и разумно. Он нити избегаваше храну, нити неблаговремено оптерећиваше стомак њоме, већ мудро сатираше главу охоле аждаје: јер није постио дуже времена од прописаног за сву братију, него када су сви бивали за трпезом, тада је и он седео и јео заједно са њима. Али при томе он је јео врло мало, тек колико је најпотребније за одржавање тела, и у исто време трудио се да сакрије од других своје уздржање, да се не би открило како он готово не узима храну и пости се пред људима. У томе се многи угледаху на њега, и стараху се да га према својим моћима подражавају. Међу таквима беху ови: Јосиф, брат његов по телу, који касније због врлинског живота свог би постављен за архипастира Солунске цркве, Јевтимије - други брат његов по телу, затим Атанасије, Навкратије, Тимотеј и многи други од уздржљиваца, који идући за Теодоровим схватањем и примером напредоваху у врлинама. Између осталих врлина блажени Теодор имађаше и ову: усрдно је читао душекорисне књиге, марљиво је прочитавао Стари и Нови Завет и дела Светих Отаца. Изузетно је волео читати дела светог Василија Великог: она My беху и храна души и велика духовна наслада. Правила пак и уставе монашког живота, прописане од светог Василија, он врло брижљиво испуњаваше, не нарушавајући ни јоту из њих; а оне који се не држаху тих правила и прописа он не сматраше за монахе већ за световњаке.

Видећи где блажени Теодор толико сија врлинским животом, преподобни Платон се веома радоваше томе. И он донесе одлуку да га одликује свештеничким чином. Зато узе блаженог Теодора и одведе у Цариград к свјатјејшем патријарху Тарасију. И блажени би рукоположен у чин презвитера од светог Тарасија, не толико по своме пристанку колико под приморавањем, Јер блажени, сматрајући себе недостојним, није желео да прима такав чин, и говораше да то премаша његове моћи. Али, не могући се противити наређењу свога духовног оца Платона и патријарха, а више свега вољи Божијој, он се и против своје воље покори и прими свештенство. Вративши се затим у манастир, преподобни Теодор се даде на још веће подвиге и трудове, који се не могу описати. Он сву снагу своју напрезаше да ум свој потпуно одстрани од чулнога, изнуравајући остатак тела. Ослабађајући себе земнога, он се стараше да живи једино душом. Јер љубав к Богу и стремљење к небеском не дозвољаваху му да одвоји и најмање времена за бригу о телу. To га побуђиваше да презире и оно што је најнеопходније: сан и храну; јер он се предаваше врло кратком и лаком сну, а хране узимаше врло мало, тек да одржи тело. Све то он презираше, као да се већ преставио ка другом животу и оставио земљу, мада је боравио на њој са телом.

Посматрајући такво усавршавање блаженог Теодора, преподобни Платон осећаше да је у Теодору нешто необично велико, дивљаше му се и често га хваљаше; и многима указиваше на такав напредак његов. И стаде преподобни игуман молити блаженог Теодора да се прими старешинства и управљања манастиром, пошто је он већ стар и изнурен, а и братство се увећава. Но блажени одбијаше то, сматрајући то за тешко бреме, и отказа да послуша игумана у овој ствари, мада је у свему другом био врло послушан. Знао је блажени да је далеко лакше бити под влашћу неголи бити на власти и управљати другима, нарочито монасима који ревнују у врлинама и подвизима. У руковођењу монаха потребно је испитивати не само њихова дела и речи, него и све покрете душе, све помисли, и сва унутрашња душевна расположења и стања, јер ту и најмањи пропуст наноси највећу штету и оставља зло да се таји унутра. To je оно што је приморало преподобног Теодора да се не прими старешинства.

Увидевши да не може наговорити Теодора да се прими старешинства, преподобни отац игуман Платон искористи болест која га снађе, - мада и дотада он беше стварно слаб и немоћан -, те леже у постељу. И призва к себи сву братију, и обавести их да му се приближава крај. И пошто их поучи како да живе после његовог одласка из овога света, он им постави питање, кога они желе да им после њега буде настојатељ, и кога они сматрају да је најбољи и најспособнији за то. Притом додаде, да ће и он бити за онога кога они хоће. А знађаше преподобни да ће сви они бити за Теодора, пошто га сви љубљаху и веома поштоваху због великих врлина његових. Тако и би: сви они једиогласно и једнодушно одговорише: Оче, после тебе нека нам Теодор буде игуман!

Игуман Платон одмах предаде сву власт Теодору, и блажени Теодор се не могаде противити жељи свеколике братије, те и против своје воље прими власт. Но примивши се игуманства, он наложи на себе још веће подвиге, те беше пример свима и животом и речју и делом. Он много труда улагаше учећи све скупа и сваког посебно вршењу врлина. Нарочито се он свом душом стараше да братији објасни како се треба свом снагом, свим срцем, свим умом борити против врага, често наводећи речи светог апостола: Наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и властима и управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). И треба нам свагда будно стражити и бдети, да бисмо непријатеља победили и разбили сву силу његову. Безбрижан и немаран се не сме бити, јер лукави враг, једном побеђен, не напушта бојиште, него разматра и вреба, с које би стране и каквим оружјем поново напао на нас. Зато му се треба упорно противити не само избегавајући зло Hero и творећи добро. Зло се мора уништавати у самом зачетку, док је још у мислима; зато је врло важно: чистити ум свој од рђавих помисли, пошто је мисао - корен и извор зла које се чини у телу и телом.

Свакодневно учећи томе своје ученике, преподобни отац Теодор их подстицаше на подвиге и сокољаше на јуначко држање у борби. А ученици, предавши се потпуно своме духовном оцу и ослонивши потпуно душе своје на њега, исповедаху му сва дела своја, све поступке своје, не радећи уопште ништа без његове воље. И њихова прва и најглавнија брига беше: откривати му до ситница помисли своје, и очишћавати свог унутрашњег човека. А премудри отац, примајући исповест свакога од њих са ревносном брижљивошћу, свакоме предлагаше и одговарајући лек и лечење. При томе он биваше и благ и строг, према духовном стању свакога од њих. Поред тога он им често говораше благовремена поучења, која им уливаху у срце и утеху и умилење. Кроз све то он лењиве побуђиваше на подвиг, а ревносне подржаваше и одушевљаваше на све веће и веће подвиге.

Но већ је време говорити о страдањима светог оца нашег Теодора, која он поднесе из ревности по Богу и закону Божјем, да бисмо видели његово јуначко трпљење у невољама.

У то време цар Константин, син благочестиве и христољубиве царице Ирине, поставши пунолетан, отера са царског престола своју матер и стаде сам царовати. Млад и развратан, он се одаде страстима и блуду. Зато он одлучи да отера своју супругу Марију, и силом је натера да се постриже у монахињу; a место ње узе себи другу жену, по имену Теодотију, која беше рођака његовога оца. Свјатјејши патријарх Тарасије не одобраваше ову прељубу цареву и не хте дати свој благослов да се они венчају. Али један презвитер, по имену Јосиф, који беше економ Велике цркве, нарушивши Божанске законе и не послушавши патријарха, изврши тајну брака над њима - венча их, додворавајући се безаконом цару. За ову злочиначку дрскост овај презвитер би затим по заслузи кажњен, о чему ће касније бити речи. ПатриЈарх пак стараше се на све могуће начине да раскине овај прељубочински брак царев, али не могаше, јер цар прећаше да ће обновити иконоборачку јерес, ако би му забранили овај брак. Због тога патријарх остави цара да тако остане, да Цркву Христову не би задесило веће зло. Међутим ово безакоње, које поче из царскога двора, распростре се свуда, не само у оближње градове него и у далеке покрајине. Тако стадоше поступати кнезови и велможе, који живљаху на Босфору и међу Готима, и поглавари осталих крајина, отерујући од себе своје жене и силом их постригавајући у монаштво, а место њих узимајући друге и чинећи прељубу с њима.

Чувши о томе, блажени Теодор паћаше душом и горко уздисаше због таквих грехова, чињених јавно, бојећи се да такво прељубочинство не уђе у обичај и безакоње те касније не претвори у закон, а закон Божји буде разорен. Распаливши се ревношћу за Божански закон, преподобни Теодор разасла свима монасима посланице, извештавјући их о царевом безакоњу и налажући им да цара сматрају одлученим од Цркве Христове, као разоритеља закона Божија који самим поступком својим одлучи себе од Цркве, и као саблазнитеља многих који се дрзну јавно прељубочинствовати са рођаком, а чијем злом поступку почеше многи последовати. Глас о овој ревности и смелости преподобног Теодора пронесе се свуда, а и сам цар сазнаде о томе, и веома се разгњеви на преподобнога. Но сматрајући Теодора за човека праведна, и од свих слављена и поштована, он не испољи свој гњев јавно већ прво намисли да га ласкањем придобије. И зато он нареди својој прељубочинској супрузи да она од своје стране пошаље светитељу много злата, молећи га да се моли за њу и за њен род. Међутим светитељ одби да прими злато, и отера изасланике као људе који одобравају царево безакоње. Тада цар измисли друго средство: удеси да обави, тобож из неке потребе, путовање кроз она места где преподобни живљаше, а уствари ради тога да би поразговарао са Теодором и придобио га за своју ствар. Цар је претпостављао да ће га Теодор са братијом срести и одати му дужно поштовање. Но када цар пролажаше поред манастира преподобнога Теодора, то ни преподобни нити ико од братије изиђе у сусрет цару. Напротив, сви се они беху затворили и борављаху у ћутању. А када цареве слуге стадоше лупати на капији, њима нико не даде одговора. Тада се цар још више разгњеви и, вративши се у своје палате, одмах посла у манастир преподобнога једног свог великаша са војницима, наредивши му да светитеља и остале монахе, његове једномишљенике, подвргне разноврсним мукама, па да их истера из манастира и пошаље у заточење. Овај поступи по наређењу: нападе изненада на манастир, похвата све што беху у њему, и почевши од преподобног Теодора стаде их немилосрдно мучити, тако да им од батина месо отпадаше са тела и земља се крвљу натапаше. А после тих свирепих мучења, он отправи преподобнога оца у Солун на заточење, и са њим једанаест најглавнијих отаца, који, састрадавајући преподобноме, храбро трпљаху с њим окове и невоље, радујући се што су правде ради прогнанин и мучени.

Херсонски и Босфорски презвитери и монаси, чувши за великог Теодора и његове монахе како неустрашиво иступише против царевог безакоња и како због тога силне муке непоколебљиво претрпеше и страдања поднеше, веома их сажаљеваху, и угледајући се на њих стадоше и сами осуђивати царево безакоње и сматрати цара одлученим од Цркве. Због тога многи од њих бише послани у изгнанство.

Блажени пак Теодор, налазећи се сам у заточењу, писаше другим изгнаницима који се због исте ствари налажаху у заточењу, храбрећи их и саветујући их да не малаксавају у подвизима и не падају духом у невољама, него да се, напротив, јуначки држе и страдају за истину. Он такође писа и папи Римском, обавештавајући га о свему шта се збило, и колико и због чега он поднесе страдања од безаконог цара. Папа му одговори, похваљујући његово трпљење и величајући његову ревност за Бога и непоколебљиво јунаштво. Бог пак са своје стране убрзо одмазди цару за невино злопаћење Својих слугу: Он лиши цара и царства и живота, и зли цар погибе злом смрћу, јер мати његова и великаши устадоше против њега, избодоше му очи, и он убрзо умре од болести. A пo смрти његовој, када Ирина поново ступи на Византијски престо, сви заточеници бише враћени из заточења, и блажени Теодор би позван из Солуна у Цариград, где га као исповедника Христова веома свечано дочекаше патријарх и царица. Тада гореспоменути презвитер Јосиф, који се беше дрзнуо благословити безакони брак цара, би осуђен по правилима светих Отаца, лишен свештеничког чина и одлучен од Цркве. A свети Теодор се врати у свој манастир, и сви се радоваху његовом повратку и хитаху да га виде, осећајући задовољство што је такав ревнитељ закона Божија, који је правде ради претрпео мучења и изгнанство, поново враћен својој пастви. Преподобни пак, сабравши своје разјурене духовне овце, пасијаше их као и раније, водећи богоугодни живот и својим великим врлинама светлећи свима као свећа на светњаку.

Након неколико година би најезда Агарјана на Византијску царевину, и они стадоше пустошити и освајати извесне покрајине ове царевине. Тада многи, бојећи се Агарјана, бежаху у утврђене градове. У то време и преподобни отац наш Теодор, не излажући себе и своје монахе таквом искушењу него повинујући се реченоме: Прикријте се зачас, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20), остави Сакудион и дође са братијом у Цариград. Његов долазак би пријатан патријарху и царици, и они се обрадоваше преподобноме, и молише га да прими Студитски манастир, и устроји у њему за ученике своје најбољи начин живота.

Овде ваља рећи неколико речи о пореклу овог манастира. Једном допутова из Рима у Цариград један високородан и утицајан човек, који беше удостојен чина патриција и антипата. Он подиже велику и дивну цркву у име светог Јована Претече, и устроји манастир при њој. Позвавши монахе из обитељи "Неуспављивих", он их умоли да у његовом манастиру живе и држе сав свој устав. Име томе човеку беше Студије; стога и његов манастир стаде се по његовом имену називати Студијски = Студитски. У њему живљаху монаси све до царовања цара Копронима, држећи устав "Неуспављивих". Но непобожни Копроним, изазвавши иконоборством неред у Цркви Божјој, изгна из Цариграда све монахе, и Студитски манастир опусти. А када погибе злочестиви цар и престаде гоњење, монаси поново стадоше живети при Студитској цркви, само у малом броју. У време пак када преподобни отац наш Теодор са братијом дође у Цариград, у Студитском манастиру бејаше свега дванаест монаха. На молбу царице Ирине и свјатјејшег патријарха Тарасија преподобни Теодор прими Студитски манастир, и стаде живети у њему. Увидевши да је ово место врло подесно за пребивање монаха, он обнови и прошири манастир и сабра мноштво братије. К њему долажаху монаси и из других манастира, желећи да живе поред њега и да им он буде наставник и учитељ. А он их све очински примаше и нелицемерно их љубљаше. У његовим очима сви они беху једнаки; све их он подједнако љубљаше; за све се он подједнако стараше. Јер је он знао да је монашки образ један и исти, ма где се ко обукао у њега, као што је и благодат крштења, једна и иста, ма где се ко удостојио њега. Но монасима се деле разне награде, само сходно њиховим врлинама.

А ученици овог преподобног оца силно напредоваху у врлинама, и слава о њиховом светом живљењу шираше се на све стране. Зато многи долажаху к њима у манастир, желећи да подражавају њихове подвиге, и број монаха брзо порасте, те их беше до хиљаду душа.

Имајући тако огромно мноштво ученика, преподобном Оцу Теодору беше немогуће да у манастиру сам одржава потребни поредак и да успепшо руководи духовним животом братије, надзиравајући их све и испитујући свакога од њих и дела и речи и помисли. Због тога богомудри отац, као други Мојсије, изабра себи помоћнике, и то монахе најискусније у врлинама, најревносније у подвизима, најмудрије у расуђивањима. И свакоме одреди дужност и звање. Тако, он постави: намесника, економа, благајника, намирничара, надзорника трапезе, гостопримца, болничара, књижничара, краснописце, писаре, старешине у свима радионицама, надзорнике над свима имовинским и економским пословима, надзорнике богослужбеног поретка, надзорнике над келијама и послушањима, будитеља, еклесиарха, канонарха итд. Свети Теодор прописа такође и правила, којих се имао држати сваки од њих у вршењу своје дужности - послушања. Установи свети отац и епитимије за разне погрешке и нарушења манастирских правила: за једне - известан број метанија, за друге - нарочити пост; уопште, за сваку погрешку - одговарајући духовни лек, епитимију. Ако неко не одстоји до краја богослужења, или разбије суд, или баци нешто из нехата, или ради што немарно, или нечим увреди брата, или говори непотребне речи, или се громко смеје, или иде не кротко и не смирено, или разговара за трпезом не слушајући оно што се чита, или ропће због хране, или бестидно и дрско тумара очима тамо-амо, или што друго таково чини, - за сву такву братију богомудри отац Теодор и одреди епитимију, сходно њиховим погрешкама. При томе преподобни отац установи у својој обитељи и општежићну заједничкост: да нико ништа нема своје, нити назива својим, него им све беше заједничко: и храна, и одећа, и свака ствар. Јер је природно да имовина буде заједничка у оних, у којих је заједничка душа, заједничко гредење к Богу, заједничко узлажење к Богу. А о првом примеру такве свете заједничкости говори свети Апостол: У народа који верова беше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (Д. Ап. 4, 32; ср. 2, 44). Преподобни отац Теодор се постара и о томе, да његови монаси не одлазе често из манастира у град због манастирских потреба, јер је знао какве опасности прете монаху у граду од општења са световњацима и од световних разговора. Са тог разлога он одлучи да у манастиру устроји разне занате. И братија Студитског манастира стадоше се учити разним занатима: једни столарском и зидарском, други ковачком, трећи кројачком, четврти каменорезачком, пети обућарском, плетарском и осталим занатима, потребним за манастирско општежиће. Радећи у својим радионицама под руководством и надзором старијих из своје средине, монаси су складно и побожно певали побожне песме и прослављали Бога. У свој рад монаси су уносили ревност и савесност, знајући да монаси трудом освећују своје тело и чине душу бестрасном. Старији су са страхом Божијим и љубављу саопштавали своја наређења, а обична братија су им указивала потпуну послушност. Кад би у току рада престали са духовном песмом, монаси су могли разговарати међу собом, и то о послу који обављају, или о неком питању из Светога Писма и светоотачких дела, или о богослужењу, или о животу неког светитеља, или о разлучењу душе са телом, или о суду Божјем, и о другим душекорисним стварима. Уопште, сви су живели по овоме правилу: рукама су посао обављали, а у устима стално молитву Исусову и псалме Давидове имали.

Слава о таком поретку Студитског манастира, прописима и уставу, брзо се разнесе на све стране, те многи други манастири не само по оближњим градовима него и по далеким земљама примише Студитски устав, и држаху га, а неки га држе и до сада. Свети Теодор такође написа не мало веома душекорисних књига, и састави похвалне речи за Господње и Богородичине празнике, и дивним песмама прослави светог Јована Крститеља, и сачини многе каноне и трипјеснеце, и, као река напуњена водама премудрости, напоји и орадости Цркву Божију струјама својих учења и песама.

Веома христочежњиве душе, преподобни Теодор је прво себе обрадио и изградио Христом у човека савршена, у личност чудесно христолику. И то изградио себе Христом помоћу светих тајни и светих врлина. И тако постао непогрешиви градитељ и изградитељ људских душа, и њихов богомудри водитељ у живот вечни кроз Истину вечну. У нашем земаљском свету ништа важније од душе, и зато је свакоме човеку на земљи најважнији посао: душу своју обрадити и припремити за живот вечни. Свети Теодор Студит је сав у томе божанском послу: душе људске обрађује светим врлинама, и води их из времена у вечност, у рај, у Царство небеско. Сав у томе, он је много радио на томе, и много писао о томе. Све што је написао - небески је бисер за сваку душу људску. По своме светом животу и раду, он је сличан светом Василију Великом. Зато је с правом назван: други Василије Велики по животу и учењу. После светог Василија Великог он је најглавнији и највећи и најбогомудрији устројитељ и законодавац манастирског монашког живота. Све се ту своди на душу људску, на њено спасење од греха, смрти и ђавола помоћу освећења, охристовљења, обожења. У том погледу нема разлике између душе монаха и душе световњака. Иста природа душе, исти циљ, исти непријатељи, иста борба, иста средства спасења. Зато и неколико мисли светог Студита о томе, биће као херувимско око, које ће видовито сагледати оно што је најважније за свакога од нас.

извор

Св. апостоли Олимп, Ераст, Кварт, Родион, Сосипатер и Терције. Беху сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту, и то: Родион 8. априла, Сосипатер 28. априла а Терције 30. октобра. Св. Олимп и Родион беху следбеници апостола Петра; и када Петар пострада, пострадаше и они, јер по заповести Нероновој бише обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске, а по том епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно војеваше, победници бише, и венцима се славе увенчаше.

Св. муч. Орест. Из града Тијане у Кападокији. Св. Орест беше хришћанин од рођења и лекар по занимању. Би истјазаван сурово неким опаким кнезом Максимином у време царовања Диоклецијанова. Када га кнез најпре саветоваше, да се одрекне Христа и поклони идолима, одговори Орест: „кад би ти познавао силу Распетога, ти би одбацио лаж идолску и поклонио би се Богу истинитоме”. За то би бијен много, па струган и трзан, па опаљиван врелим гвожђем, па најзад бачен у тамницу, да умре од глади. Седам дана проведе Орест млади без хлеба и воде. Осмог дана поново би изведен пред кнеза, који му поче страшно претити мукама. На то му Орест одговори: „готов сам сваке муке претрпети имајући знамење Господа мога Исуса Христа изображено на срцу моме.” Тада нареди кнез, те му ударише у ноге 20 клинаца гвоздених, па везаше за коња и најурише по трњу и камењу, докле мученик Божји не издахну. На том месту где беше тело Орестово бачено јави се неки човек светао као сунце, па сабра све кости Орестове и пренесе их на једно брдо близу града Тијане, и ту чесно сахрани. Овај дивни светитељ Орест јавио се св. Димитрију Ростовском и показао му све своје ране на телу.

3. Св. Нон еп. Илиопољски. Беше се прочуо као велики подвижник у Тавенском манастиру у Мисиру, због чега би изабран за епископа 448. год. на епархију Едеску. Доцније пређе на епархију Илиопољску. Овде он обрати 30000 Арапа у веру Христову. По смрти еп. Ива св. Нон поново се врати у Едесу, где остане до смрти, наиме до 471. год. када се и упокоји. По његовим молитвама обраћена у веру Христову знаменита грешница Пелагија, која се после прославила светошћу живота свога (Види 8. октобар).

Сведоци смо како савремени човек све више почиње да сматра како се свет налази у хаотичном стању које претходи катастрофи. Код многих се појављују страх, готово паника, и осећај самоће и остављености пред рушилачким силама које превазилазе наше личне могућности. До пре само пар година, чврсто смо веровали да само ми руководимо својим животима и да се све налази „у нашим рукама“, али ова времена у којима се дешава нешто што нисмо могли ни да замислимо, многе су бацила у наручје страха и панике. Заиста, ни слутили нисмо да ће нас задесити глобални карантини, глобална епидемија, глобалне забране кретања и јасно нам је како, услед овакве велике неизвесности многи заврше чак и у безнађу. А чини ми се, да је број таквих људи све већи јер ова ситуација никако не пролази.

Но, макар они који себе доживљавају као хришћане би требало да са мало више поуздања и поверења у Бога гледају и на ово наше време. Јер било је многих времена неизвесности, бојазни и криза, а опет, историја нам показује, да нас Бог никада није сасвим оставио и препустио силама зла и уништења. Увек је, колико год да су велике патње и искушења, Он присутан Својом љубављу у нашим животима. Као пример навешћу  један давни период смутње и неизвесности описан у Старом Завету.

Пре око три хиљаде и три стотине година у Египту је живео јеврејски народ. Они су били робови који су мукотрпно радили како би испунили хирове својих господара. Када су Египћани увидели да је Јевреја све више издали су заповест да се њихова мушка новорођенчад убијају одмах по рођењу. У том тешком времену, Бог  није остао глув и нем на патњу свога народа, већ им је подигао вођу – Мојсија – који је уз Божију помоћ читав овај народ извео из ропства. Изишавши из Египта Јевреји су се упустили у једно потпуно непредвидиво путовање. Имајући поверење у Мојсија и у обећање Божије да ће ући у „Земљу Обећану“ они су кренули преко беживотне, непрегледне и сухе пустиње.

Чињеница да су кренули право у пустињу без икаквих залиха је слика крајњег поверења у Бога јер се са залихама у пустињи може преживети свега двадесетак дана докле залихе трају. Њихово вишедеценијско путовање кроз пусте пределе је оно што може бити за наук нама који живимо у овоме времену. Јер много пута људи су губили своје поверење и бивали уверени да ће умрети од глади и жеђи по пустињским беспућима (иако су својим очима видели силу Божију и како се пред њима море поделило на два дела како би они побегли пред фараоновом војском). Дешавало се да су се чак кајали што су на пут и пошли – чинило им се да им је много боље било док су били робови јер је тада „макар било сигурно и безбедно“. Дакле, многи су поклекли…

Било је тренутака када километрима нису наилазили ни на какав извор и када је деловало да је то коначно неславан крај путовања и када су са последњим снагама поверења подизали своје молитвене вапаје Богу за заштиту. И тада је, по благослову Божијем, Мојсије ударио својим штапом у суву стену и из ње су потекли извори вода довољни за читав народ. Било је момената глади, па су упирали своје незадовољне и љуте погледе према Небу, јер им се чинило као да се Бог игра са њима. А благи Бог би и такве вапаје чуо и бринуо се о њима па су им долазила јата птица и са неба је падала мана (небески хлеб – наговештај Христа). Но, страх и паника и незадовољство су се опет појављивали чак и код тих људи који су једном показали такво поверење у Бога (пошавши у пустињу) и који су својим очима, не једном, видели Силу Божију.

Мислим да, ако нашу садашњу ситуацију упоредимо са том њиховом ситуацијом можемо да видимо, да није проблем у неизвесности тренутка у коме живимо него у нашем немању поверења у љубав и благост Божију. Ни времена од пре неколико година нису сасвим била ослобођена неизвесности – ни тада се са сигурношћу није могло гарантовати да ли ћемо сутрашњи дан дочекати живи или не. А и тада, и данас, је најзначајније поверити свој живот доброти Божијој, а Он нас неће препустити коначној пропасти (макар се и упокојили даће нам Царство Своје). Свети цар Давид је пре много хиљада година певао: „Бог нам је Уточиште и Сила, Помоћник у невољама које нас снађоше веома. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора“ (Пс 45, 1-30). Исто то и ми треба да певамо данас – Бог је наш помоћник ма и да се планине сурвавају у морске дубине…

                                                                 Вероучитељ Клаудија Милошевски

извор

Сви смо ми бар једном чули или изговорили израз „као лице са иконе“. О каквим се то лицима говори? Правилне црте и издужен облик лица; очи надахнуте, као да нису од овога света; мали нос; велико чело. То нас може изненадити- да ли су сви свеци личили једни на друге? Односно, да ли су заиста сви они имали такав „иконописани изглед“, упркос чињеници да су рођени у различитим породицама, различитим државама, да су припадали различитима расама?
Наравно да не. Свеци се по питању физичког изгледа у потпуности разликују, а њихова светост ни на који начин није повезана са одређеним типом изгледа. Чињеница је да лик свеца на икони није портрет, а сама икона није најверодостојнија фиксација физичке стварности. Иконописац види много даље од индивидуалних црта лица. Иако је сасвим могуће препознати црте стварног прототипа-неког свеца који је живео у прошлости-на икони, ми на икони не гледамо портрет овог човека, него, да се тако изразимо ПОРТРЕТ ЊЕГОВЕ ДУШЕ. Одсјај Светога Духа у његовим очима, искуство општења са Богом, љубав и самилост за друге људе, љубав према Христу.
Наравно да одређену улогу у свему томе има и стил иконописачке школе на основу кога је одређени светац иконописан. Избор боја и целокупног колорита иконе, начин на који се ствара икона, композиционе карактеристике - све има неку улогу. На иконама осликаним према једном предању, лице Спаситељево је тамно, узвишено и некако строго; у неком другом предању - блажих црта, пастелних сенки и неким прожимајућим светлом. Али, упркос разликама у стиловима, на свакој тој икони је управо Христос, онај једини који нас је искупио од наших грехова Својом смрћу на Крсту и Васкрсењем. У томе се састоји чудесност иконописања - оно није сликање портрета, већ уметност која се усуђује да портретише вечност, божанство.

АУТОР: Анатолиј Влежко

извор

Православни хришћанин сигурно је добро упознат са припремним молитвама за Свето Причешће. Ово молитвено правило веома је важно препоручује се пре учествовања у Бескрвној Жртви да бисмо били свеснији величине и светости Литургије, као и наше безвредности у светлости такве страшне Тајне. Кад се ово молитвено правило појавило и одакле потиче обичај такве молитвене припреме за Свето Причешће?
Преобраћање Римског царства у хришћанство
Од преобраћања Римског царства у хришћанство, богослужење се измешта из домова и малих цркава у базилике, да би хришћани могли стати у зграду и учествовати у Литургији. То је утицало на редослед божанских служби као и на време неопходно за припрему Светих Дарова у довољном износу. Додатно, само Свето Причешће изискивало је све више времена, што је утицало на то да су верници често постајали неспокојни. Древни животописац Свете Текле описује „двосмерно загушење током [Причешћа] Великих Тајни, када су се неки људи тек приближавали, други су већ одлазили, неки су опет долазили, а трећи су опет излазили, и сви су викали, гурали и свађали, тискајући се се једни уз друге и не дозвољавајући никоме да заузме своје место – а све ово, наравно, како би били први, који учествују у Светој Тајни“ (Живот и чуда Свете Текле. Чудо 33, 2). Црква се свугде суочила са овом ситуацијом и покушала је да уразуми своје собрање, које је у количини нагло порасло, али не и квалитативно. Свети Јован Златоусти, на пример, говорио је о о овој теми с пуним поштовањем у храму, у својим беседама. „Реци ми, зашто журиш? Зашто се гураш кад гледаш у заклано Јагње? Реци ми, кад би морао да гледаш ову Жртву целу ноћ, да ли би могао да је се заситиш? Издржао си цео дан, провео већину ноћу (постећи) -а сад у тренутку ока губиш и уништаваш такав подвиг? Мисли на Оног, који лежи на жртвенику, и мисли из ког је то разлога. Он је заклан за тебе, а ти, видећи Њега заклана, тако си нехатан“ (Преобраћање на Гробу и Крсту, 3). Многи Црквени оци подстицали су верујући народ, који је чекао да прими Свето Причешће да  не дозволи да им ум лута, већ да се у тишини моле. Тако су настале прве молитве пред Свето Причешће, које ми сад можемо видети у својим молитвеницима. Причасници су, такође, охрабривани да не напуштају цркву одмах већ да се у тишини захвале Богу, чекајући да се служба заврши. Прве, такве, молитве забележене су у Часослову и Молитвослову, али још нису постале обавезујуће.
Монашки обичај од 6. до 12. века
Обичај, у саборним црквама, да се изговарају посебне молитве док се чека Свето Причешће, биле су распрострањене у монашким круговима, нарочито у лаври Светога Саве Освећеног, због неких посебности у свом значају. На вечерње, на велике празнике и недељом, Лавра је била пуна људи, јер су монаси, који су проводили остатак године осамљени у својим келијама и палестински пустињаци морали да учествују у Литургији. Лавра је била манастир различитих народа, па је било намењено да се први део Литургије одржава у различитим црквама и на разним језицима, а да се нафора дели свима у саборном храму, да би сви учествовали у истој Евхаристији. 
„Нити је Иберијцима, ни Сиријцима, ни фрањевцима дозвољено да славе целу Литургију у својим црквама; већ кад се окупе овде, њима је дозвољено да поју из Часослова и Типика, као и да читају Посланице и Јеванђеље на сопственом језику; а онда да уђу у велики Храм и да са причесте са свом браћом Божанским и Чистим Животворним Тајнама“ (Михаило Желтов, Порекло Јерусалимског обичаја). Пролаз до саборног храма и дуго чекање на Свето Причешће било је испуњено посебним молитвама пред Свето Причешће. Први поменут, одређени скуп молитава, из Типикона је Светих отаца Саве Великог и Теодосија Антиохијског, који прописује да они који желе да се причесте морају ревносно изговарати прописани скуп молитава“ (Парпулов, Ка историји Византијских псалтира). Иако остаје нејасним  како је то изгледало, очигледно је да је то кратко, али не само једна или две молитве.
Студитски типикон
Први детаљан опис молитвеног правила пред Свето Причешће налазимо у Свеобухватном Типикону Никите Стифата из Студитског манастира, из друге половине 11.века. Монаху је дато упутство како да говори Трисвету молитву, уз Псалме 115 „Радујсја“, 116 „Љубим Господа“, 118 „ дајте Господу хвалу“и четири молитве током Херувимске песме. Уз возглас Светиње светима, он би читао Псалм 30 „Узвишаваћу те Господе“ и неку краћу молитву. Кад би се приближивао Путиру, морао је да прочита Псалм 23 „Господ је Пастир мој“ и ако би било много причасника, морао би опет да понавља Псалме 115, 116. и 118. Примивши Свето Причешће монах би, у свом срцу, рекао „Амин“  и прочитао молитву Светог Јована Златоустог - „Верујем Господе и исповедам“. Постојале су четири захвалне молитве на крају Литургије, и једна молитва после заједничког оброка. (Алексопул С, Молећи се молитвама: Јединствена дужност Светог Причешћа). Очигледно, скуп молитава пре Светог Причешћа био је кратак и непосредно се изговарао током Литургије. На крају, после ове кратке дужности, која је назначена Каноном Манастира Богородице Евергетидске, то је постала суштина каснијег молитвеног правила пред Свето Причешће. Канону је придодат овај скуп молитава у 13. и 14.веку, а број молитава се повећавао, тако да више није било могуће то читати током службе, а није било ни препоручљиво да се то чини током Литургије. Тако, у савременој пракси, све се молитве читају или пре Литургије или по деловима претходне вечери (канон као део Великог повечерја, псалми, тропари, и молитве које се читају пре службе ујутру). Појава три додатна канона, као дела молитвеног правила у припреми за Свето Причешће, захтева посебну пажњу, што нећемо обухватити овим чланком. 

Аутор:Јован Ничипорук

извор

Свети мученици Онисифор и Порфирије – ова два дивна мужа беху мучени за име Христово у време цара Диоклецијана. Оптужени због вере у Христа и изведени на суд, они неустрашиво исповедише да је Христос истинити Бог и Творац неба и земље. Због тога их бездушно тукоше по целоме телу и на разне начине страховито мучише. После тога их положише на усијане железне лесе, и тако пекоше; а славни мученици се у тим мукама радоваху и Бога благодараху, од кога им и дође помоћ, те лако подношаху муке. Видећи свете мученике где се радују и стоје изнад мука, свирепи мучитељи их везаше коњима бесним за репове, па тераху коње по трновитим, каменитим и брдовитим местима. Дуго вучени тако, светим мученицима се тела покидаше и распадоше, и они у тим мукама предадоше своје свете душе своме многожељеном Господу. Неки пак хришћани ноћу тајно покупише остатке светих тела њихових и чесно сахранише у месту званом Панкеан, где од њих биваху многа чудеса и исцељења, у славу Бога, дивног у светима Својим.[1]

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

НАПОМЕНА:
[1]Свети мученици Онисифор и Порфирије пострадали почетком четвртог столећа. Спомињу се понегде и 10. новембра, као и 16. (17) јула. Место Панкеан налазило се крај горе Пангеј у Македонији.

https://mitropolija.com/2025/11/21/spomen-svetih-mucenika-onisifora-i-porfirija/

Побожно празновати Сабор Светих ангела, Света црква је примила предањем богонадахнутих Отаца, одбацивши незнабожачко поштовање ангела, измишљено од јеретика и идолопоклоника. Јер још у Старом завету, када људи одступише од Бога, Саздатеља свога, почеше се клањати створењима Божијим и делима руку својих, правећи идоле по прилици видљиве твари, од онога што је горе на небу или доле на земљи (2 Мојс. 20, 4). Тада људи, сматрајући да сунце, месец и звезде имају душу живу, приношаху им жртве као боговима; исто тако приношаху жртве и ангелима као боговима. О томе се каже у књизи о Царевима: “кађаху Ваалу, сунцу и месецу и звездама и свој војсци небеској”, то јест ангелима, јер они и јесу небеска војска, као што је речено у Еванђељу; и уједанпут се појави с ангелом мноштво војника небеских (Лк. 2, 13). Такво неправилно поштовање ангела било је веома распрострањено у доба Светих апостола. Искорењујући такво неправилно поштовање ангела, Свети апостол Павле говори: “Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем ангела, упуштајући се у оно што није видно, и узалуд надимајући се умом тела свог, и не држећи се главе”, то јест Христа. Јер у то време беху неки јеретици, наизглед смирени, но охоло сматрајући да својим уздржљивим и чистим живљењем подражаваху ангеле. И они учаху да се ангелима чини исто поклоњење као и самоме Богу.

Потом се појавише други јеретици који проповедаху да су ангели творци видљиве твари и, као бестелесни, виши и вредноснији од Христа, Сина Божја; а за Архангела Михаила говораху да је бог Јевреја. Други пак, одавши се враџбинама и варајући људе, под именом ангела призивали су ђаволе, и служили им називајући их ангелима. Нарочито се такве јереси множаху у граду Колоси, који је припадао Лаодикијској митрополији, где многи тајно обављаху незнабожачко ангелопоклоњење, слично идолопоклоњењу. Такво идолопоклоничко поштовање ангела Лаодикијски помесни сабор Светих отаца прокле и предаде анатеми. А када такво неправилно поштовање ангела би осуђено и проклето, онда се озакони благочестиво и правилно поштовање и празновање Светих ангела као служитеља Божијих и хранитеља рода људског. И у том Колоском крају, у коме се раније тајно обављало незнабожачко и јеретичко обожавање ангела, поче се јавно вршити православно празновање Светих ангела, и стадоше се подизати прекрасни храмови Светим ангелима. Тако у Хони, над чудотворним извором, би подигнут велељепан и предиван храм у име Светог архистратига Михаила, јер се на том месту беше јавио Свети архистратиг Михаил Светом Архипу. У време пак Светог Силвестра папе римског и Светог Александра патријарха Александријског, на неколико година пред Први васељенски сабор, Никејски, би установљено да се празник Светог архистратига Михаила и осталих бестелесних сила Небеских празнује у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због девет чинова ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи “О небесној Јерархији”. Тих девет чинова деле се на три јерархије: највишу, средњу и најнижу; и у свакој од њих су по три чина.

Прву, највишу, и Пресветој Тројици најближу јерархију, сачињавају: Серафими, Херувими и Престоли. Ближе од свих Творцу и Саздатељу свом предстоје богољубиви шестокрилни Серафими, као што виде пророк Исаија који каже: Серафими стајаху око Њега, сваки их имаше шест крила (Ис. 6, 2). Они су пламенолики, као они који непосредно предстоје Ономе о коме се пише: Бог је наш огањ који спаљује; престо је Његов пламен огњени; слава Господња је као огањ који пламти. Предстојећи таквој слави, Серафими су огњелики, према реченоме: Он чини анђеле своје духове, и слуге своје пламен огњени. Они пламте пламеном љубављу к Богу, и друге распаљују таквом љубављу, што и само име њихово показује, јер на јеврејском језику серафим значи онај који пламти, или онај који запаљује.

После Серафима свевидцу Богу, који живи у светлости неприступној, предстоје у неизрецивој светлости богомудри многоочити Херувими, који јаче од других нижих чинова сијају свагда светлошћу богопознања и знања тајана Божијих и дубине премудрости Његове, сами просвећивани и друге просвећујући. Јер њихово име “херувим” на јеврејском језику значи: велико разумевање или изливање премудрости, пошто се преко херувима и другима шаље премудрост и даје просвећење очију разума за боговиђење и богопознање.

Затим – Седећем на престолу високу и издигнуту предстоје богоносни (како их назива Свети Дионисије Ареопагит) Престоли, јер на њима, као на разумним престолима (како то вели Свети Максим Исповедник) Бог разумно почива. А они се називају богоносни, не по бићу него по благодати и по своме служењу, док се тело Исуса Христа, – како то пише Свети Василије Велики, – назива богоносним по бићу, пошто је Ипостасно сједињено нераздељиво са самим Богом Логосом. Међутим, Престоли се називају богоносни не по бићу него по благодати даној им за такво њихово служење, као они који тајанствено и недокучиво носе у себи Бога. Почивајући на њима на неисказан начин, Бог обавља Свој праведни суд, по речима Давида: Сео си на престо, изричући правду (Псал. 9, 5). Због тога се преко њих првенствено пројављује правосуђе Божије: они служе правосуђу Божију, прослављају га и изливају силу правосуђа на престоле земних судија, помажући царевима и владарима да изричу праведни суд.

У средњој јерархији такође постоје три чина Светих ангела: Господства, Силе и Власти. Господства се називају тако зато што они господствују над осталим, нижим од њих ангелима, a сами су слободни. Одбацивши, како вели Свети Дионисије Ареопагит, робовски страх, они добровољно и с радошћу служе Господу непрестано. Такође, они изливају силу благоразумнога господарења и мудрога управљања властима на земљи од Бога постављеним, да би оне добро управљале над повереним им областима. Затим они уче владати осећањима, смиривати у себи непристојне жеље и страсти, потчињавати тело духу, господарити над вољом својом, и стајати изнад сваког искушења.

Силе, испуњујући се снаге, испуњују вољу Свевишњег и Свемогућег Господа свог, крепког и силног, извршујући је одмах с лакоћом. Они чине и превелика чудеса, и ту чудотворну благодат изливају на угоднике Божије, достојне те благодати, да би могли чинити чудеса, исцељивати сваку болест, и предсказивати будућност. Свете Силе помажу и људима који се труде и оптерећени су ношењем каквог било послушања, наложеног на њих. – чиме и објашњавају своје име: “Силе”, – и носе слабости слабих. Оне такође укрепљују сваког човека у трпљењу, да не малаксава у невољама, него да крепким духом и јуначки подноси све што га сналази, за све смирено благодарећи Бога, који све устројава на корист нашу.

Власти се тако називају зато што имају власт над ђаволима: да укроћују демонску власт, да одбијају искушења која ђаволи приређују људима, и да не допуштају ђаволима да нашкоде ма коме онолико колико би они хтели. Власти још учвршћују добре подвижнике у духовним подвизима и трудовима, штитећи их да не би били лишени духовног царства. Онима пак који се боре са страстима и пожудама Власти помажу да одгоне рђаве помисли и вражије нападаје, и да побеђују ђавола.

У најнижој јерархији такође постоје три чина: Начала, Архангели и Ангели. Начала се називају зато што началствују, старешинују над нижим ангелима, упућујући ове на испуњавање божанских наређења. Њима је такође поверено управљање васељеном, и чување свих царстава и кнежевина, земаља и свих народа, племена и језика, јер свако царство, племе и народ има као свог посебног чувара и управитеља једног ангела из овог небеског чина који се назива Начала. Служење овога ангелскога чина, по објашњењу Светог Григорија Двојеслова, састоји се и у томе: да поучавају људе одавати свакоме старешини поштовање које приличи његовом звању. Исто тако ангели овога чина изводе достојне људе на разне важне положаје, и подучавају их да не ступају на положаје из себичних разлога, из користољубља и славољубља, него ради служења Богу, и ради распрострањења и умножења свете славе Његове, и ради користи ближњих, служећи општим потребама свих својих потчињених.

Архангелима се називају велики благовесници, који благовесте велико и преславно. Њихово се служење, као што каже велики Дионисије Ареопагит, састоји у овоме: пророштва откривати; просвећење, познавање и разумевање воље Божије, које добијају од виших чинова, саопштавати нижим чиновима, a преко њих људима. Свети пак Григорије Двојеслов вели да Архангели укрепљују у људима свету веру, просвећујући им ум светлошћу познања светог Еванђеља и откривајући им тајне благочестиве вере.

Ангели су у небеској јерархији од свих чинова нижи и људима најближи. Они јављају људима мање тајне и намере Божије, и поучавају људе да врлински и праведно живе по Богу. А придодани су они да чувају свакога од нас верујућих: врлинасте придржавају да не падну, пале подижу, и никада нас не остављају, макар и сагрешили, јер су свагда готови помагати нам, само ако ми сами пожелимо.

Међутим, и сви виши небески чинови називају се заједничким именом: ангели. Премда они по своме положају и по даној им од Бога благодати имају разне називе, као: серафими, херувими, престоли и остали чинови, ипак сви они имају заједнички назив: ангели, пошто је назив ангео назив не природе него службе. Јер сви су они ангели, пошто сви служе Божјем наређењу, као што стоји написано: Нису ли сви службени духови који се шаљу на службу? (Јевр. 1, 14). Њихове пак службе су различне и неподједнаке, и сваки чин има своју посебну службу, јер Премудри Саздатељ не открива свима у истој мери тајне Своје намере, него посредно, преко виших чинова просвећује ниже, откривајући им Своју свету вољу и наређујући им да је испуњују, као што се то јасно види из књиге пророка Захарије. Тамо се говори како ангела после разговора с пророком сусреће други ангео и наређује му да поново иде к пророку и обавести га о ономе што ће задесити Јерусалим: Гле, ангео који говораше са мном изиде, и други ангео наиђе му у сусрет, и рече му: Трчи, и реци оном младићу, (то јест пророку Захарији): Јерусалим ће се населити по селима ради мноштва људи, и ја ћу му, говори Господ, бити зид огњен унаоколо (Зах. 2, 3.4.5). – Објашњавајући то, Свети Григорије Двојеслов вели: Када један ангео говори другоме: “Трчи, и реци оном младићу”, нема сумње да ангели шаљу једни друге: мањи се шаљу, а већи их шаљу. – Тако исто и код пророка Данила налазимо где ангео наређује другом ангелу да пророку протумачи виђење (Дан. 8, 16). Отуда је јасно, да ангели виших чинова откривају божанску вољу и намере Творца свога ангелима нижих чинова, просвећују их, и шаљу људима.

Православна Црква на земљи, требајући помоћ Светих ангела, празнује Сабор свих девет чинова Светих ангела нарочитим мољењем, као што треба, у осми дан месеца новембра, то јест деветога месеца, јер ће се свих девет чинова ангелских сабрати у дан Страшнога суда Господњег. А овај дан божанствени учитељи Цркве називају осмим даном, када дође Син Човечији (= Син Божији = Судија праведни) у слави Својој и сви Свети ангели с њим (Мт. 25, 31). И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним, и сабраће избране његове од четири ветра (Мт. 24, 31), то јест од истока, запада, севера и југа. – О, да би тада и нас, који чесно празнујемо Сабор њихов, сабрали к лику избраника Божијих!

За челника и војводу свих ових девет чинова ангелских постављен је од Бога Свети архистратиг Михаил, као верни служитељ Божји. Он у време Сатаниног пагубног пада у гордост, и његовог одступљења од Бога и строваљења у бездан, сабравши све чинове и војске ангелске, громогласно ускликну: Пазимо! Стојмо смерно пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причасници Божанске светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница и разби се на земљи!

Говорећи тако свему Сабору ангела, он, стојећи на првом месту, поче са Серафимима и Херувимима и са свима небеским чиновима славити Пресвету, Једносушну и Нераздељиву Тројицу, Једнога Бога, сложно певајући торжествену песму: Свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!

Такво уједињење Светих ангела доби назив Сабор ангела, јер они удружено, једнодушно и једногласно славе Оца и Сина и Светога Духа, – Свету Тројицу, којој и од нас иловачних нека је слава вавек. Амин.

Молитва Светом архангелу Михаилу

Сав си огањ и ревност, Свети архистратиже Михаиле, зато V те молимо: учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковођу све небеске и земаљске војске Христове. Чудесни Господ Христос начинио је једну Цркву од анђела и људи, да бисмо се ми људи, који тајанствено престављамо херувиме на земљи, угледали на Свету небеску браћу нашу, на чијем челу сгојиш ти, лучезарни и дивни Архистратиже Михаиле. Ти си на небу победио свезлог Сатану, и збацио га с неба на дно пакла, – помажи и нама увек, молимо те, свемоћни Архангеле, да и ми свепобедном силом твојом побеђујемо свелукавог Сатану, који нас са свих страна напада и искушава кроз безбожне људе, кроз нечисте помисли, кроз земаљске сласти, кроз опојне страсти.

Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоангеле Божји, молимо те свесвети, молимо те свечисти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем престављамо херувиме на земљи. He остави нас у отровном блату наших сластољубивих земаљских жеља, него нас подигни у небеске анђелске висине и оспособи нас да анђелски свето и чисто поживимо док смо у телу на земљи. Милостиво погледај на нас, Свепобедни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ђаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ђавола. Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом својом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења нашег, вере наше, душе наше.

Свепобедни војводо Небеских сила, ти си очистио небо од Сатане и црних анђела његових, – очисти и душе наше од свакога греха, јер греси наши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске, прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђелски чисте и анђелски бесмртне. Без твоје свепобедне помоћи, Небески војсковођо, ми лако постајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нас у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предводећи нас у свакој борби за Душу нашу, за спасење наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким грехом и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражијом, ако нам ти не притекнеш у помоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима биткама за душу нашу и спасење наше и вечност нашу; а без тебе – ми беспомоћно посрћемо из пораза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао. Зато буди увек с нама, и не напуштај нас због грехова наших и смрада нашег, него, љубећи нас божанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миомиром еванђелских врлина. Ево, душе своје предајемо Теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство небеско, да бисмо заједно с тобом, вечито славили свемилостивог Спаса нашег – преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Оца, и свеблагог Духа Утешитеља, коме слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житија Светих – архимандрит Јустин (Поповић)

Извор: Светосавље

Сабор Светог архангела Михаила – видео

Доктор Ранко Рајовић је један од највећих стручњака у нашем региону када је у питању рани развој дечје интелигенције. Члан је Менсе и Већа за даровиту децу. Креирао је и НТЦ програм за едукацију родитеља и учитеља који се спроводи у 17 земаља Европе. Доктор Рајовић за Б92 говори о факторима који утичу на развој интелигенције код деце, грешкама које родитељи праве при одгајању детета, функционалном знању и утицају савремених технологија на срећу деце.

Које грешке најчешће праве родитељи при одгајању деце?

После скоро 20 година рада у овој области, могу да групишем грешке у неколико категорија. То је када родитељи себи олакшавају и смањују обавезе око детета и решавају проблем досаде свом детету, а да не знају да је досада важан фактор развоја. Посебна група грешака је презаштићивање.

Разумем родитеље који имају пуно обавеза и онда гледају да себи мало олакшају неке ствари, али морају да знају да то може да оштети развој детета.

Дешава се да родитељи гурају дете у колицима до друге, треће или чак четврте године живота. Када их питам зашто то раде, обично добијам одговор “Лакше нам је”.

Друго, дају мекану, пасирану храну до друге или треће године и одговор је исти – “Лакше нам је”.

Такође, рецимо, родитељи по подне желе мало да се одморе. Дошли су коначно кући после осмочасовног радног времена, довели дете из вртића, а дете им скаче по глави, по столовима, столицама. Хоће да иде у парк или на игралиште. Онда некако најлакше решење јесте укључитити ТВ, где дете проналази нешто интересантно и што му окупира пажњу.

Међутим, важно је да родитељи разумеју шта се детету дешава у глави када има проблем досаде (више о томе: Дечји сат другачије куца)

Досада је непријатно стање и дете тражи да му родитељи помогну. Пре 20 и више година дете је само решавало проблем досаде тако што иде на игралиште или у парк, проналази вршњаке и игра се. Данас су ту родитељи који помажу детету да савлада проблем досаде тако што их анимирају, купују видео-игрице или играчке које дете пожели, или му организују пет различитих активности. Тако дете нема времена да завири у свој свет, да истражује, да решава проблем досаде, а оно чак и не зна шта значи реч “досада”.

Често истичете да је презаштићивање велика препрека за развој детета. Зашто је важно да се родитељи не понашају тако?

Ми смо биолошка бића и развијамо се у интеракцији са природом и морамо да будемо изложени окружењу. Дете мора да трчи, да прескаче, можда и да падне и изгули колена и лактове. То је зато што се дете у том процесу развија и повезује моторичке и мисаоне процесе.

Имам пример када су у једној школи у Сомбору родитељи петицијом тражили да се укине крос, јер дете када трчи кроз шуму може да запне за корен дрвета, да падне или да стане на неку неравнину и да угане ногу, да доживи неку тежу повреду, па да ће родитељи да туже школу уколико дође до повређивања.

Позвали су ме из школе, одржао сам предавање родитељима, тако да су већ сутра повукли петицију.

Генерације двадесетог века одрасле су уз, углавном, строже режиме васпитања, док се данашњи родитељи критикују да су превше благи. Шта је златна средина?

Тражење границе презаштићивања и строгог васпитања је заправо мудрост родитељства. Дете мора да има јасне границе које постављају родитељи. Природно је да дете покушава да пређе преко те границе, али граница је ту, па ћемо лако вратити дете. Уколико родитељи не поставе границу и дозволе детету да ради шта хоће, онда улазимо у проблем, јер дете себи не може да одреди границу. Ако ово знамо, онда уз пуно љубави и стрпљења нећемо да погрешимо.

Општа навика родитеља, чија деца одрастају уз паметне технологије, јесте да им дају телефон или таблет у руке када немају времена или начина да их анимирају. Како савремена технологија утиче на развој деце?

Нове технологије су корисне, али родитељи морају да знају да могу бити штетне ако их дете пуно користи.

Штетност је у томе што дете губи осећај времена, па може да игра и по 20-30 минута, има случајева да дете игра игрице и по два или три сата. Уз губитак осећаја за време ии недостатка досаде, дете прима преко видео-игрица стотине импулса и сваки успешно урађен задатак у видео-игрици испуњава га срећом. Онда наставља даље са игром пуно узбуђења и ишчекивања, па опет пређе нови ниво и опет је срећно. То прелази у навику и нико више не може да замени видео-игрицу.

Тада родитељи покушавају да извуку дете из тог зачараног круга. Зато је важно да се у старту дефнишу границе и да се држи тог договора.

Насупрот ранијим истраживањима, појавила су се нова која тврде да за развој интелигенције није важна само генетика, већ и окружење детета. Ви кажете да је генетика важна 100 посто, а окружење скоро 100 посто. Шта је још значајно за развој интелигенције и да ли пропуштено може да се надокнади?

Уз генетику и окружење, важна је исхрана трудне жене, као и мајке која доји бебу.

Исто тако значајна је и храна коју дајемо детету. Генетику не можемо да мењамо, али зато окружење и исхрану морамо да уважавамо.

Познато је да је формирање мозга најинтензивније током трудноће и у првим годинама живота детета. Професор Лајтман са Харварда чак и тврди да су људи фетуси до треће године, јер мозак још није завршио развој.

Зато је најважнији период за развој мозга управо тај - трудноћа и првих неколико година живота. Важно је да исхрана буде мешовита, са што мање индустријски прерађене хране. О томе се пуно тога зна и пише, али један олигоелемент је изузетно важан за повезивање неурона, а њега нема довољно у исхрани. То је јод. Управо због мањка јода у исхрани, уведена је јодизација соли, али познато је да труднице, као и мала деца не могу да уносе пуно соли.

Зато је важно да се извор јода проналази у намирницама (морски производи, јаја, млечни произоводи...), а не у соли.

Поједине намирнице могу да блокирају унос јода у организам (кељ, карфиол, кикирики и поједини лекови), па је најбоље да се јод уноси кроз минералне воде које садрже природно растворени јод.

Боље је да о томе родитељи воде рачуна док је дете мало јер се касније неке ствари не могу поправити.

Управо за родитеље сам написао књигу “IQ детета - брига родитеља”, да науче шта је корисно, а шта штетно за развој детета у првим годинама живота.

Критиковали сте начин на који је конципирано образовање у земљама бивше Југославије. Навели сте да је наш регион међу слабијима у Европи на скали Међународног програма провере ученичких постигнућа, а то је тако јер ђаци имају слабо функционално знање. Оно је уско у вези са активностима детета, па како те активности треба да изгледају?

Оно што критикујем је недостатак неуронаука у педагогоји, јер сматрам да морамо да уводимо савременије методе и да помогнемо деци.

То значи да прво едукујемо родитеље и да их научимо које су активности добре, а које штетне за развој детета, па тек онда да научимо васпитаче и на крају учитеље.

Родитељи су често збуњени. Појављује се читава једна индустрија која нуди решење родитељима. Нуде се “проверене” методе, а нико не зна ко је то проверио, ни који је то научни часопис објавио.

Родитељи, збуњени, воде дете на две-три различите активности, а да притом, не знају шта да очекују, какав ће бити резултат, да ли је то корисно или није за дете. Нека увек добро размисле шта је корисно, шта дете воли, да ли дете радо иде на ту активност или одбија да иде.

Када родитељи ураде свој део посла, онда дете прелази у школу, па морамо да уводимо нове методе, како бисмо развили функционално знање, тј. да оспособимо дете да повезује научене информације.

Функционално знање је важно за будућност, јер већ данас можемо да видимо да пуно занимања која су међу најтраженијима нису ни постојала поре 10 година. То значи да је прироритет сваке државе да развија функционално знање и да учимо децу да повезују информације које су научили, јер од тога зависи и њихова будућност.

Често говорим да дете већ са три године, када научи свој језик (што је најтеже што ћемо научити у животу), може да ради и неке комплексније ствари кроз игру и тако активира неке мисаоне процесе и способности које му остају цео живот. Ако пропусти тај период, онда неће да развије биолошке потенцијале у пуном обиму.

Гледајте да дете буде спретно и окретно, причајте му одмалена приче, читајте им књиге, проводите пуно времена у природи, нека ходају боси кад год то могу, нека науче неке вештине (да саде цвеће, да шију, да пецају, да знају да закрпе гуму на бициклу) и постављајте им питања за размишљање.

извор

Једна од најузвишенијих хришћанских врлина којом се човек може украсити јесте захвалност односно благодарност. Погледајте како реч ,,благодарити“ суштински говори о темељу нашег благостања. Благодарити значи ,,благом даривати““. Али тај акт, улагање минималног труда у том правцу, у наше време, постао је права немогућа мисија, јер је човек 21. века у мањој или већој мери инфициран егоизмом, похлепом и завишћу. Ипак, да бисмо пронашли нове путеве (или открили старе и заборављене) који воде обнављању и продубљивању како нашег личног живота, тако и на ширем плану, људског живота уопште, морамо се научити  захвалности и на њој градити, на њој узрастати.

Шта је то захвалност? ,,То је одговор живог, љубећег срца на доброчинство које му је учињено. Оно на љубав одговара љубављу, радошћу на доброту, зрачењем на светлост и топлину, верним служењем на даровану благодат“, пише Иљин. Захвалност нема потребу за вербалним изјавама, и понекад је боље да је човек доживљава и испољава ћутке. Захвалност није ни просто признање туђег доброчинства, јер се озлојeђено срце на такво доброчинство може наћи увређено и понижено. Права захвалност је радост и љубав, и потреба да се на добро одговори добрим.

Свети старац Пајсије је говорио о чудесној моћи захвалности како је неки монах неког послеподнева кренуо на врх неке планине да прочита Вечерњу службу. Идући путем наишао је на белу печурку и заблагодарио је Богу што је пронашао такву реткост. Намеравао је да је при повратку убере и припреми за вечеру. Али у повратку наиђе само на половину печурке. ,,Вероватну је нека животиња згазила. Очигледно ми је ова половина довољна.“ Убере је и заблагодари Богу на тој половини. Мало даље на путу нађе још једну половину печурке, али када се сагнуо да је убере види да је потпуно згњечена. ,,Можда је отровна. Хвала Богу што ме је сачувао од тровања. Када је стигао у колибу припреми ону своју прву половину печурке за вечеру заблагодари на тако укусном оброку. Следећег јутра када је изашао из своје колибе, угледао је невероватан призор! Свуда наоколо израсле су прелепе печурке. Ето, овај монах је био захвалан на свему – и на целој печурци и на доброј половини печурке и напослетку на мноштву печурака. Бог нас увек обилно дарује и својом љубављу увек делује на наше добро.

Пример и узор благодарности управо је сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који у тренутку када му се приближава час страдања благодари Богу и Оцу свом на том часу. Благодари на томе што ће се речи Његове животворне и спасоносне проширити по целом свету и што ће милиони људи бити удостојени сједињења с њим у Светој Тајни Причешћа. И у свим епохама по читавом свету до данас хришћани благодаре Богу, Створитељу света. Особито су му први хришћани приносили благодарност на дару живота који су добили. Свакодневно, спремни на страдање они нису роптали на Бога већ су му веровали. Разлог за то не лежи у њиховој лаковерности већ у дубоком поверењу у Онога за кога су знали да је победио последњег непријатеља – смрт. У односу на то сазнање све друго било је споредно.

Имајући наду на живот вечни са Богом и ближњима, можемо рећи да је дужност сваког православног хришћанина да благодари на добрима која му се дешавају у овом животу. Па чак и када приметимо да ствари не иду у смеру повољном по нас, то не сме да буде препрека нашем благодарењу и нашој радости јер увек је ту Онај ко нас воли и не напушта.

,,На свему благодарите“, каже апостол Павле. Покушајте да поставите себи за правило да непрестано на свему – и добром и лошем, и лепом и ружном – баш као у горњој причи будете захвални. Такав труд посебно одгони из душе суморне мисли, а кад наиђу ти црни облаци и почну да нам трују срце, захвалност би требало да се изражава што једноставније, са великом пажњом и учестало све док у срцу не осетимо бар дашак спокоја. Такво благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху и на послетку радост.

Свети Оци нам саветују да је у свему овом лако успети уколико уз себе будемо имали уздарје које нас непрестано упућује на радост, уколико протерамо телесно неспокојство и саберемо душевне силе, уколико превазиђемо тренутне утиске и управимо мисао ка надању у вечна и непролазна добра. Јер, како каже Свети Владика Николај ,,најблагодарнији човек је најближи савршенству.“

Приредио: Ђакон Михајло Живковић,

на основу књиге Срце ми чисто саздај Боже

Извор: Ибарске Новости

Стуб од светлости јавио се над кућом, где се он родно. Из свог села Магнезије отишао у Јерусалим на поклоњење светињама, и тамо се замонашио у манастиру св. Саве Освештаног. После 10 година настанио се на гори Галасијској, и подвизавао се на столпу као столпник: Чудотворац за живота и по смрти. Велико уважење према њему имао цар Константин Мономах. У старости преселио се Лазар свети у вечност, крајем XI столећа.

**

СПОМЕН ПРЕПОБОДНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАЗАРА ГАЛИСИЈСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Лазар рођен је (967.) у Малој Азији у једном селу близу града Магнезије.[8] Родитељи су му се звали Никита и Ирина; обоје беху благородни, побожни и пуни врлине. Пред само његово рођење Бог нарочитим чудом унапред објави какав ће он бити светилник свету; родитељски дом његов обасја и испуни тако велика божанска светлост с неба, да се све сакупљене жене поплашише, и разбежаше, и једино остаде његова мајка. A детенце чим се роди, стаде на ноге, и окренуто Истоку помоли се Богу са ручицама сложеним на грудима. Тиме Бог предсказа будућност чистоту и пријемчивост његове душе за божанска обасјања. Када Лазару би пет година родитељи га дадоше да се учи књизи, и он ускоро превазиђе у учењу сву другу децу. Још као дете Лазар се одликоваше безазленошћу, кротошћу, смиреношћу, жалостивошћу и љубављу према сиротињи. Сврх свега он имађаше велику преданост и ревност за црквена богослужења и молитве.
Побожан и образован, Лазар у цвету младости горећи божанском љубављу отпутова у Јерусалим ради поклоњења тамошњим светињама. И пошто се поклони животворном гробу Господњем и осталим светињама, он ступи у манастир светог Саве Освећеног, и замонаши се. Ту он проведе десет година у монашким подвизима; и послушношћу и осталим врлинама превазиђе сву братију, и због тога би посвећен за презвитера од тадашњег патријарха Јерусалимског.
Пошто преподобном Лазару душа беше веома жељна усамљеничког молитвеног тиховања, он у току Велике Четрдесетнице изиђе из манастира и отиде на једну гору, не узевши са собом ништа осим тела свог. И храњаше се тамо пустињским зељем, и пијаше помало воде, тек да би се одржао у животу и обављао своја свуноћна стајања и бдења. Ходећи пак једном по шуми, он чу божански глас који га трипут позва по имену говорећи му: Лазаре, Лазаре, Лазаре, треба да се вратиш у своје отачаство. - Ово он исприча другим испосницима, и сви му саветоваше да се врати у своје отачаство. И он крену. Али лукави ђаво му прављаше разне сметње на путу, јављајући му се у виду разних привиђења и страшилишта. Но свети подвижник помоћу Божјом развеја све привиде његове и замке. У отачаству свом он се, и не хотећи, срете са својом мајком, али не остаде са њом. Жудећи за пустињским животом, преподобни Лазар се попе на тамошњу пусту и непроходну гору, Галисију, недалеко од Ефеса.
На гори Галисији преподобни доживе многа искушења и узнемирења од демона. Једном пак када у поноћи беше на молитви он виде огњени стуб који се протезао од земље до неба и мноштво Анђела који дивно певаху: "Нека васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови!" - Светитељ то прими као упут с неба, и сагради на том месту храм Васкрсења Христова, уз помоћ Византијског цара Константина Мономаха.[9] С Десне пак стране храма он начини столп без крова, и подвизаваше се на њему имајући небо као кров; а од хране узимаше помало хлеба и воде, и то једанпут недељно. И не само тиме блажени изнураваше себе, него и веригама опасан беше, и трпљаше многе друге муке столпничког живота: зими хладноћу, лети жегу. Али све то он подношаше помаган, чуван и штићен Пресветом Богородицом. Бог му зато даде благодат чудотворства и пророштва, те се к њему стадоше стицати побожни људи, да их он руководи у духовном животу. И многи се одрицаху света и постајаху монаси, радосно се потчињавајући њему као учитељу и пастиру.
Удостојен пророчкога дара због савршенства у врлинама, он провиђаше многе будуће ствари. Он унапред сазнаде и дан своје кончине. Но његови ученици и деца по Богу са сузама га најусрдније молише да он ради њихових душа и њиховог спасења измоли себи од Бога продужење живота још за петнаест година. И он се замоли Пресветој Богородици да му продужи живот за петнаест година. И молитва му би услишена. И умножише се ученици његови: и беше их преко девет стотина. А кад прође петнаест година, и светитељу би седамдесет две године, он се у миру упокоји и отиде ка Господу. И као што Господ чудом прослави његово рођење, тако исто чудом прослави његову смрт: божанска светлост с неба обасја светитељев столп и споља и изнутра, те по тој светлости познаше и ученици његови и испосници по горама и пећинама да се свети угодник Божји Лазар преставио.
Но пошто братија много плакаху и нарицаху над својим светим оцем и учитељем што им није оставио писмено завештање, бездахни и мртви светитељ устаде, извуче испод пазуха свој тестамент, предаде им га, па опет леже и издахну, Али како тестамент не беше потписан, то братија поново молише светитеља да и потпис свој стави, и он опет оживе и стави свој потпис, па леже и коначно усну у Господу. После тога светитељ би чесно погребен у столпу, и Господ га и после смрти прослави многим чудесним исцељењима, која бивају од светих моштију његових, у славу истинитог Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

(Oхридски Пролог)

Отачаство Светог Јерона беше Друга Кападокија. Роди се он у граду Тиани од благочестиве и богобојажљиве мајке Стратонике. У то време цароваху незнабожни цареви Диоклецијан и Максимијан, који беху ревносни поклоници идола и гонитељи хришћана. Када њима дође до ушију да су житељи Јерменије и Кападокије, упркос.царском наређењу, одбили да се поклоне идолима, они се дуго саветоваше о томе, па изабраше два лукава, сурова и верна идолопоклоника, Агриколаја и Лисија. Агриколаја упутише у Јерменију, а Лисија у Кападокију, издавши им два наређења: прво, да предају на смрт хришћане који не пристану поклонити се идолима; и друго, да попишу у војску снажне људе и младиће, способне за војну службу.

Стигавши у Кападокију, Лисије стаде марљиво тражити људе погодне за војску. При том њега обавестише и о Јерону, као човеку здравом, снажном и веома храбром. Лисије одмах посла по њега војнике. Војници не затекоше Јерона код куће, јер беше на раду у пољу. Војници одоше к њему са намером да га поведу к Лисију. Али он, дознавши да хоће да га узму у војску, одби да иде с њима, сматрајући да је за хришћанина штетно живети заједно са идолопоклоницима и војниковати с њима. Али војници хтедоше да га силом воде. Јерон се разљути, дохвати дрво што му беше под руком и поче тући војнике; и показа се толико јачи од њих, да му се ниједан не могаше одупрети, него се сви дадоше у бекство; а он их гоњаше као лав јариће. Најзад се разјурени војници опет прикупише на једно место. И стиђаху се свога слабићства, што не беху у стању савладати једнога човека, него бише побеђени од њега. А бојаху се они да се врате празних руку ономе који их је послао, и говораху међу собом: Ако се без Јерона вратимо, онда ће нас не само сви исмејати што један човек победи нас толике војнике, него ћемо и страховито бити кажњени за наш кукавичлук. – Због тога они послаше и позваше себи у помоћ много својих другова војника, па по други пут кренуше на Јерона у још већем броју. А Јерон, сазнавши за то, сабра дружину од осамнаест људи, побожних хришћана, па уђе с њима у оближњу пећину, и отуда одбијаше нападе незнабожаца који га беху опколили. Војници онда послаше и обавестише кнеза да се Јерон са другим хришћанима затворио у пећини, и они не могу да га ухвате. Кнез им одмах посла у помоћ још врло много војника. Али ни тада не могаху ништа учинити, јер бојећи се Јерона нико се не усуђиваше да се приближи улазу пећине. Тада им кнез посла једнога пријатеља Јероновог Киријака. Дошавши к војницима, Киријак им саветова да се уклоне од пећине, јер Јерона, – говораше Киријак војницима, – могуће је ухватити не силом него кротошћу и благим саветом. – Када се војници уклонише од пећине, Киријак уђе к Јерону и саветова му да се не противи кнезу него да иде и упише се у војну службу. Мирним разговором својим он укроти гнев Јеронов, изведе га из пећине и одведе у његову кућу к матери његовој, старој и слепој удовици. А она, дознавши да ће сина њеног Јерона одвести кнезу, стаде громко плакати за њим, називајући га ослонцем старости своје и светлошћу слепих очију својих, и кукаше што је лишавају једине утехе у тужном удовиштву њеном и слепилу. Међутим војници, окруживши Јерона, примораваху га да пође с њима. А он, опростивши се са плачућом мајком својом, и са суседима и знанцима који се тамо беху слегли, узе са собом рођака евог Виктрра и пође са војницима у град Мелитину. Пођоше за њим и два блиска сродника његова, Матронијан и Антоније, и други једноверни пријатељи његови. Али сунце зађе и смркну се пре но што путници стигоше у Мелитину, зато они и заноћише на месту где их затече ноћ. Те ноћи блаженом Јерону јави се неко у белом оделу и рече му благо и с пуно љубави: „Ево, Јероне, јављам ти спасење: ти идеш правим путем, јер ћеш се борити не за цара земаљског и војевати не за пролазну славу, него ћеш за Цара небеског подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега част и славу“.

Рекавши то, Јављени испуни Јероново срце неисказаном радошћу, и отиде. А Јерон, уставши радостан, рече пријатељима и сродницима што беху с њим: Дознавши тајну Божјег благовољења према мени, и сада већ с весељем хитам на предстојећи ми пут. Једно је само истинско благо, једно истинско наслеђе, једно само истинско богатство: благо, наслеђе и богатство, који су сакривени на небесима; а сва земаљска блага ништа не користе онима који их наслеђују: Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди?“ (Мт. 16, 26). За мене ништа није драгоценије од душе, и ништа боље. Доста сам времена живота свог страћио у сујети, сада идем к Богу. Само ме једино узнемирује: туга моја мајке, престареле и немоћне удовице, лишене светлости очију, нема помоћника и заштитника. Али пошто идем да умрем за Христа мог, ја Њему, Оцу сиротана и удовица, поверавам мајку своју.

Говорећи то, Јерон заплака због мајке своје, и крену на пут. А када стигоше у Мелитину, Јерон и са њим тридесет три хришћана бише затворени у тамници. И овако им свети Јерон говораше: Пријатељи и браћо, послушајте савет мој, који вам може користити не у овом животу него у будућем. Јер сви који се Бога боје ишту не земаљска привремена, већ вечна блага. Ви чусте да ће незнабожни кнез сутра принети жртве лажним боговима незнабожачким, па ће и нас присиљавати да то исто урадимо. Али ми, немојмо се покорити његовом наређењу, и немојмо се поклонити идолима, нити им принети жртве. Боље је принесимо жртву хвале истинитом Богу нашем, и узнесимо My молитве наше, да би Он, услишавши мољења душа наших, подарио нама силу да чврсто и јуначки поднесемо муке и удостојимо се блажене кончине.

Када ово изговори свети Јерон, сви једнодушно одговорише: Речи твоје слатке су нам као мед! Јер нам саветујеш оно што је истински корисно и спасоносно за нас; и сви ми више волимо умрети за Христа Бога нашег, неголи, поклонити се идолима, живети у сујети.

О овој одлуци светих сужања тамнички стражари известише кнеза Лисија. А он сутрадан седе на судишту, и сав бесан од гњева нареди да сужње доведу из тамнице преда њ на суд. И љутито их упита: Који вас ђаво наведе на бескрајно безумље, те устајете противу толике власти, и презирете царска наређења, и не поклањате се великим боговима? – Светитељи одговорише: Ми бисмо заиста били безумни и играчка демона, када бисмо част која припада Богу одавали дрвеним и каменим направама руку људских. Међутим, ми смо сада премудри, јер се клањамо Творцу свега, који је небо и земљу створио речју Својом и извео их из небића у биће духом уста Својих.

У то време један од присутних на суду показа руком кнезу Лисију на блаженог Јерона и рече: Ето тај се противио војницима које си ти био послао, кнеже, и све што си чуо он је урадио. – Лисије погледа на Јерона и упита га: Одакле си ти? – И када блажени Јерон каза одакле је, кнез га опет упита: Јеси ли се ти противио царским наређењима, уздајући се у своју снагу, и избио моје војнике послане по тебе? – Храбри Јерон одговори смело: Да, ја! Зар да не мрзим на оне који мрзе на Господа мога, и да се не гадим на оне који устају на Њега? Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми. Због тога сам их био и гонио, као плашљиве зечеве. – Чувши ове речи Лисије се разгњеви, и прелазећи преко храбрости Јеронове, он га као непокорна изгрди и рече: Безумље твоје навело те је на такву дрскост, да ти царску власт послушао ниси, и нашој се наредби покорио ниси, и наше си посланике избио. Због тога наређујем: до самог лакта одсећи твоју погану руку, која је послушала безумну главу. – И одмах би светоме Јерону одсечена десна рука; а остале свете мученике, по мучитељевом наређењу, дуго без милости тукоше.

После тога их опет све у тамницу вргоше; и они узнесоше благодарност Богу што их удостоји да претрпе такве муке за име Његово. Али један од њих, горепоменути Виктор, рођак светога Јерона, изнеможе од поднесених батина и страховито се уплаши од већих које га могу снаћи. Зато кришом позва к себи чиновника који је водио записник о ухваћеним и мученим хришћанима, и понизно га моли да избрише његово име из књиге сужања који страдају за Христа, и да га пусти из тамнице. А за то му обећа дати један свој спахилук. Чиновник се обрадова обећаном спахилуку, учини Виктору по молби, и избриса у записнику његово име, и ноћу га пусти из тамнице. Но Виктор, изишавши из тамнице, убрзо умре, и на тај начин лиши себе и спахилука, и живота, и мученичког венца.

Када свану, свети Јерон сазнаде шта се догодило и срце му се испуни неизмерне туге, и горко ридаше због свог рођака, говорећи: Авај мени, Викторе! шта си урадио? По какву си страшну цену избавио себе! какву си погибао купио души својој! Зашто си сам себе предао у руке непријатељима? Зашто си срамоту бекства претпоставио венцу славе? Зашто си живот вечни жртвовао за живот привремени? Зашто си пролазну олакшицу ставио изнад радости бесконачне? О, колико су те помели краткотрајни болови од силних рана, који су ништа према вечним мукама, које те очекују после суда Божијег!

Тако оплакавши отпалог од лика мученичког, Свети Јерон призва к себи у тамницу своја два сродника, Антонија и Матронијана, који су га пратили, и рече им: Саслушајте моју последњу жељу, и по повратку одавде приведите је у дело. Моје имање које се налази у Писидији дајем својој сестри Теотимији, да се од њега издржава и да ми врши помен у дан моје смрти. Сву пак осталу имовину своју остављам својој мајци, због њеног удовиштва и старости; исто тако њој предајте и моју одсечену руку, и реците јој да замоли начелника града Анкире Рустика, да јој да кућу у Вадисани, и нека рука моја буде тамо положена.

Оставивши такво завештање својим сродницима, блажени Јерон спокојно очекиваше своју мученичку кончину. И након четири дана кнез Лисије седе на судишту, призва свете мученике и стаде их приморавати да се поклоне идолима. Дуго се он труђаше да их и ласкама и претњама одврати од Христа, али без икаквог успеха. Онда нареди да их најпре немилице бију моткама, па их затим осуди на посечење мачем. А они, предвођени блаженим Јероном, идући ка губилишту радосно певаху псаламске речи: Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем (Псал. 118, 1). А када стигоше на губилиште, они преклонише колена и помолише се говорећи: Господе Исусе Христе, прими душе наше! – И одсечене бише мачем чесне и свете главе њихове.

Тада Антоније и Матронијан приступише кнезу Лисију молећи га да им дозволи узети тело њиховог сродника Јерона. Али им кнез не дозволи. Онда га они молише да им да бар одсечену главу Јеронову. На то им кнез рече да ће им дати главу, ако му даду онолико злата колико тежи сама глава. Овај захтев силно ожалости Антонија и Матронијана, јер не имађаху толико злата, ма да је чесна глава мученикова вредела неизмерно више од тога. Тада Бог стави у срце једном богатом и знаменитом човеку, по имену Хрисатију, да откупи главу Светог мученика Јерона: он даде кнезу онолико злата колико је тежила глава, и узевши је чесно је чуваше код себе. А златољубиви кнез стаде онда трагати за одсеченом руком светитељевом, желећи да и за њу добије злато. Но Антоније и Матронијан чувши за то, побегоше ноћу у свој завичај носећи са собом свету руку, а тело његово, и свих осталих светих мученика посечених с њим, други хришћани узеше ноћу и тајно погребоше. Антоније пак и Матронијан однесоше руку светог Јерона његовој мајци Стратоники, дадоше јој је, испричавши јој подробно све што се догодило. А мајка, примивши одсечену за Христа руку милог сина свог, сузама је заливаше, матерински целиваше, и на очи своје стављаше. Радујући се за сина, и у исто време подајући се природној материнској тузи, она кроз сузе говораше: О, мили сине мој, ја те родих жива и здрава. Сада имам само мали део твога мртвог тела, који изазива у мени велику тугу. Авај мени, сине мој! родих те у боловима, одгајих у тешкоћама, надајући се да ћу у теби имати потпору у старости, подршку у слабости, утеху у невољама; а сада ја се лиших тебе, светлости слепих очију мојих. Али, зашто плачем у време када треба да се веселим и радујем што сам мученикова мајка, што принесох Богу плод утробе моје, што си, мили сине мој, умро мученичком смрћу. Гле, мученичка смрт, којом си ти скончао, води у многа и велика блага! одлазећи од мене, не остављај ме потпуно, сине мој, него молитвама својим посредуј за мене пред Господом, за кога си крв своју пролио, да и мене брзо ослободи од овог многомученог и многотегобног живота.

После овог ридајног нарицања Стратоника положи руку светог сина на оном месту које јој он сам благоволи указати, и учини све по његовом завештању. А споменути Хриеатије, који златом откупи главу светог Јерона, кроз неко време сагради цркву на месту где свети мученици беху посечени, он чесно положи у њој главу светог мученика, славећи Свету Тројицу.

https://mitropolija.com/2025/11/19/sveta-33-mucenika-u-melitini-2/

Рођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац, прозирући у тајне људске, изгонећи духове нечисте, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан, те умоли да га однесу на гроб св. Варлама. Још нареди, да ако би уз пут и скончао, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу, и однеше га мртва у манастир, где оживе, и устаде, и поклони се гробу светитеља. 1471. год. цар Иван Грозни нареди, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати, дигне се пламен из гроба и букне уза дуварове цркве. Цар се толико уплаши, да побегне из храма, и у хитњи заборави свој штап, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се св. Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих.

**

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАРЛАМА ХУТИНСКОГА

ПРЕПОДОБНИ отац Варлам родио се у Великом Новгороду од благочестивих и благоверних родитеља. Он би васпитан у страху Божјем и научен књизи. Као дечак он је често читао свете књиге. Није волео дечје игре и шале; иако дечак, био је старачки мудар. Измалена је стекао уздржање; избегавао је уопште укусна јела и слаткише. Видевши његово велико уздржање, родитељи веома туговаху због тога, и једном му рекоше: Чедо, не бацај нас у тугу изнуравајући тело своје неједењем, да се тако млад не би разболео, и нама муку задао. - А благоразумни дечак, по обичају свом, одговори им тихим гласом: Ја сам многа Писанија прочитао, али нигде нисам нашао да родитељи саветују зло своме чеду, као што ви мени саветујете. Јело и пиће нас не поставља пред Богом, као што каже свети апостол Павле (1 Кор. 8, 8), већ само пост и молитва. А опомените се и тога, колико је од Адама, прародитеља нашег, било људи, па сви они помреше и с прашином се измешаше! He рече ли и пророк: Човек је као ништа; дани његови пролазе као сенка (Псал. 143, 4). Међутим Царство небеско добише од Бога они који My добрим живљењем угодише, и који крв своју за Христа пролише, и који се из љубави к Њему света одрекоше. Зато су они слављени и величани. Стога и ја, уз помоћ Божју, хоћу да се према својим моћима трудим, еда бих постао њихов заједничар.
Чувши такав одговор од свог детета, родитељи се зачудише и оставише га да живи по својој доброј вољи. После тога након мало времена родитељи се његови преставише из овог краткотрајног живота, и блажени Варлам их сахрани чесно са доличним црквеним богослужењем. A no смрти родитеља душа се његова још јаче разгоре божанском љубављу, и он имање свога оца раздаде сиромасима. Стекавши на тај начин слободу, он остави свет, и обрете наставника живећа по Богу монаха Порфирија, и од њега.прими монашки постриг. Обилазећи пак разна места он разгледаше где да подигне манастир. И видевши једно дивно место крај реке Волхове, које и нека божанска светлост обасјаваше, он сатвори молитву, и поче зидати келију где сада стоји манастир, у коме он трудољубиво живећи умртви тело своје. Пост његов и бдење ко ће исказати? А храњаше се радећи у зноју лица свог.
Међутим ђаволи, видећи себе понижаване, кренуше у рат против преподобнога Варлама, и преображаваху се некад у змије, некад у разно звериње, са жељом да га отерају из тог места; а он их одгоњаше од себе ограђујући себе кроним знаком. Понекад пак ђаволи нахушкаваху људе да му чине пакости, еда би га увреде од стране људи натерале да напусти то место. Међутим они бише саплетени и падоше: јер ударише на тврди дијамант, те себи нашкодише, а чврсти стуб не поколебаше.
У току времена преподобни подиже малу цркву Преображења Господња. Због великих подвига својих преподобни се прочу на све стране; и стицаху се к њему кнезови и велможе, и остали христољубиви људи ради душевне користи; и сваки одхођаше од њега задовољан, благодарећи Бога. А сабра се око преподобнога и мноштво монаха, са жељом да подражавају богоугодно живљење његово, и живљаху заједно с њим.
Једном благослова ради дође к преподобноме Варламу новгородски кнез. Преподобни прорече кнезу да ће му се родити син. И заиста кнез доби сина, и свети Варлам га крсти. - Човек пак један гајаше велику љубав према блаженом оцу. Његов син јединац беше тешко болестан, и он га понесе к преподобноме да се помоли за њега Богу. Али путем чедо његово умре, и он мртвог дечака донесе преподобноме. А преподобни га молитвом својом васкрсе.
Једном пред празник Васкрсења Господа Исуса Христа овај свети отац посла рибаре да налове рибе за празник. И молитва ма његовим они уловише мноштво рибе. Притом рибари уловише једну огромну јесетру, и нахушкани ђаволом они је сакрише, а у манастир однеше осталу рибу. Светитељ, са жезлом у рукама, стаде разгледати донесену рибу, и рече: Децо, донели сте ситну рибу; а где је она велика? - Запањени таком прозорљивошћу светитељевом, рибари му падоше пред ноге, исповедише грех свој кајући се, и донесоше сакривену рибу.
Једном приликом у манастиру настаде велика оскудица. Светитељ се помоли Господу, и Господ им даде све у изобиљу.
К преподобноме довођаху и од нечистих духова поседнуте. И пре но што би дошли до светитеља, нечисти духови бежаху из бесомучних. Исто тако, светим молитвама његовим губави се очишћаваху од губе, слепи прогледаху, и разноврсни болесници који с вером долажаху здравље добијаху. Но поред тога они и многе духовне користи од светог оца примаху. Реч његова беше духовном сољу зачињена. Због свега тога сви га веома вољаху и уважаваху.
Најзад свети угодник Божји провиде одлазак свој к Богу, па призва братију и рече им: Ево, братијо, приближи се крај живота мога, и ја одлазим из овог живота, а вас предајем у руке Божије, а вршњак мој Антоније нека вам буде наставник место мене. - И тако Антонију манастир предаде и братију повери, говорећи: Тебе са Богом остављам за стројитеља и управитеља овом светом манастиру, и Господ наш Исус Христос нека вас сачува и утврди у љубави Својој. A ja, ма да телесно одлазим од вас, ипак ћу духом неодступно бити с вама.
И пошто их довољно поучи и даде им свој духовни целив, он изговори последње речи своје: Господе, у руке Твоје предајем дух свој. - И тако чесну и свету душу своју предаде у руке Творца свога. На погреб светог Варлама дође архиепископ Новгородски, а слеже се и мноштво монаха из свих манастира. И свето тело његово чесно погребоше у шести дан месеца новембра са доличним благољепијем и надгробним песмопјенијем.
На гробу светога Варлама биваху многа исцељења: исцељиваху се слепи што с вером долажаху, исцељиваху глувонеми исто тако, исцељиваху самртни болесници, исцељиваху сваковрсни болесници, благодарећи молитвама светог угодника Божјег Варлама, који сада заједно са ликовима праведника предстоји Светој Тројици, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

(Охридски Пролог)