Многи православни хришћани се из неког разлога уздржавају да честитају Нову годину другим људима. Као да постоји нешто противно вољи Божијој да у наредном одломку времена од 365 дана ближњем пожелиш све најлепше? Некада се почетак Нове године обележавао 1. септембра, сада 1. јануара, а неко инсистира да права Нова година почиње 14. јануара. Шта кажу Свети Оци? Да ли има разлике, шта је смисао за њих у обележавању Нове године, то јест, новог одломка у непрегледној и незаустављивој реци времена која нас све носи ка вечности? Шта је једино важно? Прочитајте како расуђују о томе светитељи древног и новијег времена – свети Јован Златоуст и свети Гаврило Имеретински.

„Овај дан ће за тебе бити срећан у свету, не онда када будеш пијанчио првог дана године, већ ако и првог и сваког дана будеш чинио оно што је угодно Богу. Дан је добар или лош не по својој природи јер се дан од дана ни по чему не разликује, већ по нашем усрђу или нашем немару. Ако си учинио добро, дан је за тебе добар, ако си грешио – дан је лош и неодовјив од казне. Ако будеш тако расуђивао и тако себе настројио, молећи се сваког дана и чинећи милостињу, цела година ће бити срећна за тебе. Ако пак, не бринући о врлини, будеш очекивао радост за своју душу од почетка месеца и рачунања дана, ништа доброг неће бити за тебе“. (свети Јован Златоуст)

„Поднеси брате хришћански данас својој савести и Богу извештај и схвати на који начин си током претходне године водио свој хришћански живот: чисто и скромно или расејано и немарно? Да ли си током прошле године умножио благодат и добро или си претходним гресима додао и нове? Да ли си постао бољи духовно или не? Да ли си се приближио Богу или си се удаљио од Њега? Да ли си се избавио од неких лоших навика, лоших склоности или су се, на жалост, оне оснажиле у твојој природи? Овај извештај ће ти бити кориснији од осталих, јер резултати сваког дела и човекових поступака зависе од његових унутрашњих особина и наклоности. Разумни хришћанин треба сваке вечери да испитује своје душевно стање. Ти чини ово корисно дело макар једном у години!… Дакле, ко год ти био, каквим год се послом бавио, првог дана Нове године поднеси самом себи извештај, како си испуњавао своје дело: хришћански или слично незнабошцима који су знали само за спољашње показивање сваког дела, то јест, само своје самољубље и световни интерес. Хришћанин трба да памти да свако, чак и најмање дело, има морални извор. Хришћанин који памти учење Исуса Христа, треба тако да врши своје дело, да оно помаже ширењу благодати Божије и Царства небеског међу људима. Обратимо се Богу молбом, да нам свима у Новој години дарује мира и успеха у сваком добром делу, да бисмо пре свега испуњавали Његову вољу. Амин.“ (свети Гаврило Кикодзе)

извор

Када му родитељи умреше, њему беше само пет месеци. Но Божјим Промислом би васпитан у духу хришћанском. Када одрасте, би продан као роб неком незнабошцу у Мисир. Но он успе, те обрати свога господара у веру Христову. Господар му дарова слободу. Он се повуче на гору Синајску, где се подвизавао до педесет девете године своје. Тада би изабран за патријарха јерусалимског. Пасао стадо Христово као прави пастир и упокојио се мирно 633. године у деведесет седмој години свога живота.

**

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МОДЕСТА, патријарха Јерусалимског

ВЕТИ Модест родио се у граду Севастији[21] од побожних и богобојажљивих родитеља Јевсевија и Теодуле. Понесен љубављу ка Господу он се од ране младости одрече света и провођаше строг монашки живот. Касније он бејаше настојатељ манастира светог Теодосија Великог у Палестини.
У то време персијски цар Хозрој учини пустошну најезду на Сирију и Палестину.[22] Персијанцима се придружише четрдесет хиљада Јевреја, са циљем да истребе све хришћане палестинске. Јерусалим и околина страховито пострадаше: хиљаде монаха и клирика би побијено, сви храмови бише опустошени и спаљени, међу њима и храм светог Гроба Господњег; патријарх Захарија са мноштвом народа и светим Крстом Господњим би одведен у ропство у Персију. Јевреји откупише од Персијанаца неколико хиљада хришћана и предадоше их смрти. Број побијених хришћана пењао се до деведесет хиљада људи.
Свети Модест у то време избеже смрт, и по окончању најезде њему би поверена дужност да управља Палестинском Црквом као чувар патријаршијског престола. Прво, свети Модест покупи остатке побијених монаха у обитељи светог Саве Освећеног[23] и чесно их положи у манастирску костурницу. Потом се он свом ревношћу лати обнављања поруганих светих места. Не плашећи се ни злоће Јевреја ни самовоље персијских власти, он обнови храм светог Гроба и храмове: Голготски и Витлејемски. У томе му веома много поможе свети Јован Милостиви, патријарх Александријски.[24] Блажени Захарија, патријарх Јерусалимски, писаше светоме Модесту, подржавајући га у светим потхватима, и тешећи и крепећи и њега и паству да буду чврсти у вери. Након четрнаест година патријарх Захарија се са Крстом Господњим врати из ропства.[25] После престављења светог патријарха Захарије, на патријаршијски престо би узведен свети Модест. Управљајући мудро својом паством, свети Модест чињаше многа дивна чудеса и исцељења. Достигавши дубоку старост, свети Модест у 97. години свога живота мирно предаде дух свој Господу и пресели се у вечне обитељи небеске.

Овај славни мученик Христов роди се у Италији и би васпитан у граду Милану. У младости још преда се служби војничкој, и као научен, изгледан и храбар омили цару Диоклецијану, који га постави за началника своје дворске гарде. У тајности исповедаше веру хришћанску и мољаше се Богу живоме. Као муж чесан, правичан и милостив беше Севастијан омиљен веома од војника својих. Где год могаше, он спасаваше хришћане од муке и смрти, а где то не могаше, он их храбраше, да неодступно гину за Христа Бога живога. Два брата Марка и Маркелина, који беху у тамници због Христа и већ на ивици да се одрекну Христа и поклоне идолима, Севастијан утврди у вери и охрабри за мучеништво. Када им говораше да се не боје смрти за Христа, лице његово просветли се и сви видеше лице његово светло као лице ангела Божјег. Своје речи потврди Севастијан у чудесима: исцели од немила Зоу, жену тамничара Никострата, нему шест година, и приведе крштењу и њу и сав дом Никостратов; исцели и два болесна сина Клавдија војводе, и приведе крштењу Клавдија и дом његов; исцели од једанаестогодишње подагре и ногобоље Транквилина, оца Маркова и Маркелинова, и приведе га крштењу, заједно са целим домом његовим; исцели од исте болести и епарха римског Хроматија, и приведе крштењу њега и сина његовог Тивуртија. Од њих прво пострада света Зоа, коју ухватише на гробу апостола Петра где се Богу мољаше. После мучења бацише је у реку Тибар. Тада Тивуртија ухватише, и судија постави пред њега жар говорећи му, да избере живот или смрт, то јест или да баци тамјан и покади идолима, или да сам стане бос на жар. Свети Тивуртије прекрсти се и стаде босоног на жар, и оста неповређен. Потом би посечен мачем; Никострат би убијен мотком; Транквилијан потопљен у воду; Марко и Маркелин мучени и копљима избодени. Тада Севастијан би изведен пред цара Диоклецијана. Цар га укори за издајство, но он рече: "Ја се свагда молим Христу моме за здравље твоје и за мир царства Римског". Цар нареди да га голог стрелама стрељају. Војници га дотле стрељаху, докле све тело мучениково не би покривено стрелама, те се више и не виђаше од стрела. И када сви мишљаху да је мртав, он се јави жив и потпуно здрав. Тада га незнабошци моткама убише. Пострада славно за Христа Господа свога и пресели се у Царство небеско 287. године у време Диоклецијана цара, и Гаја, епископа римског.

Сва четворица беху од царског племена Јудина. Када Навуходоносор (или Невукаднезар) разори и оплени Јерусалим, тада и Данил, као дечак, беше одведен у ропство заједно с јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца. Опис његова живота, страдања и пророчанства може се наћи исцрпно у књизи његовој. Сав предан Богу, свети Данил од ране младости добио је од Бога дар велике видовитости. Његова слава међу Јудејима у Вавилону почела је онда када је он изобличио два похотљива и неправедна старца, судије јудејске, и спасао целомудрену Сосану (Сузану) од неправедне смрти. А његова слава међу Вавилонцима почела је од онога дана када је он погодио и протумачио сан цару Навуходоносору. За то га цар учини кнезом на свом двору. Кад цар направи златног идола у пољу Деиру, три отрока не хтеше се поклонити идолу, због чега бише бачени у пећ огњену. Но ангел се Божји јави у пећи прохлади огањ, тако да отроци шетаху по пећи, неповређени од огња, и појаху: "Благословен јеси Господе отаца наших". И виде цар то чудо и беше ужаснут. Па изведе цар отроке из пећи и обасу их великим почастима. У време цара Валтазара, када цар једном на пиру јеђаше и пијаше са гостима својим из освећених судова, узетих из храма Јерусалимскога, невидљива рука написа на дувару три речи: мани, текел, фарес. Те речи нико не могаше протумачити осим Данила. Те ноћи цар Валтазар би убијен, Два пута Данил би бачен у јаму лавовску због вере у једнога живога Бога. И оба пута Господ га спасе и оста у животу. Виде Данил Бога на престолу са ангелским силама, виђао ангеле, проницао у будућност појединих људи, царства и васцелог рода људског, прорекао време доласка Спаситеља на земљу. Према светом Кирилу Александријском Данил и три отрока доживеше у Вавилону дубоку старост и бише мачем посечени због вере праве. Када Ананија посекоше, Азарије простре одећу своју и прихвати главу његову; по том Азаријину главу прихвати Мисаил, а Мисаилову Данил. Ангел Божји пренесе тела њихова у Јудеју на гору Гевалску и положи под камен. По предању, ова четири Божја угодника усташе у време смрти Господа Христа и јавише се многим па опет заснуше. Данил се рачуна међу четири велика пророка (Исаија, Јеремија, Језекил и Данил). Живео и пророковао на пола хиљаде година пре Христа.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ДАНИЛА и с њим светих трију младића АНАНИЈЕ, АЗАРИЈЕ и МИСАИЛА

ВЕТИ пророк Данило беше од царског племена Јудина. Када Навуходоносор[1] разори и оплени Јерусалим, тада и Данило, као дечак, би одведен у ропство заједно с Јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца из Јерусалима у Вавилон. Тамо се он још у младости прослави Божјим даровима; нарочито када мудро изобличи неправедне и безаконе судије Јудејске и избави од смрти невину Сузану.
У то време Јевреји који се налажаху у ропству Вавилонском имађаху два старца - судије, које они изабраше да расправљају њихове међусобне размирице. У одређене дане ови старци долажаху у дом угледног и богатог човека Јоакима и пресуђиваху међу браћом размирице. Јоаким имађаше жену, по имену Сузану, кћер Хелкијеву, која беше веома лепа и богобојажљива. Родитељи њени, људи праведни, беху своју кћер васпитали по закону Мојсијеву. А ова два старца беху људи безаконити: под видом суда они твораху неправду, те се на њима испуни реч Господња: "изиђе безакоње из Вавилона од стараца судија".[2]
Ова два старца свакодневно посматраху Сузану где улази у башту свога мужа и одлази отуда, и у њима се појави похота према њој. И развратише они ум свој и скренуше очи своје да не гледају у небо и да не спомињу праведне судове. Али не откриваху један другоме страст своју, пошто се стиђаху обелоданити то. Сваки је од њих тражио згодну прилику за задовољење своје страсти. И једном они рекоше један другоме: "Хајдемо кући, јер је време ручку". И изишавши они се растадоше. Но при повратку они се поново сретоше на истом месту; и распитујући један другога о томе, они признадоше један другоме страст своју. Тада се они договорише да заједно вребају згодну прилику и нађу Сузану саму. И трећега дана Сузана, као и обично, уђе у башту само са две служавке, са намером да се окупа пошто беше врућина. У башти не беше никога, сем два старца који се беху сакрили и мотраху. Сузана рече служавкама: Донесите ми уље и сапун, и затворите баштенска врата, да се окупам.
Служавке тако и поступише: затворише врата и одоше, не приметивши прикривене старце. Кад оне отидоше, оба старца устадоше, приђоше к Сузани и рекоше: Ето, врата су баштенска затворена и нико нас не види, а ми те желимо. Стога пристани на наш предлог, и буди с нама. Не пристанеш ли пак, ми ћемо сведочити противу тебе да је с тобом био младић, и да си због тога одаслала од себе своје служавке. - Сузана зајеца и рече: У тескоби сам страховитој: ако учиним што предлажете, смрт ми је; не учиним ли, нећу избећи од ваших руку. Боље је за мене не учинити то и пасти у руке ваше, неголи сагрешити пред Богом.
И повика Сузана на сав глас; повикаше такође и старци против ње. И један отрча и отвори баштенска врата. А када они што се налажаху у кући чуше вику из баште, дотрчаше у башту кроз задња вратанца, да виде шта се догодило Сузани. А када старци рекоше речи своје, слуге се Сузанине постидеше веома, јер се никада тако што није рекло о Сузани.
Сутрадан, када се народ сабра к Јоакиму, мужу Сузанином, дођоше и оба старца пуни зле замисли против Сузане: да је предаду на смрт. И рекоше старци пред народом: Пошаљите по Сузану, кћер Хелкијеву а жену Јоакимову. - И послаше. И дође Сузана, и родитељи њени, и деца њена, и сви рођаци њени. А Сузана беше врло млада и веома лепа. Безаконици наредише да јој открију лице, пошто беше покривено, да би се нагледали лепоте њене. А рођаци и сви који је познаваху плакаху. Међутим оба старца уставши усред народа, положише руке на главу њену. А она плачући погледа на небо, јер јој се срце уздаше у Господа. Тада оба старца рекоше: "Када ми хођасмо по башти, ова жена уђе са две служавке, и затвори баштенска врата, и одасла служавке. И дође к њој младић, који се беше сакрио тамо, и леже с њом. А ми, налазећи се у углу баште и видећи такво безакоње, притрчасмо к њима и затекосмо их на делу, но младића не могасмо задржати, јер беше јачи од нас, и отворивши баштенска врата побеже. Али ову ми ухватисмо, и питасмо је: Ко беше тај младић? - Међутим она не хте да нам каже. О томе ми сведочимо". - И поверова им скуп, као старешинама народним и судијама, и осуди Сузану на смрт.
Тада завапи Сузана громким гласом, и рече: Боже вечни, Ти знаш оно што је сакривено, и Теби је унапред познато све пре но што се збуде! Ти знаш да они лажно сведоче против мене, и ево ја умирем не учинивши ништа од онога што ови људи злобно измислише против мене". - И услиши Господ глас њен.
Када Сузану вођаху на смрт, Бог подстаче Духом Светим младог јуношу, коме беше име Данило, те он громким гласом викну: Чист сам ја од крви њене! - Тада се сав народ обрати к њему, и упита га: Шта значи та реч коју си рекао? - Данило онда ставши усред њих рече: Тако ли сте безумни, синови Израиљеви, те не испитавши ствар и не дошавши до истине о њој, ви осудисте кћер Израиљеву? Вратите се на судиште, јер ти старци лажно сведочише против ње.
И одмах се сав народ хитно врати, и старешине народне рекоше Данилу: Хајде, седни усред нас и објасни нам ствар, јер ти Бог даде старешинство. - И рече Данило народу: Раздвојте их подалеко једног од другог, и ја ћу их испитати. - А када их одвојише једног од другог, Данило призва једног од њих и рече му: Оматорели у злим данима! сада се обелоданише греси твоји које си чинио раније изричући неправедне пресуде: осуђивао си невине, а оправдавао си кривце. Међутим Господ Бог каже: невиног и праведног не убијај.[3] Зато, ако си видео ову жену, реци под каквим си је дрветом видео да разговара с тим младићем. - Он одговори: Под мастиковим дрветом. - Данило на то рече: Тачно си слагао* на своју главу, јер ево ангео Божји, који је примио одлуку од Бога, расећи ће те напола. - Удаљивши овога, Данило нареди да му приведу другога старца, и рече му: Племе Ханана, а не Јудино! тебе заведе лепота, и похота разврати срце твоје. Тако сте поступали ви са кћерима Израиљевим, и оне из страха живљаху с вама; али сада кћи Јудина не поднесе ваше безакоње. Хајде, кажи ми, под каквим си је дрветом видео да разговара с тим младићем. - Он одговори: Под зеленим храстом. - Данило му на то рече: Тачно си слагао на своју главу, јер ангео Божји с мачем чека да те расече напола, да би вас уништио.
Тада сав збор повика громким гласом и благослови Бога који спасава оне који се уздају у Њега, и устаде на оба старца, јер их Данило изобличи устима њиховим што су лажно сведочили. И поступише с њим по закону Мојсијеву: убише их, због страшног злоумишљаја њиховог против ближњега. И спасена би у тај дан крв невина. А Хелкија и жена његова прославише Бога због кћери своје Сузане заједно с мужем њеним Јоакимом и са свима рођацима, јер се не нађе у њој срамна ствар. Данило пак постаде велики пред народом од тога дана, и потом, због мудрости своје и због дарова Божјих што беху у њему.[4]
У то време цар Вавилонски Навуходоносор рече Асфеназу, старешини својих дворјана, да доведе између заробљених синова Израиљевих, и од царскога рода, и од кнезова, младиће који су без икаквог телесног недостатка, лепи по изгледу, и научени свакој мудрости и вешти знању и разумни и који могу стајати у царском двору, па да их учи књигама и језику Халдејском. И нареди цар да им се сваки дан даје храна са царске трпезе и од вина које он пије, да се хране три године, а потом да дворе цара. А међу њима беху од синова Јудиних Данило, Ананије, Мисаило и Азарија. И старешина над дворјанима промени им имена: Данилу даде име Валтасар, Ананији Седрах, Мисаилу Мисах, Азарији Авденаго. Данило, заједно са три друга своја, одлучи у срцу свом да не скврнави себе јелима са царске трпезе и вином, и стога замоли старешину дворјана да их не скврнави. И даде Бог Данилу те нађе милост и љубав у старешине над дворјанима, И рече старешина Данилу: Бојим се господара свога цара, који вам је одредио јело и пиће; јер кад цар види лица ваша лошија него у осталих младића, ваших врсника, бићу одговоран цару главом својом. - А Данило рече Амелсару, кога старешина дворјана постави над Данилом, Ананијом, Мисаилом и Азаријом: Огледај слуге своје за десет дана; нека нам се даје поврће да једемо и вода да пијемо. И онда нека нам се виде лица пред тобом и лица младићима који једу царско јело, па како видиш, онако чини са слугама својим.
И послуша их Амелсар, и огледа их за десет дана. А кад прође десет дана лица им дођоше лепша и једрија него у свих оних младића који се храњаху царским јелима. И узимаше Амелсар јело њихово и вино, и даваше им поврће. И даде Бог свој четворици младића знање и разум у свакој књизи и мудрости; а Данилу даде да разуме сваку утвару и снове. И кад прође време по коме цар беше рекао да их изведу, изведе их старешина дворјана пред Навуходоносора. И говори цар с њима, и не нађе се међу свима ни један као Данило, Ананија, Мисаило и Азарија; и стајаху пред царем. И у свему чему треба мудрост и разум, за што их цар запита, нађе да су десет пута бољи од свих врача и звездара што их беше у свему царству његову.[5]
У другој години свога царовања Навуходоносор усни сан, и узнемири му се дух и сан га прође. И нареди цар да сазову враче и звездаре и гатаре и Халдеје,[6] да кажу цару сан његов. И они дођоше и сташе пред царем. И рече им цар: Усних сан, н узнемири ми се дух; желим да дознам шта сам снио. А Хелдеји рекоше цару: Царе, да си жив довека! Испричај сан слугама својим, па ћемо ти казати шта значи. А цар одговори и рече Халдејцима: Заборавио сам; ако ми не кажете шта сам снио и шта значи, бићете исечени и куће ће се ваше претворити у буњишта. Халдеји одговорише цару и рекоше: Нема човека на земљи који би могао казати цару то што иште; зато ни један цар ни кнез ни властелин није нигда искао тако што од врача или звездара или Халдејца. И што цар иште врло је тешко; нити има икога који би то могао казати цару осим богова, који не живе међу људима.
Цар се страховито разљути на то, и заповеди да се погубе сви мудраци Вавилонски. А кад изиђе заповест, те убијаху мудраце, стадоше тражити и Данила и другове да их убију. Тада се Данило обрати мудро Ариоху заповеднику стражарском, коме беше наређено убијати мудраце Вавилонске, и упита га због чега је цар издао тако грозну заповест. Ариох исприча све Данилу. Тада Данило отиде и замоли цара да му остави времена, па ће казати цару шта сан значи. Цар му испуни молбу, и Данило се врати кући својој, и исприча све друговима својим Ананији, Азарији и Мисаилу, да се моле за милост Богу ради те тајне, да не би и њих четворица погинули са осталим мудрацима Вавилонским. И би тајна откривена Данилу у ноћном виђењу, и Данило прослави Бога. Онда Данило отиде к Ариоху, кога цар беше одредио да погуби мудраце Вавилонске, и рече му: Не убијај мудраце Вавилонске; изведи ме пред цара да кажем шта сан значи.
Ариох одмах изведе Данила пред цара, и рече му: Нађох човека између робља Јудина, који ће казати цару шта сан значи. А цар рече Данилу: Можеш ли ми казати сан који сам снио и шта значи? Данило одговори цару: Тајне о којима цар пита не могу казати цару ни мудраци ни звездари ни врачари ни гатари. Него има Бог на небу који открива тајне и јавља цару Навуходоносору шта ће бити у последње дане. Снисходљив према смирењу нашем, Он и нама откри сан твој; јер ја то сазнадох не помоћу неке изузетне мудрости своје него помоћу откривења милости Бога. Сан твој и што је видела глава твоја на постељи твојој ово је: Ти, царе, на постељи својој размишљаше шта ће бити послије, ко ће царовати после тебе; и Онај који открива тајне показа ти шта ће бити. Ти, царе, виде ово: према теби стајаше кип велик, и светлост му силна, и страшан беше по изгледу. Глава томе кипу бејаше од чистога злата, прси и мишице од сребра, трбух и бедра од бакра, голени од гвожђа, а стопала које од гвожђа које од глине. Ти гледаше докле се камен не одвали од горе без посредништва руку, и удари у кип, у гвожђана и глинена стопала његова, и смрска их. Тада се све заједно размрска: и гвожђе и глина и бакар и сребро и злато; и постаде као плева на гумну у лето; и ветар однесе све то, и не остаде ни трага од свега тога; а камен који размрска кип поста као гора велика и испуни сву земљу.
То је сан твој, царе! А он значи ово: златна глава - то си ти и цареви Вавилонски који беху пре тебе; сребро означава да ће након тебе настати друго царство, мање од твога;[7] после тога биће треће царство - бакарно, које ће владати по свој земљи;[8] затим ће доћи четврто царство, које ће бити тврдо као гвожђе, и као што гвожђе сатире и троши све, тако ће и оно све сатрти и поломити. А што си видео стопала и прсте које од кала лончарскога које од гвожђа, то значи да ће то царство бити раздељено, и нешто ће у њему бити јако а нешто трошно.[9] А у дане тих царева Бог Небесни подигнуће царство које се до века неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства; а само ће остати вавек. То царство биће духовно.[10] - Ето шта значи сан, и тумачење је верно.
Тада цар Навуходоносор паде на лице своје, и поклони се Данилу, и заповеди да му принесу даре и кад. И рече цар Данилу: Заиста ваш Бог је Бог над боговима и Господ над господима и Цар над царевима.. када ти је могао открити ову тајну. - И узвиси цар Данила, и даде му многе велике дарове, и учини га господарем свој земљи Вавилонској и поглаварем над свима мудрацима Вавилонским. Исто тако, на Данилову молбу, цар одликова великим почастима другове Данилове: Седраха, Мисаха и Авденага, поставивши их над пословима земље Вавилонске.[11]
У осамнаестој години ропства Вавилонског цар Навуходоносор начини златан кип, коме висина беше шездесет лаката, а ширина шест лаката; и намести га у пољу Деиру у земљи Вавилонској. И посла цар Навуходоносор да саберу Кнезове, управитеље и војводе, старешине, ризничаре, судије, наставнике и све властеле, да дођу на свечано откривање кипа. И сабраше се сви, и стадоше пред кипом. А на том истом пољу Навуходоносор начини и пећ огњену ужарену ради погубљења оних који се не буду поклонили његовом царском наређењу. Тада гласник повика иза гласа: Народи, племена и језици, вама се објављује: кад чујете рог, свирале, китаре, гусле, псалтире, певање и свакојаке свирке, попадајте и поклоните се златноме кипу, који постави цар Навуходоносор. А ко не падне и не поклони се, онај час биће бачен у пећ огњену ужарену.
Зато када људи чуше рог, свирале, китаре, гусле и свакојаке свирке, попадаше сви народи, племена и језици, и поклонише се златноме кипу. А неки Халдеји тај час дођоше и тужише цару Ананију, Азарију и Мисаила, рекавши: Боговима твојим, царе, они не служе, и златном кипу који си поставио не клањају се. - Тада цар призва оптужене и упита их, је ли истина што говоре о њима. А они одговорише: Бог наш коме ми служимо, може нас избавити из пећи огњене ужарене, и избавиће нас из твојих руку, царе. А и кад Он то не би учинио, знај, царе, да боговима твојим нећемо служити, нити ћемо се поклонити златноме кипу који си поставио.
Тада се Навуходоносор напуни гњева и заповеди да се ужари пећ седам пута већма него што беше обичај. Притом цар нареди најјачим људима у војсци својој да окују Ананију, Азарију и Мисаила, и да их баце у пећ огњену ужарену. Војници извршише наређење: оковаше их у плаштовима њиховим и у обући и под капама, и у свему оделу њихову, па их бацише у пећ огњену ужарену. При томе извршиоце наређења уби пламен огњени пошто пећ беше страховито ужарена. А ова три мужа: Ананија, Азарија и Мисаило, оковани падоше усред пећи огњене ужарене. И не само што не доживеше никакву повреду, него устадоше и хођаху усред пламена, славећи Бога и благосиљајући Господа. Међутим цареве слуге не престајаху распаљивати пећ нафтом, смолом, кучином и суварцима; и дизаше се пламен над пећи четрдесет девет лаката; и сукташе, и сагоре оне Халдеје које нађе око пећи. Ангео пак Господњи сиђе у пећ, и избаци пламен огња из пећи, и учини те у средини пећи ћарлијаше свеж ветрић; и огањ их се најмање не косну, нити их повреди, Нити узнемири. Тада ова три мужа, као једним устима, запеваше у пећи, благосиљајући и славећи Бога: "Благословен си Господе Боже отаца наших, слављен и преузвишен вавек"...[12]
Цар Навуходоносор, чувши да они певају, препаде се, и брже уставши рече својим велможама: Не бацисмо ли у пећ три човека окована? Они одговорише цару: Да, царе. На то рече цар: Ено, видим четири човека одрешена где ходе посред огња и није им ништа, и четврти као да је Син Божји. - Тада приступи Навуходоносор к вратима пећи, огњем ужарене, и рече: Седраше, Мисаше и Авденаго, слуге Бога Вишњега, изидите и ходите. - И Седрах, Мисах и Авденаго изидоше исред огња. И сабраше се кнезови и управитељи и војводе и већници цареви, и видеше те људе да их сила огња не потчини себи, нити им се коса на глави спали, нити им се одело промени, нити задах од огња приону за њих. И поклони се пред њима цар Богу, и рече: Да је благословен Бог Седрахов, Мисахов и Авденагов, који посла Ангела Свога и избави слуге Своје, које се у Њ поуздаше. Зато ево издајем заповест: да се сваки, ма из ког народа и племена и језика био, који би похулио на Бога Седрахова, Мисахова и Авденагова, исече на комаде и кућа му се поруши, јер нема другога Бога који може тако избавити.
После тога цар обасу великом чашћу Три Младића, узвисивши их над свима и удостојивши их старешинства над свима Јеврејима што беху у његовом царству.[13]
Међутим Навуходоносор, благујући на престолу свом, веома се погорди, и након немного времена опет усни сан који му предсказиваше његов пад и смирење. У том ону виде он дрво усред земље. Дрво беше велико и јако, и висина му досезаше до неба, и виђаше се до краја све земље. Лишће му беше дивно и род обилат, тако да би се сви могли прихранити њиме; звериње пољско одмараше се у хладу његову, и на гранама његовим становаху птице небеске, и од њега се храњаше свако тело. И гле, сиђе с неба Стражар и Светац; повика јако и рече овако: "Посеците то дрво, и окрешите му гране, и покидајте му лишће, и разметните му род; нека побегну звери испод њега и птице с грана његових; али пањ са жилама оставите му у земљи, и нека он, у оковима гвозденим и усред траве пољске, освежује себе росом небеском, и нека борави са зверињем у трави земаљској; срце човечије нека му се промени, и срце животињско нека му се да, и седам времена нека прође преко њега".
Овај сан узнемири цара Навуходоносора, и он поново сабра све мудраце Вавиланске, звездаре и гатаре, исприча им свој сан и затражи од њих да му објасне шта он значи. Али му ни један од њих не умеде објаснити сан, док Навуходоносор не призва Данила, на коме почиваше Свети Дух Божји. Чувши царев сан и размисливши у себи, Данило рече цару: Господару, нека овај сан буде твојим ненавидницима, и значење његово непријатељима твојим. Дрво што си видео, то си ти, царе, који си велик и силан, и величина је твоја висока и досеже до неба и власт твоја до крајева земаљских. Но ускоро ћеш изгубити царство: бићеш прогнан између људи, и проводићеш живот са зверима пољским, и храниће те травом као вола, и роса ће те небеска квасити, и седам ће времена проћи преко тебе докле познаш да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће. А што је наређено да се оетави пањ са жилама од дрвета, то значи царство ће ти бити враћено када познаш да небеса владају. Зато, царе, нека ти је угодан савет мој: искупи грехе своје правдом и безакоња своја милостињом према невољнима, еда би ти Бог опростио грехе.
Тако протумачи свети Данило сан цару. И зби се све што он рече. Јер пошто прође дванаест месеца, ходећи по царском двору у Вавилону цар рече: Није ли ово Вавилон велики што га ја сазидах јаком силом својом да је столица царска и слава величанства мога.
Ове речи још беху у устима цару, а глас дође с неба: "Теби се говори, царе Навуходоносоре: царство се узе од тебе! И бићеш прогнан између људи, и живећеш са зверињем пољским, и храниће те травом као вола, и седам ће времена проћи преко тебе докле познаш да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће".
И тог часа испуни се ова реч на Навуходоносору: ум му се помрачи, и он полуде; зато га у ланце оковаше; и пошто мира немаше под кровом дворца њега оставише под отвореним небом; и би прогнан између људи, и јеђаше траву као во, и роса му небеска квасијаше тело, те му коса нарасте као перје у орла и нокти као у птице. А по истеку седам година, у току којих нико не смејаше примити његово царство, Навуходоносор подиже очи своје к Небу, и ум му се поврати; и благослови он Вишњега, и похвали и прослави Вечноживога, чија је власт вечна и чије је царство из нараштаја у нараштај. "И сви становници земаљски ништа нису према Њему, - размишљаше цар, - и Он ради што хоће с војском небеском и са становницима земаљским, и нема никога да би му руку уставио и рекао му: шта радиш?" У то време цар се поврати своме уму, и на славу царства његова врати му се величанство и пређашњи углед његов; и дворани његови и велможе потражише га, и утврди се оН у царству свом, и величанство се његово још више повећа.[14]1
И живљаше Навуходоносор хвалећи, величајући и славећи Цара Небеснога. Царова он свега четрдесет три године, и умре у миру. По смрти Навуходоносора царство Вавилонско наследи његов син Евилмеродах. Он ослободи тамнице заробљеног цара Јудејског Јехонију, држаног тамо у оковима. И беседова с њим пријатељски, и даде му престо виши од престола царева који беху код њега у Вавилону; и промени му тамничке хаљине, и он свагда обедоваше с њим, у све дане живота свога.[15]
По смрти Евилмеродаха зацари се Навуходоносоров зет Набонид, који учини својим сацарем сина свог Валтазара. За царовања његова пророк Данило се удостоји многих виђења, у којима му под видом разних звери би указано на потоње цареве и царства, на Антихриста, на свршетак света, и на Страшни суд.
"Видех, - каже Данило, - да се поставише престоли, и Стари данима седе: одело му беше бело као снег, и коса на глави као чиста вуна; престо му беше као пламен огњегш, точкови му као разбуктали огањ. Огњена река излажаше и тецијаше испод Њега; хиљаде хиљада служаше му, и хиљаде хиљада стајаху пред њим; суд седе, и књиге се отворише".[16]
И друга страшна и ужасна откривења виде Данило; о томе се довољно пише у његовој књизи.
Једном цар Валтазар приреди велику гозбу хиљади велможа својих, и пијаше вино пред њима. Окусивши вина Валтазар заповеди да се донесу судови златни и сребрни, које дед његов Навуходоносор беше однео из храма Јерусалимског, те да из њих пију цар и велможе његове, и жене његове, и наложнице његове. И донесоше судове златне и сребрне, и пијаху из њих цар и велможе његове, жене његове и наложнице његове. Пијаху вино, и хваљаху богове златне и сребрне и бакарне и железне и дрве!не и камене; а Бога Вечнога, који има власт над њима, не прославише. V тај час изидоше ирсти руке човечје, и писаху према светњаку по окреченоме зиду царскога двора, и цар виде руку која писаше. Тада се промени лице цару, и мисли га његове узнемирише, и појас се око њега распаса, и колена му удараху једно о друго. Повика цар иза гласа, те доведоше звездаре, Халдеје и гатаре; и рече цар мудрацима Вавилонским: "Ко прочита ово писмо и објасни ми шта значи, тај ће бити обучен у скерлет, и носиће златан ланчић о врату, и биће трећи господар у царству".[17]
Тада приступише сви мудраци цареви, али не могоше прочитати писма нити објаснити цару шта значи. Због тога се цар Вавилонски врло узнемири и лице му се сасвим измени; и велможе се његове препадоше. Ради тога у палату где беше гозба дође царица - баба Валтазарова а жена Навуходоносорова, и исприча цару о Данилу, како он има у себи Духа Божија, и како га је цар Навуходоносор у своје време поставио за главара свима мудрацима, врачарима, звездарима, Халдејима и гатарима, због његове велике памети и мудрости и умења тумачити снове и виђења и размршивати замршене ствари.
Тада би доведен Данило пред цара, и цар му рече: Јеси ли ти Данило, један између заробљених синова Јудејских, које дед мој цар Навуходоносор доведе из Јудеје? Чух за тебе да је Дух Божји у теби, и светлост и разум и мудрост велика да се нађе у тебе. Стога прочитај ми написано на зиду прстима невидљиве руке и кажи ми шта значи; а то не могоше учинити многи мудраци, звездари и гатари. Ако дакле можеш прочитати ово писмо и казати ми шта значи, бићеш обучен у скерлет, и златан ланчић носићеш о врату, и бићеш трећи господар у царству моме.
Тада одговори Данило и рече цару: Дарови твоји нека теби, и почасти своје подај другоме; а написано прочитаћу цару, и протумачићу шта значи. - Рекавши то цару, свети Данило најпре спомену цару деда његовог Навуходоносора како он због гордости би кажњен од Бога: изгуби обличје људско, би прогнан од људи, и храњаше се травом. Затим Данило изобличи цара Валтазара, говорећи му: А ти, Валтазаре, Ниси понизио срце своје премда си знао све ово. Него си се подигао на Господа небескога, и судове дома његова оскврнисте пивши вино из њих, ти и велможе твоје и жене твоје и наложнице твоје. Поред тога ти похвали богове сребрне и златне, бакарне и железне, дрвене и камене, који не виде нити чују нити разумеју; и не прослави Бога, у чијој је руци душа твоја и сви путеви твоји.
Пошто тако изобличи цара, Данило се окрену напису на зиду и поче га читати. А беше написано ово: "Мене, Текел, Уфарсин". Ове речи Данило протумачи овако: "Мене" значи: изброји Бог царовање твоје и одреди му крај: "Текел": измерен си на мерила и нашао си се врло лак; "Уфарсин": раздели се царство твоје, и даде се Мидијанима и Персијанима.
Чувши то, цар обасу Данила почастима као што обећа, иако беше узнемирен због тужног предсказања. Валтазар заповеди, те обукоше Данила у скерлет, и метнуше му златан ланчић око врата; и цар објави за Данила да је он трећи господар у његовом царству.
И зби се Данилово предсказање: исте те ноћи би убијен цар Вавилонски Валтазар, а Дарије Медијанин, заједно са Киром Персијским, преузе царство; а беше му шездесет две године.[18]
У време свога царовања Дарије постави у своме царству сто двадесет сатрапа да буду над свим царством; а над њима постави три старешине, од којих један беше Данило; сатрапи су били дужни подносити извештаје овим старешинама, да не би оптерећивали цара. Данило превазилажаше и старешине и сатрапе, јер у њему беше велик дух и цар мишљаше да га постави над свим царством својим. Тада и старешине и сатрапи гледаху да пронађу неку кривицу у Даниловом управљању царством; али не могаху наћи никакву погрешку ни ману, јер Данило беше веран. Тада рекоше ти људи: Нећемо наћи против Данила ништа, ако не нађемо што против њега у закону Бога његова.
Онда те старешине и сатрапи предстадоше цару и рекоше му овако: Царе Дарије, да си жив до века! Све старешине у царству твоме, намесници и сатрапи, саветници и војводе договорише се да се донесе царска одлука и оштра наредба: ко се у току тридесет дана буде молио ма коме богу или човеку, осим теби, царе, тај да се баци у јаму лавовску. Зато, царе, донеси таку одлуку и напиши наредбу, да буде неизменљива као закон Мидијски и Персијски, и да се не сме нарушити.
Цар Дарије, не увидевши лукаву намеру њихову, донесе одлуку и издаде наредбу. А Данило кад дознаде да је наредба издата, отиде кући својој, где бејаху отворени прозори у његовој соби према Јерусалиму, и он трипута на дан падаше на колена и мољаше се и хвалу даваше Богу своме, као што он то чињаше и раније. А они људи, тајно мотрећи на Данила, нађоше га где се моли и клања Богу своме. Па отидоше и рекоше цару: Ниси ли, царе, издао наредбу, да сваки, који се у току тридесет дана буде молио ма коме богу или човеку осим теби, царе, буде бачен у јаму лавовску? Цар одговори и рече: Сасвим је тако, а закон Мидијски и Персијски је непроменљив. - Тада они рекоше цару: Данило, један од заробљених синова Јудејских, не хаје за тебе, царе, ни за наредбу коју си издао, него се моли трипута на дан својом молитвом.
Чувши то цар се веома ожалости, и науми у срцу свом да избави Данила, и све до заласка сунца труђаше се да га избави. Но тужиоци Данилови приступише цару и рекоше му: Знај, царе, да је закон у Медијана и Персијана да се никака забрана и наредба, коју изда цар, не мења.
Тада цар нареди те доведоше Данила и бацише га у јаму лавовску; притом цар рече Данилу: Бог твој, коме ти без престанка служиш, нека те избави. - И донесоше огроман камен и метнуше јами на врата, и цар га запечати својим прстеном и прстеном својих велможа, да непријатељи Данилови не би нешто горе приредили Данилу, јер он имаше мање поверења у зле људе него у крвожедне зверове. Затим цар отиде у свој двор, и леже без вечере не допустивши да му се ишта донесе од хране; и сан побеже од њега. А Бог затвори уста лавовима, и они не дарнуше Данила.
Сутрадан цар устаде ујутру рано и отиде брже к јами лавовској, и викну громким гласом: Данило, слуго Бога живога, Бог твој, коме служиш без престанка, узможе ли те избавити од лавова? Данило рече цару: Царе, да си жив до века! Бог мој посла Ангела Свога и затвори уста лавовима, те ми не наудише, јер се нађох чист пред Њим, а и пред тобом, царе, ме учиних зла.
- Цар се веома обрадова томе, и заповеди да изведу Данила изјаме. И извадише Данила из јаме, и не нађе се повреде на њему, јер верова Богу своме. И нареди цар, те доведоше људе који беху оптужили Данила, и бацише у јаму лавовску њих, децу њихову и жене њихове; и још не дођоше на дно јами, а лавови их зграбише и све им кости потрше.
После тога цар Дарије написа свима народима и племенима и језицима што живљаху у свој земљи: "Мир да вам се умножи; Од мене се издаје ова заповест: да се у свакој области царства мога свак боји и страши Бога Данилова, јер }е Бог живи и вечни, и царство се његово неће расути, и власт је његова бескрајна. Он избавља и спасава, и чини знаке и чудеса на небу и на земљи; Он избави Данила од силе лавовске".
И бејаше Данило у превеликој части код цара Дарија као нико други, и цар га имађаше као свог најприснијег пријатеља. Такође у великој части код цара беху и три друга Данилова: Аналија, Азарија и Мисаил.[19]
Јеврејски историчар Јосиф Флавије пише о Данилу да је он, као први великодостојник, имао велику власт у царству Персијском, и да је у граду Екбатани[20] подигао знамениту кулу, која у времену споменутог историчара, након неколико стотина година после зидања, изгледа нова, као да је овог часа сазидана. У тој кули сахрањиваху се цареви Мидијски и Персијски; а чување куле беше поверено једноме од јеврејских свештеника.
После цара Дарија свети Данило бејаше такође у великој части и код цара Кира, јер га Кир учини најприснијим сарадником својим и посредником у народу. И живљаше Данило заједно са царем, и беше славнији од свих пријатеља његових.
Бејаше у Вавилоњана идол, по имену Вил,[21] коме они сваки дан приношаху по двадесет великих мера пшеничног брашна, четрдесет оваца, и вина шест мера. И цар га веома почитоваше, и одлажаше сваки дан да му се поклони; А Данило се клањаше Богу своме. И упита цар Данила: Зашто се ти не клањаш Вилу?
- Он одговори: Зато што се не клањам идолима који су начињени рукама људским, него се клањам живоме Богу који је створио небо и земљу и влада над свима и над свачим. - Цар гаупита: Не изгледа ли ти да је Вил живи Бог? Зар не видиш колико он једе и пије сваки дан? - Данило осмехнувши се рече:
Не обмањуј себе, царе, јер је он изнутра иловача а споља бакар, и никада он нити што поједе нити што попи.
Тада цар, разгњевивши се, призва своје жреце и рече им: Ако ми не кажете ко сву ту храну једе, бићете побијени. Ако ми пак докажете да њу једе Вил, онда ће Данило бити убијен зато што изговори хулу на Вила. - На то Данило рече цару: Нека буде по речи твојој. - А Вилових жречева беше седамдесет, осим жена и деце. И оде цар с Данилом у храм Вилов, и рекоше жреци Вилови: Ево, ми ћемо изаћи из храма, а ти, царе, постави јело и вино, па закључај врата и запечати их својим прстеном. И када сутра дођеш и не нађеш да је Вил појео све, онда нека ми будемо побијени, или Данило који је слагао и оклеветао нас.
Рекавши то жречеви беху потпуно спокојни, пошто су под трпезом били начинили потајни подземни ходник и улаз, којим су свагда долазили и поједали храну. И кад они изиђоше, и цар постави храну пред Вилом, Данило нареди слугама својим те донесоше пепео и посуше њиме сав храм у присуству само цара; онда изишавши закључаше врата, запечатише их царевим прстеном, па отидоше. А жреци, по обичају свом, дођоше ноћу са женама својим и децом, и све поједоше и попише.
Сутрадан порани цар, и Данило с њим. И упита цар: Јесу ли читави печати, Данило? - Читави су, царе, - одговори Данило. И чим се отворише врата, цар баци поглед на трпезу и ускликну громким гласом: Велики си, Виле!; и нема у теби ни какве преваре! - А Данило, осмехнувши се, задржа цара да не улази унутра, и рече му: Погледај на под и расмотри чије су ово стопе. - Цар одговори: Ово су стопе људи, жена и деце.
И разгњевивши се, цар нареди те похваташе жречеве и њихове жене и децу, и они показаше потајни ходник и врата, којима су долазили и поједали што се налазило на трпези. Тада цар нареди те их побише, а Вила предаде Данилу, и Данило га разби, и храм његов разори.[22]
Бејаше на том месту велика аждаја, и Вавилоњани је почитоваху. И рече цар Данилу: Еда ли ћеш и за аждају ову рећи да је бакар? Ето, она је жива, и једе и пије; ти не можеш рећи да овај бог није жив; зато, поклони му се. - Данило рече: Господу Богу моме поклањам се, јер је Он Бог живи. Но ти, царе, дај ми дозволу, и ја ћу убити аждају без мача и без штапа. - Цар одговори: Дајем ти дозволу. - Тада Данило узе смолу, маст и вуну, укува их заједно, па начини од тога грудву, и баци је у уста аждаји; ова је поједе, и препуче. И рече Данило: Ето ваше светиње!
Но када Вавилоњани чуше за то, силно узропташе и устадоше против цара, и рекоше: Цар постаде Јеврејин: разби Вила, уби аждају, поби жречеве. - И дошавши к цару, рекоше му: Предај нам Данила, иначе ћемо убити тебе и дом твој. - И када цар виде да они упорно настојавају на томе, он би принућен да им преда Данила. А они га бацише у јаму лавовску. И он проведе тамо шест дана. У јами пак налажаху се седам лавова, и даваху им сваки дан по два телета и по две овце. Но овом приликом не дадоше им уобичајену храну, да би они појели Данила. Међутим Бог затвори уста лавовима, као и раније; и Данило борављаше с њима у јами као са кротким јагањцима.
У Јудеји пак бејаше пророк Авакум: Он скува чорбу, удроби хлеб у њу, и понесе жетеоцима на њиву. Но Ангео Г]]>28726Mon, 29 Dec 2025 20:09:10 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BE-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D0%B0%D0%B6%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D1%83%E2%80%A6-r28724/

Игуман Нектарије пише о нечему за шта би многи од нас рекли „па, добро, сви ово знамо“. Али, да ли знамо заиста, још важније да ли ову истину осећамо и дозвољавамо да нас она мења?

*

Необично је важно – дан за даном обнављати, актуелизовати у себи осећање онога што је у нама заједничко са Богом, што нас сједињује са Њим и што нам је сродно.
Непријатељ се непрестано труди да нам убацује мисао о томе да смо Богу – туђи. Да Њему није стало до нас. А ако Му и јесте стало, онда ми у себи немамо ништа што би могло да оствари наш живот са Њим; да је све што је у нама достојно само казне или чак потпуног уништења.
То је лаж, страшна и покварена. Међутим, многи јој верују и многе она погубљује.
Ево зашто је потребно опет и опет налазити не само оно лоше, већ и оно што је добро у себи, оно што је у нама од – Њега. И трудити се над тим замецима добра, радовати им се; чинити оно што зависи од нас да би се они подизали увис, ка небу, ка свом Извору, Богу и нас подизали и узвишавали ка Њему.
Шта је то – „заједничко са Богом“? Тога у нама има много више него што можемо да помислимо или чак да сагледамо у себи. Јер „Његов и род јесмо“ (Дела ап. 17:28). То јест, наше сродство са Господом није нешто измишљено, плод маште, већ је потпуно реално. Сродник је увек на почетку налик на Сродника.
Заједничко – милосрђе, брига, доброта, разумност, духовност и наравно, љубав. И много тога другог – уопште све добро што може да постоји. Међутим, потребно је почети са оним што нам је толико јасно и толико доступно – љубављу. Са делатном, доживљеном, са љубављу коју осећамо срцем и целим бићем.
И опет – не треба слушати непријатеља који покушава да нас уведи – љубави у нама нема. Она постоји. Када је не би било, не би било ни нас самих. Она увек живи у нама, или као оно што осећамо и показујемо, или као оно за чим имамо потребу.
Љубав може бити мала, као једва тињајући жижак, међутим, у нашој власти је да учинимо све да се он претвори у пламен. И Господ ће нам обавезно помоћи у томе.
Ништа друго нас не сједињује са Њим и међусобно као љубав. Ако волимо, шта год непријатељ да учини, ни на који начин не може да нам одузме осећање заједништва са нашим Творцем и Његовим створењем. И увереност да смо ми Богу – потребни.
Зато што, волећи, ми знамо да су ономе који воли потребни сви они које воли – то знамо из сопственог искуства.
А Господ воли – све.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић

извор

Од знаменитих родитеља, Константина и Ане, који беху сродници неколиких царева. Беху њени родитељи дуго бездетни и мољаху се Пресветој Богородици, да би им се дао пород. И Бог им даде ову ћерку, Теофанију. Запојена духом хришћанским од самог детињства, Теофанија надмашиваше све своје другарице у свим хришћанским врлинама. Када порасте, ступи у брак са Лавом, сином цара Василија Македонца. Са својим мужем претрпе велике беде. По некаквој клевети, као да Лав носи у чизми нож, да у згодној прилици убије свога оца, лаковерни Василије затвори у тамницу и сина и снаху. И тамноваху ове две невине душе три године. Једном, о празнику светог пророка Илије, беше цар сазвао све великаше своје у двор на гозбу. У једном тренутку изненадно папагај царев изговори ове речи: "Авај, авај, господине Лаве!" И повтори те речи више пута. То доведе сву господу царску до великог узбуђења, и сви замолише цара, да ослободи сина и снаху. Ражаљен цар тако и учини. По смрти оца свога зацари се тај Лав, названи Мудрим. Теофанија не рачунаше своје царско достојанство ни у што, но сва предана Богу брињаше о спасењу душе, постећи и молећи се и делећи многу милостињу, и обнављајући многе манастире и храмове. Из њених уста не изиђе лажна реч, ни сувишна реч, а најмање клевета. Пред смрт своју призва све своје ближње, и с њима се опрости, па предаде душу своју Богу 892. године. Цар Лав хтеде подићи храм у њено име на гробу њеном, но како патријарх приговори томе, подиже он храм "Свим Светим", говорећи да ако се Теофанија посветила, нека се прославља са осталим светим заједно. Тада се установи празник Свих Светих у недељу по Светој Тројици.

*

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ТЕОФАНИЈЕ ЦАРИЦЕ

БЛАЖЕНА Теофанија роди се у Цариграду од знаменитих родитеља, Константина и Ане, који беху сродници неколиких царева. Њен отац, по чину илустрије,[4] и мајка живљаху у чесном браку, и дуго времена не имађаху порода. Због тога они веома туговаху. Силно чезнући за породом, они се мољаху Пречистој Владичици нашој Богородици; и често одлазећи у њен свечесни храм што је у Форакији,[5] они изливаху гред Њом срца своја у усрдним молитвама. И говораху: Нека се, о Господарице света, бесплодност наша разреши милосрђем Твојим; и нека посредовањем Твојим добијемо пород од Саздатеља!
И пошто искаху са вером, они и добише искано благодаћу Оне којој се усрдно мољаху: добише разрешење своје бесплодности и родише женско чедо коме наденуше име Теофанија.
Када Теофанија напуни шест година стадоше је учити књизи и упућивати у свако добро дело. И још у детињим годинама њеним могаху се видети у њој јасни знаци њених потоњих великих врлина и светости. И радоваху се веома родитељи њени видећи њену добродушност и памет, и надаху се уживати касније у њеном породу. Због тога они почеше погледати младића, сличног јој по знаменитости рода, добродушности и памети, да би је по закону удомили, пошто је већ пристизала за удадбу и била више од својих врсница украшена свима даровима.
У то време цар Василије Македонац[6] тражаше на све стране лепу и украшену врлинама девојку за супругу своме сину Лаву Мудром.[7] Нашавши да је Теофанија боља од свих осталих девојака, он ожени њоме свога сина који већ беше проглашен за наследника престола. Свадба би обављена уз свеопшту радост и весеље.
После неког времена лукави враг посеја кукољ у царском дому између оца и сина, те отац са великим гњевом устаде на сина: затвори га са супругом његовом Теофанијом у тамницу и постави јаку стражу. А ово би учињено под утицајем тајне злобе и препреденог лукавства епиокопа Евхаитског Теодора Сантаварина, волха, кога цар Лав није волео.
Ствар је почела овако: када умре првенац цара Василија а брат цара Лава, Константин, цар Василије туговаше за њим и неутешно плакаше, јер га веома љубљаше. Тада споменути волх, видећи цара у великој тузи и желећи га утешити, помоћу својих враџбина показа цару умрлог сина његовог Константина жива где јаше на коњу и иде му у сусрет. Загрливши сина рукама и с љубављу га целивавши, цар га поново изгуби из вида, јер враџбинско привићење и утвара ишчезе. Цар се удиви и ужасну, и сматрајући то виђење за стварност он стаде веома уважавати Сантаварина и у свему га слушати као свог искреног пријатеља. Млади пак царевић Лав, човек паметан и богобојажљив, згади се на овог волха, и мрзећи га као непријатеља Божјег презираше га. А Теодор, мозгајући како да се освети Лаву за тај презир, смисли овакво подло лукавство: у згодном тренутку он насамо приступи к царевићу Лаву, и тобож доброжелатељан и пријатељски расположен према њему, рече му: Ето ти си царе млад и са оцем својим одлазиш у лов. За сваки случај ти треба да тајно носиш у чизми нож: да га некада употребиш против звера, некада да га у потребном тренутку пружиш оцу, а некада, ако би случајно на твог оца изненада насрнуо неки домашњи непријатељ, којих твој отац има доста, ти одмах извукао тај нож, поразио непријатеља и одбранио живот свога оца.
Послушавши овај лукави савет свога непријатеља и не схвативши опасност од тога, Лав поче тајно носити нож у чизми када би са оцем ишао у лов или На коју другу страну. А лукави Сантаварин после извесног времена рече кришом цару Василију: Син твој Лав хоће да те изненада убије, да би царовао сам. Као доказ злог умишљаја његовог нек ти послужи ово: када кренеш у лов са њим, он носи сакривен у чизми нож, спремљен да те у згодном тренутку изненада удари и убије. Ако хоћеш да се увериш у то, ти.сам провери то: крени у лов повевши и њега са собом, па кад изиђете у поље ти нареди да га претресу и виде шта он има у чизми; и ти ћеш се лично уверити да је истина ово што ти кажем.
Убрзо потом цар Василије узе младога цара, сина свог, и оде с њим у лов. А када беху у пољу, цар нареди да се види шта Лав има у чизми. И би нађен нож оштар с обе стране. То одмах запали цара Василија огњем неисказане јарости и гњева на сина његова, пошто је сматрао да је истина што му је Сантаварин говорио о сину како хоће да га убије. И при том рече: Ради тога је он и нож спремио. - А Лав, потпуно невин, увераваше да он носи нож не да убије оца него да му живот сачува. Међутим силно разгневљен отац, не желећи ни реч чути од сина, тог часа затвори њега и његову супругу, блажену Теофанију, у једној тајној и мрачној одаји царскога дворца, и постави јаку стражу.
Тако лукави волх Сантаварин одмазди царевићу Лаву. Али у томе најгоре беше то што отац хоћаше, по наговору Сантаварина, да сину избоде и ископа очи. И он би то свакако учинио, да га у томе не спречише патријарх и сав сенат.
Невини цар Лав и блажена Теофанија, ни криви ни дужни, проведоше у мрачном затвору више од три године. Тамо они ништа друго не упражњаваху до једино молитву и пост, тугујући због свог затвора и призивајући свевидећег Бога за сведока своје невиности. Сенат је много пута хтео да моли цара за сина, али му се није давала згодна прилика. Напослетку, таква му се прилика пружи да се обрати цару са односном молбом. А то се догоди на следећи начин.
У царској палати беше птица папагај, научена да изговара неке људске речи, и тиме забављаше цара и друге званице. Једном цар, о празнику светог пророка Илије, беше сазвао све великаше своје у двор на гозбу. За време весеља папагај, - да ли од кога научен или случајно, не зна се, - много пута изговори ове речи: "авај, авај, господине Лаве!" - Чувши то, сви великаши престадоше јести и пити, и сећаху смућени. Видећи где смућени великаши нити једу нити пију, цар их питаше што су тако невесели. Тада они, сматрајући да је згодна прилика, устадоше препуни суза и рекоше: Када птица, немајући разума, тугује због свог невино страдајућег господара, и ридајући и иштући га говори: "авај, авај, господине Лаве!" како се онда можемо веселити, јести и пити ми, разумна и словесна бића, који насигурно знамо да твој син а наш господин страда невин, и да због људске злобе и клевете трпи гњев твој родитељски? Нисмо ли ми још више дужни туговати због тога? О, царе! ако је син твој сагрешио што теби, оцу своме, и хтео подигнути руку на тебе, дај нам га овамо, да га на комаде исечемо. Ако пак он ни у чему Није крив, као што то сви насигурно знамо, зашто онда мучиш крв своју?
Ове речи силно дарнуше цара, срце му се разнежи и потресе жалошћу и умилењем, и он одмах нареди да цара Лава изведу из мрачног затвора, остригу му нараслу за време тамновања косу, одену га у царске хаљине, и с почашћу доведу к њему. И када све то би учињено, устаде цар сав заливен сузама, загрли сина и целива, и поврати му пређашње царско достојанство.
После тога цар Василије поживе још мало, разболе се и умре оставивши царску власт своме сину. А Лав, после смрти свога оца, нареди те волха Сантаварина ухватише, избише, очи му избодоше, и на заточење у град Атину послаше. Тако се злоћа овога волха сручи на његову сопствену главу. А овај Сантаварин беше по вери манихејац, по учењу волх, по лицемерју хришћанин, по чину епископ, а по мишљењу цара Василија светитељ због чудеса која чињаше помоћу враџбина.
Блажена пак Теофанија, ступивши после свога затвора у царски живот, усрдно рађаше на спасењу своје душе, ни у шта не сматрајући царску славу и презирући као ђубре и сан сласти и сујету овога света. Она непрестано, дању и ноћу, имађаше у устима својим псалме, духовне песме и молитве, и сав живот свој провођаше угађајући Богу и иштући Га делима милосрђа. Она се не стараше да царски украси тело своје. Иако она споља биваше одевена са извесним благољепијем, но она је испод хаљина тајно носила на телу грубу власеницу, којом мучено умртвљаваше се тело њено. Живот њеН беше испоснички: она се храњаше простим хлебом и сушеним зељем, а обилне трпезе беху потпуно одбачене од ње. Сва богатства и драгоцености што јој долажаху до руку, она раздаваше ништима и убогима, сирочади и удовицама; њима даваше такође скупоцене хаљине и наките. Она обнављаше бедне келије монашке и манастире, снабдевајући их имањима и свима потребама.
Такво беше старање и брига ове христољубиве царице о свима. На своје слуге и робиње она гледаше као на браћу и сестре; и никога не називаше просто, по имену, него све величаше звањем о Господу, указујући поштовање имену, чину и дужности свакога. И не изговори она језиком својим клетву, и не изиђе из уста њених ни лажна реч, ни оговарање, ни клевета, нити икаква непотребна реч. А према свима она беше добра: плакаше с плачнима, радоваше се с радоснима. Мада постеља њена и беше покривена висоном[8] и украшена златним украсима, но она није спавала на њој, него је простирала на земљу суру рогожу преко оштрих животињских костију и зуба, легала да спава на њој, и такву постељу своју сваку ноћ давидски сузама натапала,[9] и после кратког спавања на славословљење Бога устајала.
Од тако суровог испосничког живота блажена Теофанија западе у тешку телесну болест. Ипак она не изнеможе душом од непрестане молитве, нити престаде поучавати се Божанским законима, читајући свештене књиге и извршујући читано. Сва њена радост беше: помагати невољнима, штитити удовице, старати се о сирочади, тешити тужне, отирати сузе плачнима. И беше она мајка свима који не имађаху склоништа и помоћи. Живећи у свету, она одбаци све светско; налазећи се у браку, она заволе благи јарам Христов, и узевши на раме крст Христов понесе га; и тако угоди Богу.
Предосећајући излазак душе своје из тела, блажена Теофанија наложи да јој сви дођу ради опроштаја. Затим, давши свима последњи целив, она пређе из царства земаљског к небесном, и предстаде Цару славе, украшена многим врлинама својим. И би увршћена у ред светих, врлинама угодивши Богу; а чесно тело њено би свечано сахрањено.[10]
Муж блажене Теофаније, цар Лав Мудри, још за живота њена, видећи њену велику светост и почитујући је не као супругу него као госпођу своју и посредницу пред Богом, намисли пре времена подићи храм у њено име. А светитељка, сазнавши за то, не само не пристаде на то, него и строго му забрани да то чини. Сгога храм који се већ био почео зидати у њено име би преименован у име Свих Светих. И од истога цара, по саветовању са целом Црквом, би установљено да се празник Свих Светих празнује у прву недељу после Педесетнице. Цар говораше: "Ако је Теофанија света, нека се и она празнује заједно са Свима Светима, у славу Богу слављеноме од Свих Светих!" Њему нека је и од нас слава вавек. Амин.

Рођен у Вавилону за време робовања Израиљева. Из племена Левијева. Пророковао на 470. година пре Христа. Посетио Јерусалим као младић. Подстицао Зоровавеља и Исуса свештеника, да обнове храм Господњи у Јерусалиму проричући томе храму већу славу него бившем храму Соломонову. "Слава ће дома овога последњег бити већа него онога првога, вели Господ над војскама" (Агеј 2, 9). Јер ће се у томе новом храму јавити Господ Спаситељ. Доживео да види један део храма сазидан од Зоровавеља. У старости умро и приложио се прецима својим.

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се „дреши“. На исти начин се вежу све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у којем учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се „дреше“ поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

https://mitropolija.com/2025/12/27/nedelja-svetih-praotaca-materice-4/

Недалеко од бугарске границе, на десној обали реке Јерме између села Горња Држина и Планиница, налази се манастир посвећен светом Николају. О манастиру има веома мало података. Предање казује да је манастир задужбина краља Милутина и да је био посвећен Рођењу Пресвете Богородице.
     На натпису који се налази на порталу изнад улазних врата, записано је: „Благословом Оца, садејством Сина и остварењем Светога Духа, овај храм, посвећен чудотворцу Николи започе да се живопише априла и заврши се 22. априла 1606. године у време духовника Стефана.“ Стари манастир и Цркву разориле су Крџалије крајем XVIII века. Манастир је до почетка XIX века био у рушевинама.
     У знак захвалности Богу за извојевану победу на Варварину 1810. године, Вожд Георгије Петровић је заједно са војводим Милетом Радојковићем обновио манастир 1811. године. Народ ових крајева манастир још увек зове Карађорђева Црква. Храм је освећен 6. децембра 1812. године.
     Живопис манастира је у великој мери сачуван и представља право ремек дело фреско уметности XVII века. До 1948. године, манастир је био парохијска Црква, када благословом епископа нишког др Јована Илића поново постаје манастир, као метох манастира светог Јована Богослова у Поганову.
     У манастирском комплексу налази се мањи приземни конак и економски објекти. Од 1967. године, манастир је под заштитом Државе.

https://eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-planinica

СВЕТЕ мученике Тирса, Левкија и Калиника одгаји Витинијска земља,[1] а васпита их град Кесарија.[2] Пострадаше они за Христа у време цара Декија[3] на следећи начин. Један од игемона,[4] по имену Кумврикије, допутова у Кесарију из Никомидије[5] и ревносно утврђиваше идолопоклонство, усрдно се старајући о идолиштима и поганим жртвама и о свему што беше пријатно непријатељу рода људског, ђаволу. А на то примораваше он и све месне житеље, једне придобијајући ласкама, друге заплашујући претњама. Левкије, врло угледан грађанин, честит, паметан, учен и високог порекла, гледајући ова безакоња силно паћаше у души и све се више распаљиваше ревношћу по Богу. Најзад, не могући тајити тај пожар ревности и не хотећи више крити своју веру, он неочекивано ступи пред игемона и рече: Зашто, бедни Кумврикије, устајеш против своје сопствене душе, обожавајући безосећајне и глуве идоле, и многе друге одвлачиш са собом у ту убитачну заблуду? Такви људи изгледају неосетљивији од камења и дрвећа, јер не желе да познаду истинитог Бога и Спаситеља и не пристају да ходе у светлости, напустивши претходно таму заблуде.
Безумни игемон, не подносећи истину ових речи, разјари се и одмах, пре икаквог испитивања, нареди да Левкија бију. Но Левкије, добровољно примајући мучење, благодараше Бога, и тиме доведе мучитеља до још већег беса. И би бијен дотле док не изнеможе тело његово премлаћено; и он сам се мољаше да буде разрешен од тела и отиде ка Господу. Испуњењу ове његове жеље поможе сам мучитељ, јер нареди да мученика одведу ван града и тамо му одсеку главу. Вођен од џелата на погубљење, свети мученик иђаше без икаквог страха и узнемирења; на његовом лицу не беше ни трага од бола и поднесених мука; напротив, сав је сијао радошћу и блаженством, као да га воде не на смрт него на венчање. И тако, далеко од града њему би одсечена глава, и оде на небо да за свој подвиг прими венац неувенљиви.
Глас о свирепости Кумврикија брзо се разнесе по овима суседним покрајинама, и хришћани се стадоше скривати бојећи се његове свирепости. Но блажени Тирс, иако још некрштен већ само оглашен, наоружавши се ревношћу по Богу, дође пред мучитеља и рече: Да си здрав, светли игемоне! - И кад га овај одпоздрави, Тирс продужи: Је ли дозвољено свакоме пред вама судијама говорити што хоће, или је дужан одговарати само на ваша питања и ни речи не промолвити без вашег одобрења? - Игемон, као заборавивши шта је урадио с Левкијем, одговори: Дозвољено је, и до данашњег дана та слобода говорења није била одузета никоме, нарочито када неко хоће да говори нешто што је на општу корист.
Тада Тирс рече: Шта се корисније може говорити од онога што је корисно по душу? И ето, ја, гледам како ти многе кињиш и лишаваш спасења одвлачећи их од истините вере и по злоћи својој привлачећи их к заблуди идолопоклоничкој. Тиме ти на душу своју навлачиш сав пакао огњени. Стога сам решио да смело и, слободно поразговарам с тобом и дознам од тебе, са којих си разлога ти, оставивши Саздатеља неба и земље и васцелог рода људског, донео закон - поклањати се делу руку људских, као говорећи дрвету: "ти си отац мој" (како то изобличава идолопоклонике свети пророк Јеремија[6] и камену: "ти ои ме родио". И ти свим бићем својим на томе радиш, да све људе (ако је могуће) приволиш да постану следбеници твоје пагубне вере.
На то игемон рече: Твоја неблаговремена и неумесна реч показује да ти болујеш од хришћанства. Уосталом, та ташта гштања и њихова лажна решења препусти школским људима и онима који нису задужени народним бригама, а ти се сада покори царевом наређењу и принеси жртву боговима. Не учиниш ли то, онда ћеш за неумесне речи које си изговорио добити од нас као награду - спремљене за тебе муке. - Тирс одговори: Пошто сте ви разумна створења Божја, то не треба да чините ништа неразумно и без марљивог испитивања. Но ако хоћеш да се држиш безумне заповести твога цара, онда чини што ти је наређено.
Кумврикије рече: Сматрам да те тихост наша чини гордим. Но видећи да си ти човек разборит и паметан ја ти саветујем: покори се, па ћеш тиме избећи муке. Отиди дакле у храм и изврши дужност своју према боговима, јер ћеш на тај начин и опроштај пређашње кривице добити и пријатељ великоме цару постати, и сав остали живот свој провешћеш с нама у великој части. - Блажени одговори: Много сам размишљао ја о свим стварима, и немој сматрати да си ме затекао неготова и неприпремљена израна. Јер ја сам најпре дуго расматрао и врло брижљиво изучавао и испитивао, па се на основу тога убедио да су богови ваши бездахни идоли и храмови њихови погани; и ја сам њих исмејао, а себи чисту и истиниту хришћанску веру изабрао. Зато, не одгађај извршити оно што је од цара наређено односно нас хришћана.
Ове речи блаженога толико разјарише мучитеља, да он одмах нареди неким снажним младићима да мученика душмански бију песницама. Затим нареди те му и руке и ноге везаше кајишима, па му из све снаге ноге вукоше на једну а руке на другу страну. Када то рађаху, удови тела мученикова излажаху из својих зглобова и чупаху се. Све то мученик трпљаше радосна и светла лица. Мучитељ онда нареди да мученику гвозденим шипкама избоду очи, а челичним чекићима поломе вилице и избију зубе. Налазећи се у тим мукама свети мученик исмеваше мучитеља, и тиме га још више раздраживаше. Тада мучитељ растопи олово, спреми гвоздени одар, положи светог мученика потрбушке на њему, па дозва своје волхе и наговараче, да би мученика речима обрлатили. И они стадоше наговарати блаженога, да се бар привремено и привидно покори игемону. Притом говораху: На тај начин ти ћеш се спасти љутих мука, и добићеш многа блага, а Бог твој опростиће ти знајући немоћ људске природе, и неће се наљутити на тебе, пошто је, како чујемо, Он веома добар и милостив. - А мученик одговараше: Па баш због тога ја и трпим муке за Бога мога што је Он добар и милостив. Јер када ви, иако слушате о бескрајним мукама које вас очекују ипак се не обраћате од заблуде на пут истине и срљате у очигледну погибао, зашто онда ја да не подносим јуначки привремена страдања, за која ми као уздарје предстоји Царство Небеско и сва у њему бесконачна и вечна блага.
После ових мученикових речи, мученика стадоше поливати врелим оловом. Но олово се одједном разли као река, и многе од незнабожаца који страхују унаоколо повреди и погуби. Свети пак мученик устаде са одра неповређен и потпуно здрав, и очи његове стадоше поново видети као и раније. Ово чудо запрепасти све, па и самог игемона силно запањи. Али он, мада је требало да поЗна Онога који све то чини, ипак остаде При слепилу душе своје. Тако се на њему збише речи Светога Писма: Гледаш много, али не видиш; отворене су ти уши, али не чујеш (Ис. 42, 20). - И тада, мучитељ се још више разљути на мученика, и назвавши га волхом и чаробњаком подврже га још страшнијим мукама. Но све те муке мученик трпљаше јуначки; и чу се одозго неки глас који укрепљаваше мученика и утврђиваше верне у вери, а незнабошце страховито уплаши.
Постиђен евим тим, мучитељ се побоја да продужи са мучењем светог мученика, да га не би снашла још нека већа срамота. Зато нареди да мученика вежу и баце у тамницу, а сам оде дома, размишљајући на какве би још страшније муке ставио Тирса. Међутим блажени мученик се у тамници усрдно мољаше Богу да га удостоји светог крштења. И гле, благодат Господња га одмах посети те ноћи: узе којима беше свезан одвезаше се и врата се тамничка сама отворише. Изишавши из тамнице, свети се мученик упути к епископу Кесаријском који се у то време крио од гоњења. А када епископ угледа мученика, тог часа паде пред ноге његове, јер већ беше чуо за његово јунаштво и трпљење и поштоваше га веома. Мученик пак, подигавши епископа и сам падајући к ногама његовим, говораше: Немој чинити то, свечесни оче! не предухитруј поклоњење које ја дугујем теби, јер сам дошао не да благословим него да примим благослов. - Епископ му на то рече: Ти треба да благословиш нас, јер си очигледно показао велику силу врлине и обукао си се у пресветлу ризу Духа кроз претрпљење толиких љутих мука. - Мученик одговори: Ради тога сам и дошао овамо, да се обучем у ризу бесмртности препородивши се водом и Духом, јер се још нисам удостојио светог крштења.
Епископ одмах крсти Тирса, који, изишавши из купељи, ускликну: Господе Исусе Христе Боже мој, Ти ме ево удостоји препородити се водом и Духом! дај и мени да се кроз страдање крстим крштењем којим си се Ти крстио, и испивши чашу Твоју постанем причесник смрти Твоје,
Затим, поразговоривши мало са епископом и благословивши један другог, Христов страдалац се врати у тамницу; при томе испред њега иђаше божанствена светлост, а за њим иђаху свети Анђели, као што то јасно видеше неки од достојних. Ушавши у тамницу, он провођаше време у обичајеним молитвама.
V то време један достојанственик, по имену Силван, родом Персијанац, човек суров и немилосрдан, желећи да се додвори цару и покаже веран њему, моли цара да му да овлашћење да он провери да ли гонитељи, постављени за истребљење хришћана, стварно испуњују царска наређења о томе. Цар му даде тако овлашћење. Са таквим овлашћењем Силван допутова у Никеју[7] и Кесарију, овуда приносећи жртве идолима и светкујући идолске празнике хришћанском крвљу. Између осталога Силван би обавештен и о великом Тирсу, да га никаква мучења не могу победити и да у исто време он знамењем и чудесима запањује људе. Силван нареди да му одмах приведу Тирса, а сам стаде приносити жртве главном идолопоклоничком богу - Зевсу.
Наредног дана Силван заједно са Кумврикијем седе на судишту, и извевши Тирса на суд нареди да се ранија Тирсова саслушања прочитају јасно и громко, тако да сви чују. Затим рече мученику: Не мисли, Тирсе, да ћеш бити мучен као досада. Останеш ли при своме упорству, бићеш подвргнут далеко страшнијим мукама. - Мученик одговори: Онај који ме раније учини јачим од свих мука, Господ мој Исус Христос, Он и сада стоји поред мене, избављајући ме из ваших руку, јер Њему Јединоме служим и знам да је Он Једини Бог, а ваше незнабожачке идоле и богове сматрам за обману. Ипак, ако желиш да ме приволиш на добровољно приношење жртве не принудом и насиљем већ паметним саветом, онда ми реци коме и како да принесем жртву. А ја, увидевши на основу твојих речи да си у праву, радо ћу се покорити и нећу се узалудно противити истини.
Тада Силван узе светитеља за руку и рече: Хајдемо у храм, и тамо ће ти бити показано коме имаш принети жртву. - А када уђоше у оближњи храм Аполонов, Силван показујући руком на идола рече: Ето, то је бог кога ми почитујемо. Ако се ти, Тире, помолиш њему приневши му жртву, стећи ћеш у њему великог заштитника и наћи ћеш милост и код осталих богова. - Мученик на то рече: Гледај добро какву ћу му принети жртву и како ћу му се помолити.
И када сви са великом пажњом стадоше гледати у њега, он подиже к небу и руке и очи, па призва неисказану силу Божију. И тог часа изненада тресну гром, и Аполонов идол паде на земљу и расу се у прах. А свети мученик, обраћајући се онима што стајаху унаоколо, рече: Гледајте: ваши богови су само направа људска, и не могу да поднесу чак ни име истинитога Бога. - Силван, бесан од јарости, рече на то: Ја ћу твоје враџбине потпуно уништити и истребити.
И одмах нареди да оштрим гребенима железним одеру до хостију тело мучениково. И док парчад меса падаху са мучениковог тела на земљу, мучитељ говораше светом мученику: Где је Бог помоћник твој, кога ти почитујеш и у кога се надаш? - Мученик му одговараше: Зар ти не видиш силу Христову што је у мени, која ме очигледно укрепљује против ових нападаја ваших? Јер на који би начин земно и немоћно тело могло издржати такве муке, када му не би била давана с неба Божанска помоћ?
Тада Силван нареди да се донесе велики котао, да га напуне водом и наложе ватру испод њега. Када вода стаде силно клокотати, мученику свезаше конопцима ноге, па га главачке спустише у врелу воду. Но светитељ призва име Христово, и котао се одмах распаде, вода се разли, а сам светитељ остаде неповређен. То силно посрами мучитеља, и њега обузе страховита јарост; али пошто су га чекали други народни послови, он нареди да мученика одведу у тамницу.
Ускоро после тога Силван крену са Кумврикијем у приморски град Апамеју,[8] наредивши да и светитеља свезана воде за њим. Приближивши се граду, Силван се заустави, призва к себи мученика и рече му: Овде, Тирсе, или обећај принети жртву боговима, па ћеш остати жив, или ћеш у противном на најстрашнији начин бити лишен живота. - Светитељ му одговори исто што и раније, па напослетку додаде и ово: Брзо ће се душе ваше истргнути из вас.
Мучитељи се још више разгњевише на Тирса, и наредише да га вуку у град бијући га, па тамо баце у море заједно, како они говораху, са његовим враџбинама, да би завршио страшном смрћу и после смрти не био удостојен чак ни уобичајеног погреба. Међутим они још не беху ни ушли у град, а мучениково пророчанство поче се испуњавати: Силван изненада изнеможе, а Кумврикије доби грозницу, и четвртога дана они обојица бедно скончаше. Кажу да ни земља не хте примити њихова погана тела док се свети мученик не помоли за њих. И проведе свети Тирс у Апамеји двадесет и три дана, држан у узама до доласка новог игемона.
Нови игемон Вавда допутова: по нарави и злоћи сличан својим претходницима. Разгледавши пословање прећашњих игемона и дознавши за мученика Тирса, он га позва на саслушање. На саслушању свети мученик показа пређашњу непоколебљивост своју у хришћанској вери и одби као и раније да се покори незнабожним наређењима. Вавда нареди да мученика свезана стрпају у мех, зашију мех, па баце у море на пет километара од обале. Међутим, мех се изненада продре, узе се одрешише, и указа се овакав призор: сабор светлоносних мужева иде по мору, који, узевши мученика, изведоше га на копно. Када то видеше слуге игемонове, они у страху отрчаше к игемону и испричаше му шта се догодило. Тада игемон лично оде на обалу, и нашавши тамо мученика где стоји сам, рече му: Заиста су необичне хришћанске мађије и врачања, те вам се и море повињава, како видим, и ви сами стихијама природе одузимате силу. Но, без обзира на то, никакве вам мађије ништа помоћи не могу; напротив, због њих вам предстоје најљуће муке и најгорчија смрт. - Мученик одговори: Докле ћеш бити слеп и, слично боговима твојим, имати очи и не видети? Како може ма ко мађијама подчинити себи стихије природе? Ко од ваших волха или од ваших богова, у којих је све мађијска опсена и обмана, икада учини да човек, бачен у море, буде подигнут рукама Анђела, и да читав и здрав, ходећи по мору као по суву, изађе на земљу?
Игемон нареди да мученика вежу и воде за њим бијући га штаповима, а сам он крену у Кесарију. Житељи Кесарије, дознавши да им долази нови игемон и води са собом светог мученика Тирса, сви изађоше из града тобож у сусрет игемону, а у самој ствари да виде страдалца Христова кога су желели да виде. Но чим уђоше у град, мученик би одмах вргнут у тамницу. Игемон пак дуго размишљаше каквој смртној казни да подвргне мученика; и најзад реши да га преда зверовима на поједење, сматрајући да је то најгорча смрт. Зато он издаде наређење да се покупе најљуће звери од сваке врсте, и да их море глађу, еда би што силовитије кидисале на осуђеника и растргле га.
Када звери бише припремљене у току тридесет дана, мучитељ сазва сав народ код Зевсовог храма и уз велику свечаност принесе Зевсу богате и велељепне жртве. Затим нареди да Тирса изведу из тамнице, осуђеног на поједење зверима. Међутим светог мученика, по тајном налогу игемоновом, посећиваху у тамници многи пријатељи и познаници и мољаху га да се смилује на себе сама и избегне страшну смрт поступивши по наређењу. - На тај начин, говораху они, ти ћеш се избавити погибли, удостојити се почасти и постати пријатељ цару. - Но светитељ беше, по речи Давидовој, као човек који не чује, и као нем који не отвара уста своја (Псал. 37, 14). А када га приведоше к игемону који у то време приношаше жртве, овај му рече: Ми се сувише милостиви показасмо према теби, давши ти толико времена на размишљање. Стога, ако желиш оно што је корисно по тебе, онда ти, гледајући како сав завичај твој приноси жртве великоме Богу Зевсу, приступи и сам и принеси жртву, да би се избавио од погибли. Ако пак то не урадиш, онда ће те нокти и зуби звериња растргнути, и нико ти помоћи неће и избавити те од толиких зала. - Мученик се направи као да пристаје на њихово незнабожје, и рече: Ја сам давно намислио да заједно са својим суграђанима принесем жртву. Само да се не наљути Аполон што ћу обићи њега и принети жртву једино Зевсу. - Чувши то игемон се обрадова и рече: Принеси жртву само Зевсу, а ја сам ти јемац да се ни један од осталих богова неће разљутити на тебе.
Мученик на очи свих приступи к идолу Зевсу, и када у себи изговори молитву истинитоме Богу, настаде страшан земљотрес, и идол Зевсов паде на земљу. Незнабошци се уплашише и разбегоше, само свети мученик остаде у храму. Тада мучитељ, испунивши се силне јарости, нареди да светитеља одмах воде на поједење зверима.
На гледалиште се слеже силан свет, и када зверове пустише на светитеља указа се овакав призор: светитељ стоји усред звери не сам него са нека друга три лица, а звери круже око њега и кротко му се умиљавају као да се одавно познају с њим. Он пак, подигавши руке к небу, рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што прослави у мени Свето Име Своје и показа на мени милост Своју затворивши преда мном уста зверима, као некада пред Данилом, слугом Твојим. Ти, Господе, чинећи чудеса како тада тако и сада, учини невидљивом силом Својом да ове дивље звери отиду свака у своје жилиште, не повредивши никога од овде присутних. - Помоливши се тако, он рече зверима: у име истинитога Бога вратите се у пустињу, свако у своје легло, откуда изиђосте, само никога немојте повредити.
Звери тог часа одјурише, при чему се врата сама отворише пред њима. Све пак присутне спопаде такав страх да се сви разбегоше ко је куда могао, бојећи се ослобоћених звери које незадрживо јураху у пустињу. Због овог чуда многи се незнабошци обратише ка Христу.
Међутим мучитељ Вавда, не знајући шта да ради, нареди да светитеља опет свежу и баце у тамницу. Али након неколико дана полазећи у град Аполонију, недалеко од Кесарије, он нареди да и Тирса воде за њим. Стигавши у Аполонију, Вавда устроји свенародни празник у Аполоновом храму који беше пун идола. Увевши тамо и Тирса, Вавда нареди да га пред идолима немилице бију штаповима. Но свети мученик, трпљиво подносећи батине као да му их задају у сну а не на јави, мољаше се Богу који једним погледом пресушује бездане и растапа горе. Притом рече: Нека рука Твоја буде на мени, Господе! и немој удаљавати помоћ^Твоју од мене, него погледај на мене и заштити ме, да се не постидим, јер Те призвах.
Када се он на такав начин помоли Богу, изненада се догоди земљотрес у граду, игемона постиже болест, онима што бијаху светог мученика малаксаше руке, и многи идоли попадаше на земљу и ваљаху се разбијени у парампарче. А свети Тирс, испунивши се божанске радости, подсмеваше се идолима и мучитељу, и говораше: Зашто не помогнеш боговима твојим који се тако стидно ваљају по земљи и ишту помоћ од тебе, него их остављаш бачене и посрамљене на очи свих да им се ругају они који нису ослепљени? - Међутим игемон, иако поражен тешком болешћу, ипак злоћа његова беше и надаље силна, и он рече: Мађије поганога Тирса чине ми живот тежим од смрти!
У то време бејаше у Аполонији и идолопоклонички жрец Калиник. Посматрајући од самог почетка чудеса која чињаше свети мученик Тирс, он стаде постепено увиђати немоћ својих богова. Примајући у своје срце семе истините вере, он говораше у себи: Боже, проповедан Тирсом, Ти чиниш дивна и славна чудеса! Ти и мене, као новоизабраног војника, прими, и укрепи, и утврди против оних који устају на истину Твоју!
Тако разговарајући у себи с Богом, Калиник приступи к игемону, и вешто му се подсмевајући рече: Пресветли игемоне, тај човек, страховито мучен, врже на земљу и смрви највећега бога Зевса, сруши по трећи пут сунценосног Аполона, обори и самог Херкула[9] непобедивог у биткама, - и то он почини не рукама, не оружјем, не мачем већ једино речју и призивањем Христа који претрпе крст и смрт. Стога, ако је по вољи твојој моћи, подигнимо бога Херкула, који некима помаже у невољама, и умолимо га да он, опоменувши се свог ранијег јунаштва, дође и помогне тако силно увређенима: оцу Зевсу и божанственоме Аполону: јер они, изгледа ми, спавају тврдим сном. - Игемон, не увићајући подсмех, рече: Пошто сам ја болестан, онда иди ти сам, и умоли богове за нас, и брзо их покрени против овог мађионичара Тирса. - На то Калиник узврати: Али ја мислим да је велика сила Бога који их пообара, па се бојим да наши богови неће бити у стању помоћи ни себи самима.
Тада игемону постаде јасан смисао Калиникових речи, и он упита Калиника: Еда и ти, о Калиниче, ниси прелашћен чаробњаштвом овога чаробњака? - А Калиник, не желећи више ни продужити започети разговор нити и надаље скривати своју веру, тог часа похита кући својој, остриже косу и браду, скиде одећу свога звања, однесе их игемону и баци му их пред ноге, рекавши: Узми, игемоне, моје власи и одећу, оскврнављене смрадом и димом жртава, проливањем крви и ђаволским тајнама: заједно са њима одбацујем своју ранију заблуду и отпочињем нови живот, јер ја сам већ хришћанин.
Игемон се зачуди овој необичној промени Калиниковој, и упита га: Шта је с тобом, Калиниче? Зар те чудеса овога чаробњака толико заокупише, да чак и твоју благородну душу, душу служитеља богова, која је толике милости доживела од њих, одвратише од вере отаца и одвукоше у крајњу погибао? - Калиник одговори: За ову моју промену највише је крив сам Херкул, који одневши, како се о њему прича, толике победе, сада не би у стању противстати једној речи овога мужа него се сруши на бедан начин, и показа тиме да заслужују свако исмевање басне које се о њему и о боговима причају међу људима. - То ни у ком случају није тачно, узврати игемон. Напротив, тебе је преластило Тирсово чаробњаштво, те се надаш да ћеш и ти помоћу враџбина чинити таква чудеса. Знај, ни томе волхуј ни теби, хришћанске враџбине неће донети никакве користи, ако се не покајеш и не укажеш поштовање боговима као раније.
Калиник, желећи да јавно посрами игемоново безумље, и чврсто се надајући да ће и с њим, Калиником, бити Бог као и са Тирсом, рече: Пошто, игемоне, ти сада болујеш телом, а мене сматраш прелашћена чаробњаштвом, предлажем ти да одемо к великоме Ескулапу[10] да му се заједно помолимо за твоје оздрављење; тада ћеш увидети да ја нисам прелашћен никаквим чаробњаштвом.
Игемон, не схвативши како треба Калиникове речи већ сматрајући да се жрец поново враћа к својим боговима, одмах дође са њим у храм. Када уђоше у храм, Калиник се поче молити у својој души, говорећи: Господе Исусе Христе, преко слуге Твог Тирса ја познадох да си Ти истинити Бог; а ја сам Те безброј пута разгњевио, но и поред тога Ти ме ниси одбацио! Доћи ми сада у помоћ и јави у мени силу Твоју!
Када Калиник тако говораше у себи, чу се одозго неки глас који га крепљаше и призиваше к подвигу. И он, испунивши се смелости и призвавши име Христово, стаде ружити идола Ескулаповог; и идол тог часа, као неком јаком руком збачен, паде пред његове ноге. Тада Калиник, погледавши на игемона, рече му с подсмехом: Ето, бог твој не може устати, ако га ти сам не подигнеш. Види дакле и познај да ово није врачање већ Божанске силе деловање преко мене.
Игемон, мада тугујући у души и сажаљевајући Калиника, ипак нареди да Калиника затворе у тамницу. Сутрадан пак он изрече њему и Тирсу оваку смртну пресуду: "Калиника, који је отпао од служења боговима и пристао уз хришћанску лаж, наређујем погубити мачем; а Тирса, који се горди својим чудесима и који је помоћу њих преластио бедног Калиника, наређујем положити у дрвени сандук и престругати тестером".
Калиника војници одмах изведоше ради посечења. Он измоли себи времена од војника за молитву; и после подуже молитве он би посечен мачем. Затим, када мучитељи положише светога Тирса у ковчег и узеше тестеру да га престружу, то тестера у њиховим рукама постаде врло тешка, тако да је они једва могоше подићи и руковати њоме; међутим на дрвеном поклопцу сандука она беше тако лака, да њени зупци не остављаху никаквога трага на поклопцу. Стружући дуго они се знојаху и презнојаваху, али узаман. Најзад се сандук изненада отвори, и свети Тирс изађе из њега светла лица и срца пуног неке божанске радости. То запрепасти све присутне, и нико се не усуди дотаћи светитеља због овог чуда. Утом се чу глас одозго који призиваше мученика к небеској награди. Светом мученику би јасно да је дошао крај његовом подвигу, и он подиже к небу и руке и ум, и кликну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што мене недостојна примаш као наследника блага Твојих и увршћујеш ме у ред угодника Твојих. Прими сада у миру душу моју и уведи је у свете обитељи Твоје ка неисказаној радости која је у Тебе. - Рекавши то и осенивши себе крсним знаком, свети Тирс предаде у руке Божје свету душу своју. На тај начин онај кога многе љуте муке и горке смрти не узмогоше умртвити, заврши живот свој природном смрћу.
Након много година зацари се свирепи Диоклецијан,[11] и опет би разаслано по целој царевини царско наређење: да сви узму удела у поклоњењу идолима, а оне који то не буду хтели предавати на смрт. У то време у Тиваиди[12] беше игемон неки Аријан. Старајући се да тачно изврши безбожно наређење свирепога цара, он за време свог боравка у граду Антиноји ухвати два угледна хришћанина, Аскалона и Леонида,[13] и пошто их стави на разне муке погуби их. Затим он нареди да се похватају сви тамошњи хришћани. И поређавши испред њих справе за мучење, он им рече: Предстоје вам две ствари: или принесите боговима жртве, да бисте остали у животу и слободи; или, ако то не урадите, бићете стављени на разне муке и погубљени.
Чим то игемон рече, преда њ ступише смело и једнодушно тридесет седам мужева и изјавише да су готови пре умрети неголи се покорити безбожном наређењу. Но после многих мучења један од њих, по имену Аполоније, чтец црквени, видевши разноврсна мучења, уплаши се веома, и спопаде га двоструки страх: страх од предстојећих мука, и страх да ће изгубити душу "ако отпадне од Христа. И он стаде размишљати како да избегне и жртву идолима и љуте муке, те да би на тај начин и душу спасао од власти ђавола и тело избавио од руку мучитеља. Док се он тако двоумљаше, у његовој близини стајаше игемонов музикант Филимон. Приметивши га, Аполоније га призва к себи, и обећа му четири златника, ако он уместо њега принесе идолима жртву, огрнувши се његовим огртачем да га не би познали. Филимон пристаде: огрну се Аполонијевим огртачем прикривши и лице, па пође к жртвенику. Међутим Бог, промишљајући дивно, о спасењу свих, намисли привући к себи преко Аполонија Филимона, а преко Филимона Аполонија. И када се Филимон у одећи Аполонија приближаваше к идолском жртвенику, у срцу његовом засија светлост благодати Господње и отвори му духовне очи на познање истине. Осенивши себе крсним знаком као хришћанин, он ступи пред игемона. Игемон упита оне око њега: Ко је ово? - Они му одговорише: Један од хришћана. - Игемон му нареди да принесе жртву, но он громогласно кликну: Нећу да принесем! хришћанин сам, слуга Христа Бога живога. - Игемон рече: Зар ниси недавно видео колике муке претрпеше Аскалон и Леонид и каком љутом смрћу завршише? - Филимон, под видом Аполонија, одговори: То управо што Аскалон и Леонид, који недавно пострадаше за Христа, оставише нама пример јуначког трпљења, то ме и побуди да неустрашиво идем на муке. Поред тога мене побуди и оно чудо које се догоди на твоме чамцу када си хтео да се превезеш преко реке, а чамац се заустави усред реке на највећој дубини и не могаше се помаћи с места зато што ниси хтео назвати Христа Богом.[14]
Тада игемон нареди да му дозову музиканта гитаристу Филимона да својим свирањем на гитари опчини и омекша дух овога хришћанина, да згодно промени правац његових мисли и приволи га на жртвоприношење идолима. Не знађаше безумник да пред њим и стоји главом сам Филимон, и да он говори својим властитим гласом, само с том разликом што га је игемон раније слушао где свира на разним музичким инструментима, а сада га чује где му разговетно говори Духом Светим. Међутим Филимона свуда тражаше и не нађоше. Позваше и брата његовог Теона и стадоше га распитивати где се налази Филимон. А он, распознавши брата у Аполонијевој одећи, и не знајући о чему се ради, рече: Ево, Филимон стоји пред вама.
Игемон одмах нареди да му открију лице, и угледавши Филимона стаде се громко смејати држећи да Филимон то ради да би исмејао хришћане и да би утешио присутне. Затим он нареди Филимону да збаци са себе туђе одело и да заједно с њим иде к жртвенику. Међутим Филимон изјави да је он стварно хришћанин, и стаде исмевати незнабожачке богове. Судију то веома зачуди, и гледајући у Филимона он узвикну: У име благостања народа римског, је ли истина то што ти сада чиниш и говориш, Филимоне, или то радиш да би се наругао хришћанима? - Филимон одговори: Кунем се не римским благостањем већ својим властитим спасењем и Господом мојим Царем Христом, да ја не исмевам хришћане, него објављујем да се у мом срцу десила стварна промена, и ево исповедам веру своју у Христа, и изјављујем и тврдим да сам за ову веру готов умрети не једанпут већ хиљадама пута.
Ове речи разбеснише игемона и он, обраћајући се присутнима, питаше их: треба ли убити Филимона одмах што је јавно вређао богове или му дати време на размишљање и покајање? - Народ који љубљаше Филимона због његовог дивног свирања на гитари, моли игемона да не погубљује општу утеху града. -Тада игемон рече Филимону: Погледај колико те љуби народ: назива те "општом утехом". Стога, из благодарности бар за такву похвалу, учини оно на што си навикао: принеси жртву боговима, чуварима града. Ево, наступа и велики празник, о коме и ти ваља да преко труба и свирала узнесеш хвалу боговима, те тиме и себе сама развеселиш и уши наше насладиш.
Филимон одговори на то: Тај празник ваш подсећа ме на празник који се празнује на небу, а јека труба побуђује у мени жељу да чујем анђелско певање. Знај дакле, узалуд се трудиш паштећи се да ме одвратиш од мог вероисповедања; тиме ти не само ништа нећеш постићи него ћеш; напротив, још више разбуктати у срцу мом чежњу моју за Христом. - Игемон рече: Но ако ти и претрпиш, као што обећаваш, све муке за Христа, шта ћеш тиме добити када ниси потпуни хришћанин, пошто ниси примио крштење, прописано по њиховом закону. - Чувши то Филимон ускликну: О, духовног огња у срцу мом запаљеног! ... Игемоне, веома сам ти благодаран што си ми, и не желећи, толико добро учинио подсетивши ме на свето крштење!
Рекавши то игемону, Филимон изађе насред скупа и громко повика: Молим вас, ако међу вама има хришћански свештеник, и вере ради не хаје за муке, преклињем га: нека брзо дође овамо и подари ми свето крштење! - Но видећи да су сви обузети страхом и нико се не усуђује да му приђе и покаже себе као хришћанског свештеника, њега срце заболе; и он са топлим сузама завапи к Богу: Боже мој, Господе Исусе Христе, Ти си милостивно погледао на ме и позвао ме из дубине заблуде! Не остави ме без светог крштења, него како год знаш, пошаљи ми свештеника и воду, да бих се и ја крстио као остали хришћани!
Чим се он тако помоли, одмах се одозго спусти кишоносни облак, окружи га и трипут ороси кишом, извршујући тиме свето крштење над њим, па се затим облак опет диже увис. Сви присутни видевши то бише запањени; а злоћом ослепљени игемон говораше да су то мађије и помрачење очију.
Затим се свети Филимон помоли Богу да све његове трубе и свирале, које он предаде Аполонију при замењивању одела, буду спаљене, те тако не остане ни трага од његове сујетне уметности, да не би ко од незнабожаца, видећи их, могао рећи: Ето труба Филимонових. - И стварно, огањ сиђе с неба и све их спали и уништи на Аполонијеве очи.
Међутим и Аполонију се приближи час страдања: јер брат Филимонов Теон подробно обавести игемона о томе како је Аполоније обукао Филимона у своју одећу и учинио да овај за њега изађе на подвиг, те тако постао виновник Филимонове пропасти. Стога Аполоније сместа би приведен. Игемон Аријан, погледавши на њега бесно и крвнички, рече: Шта је то, најпоганији од свих људи? Шта ти то уради с нама, и са целим градом, и са овим јадником? Из гордости презирући богове и законе, а из страха избегавајући мучења, ти си измењао одело са њим, и неким враџбинама изопачио му срце, и тако сав град лишио велике утехе. Ако си се уплашио мука, требао си доћи к мени и открити ми своју душу, па бих ти ја по закону човекољубља опростио све и оставио те да живиш слободно и безбрижно.
На ове игемонове речи Аполоније одговори: Добро и правилно поступаш ружећи ме и грдећи ме, и ја против тога ништа рећи нећу: јер и сам сматрам себе кривим, али не зато што сам постао повод да Филимон стекне толика блага, већ зато што нисам прво за себе издејствовао та блага; и не зато што се он јавио у моме оделу, већ зато што сам ја себе сакрио његовим оделом. Међутим, пошто се по вољи Божјој ми обојица обукосмо у ризу спасења,[15] то насигурно знај да ни Филимон ни Аполоније никада неће принети жртве боговима вашим. Но иако сам се ја раније бојао мука, сада ћу уз помоћ Бога мог показати велико јунаштво.
Разгњевљен овим речима, мучитељ нареди да Аполонија окована чувају за жестока мучења, а да три војника песницама бију Филимона по лицу и очима. Народ, видећи где бију Филимона, узнегодова и стаде викати на војнике да престану. А игемон рече Филимону: Смилуј се на себе, Филимоне! или се бар сажали на народ, коме се срце кида од бола због тебе. Треба да промислиш о томе шта ће бити с овим народом, који се толико узнемирио због малог мучења твог, када будеш стављен на велике муке. Принеси жртву, Филимоне, и награди себе за те патње весељем које ће доћи иза тога, пошто ћемо приредити гозбу у храму Сераписа[16] и предати се великим уживањима. - Филимон одговори: Мени је спремљена вечера на небу. - Затим, обраћајући се народу, Филимон рече: Зашто тугујете гледајући како ме бију? Зар нас нису били игемонови чанколизи када се налажах међу вама као гитарист? Понекад су они поступали с нама и горе, па сте се ви слатко смејали; зашто се и сада не разонођујете? Но док ви сада тугујете, Ангели се радују због мене, видећи ме као хришћанина и следбеника истините вере.
Видећи Филимонову непоколебљивост, мучитељ нареди да њему и Аполонију просврдле голенице, вежу их конопцима, и вуку мученике по целоме граду. После тога Филимон би обешен о маслиново дрво и гаћан стрелама, али га се стреле не дотицаху; штавише једна стрела одскочивши изби игемону десно око. Лишен ока и осећајући страховите болове он избљува многе хуле и клевете на Христа и хришћане. Али напослетку, приморан ужасним боловима, он нареди да мученика одвежу, и мољаше га да му исцели око. Но светитељ одговори: Сада те исцелити нећу, да ти не би, учињено ти добро, стао приписивати мађијама. Него, када изађем из тела, јер ми је крај близу, ти ћеш доћи на мој гроб и, узевши земље с њега и приставивши је к оку, призваћеш име Христово, и око ће ти се одмах исцелити.
После тога, по наређењу игемона, обојици мученика: Филимону и Аполонију, одсекоше главе, а чесна тела њихова бише положена близу светих мученика Аскалона и Леонида. Мучитељ пак, патећи страховито од ока, приморан боловима дође, и против своје воље, на гроб светих мученика, узе земље с њега, сходно речима Филимоновим, пристави је к свом болесном оку и рече: У име Твоје, Исусе Христе, ради кога ови мученици добровољно изабраше смрт, стављам земљу ову на око моје; и ако се исцелим и прогледам, онда ћу и сам исповедити да нема другога Бога осим Тебе.
Чим он то изговори, одмах доби двоструко исцељење: исцељење ока и исцељење душе, јер оком он угледа сунце, а душом угледа светлију од сунца Истину, и пође радосно кличући: Хришћанин сам! - И изјављујући пред многим сведоцима да је хришћанин, он прими свето крштење са целим домом својим, а тридесет шест хришћана, држаних у оковима за Христа, он отпусти с миром. Затим, узевши покров и скупоцене мирисе, он са мноштвом народа и са два епископа оде на гроб светих мученика и с чешћу изврши погребење њихових тела.
Међутим глас о томе да је Аријан од незнабожца постао хришћанин, и неће више да приноси жртве боговима, дође до ушију самог Диоклецијана. Стога цар посла у Кесарију четири штитоносца, наредивши им да Аријана доведу к њему, пошто је желео да сам испита, је ли истина то што се говори о њему. Штитоносци узеше Аријана и настојаваху да што пр]]>28714Fri, 26 Dec 2025 19:22:24 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BE-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D1%80%D1%86%D0%B0-r28710/

Знате за заповест Блажени чисти срцем, јер ће они Бога видети (Мт. 5:8) и причао сам о томе шта је чистота срца. Благодаћу свете тајне крштења човек се рађа поново, облачи се у Христа. У срце новокрштенога улази благодат Духа Светога, и човек добија могућност обожења, могућност да постане живи уд Тела Христовог. Свети Оци кажу да, кад се крстимо, страсти, ђаво и греховне побуде напуштају човеково срце и да се од тада налазе близу њега, али не и у њему.

Ви знате да се после грехопада наше срце разболело, да смо ми болесни људи. Управо у томе и јесте извесна суштина прародитељског греха – да ми наслеђујемо болест наше пале природе. Зауставимо се, дакле, на болестима срца и размотримо начине лечења тих болести. Јер, како смо много пута рекли, Црква човека не лечи после његове смрти, него док је још у овом свету. И овде, у овом свету, виде се резултати тог лечења, јер је Црква духовна болница, у коју човек уђе и види да се ту лече извесне болести, што доказује искуство које су имали свети.

Главни преносилац микроба који нападају људско срце је наша уобразиља. Под уобразиљом се подразумева особеност наше психе да производи визуелне и мислене слике (на словенском „образе” — одатле

уобразиља, нап. прир.). Кад човековом уобразиљом управљају страсти, у њему се рађају страсне, нечисте, греховне слике, које прво насрну на наш ум и разум, а затим и на наше срце. На жалост, сви имамо то искуство. Уосталом, веома добро знамо да је наша уобразиља складиште најразличитијих слика које су настале од онога што смо видели.

Ево неколико болести срца о којима говоре свети оци. Прва од њих, коју оци сматрају основном, јесте такозвано „незнање”. То је духовни појам у светоотачкој литератури и под њим се не подразумева обично непознавање предмета и појава које се сазнају умом, него одсуство искуственог духовног знања – наше срце, једноставно, не зна и не познаје Бога.

 Кад човек расте тако да нема искуствено богопознање, он не зна Бога – не може да зна ко је Бог. Многима од нас то је познато јер смо имали животну фазу кад Бога нисмо знали. Али у неком тренутку, изненада или после дужег процеса, познали смо Бога. И тада смо – говорим из свог скромног искуства – схватили шта значе речи: Ја сам Светлост истинита (Јн. 1:19). Видели смо где смо до тада били и живели, јер смо до часа кад смо успоставили везу са Богом живели у таквој тами, опипљивој и густој (Излазак 10:21-22) да смо је под руком могли осетити. Без обзира на то, били смо задовољни својом тамом. Схватили смо да смо живели у тами тек кад смо видели светлост. Док смо живели у тами, мислили смо не само да је то природно, него и да је добро.

Наше срце није имало осећај за Бога, није знало Бога. То је једна од највећих болести или, да кажемо „фалинки” срца, кад оно, због овог или оног разлога, Бога не познаје. Често причамо с људима, покушавамо нешто да им објаснимо, али човек то не прихвата, не може да чује реч Божју. Зато што његово срце не прима, обитава у незнању, и ми морамо да чекамо. Свети оци уче: пре но што почнеш да причаш са човеком (да му кажеш неку реч, да га увериш у Божје постојање или нешто слично), прво се помоли за њега, да благодат буде та која ће претходити нашим речима. Тако је и са јеретицима. Они имају погрешно знање о Богу, и кад им проповедаш истину или кад они сами читају Јеванђеље, све што би требало да им гане срце просто се деформише — ништа не схватају. Знање Бога долази са искуством Бога, а то искуство се пројављује кроз делатно учешће у животу Цркве.

Друга болест после незнања је заборав. То значи да се људско срце не сећа Бога, да Му се не моли. Зашто је то болест? Зато што природно стање човека подразумева непрестано сећање на Бога. То се на делу најчешће збива кад човек у себи произноси молитву Исусу: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Та молитва је прави начин да се покрене механизам нашег срца. Кад човек почиње да води духовни живот, он не треба да се осврће на каквоту молитве. На почетку духовног живота је немогућа молитва која не би била праћена извесном расејаношћу. Шта год чинили, наш ум ће лутати.

Ипак, ова молитва, ако се стално понавља, има силу да постепено преображава нашу душу. Као што нека машина прави пут кроз стене и планине, тако и ова молитва делује у нама. Она дејствује и дејствује док нам не пропути стазу, и наша се душа постепено напуни благодати. А кад благодат Духа Светога посети људску душу, тад његово срце дејствује само по себи и има сталну везу са Богом. Тада одлази заборав и остаје непрестано сећање на Бога, или умна молитва, вечно помињање Бога. Тако се човек враћа у стање пре грехопада, у оно стање у каквом је био кад га је Бог саздао.

Трећа болест је окамењеност. Христос је у више наврата у Јеванђељу поменуо окамењеност срца, У Писму се каже да не смемо дозволити да нам срца постану сурова (Јевр. З:8). Од чега расте окамењеност срца? Најпре од три ствари: многобрижности, наслада и богатства. То је Христос и рекао — да бриге, богатство и насладе срце чине крутим и хладним (Лк. 8:14). То су три основне страсти које осурове наше биће. Бриге то чине јер нас обузму и отимају снагу нашој души. Животна сила која нам је дата, уместо да се усмерава Богу, троши се на многе бриге, на таштину и буку којима смо окружени.

Сад можеш да чујеш такве ствари од којих би свако полудео. Знам да постоје будилници са радио — апаратом. Навијеш сат, и кад треба да те пробуди, укључи се радио. Замислите неког ко, чим се пробуди, почиње да слуша радио. Како тај човек може да живи природно? Кад сам стигао први пут на Свету Гору нисам знао како се буде монаси. Али један старац ми рече: „Знаш ли ти да, чим се пробудиш, треба да одмах скочиш с кревета, прекрстиш се, кажеш: ‘Слава Ти, Боже’, и да почнеш да изговараш молитву Исусу: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме’.” Ако тако радиш, то је молитва огромне снаге. Ако ум одмах почне с молитвом, цео дан ће се молити. У његовом срцу биће спокојство и радоваће се буђењу.

Свеци су се Богу молили: „Сакруши моје срце”. Па како се то постиже? Наравно, подвигом: постом, молитвом, бдењем, трудом, приљежношћу. Али највише кад човек трпељиво подноси велика искушења и невоље. Учите се да неуспехе и сва огорчења примате с трпљењем. Реч „тескоба” потиче од глагола „стеснити” (θλίψης – θλίβω). Тескоба као воденични камен меље срце у брашно. Човек мора проћи кроз тескобу срца.

Велики свеци наше Цркве доживљавали су велике невоље. Њихов живот није био нимало лак и пријатан. Преподобни Атанасије Атонски, оснивач првог светогорског манастира, увек је говорио (а монаси Свете Горе су то написали на његовој икони): „У превеликој невољи проведох све дане свога живота”. Како се то збива – то је Тајна Цркве, тајна благодати. Јер Божја благодат има силу да муке претвара у радост. Кад је код човека све лоше, збуде се некаква промена – и невоља постане узрок велике благодати, па се горчина тескобе претвори у радост. Не знам да ли можете то да појмите, али просто знајте да кад год вам се деси нешто што вас огорчи, чак и нешто најмање (на пример, пали сте на испиту или закаснили на аутобус, било шта) ако, почињући од тих малих ствари, будете себе учили да радосно трпите искушења, онда ћете се научити да с временом примате и велике невоље. 

И зато, кад у животу обавезно дође време великих невоља, разочарења и потреса, човек се неће сломити и пропасти. Он ће стећи срце скрушено, али неће пропасти, На жалост, савремени човек то тешко схвата, веома тешко! Сетите се какво су трпљење људи имали некад. Деца су им умирала, преживљавали су многе губитке, болести… На лицима им се видело велико трпљење. Они су све подносили достојанствено и трпељиво, као да су носили непробојни оклоп па их сви ти удари нису могли убити. Ми сада бежимо од подношења и најмањих тегоба. Човек иде код психијатра јер му опада коса, и сваки дан пребројава власи. Не шалим се! Сви знамо да се такве ствари дешавају. Повод за самоубиство може бити и кило – два телесне тежине више! Како је то могуће? Људи умиру од глади, немају шта да једу. А ти имаш кило, два, пет више… Па шта? Сећам се једног монаха дебелог као ја, који је говорио: „Што је добро што сам дебео, па не могу да ми се диве: ‘Какав је он подвижник!’ Гледају ме и кажу: ‘Како је дебео овај калуђер!’” Он се, у ствари, према својој дебљини односио са хумором и смирењем.

Још једна болест душе је — нечистота, кад људско срце научи да прима нечисте (блудне) помисли; кад човек допушта и развија у себи бестидне и телесне представе. То није исто као кад нас помисли нападају и просто долазе и одлазе. На памет може да ти падне било шта. Може нас нападати помисао, по уму може да нам се маје нека мисао, жеља, усмереност ка нечему. Ипак, то мноштво мисли нас уопште не дефинише. Али зато морамо пажљиво да пратимо да оно што нам се јавља у уму не уђе у наше срце и тамо почне да се развија. То стога што, ако допустимо и развијамо овакве помисли у срцу, почећемо да се њима наслађујемо, као и од срамних и нечистих слика уобразиље, па после без њих нећемо моћи да живимо. Ако човек има чисто срце, чак и ако пожели, неће примити нечисту помисао, него ће је срце избацити и одагнати од себе, уклониће се од такве помисли са одвратношћу.

Још једна болест је неразумност срца. Она потиче од претходних болести. Срце заглупи, изгуби расуђивање, на зна шта му је корисно. Идолопоклонство, користољубље, среброљубље су бесловесни. Скупљаш материјално, мада разумеш да ти то ни за шта не треба. Имаш два – три милиона: доста је, брате, нећеш их ваљда појести. Човек је можда већ и остарио, али ипак наставља да граби паре и ником их не да: ни деци, ни унуцима, само скупља. Среброљубље је лишено радости и сасвим је глупачко. Човек не схвата да је он пролазно биће.

Још једна болест је кад у срцу нема непосредности. У Светом Писму пише да се Бог окреће од човека с неискреним срцем. Ако је човек окован страстима, срце му је пред Богом лицемерно. Двоједушан човек често ни сам не зна шта му је потребно. А шта рећи о савременом човеку, размрвљеном на многе комаде? Он не може да прими вољу Божју, ни право да стоји пред лицем Божјим. Уместо тога, он се дроби на крхотине и не зна шта да ради, па ни самог себе не разуме.

За крај овог разговора, да кажемо нешто и о потоњој болести – грубости. Знате шта је грубост? То је кад је човек груб, неотесан. Зашто су свети оци у грубости видели болест? Зато што је грубост недостатак љубави, а недостатак љубави је недостатак духовног живота. Човек може да буде лепо васпитан, да има одличне манире, али његова учтивост може бити сурова и мртвачка. А бива да човек не уме да се понаша у гостима, не зна бонтон, не зна шта ће с виљушком и ножем… А добар. Спољашња учтивост мало шта казује.

Кад бисте видели свете људе, видели бисте праву племенитост. Читајте дела светих отаца, читајте аскетске поуке Светог Исака Сиријског. Погледајте како се у светоотачким делима говори и о најмањим пројавама човека — о погледу, о сваком покрету. А како су оци схватали поступке других! С таквим тактом и дубином да се срце пунило сапатњом према онима који греше.

Сећам се једног светогорског монаха, Руса, који је пио. И стално су га налазили како лежи негде поред пута — час тамо, час амо. Затекао сам га кад сам дошао. Мирјани који су га налазили пијаног су му се подсмевали. Једном смо отишли код старца Пајсија и питали га: „Геронда, шта ће бити с тим човеком? Људи који овамо стижу аутобусима га гледају и мисле: ‘Ево какви су монаси, пијандуре, пропалице. И мени је на саблазан’. ” Старац рече: „Немој да се саблажњаваш. То је достојан калуђерчић. Зато што се због старости лако смрзне и нема дрва, он, јадан, да би се загрејао, попије помало вина. Пије помало, да би се загрејао, али га ухвати”. Старац Пајсије га је сапатнички разумео.

Хоћу да вам кажем да је тај монах био управо онакав каквим га је описао старац Пајсије. Био је презрен, избегавали смо га, а шта су тек о њему причали наши сезонски радници! Десило се да се пред смрт обрео у убожници нашег манастира. И тај монах је предвидео своју смрт. Сећам се како сам у суботу ушао у убожницу где је лежао, а ми смо га неговали. И рекао ми је: „Умрећу у понедељак”. Упитао сам га: „У колико сати, деко?” „У десет”. То је по византијском, око вечерње службе, дакле у четири поподне. „Добро”, кажем ја. Он: „Реци мом послушнику, који је остао у Ивирону, да ће и он тада умрети, заједно ћемо отићи”. Питам га: „Како то? Да га зовем телефоном и кажем да ће у понедељак у десет сати да умре?” Он вели: „Не, него му реци да се спреми за наш исход, да замолимо један другог за опроштај, и да га благословим за одлазак из овог живота”. И ми смо му рекли: „Знаш, старац каже да ћеш у понедељак умрети.” Он је био Румун, прост човек. И вели: „Стварно? Онда ћу доћи да узмем старчев благослов.” Дође он, изљубише се, загрлише се: „Кад ћемо умрети?” „У десет”.

Прође субота, руски калуђерчић се причести у недељу, па и у понедељак. У подне га питам: „Деко, ти оде?” Он каже: „Није још десет”. Звоне за вечерњу. Ја остадох горе. Старчић је лежао на постељи, већ се делио с душом. Кад се вечерња заврши, он отвори очи, пружи руке и рече: „Ево Богородице!” И умре. Видео је Мајку Божју пред собом! Богородица му је узела душу, а други су га гледали само као пијаницу.

Ја сам само два пута видео тако нешто на Светој Гори. Други пут је то било с једним најпростијим монахом, старчићем, који многе ствари у храму није умео правилно ни да изговори. Једном ми приђе у цркви и рече:

– Морам нешто да ти кажем.

– Изволите, слушам.

– Сутра је уторник, па среда, четвртак, петак, субота, недеља, понедеоник. Филип ће тада да се упокоји.

– Шта значи то да ће Филип да се упокоји? – Умрећу.

– Добро. У који дан?

– У понедеоник.

У четвртак и петак није дошао у цркву. Обично је рано силазио у храм. Да би од своје келије дошао до цркве требало му је пола сата. Био је много стар и једва је ходао. Кад није дошао у цркву, отишли смо до келије и покуцали. Не одговара. Добро, мислили смо, онда ћемо доћи касније. Сутрадан опет дођемо, покуцамо, не отвара. Сигурно је умро. Шта да радимо? Старешина нам рече: „Развалите врата, чим не отвара кад му куцате ни на врата, ни на прозор”. Један — два — три и врата провалисмо, падоше у келију. Била је субота. Уђемо и видимо оца Филипа који седи пред својим иконлуком, одевен, са аналавом и кукуљицом, а држи бројанице. Старчић сија од чистоте. Чим уђосмо, он се подиже и рече: „Сви напоље!” Питамо га: „Што не отвараш?” „А што да вам отварам? Одлазим у понедеоник, а сад је субота. Сви напоље!” Истера нас и улаз затвори неким картоном. А у понедељак се стварно упокојио.

Свет је ове људе, лишене славе, видео на свој начин. Али они су имали другачију везу са Оним горе – везу која је укинула и саму смрт. То сам вам испричао да бих објаснио: у Цркви Дух Свети благодатно делује на целог човека, од главе до пете. И човек постаје савршен, постаје племић у правом смислу речи. Код њега је све правилно постављено. На тај начин, постоје живи докази човековог савршенства у мери у којој је оно достижно у овом свету.

Драги моји, треба да читате житија светих, Старечник, Отачник… да бисте видели какви су то прекрасни људи били, какву су суптилност и љубав имали и с каквом су снагом побеђивали све ситнице на животној стази. Пре свега, они су побеђивали себе саме. Исцељивали су се благодаћу Светога Духа. Лечили су се од свих болести које су их обузимале, и постајали су савршени људи, онакви каквима их је Бог створио.

Митрополит Атанасије Лимасолски

извор

Ових пет храбрих мужева засијаше као пет сјајних звезда у црно време христоборних царева Диоклецијана и Максимијана. Евстратије свети беше римски војвода у граду Саталиону, Евгеније му беше друг у војсци, Орест беше, такође, угледан војник, Аксентије свештеник, а Мардарије прост грађанин и земљак Евстратијев, будући обојица из града Аравракина. Царски намесници Лисије и Агрикола мучише најпре Аксентија као свештеника. Видећи невино страдање хришћана, Евстратије се сам пријави Лисију и изјави, да је хришћанин. За време мучења Евстратијева ступи Евгеније пред судију и узвикну: "Лисије, и ја сам хришћанин". А када Евстратија провођаху са осталим мученицима кроз град Аравракин, виде их Мардарије са крова своје куће, опрости се са женом и двоје нејаке деце, и појури за њима вичући мучитељима у лице: "И ја сам хришћанин као и господин мој Евстратије". А светом Оресту испаде крст из недара, када стрељаше нишан пред Лисијем, по чему га Лисије позна да је хришћанин, што и сам Орест отворено исповеди. Беше Орест млад и красан војник, и растом надвишаваше све остале војнике. Аксентије би посечен, Евгеније и Мардарије скончаше у мукама, Орест издахну на усијаном гвожђу, а Евстратије у пећи огњеној. Пред смрт причести светог Евстратија у тамници свети Власије (в. 11. фебруар). Мошти њихове беху доцније пренете у Цариград и сахрањене у цркви њиховог имена - Светих Петочисленика. У тој цркви њих су виђали живе, а свети Орест јавио се и светом Димитрију Ростовском (в. 28. октобар). Од светог Евстратија остала је красна молитва која се чита на суботној полуноћници: Величаја величају тја Господи.