Живе речи утехе: Живе речи утехеhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/page/425/?d=1Живе речи утехе: Живе речи утехеsrПроф. др Владета Јеротић: Неурозе и религија [II]https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84-%D0%B4%D1%80-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BD%D0%B5%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B7%D0%B5-%D0%B8-%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-ii-r10830/

Због чега је религиозност неуротичара нама сумњива, у чему сматрамо да он својом неурозом „прља“ наше представе о правој религиозности, у чему најзад он поткрепљује доста раширено мишљење да је у свакој религиозности нешто или чак све патологија?

Већ просечан човек, и када уопште није религиозан, склон је да прихвати неки облик моралног владања из страха од казне и жеље за наградом. Морамо признати да овакав став произлази најчешће из односа детета према оцу, бар у досадашњем патријархалном друштву наше цивилизације. Преношење оваквог личног става на неког свог изабраног бога, на цркву или читаву религиозност води неуротичној пројекцији која са истим захтевима иступа према религиозности као што се односи према оцу или неком државном ауторитету. Јасно је да је овакав неуротичан став последица страха и принуде и да са индивидуално доживљеном религиозношћу нема никакве везе. С друге стране, морамо тада претпоставити да оваква доживљена религиозност може да буде плод само човекове слободне одлуке, кад је однос Ја-Ти у центру збивања, а никако последица принуде, страха па чак и навике.

Неуротичар на различите начине покушава да се ослободи унутрашњег притиска који је произашао из нерешених конфликата, најчешће нагонске природе. Један од тих начина је понекад и његова религиозност. Служећи се добро познатим одбрамбеним механизмом рационализације, тако честим у већине неуротичара, он преводи своје неуротично понашање у хришћанске идеале, дајући тако себи већу вредност и успешно блокирајући праве узроке своје неурозе. Узроци овакве рационализације понекад су скоро банални.

Човек који је неспособан да спроведе неку своју активну жељу и примени је у спољашњем свету заодева се хришћанском врлином скромности или понизности. Наравно да је оваква скромност најчешће лажна и да се повремено демаскира у наглим изливима скривене агресије и другим начинима испољавања незадовољства собом. Тамо где неубуздана потреба за надкомпензацијом своје неуротичне инфериомости није могла бити довољно пригушена, припадништво некој фанатичној секти са „светском мисијом“ биће идеалан терен да се на привидно легалан начин испољи сва агресија и скривена мржња неуротичарева. Мислимо у првом реду на припадништво оним сектама које се карактеришу изразитом нетолеранцијом, елитним захтевима „једине и свеспасавајуће“ и представама о скорашњој пропасти света.

Неки други облик неуротичног потискивања наћи ће себи простора у неком другом виду религиозног понашања и погледа на свет. Подсећамо само на принудне неуротичаре и њихов однос према неким црквеним ритуалима.

Различите облике неуротичне религиозности Јунг је добро окарактерисао као „илегалан приступ религији“. Припадајући неком дубљем слоју у несвесном него што је то индивидуално несвесно, религиозност се може дохватити само тако што је претходно рашчишћен вашар у индивидуално несвесном неке индивидуе. Због тога је Јунг и обраћао већу пажњу и више ценио религиозност људи у другој половини њиховог живота.

Из оваквог Јунговог става произлазе тешки задаци психотерапеута у лечењу неког неуротичног религиозног човека. Шта заиста може да уради психотерапеут за добро свог неуротичног пацијента када примети да је његова религиозност још увек пуна „нечистих“ примеса његове неурозе?

Хтели бисмо најпре да истакнемо предности психотерапеута над свештеником-исповедникотн. Чак и када претпоставимо да је овакав свештеник добио солидно образовање из психологије и психопатологије, да је сам лишен таквих неуротичних скотома који ометају објективни приступ његовом послу, психотерапеут, нарочито када је прошао кроз дидактичку анализу и није изразито негативно постављен према проблемима религије, захваљујући своме искуству, бољој стручној спреми, пре је у ситуацији да на време препозна и вештим терапеутским лечењем одстрани оно што је неуротично у религиозном човеку. Постоји још један битан разлог због чега дајемо предност психотерапеуту.

А. Дирсен указала је на честу потребу религиозног неуротичара за исповешћу. При томе је карактеристично да овакав неуротичар исповеда најчешће грехе који су готово без значаја, и то под притиском свога осећања кривице. Он заправо не може да исповеди оно што га стварно мучи, јер његов проблем не прелази праг свести. Отуд му је ускраћена и могућност кајања и опроштаја.

Доспели смо у нашем излагању до оног дела у коме треба да расправљамо о неким конкретним испољавањима пацијената у току психотерапије, која су, сматрамо, инхерентна општељудском бивствовању и већ упадљиво залазе и у област религије. Мислимо пре свега на испољавања страха и кривице; иако општељудски феномени, у неурозама, и то можемо практично рећи у свим облицима неуроза, они имају своје истакнуто место и самим тим изузетан значај за пацијента, као и за његовог психотерапеута. Како су до овог истакнутог места у неуротичним испољавањима бројних пацијената доспели симптоми страха и кривице?

И када нису никакви патолошки симптоми, страх и кривица саставни су делови вечног људског мозаика. Без њих је тешко претпоставити човека, свеједно да ли онога праисторије или нашег времена, малог и безначајног човека прохујалих еона или значајних људи у историји. Али и страх и кривица подједнако траже своје изворе и утоке, смисао и разумевање свога постојања. Неуротични и психотични болесници, али и већина великих стваралаца који су доживљавали у појачаном и патолошком облику стања страха и кривице, испољавали су одувек појачану потребу за објашњењем и разрешењем својих стања.

Наш став психотерапеута, очи у очи са симптомима страха и осећања кривице код наших неуротичних пацијената, инспирисан је основним ставовима егзистенцијалистичке филозофије. Сматрајући страх и кривицу за неуклоњиве и неизбежне, онтичке људске феномене са којима човек не само да треба већ и мора да се сусретне у току самоостваривања и самопотврђивања, наша психотерапија није примарно управљена на отклањање симптома страха нити на поништавање или даље неутралисање осећања кривице.

Овакав став, наравно, није крут и догматичан нити је примењиван на све неуротичне пацијенте са страхом и осећањем кривице. И наши пацијенти, као и сви људи уопште, налазе се на врло различитом степену свога „индивидуационог процеса“ и већ достигнутог нивоа зрелости. Било би то грешка почетника или неког фанатика у психотерапији када би исте аршине мерења примењивао за сваки психички узраст човеков. Став који смо управо изнели примењујемо само на оне врсте неуротичних пацијената за које смо проценили да поседује не само солидне интелектуалне квалитете већ још више дубоко и искрено незадовољство постојећим неуротичним стањем и унутрашњу динамичку спремност за доживљаје метаморфозе, односно катарзе. Код оваквих пацијената ми се не трудимо да покријемо симптоме, већ желимо да их откријемо, нисмо склони да покажемо пацијенту како је његово осећање кривице илузорно и измишљено, већ да ово осећање почива на некој стваној кривици. Што се тиче страха, без обзира што се можемо сложити са Хајдегером да је сваки страх у својој основи страх од смрти, наше је мишљење да је управо пропуст да се учини нешто битно у процесу свога самоостваривања један од важних разлога за појаву страха.

Познати немачки психосоматичар Јорес с правом сматра да није за човека важан сам живот као такав, већ је једино важан развој животних могућности у њему, па да се и страх усељава у човека онда када је он спречен или сам себе спречава у даљем развијању датих животних могућности. Страх је дакле и врста казне за неучињено и пропуштено, отуд се он не без разлога често доводи у везу са кривицом. Страх и кривица и иначе стоје у тесном и зависном међусобном односу. Једном је страх тај који изазове кривицу, други пут кривица дозове страх. Не увек, али често, човек постаје тако виновник и свога страха и своје кривице, као што је он, и поред свих детерминизама, унутрашњих и спољашњих, ипак виновник своје судбине.

Dasein-аналитичка школа, такође, сматра да се страх и кривица не могу одвојено истраживати и лечити. Разноврсне форме у којима нам се страх појављује коначно се згушњавају у једну једину: у страх пред кривицом. Можда је заиста сваки страх на крају антрополошко-егзистенцијалне анализе не само страх од смрти већ и страх од кривице.

Свакодневни сусрет са страхом и кривицом у нама самима, код наших рођака и пријатеља, пацијената и непознатих људи, захтева од нас да озбиљно размислимо о стварном пореклу ових феномена. Да ли су то заиста само неуротични симптоми, у основи нереални и непотребни, који су резултат сувише строге и ограничене социјализације човека и који спречавају нормалан ток нагонских енергија? Или су то стварне егзистенцијалне појаве које почивају на нечему што је реално и људско? Да ли је према томе циљ једне егзистенцијалне, дубинске психотерапије, за коју се ми залажемо, ослобођење пацијента од претерано развијеног Над-ја које често одсликава

само присвојене туђе норме или је тај циљ, као што Хефнер мисли, у покушају терапеута да оспособи пацијента да се сусретне са својом личном кривицом? Егзистенцијална кривица, за разлику од правне или морално-теолошке, није никаква законска кривица, већ кривица одређене, јединствене и непоновљиве личности пацијента. Ми смо се у пракси често могли уверити да као што је фобићни синдром неког нашег пацијента само вешто маскирање егзистенцијалног страха, тако је и осећање кривице, које је управљено на нешто споредно и неважно, обична камуфлажа неке стварне кривице. Кривице која није свесно доживљена и испаштана, већ је потиснута. Ма колико било тешко и често несношљиво за пацијента да проживи истински страх, уместо што се јалово мучи својом фобијом, односно да препозна своју кривицу, уместо што се крије иза неодређеног осећања кривице, уверили смо се да право олакшање, често постигнуто преко катартичког доживљаја, настаје код пацијента тек онда када га терапеут припреми да стане очи у очи са самим собом и својим дубоко личним откривеним проблемима.

Не треба сметнути с ума да сваки човек има врло интимну потребу за искреним дијалогом са другим човеком; прекривена, да се изразимо Јунговим језиком, бројним наслагама његове Персоне и Сенке, ова његова интимна потреба некада у току целога живота не долази до изражаја. Ову чињеницу је тајна исповедништва у хришћанској цркви добро упознала и повремено знала да употреби на обострану корист. Модерни исповедници, психотерапеути, морали би и сами представљати будног и стрпљивог саговорника човеку који отвара целог себе и при том, користећи модерна психолошка открића о људској души (о којој су у прошлости, интуитивно, само појединци нешто наслућивали), постати исцелитељи душа на вишем ступњу сазнања од некадашњих душебрижника.

Врло је важно да у односу између неуротичног пацијента код кога је осећање кривице знатно изражено (практично је врло мали број неуроза у којима не постоји дијадни синдром: страх-осећање кривице) и његовог психотерапеута настане такав степен поверења када пацијент више нема препрека ни у себи ни пред терапеутом да дозове у сећање неку стварну прошлу кривицу пред којом се упорно крио, производећи разне алармантне неуротичне симптоме, који су најчешће и њега и његовог терапеута одвлачили са главног попришта одиграног догађаја. Често се, нажалост, дешава да психотерапеут, не контролишући будност контратрансфера, због опортунизма и личног мира, радије прихвата компромисна решења, не истражујући стварни и често дубоко скривени узрок страха и осећања кривице у свога пацијента, задовољавајући се да му покаже илузорност овог осећања, привидно га и краткотрајно од њега ослобађајући. Међутим, свака стварна кривица тражи да буде плаћена.

Човекова савест није појам до краја идентичан психоаналитичком појму Над-ја. Морамо на овоме месту да се оградимо од схватања тзв. реактивистичке школе у психологији, у коју спадају и психоанализа и бихејвиоризам, а по којој у човеку постоји само интернализована моралност, настала интројективним путем, дејствовањем спољашњих захтева и закона. Ближе нам је схватање организмичара, по којима јединка није пасиван прималац спољашњих утицаја, „празан организам“, већ личност која прерађује спољашње утицаје тиме што и сама „креира“ свет око себе својим бројним чиниоцима који израстају током биолошке еволуције и историје културе.

Фројдов појам Над-ја највише одговара оној врсти савести коју је Ерих Фром назвао ауторитарном или хетерономном, а која одговара Над-ја родитеља и друштва.

У оваквој врсти савести Над-ја захтева од Ја угледање на идеал (родитеља и друштва). Персонална или аутононма савест један је дубљи слој у нашем несвесном и ова савест не гони на угледање већ на тражење личне оригиналности која се постиже само кроз преображај. Један од услова овог преображаја јесте препознавање и растерећење од наметнуте, ауторитарне савести, односно доживљено откриће аутономне савести. Ако ова размишљања сада применимо на појам кривице, онда можемо рећи да изнад или испод свих табу-закона у далекој прошлости и увек нових, према тренутним друштвеним нормама успостављених идентификација са родитељима, стоји онтичка и егзистенцијална кривица човекова која тражи своју наплату кроз истинску и доживљену људску патњу.

 

Извор: Теологија.нет

]]>10830Sat, 22 Sep 2018 08:46:58 +0000Свети праведни Јоаким и Ана, родитељи Пресвете Богородицеhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D0%B8-%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-r10823/

Житије Светих и Праведних Јоакима и Ане, родитеља Пресвете Богомајке
 
Joakim-i-Ana.jpg.63ab1b1716d45dbbeb6d66ae35771aae.jpg
 
Ови супрузи високога рода, Јоаким и Ана, живећи по закону Господњем беху праведни пред Богом. Имајући богатство материјално, они не лишаваху себе ни богатства духовнога: они украшаваху себе сваком врлином, беспрекорно ходећи у свима заповестима Господњим. Од свих прихода својих ови побожни супрузи једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима и трећу жртвоваху храму.
Својим праведним животом Јоаким и Ана толико угодише Богу, да их Он удостоји да буду родитељи Пресвете Дјеве, унапред изабране за Матер Господу. Из овог једног већ се види да је живот њихов био свет, богоугодан и чист, пошто им се роди Кћер, светија од свих светих, и која више од свих угоди Богу, и узвишенија од херувима. У то време на земљи не беше богоугоднијих људи од Јоакима и Ане, због беспрекорног живота њиховог. Мада се у то време могло наћи и много другах који су живели праведно и угађали Богу, али су ово двоје својим врлинама превазилазили све остале, те се нађоше пред Богом најдостојнији, да се од њих роди Матер Божија. Таква милост не би им била дарована Богом, да они стварно нису превазилазили све друге праведношћу и светошћу. Но као што је сам Господ имао да се оваплоти од Пресвете и Пречисте Матере, тако је требало да и Мати Господња произађе од светих и чистих родитеља. Као што цареви земаљски имају своје порфире начињене не од просте материје већ од златоткане, тако и Небески Цар узажеле да Његова Пречиста Матер, у чије се тело као у царску порфиру Он имао обући, буде рођена не од обичних неуздржаних родитеља, као од неке просте материје, него од целомудрених и светих, као од неке златоткане материје. А праобраз тога беше старозаветна скинија, коју Бог нареди Мојсију да начини од порфире и од скерлета и од црвца (2 Мојс. 27, 16). Та је скинија прасликовала Дјеву Марију, у коју уселивши се Бог имао је "д а с људима поживи", као што је написано: Ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима (Откр. 21, 3). Порфира, скерлет и црвац, од којих је била начињена скинија, беху праобраз родитеља Божје Мајке, која произађе и роди се од целомудрија и уздржања, као од порфире и скерлета, и од савршенства њихова у испуњавању свих заповести Господњих, као од црвца.
Но ови свети супрузи беху, по Божјој вољи, дуго време бездетни, да би се у самом зачећу и рођењу такве кћери показала и сила благодати Божје и част Рођене и достојанство родитеља. Јер да бесплодна и остарела жена роди, то чини сила благодати Божје; ту делује не природа него Бог који побеђује законе природе и раскива окове бесплодности. Родити се од бесплодних и остарелих родитеља - то је част за Рођену, јер се Она рађа тада не од неуздржних родитеља него од уздржних и престарелих, какви и беху Јоаким и Ана који педесет година проживеше у браку немајући деце. Најзад, кроз такво рођење открива се достојност и самих родитеља, пошто они после дуге бесплодности родише радост целоме свету, чиме се уподобише светом патријарху Аврааму и благочестивој супрузи његовој Сари, који по обећању Божјем родише Исака у старости. Но са сигурношћу се може рећи, да је рођење Дјеве Марије веће него рођење Исака од Авраама и Саре: јер уколико је Дјева Марија већа од Исака, утолико је веће достојанство Јоакима и Ане од Авраама и Саре. До овога достојанства они дођоше не одједном, него само многим постом и молитвама, у великој тузи душе и јаду срца они умолише Бога; јер туга претходи радости, и бешчешће је претеча части, и усрдно мољење је вођ ка добијању блага, и молитва је најбољи посредник.
Јоаким и Ана дуго време туговаху и јадиковаху што не имађаху деце. Једном Јоаким о великом празнику принесе у Јорусалимском храму дарове Господу Богу, када и сви Израиљци приношаху даре своје на жртву Богу. Но тадашњи првосвештеник Исахар не хте примити Јоакимове дарове зато што је био бездетан. Корећи га првосвештеник рече Јоакиму: Ниои достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан, и немаш благослова Божија због неких тајних грехова својих. - Тако и друга неки Јеврејин, из племена Рувимова, приносећи са осталим људима даре своје, укори Јоакима говорећи: Зашто ти хоћеш да пре мене принесеш дар Богу? Зар ти не знаш да ниси достојан приносити даре заједно с нама, пошто ниси оставио потомство у Израиљу?
Прекори ови веома ожалостише Јоакима и он отиде из храма веома тужан, посрамљен и понижен, и празник му се претвори у плач, а празнична радост у тугу. И од велике туге он се не врати кући својој, него оде у пустињу к пастирима својих стада, и тамо плака због бездетности своје и због нанетих му увреда и прекора. Но опоменувши се светог праоца Авраама коме Бог у старим годинама даде сина, Јоаким се стаде усрдно молити Господу, да и он буде удостојен таквог благослова, да буде услишен и помилован, и да уклони с њега срамоту међу људима подаривши у старости плод његовом браку, као некада Аврааму те да се и он узможе назвати отац детета, а не да бездетан и одбачен од Бога трпи прекоре од људи. - Овој својој молитви он придружи пост и четрдесет дана не окуси хлеба. И говораше: Нећу јести, нити ћу се вратити кући својој, него ће ми сузе бити храна и ова пустиња кућа, док ме не услиши и не посети Господ Бог Израиљев.
Исто тако и жена његова Ана, будући код своје куће и чувши да првосвештеник није хтео примити њихове дарове, укоравајући их за бездетност, и да се муж њен од велике туге удаљио у пустињу, плакаше неутешним сузама. И говораше: Сада сам јаднија од свих: одбачена од Бога, вређана од људи, и остављена од мужа. Због чега најпре да плачем: да ли због удовиштва свог, или због бездетности? да ли због сиротства свог и што се не удостојих називати се мајком? - И горко ридаше она у све те дане. А слушкиња њена Јудита стараше се да је утеши али није могла. Јер ко могаше утешити ону чија туга постаде дубока као море?
Једном Ана тужна уђе у своју башту, седе под лаворику, уздахну из дубине срца, па подигавши к небу очи своје пуне суза, угледа на дрвету птичије гнездо са малим птићима. Овај призор још више појача њену тугу, и она стаде с плачем вапити: Тешко мени бездетној! сигурно сам ја најгрешнија међу кћерима Израиљевим, те сам униженија од свих жена. Све носе плод утробе своје на рукама својим; све се утешавају децом својом, ја сам једина лишена те утехе. Јаој мени! дарови свих примају се у храму Божјем, и за чадородије указује им се поштовање, а ја сам једина одбачена од храма Господа мог. Авај мени! коме сам слична? ни птицама небеским, ни зверима земаљским: јер и оне Ти, Господе Боже, приносе плод свој, а ја сам бесплодна. Чак ни земљи нисам слична: јер она производи и израста семена, и приносећи плодове благосиља Тебе, Оца Небеснога, а ја сам једина бесплодна на земљи. Авај мени, Господе, Господе! ја грешна, једина сам лишена потомства. Ти, који он некада даровао Сари у дубокој старости сина Исака; Ти, који си отворио утробу Ане, мајке пророка Твог Самуила, - погледај сада на мене и услиши молитве моје! Господе Саваоте. Ти знаш срамоту бездетности, стога ослободи душу моју патње и отвори утробу моју и мене бесплодну учини плодоносном, да бих Ти плод свој принела на дар, благосиљајући, певајући и сложно прослављајући Твоје милосрђе.
Када Ана са плачем и ридањем тако вапијаше, јави јој се анђео Господњи и рече: Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке, сузе твоје изиђоше пред Бога, и ето, зачећеш и родићеш кћер преблагословену, којом ће се благосло вити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету; име ће јој бити Марија. - Чувши ове анђелске речи, Ана се поклони Богу и рече: Жив Господ Бог, ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ у све дане живота свог. - И испуњена неисказане радости похита у Јерусалим, да тамо узнесе Богу благодарност и молитве што ју је милостиво посетио.
У то исто време анђео се јави и Јоакиму у пустињи и рече: Јоакиме, Јоакиме! услиши Бог молитву твоју и изволи дати теби благодат Своју: ето, жена твоја Ана зачеће и родиће ти кћер, чије ће рођење бити радост за цео свет. И ево ти знака да ти
благовестим истину: иди у Јерусалим к храму Божијем и тамо ћеш код Златних Врата наћи супругу своју Ану, којој је ово исто јављено.
Задивљен оваком благовешћу ангелском, Јоаким славословећи Бога и благодарећи Му срцем и устима за такво милосрђе, журно са радошћу и весељем крену у Јерусалимски храм. Тамо, као што му рече анђео, он нађе код Златних Врата Ану где се моли Богу, и исприча јој о анђеловој благовести. Исто тако и она њему каза шта виде и чу од анђела који је обавести о рођењу кћери. Тада Јоаким и Ана прославише Бога који им учини тако велику милост, па пошто Му се поклонише у светом храму, вратише се дому свом.
И заче света Ана у девети дан месеца децембра, а осмога септембра роди кћер, Пречисту и Преблагословену Дјеву Марију, почетак и посредницу нашег спасења; и њеном се рођењу обрадова небо и земља. И принесе Јоаким Богу велике дарове, жртве и паљенице, и доби благослов од првосвештеника, свештеника, левита и свих људи што се удостоји благослова Божјег. Потом Јоаким приреди у дому свом велико угошћење, и сви се весељаху хвалећи Бога.
Дјеву Марију која је расла родитељи чуваху као зеницу ока знајући, према нарочитом откривењу Божјем, да ће Она бити светлост целоме свету и обновљење природе људске. Стога је они васпитаваху са необично будном обазривошћу, каква је доликовала Оној која је имала бити Мајком Спаситеља нашег. Они је љубљаху не само као кћер, тако дуго време очекивану, него је и поштоваху као своју госпођу, јер памћаху речи анђелске, речене о њој, и провиђаху духом шта ће бити са њом. А Она, препуна благодати Божје, тајанствено обогаћиваше том истом благодаћу родитеље своје. Као што сунце зрацима својим обасјава звезде небеске, удељујући им од своје светлости, тако и Богоизабрана Марија као сунце озараваше зрацима дате јој благодати Јоакима и Ану, те и они беху пуни Духа Божија и тврдо вероваху у извршење речи анђелских.
Када девојчица Марија наврши три године, родитељи је свечано уведоше у храм Господњи, проводећи је са упаљеним свећама, и дадоше је на дар Богу, као што су били обећали. Након неколико година после уведења Марије у храм свети Јоаким се престави у осамдесетој години живота. Оставши удовица, света Ана напусти Назарет и оде у Јерусалим, и тамо борављаше крај своје Пресвете Кћери, молећи се у храму Божјем. Поживевши у Јерусалиму две године, она се упокоји у Господу у својих седамдесет и девет година.
О, колико сте благословени ви, свети родитељи, Јоакиме и Ано, због Преблагословене Кћери ваше! Двоструко сте пак благословени због Унука вашег, Господа нашег Исуса Христа, у коме ће се благословити сви народи и сва племена на земљи! С правом вас света Црква назва Богородитељима, јер ми знамо да се од ваше Пресвете Кћери родио Бог. Сада предстојећи Му изблиза на небу, молите се да и нама удели од Његове вечне радости. Амин.

 
Сада се радује Ана, јер се разрешава од свеза неплодства, и храни Пречисту Богородицу: Позивајући све да песмама славе, Ону Која је из утробе Своје родила Бога као Човека, као Једину Матер и Неудату.
 
 
Извор: Ризница литургијског богословља и живота
]]>10823Fri, 21 Sep 2018 19:57:16 +0000Архимандрит Методије игуман Хиландара: Да нам празник Рођења Пресвете Богородице буде подстрек да исправимо свој живот!https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D1%85%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%BA-%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-r10820/

Извор: Радио Слово љубве

]]>10820Fri, 21 Sep 2018 19:46:16 +0000Архимандрит Иларион (Лупуловић): Враћајмо се Мајци Цркви, јер је она та која не дели, него сабира!https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%BD-%D0%BB%D1%83%D0%BF%D1%83%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%9B%D0%B0%D1%98%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D1%86%D0%B8-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D1%80-%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%B3%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D1%80%D0%B0-r10819/

“И тек живећи у цркви, ми можемо да кажемо да ум Христов имамо, не наш ум, не наше расуђивање, људско, погрешно, ограничено, које је у крајњој линији глупо, него имамо мудрост Христову која надилази нас саме. И зато су људи који су се приволели истини Божјој, били мудрији од гомиле многих научењака и људи који су сматрани за нешто велико у цркви”, рекао је у беседи Архимандрит Иларион, наводећи пример преподобног Оца Јустина, кога је комунистичка власт држала под присмотром, а који је био само монах, али је помогао и учинио да се цела српска Црква обнови, а патријарси су ишли код њега да се саветују, међу којима и блажено почивши Патријарх Павле.
 
“Незаустављива сила истине Божје коју проповеда наша Црква, а посебно монаси, који су независни, који су увек били савест наше Цркве, на исти начин како су то били пророци у оно време старозаветно, када су опомињали и властодршце и друге, када су осећали да не иду путем истине Божје. Ето тако, треба да се враћамо Мајци Цркви, јер она је та која не дели, него она која сабира, јер је то и смисао Цркве, а када говоримо о Цркви, треба пре свега да се сетимо Мајке Божје, јер да није било ње, не би било ни Цркве. Мајка Божја је представник наш у тајни спасења”, наставио је беседу Архимандрит Иларион.
 
“Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени. Друге истине нема. Ове променљиве, такозване истине и процене се мењају, из месеца у месец, из недеље у недељу, али истина Божја, као и овај Свети храм постојано стоји већ вековима. Нека нам лепота Грачанице и Дечана, а посебно Дечана у ове дане, буду сведоци где је истина, где је лепота, где је постојаност, па и где је мудрост и кога треба слушати”, закључио је Отац Иларион, честитајући верницима празник уз традиоционално “Нека је срећно и Богом благословено”.
 
Неколико стотина верника, представници локалне самоуправе Грачанице и делегације Суботице, Берана и Новог Сада, присуствовали су Литургији.
 
Извор: Митрополија црногорско-приморска
]]>10819Fri, 21 Sep 2018 19:44:31 +0000Јеромонах Владимир (Палибрк): Наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, већ крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу!https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BF%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B1%D1%80%D0%BA-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D0%B2%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D0%B8-%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D0%BA%D1%82-%D0%B2%D0%B5%D1%9B-%D0%BA%D1%80%D0%B2%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B1%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B5%D0%B3-%D1%81%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%BE-%D0%B2%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D1%83-r10818/

 
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном монаштву и вјерном народу велики празник Богородичиног рођења честитао је о. Владимир, који је између осталог нагласио да је на данашњи дан рођена Она која ће се удостојити да роди самога Бога, вјечну Красоту, Љепоту, незалазну Свјетлост, која нас обасјава, просвећује и дарује живот вјечни.
 
– Њени праведни родитељи Јоаким и Ана носили су страшни животни крст и прошли животни пут страшног трпљења. Они су били неродни, неплодни, нијесу могли да имају дјецу, а то је у јеврејском друштву тог времена, које је очекивало месију спаситеља свијета, сматрано великим проклетством од Богам, јер се сматало да од неродне породице не може да дође месија. Замислите њихову вјеру, љубав и трпљење. Јоакиму се јавио архнагел Гаврил и јавио му радосну вијест да ће они у поодмаклим годинама постати родитељи и добити преблагословену кћерку која ће родити Спаситеља свијета – подсјетио је о. Владимир.
 
Поука је да наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, нека лака пројава наше душе, већ, казао је о. Владимир, крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу онда када нам се чини да смо остављени од Бога.
 
– Постоје ти моменти богоостављености у нашем животу, када нас Бог испитује, испитије нашу вјеру и вјерност према Њему, нашу љубав. Да ли заиста имамо вјеру да ће нас Он спасити и дати нам по Његовој милости на наше добро? То је порука овога празника да у страшном трпљењу морамо да очекујемо дарове Божије и да никако не смијемо да ропћемо на Бога. Овдје сретам људе који имају многе проблеме, на примјер болесну дјечицу. Ја се трудим као свештеник да им кажем да морају да изнесу тај свој крст благодарећи Богу. То је неки крст који им је Бог дао, да би их на крају наградио вјечним и непролазним животом у Царству небеском – казао је о. Владимир и додао да је и Матер Божија сама носила тежак крст гледајући свога Сина распетога, али и дочекала радост да види свог Сина Васкрслога из мртвих.
 
Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.
 
Извор: Манастир Острог
]]>10818Fri, 21 Sep 2018 19:42:42 +0000Протопрезвитер Бранко Вујачић: Пресвета Богородица нас учи како да се поправљамо!https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D1%83%D1%98%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%81-%D1%83%D1%87%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0%D0%BC%D0%BE-r10817/

Отац Бранко се у свом пастирском обраћању вјернима дотакао Божијег домостроја спасења који се сотворио и савршио управо кроз најчистији сасуд рода људског, а то је Пресвета Богородица – Дјева Марија, кроз коју се и родио Искупитељ и Спаситељ рода људског Господ Исус Христос.
 
“Господ изабира тијело људско да сиђе и да спасе човјека, да сиђе из вјечности у матицу живота, да се роди од Пресвете Дјеве, да узме тијело људско да би спасао свакога човјека. Такав је промисао Божији“, казао је он.
 
Отац Бранко је говорио и о огромном смирењу, послушању, вјери али и чистоти Пресвете Богорoдице, наводећи да све оно што је стара Ева покварила, нова Ева – Пресвета Богородица је поправила, учећи нас како и ми треба да се поправљамо, како да живимо :
 
„Тако и ми да се угледамо на њу живећи смирено и чисто, говорећи: Господе, нека буде по вољи Твојој“, закључио је протојереј Бранко Вујачић.
 
Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступио је и присајединио се већи број сабраних, а након Светог Причешћа свештенство је са вјерним народом освештало и пререзало славске колаче.
 
Извор: Митрополија црногорско-приморска
]]>10817Fri, 21 Sep 2018 19:39:31 +0000Протопрезвитер Јован Радовић: Да није било Пресвете Богородице не би било ни Божића, ни Васкрса ни цјелокупног домостроја нашег спасења!https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%BD%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%BD%D0%B8-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%B0-%D0%BD%D0%B8-%D1%86%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B5%D0%B3-%D1%81%D0%BF%D0%B0%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B0-r10814/

Извор: Радио Светигора

]]>10814Fri, 21 Sep 2018 19:33:08 +0000Архиепископ Аверкије (Таушев): Какво треба да буде васпитање деце?https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BA%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%82%D0%B0%D1%83%D1%88%D0%B5%D0%B2-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%B2%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D0%B5-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5-r10813/

Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8. септембра, пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва.
 
Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“
 
Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“.
 
Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу.
 
Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских.
 
Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле?
 
То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји.
 
О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији!
 
Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи.
 
Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему.
 
Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери.
 
Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности.
 
И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености.
 
Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века.
 
Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство.
 
Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин.
 
Извор: Православие.ру
]]>10813Fri, 21 Sep 2018 19:30:44 +0000Презвитер др Вукашин Милићевић: Прилог карактерологији српске теологије (Oсврт на текст Међуправославни сукоби из наше перспективе)https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D0%B4%D1%80-%D0%B2%D1%83%D0%BA%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%BD-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-o%D1%81%D0%B2%D1%80%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%82-%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B1%D0%B8-%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BF%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B5-r10812/

У апсурдном контексту је разлика између истине и лажи често, готово по правилу, ирелевантна. Рачуна се само воља, а то, у таквом контексту, значи моћ.
 
Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе у једном је у праву. Наиме, сасвим је сигурно, у основи украјинске црквене кризе стоје политички разлози. Но, само у томе је у праву. Све друго, сва интерпретација, представља низ паушалних оцена и емотивних судова који овај текст, писан, верујем, са намером да буде критички и отрежњујући приказ ситуације, у коначном претвара, бићу директан, у политикантски памфлет.
 
Политикантски?
 
Да, то озбиљно мислим; јер политикантска је наша (да цитирам аутора) политичка реалност која се врти (или боље: спинује) између два, наизглед супротстављена, приступа политици, једног који се уобичајено представља као традиционалистички, националистички или митомански, те другог, који се представља као реалистички или прагматистички.
 
Ипак, ова супротност је хибридна, и њена једина функција је да одржава апсурдни систем у оквиру којега је све спин или подложно спину. Тако, српски прагматисти не само да нису имуни на митоманију и национализам, већ су му радо и често прибегавали и прибегавају. То је сасвим разумљиво, јер је, са друге стране, митоманија само проверено прагматично средство за акумулацију политичке моћи када год понестане стварног материјалног основа.
 
Покушаћу да укратко опишем особине овог двоједног политичког дискурса. Најпре, основно начело је да ми треба да се бавимо собом, то јест нашом перспективом, јер смо угрожени, као што смо, ваљда, одувек и били. Наглашавање угрожености за циљ има да суспендује могућност сваке расправе и преиспитивања; када смо угрожени, не смемо постављати бесмислена питања попут: ко смо то ми у чије име нам све ово поручујете, зашто нам говорите како смо сви угрожени када ви делујете посве неугрожено, и томе слично. Дакле, укратко, аргументи не постоје, нити су потребни, рачунају се само омамљујући ефекти. У коначном, будући да је позиција друге стране оспорена емотивно (страхом, услед угрожености), нема потребе оспоравати је рационално; довољно је само пристати на презир оних који тако не мисле.
 
Зашто о свему овоме говорим?
 
Зато што су све особине овог дискурса присутне у тексту Међуправославни сукоби из наше перспективе.
 
Најпре, аргументација. У тексту нема аргумената, што је разумљиво, ако се узме у обзир да нема ни чињеница; иако је основна намера аутора јасна, премда је због тога не мање спорна, текст је, уместо чињеница, препун необразложених априорних судова и, следствено томе, контрадикторности. Овде скрећем пажњу да податак није исто што и чињеница.
 
Кренимо редом. Теза о томе да су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима итд. са, за једног теолога неопростивом, лакоћом своди на апсурд сву комплексну проблематику повезану са устројством и политичком историјом Османске империје (једнина Султан!) и местом које је у њој имала Православна црква. У том смислу, у питању је само малициозна опаска.
 
Проблем паралелне јерархије јесте акутни проблем православља, али повлачење паралеле са ситуацијом у Македонији почев од 2002. (а не 2004) и садашњом у Украјини, поново, не стоји, јер у Македонији није било канонске јерархије, и то готово 40 година, док она у Украјини у континуитету постоји. Узимајући у обзир чињеницу да су преговори у вези са македонским црквеним питањем трајали готово од краја Другог светског рата, потези Српске патријаршије који се тичу успостављања канонског поретка се можда могу проблематизовати, али свакако не као некакво лицемерје, јер то у овом контексту не значи ништа. Такође, ако се узме у обзир да је Нишки споразум био потписан маја 2002, лицемерје, уколико је умесно о томе говорити, треба тражити на другој страни.
 
Теза о томе да су одлуке два главна престола у овој игри престола које се тичу црквене дисциплине у потпуности инструментализоване у сврхе актуелног сукоба такође не стоји. Наиме, одлука Васељенске патријаршије да допусти други брак клирицима свакако није тројански коњ за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а  који би превели своје парохијане. Свако ко елементарно познаје како функционише организација парохије спрам епархијских установа, независно од јурисдикције, те у каквом је заиста односу некакав поп који хоће да се ожени други пут према своме епископу, зна да је овако нешто веома тешко оствариво. Масовни прелазак читавих парохија из једне јурисдикције у другу, преузимање цркава и томе слично, на шта, верујем, аутор пледира својом констатацијом, могућ је само уколико за тако нешто постоји јасна политичка воља и моћ да се она спроведе у дело. А, уколико то заиста постоји, то да ли неки поп хоће или неће други пут да се жени не игра баш никакву улогу. Такође, слично тумачење одлуке Московске патријаршије да се састави последовање за опело некрштене деце је, благо говорећи, неумесно. Ко је ту тачно циљна група, тег на ваги који ће превагнути у игри престола? Родитељи преминуле некрштене деце?
 
У актуелној игри престола главну улогу имају фактори означени као Грци, Руси, Срби итд. Како аутор сугерише, водећи актери, то јест обе стране, детаљно и темељно су се, са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, да би одмах након неколико редова рекао острашћеност не зна за рацио, алудирајући на ескалацију тог истог сукоба?! У клинчу два центра црквене моћи, Срби пате од сукоба са реалношћу, верују у утопије, то јест у дечје и прецењене идеје. А те утопије, у које само Срби верују (sic!), су концепти „саборности и једногласја“. Ипак, кратковиди Срби су подељени у две групе: једни наивно верују у правду, па су зато на страни Москве, а други су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци, те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград. А кратковиди су јер су два пута (1463. и 1766) изгубили црквену самосталност, И коначно, након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети. Дакле, угроженост.
 
Заиста, тешко је аргументовати против тезе да физички опстанак једног народа/нације у 21. веку зависи од питања црквене аутокефалије, чак и када би њен статус био реално упитан онако како то аутор представља. Притом, оно што аутор износи у прилог тези о упитности аутокефалије је суд да Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану, а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Најпре, веома је тешко разумети шта аутор подразумева под Грцима, јер ће се неколико редова касније они поделити у два супротстављена табора, Цариграђане и Атињане, и то управо по питању аутокефалије (на крају имамо још једну групу, то јест здраве елементе међу њима). Поред свега, када је у питању украјинска криза, изјаве угледних хеленофоних епископа последњих дана (укључујићи и јерусалимског патријарха) говоре о томе да се тешко може говорити о некаквом грчком ставу.
 
Позивање на титулатуру у потпуности је без поенте, нарочито уколико се узме у обзир да под мини-патријарсима аутор подразумева ни мање ни више него поглаваре цркава које припадају пентархији (за коју, додуше, каже како не постоји?!), то јест патријархе Александрије, Антиохије и Јерусалима, који су, попут српског, блаженства.
 
Са друге стране, историјски аргумент, то јест повезивање губитка аутокефалије са српском кратковидошћу, те са последичном масовном добровољном исламизацијом, никако не стоји. Овде ћу само рећи да се о, пре свега политичко-економском, процесу масовне добровољне исламизације доминантно православног становништва може говорити имајући у виду углавном територију данашње БиХ и западне Србије, и то тек у периоду који почиње након Мохачке битке и траје до краја 16. века, а што управо кореспондира периоду обнове аутокефалности Пећке патријаршије. Утемељену анализу природе и обима овог процеса, која се искључиво заснива на релевантним изворима, дао је његов најбољи познавалац, историчар Недим Филиповић. Резултати његовог рада, нажалост, нису довољно заступљени у широј јавности.
 
Што се тиче тезе о масовној исламизације након 1766, ње једноставно није било. Ако аутор има у виду Гору, став појединих писаца да је исламизација била последица укидања Пећке патријаршије не стоји, будући да га демантују турски дефтери са краја 16. века (исламизација Горе свакако јесте била спорија, у чему је заиста њена особеност).
 
Такође, оцена да је губитак аутокефалије након пада деспотовине последица српске кратковидости може бити само емотивна пројекција, док се укидање Пећке патријаршије из 1766. мора посматрати с обзиром на чињеницу да се центар живота аутокефалне Српске цркве напросто померио на север где у истом том периоду буја и под својом јурисдикцијом обједињује готово све православне становнике империје. Карловачка митрополија је све само не пример кратковидости, поготово ако је тема национално питање.
 
Но, све ово, као и слични „аргументи“, мање је важно, и зато ћу овде стати са овом врстом полемике.
 
Вратимо се Грцима, Русима и Србима, а нарочито овим последњим који псевдо-богословствују док се Цариград спрема, поучен од својих западних ментора, да дели аутокефалије широм „српских земаља“, почев од Македоније (узгред буди речено, пре неколико дана је епископ христопољски Макарије из Васељенске патријаршије веома директно појаснио разлику између њиховог виђења ситуације у Украјини и Македонији).
 
Како ствари стоје према аутору нашег текста, главни проблем Цркве су Срби теолози који једини бунцају о инфантилним идејама саборности и једногласја, у времену када је Црква егзистенцијално угрожена. Уместо што тако чине, неопходно је да схвате како велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије.
 
Најпре, скрећем пажњу на очигледну контрадикторност, што аутор напрестано замагљује начином говора који је на ивици провокације. Црквене одлуке се не доносе на основу нечијих… једностраних тумачења канона, али већ у следећој реченици Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешења и објашњења својих одлука које су политичке, то јест у складу са националним интересом. Теолошко објашњење и образложење (sic!) које долази након донесене политичке одлуке, а која се у теолошком смислу не може довести у питање, управо је пример једностраног приступа, који је, сасвим у стилу Великих цркава, готово по правилу повезан са колективним каприцима и комплексима. Укратко, теологија мора служити политичким и националним интересима. И ту онда нема једностраности.
 
Но, све ово је мање важно у поређењу са значајем који имају позиције спрам еклисиологије и теологије уопште које се откривају оваквим приступом. Најпре, овај текст подразумева одређену теолошку парадигму у оквиру које, по свему судећи, између Срба, Руса или Грка и некакве Цркве треба да стоји, опет некакав, знак једнакости. Уколико је тако, онда, заиста, свака прича о концептима саборности и једногласја делује као бунцање дечјих и прецењених идеја (на страну што је немогуће објаснити како су то и Срби, и Грци, и Руси Црква). Граница до које овакав став једног теолога срозава теолошки дискурс као такав проглашавајући га за псевдо теологију не да се досегнути, поготово ако се узме у обзир да на крају текста, изгледа,аутор показује шта је то за њега аутентична теологија. Наиме, аутентична теологија је она која може да понуди одговор на суштинско егзистенцијално питање: колико сума коју је краљ Александар уплатио Васељенској патријаршији вреди данас. Дакле, срозава, и то не само дискурс Срба теолога којима аутор, потпуно неоправдано, даје ексклузивно право на бављење дечјим и прецењеним концептима саборности (односно, католицитета) итд, већ и читаву плејаду, примера ради, западних аутора који су у 20. веку тако сулудо и инфантилно, отворено и храбро, доводили у питање управо политичке ставове своје Цркве полазећи, ни мање, ни више, од дечјих и прецењених концепата саборности и једногласја којима је јасан верско-политички (национални) дискурс Римске империје отровао опскурни јеврејски проповедник Павле.
 
Долазимо до суштине, до разлога због којег пишем овај осврт.
 
Наиме, текст О међуправославним сукобима из наше перспективе није спецификум. Он је, нажалост, само симптом, јер на више начина указује на све оно што се, када је у питању српска теолошка мисао и њено место у јавном дискурсу Цркве, напросто мора проблематизовати, како би се, за почетак, могло разговарати, међусобно, са црквеним структурама, са јавношћу. Јер у атмосфери непрестане панике, непрестаног ратног стања у вези са свим и свачим, једноставно није могуће доћи до даха.
 
А до даха није могуће доћи јер је у таквом стању оквир у којем се покушавамо кретати састављен од априорних судова, утисака, жеља и емоција које се представљају као чињенице. Јер се, уместо аргументима, прибегава фразама и ефектима. Јер дијалог готово увек значи конфликт, будући да сваки дискурс има за циљ то да се могући саговорник ућутка. И то зато што је недорастао, неодговоран, незнавен, нецрквен, издајник, бунца. Јер се увек, над сваком речи Еванђеља, смеши сенка некаквог вишег интереса. Јер смо непрестано на суђењу.
 
Ово је разлог због којег, упркос неоспорној чињеници да је у протеклих тридесетак година дошло до обнове српске теолошке мисли, о правој природи овог процеса још увек није могуће дати коначни суд. Наиме, још увек није могуће дати одговор на питање да ли је у питању био напредак, у смислу некаквог искорака ка стварном савременом човеку, или ће се на крају испоставити да је у питању био спори, али радикални неоконзервативни заокрет који ће се завршити тако што ће се Црква сместити на десну маргину државе која је и сама на маргини.
 
У идејном смислу, контрадикторност је у самој природи процеса и парадигмама на које се ослања (неопатристика итд). Са једне стране, фасцинација поновним откривањем извора, а са друге недостатак снаге и воље да се у интерпретативном смислу иде до краја. Јер снага, воља и моћ који покрећу процесе су, изгледа, на другој страни, тамо где извори праве само проблеме. Отуда константни спор између ауторитета и истине, отуда потреба да се утемељење ауторитета тражи мимо истине. На крају, од извора остану само фразе; они конзервативнији ће њима махати, они прагматичнији ће рећи да су дечје и прецењене.
 
Све ово су разлози због којих готово сваки словесни искорак из некакве интересне матрице, а има их у не малом броју, завршава у апсурду, било тако што се почаствује ћутањем, тако што се контекстуализује, тако што се проглашава за бунцање, било тако што се напросто прибегне еклисиолошким мерама канонске природе. Разлози због којих текст о којем је реч у овом осврту, упркос, верујем, искреној намери аутора да буде искорак, представља сведочанство очајно дубоке кризе до које доводи суспензија сваке словесне расправе у име интереса и очувања.
 
Очувања чега?
 
Е, то је, заправо, једино питање које се мора непрестано постављати. Уобичајени одговор, онај који нуди и наш текст, гласи народа, то јест националних и црквених интереса. Но, то није одговор; између народа и Цркве није могуће ставити знак једнакости, уколико не оставимо по страни Нови Завет и добар део предања. Начин на који прибегавање прагматичној митоманији трује национални политички дискурс корелира начину на који митолошки концепт народа у српској црквеној свести обесмишљава сваки словесни покушај да се ка том истом народу искорачи (о разлозима због којих је то тако било је речи на почетку овог текста), и то на обострану корист, ако хоћете.
 
А то да ствари управо овако стоје илуструје још један пример из текста Међуправославни сукоби из наше перспективе. У питању је писмо које је српски патријарх упутио васељенском поводом украјинског црквеног питања. Наиме, једино уистину спорно у овом сасвим умесном акту (који је, незванично, објављен у целини и изворно, не у преводу, како аутор нашег текста каже) је то што се, држим, потпуно непотребно залази у национално питање, иако то питање на тај начин нико од главних актера није потезао. Наиме, опште је познато, Московска патријаршија нема никакав проблем са украјинским националним идентитетом. Карактеристично, за наш контекст, уплитање у причу тезе о измишљеној нацији (то јест нацијама) заправо представља контрауслугу Московској патријаршији и аргумент у прилог њеним противницима, као и противницима канонске Цркве у Македонији (што се и показало одмах након што је писмо објављено, а што показује и данашња – 20. 9. 2018. – изјава председника Украјине Петра Порошенка).
 
У сваком другом смислу, држање Српске патријаршије у међуправославним односима је достојанствено и конструктивно. Примера ради, имао сам прилике да присуствујем Предсаборској конференцији 2009. која је донела одлуку коју аутор нашег текста проблематизује. Та одлука није никаква неопростива грешка Срба, нити некакво прихватање нарцисоидног захтева Фанара, већ ствар консензуса представника свих православних цркава у чијем су доношењу управо представници Српске патријаршије, смирујући страсти главних актера актуелне кризе, имали важну улогу. Наиме, до одлуке је дошло тако што су остале цркве прихватиле захтев Московске патријаршије да се све одлуке у оквиру ових конференција доносе консензусом, а не прегласавањем, због чега је Московска патријаршија одустала од захтева да се председник конференције бира, уместо да то место, по диптиху, припада представнику Васељенске патријаршије.
 
Дакле, главни проблеми Српске патријаршије нису у међуправославним односима. Оно што њу уистину, допустићете, угрожава сасвим је на другој страни.
 
Можда није могуће изборити се са апсурдом; ипак, не пристати на апсурд ствар је не само интелектуалног, већ елементарног људског поштења. Аутор текста Међуправославни сукоби из наше перспективе је више пута убедљиво показао да му ни једно ни друго не недостаје. Отуда искрена збуњеност полазећи од које сам написао овај осврт.
 
Извор: Теологија.нет
]]>10812Fri, 21 Sep 2018 19:28:23 +0000Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Шта је СПЦ на Косову и Метохији – и зашто је од 2008. Црква искључена из преговора о КиМhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%BE%D1%80-%D0%B4%D1%80-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%B1%D0%BE%D1%80-%D1%9F%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%9B-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%BF%D1%86-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D1%83-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B8-%E2%80%93-%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-2008-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%99%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D0%BE-%D0%BA%D0%B8%D0%BC-r10811/

С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. 
Црква као табу тема преговора

Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња.

У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2]

Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите.

Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина.

С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт.

Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије

Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода.

Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих.

Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока.

Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа.

Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена.

Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас.

Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље.

Црква - са или без народа Божјег!

Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује  антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив!

Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве.

Појам Епархије Српске Православне Цркве

 

Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан.

С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске.

 

Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација.

Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски.

У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима.

 

Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9]

Црквена пуноћа или 59 објеката

Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине.

 

До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!”

Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију.

Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога!

У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао:  ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином?

Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores!

 

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17]

Српска Црква искључена из преговора

Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији.

 

Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”.

Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. 

Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава).

 

 ------------------------------------------------------------------------------------------------

[1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк,

4. септембар 2018.г.,

https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE

[2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви,

”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г.,

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi

[3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци,

портал Б92, 31. август 2018.г.,

https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861

[4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве,

Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г.

[5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића

о статусу Косова и односима у региону,

Београд, 7. август 2018.г.

https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y

[6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве

[7] Исто, чл. 23 ст. 1

[8] Говор председника Србије Александра Вучића

у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године,

портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г.,

http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html

[9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г.

https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh

[10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића

о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г.

https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y

[11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету,

”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г.,

www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu

[12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима,

портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године,

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html

[13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа,

”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г.,

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro

[14] Говор председника Србије Александра Вучића

у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године,

портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г.

http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html

[15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535

од 7. ептембра 2018.г., стр. 10

[16] Исто

 

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

]]>10811Fri, 21 Sep 2018 11:03:00 +0000Митрополит Амфилохије: Цариград нема право да намеће политичке концепције Запада у Украјини!https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%9B%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%86%D0%B5%D0%BF%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D1%83-%D1%83%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B8-r10809/

У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету?
 
–Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља.
 
Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве.
 
С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета.
 
Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску.
 
Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара.
 
Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа.
 
Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве.
 
Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини?
 
-Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини.
 
Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса.
 
Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње.
 
Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци.
 
То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама.
 
Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине?
 
-Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора.
 
Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу.
 
Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом?
 
–Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна.
 
Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља.
 
Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову?
 
–Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права.
 
Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу.
 
Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ.
 
Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште?
 
-Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори.
 
Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф.
 
Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија?
 
Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине.
 
Извор: Митрополија црногорско-приморска
]]>10809Thu, 20 Sep 2018 20:51:34 +0000О изворима знања и веровања (видео)https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BE-%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-r10808/

 

]]>10808Thu, 20 Sep 2018 20:30:22 +0000Митрополит Иларион о хришћанству у Европиhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%BD-%D0%BE-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83-%D1%83-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B8-r10802/

Митрополит је навео чињеницу да је хришћанство културно преобратило европске народе и оставило снажан печат на поглед на свет новообраћених, на њихово друштвено уређење. Хришћанство је постала државна религија многих европских држава у којима је извршило моћан утицај на развој права и на изградњу друштвеног морала. Хришћански проповедници су заједно са доношењем Благе вести на европски континент донели и просвету; Црква је постала извор писмености за народе, а храмови и манастири центри образовања. У многим великим манастирима оснивају се прве библиотеке, а локални житељи се спремају за свештенички или монашки чин.
 
Јеванђељски идеали су надахнули Европејце да остваре невен-дела из области архитектуре, примењених уметности, живописа, музике, књижевности. Ова остварења су ушла у ризницу европске културе, постала су заједничко добро целокупног човечанства. И данас се многобројни туристи надахњују достигнућима сликара и вајара посвећеним јеванђељским и новозаветним темама, а која украшавају катедрале европских градова, чувају се у музејима или у галеријама.
 
Међутим, са настајањем Новог доба појачане су секуларне идеје, настао је нихилизам и релавитизам на духовном и моралном плану. У Европи су ови процеси били повезани са крвавим револуцијама 17. и 18. века - енглеском и француском, које су довеле до слабљења хришћанства и измене личне карте Европе.
 
Данас житељи европског континента, сматра Високопреосвећени, у великом броју не идентификују себе са хришћанством. Анкете проведене у Великој Британији показују да више од половине њених становника – први пут у историји – не сматрају себе припадницима било које религије. У анкети коју је провео Национални центар социјалних истраживања Британије 2016. године, уз учешће 2042 одраслих, њих 53% одговорили су на питање „религиозна припадност“ варијантом „без религије“. Међу лицима узраста од 18 до 25 година проценат нерелигиозних још је већи – 71%. Ради поређења, када је 1983. године проведено слично истраживање, само је њих 31% одговорило да не исповеда ниједну веру.
 
У континенталној Европи ситуација се чини да је гора. Подаци анкете проведене 2014-2016. сведоче да већина младих (више од 50%) у старости од 16-25 година у земљама као што су: Чешка, Естонија, Швајцарска, Холандија, Мађарска, Белгија, Француска, Финска, Данска, Норвешка, Шпанија, уопште себе не доводе у везу са неком религијом. У Португалији тај показатељ износи 42%.
 
Секуларна идеја, која све више и више улази у ум људи, крајње је негативно настројена према религији, посебно према хришћанству; она у религиозној вери види свог идеолошког притивника. Под окриљем секуларног хуманизма јавља се представа о апсолутном достојанству човека и постојању такозваних „универзалних“  вредности које треба да су у основи неке глобалне цивилизације. Међутим, под универзалним вредностима не сматрају се више духовно-морални оријентири који су у основи свима религијама и једнако обавезни и за верујуће и за неверујуће људе (Не убиј, Не кради, Не сведочи лажно и др.).
 
Хуманистички морал потиче из гледишта да је једино ограничење људске слободе - слобода других: морално је оно што не утиче на интересе других; неморално је оно што нарушава њихову слободу. Схватање апсолутне моралне норме, као и схватање греха, у савременој хуманистичкој етици потпуно одсуствује из разлога што она одбацује Бога и оне законе које је Он дао људској заједници. Али, ако морал постане релативан, онда се слобода претвара у распуштеност из разлога што је само моралност способна да ограничава и управља према добру слободни избор човеков. Високопреосвећени Митрополит се позива на истраживање спроведено у САД и Енглеској, из којих се види да Европа постаје једини континент на свету где се број хришћана постепено смањује. Са 560 милиона људи 2015. године, биће их 501 милион 2050. године. То је зацело поражавајућа прогноза и  одражава тужну тенденцију на верској карти Европе. Он се позива и на стање хришћана у САД, где је интересовање за религију веће него у Европи, где, штавише, они који себе сматрају „неверујућим“, верују у постојање Бога.
 
Митрополит жали што је у великом броју европских протестантских Цркава дошло до црквеног признања и благосиљања  једнополних веза, што представља капитулацију пред светском либералном идејом о правима и слободама човека. Неке добро организоване мањинске групе са успехом намећу своју вољу већини под изговором поштовања људских права. Заправо, људска права су постала оруђе за манипулисање већином.
 
Високопреосвећени се пита зашто је Европа као историјски бастион хришћанства данас постала главном локомотивом и проводником таквих разорних процеса и идеја. Савремено слабљење хришћанства у западном свету може се упоредити са ситуацијом у Руској империји пред 1917. годину, о чему је говорио Свјатејши патријарх Кирил.
 
Значајну улогу у ширењу секуларних идеја врше и поједине секуларне европске државе својим утицајем на Цркву. Архитекте секуларног друштва разрадили су јуридичку страну питања: формално можете припадати било којој вероисповести, али ћете бити подвргнути у најбољем случају укору, а у најгорем – прогањау уколико желите своје поступке да мотивишете верским убеђењем. Ако лекар, нпр., одбије да изврши абортус или обави еутаназију позивајући се на своје верско убеђење, он онда нарушава закон. Ако сте, пак, свештеник и живите у земљи у којој су озакоњене једнополне везе, ви немате много шанси да одбијете такав „пар“ са венчања и да на томе остане а да вас не казни држава. Тако је председник Владе Шведске Стефан Левен изјавио да сви свештеници Шведске Цркве имају да венчавају једнополне парове, направивши следеће поређење: ја правим паралелу са медицинском сестром која одбија да обави абортус. Ако си запослена као медицинска сестра, дужна си да умеш обавити абортус, и тебе се ништа друго не тиче... Тако је исто и са свештеницима“.
 
Извор: Српска Православна Црква
]]>10802Thu, 20 Sep 2018 14:18:45 +0000Разговор са Николом Данилевичем - Чувати заједницуhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D1%81%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BC-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%BC-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D1%83-r10799/

Оче Никола, били сте свједок развоја односа између УПЦ МП и Цариградске патријаршије у дужем временском периоду. Како Вам се данас чини тај однос? Да ли је нешто у њему упућивало на ситуацију коју имамо данас?
 
– Са наше стране, ми смо се увијек са поштовањем односили према Цариградској патријаршији, као према Цркви од које смо добили крштење. Међутим, уколико се та Црква увијек називала „мајком Црквом“ – њено најновије понашање јесте потпуно антиканонско и никако се не може назвати „мајчинским“. Желим да истакнем да се ми никада нисмо непримјерено односили према Цариграду. Када год би нам рекли да желе да нам помогну – ми смо реаговали мирно и сталожено – нисмо жељели да наша реакција буде повод за било какву акцију. Нисмо се одрицали од њихове помоћи. Ако желе да причамо о рјешавању проблема на основу реалне ситуације и канонског предавања – у реду, ми смо за то увијек спремни. Међутим, оно што се дешава ових дана противрјечи самим ријечима које смо слушали у Цариграду о томе да се неће правити никаква паралелна структура. Ово што видимо данас нису хришћански поступци. Када би хтјели да поступају хришћански, прво би се консултовали са нама.
 
Ових дана се очекује долазак „егзарха“ Цариградске патријаршије у Украјину. Какве могу бити посљедице њиховог рада? Ко су они? И шта се може очекивати од њиховог дјеловања у Украјини?
 
Већ је неколико пута истакнуто да су „егзарси“ који су послани у Украјину заправо „легати“, посленици, опуномоћеници са посебном мисијом. Архиепископ Данило је, колико нам је познатго, родом из Трнопољске области и то из грко-католичке породице. Чак је завршио једну годину унијатске семинарије у граду Ивано-Франсковску. Тек по доласку у САД постао је православан, а затим и епископ у цариградској јурисдикцији. Други епископ, Иларион, рођен је у Љвовској области, завршио је нашу Кијевску духовну семинарију.  Током школовања у Грчкој рукоположен је у Цариградској патријаршији, па је послије службе у Шпанији и Португалу упућен у Канаду. Њих двојица релативно често долазе овамо и добро познају Украјину. Али, како рекосмо, суштина проблема јесте у неканоничности задатка на који су послани. Јер, до сада се о свему говорило на неком теоријском нивоу, а сада су већ учињени конкретни кораци, воде се преговори о прављењу једне паралелне структуре. Морам да кажем да, када би се тај пут довео до краја и дошло до прављења једне такве структуре, то још увијек не би ријешило ништа. Дошло би до раскола, до прекида евхаристијског општења на свеправославном нивоу. Знамо да ниједна од помјесних цркава не би признала такво рјешење. Али чини се да тренутно рјешење јесте заправо рјешење „сјекиром“ – у покушају да се „ријеши“ украјинско црквено питање, Цариград пријети да направи раскол у васељенском православљу.
 
 Шта можемо очекивати у будућности, у Украјини и у православљу?
 
Најприје мислим да је потребно рећи да је неопходно много молитве и мудрости. Не треба дизати панику и ширити хистерију. Данас је све могуће. Нажалост, и најгора рјешења, а можда се све оконча и добро, на неки начин који тренутно не види ни Цариград, ни Руска Православна Црква, ни ми сами. Не сматрам да има мјеста за стварање етничких подјела по схеми: УПЦ ће подржати све словенске цркве, Цариград све хеленофоне. Црква не би требало да живи тако – проблем једног члана Цркве јесте проблем цијелог Тијела. Управо зато ми и предлажемо један велики сабор свих поглавара помјесних православних цркава, на коме би ријешили не само украјинско црквено питање, већ и много тога што стоји пред Православном Црквом у данашњем времену.
 
Пред нама у Украјини стоји вријеме искушења. Али вријеме искушења нас опомиње да је наш основни задатак – ићи, упутити се сваком конкретном човјеку. Могу да нам узму храмове. Када год су нам одузимали храмове – ти храмови би опустијели. Нема у њима конкретних људи који би били Црква, нема заједнице. Остају зидови. А ми имамо заједницу. Данас је најважнији задатак пред нама – чувати сваког човјека, сваку заједницу.
 
Извор: Теологија.нет
]]>10799Thu, 20 Sep 2018 14:10:34 +0000