Живе речи утехе: Живе речи утехе

Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

Sat, 29 Sep 2018 18:14:07 +0000

За царовања злочестивог цара римског Адријана живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17).

Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху.

И заиста, уколико деца растијаху по годинама, утолико растијаху у њима хришћанске врлине, И оне добро изучише пророчке и апостолске књиге, научише поуке наставника, марљиво се бављаху читањем, и беху усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој матери својој, напредујући у свему и идући из силе у силу. А пошто беху изванредно благоразумне, па још и необично лепе, оне убрзо скренуше на себе пажњу свих.

Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их виде, епарх одмах познаде да су оне хришћанке; јер оне не тајаху своју веру у Христа, не колебаху се у својој нади на Христа, и не слабљаху у својој љубави ка Христу, него отворено пред свима слављаху Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких.

О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге своје да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима. А оне, осетивши због чега их зове цар, све стадоше на молитву, говорећи: Свесилни Боже, учини с нама по Твојој светој вољи и не остави нас, него нам подај Твоју свету помоћ, да се срце наше не устраши гордог мучитеља, да се не препаднемо од горке смрти, да нас ништа не отргне од Тебе, Бога нашег.

И по молитви поклонивши се Богу, оне све четири, мати са кћерима, изиђоше, и држећи се за руке, као венац исплетени, иђаху к цару, и често погледајући на небо са уздахом и тајном молитвом препоручиваху себе помоћи Онога који је заповедио не бојати се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Када дођоше царевом двору оне се прекрстише говорећи: Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог. - Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који гордо сеђаше на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, но стајаху пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледаху на све веселим очима, као да су позване на пир; с таком радошћу оне дођоше на истјазаније за Господа свог.

Гледајући њихова благородна, светла и неустрашена лица, цар стаде испитивати матер каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, одговараше тако паметно, да се сви присутни дивљаху њеном разуму. Укратко споменувши њихово порекло и имена, Софија стаде говорити о Христу, чије порекло нико исказати не може (ср. Ис. 53, 8), но чијем се имену има поклонити свако колено (ср. Флб. 2, 10). И она отворено исповедаше своју веру у Христа Исуса, Сина Божија, и назвавши себе слушкињом Његовом она се хваљаше именом Његовим. Хришћанка сам, говораше она, и то је драгоцено име којим се хвалим. Исто тако она изјави да и кћери своје она заручи Христу, да нетљену чистоту своју сачувају за нетљеног Женика - Сина Божијег.

Цар, видећи пред собом мудру жену, но не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима њеним код једне високородне жене, по имену Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд.

Боравећи у дому Паладије и имајући на расположењу доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег - да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим. Вас ће похвалити сви преподобни, због вас ће се узвеселити све мудре девојке џ примиће вас у своју заједницу. Децо моја слатка! не дајте да вас саблазне вражјим саблазнима: јер ће вас цар, како ја држим, засути многим ласкама, обећавати вам велике дарове, и предлагати вам славу, богатство и част, и сву лепоту и сладост овог трулежног и сујетног света, - но ви немојте пожелети ништа од свега тога, јер све то као дим ишчезава, и као прашина разноси се ветром, и као цвет и трава вене и претвара се у прах. А када угледате љуте муке, немојте се уплашити, јер, пострадавши малко, ви ћете победити врага и узликовати занавек. Верујем Богу мом Исусу Христу, да Он неће оставити вас које за Њега страдате, јер је Он рекао: Ако би жена и заборавила чедо утробе своје, но ја вас заборавити нећу (Ис. 49, 15): Он ће неодступно бити с вама у свима вашим мукама, гледајући ваше подвиге, укрепљујући немоћи ваше и плетући вам неувенљиви венац награде. О, кћери моје дивне! опомените се мука мојих када сам вас рађала; опомените се трудова мојих којима сам вас одгајала; опомените се и речи мојих којима сам вас учила страху Божјем, и утешите старост матере своје вашим добрим и јуначким исповедањем Христа! За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу.

Кћери, с умилењем слушајући овакву поуку своје мајке, срце им се топљаше од милине и радоваху се душом очекујући време мучеништва, као венчање. Јер оне, свете гране светог корена, свом душом жељаху то чему их поучаваше њихова премудра мати Софија. Речи њене оне слагаху у срцу свом, и припремаху се на подвиг мучеништва као на славље, ограђујући себе вером, укрепљујући себе надом, и распламћујући у себи огањ љубави према Господу. Бодрећи и учвршћујући једна другу, оне обећаваху матери својој да ће све њене душекорисне савете с помоћу Христовом привести у дело.

Када наста трећи дан, оне бише изведене пред незнабожног цара на суд. Држећи да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост, и саме ћете погинути у време када би се могле особито веселити, живећи у сластима и лепотама и радостима овога света. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац.

Но свете девојчице одговорише му једногласно и једнодушно: Наш је Отац - Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше; ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо; јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег.

Чувши такав одговор од њих, цар упита матер њихову С о фију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има дванаест година; друга - Нада, има десет година; трећа - љубав, њој је девет година.

И дивљаше се цар како оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - А л и Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - Но она као у туђем телу трпљаше ћутећи. А када мучитељи ништа не успеше бијењем, цар нареди те јој одрезаше девојачке груди; но из рана, уместо крви потече млеко. И сви који посматраху мучење свете Вере дивљаху се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваху царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко безумљу цареву и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу!

После тога би донесена железна решетка и метнута на силан огањ. Када се она усија као жеравица и од ње лећаху варнице, онда на њу положише свету девојчицу Веру. Два сата лежаше она на тој решетки и мољаше се Господу свом, и ни најмање се не опече, тако да се сви дивљаху. Затим она би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри; али и У њему остаде неповређена; и седећи у њему као у прохладној води опа певаше Богу.

Не знајући шта још да чини с њом, да би је узмогао одвратити од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радости и рече матери својој: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем дс жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог. - А сестрама рече: Знате, миле сестре моје, Коме се обећасмо и Коме се заручисмо; знате да смо запечаћене светим крстом Господа нашег па вечну службу Њему, стога трпимо до краја. Једна нас мати роди, једна васпита и научи, зато смо дужне примити један исти завршетак; као рођене сестре, имајмо једну вољу! Нека вам ја будем пример, да и ви обе пођете за мном ка Женику нашем који нас зове к Себи.

После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој. Иди дакле к Њему, срце моје мило, и обагрена крвљу својом, као у скерлет обучена, предстани дивна пред очима Женика твог, помени пред Њим убогу матер твоју, и помоли Му се за сестре своје да их укрепи на такво трпљење какво ти показујеш.

После тога светој Вери би одсечена чесна глава, и она отиде ка Глави својој - Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе.

Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. - Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене.

Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве дуго бише без милости, док се не уморише. Међутим она ћуташе као да не осећа никакав бол, и само гледаше на своју матер блажену Софију која тамо стајаше, јуначки посматрајући страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим по наређењу безаконог цара света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога она би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове.

Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом.

Видећи све то, мучитељ ипак не хтеђаше познати истинога Бога, јер срце његово беше помрачено демонском тамом и убиственом заблудом. Међутим, исмејан малом девојчицом, он се стиђаше. Но не желећи више трпети такав стид, он осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! - А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! - Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици.

Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима.

Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. А л и узалуд беху сва старања саблазнитељева. Јер ко је дужан тако чврсто стајати за возљубљеног Господа, као Љубав? Писано је у Светом Писму: Љубав је јака као смрт; многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити (Песма над песм. 8, 6. 7). Не угасише у овој девојчици огањ љубави к Богу многе воде светских саблазни, нити је потопише реке мука и страдања; величина љубави њене показиваше се у томе што она беше готова душу своју положити за љубљеног Господа свог Исуса Христа; а веће љубави нема него душу своју положити за пријатеље своје (Јн. 15, 13).

Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8, 35. 37).

Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. - Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете!

Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху.

Када се пећ угаси, света мученица, дивна невеста Христова, изиђе из ње здрава и весела, као из палате. Мучитељи је, по наређењу царевом, одмах дохватише и сврдлима јој зглобове провртеше; али је Божја помоћ крепљаше у тим мукама, те она не умре. Јер ко би могао отрпети те муке, а да се одмах не сруши мртав? Међутим возљубљени Женик њен, Исус Христос, поткрепљаваше своју свету мученицу, да би и нечестиви што више били постиђени и њој била дата што већа награда, и да би се крепка сила Божја прославила у немоћном сасуду људском.

Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. - А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац; Женик већ стоји очекујући те и посматрајући с неба твој подвиг, да би, када приклониш под мач главу своју, примио твоју чисту и беспрекорну душу у Свој загрљај и упокојио те са твојим сестрама. А помените и мене, матер вашу, у царству Женика свог, да милостив буде мени и да ме не лиши учествовати и пребивати с вама у светој слави Његовој. И тог часа света љубав би посечена мачем. А мати њена узевши тело њено положи га У диван ковчег заједно са телима свете Вере и Надежде, и украсивши како треба тела њихова метну ковчег на погребна кола, одвезе их изван града неколико потркалишта, па са сузама радосницама чесно погребе кћери своје на високом брежуљку. Сама пак остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи усрдно се молећи Богу, и у томе заспа сном смрти о Господу. Верни је погребоше на истом месту заједно са кћерима. На тај начин и она би удостојена с њима мученичког венца и учешћа у небеском царству, јер иако не телом, ипак она срцем страдаше за Христа.

Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав.

О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Недеља по Воздвижењу

Sat, 29 Sep 2018 18:05:16 +0000

Беседа протопрезвитера Бранка Ћурчина у недељу по Воздвижењу (звучни запис):

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Радио Светигора: Свети Максим Исповједник - Кратко тумачење молитве „Оче наш“ (2)

Sat, 29 Sep 2018 17:47:12 +0000

Радио Светигора у три наставка доноси превод дјела Светог Максима исповједника „Кратко тумачење молитве Оче наш“. Ово је капитално дјело које по ријечима преводиоца, владике Атанасија Јевтића, представља најбоље тумачење ове молитве у читавој древној и савременој новозавјетној егзегези.

Звучни запис емисије

Радио Светигора: Свети Максим Исповједник - Кратко тумачење молитве „Оче наш“ (1)

Sat, 29 Sep 2018 17:45:04 +0000

Звучни запис емисије

Проф. др Владета Јеротић: Неурозе и религија [III]

Sat, 29 Sep 2018 08:49:26 +0000

Неуротични пацијент, по нашем мишљењу, налази се на средокраћи између нормалног човека, који је у стању да сам препозна своју кривицу и због ње доживи ослобађајуће кајање и очишћење, и оног типа привидно здравог човека који никад не долази код психијатра, а који своју кривицу не само што не препознаје него због ње и не пати. Ако је у моралном погледу неуротичар човек испод оног првог типа људи, он је свакако далеко изнад овог другог. Заплетен у мреже своје неурозе, он је застао на пола пута између стварног здравља и апсолутне безочности која се граничи са moral insanity. Само њему је стварна помоћ потребна и некада заиста само од његовог терапеута зависи какав ће бити исход борбе у њему. Отуда је одговорност терапеута често изванредно велика.

Сваком је терапеуту из праксе познато колико има пацијената преплављених страхом и осећањем кривице који годинама узалуд траже начина да на спонтан и искрен начин проживе и доживе испаштање своје непрепознате кривице, односно непрепознатог узрока страха. Бројни покушаји самоубиства пацијената, злоупотреба алкохола и дрога, њихови захтеви психијатру да им даје електро-шокове или јаке медикаменте који ће их „отупети“, очито показују њихову немоћ и дубоко незадовољство њиховим дотадашњим доживљавањем патње, односно неурозе. Погрешно је када психијатри у већини случајева оваквих симптома код њихових депресивних и анксиозних пацијената мисле да су препознали дубоко болесно језгро неурозе или неку ендогену болест и излазе у сусрет њиховим жељама. Лечећи пацијенте на овај начин, једноставан и често опортун, психијатри се лишавају своје истински хумане мисије археолога болесне људске психе.

Далеко смо од потцењивања изванредне деликатности задатка постављеног пред егзистенцијалне психотерапеуте који, брижљиво одељујући у пацијенту пшеницу од кукоља, овога лагано спремају за последње суочавање са самим собом, које је једино у стању да му омогући последњи, али најтежи напор да себе доживи у својој онтичкој кривици. Налазећи се између практичног психијатра, који попут неког вештог занатлије користи само медикаменте или електро-шокове у сврху лечења душевних конфликата, и класичног психоаналитичара који, не водећи увек довољно рачуна о друштвеној и породичној ситуацији свога пацијента, овога покушава да ослободи стварног конфликта припремајући га за неометано доживљавање задовољства, егзистенцијални психотерапеут бира трновиту стазу постепеног и мучног упознавања свог пацијента са оним што је у њему трајно и суштинско, а то је препознавање његове стварне кривице и могућности њеног окајања. Цитирамо дубоке речи данског филозофа Серена Кјеркегора: „Јер чим је кривица одређена страх пролази и кајање је ту.“

Неуротични болесници, чак и онда када они то довољно не показују кроз своје симптоме, јесу људи који оптужују себе и који у исто време кажњавају себе. У ретким случајевима, чак и без психијатра или у присуству неког мање заинтересованог психотерапеута, они после извесног времена, спонтаним процесом самолечења, о коме је вредно каткад размислити, доведу себе у излечено стање. Ми сматрамо да су овакви ретки пацијенти носили у себи способност и моћ да на аутентично људски начин пате, јер само у таквој врсти патње постоји плодна клица поновног рађања. Није узалуд давно речено да истинска патња чисти и преображава човека. У свим другим, бројнијим случајевима неурозе психотерапеут је једино позван да приведе пацијента овој незаобилазној и драгоценој могућности истинског паћења. Психотерапеут који није био у стању да буде Дантеов Вергилије у сложеном и хаотичном свету неуротичног пакла, дакле, водич који ће провести свога искушеника кроз чистилиште, није до краја испунио своју узвишену мисију.

На овом месту ми поново проналазимо привидно изгубљену везу са религијом која и сама није ништа друго него херменеутичка и бабиња вештина да се понова успостави раније изгубљена веза. Психотерапеутска вештина (која сада на нов и за будућност већ и од других најављени, у далекој прошлости познати начин спајања лекара и свештеника у једној особи) састојала би се не у неком илузорном и већ данас иреверзибилном и псеудоромантичном враћању природи, нити у врло невероватном враћању у крило цркве, која је данашњег човека својим догматским и стереотипним ставом институционализованог хришћанства лишила могућности препознавања стварног и револуционарног језгра првобитног хришћанства. Ово враћање и поновно проналажење изгубљеног језгра своје неотуђиве личности не можемо довољно убедљиво да сагледамо ни у указивању психоаналитичара на претерано строго Над-ја у пацијента, односно на његове тиранске и у много чему ствамо неправедне родитеље или пак у указивању неких социјалних психијатара и анти-психијатара на рак-рану модерног, болесног друштва. Прихватањем од стране психијатара и психотерапеута, али и од стране њихових пацијената, оваквих разлога као могућег узрока неурозе, оптуживање и често мржња према себи код пацијента, само ће променити свој правац и окренути се у оптуживање и мржњу родитеља или „болесног друштва“. Претерано револуцлонами психијатри, сами недовољно упознати са природом сопствене агресије, а жељни насилних промена у друштву, управо и прижељкују овакву врсту промене код својих пацијената. Мржња, међутим, рађа мржњу, а не треба заборавити ни чињеницу да револуције нема без еволуције и да је далеко од истине да је свака револуција, у човеку као и у друштву, конструктивна и корисна. Јер као што је у човеку нагон деструкције силан и продоран (а о овоме нагону још увек не знамо довољно и не можерао олако о њему закључивати само као последици отуђеног друштва), тако је ова деструкција увек латентно присутна у свакој друштвеној заједници.

Наше је мишљење, дакле, да је психотерапијска вештина у враћању човека самом себи, његовим скривеним потенцијалима стваралачког и слободног бића које тек онда када за себе буде изборило своју аутентичну индивидуалност, а то уједно значи када буде препознало разлику између споља наметнутог му Над-ја, као израза ауторитарне савести, и своје аутономне савести, може да постане стваран и користан чинилац у друштву. Нема здравог и зрелог друштва без здравих и зрелих индивидуа. Ништа нећемо постићи и ни до каквог трајног решења не можемо доћи настављајући у бескрај јалову дискусију о приоритету или примамом значају друштва или индивидуе у њиховом међусобно тесно испреплетаном и сложеном односу. Ова дискусија подсећа нас на исто тако узалудан разговор о приоритету кокошке или јајета или преимућству наслеђних, односно стечених и средином условљених особина у развоју човека. Однос друштва и индивидуе мора да се сагледа дијалектички, мудро се придржавајући начела „златне средине“.

Изнели смо неке критерије и ставове о односу неурозе и религије. Психотерапеут мора имати будно око да опрезно разликује неуротичну од ненеуротичне религиозности код свога пацијента. Ми се слажемо са оним мишљењима која сматрају да и најнеуротичнији религиозни пацијент садржи у себи и зрно праве религиозности. Ако се на крају терапије покаже да је пацијент успешно излечен од своје неурозе и у исто време престао да буде религиозан, могућна су два закључка. Или је терапеут претерано чистио колевку од прљавштине, па је заједно са њом избацио и дете из ње, или пацијент није уопште никада ни био на прагу доживљене религиозности. Чувајући се добро да не прогласимо сваку религиозност у неуротичара лажном и болесном, морамо се подсетити да Јунг и Фром супротно од Фројда у свакој неурози виде и нешто позитивно и проспективно. У процесу индивидуације многима је привремено запречен пут ка даљем напретку мрежом неуротичног реаговања. И религиозност је само један од покушаја да се неуроза осмисли, да се нађе смисао душевним патњама и да се на овај начин умакне мучном circulusu uitiosusu који прети свакој неурози. Иако овај покушај најчешће не успева, и онда је присутност психотерапеута скоро увек неопходна, постоје и случајеви у којима је дошло до успешне сублимације и успостављања релативне равнотеже баш захваљујући религији. При томе се можемо мирно сложити са ортодоксним психоаналитичарем и свештеником, Фројдовим учеником, Пфистером, који не само што сматра да се религија као целина не сме схватити као сублимирана либидинозност, већ с правом указује да нас психоанализа учи да на нов начин ценимо вредност религије.

Извор: Теологија.нет

Свети Јосиф Темишварски

Fri, 28 Sep 2018 20:27:00 +0000

Као митрополит, Свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу. Дошавши до дубоке старости, Свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око 3 године, Свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мошти налазе се данас у Катедралном храму у Темишвару.

Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда Светог Јосифа. Ова књига се чува у манастиру Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је Светог Јосифа Новрг у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.

Протонамесник Слободан Алексић о празнику Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије

Fri, 28 Sep 2018 19:39:17 +0000

Протојереј Милинко Јовић: Крст – симбол васкрсења и страдања

Fri, 28 Sep 2018 19:36:20 +0000

Јерођакон Силуан и јеромонах Рафаило: Идеја о себи

Fri, 28 Sep 2018 19:11:49 +0000

Звучни запис предавања

Теологија у служби реалполитике

Fri, 28 Sep 2018 10:12:09 +0000

Седећи са пријатељем, баш пре неки дан, нашироко сам објашњавао црквену ситуацију у Украјини, указујући му на опасност да поводом ње дође до озбиљног раскола у Православној Цркви. Тематика је мом пријатељу, будући да је марксиста, била потпуно страна. Али је морао да ме саслуша, пошто ме је већ неопрезно упитао шта има ново и шта читам у последње време. На крају мог излагања само је кратко уз осмех прокоментарисао да га читава та ситуација подсећа на средњи век. Рекох: „Ниси у праву друже П. – Могло би да асоцира и на расколе међу комунистичким партијама у 20. веку.“ Пошто се с мојом примедбом сложио, прешли смо на друге теме.

Више је фактора утицало на стварање тоталитаризма у 20. веку (како фашистичког, тако и бољшевичког), а један од идејних чинилаца у том правцу била је свакако и Лењинова теза о „партијности философије“. Такво је схватање следбеницима Лењина пружило „фактички право на необјективност“, закључује руски историчар С. Левицки. Подређеност философије текућој политици партије и њеним интересима, довело је на крају до тога да је само Стаљин, као врховни шеф бољшевичке партије и државе, имао право на слободу мисли у СССР-у, те је, самим тим, постао и једини званично овлашћени тумач владајуће философије „марксизма-лењинизма“. Његово је стваралаштво познато као „стаљинизам“.

Да и међу православнима има оваквих бољшевичких схватања, јасно нам је ставио до знања и теолог Дејан Мачковић, са својим начелним ставом да теологија помесних Православних Цркава мора бити у служби оправдања интереса и црквене политике сваке локалне јерархије и да ту не може бити никаквих изузетака. Свака теологија која би се држала по страни или објективно сагледавала садашњу жалосну ситуацију у православљу за њега је недопустива. Мачковић сматра да у слободном теолошком промишљању нема истине, већ да обавезујућу истину прописују структуре моћи, оличене у званичним црквеним властима. Одузимајући теологији право да самостално промишља, Мачковић је своди на пропаганду и манипулацију.

Колико би страдала истина у Мачковићевој верзији тоталитаристичке теологије, видимо и на примеру када своје неистомишљенике истовремено оцењује и као „фундаменталисте Исламске државе“ и као представнике „сорошевске теологије“. Произвољно увођење нових појмова, као што је „сорошевска теологија“ очигледно има за циљ да омаловажи опоненте, али и када би покушали да овом појму одредимо значење вероватно би се тицао тзв. отвореног друштва (Попер), односно заговарања неке врсте политичког либерализма. Произилази да су опоненти Мачковића спој неспојивих супротности: исламизма и либерализма. Овако супротни појмови могу бити повезани само код неког ко је одустао од основних критеријума логике, објективности и истинитости.

Aко би се теологија заиста и упустила у улогу слушкиње црквене политике, свака би се локална Црква неминовно претворила у тоталитарну организацију. А то би онда вероватно довело и до потпуног распада православља.

Не верујем да је Мачковић баш у Лењину нашао инспирацију, нити да би себе описао као стаљинисту – иако начелно прихвата бољшевичке принципе. Рекао бих да је он до свог тоталитарног става дошао преко својих реалполитичких и националистичких позиција. Мачковић је пропутовао православни свет и, како сам каже, све оно што је у том свету чуо је схватио и разумео (типичан исказ једне идеолошки сужене свести). Велика истина која му се указала и коју – као сваки фанатик – несебично са нама дели изгледа овако: православни свет је у сталном сукобу и у таквом свету побеђују они који се без икакве моралне ограде боре за своје уске црквене и националне интересе. Да би СПЦ на том бојном пољу опстала и победила, мора се завести војничка дисциплина и угушити свака слободна мисао. Одбрана слободе целине, захтева гушење слободе унутар те целине. А ако неко од теолога неће да учествује у идеолошком рату са другим православцима – као што то хоће сваки добри националиста – врбовао га је Сорош.

Мачковић не жели да иде мимо света, а данас се Европа „и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације“. У ранија времена, када се Европа такође окретала идеји нације, Бенито Мусолини је овако размишљао: „Човек није слободан сем у целоме и по целини а ово цело не може бити него само једна свемоћна држава, која не дозвољава никакву дискусију нити било какву контролу.“ Да ли Мачковић сматра да би свемоћна СПЦ могла бити претеча неке нове свемоћне свесрпске државе?

Позиција Мачковића, његово јавно ангажовање у прогону слободе мисли у оквиру СПЦ и позиви јерархији да стави теологију под апсолутну контролу црквене политике, само је привидно доследна. Та позиција индиректно доводи у питање могућност и спремност српске црквене јерархије да сама – без Мачковића и сличних – процени и одбрани интересе СПЦ, заступајући истовремено и интересе православља у целини.

У овом заиста тешком времену, када будућност Православне Цркве изгледа врло неизвесно, неопходна је управо слободна, аутономна и интернационална православна теологија. Таква ће теологија представљати мост помирења међу завађеним странама, насупрот теологији у служби међуцрквеног сукоба. А допринос српских теолога будућем помирењу, зашто да не, може бити управо теологија „саборности и једногласја“.

Владимир Вељковић

теологија. нет

Протопрезвитер Предраг Шћепановић: Крст је истински символ жртвене љубави!

Thu, 27 Sep 2018 21:01:43 +0000

Пред Свету Тајну Причешћа, којој ће сабрани вјерни народ приступити у великом броју, свима сабранима се пастирским словом началствујући протојереј Предраг Шћепановић.

Он је kazao да нам је носити крст у овоме животу суђено, те да морамо претрпјети разне неправде, страдања, али да се ипак у животу хришћанина све завршава радошћу будући да се са крста (страдања) одлази на васкрсење.

Oтац Предраг се осврнуо и на дух времена у којем живимо, карактеришући га као вријеме у којем се глорификују егоизам, самољубље, који искључују оно што је суштински битно за заједницу, заједништво и истинску љубав, а то је жртва.

По његовим ријечима, управо савршенство љубави и жртве јесте оваплоћено на Крсту, оваплоћено је страдањем Господњим за човјечанство као актом највеће љубави Бога према човјеку. Зато Крст Часни јесте једини истински симбол љубави на коју смо и ми призвани и позвани.

“Живимо у временима самољубља. А крст је управо богољубље и човјекољубље јер је најтежу бол и најтежу чашу жртве испио управо Господ наш Исус Христос. Страдао је од људске руке коју је саздао не питајући: Зашто мене ? Због чега мене ? А Он једини бијаше без гријеха, једини праведник. Зато браћо и сестре, примајмо све што нас сналази у нашем животу као из Божије руке”, закључио је отац Предраг Шћепановић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер др Александар Ђаковац: Homo sacer-и српског друштва

Thu, 27 Sep 2018 09:59:18 +0000

У римском друштву Homo sacer је изопштеник из друштва, онај који је постављен изван граница закона. Он сам не подлеже закону, али га закон и не штити. Он није осуђен него је изопштен, налази се негде на преласку из света живих у свет мртвих. Прокажен је до те мере да му нема места у заједници људи, може да говори али се његов глас не чује, смештен је изван људског етоса, изван је закона људског (ius humanum) и закона божанског (ius divinum). Секст Помпеј Фест каже да се такав човек не сме принети на жртву, али да онај ко га убије неће бити осуђен. Статус сличан Homo sacer-у, имале се различите групе кроз историју човечанства. У савременом српском друштву, такав статус имају њени најсиромашнији становници, најчешће Роми.

Ситуација у којој живе Роми веома је жалосна. Многи не поседују документа па не остварују ни права на социјалну заштиту која би им редовно припадала. Њихов животни век је много краћи него у остатку популације, морталитет новорођенчади такође, а о проценату неписмених и нешколованих да не говоримо. Процес инклузије о коме се толико говори не даје опипљиве резултате. Овакво стање веома се лако препознаје као вид дискриминације, што и јесте. Очекивана реакција хуманог друштва била би унапређење помоћи овој угроженој популацији, пре свега кроз њихово укључивање у институционалне оквире, обезбеђивањем основних докумената а тиме и социјалних погодности које уживају и други. Правило је да институционална дејства, барем у почетку, свагда бивају иницирана друштвеном осетљивошћу. Свега овога нема, или нема у довољној мери. И сами погођени сиромаштвом и различитим страдањима, постали смо неосетљиви за проблеме ближњег, стално се прибојавајући да ако се њима нешто да, онда ће се то узети од нас.

С друге стране, друштво које овим својим грађанима не помаже да обезбеде остваривање својих основних права, с разлогом се прибојава да ће у међународним оквирима бити препознато као дискриминаторско. Уместо да се уочени недостатци исправљају, наше друштво је кренуло другачијим путем, закључујући по аналогији, да ако већ немају права, онда немају ни обавезе. И обратно. Због тога је Ромима дозвољено много тога што другим грађанима није. Становање у импровизованим обејктима у ужим градским центрима, вожња приручно склопљених моторних превозних средстава којима угрожавају себе и друге, нападна прошња која се понекад граничи са отимањем а понекад то и постаје. Тек када се догоди инцидент који привуче пажњу јавности, постављају се нека питања и дају предлози – најчешће погрешни. Када су пре неког времена два ромска дечака пребила старца, дечјег песника Љубивоја Ршумовића, јавност се усталасала питајући се шта раде наше социјалне службе, каква је наша правна држава, какви су нам закони. Предлагане су најстроже казне за починиоце, где се као на узор указивало на америчко правосуђе које деци суди као одраслима. Тек се ту и тамо чуо понеки усамљени глас који је помињао да можда ту има нешто и кривице свих нас.

Ромима се, као правим друштвеним изопштеницима, као савременим Homo sacer-има допушта и оно што представља кршење њихових личних права, на пример права детета. На очиглед свих, на најпрометнијим раскрсницама Београда, стоје мали перачи прозора, често млађи од десет година, који пролазе између аутомобила у покрету, чекајући да се упали црвено светло на семафору. Ромска деца се, по несносној врућни, хладноћи, киши и снегу, увек могу видети како на најпрометнијим местима у граду седе или леже у прљавштини поред кутије за милостињу. Све ове злоупотребе деце (да не говоримо о дечјој проституцији и трговини људима), остављају равнодушним службе социјалне заштите, за које су ова људска бића готово невидљива, као и уосталом и за многе од нас, који их (евентуално) уочавамо тек толико да их не нагазимо. Vica verse, не чињење онога што бисмо као људска бића, да не кажем хришћани, били дужни да учинимо, сада се оправдава тиме што они немају и не прихватају никакве друштвене обавезе. И они их заиста и не прихватају. Но питање је, знају ли уопште они шта то не прихватају, да ли је њихов статус друштвених изопштеника заиста њихов избор, или су једноставно од детињства затворени у кругу сиромаштва и начину живота за који једино знају, немајући прилике да упознају другачији?

На нама и на нашој савести остаје да на та питања одговоримо, или да их игноришемо. Колико год да смо сиромашни, колико год да има других који нису они а који такође пате у немаштини и заборављености, ипак не смемо да пређемо најнижи праг човечности. А прелазимо. И као друштво и као појединци. И како хришћани. Њихова изопштеност изопштава нас саме. Као друштво, из заједнице хуманих друштава, а као хришћане…?

Извор: Теологија.нет

Презвитер Марко Пајчин: Живот и дело митрополита Михаила

Wed, 26 Sep 2018 09:05:51 +0000

Катихета Стеван Јовановић: Ћор-сокак скептицизма

Wed, 26 Sep 2018 09:03:18 +0000