Случај очигледно супротних тврђења. Бог постоји, Бог не постоји. Где је проблем? Потпуно сам уверена да има Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да моја љубав није варка. Потпуно сам уверена да нема Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да ништа стварно не одговара томе што могу помислити изговарајући то име. Али оно што не могу помислити није варка.

Постоје два атеизма, а један од њих је очишћење појма Бога.

Можда све што је зло има други аспект који почива на очишћењу у току кретања према добру и трећи аспект који је више добро.

Треба добро разликовати три аспекта, јер помешати их јесте велика опасност за мисао и за успешно управљање животом.

Од двају људи који немају доживљај Бога, онај који пориче његово постојање можда је најближе Богу.

Лажни Бог, који је потпуно сличан правоме сем што га се не дотиче, занавек онемогућује стизање до правога.

Веровати у Бога који је потпуно сличан правоме, сем што не постоји, пошто се не налази где Бог постоји.

Грешке нашег доба потичу из христијанизма без натприродног елемента. Узрок је лаицизам – и у првом реду хуманизам.

Религија као извор утехе сметња је за праву веру: у томе смислу атеизам је очишћење.

Требало би да сам атеисткиња оним делом саме себе који није за Бога. Међу људима у којих се натприродни део њих самих није пробудио, атеисти су у праву, а верници се варају.

Човек чија је читава породица погинула у мучењима, који је сам дуго био мучен у концентрационом логору. Или Индијанац XVI века, који је једини преживео у потпуном уништењу свога народа. Такви људи, ако су веровали у милосрђе Бога, или су престали у милосрђе веровати, или су га почели поимати потпуно другачије него раније. Нисам прошла кроз тако нешто. Али знам да постоји; и каква је онда разлика?

Морала бих се старати да имам схватање Божијег милосрђа које не слаби, не мења се, независно од тога какве ће ми случајеве судбина послати, и које бих могла саопштити било којем људском бићу.

Извор: Теологија.нет

Иконе се цјеливају пре него што почне Света и Божанствена Литургија. Цар небески долази, иако ненаметљив. Јер, земаљски цареви наредили би да такав гост, који долази послије њега, буде избачен напоље из сале, али не и одмах остављен, него, због оне царске гордости, добро ишибан, да му се то више никад не понови. 

Наш Цар је човекољубиви Господ, Коме прилазимо прилазећи Цркви Његовој. Ко се Цркве дотиче - Њега се дотиче, ко Цркви прилази - Њему прилази, ко литургији приступа – небеском престолу приступа. Иако ненаметљив, Он, као Цар, очекује поштовање. Оно се указује, поред осталог, и на тај начин што ћемо сви да заузмемо мјеста прије него крене Литургија, прије оног свештеног возгласа: Благословено Царство! 

То да знамо: они који долазе у храмове послије почетка Свете Литургије, они нису на задовољавајућем нивоу свијести, они касне. Онда се то кашњење пројављује и тако што долазе несвјесно, крећући се ка икони - врло лежерно, као да се ништа страшно не дешава. Мало ћемо се прогурати, уобичајено прекрстити, правилно поклонити, цјеливати и вратити се на своје мјесто, као да се ништа није десило. 

Десило се! Очи свију гледају нас... Цар нас гледа! Гледа нас Мајка Његова, Пресвета Богородица! Пазите: гледају нас са трепетном пажњом очи свих Бестјелесних Сила! Гледа те Михаило, па дијели бригу са Гаврилом и са свим серафимима. Они који трепте пред истим овим Престолом, осјењујући нас својим крилима - са она два, јер са друга два покрију лица своја, а са два лебде - осјењују нас својом серафимском пажњом и трепетом. Гледају нас Свети апостоли, Свети мученици, Свети јерарси! Гледа нас Свети Јован Златоусти - ево, његова мистагогија, он нас води кроз ове чудесне просторе, кроз ову његову Литургију, он нас духовно руководи. Забринут јер каснимо, а још више јер не примјећујемо да је то кашњење опасно. 

Зато, постоји једно правило: ако већ ниси стигао на вријеме, из овог или оног разлога - нека ти савјест потврди је ли оправдан или није - немој да правиш сметњу него, у духу смирења, свакако стани тамо негдје иза свих јер си последњи и дошао. Нема потребе да улазиш дубље у храм, да цјеливаш икону, посебно у тренутку кад се чита свештено Јеванђеље, јер може лако да се деси да нас упитају, баш у том тренутку: Шта је Цар рекао? А, ми, збуњени, не знајући и не очекујући да ће нам ту ико ишта рећи, ћутимо. И, ћутањем одговарамо на то врло важно и врло умјесно питање: Шта је рекао Цар? И, на тај начин, открива се велики недостатак. 

По пројави, рекли бисмо: ништа страшно. “Па, чекај, ја сам дошао у храм, ја долазим сваке недјеље, ја цјеливам иконе, ја вјеру поштујем, ја Цркву поштујем...” Да, али не довољно и не потпуно свјесно! У сваком случају, то није литургијски, црквени ниво свести. То тако не ваља. Јер, овдје се Цар прославља, овдје се Цару поклоњење и поштовање приноси. …’’Јер, Теби приличи свака слава, част и поштовање, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вјекове вјекова.’’ 

Дакле будимо опрезни, будимо трезвени, будимо бодри и будимо смирени ако не пројавимо такву пажњу. Јер, свијет нас хипнотише: свијет је научио да залупимо вратима, свијет је научио да вичемо, дух овога свијета нас учи да будемо дрски, учи нас да немамо поштовања једни према другима, млађи према старијима, дјеца према родитељима, родитељи према духовним оцима, ријечју - сви смо дрски, охоли, умишљени. И, онда, са том умишљеношћу, улазимо у простор гдје треба бити смирен и послушан, уредан, тачан. 

То су болести које треба да лијечимо. Дакле, убудуће, потрудите се максимално да не касните, да заузмете мјесто - јер ово је Вечера - да заузмете мјесто прије возгласа. Јер, од тих неколико ћелија канцерогених - мислимо на кашњење - врло лако може да дође до погоршања, до метастаза. Нека то убудуће буду изузеци, само из оправданих разлога, али пазите, немојте савјест да потискујемо! Оправдани разлог је оправдан, јер га Цар таквим сматра, а не зато што се нама чини да је оправдан. Друга су то мјерила. Озбиљна је ово ствар, озбиљна је ово служба, озбиљан је ово тренутак. И Дар, велики, савршени Дар. 

Ово што вам Црква даје - то нико не може ни да помисли, а камоли да да. Стога се од нас очекује велика пажња - да служимо Богу нашем са страхом и да Му се радујемо са трепетом. Онај који вјерује и своју вјеру дјелима и тачношћу потврђује, тај је ваистину прогледао. И, као такав, постао је свједок Васкрслога Христа. 

О. Рафаило (Бољевић), ман. Подмаине
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Kasnjenje-na-Liturgiju-/138828.html

Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег.

    Митрополит Иларион (Алфејев)
    извор: www.prijateljboziji.com

Појачати молитву. Договорити се са властима. Тражити компромисе на лицу места. Претрпети све, можда ће проћи. Чврсто бранити веру.

Све муче исти проблеми. Како сачувати народ? Како одржати парохије? Где тражити помоћ? Питања је више него одговора, и свако на свој начин, поламо мутно разумева ситуацију. Ипак, да се сви сложе са једним одговором, – тога није било. Није се чуо.

У тренутку када се невесела дискусија распламсавала, у просторију је ушао схимник, отац Димитрије. Тек што је оздравио. Тресла га је грозница, те је био одевен у сељачки капут од овчијег крзна, преко подрасника. Исти сељак са Буковине.

Мало је слушао о чему се говорило, а онда је замолио за реч.

Беседио је кратко, и просто, на тој смеси руског, украјинског и црквенословенског, са малим румунским акцентом, на који филолози гунђају, а „професионални“ украјинац режи.

– Оци, – обратио се, – ја сам од малих ногу монах. И тако сам бедно живео, да ми је страшно и да се сећам. Када бих гризао хлеб, десни су ми крвариле. Тако сув хлеб сам јео. Сладолед у животу нисам пробао. А девојку, не да нисам никада пољубио, него нисам ни за руку држао. Шта сам знао од живота? Кисели купус и седамнаесту катизму. Молио се Богу сваког дана, постио, спавао. Недавно сам се разболео. Озбиљно. Чујем: смрт долази. И да знате, свети оци, уплашио сам се.

Ту је изгубио глас, и из очију су му потекле две тешке сузе.

– Шта од живота да очекујем? – наставио је схимник после мале паузе. – Од малих ногу сам се за смрт спремао. Она је дошла, и ја сам се, видите, уплашио.

Он се опет ућутао, као да га је неко невидљивом руком пажљиво ухватио за грло. Више није ништа говорио. Пожелео је свима помоћ од Господа, и повукао се у келију.

Остали смо ми, сабор заштитника Православља. Понеко је обрисао сузу. Било је некако чудно настављати даље разговор о спасењу Цркве, због очигледне историјске беде. Чак не чудно, него срамотно. Зато што, просечно, гледано на нашу ухрањеност, и лепоту наших напрсних крстова, и на друге другостепене знаке, било је јасно да је наша беда далеко од завршне фазе.

Одједном смо осетили да је смрт свима за леђима, а нико се посебно, осим схимника, из неког разлога није уплашио. Вероватно, јер смо у детињству и сладолед јели, и будуће супруге за руке држали. Уопште...Види се да постоји овакав закон: ко је бољи, он се и боји, а ко је мањи, тај покушава да реши велика питања.

Тадашња дискусија је ускоро утихнула. Решили смо да бранимо веру, свако према својој моћи. Потом је била трпеза, и сви су се разбежали. И Црква живи још увек, премда страда. И Лавра Богородице Почајевске стоји као бедем међу непријатељима. А схимник се упокојио. Мир души његовој и праху његовом.

Бог зна да ли су сви запамтили тај дан. Ја јесам. Ето, решио сам да га запишем.

***

Сећам се да смо на сеоском гробљу, недалеко од Кијева, служили опело неком раба Божијем. Како се тај раб звао, више не могу да се сетим. Као по обичају, многи суседи су дошли да се опросте. Претежно жене. Гробље је било дубоко у шуми. Около се чуло њихање грана. Зелено. Тихо. Мирно.

Предали смо тело земљи. Отпевали вечнују памјат. Народ је почео полако да се разилази. Скоро свако од мештана има неког свог, поред, у земљи. И људи су, успут, прилазили својим гробовима. Неко да се помоли, неко да намести цвеће, или почисти ђубре. Чујем, једна старица, крај гробног крста разговара са супругом. Гледа на фотографију, милује крст и говори:

– Много рада. Са унуцима седим, кћерки помажем. Здравље је, као што знаш, онако. Ти си тамо миран, а ја овде у бригама.

Заћутала је на неколико секунди.

– Али ме немој још звати к себи. Буди ту сам. Имам још много ствари овде да обавим. Ко ће, осим мене, кћерки да помаже? Чујеш ли ме? Не зови ме још. Доћи ћу ти ових дана, посетићу те.

Помиловала је крст, и упутила се ка излазу.

***

Постоји чекић, постоје и клинови. Шта је ту необично? Чекић је једно од најстаријих оружја, којим се човек користи. Али, ако се из неког разлога, умом и слухом, задесите на Голготи, звук чекића, који забија клин, имаће сасвим други смисао. Ови звуци удараца, гвожђа о гвожђе чула је Богородица. И срце јој се цепало. Плот Сина су кидали квожђем, а утробу Мајке је пресецало неко сасвим друго оружје.

Ево зашто се молитве о човеку, који стоји пред вратима смрти често посвећују Богородици. Када сахрањујемо ближњег, Она је најбоља Помоћница. Када закуцавају гроб, и од звука удараца чекића у клинове, покојникови ближњи губе свест, тада, као нико други, Богородица може да помогне.

Колико пута сам, као свештеник видео људе, који падају у несвест при погледу на гроб, који се спушта у дубину раскопане јаме! Колико пута сам видео људе, који губе свест при звуку чекића који закуцава поклопац! О чему сам тада размишљао?

Јасно се сећам. Размишљао сам, једини начин да избегнемо овај неминовни ужас је да проживимо живот тако, да нам не буде страшно да одемо Господу. Тада ће спокој и неустрашивост осенити све који стоје поред гроба.

Схватио сам то одавно. Али, схватити и урадити, није исто.

***

„Напишите, молим Вас, себи читуљу. Унапред. Да би се могла у локалном листу тиражирати. Веле, заувек нас је напустио добри, породични човек, и тако даље... Пет-шест реченица. Напишите самом о себи, са оне друге стране, после смрти“. Такав писмени задатак, бих дао заинтересованима, одраслим људима. Деци у школи је још увек рано да тако нешто пишу. Једном је у историји, погрешна читуља, о још увек живом човеку, направила велике промене у његовом животу.

1888. године, шведске новине су грешком одштампале читуљу о смрти Алфреда Нобела. Заправо, умро је његов брат Емил. Нобел је прочитао о својој смрти много непријатних речи. Новине су писале да је умро „краљ динамита“, „трговац смрћу“, „милионер на крви“, и тако даље. Нобел је са ужасом сазнао, шта о њему мисли заједница. Мисао о томе да ће, у очима човечанства, остати „продавац смрти“ и ништа више, дубоко га је потресла. Тако настало Нобелово завештање, и истоимена награда. 31. милион шведских круна је изумитељ динамита завештао хемичарима, физичарима, лекарима, писцима и борцима за мир. Онима који су успевали у да смање потребу за многобројним армијама, који су успели у борби са робовласништвом сваке врсте, и у очувању мира међу народима.

У коренима ове појаве – Нобелове награде – садржана је анегдота, погрешна читуља. Размишљам, како бисмо можда могли, сви ми, свако по могућности, да напишемо резиме сопственог живота. Вероватно да ће макар једну особу такав текст узрујати, и добре животне промене ће доћи на свет. Памјат смертнаја, она је... стваралачка.

Извор: Православие.ру

Један од предуслова да се поведе озбиљан дијалог јесте истинско уважавање другачијег мишљења. У времену када водећи људи углавном слушају само себе, а дијалог симулирају окупљањем истомишљеника, нарочито је важно приближити се истини, а избећи избраздане различитости и поделе.

Проф. Дарко Танасковић је лепо приметио да се бављење политиком одавно не условљава моралношћу. Напротив, сматра се да вишак моралних скрупула може само штетити успеху у политици. Коме је до морала, нека иде у манастир. У политици нема чак ни сталних пријатеља, већ само сталних интереса.

На почетку желим да напоменем да овај осврт засигурно није реаговање опредељеног. Водим се тиме да ако ми будемо ћутали, камење ће проговорити (Лк. 19, 39–40). Иако свестан да се то исто камење лако може обити о главу, не желим никога да почаствујем ћутањем.Свакако ми није намера да текст буде политички обојен, јер немам ни афинитете, нити амбиције за бављење политиком. Политика ме претерано не интересује, осим што бих можда негде бранио арх. Саву Јањића (од када је инкорпориран у политички вртлог). Ипак, није могуће не дотаћи се…

Пређимо на ствар. Господин Владан Вукосављевић је говорио о ријалити програмима, стратегији културног развоја Србије и деловању институција културе. Министар је том приликом нагласио да ријалити програми не би смели да се приказују у програмима телевизија са националном фреквенцијом. „То је државни ресурс и апсурдно је ту емитовати садржаје који духовно и ментално уништавају један народ.“ Осим тога, истакао је да поред борбе за већи део буџета који је намењен за културу, треба стварати и ментални амбијент, који подразумева културне потребе људи.

Добронамеран човек тешко да може нешто замерити његовој изјави. Његовој храбрости још мање. Ипак, оличење примитивизма у виду ријалити програма нашли су да бране – ни мање ни више – људи из Владе, као да министар културе није њен интегрални део. Поред тога што не могу да разумем зашто Влада не подржава свога министра, не могу да оправдам ни покушаје да се мишљење министра културе изопшти из једне теме, која је задобила културолошке обрисе. Још више забрињава чињеница да су ти људи које неки презиру, неки им се подсмевају, али скоро сви их се боје, на тај начин дали неоспоран легитимитет емитовању неморалног садржаја, те да су се њихове инфантилне „апологије“ претвориле у гротескну вртешку изјава.

На пример, министар унутрашњих послова је био прилично оригиналан: „Ко не жели да гледа, нека промени канал.“ Да ли то значи да у медијски излог може бити сервирано апсолутно све – псовке, насиље и друге експлицитне сцене? Могу ли онда и садржаји за (искључиво) одрасле да се емитују у подне, па ко не жели да гледа – нека промени канал?! Можемо ли онда и на улицама да допустимо сваку врсту неморала и насиља са јасним упутством потенцијалним пролазницима – ко не жели да гледа нека окрене главу?! На последњем дербију између Звезде и Партизана сам баш тако, по рецепту министра, покушавао да окренем главу да не гледам насиље, али ми није полазило за руком. Можда јер сам се бојао за ту (своју) главу. Ипак, да неко не схвати погрешно, полиција је тада одлично радила свој посао.

Још чуднији је начин на који је министар одбране, помало неспретно, целу причу изместио на ексклузивно материјални терен, рекавши да власник приватне телевизије може да ради шта хоће, јер је дао свој новац. С обзиром да је остао недоречен, мислим да је дао повода за разнолика тумачења тих речи. Апсурд представља чињеница да се ради о телевизији са националном покривеношћу. Осим тога, не могу да се не запитам да ли је новац једино мерило? Зар се овде ради само о новцу? Мислио сам да је реч о духовном стању нас, наше деце, њихове деце. На крају крајева, уопште није важно чији новац је уложен. Важно је да таква врста воајерисања људи без нарочитог талента, а са нарочито израженим свађалачким и псовачким особинама не доноси добро никоме, а нарочито не младим људима. На тај начин се у парампарчад разбија младалачка вера (илузија?) да је живот леп и да су људи добри, при чему млади људи почињу да воле оно што раније нису подносили. Млади људи свесно или несвесно, почињу да се угледају на учеснике ријалити програма за које сматрају да су познати и славни. Познати јесу. Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли озбиљан свет.

Веома упечатљиву и јасну критику ријалити програма смо ове године имали прилику да чујемо (само?) од муфтије Муамера Зукорлића. Са његовим речима бих се сложио у потпуности. Наиме, он је у програму уживо, у лице Миломиру Марићу рекао: „У овој земљи поред свих ваших деструктивних програма и даље има очева и мајки који хоће да одгоје децу, која сањају да постану честити људи. Да праве срећу унутар породице, а не под овим вашим лажним светлима! Ти си, Марићу, сведок колико је на овој телевизији несреће, колико су лажни осмеси, колико су лажне паре… једини је циљ да неко на тим деструкцијама и лажима заради новац. Ово лудило ће да прође, али однеће превелики данак, јер ће бити превише уништених генерација. Дотакли смо дно, али хајде да сачувамо семе, па када прође ова грозна зима да можемо то семе да засадимо.“ Иако бих радо изоставио, доследности ради морам истаћи да је господин Марић на све ово, са – вероватно лажним – осмехом одговорио: „Не бих ја ово ништа мењао!“ Паметноме доста.

Узмимо у обзир да је ријалити програм конципиран тако да приказује сцене из реалног живота људи: њихове обичаје, понашање, облачење, интелигенцију, ставове и др. Дакле, предвиђено је да се људи понашају онако како то чине у стварном животу, тј. без камера. У том светлу би се могло закључити да смо у огромном проблему и да је наше друштво контаминирано грехом и лошим навикама много више него што се на први поглед чини. Могло би се закључити да је просечан Србин биће које једе, понекад (пре)пије, свађа се и туче, а – по свакој указаној прилици – ужива у сексу.

Претпостављам да сви, без изузетка, осећамо да живимо у критичној епохи и да смо свесни да се у човечанству дешавају ствари до сада невиђене и нечувене. Неоспорно је да су и код нас „тешка времена“ са собом донела високу меру импровизације, тј. поремећену и испретурану лествицу вредности уз коју иде духовни неред и смутња. Међутим, поред свега тога, не желим да признам да се мој народ налази у рудиментарној фази моралног развитка, каквог га имамо на пиједесталу ријалити програма.

Знајући да скоро сваки човек по природи тежи да се другима представи бољим него што јесте, потребно је трагати за коренима намере и потребе да се кроз овакве програме упорно представљамо много горима него што јесмо. Самим тим срозавамо стандарде и критеријуме друштва. То већ, сложићемо се, јесте велики проблем.

Црква је та која би могла (и морала) да се суочи са тим проблемом, иако више не нормира јавни и приватни живот. Отежавајућа околност је што се, по речима проф. Зорана Крстића, у међусобним односима Цркве и света, Црква већ одређено време налази у дефанзиви. Односно, много је већи утицај који свет врши на њу од утицаја који она треба да има на свет, преображавајући и уводећи га у Цркву. Простије речено, питање је ко кога ту преображава. Можда  не би било згорег да се неко из Цркве чешће децидно и аргументовано изјасни, попут муфтије Зукорлића, те да око таквих тема увек имамо консензус, како би духовно и морално уздизање постао заједнички задатак свих нас верујућих.

Ситуација са ријалити програмима је дефинитивно позив за Цркву. Потребно је да поново увидимо вредности које нас носе, да видимо шта нас угрожава и шта је крајње лоше за читаво друштво. Свест о угрожености и разарању моралног устројства нашег друштва требало би да нам буде позив да не смемо једноставно да живимо онако како пожелимо. Слобода није произвољност. Потребно је научити да слободу перципирамо као одговорност.

Да би Црква мењала свет потребно је да најпре тај свет прихвати – такав какав јесте. Неопходно је да савремену епоху препозна као епоху која није грешнија од претходних, него је само добила нове, рогобатне изразе. Лично никада нисам сумњао, а ни данас не сумњам, да Црква има снаге да прихвати, а затим и преобрази свет око себе. Јер, преображају претходи прихватање, а не обрнуто…

Извор: Теологија.нет

Извор: Радио Светигора