Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске Богословије говорио је за наш Радио о празнику Светог Јована Златоустог, Божићном посту и старозавјетним пророцима које славимо у току њега а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет.

 

Звучни запис разговора

 

„Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи.

Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет.

Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога.

„И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић.

Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо.

„Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто?  Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић.

Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи.

„Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић.

Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“

Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу.

„У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко.

Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански.

„Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко.

На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију.

„Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић.

Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе.

„У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост.

Слободанка Грдинић

 

Извор: Радио Светигора

 

Наш разговор о љубави је попут разговора о великом новцу између људи који никад нису имали у џепу више од 2-3 хиљаде (данашњих) новчаница. Или попут разговора о фундаменталној науци између људи који су једва завршили средњу школу. То је зато што у нама заправо нема љубави. Постоји реч, постоје илузије о садржају ове речи, а саме љубави нема.

 

Међутим, има једна разлика. Нико од нас није дужан да буде богаташ или научник. Немамо такву обавезу. Али сви треба да волимо. Дакле, разговор је неизбежан. И треба да уронимо у ову несталну стихију.

 

У разговору о љубави врло лако можемо одмах пасти у сентименталност и све помешати. Треба да избегнемо ову грешку.

 

Љубав и знање

 

Вероватно би требало да почнемо од тога на који је начин љубав повезана са знањем. Наизглед, то су потпуно различите области. У љубави делује срце, а у знању глава. Међутим, то је банална грешка. Срце делује и тамо и овамо. Узгред речено, и глава.

 

Вероватно ћете се сложити с тим да људи добро знају шта воле. На пример, у науци, занату или уметности. Бубају предмет који не воле како би га заборавили одмах после испита. Онај који воле знају срцем и желе да знају још више. С њим живе. У њега урањају. За онога ко воли је оно што воли бескрајно. За онога ко не воли је или несхватљиво или површно. Али му је и у једном и у другом случају досадно. Овде се можда крије тајна у разлици између мајстора и занатлије.

 

Још ништа нисмо рекли о љубави према човеку и Богу, али већ можемо да кажемо да сте ако ништа не заволите (ако не научите да волите) осуђени на то да ништа заправо не спознате. Осуђени сте на неукост.

 

Што се тиче људи и Бога, управо нам љубав открива њихову непоновљивост. За све људе у околини човек којег волите је обичан, ни по чему се не издваја. За вас је он јединствен. Митрополит Антоније (Блум) је за објашњење ове чињенице користио слику витража. Он је без сунчевих зракова само таман прозор. Али чим сунце удари у стакло витраж оживљава и почиње да игра у осмишљеним бојама. Исто тако оживљава лик вољеног за онога ко га воли.

 

За човека који је глув за звуке неба права музика је несносна. Бах и Моцарт за таквог „глуваћа“ представљају какофонију. Овакви „глуваћи“ музиком називају неиздрживу буку која се гради на похоти, доконости и безумљу. Они се увијају уз ове звуке као да их је задесила нека болест. А за осетљивог човека је права музика невербални доказ постојања другог света. Сећате се да је Вонегут говорио да је за њега музика најбољи доказ да постоји Бог? Тако је и Господ за хладна срца само апстрактна теорија или туђа измишљотина. Намерна или случајна. А за верника је Он све и чак више него све.

 

Дакле, веза између знања и љубави је упркос масовним предрасудама, природна и непоколебљива.

 

Идемо даље.

 

Пожртвованост

 

На љубав се може применити извесна мерна скала. Наравно, то није скала температуре или количине (температуре крви, рецимо, или количине новца). То је скала пожртвованости. Љубав се мери жртвом. Њеним постојањем, као прво, и њеним степеном, чистотом и интензитетом, као друго.

 

Човек не може да воли, а да ништа не жртвује, већ да само троши и захтева. Притом под жртвом не треба обавезно подразумевати проливену крв или бубрег који је дат другом. Можемо и треба да почињемо од мањег. Увек треба почињати од малог. На пример, од потрошеног времена. Или од одржане речи. „Волим те, али нећу остати с тобом, одох, рецимо, на фудбал или у дискотеку“ – то је благо речено чудно. Значи, дискотеку волиш више. Ако човек каже да ће доћи у пет, а дође у осам, то значи да не воли. Не жртвује чак ни мало. Да ли може да жртвује све?

 

Жртва захтева напор мисли. Вољене треба памтити. „Немојте се растајати од вољених. Свим срцем урастајте у њих“. И не треба да мислите да ћете се, ако сте се једном заљубили „сами по себи“ волети целог живота. То није могуће без извесног напора. Напор и труд, између осталог, треба да буду унутрашњи и мисаони. Ово човека који воли зближава с монахом, који се целог живота труди да воли до краја Бога Којег је једном препознао. Наравно, у теми жртве постоји место и за новац. Како се може без њега? Да ли волиш људе? Дај део новца који зарадиш онима који нису у стању да се прехране. Да ли волиш Бога – помози да се храм украси за празник. Овде ће бити умесно да се сетимо јеванђељске удовице с две лепте и других места из Писма.

 

Обличје љубави

 

Љубав је понекад сасвим лишена атмосфере нежности и парфемског мириса у које је заодева наш ум који лебди и машта. Права љубав се често не препознаје због тога што се њен стварни изглед не подудара с романтичном маштом.

 

Хирург је... озбиљан. Чак је и строг. Руке су му у крви, а на челу капи зноја. Али је његово дело – љубав. То зна родбина болесника којој хирург вољене враћа излечене.

 

Поправка топловода... да би у вашој кући било топло неко на мразу поправља цев, трпи хладноћу и умор. И то је љубав.

 

Зар ватрогасац бацајући се у ватру и спасавајући човека размишља о плати за труд? Не. Овде су присутни дужност, храброст, пожртвованост, и напослетку љубав. И тако је свуда. Цео живот је, док год траје, обојен љубављу, али не обавезно романтичном, већ пре скромном и непрепознатом.

 

Узгред речено, љубав је захтевна. Она нипошто не дозвољава све. Напротив, љубав зна да забрани. Често воли управо онај ко забрањује, а не онај ко све дозвољава. Ево зашто је тако тешко волети Бога и прихватати Његову љубав. То ни на који начин није повезано са сведозвољеношћу и често онемоћали грешник каже Богу: „Воли ме мање. Уморио сам се од Твоје захтевности.“

 

Благодат и умеће виђења

 

Љубав је прозорљива. Човекова жеља да научи да воли захтева тежњу ка извесној прозорљивости, односно ка умећу да види дубље и даље о обичног погледа и да продуховљеним умом скида покрове.

 

Треба да волимо људе. То је света баналност. Али једноставно није могуће да их волимо ако у њима не видимо нешто више него што види обично око.

 

Шта је обичан човек?

 

Ево човека под микроскопом медицине. Или се налази у вихору таштине. Човека на фону тоталне смрти. Шта је у њему достојно љубави? Због чега или како волети ово ташто, егоистично, сложно саткано биће које пати, које заслужује смрт? Ако видимо само црева, косу, кости и крвне судове, ту нема речи о љубави. Она једноставно није могућа. У човека се макар мало треба загледати очима Бога, треба видети вечно достојанство скривено у Богу. Треба запажати искру у пепелу, па ће се љубав појавити.

 

За то је потребна благодат. Ево зашто човекољубиви материјализам увек почиње од милосрђа, а завршава концентрационим логором. Почеће од тога да све нахрани, а завршиће тиме што ће уморити глађу хиљаде оних који се с њим не слажу. Он неће имати снаге за сталну љубав, за љубав према свима, а поглед на свет који је почео од филантропије неће се завршити мизантропијом, већ чак антропофагијом.

 

Развој

 

Љубав претпоставља раст. Ако заостане у развоју љубав умире, пошто не уме да одговори на нове изазове.

 

20 година... Заљубили смо се.

30 година... Још увек смо заједно.

45 година... Много тога смо претурили преко главе, али се нисмо растали.

65 година... Нежност је дошла на смену страсти. Врелина је уступила место топлини.

Зар љубав може увек бити иста? И да ли од човека у 50 година можемо захтевати да он (она) воли исто као пре 30 година? Зар то није безумље? Међутим, управо ово безумље звучи у виду примедаба и управо ово безумље захтевају увређене „половине“ једна од друге.

 

Ако љубав не буде расла заједно са човеком и ако се не буде мењала заједно с њим, нестаће успут, исто као што је нестала у милионима оних који су се заљубили и узели, а после развели.

 

Дакле, кратки закључак. Које атрибуте смо навели и које термине смо користили?

 

Закључак

 

У нама нема љубави, али знамо нешто о њој и то можемо да кажемо.

 

Веза између љубави и знања.

Жртва. Обавезна жртва у разном обличју.

Непрепознати спољашњи изглед и неочекивано понашање праве љубави.

Прозорљивост онога ко воли и неопходност благодати.

На крају, потреба за унутрашњим растом. Динамика душе која воли.

Добијамо прилично сложену слику, која чак оптерећује савест и свет.

 

Јер подсвесно смо мислили да ће ту бити гомила задовољстава и обиље разноразних адреналина и ендорфина у крви. Мислили смо да ћемо пливати у пољском цвећу испреплевши се у загрљају или да ћемо певати серенаде под балконом. А понуђен нам је известан аскетски програм за претварање мајмуна који прича у истинског свеца.

 

И природно, човек ће се погледавши у дубину овог провидног бездана одједном уплашити одговорности, одједном ће пожелети да збаци са себе сав овај духовни терет. Пожелеће „просто“ да буде несташан и да се заврти у плесу, да се опече пољупцем и изгуби главу. То се и дешава. Милионима људи. Чак и у старости. То се дешава читавим цивилизацијама. То су и хипици с њиховим „Make love, not war.“ То су и теорије о хаотичним везама такозване „чаше воде“. И много тога другог. Само што код људи ништа није „просто“. Човек је по дефиницији „сложен“ и зато опет наступа крах. И остају питања: „Нема више љубави. А без ње се не може живети. И шта сад да радимо?“

 

Заиста није могуће живети без љубави. Само што ње саме, а то значи и живота уопште, неће бити без напора. И то осмишљеног напора, труда по правилима и с одређеним циљем.

 

Истаћи ћу да намерно ништа нисам говорио о појавама и догађајима који су нераскидиво повезани с љубављу као што су Крсна Христова Жртва, Евхаристија и молитва.

 

Христос је сишао с Неба због љубави према човеку. И на Крст је узашао због љубави према нама. Црква која служи Литургију воли свог Господа. Израз љубави према Богу је и свака молитва верника. Само што о овом великом не треба да говоримо пре него што кажемо речи о малом о чему смо једва нешто мало горе говорили. Велико не опстаје без малог.

 

Ако пак често говоримо о Божанској љубави, само о њој, одмах о њој и ни о чему више, изненадићемо се. Видећемо да нас људи или неће слушати или ће нас слушати, али неће разумети. И чак ако нас разумеју ничим ово разумевање неће доказати у пракси. Управо тако и јесте. То је зато што смо се одмах винули у велике висине занемаривши мноштво важних открића која се дешавају овде, на земљи. Одлучили смо да одмах уберемо грожђе не умејући да гајимо лозу – да је окопавамо, обрезујемо и слично. А сама реч „љубав“ не треба пречесто да се чује. Због честе употребе у нашем окрутном свету ова реч се обезвређује и почиње да изазива раздражљивост. Тако у жедним људима реч „вода“ изазива раздражљивост кад саме воде нема. И треба смирено да радимо на томе како бисмо практично схватили речи Јована Богослова: „Браћо, немојмо волети речју и језиком, већ делом и истином.“

 

Извор: Православие.ру / Ризница литургијског богословља и живота

 

У недјељу 26. по Духовима, 25.11.2018, када наша света православна црква прославља светог Јована Милостивог и преподобног Нила Синајског, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Обудовцу.

 

 

У недељу, дана 25. новембра 2018. године када наша Света Црква литургијски прославља светог Јована Милостивог и преподобног Нила Синајског, Епископ Херувим началствовао је евхаристијским слављем у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ планини. 

Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира Даљска водица, протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени свештеник и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља.

 

На крају Божанствене Евхаристије Епископ је произнео беседу: -Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан љубави и милости Божије, јер свака Света Литургија и свако Евхаристијско славље је дан љубави Божије, јер Бог милује и излива своју милост и љубав на овај свет, на свакога човека. Ми смо се данас овде и окупили да прославимо Име Божије и да се кроз Тело и Крв Христову сјединимо са самим Господом Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Господ је из своје жртвене љубави која се Његовим страдањем излила на овај свет дао и нама да поново можемо са Њим обитавати у заједници. На који начин ми можемо обитавати у тој заједници сем кроз Тело и Крв Христову. Никако другачије ми не можемо стицати Небеска блага сем кроз Крв и Тело Христово и осетити ту жртвену љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Све остало што ми чинимо треба да доприноси нашем духовном и врлинском животу. Ми се молимо и приносимо одређене дарове Господу Богу, али суштина целокупног нашег приноса је у Светој Тајни Причешћа. Све што ми чинимо чинимо да то увек буде добро и то је оно за шта је сваки човек назначен. Суштина онога што ми треба да чинимо као хришћани, као они који су наследници залога вечнога живота, остварује се у Телу и Крви Христовој. Тада ми идемо правим путем који води у живот вечни, а тај живот можемо осетити већ овде на Светој Литургији у Телу и Крви Христовој. 

 

-Све молитве које смо прочитали на овој Светој Божанственој Литургији нас уводе у Тајну вечности и Тајну Живота. Живот нам се даје, а ми ако не желимо да га примимо шта смо онда ми? Какво је онда уопште наше назначење овде на земљи ако не желимо да примимо тај најлепши и најслађи дар који је Бог оставио човеку да би могао ступити у ту најлепшу и најприснију заједницу са самим Богом? То су оци наше Цркве знали и они су нам оставили управо то предање да бисмо њиме лечили своју душу, да бисмо сабирали сва блага овде на земљи која ће нас узвести у наручје Аврамово и настанити у Рају сладости. 

 

-Ми морамо да саперемо са себе старога Адама и да се обожимо и обучемо у Новога Адама, а то једино можемо овде на Светој Божанственој Литургији. Новог Адама ми можемо примити једино у Телу и Крви Христовој. Христос је ту, Он је присутан и Дух Свети силази и освећује дарове који постају Тело и Крв Христова и којима се ми причешћујемо. На период поста који ће наступити, за који се Богу хвала припремамо, нас упућује и наше Свето Јеванђеље. Како нас учи Свето Јеванђеље, господар који је сабирао своју летину. Летина је добро родила, дала је стоструки род и господар је хтео да проширује своје житнице. Ми као људи не можемо стицати и проширивати те житнице својим земаљским огреховљеним телом и својом огреховљеном природом, него морамо напунити те житнице духовном храном која нас узводи ка Небу и учи врлинском начину живота. Прича се даље наставља и каже: „Једи душо, пиј и весели се“. Морамо се увек трудити да узрастамо у меру раста висине Христове. Та висина Христова је у томе да једни са другима живимо у љубави, да једни другима опростимо све, како бисмо могли достојно ући у период поста. Пост не треба да буде само телесан, него требамо духовно да се припремамо за велики дан Оваплоћења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Требамо достојно дочекати Божић, јер је Божић почетак нашега пута спасења који нам је Господ назначио. 

 

-Нека би Господ дао да ова света обитељ и ова наша капела Преображења Господњег, да се наша душа и тело увек преображавају и да стичемо та јеванђелска, небеска блага. То можемо једино преображавањем наше душе, срца и тела. Пост који је пред нама нам управо то и омогућава. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност. Амин! 

 

Радост заједничарења је настављена за трпезом љубави у конаку манастира. 

 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

 

Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода.

 

Звучни запис емисије

 

Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију.

 

Извор: Радио Светигора

 

У недјељу, 25. новембра, 26. седмице по Педесетници, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Овим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Ненад Микић Епархије нишке, уз саслужење протојерејâ-ставрофорâ : Драгана Митровића, Далибора Милаковића, као и протојереја Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза.

 

Звучни запис беседе

 

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

 

Отац Бранко Вујачић је у свом пастирском обраћању рекао да тражити царство Божије значи да сабирамо духовна блага, да се богатимо духовним даровима, да се богатимо врлинама, да се богатимо милосрђем, трпљењем, праштањем, молитвом, уздржањем, а на првом мјесту љубављу:

 

„Чиме ћемо пред Бога ако пролазним радостима испунимо живот ? Очито је да ако будемо тако радили, онда ћемо погријешити, промашити смисао живота. А само једно је битно, каже Господ: Иштите најприје царство Божије и правду његову и све остало ће вам се придодати, рекао је он.

 

Отац Бранко је рекао да Господ милосрђе ставља некад чак и прије подвига поста и молитве:

 

„У Цркви нам се и дарују управо та блага. На првом мјесту Свето Причешће – Тијела и Крви Христове, то су непролазна блага. Бог је свакако дао и земаљска блага, али није их дао да им служимo, као робови, већ да нам послуже и буду у служби спасења нашег. Милосрђе Господ ставља некад испред подвига и поста и молитве. Ето колико је оно велико“,  закључио је отац Бранко Вујачић.

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 26. недјељу по Духовима, 25. новембра 2018. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживао му је протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и сабраћа острошке обитељи јерођакони Роман и Зосима.

 

Звучни запис беседе

 

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

 

Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ.

 

 

Господ Бог заповѣди човѣку, говорећи: слободно једи са сваког дрвета у врту. Али са дрвета познања добра и зла, са њега не једи, јер у који дан га окусиш, доиста ћеш умрѣти.

 

Теолози углавном о грѣху прародитеља говоре из једне високо теологизоване перспективе, користећи се појмовима као што су: пала природа, грѣх као вољни чин или расправљајући о питањима типа: Да ли би се Христос оваплотио да није било грѣхопада? Или: Да ли је смртности било прѣ пада? Итд, итд. Наравно, све су то легитимна теолошка питања и дилеме, и она се тичу самих основа вѣре. Међутим, оваква питања и теолошке формулације често залазе у домен богословске спекулације, чиме се гурају у страну важани аспекти текста који се тичу наших конкретних егзистенција. Поготово што приповѣст о прародитељском грѣху има универзално значење и непрестано се пројављује у свакодневном животу. У односу на први извѣштај о стварању човѣка (Пост 1, 26-27), у другом се – који је иначе опширнији – поред стварања човѣка говори о његовом првобитном назначењу и грѣху који је починио. Наиме, Бог је створио човѣка од праха земљиног и поставио га у врт у Едену да га „ради и чува“. Адам је могао слободно да једе са све плодове сем са дрвета познања добра и зла: „али са дрвета познања добра и зла, са њега не једи“ (Пост 2, 17). Потом Бог ствара остале животиње да би нашао Адаму друга. Коначно, као садруга му створи Еву. Будући да је настала од његовог ребра, Ева је Адаму била најблискија – човѣк и човѣчица. У наставку приповѣсти се појављује змија која наговара Еву да окуси плод са дрвета познања добра и зла, што ова и чини. Затим Ева на исто наговара Адама, и „тада им се отворише очи, и видѣше да су голи“ (Пост 3, 7). Потом на сцену ступа Бог, који због грѣха прародитеља изриче судбинску пресуду читавом човѣчанству.

 

Ради бољег разумѣвања приповѣсти битно је обратити додатну пажњу на разговор који Бог води са прародитељима. Управо се кроз разговор открива много тога што говори о карактеру човѣка. Забрана једења са дрвета познања на први поглед изгледа као ограничење човѣкове слободе. Бог је тиме човѣка ограничио не дозвољавајући му неку ствар. Међутим, ово је варљив утисак. Ствар треба посматрати из перспективе унутрашње човѣкове слободе. Тачно је да је овом заповѣшћу оградичена спољашња слобода, у смислу да „човек не може да ради све шта хоће“. Али, ако се на проблем погледа из друге перспективе, ствари изгледају другачије. Наиме, легитимно је питање: да ли се слобода исцрпљује у својевољном избору? Такође се нужно намеће питање улоге другог: гдѣ је мѣсто другог и његова слобода? Проблем је свакако сложенији, него што на први поглед изгледа. Стога је потребно узети у обзир наведене аспекте, посебно импликације моје слободе на другог – да ли моја самовоља угрожава другог.

 

Ако се приповѣст сагледа из те перспективе, увиђа се да је Бог забраном једења плодова са дрвета познања није ограничио људску слободу. Ограничење треба схватити као изазов за слободу, то јест забрана је била изазов за човѣкову унутрашњу слободу – испит човѣкове слободне воље. Искушење се односило на његову могућност да укроти своје нагоне и својевољна хтѣња која не зарачунавају право другог. С друге стране, слобода није истинска слобода, ако се само сведе на слободу избора или испуњење прохтева. Максим Исповедник је такву слободу звао гномичком – воља одређена спољашњим датостима (θέλημα γνωμικόν). Унутрашња слобода се, пре свега, огледа у свом динамичком испољавању, то јест она се мора остварити кроз савладавање унутрашњих хирова и нагона. На језику светог Максима то је природна воља (θέλημα φθσικόν), која се не исцрпљује у избору спољашњих датости. То је слобода човѣка као боголиког бића која искључиво тежи добру, а која се остварује искључиво у чињењу добра. Управо превазилажењем тог искушења човѣк је требао да оствари ‘остатак слободе’, који је био за њега изазов и задатак. Ту се ради о стицању слободе као животног усмерења које подразумева вољу других, а које човека истовремено ослобађа хировите самовоље. Но, да то сведемо на једноставнији, библијски језик.

 

Стицање слободе кроз савладавање нагона је вид слободе, који креће од претпоставке да постоје и други који имају иста права на слободу. Умѣсто тога и Ева и Адам су се понели поводљиво, неразумно слушајући глас споља. Повели су се по нагону и тиме угрозили унутрашњу слободу, која се управо стиче сузбијањем нагона. Узимањем плода истовремено су показали непоштовање према Творцу, и уопште непоштовање воље другог. Читав опис представља ситуацију у којој Бог (други) тражи од човѣка да поштује његову вољу. Ствар радикализује чињеница да је то све створио Бог. Елементарног увида ради, треба застати над том ситуацијом и запитати се шта је то Бог тачно хтѣо. Оно се може описати једном простом реченицом: „Све сам ти дао само то не дирај“. Сада се тежиште питања пребацује на страну човѣка: „мало ли је“? Човѣк се у овом случају понѣо дрско и незахвално; не из љубави и поштовања него из прохтѣва. Прародитељи нису одолѣли искушењу, и тим чином показао суштину свога карактера: непоштовање воље другог. У овом случају Бога. Овим се отварају нека важна питања: Да ли је могућа слобода без уважавања воље другог? Да ли моћи све значи бити слободан, и да ли то подразумева моћи се уздржати да би испоштовао другог? То су питања са којим се практично сусрећемо сваки дан.

 

Слабост прародитеља се показала и у њиховом међусобном односу. Када Бог зове Адама и открива да је јео са дрвета познања, Адам не прихвата кривицу и одговорност него грѣх пребацује на другог: „жена коју си поставио уз мене, она ми даде са дрвета те једох“ (3, 12). Адаму су криви жена која га је наговорила, а не он који се повео на наговор. У крајњој инстанци крив је Бог који је створио жену. Адам овим испољава још једну типичну људску особину: стално је други крив. Битно је скинути кривицу са себе. У тексту се каже, како су прародитељи били уплашени „чух глас твој у врту, па се уплаших“. Страх је знак одсуства слободе, односно губитак слободе производи страх. Адам је заробљен собом – својим самољубљем. Умѣсто да прихвати кривицу и заштити Еву, он се понео сасвим супротно. Ева се, наравно, није показала ништа бољом јер и она одговрност пребацује на змију. Једино су у томе прародитељи показали потпуну сагласност: крив је други, он треба да испашта. Врло је упадљиво то што им Бог начини хаљине. Од тренутка када су им се отвориле очи, људи су почели да подозревају једно друго. Стога се и облаче у хаљине, а прѣ тога су начинили прегаче од лишћа смокава. Увидевши да више између њих не постоји истинска љубав и склад, људи су се почели чувати једни других. Већ су прародитељи морали да прикривају голотињу, јер ју је други могао искористити као слабост. То је, такође, једна од типично људских особина: искористити туђу слабост. Будући да Адам није заштитио Еву, него су гледали да се у тешкој ситуацији свако за себе извуче, природно је да између њих није постојало повѣрење и љубав. Одсуство љубави умножава страх, страх рађа неповѣрење, а све то гуши унутрашњу слободу која се не подразумѣва него стиче и чува.

 

Већ на основу овог јасно је колико је приповѣст о грѣху прародитеља архетипска. Адам је сваки човѣк. У јеврејском језику рѣч адам значи човѣк, сем у неким случајевима када се односи на праоца Адама. Стога грѣх прародитеља треба разумѣвати у дубљем егзистенцијалном смислу. То је приповѣст о човѣку уопште, његовом карактеру и склоностима. Прародитељски грѣх није само догађај са почетка људске историје. То је стално присутна реалност, која нас спутава да успоставимо прави однос са другим – Богом и ближњим. Заправо, спутава нас наша неспособност да будемо истински слободни, да будемо кадри да се одупремо унутрашњим нагонима. Библијска приповѣст посредно каже да је то могуће само поштовањем слободе другог, и уопште отвореност према другом. Одсуство адекватног односа према другом чини човѣка сумњичавим, поводљивим и себичним, а тиме неслободним. То су својим чином показали и прародитељи. 

 

Управо приповѣст о прародитељима јесте опомена свима нама да сваки пут када не поштујемо вољу другог чинимо прародитељски грѣх; да стално када не штитимо ближњег обнављамо то у чему су прародитељи згрѣшили; да увек када смо спремни да користимо туђе слабости на прародитељској смо стрампутици… Наравно, то није човѣков усуд, нешто чега се не може ослободити. Напротив, човѣк се може томе супротставити, може јер је слободан. Управо се у томе и огледа амбивалентни карактер слободе. Слобода, којом је човѣк довео себе у ту позицију јесте и пут који га може извести из ње. „Са знојем лица својега“ човѣк мора да се одупире нагонима и искушењима унутрашње слободе да би могао да „пружи руку своју и узбере са дрвета живота“.

 

Извор: Теологија.нет

Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему.

Из Молитве Светом великомученику Стефану Дечанском

 

 

Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, некадашњи старешина Вазнесењске цркве у центру Београда, говорио је данас о две главне заповести које нам је Господ дао, те питамо проту да нам каже како да љубимо Бога и на тај начин све људе, као што нам је и заповедио? „Све је у хришћанству делотворна љубав“ каже отац Милан и напомиње да та љубав мора бити несебична. Чули смо и неколико примера из богатог искуства проте Милана, који личним примером сведочи на који начин треба да деламо у појединим ситуацијама и како да делатно волимо своје ближње. Било је речи и о односу свештеника са парохијанима, а посебно о значају уласка благодати Божије у дом али и негативном ставу појединих верника.

 

Звучни запис емисије

 

Извор: Радио Слово љубве