О љубави се највише говори тамо гдје је има најмање. Гдје је не опитујемо, вапијемо за њом, анксиозно посежући за разним мање или више блиским јој пројекцијама. О љубави су најузвишеније филозофирали и усмјеравали сав свој стваралачки потенцијал они који су за њом најстраственије трагали и најтрагичније доживљавали њен губитак. Савременост, у свом прагматичном духу, описује је, дефинише и обухвата, истовремено је, или агрeсивно разголићујући или покушавајући иза ње сакрити своје тамно наличје.

Не недостаје је ни у црквеним проповиједима, заправо, увијек је има. Она је почетак и крај. Она је Бог. У потрази за њом и хрлимо на Сабрање. Али како то да је онда, тако често, не доживљавамо на тај начин. Шта јој фали? Зашто одслушамо бесједу о некој мистичној бестрасној љубави, крсту, одрицању и трпљењу и потпом похитамо да је тражимо, како наглашава Јулија Кристева, „на психоаналитичким диванима или у маргиналним заједницама које је траже као одпадници од морала“. Која је то љубав о којој нам говоре са амвона и разликује ли се од оног слатког узмнемирујућег динамичног стања које нас најлакше ослобађа окова наше објективне стварности? Има ли сличности између платоновског ероса, који је због своје нужне повезаности са добрим и лијепим тако озлоглашен и хришћанског агапе који нас слободно и неусловљено проналази и силази ка сваком недостојном (непривлачном) грешнику?

Николај Берђајев у својој аутобиографији, у којој на један специфично интиман начин сумира своју филозофску мисао, када говори о љубави, најприје одриче да помиње било какво романтично – љубавно искуство. Недостојно је, сматра, откривање, па макар и у нечему тако личном као што је аутобиграфија, било каквог интимног дијела свога живота. Јер, иако ерос, како наглашава, почива на полу, он ипак не припада овоме свијету. Он трансцендентира, он надјачава свијет објективиране стварности и као основни доказ томе, Берђајев износи примат слободе у односу на ерос („Заљубљени је мање завистан од полних задовољења, он лакше може да се уздржава од њих, може чак да постане и аскета“).

Оно што унижава и изопачује љубав и зашто је велики мислилац тако бојажљиво крије, јесте покушај инкорпорирања њене узвишености у свијет објеката. То претставља, према Берђајеву, „један од најодбојнијих процеса људске историје“. Социјализована љубав има мало везе са љубављу, а неупоредиво више са привредним уређењем. Љубав коју рекламирамо, о којој поучавамо на терапијским сеансама, па чак и о којој проповиједамо већ одавно нема скоро никакве везе са оним за чиме чезне божанско подобије у човјеу.

Стари Завјет, наравно, познаје љубав у њеној изворности. Она је врло недвосмислено и надасве надахнуто описана у Пјесми над пјесмама, са којом се библијска егзегеза рве и до дана данашњег. У свом, како га назива, „онтолошком тумачењу Песме над песмама“ Михаил Епштајн љубав описану у тој, за многе тумаче, збуњујуће надахнутој књизи Старога Завјета, смјешта у Рај, у стање прије пада. Оно што је описано у Пјесми над пјесмама, над чиме је тешко не остати прикован, за Епштајна је нешто што се „у својој отмености и тактилности не може објаснити ни физиолошки, и психолошки, ни алегоријски, зато што превазилази људска мјерила“. Та суптилна страст између мушкарца и жене претставља повратак на почетак, створени свијет у својој непомућеној савршености у чијем центру стоји љубав ослобођена простора и времена тј. удаљености и пролазности.

Рајско стање свијета и изворност љубави описане у Пјесми над пјесмама, на сличан начин препознаје још један њен предани тумач. Цистерцитски монах из 12. вијека Бернар из Клевоа у проповиједи о Пјесми над пјесмама говори овако:

Какава је љубав, силна, , незасита, необуздана!
Она мисли само на себе, и не занима се ни за шта друго.
Презире све, задовољава се самом собом.
Она мјеша друштвене положаје, пркоси обичајима,
не познаје никакву мјеру.
Прикладности, разум, стид,
опрез, урачуњивост, савладани су и бачени у ропство!

Св. Бернар љубав сврстава међу афектe, а афекат је тијесно повезан са жељом или непромишљеним дјеловањем срца. Жеља је жар, она је двиг ка Другоме, који нема ништа са умним или социјалним. Она је похлепна, одаје утисак немогућности и једино као таква бива отворена за Бога. Оно што је прља и искривљује јесте само и искључиво пад. Она је, дакле, првобитна и исконска и никако посљедица палог стања човјека која дјелује у правцу идеолошког укалупљивања.

У двадесетом вијеку, филозоф француског говорног подручја и јеврејског поријекла, Емануел Левинас, такође сљедујући библијску традицију на којој заснива своју филозофску мисао, љубав поставља у епицентар своје филозофије посматрајући је као једину могућност избављења човјека од затворености бивствовања на коју је осуђен. Не мирећи се са традиционалном онтологијом која заборавља на Другога, он слободни љубавни однос види као једину могућност аутентичног односа са Другим и избављењем из онога што он назива субјективност или онтолошка самодовољност.

Левинасова мисао имала је дугу путању усавршавања управо појма љубави. Она у себи садржи једну привидну еволуцију од чистог ероса до одговорности, са нагласком на „привиду“ јер се суштински ради о истој ствари. И ерос и одговорност су љубав са снажним етичким призвуком од самог почетка и увијек и неизоставно представљају излазак из монизма, затворености у себе и окретање за Другога кога је немогуће обухватити, оробити или разголити промишљањем и разумом. Љубав представља искључиво двиг који нема краја, који увијек остаје недовршен у својој жељи и чежњи, али истовремено и никада исцрпљен. Она је „ужитак трансценденције“ и „очекивање будућности без садржаја“.

Ерос потреса мишљење субјекта и чини га вјечито рањивим за Другога, он је трагање без могућности проналажења и однос који задовољавајући потребу буди жељу која не престаје. И у тој тачки настаје асиметрија релације која је темељ Левинасове етичности. Други иде прије мене, Други је приоритет, и та жеља и вапај за њим који је немогуће умирити чине да љубав као темељ познања опстаје. Ерос нема моћ, не жели ништа, нема пројекат план или циљ, он је само обузетост Другим у његовој рањивости недокучивости.

Тако је и за Левинаса и за Св. Бернара, љубав једна дијалектика кидања, поприште борбе са собом за Другога. Она устрајава на жељи као приоритетном тјелесном у љубавном искуству, али истовремено наглашавајући да жељети не значи нужно и вољети, јер вољети подразумјева и откидање од себе у корист идеалне идентификације са вољеним.

Откидање од себе као примарни постулат аскетског дјеловања подразумјева еросни подстицај. Жеља чини да заборавимо себе. Жеља, која се противи разуму, а самим тим и идеологији и моралу која из њега произилази. У моменту када љубав почнемо да доживљавамо као заповијест у строго легалистичко – моралистичком контексту, она престаје да буде оно што представља рајско стање и оно што једино може да нас избави из пале објективиране стварности.

Хришћанство заповијести познаје искључиво кроз љубав и у самом њиховом садржају јасно је да трансцендентирају у односу на закон. Љубити „свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“, недвосмислено упућује на превазилажење јасних разумских граница који чистотом своје рационалности захтјевају послушност. Љубљење које у себе укључује цјелокупног човјека претендујући првенствено на његово срце и душу, као епицентар његовог бића, претпоставља и све оно што из тог центра заједно са љубављу извире и прати је у стопу као њен неразвојни дио, а то су страст, жеља и чежња као вјечновапијући порив ка Другоме.

И љубав према себи, из истог контекста, подразумјева сву ону стрепњу над прволиком у сопственом ја, ону жељу да расвјетлимо то што знамо да се негдје у дубинама крије, страх над оним што може да измигољи и бојазан да смо све угушили. Сопство, како сматра Јулија Кристева, у хришћанству, јесте референтни пол љубави само ако полазимо из позиције да је достојно Божије љубави тј. јер у себи носи Бога. Оно као носилац иконе скида кривицу љубави према себи, не претварајући је ни у нарцизам ни у егоизам. Вољети себе, значи вољети Другога у себи, или како Левинас слободно преводи заповијест – „љуби ближњега свога који је ти сам“ – указујући тако недвосмислено на Библију као књигу приоритета Другога у односу на мене.

Љубав је бол. Пјесма над песмама, говори о њеној љепоти и боли коју вапај за том љепотом изазива. Она је тешка услијед подвојености између трансценденције којој припада и свијета који покушава да је разумије, докучи и затвори за себе. Она је слобода, која нас вуче да се са њом поистовјетимо или да је се одрекнемо у моменту када нас обузима у виду грознице. Бог је љубав, а љубав је афекат ка коме човјек недвосмислено тежи. Ego affectus est, каже свети Бернар.

Љубав је обузетост, „миловање које иде са ону страну додира“, како је одређује Левинас. Она не напушта онога ко је њоме обузет и кроз огањ агоније те обузетости постаје бестрашће о коме у Главама о љубавиговори Св. Максим Исповједник, наглашавајући га као предуслов истинске љубави тј. односа са Богом. Бестрашће за Св. Максима не претставља одсуство чежње или афекта, већ претпоставља невезаност за свијет, за пролазност, тј. претпоставља исто оно што од љубави захтјева и Берђајев, трансценденцију и окренутост ка вјечности. „Јер ум“ – каже Св Максим Исповједник – „дуговременим заједничарењем у божанском просвјетљењу, поставши сав свјетозаран, и потчинивши себи свој страсни дио, преобраћа га, као што је речено у непроцјењиву Божанску чежњу и у непрестану љубав, свецело га преводећи од земних ствари ка божанском“. Ако је агапе љубав у њеном врхунцу, созерцању Онога који нас чини јединственим и непролазним, обузетост која не познаје ништа осим Љубљеног и бескрајне насладе Његове близине, онда је ерос екстатични слатко-горки трновити пут ка њој на који ступамо и на коме опстајемо дајући смисао цјелокупном постојању у тој кретњи на коју нас он нагони.

Размишљајући да ли афекат о коме говори св. Бернар у тијелу чији ум дође до созерцања љубави престаје, или недокучива чежња која се умножава у својој бескрајности са близином вољеног остаје заувијек, како сматра Левинас, склонија сам приклањању Левинасовом ставу. Јер љубав без афекта, без опсједнутости Другим испада из контекста Тајне. Њен мистични садржај који произилази из самог њеног Бића из којега смо настали, њена вишезначност, необјашњивост престају да постоје и она подлеже рационализацији и принуди социјаних концепција. А онај који воли, како наглашава Берђајев, не само да на то не пристаје већ постаје „у највишем смислу те ријечи, непријатељ друштва“. Зато, за њега, као примјер преступне љубав није она Ане према Вронском, већ брачни однос Ане и Карењина. Присила објективиране љубави, тј. лажни однос који себе назива именом узвишености која са њим нема никакве везе.

Ми смо вјечно позвани у Заједницу. А Онај који нас призива на наш одговор не чека у самодовољној равнодушности, већ у грозници и агонији надправичне љубави према блудном сину. Имајући то на уму, бива јасније да пакао није и не може бити патња због неузвраћене љубави или двиг ка Другоме који се опире сваком могућем окончању, већ само и искључиво љубав под маском објективности и закона, са својим лажним зовом на који је немогуће одговорити.

http://teologija.net/o-ljubavi-i-drugim-andjelima/

Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Сампсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Међутим, колико пута, живећи у толиким радостима, међу толиким ситницама које нас упијају, заборављамо на небеса? Обавезе као магнети одвлаче срца наша и небо нам представљају као нешто врло високо, као да је стати на тло небеско недостижан подвиг. Ако поред тога човек нема и неко духовно искуство, ако није усмерио срце своје, ако никада није крочио на тло небеско, ако није завирио на небо, опасност је још већа. Кад ти неко прича о неком човеку, можеш осећати извесну радост због доброте тог човека, чежњу да га сусретнеш, међутим, ако га не видиш, постоји опасност да га заборавиш. Ако га видиш, врло је вероватно да ће га срце твоје заволети, приљубити се уз њега и да ће га од тада па надаље непрестано имати на уму. Тако бива и са небом. Када бисмо могли само накратко завирити на небо, да видимо пространство његово, лепоту његову, радост, величанство његово! Тада би у сваком случају било теже да га забораве душе наше. Али како то да постигнемо? 
Кад су Израиљци хтели да уђу у Јерихон, за којим су толико чезнули, али су знали да је имао високе зидине које нису могли лако савладати, шта су учинили? Послали су уходе да донесу плодове из земље оне. И уходе су заиста донели велике гроздове грожђа; донели су од блага њеног, од дијаманата, од красота њених. Кад Израиљци видеше те плодове, срце им заигра и рекоше: победићемо непријатеље. Навалили су тада на зидине и уз помоћ Божију их срушили и упали у град. Кад бисмо и ми могли да отворимо један прозор ка небу, да га осмотримо и да, ако нам се свиди, ускочимо, уђемо унутра, видимо шта има и учинимо га својим (нама блиским), да га освојимо, задобијемо! 
То је смелост на коју данас желим да се одважим. Хоћу ли успети? Рекох вам да се прибојавам. Молите се да ми Бог подари реч и истовремено се молите да Он отвори срца ваша, да бисте могли да разумете оно што вам не могу рећи на начин на који бих желео. 
Ако желиш да видиш и да осмотриш неки предиван предео који се налази иза неког брда, шта ћеш радити? Попећеш се на неки врх и одатле ћеш пустити поглед да се пружа по целом оном дивном простору који си прижељкивао. И ми ћемо то учинити. Дошли смо у храм, у цркву Божију, на место са кога управо врло добро можемо осмотрити небо, у простор који је обасјаван, и украшаван, и преукрашаван незалазном светлошћу Тросунчаног Божанства. 
Црква у којој смо сада, драги моји, свака црква, јесте печат, изображење, образ, икона, један комад – неба. Кад смо у цркви, заиста осећамо да смо на небу. Зашто у цркви постоји тако велика купола? Да би се срца наша уздизала управо ка небу. Зашто постоје ове дивне двери које се отварају када се служи Литургија? Да би нам показивале како се отварају небеса. Зашто је црква пуна крстова? Зашто је горе насликан Христос Који служи? Да би нам црква показивала да док се налазимо у њој бивамо пренесени на небо. Тајинствено, али и реално живимо небеске тренутке. 
Зато и Свети Григорије Палама каже да Црква ''лежи на висини, будући неки другачији, анђелски и надовосветски простор'' – простор у коме се налазимо јесте један анђелски, надовосветски простор. ''Храм'', говори нам, ''на небо узводи човека, и (...) њиме га поставља пре Бога свега''; Црква нас узима, подиже и ставља пред Самога Бога. Осећамо ли ми пак то? Постоје ли чула у нашој души која поимају ту стварност кад улазимо у цркву? 
Али, кави смо ми људи! Знамо све расе паса и коња, знамо биљне врсте, марке аутомобила, радио уређаја, али почесто не знамо оно што је у непосредној вези са нашим животом. Зато желим да данас обратите пажњу на ово што вам говорим. 
Ако добро размислимо, схватићемо да све што око нас постоји, бескрајне дубине океана, врхови планина, хиљаде и миријаде звезда у ствари нису ништа друго до сиромашно суседство наше планете Земље. Видели сте како радници руше старе куће кад желе да подигну вишеспратнице? Једног дана ће се тако сручити све што у васиони постоји. Ништа неће остати. Остаће само духовно небо где је Христос. Тамо, дакле, управимо поглед свој. 
Налазимо се у цркви. То је најпогодније место да видимо небо. Али, шта је прозор? Како ћемо га отворити? Е, то је врло једноставно. Прозор је Света Литургија коју служимо. Међутим, будући да нам предстоји да управимо поглед свој ка толико духовним стварима, усмеримо душе своје ка Светом Духу и помолимо му се да светлост Своју усмери на таму наших мисли како би нас просветлио да осетимо, разумемо, усвојимо све оно што се за време Свете Литургије догађа, говори и може чути. 
Дошли сте с толико труда и по хладноћи. Ваш труд не треба да буде узалудан. Тога ради помолимо се Духу Божијем и у вама неће остати ниједна нејасна помисао. Не треба да одемо одавде ако се срца наша не поклоне Богу, ако не осетимо да су душе наше зарониле у небо и виделе све оно што се на њему дешава. 
Кад завршимо ову беседу, треба да осећате оно о чему је један светитељ Цркве наше говорио: ''Сада си ми срце душе моје охрабрио и немоћан сам да издржим пламен Твој, зато прославивши Те идем''. О, Боже мој, говори, осетио сам Те, ослушнуо сам Те, видео Те крај себе, осетио сам како ми пробадаш срце стрелама Својим, како сагореваш душу моју, како разбуктаваш пламен који не могу издржати. Зато Те прослављам и одлазим узимајући Те са собом. Он, Христос, научиће нас свакој истини. 
Дакле, прозор нам је Света Литургија, која је толико знана у живору нашем, на коју смо се од детињства навикли и којој нема ничега сличног ни на небу ни на земљи. 
Како Литургија почиње? ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа (...) Амин.'' Зашто свештеник тако почиње? Шта жели да каже? Христос пред нама отвара један изузетан призор. Приказује пред нама једно небеско виђење. Христос пред нама отвара Царство Своје. Као што одеш у неку радњу па трговац пред тобом развија ролну тканине и ти је разгледаш, опипаваш, испробаваш издржљивост њену, гледаш њену лепоту и говориш ''ово ћу купити'' – тако Христос у том тренутку чини. Отвара пред нама Царство Своје да га видимо, осетимо, да га се наситимо и кажемо: ово и ја изабирам за живот свој. Да ли пак душе наше то осећају? 
Свештеник то у оном тренутку схвата пре жртвеником. Срце му снажно лупа, прети му опасност да ослепи као што је Апостол Павле на путу за Дамаск ослепео кад је видео Христа. Његове духовне очи гледају заслепљујућу светлост Божију. Због тога пун заноса узвикује: ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...'' Слава Твоја у Царству Твоме, Христе мој, све испуњава. Јесте ли видели како, кад невесту ките да је фотографишу, њен велики вео испуњава целу собу, а крајеви хаљине њене прекривају под како би показали славу и лепоту њену? Управо тако се Црква Христова у том литургијском часу пре нашим очима простире по целом простору. 
Које је то благословено, прослављено, почаствовано, од свега другог узвишеније Царство? Царство Небеско, Царство Божије, Рај у који нас је Христос ставио, наша Света Црква. Цар је Тросунчани Бог: Отац, Син и Свети Дух. Цареви служитељи су Анђели, Престоли, Начала, Власти, Господства, Силе, многооки Херувими, шестокрили Серафими. Цареве војсковође су Светитељи. Царица је Госпођа Богородица. Верно војници су хришћани, сви они који су спремни да следују Христу ма колико их то коштало, сви они који су спремни да понесу пречасно име Његово, сви они који чине Цркву Његову. Дакле, у часу Свете Литургије сви су с нама: Хрисатос, Светитељи, Богородица, Анђели, верници свих векова. 
Према томе, кад свештеник говори ''Благословено Царство Оца...'', заборавља сбе, свој дом. Заборавља свет, све што види, и управља срце своје и мисао ка ономе што разуме, ка тајинственом, невидљивом, које Христос ставља пред њега. Управо због тога, осећајући славу Христову, славу Цара небескога, он коленима која дршћу, душом која само што не поклекне под теретом одговорности, очима које продиру у тајне Царства небескога, подрхтавајући говори: ''Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење'' – Теби, Христе мој, Који си толико прослављен, Кога окружују толики Светитељи и Анђели, Теби доликује слава, и част, и поклоњење. Пред нама је, значи, цела Црква. Пред нама се истински, суштински, тајанствено јавља Христос! ''Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима'' , каже Христос. Ово се дешава у часу Свете Литургије.
Према томе, шта је наша Литургија? Вероватно сте приметили како се на белом биоскопском платну неки човек, неки предео, који се као трачак појављује у дубини, постепено увећава и сасвим јасно показује. То је Литургија: она, пред нашим очима, постепено открива Христа и Царство Његово. 
Христос је у овом часу пред нама управо онако како је онда поучавао, чинио да хроми скачу и ходе, слепи прогледавају, мртви васкрсавају. Не долази нам просто у мисао, него стварно долази пред нас, присутан је. Он, учитељ, пророк, чудотворац. Пред нама је сада Христос распети, васкрсли, вазнесени! 
Све ово што унутар цркве видимо: полијелеји, свештеник, часни дарови, мали и велики вход, све то постају обележја присуства Христовог. 
Према томе, Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Самога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом, дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сам Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет. Литургија је један покрет, хитање, покушај да зграбим Христа, да Га ухватим. 
Сећате ли се Магдалине? Кад је схватила да је пред њом Христос, рекла је: ''Равуни, Учитељу мој'', и кренула да додирне одећу Његову, тело Његово. Сећате ли се крвоточиве? Док се онолико мноштво људи тискало око Христа, она је ишла да Га се са страхом и поштовањем дотакне. Сећате ли се Томе? Ставио је руке своје у ране и повикао: ''Господ мој и Бог мој''. То и ми у часу Свете Литургије чинимо. И после се питамо где је Христос! Ево Га! Пред нама је, с нама је, поред нас је. ''Учитељ је дошао и зове те'' , рекли су Марији која је плакала за мртвим Лазаром, братом својим. На Литургији је присутан учитељ, Христос, и сваког од нас зове по имену његовом. Онима који то осећају, искре севају из очију и они живе радост Христову. Све се преиспуњава светлошћу. Све прославља Христа. 
Према томе, кад неко долази на Литургију, треба да долази с помишљу да долази да се сусретне са Христом и још да га са чежњом додирне, као што каже Свети Методије: ''Чедан сам ти и светиљке сам упаљене чувао, Жениче, излазим у сусрет Теби''. Жениче Христе, чувам себе чедним и чистим и упаљене светиљке држим у рукама својим да бих те дочекао. Тако треба да долазимо на Свету Литургију, која је присуство Христа и Царства Његовог. 
Продубимо то још мало. Због чега чинимо входове? Ви који сте били на вечерњој служби, мало пре сте видели свештеника који је начинио вход и ушао пред жртвеник. Сутра ће се на Литургији, на малом и великом входу, поновити исто. Литургија је једна литија ка жртвенику, једно хођење ка небу. Као што приликом литије о празнику светитеља заштитника нашег града, кроз град проносимо његову икону, лик његов, са рипидама шестокрилих серафима и идемо до трга како бисмо прославили Светитеља нашега, тако је и Литургија наша једна литија, један ход, једно путовање ка Небу. Налазим се на Литургији значи да сам истински, не у машти, ступио на пут који води на небо. 
Јесте ли запазили да се, када долази до помарачења сунца, улице пуне децом и одраслима који на очима држе задимљено стакло и гледају сунце? Таква је Литургија. Она је приљубљивање очију наших, срца наших уз Онога Који је устоличен на небу. Мој живот се надаље креће око Христа. За мене је само једно вредно – Царство Небеско. 
Дакле, треба да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, Она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''. 
Према томе, на Литургији путујемо према Царству Христовом и истовремено се налазимо у њему. Христос нас је подигао на небо или, боље, спустио је небо у Цркву нашу. У цркви нам Он у ''мираз'' даје сва добра, спасење наше, свестост, смирење Своје, Своје благодатне дарове уопште. 
Литургија је за нас као једно заручење. Као што носиш заручнички прстен и то значи обећање брака, управо тако Литургија значи да се сједињујем са Христом, Који ми обећава да ће ме, ако останем веран, у сваком случају увести у Царство Небеско. Већ од ове земље живимо рај. Овде се, дакле, драги моји, савршава та тако велика истина. 
Овде је, кад вршимо Свету Литургију, присутна цела Црква Христова. Сједињујемо се с Христом и постајемо једно Тело с Њим. Као што, ако узмеш једно бело платно и иза њега поставиш неку веома јаку лампу, оно постаје један светао екран, тако и нас упијају зраци Христови и чине нас христосима. Постајемо храм Христов, постајемо удови Христови, постајемо христоси и Он је глава наша. Глава: ''Христос је глава Цркве'' , значи источник, извор. Кад си жедан, отићи ћеш на чесму да утолиш жеђ. Христос је онај Који залива наше ожеднело срце. Удови наши, тела наша и кости наше постају удови, тела и кости Христове. Живимо животом Христовим и Он на Себе узима живот наш. Као што је један Хлеб који стављамо у свету дарохранилницу, као што је један Хлеб који постављамо на Часну трпезу, као што је један Христос, тако и ми са Христом и међусобно постајемо једно, постајемо један – Христос. 
Према томе, шта се догађа кад служимо Литургију? Ми приређујемо један пријем, једну вечеру. Позивамо за трпезу своју Светитеље Цркве наше, позивамо свог упокојеног оца, деду, прадеду, вољене особе које су отишле, позивамо Анђеле. И долази нам Сам Христос и на трпезу поставља Тело Своје и Крв Своју. То значи: ''Поменувши све свете, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо''. Пошто смо довели све Свете овде и њима предали себе, пошто смо их замолили и помоћницима себи начинили, надаље предајемо себе Христу. 
Како се Христос пројављује на Литургији? Обратимо овде пажњу како бисмо то што боље разумели када долазимо на Литургију. Да видите у пракси да је на Литургији присутан Христос и целокупна Црква. Изображење Христа је епископ. Само тамо где је епископ може постојати и Црква Христова. Због тога епископ узлази на узвишени трон како би показао да у том тренутку Христос заузима Своје место међу нама. Тамо где је архијереј, тамо где је епископ, тамо је заиста Христос. Као што је Христос ушао у горњу одају, где су ученици били сабрани, и рекао им: ''Мир вам'' , управо тако Христос узлази на трон кад архијереј узлази на њега, јер Христос је ''Онај Који приноси и Онај Који се приноси'' . Христос у суштини врши Литургију, а сви ми смо сабрани око Њега. Кад нема архијереја, ту је његов заступник који по канонима Цркве треба да има дозволу епископа. Ако нема дозволу архијереја, не може се служити Литургија. 
Свештеник се облачи у беле, скупоцене или златом везене одежде. Због чега ли? Зато што је себичан? Не, драги моји. Кад носи беле одежде, жели да укаже на Христа Који се приликом Преображења појавио у одеждама белим као снег. Тако се у лику и одећи свештеника пројављује Христос. Кад носи скупоцене одежде, жели да укаже на славу Христову. Кад облачи стихар, први део одежде, у Христа се облачи. Када одозго ставља епитрахиљ, то је ако да узима благодат Божију. Кад, на крају, одозго додаје на себе фелон, постаје потпуна слика Христа. 
Гледаш свештеника у одежди? То више није тај конкретни свештеник, него Христос. Нико на свету не носи такве одежде какве носе свештеници. То је нешто надсветско. Један необичан призор, једно небеско виђење, која указује на то да је нешто небеско, Сам Христос, сишао к нама. 
Отварају се дакле Часне Двери и за жртвеником се појављује свештеник. Међутим, зашто свештеник не гледа у нас, него у жртвеник? Стоји пред жртвеником и произноси прозбе, молбе, моли Христа као наш посредник. Кад након тога буде изишао на вход, опет ће проћи између нас не погледавши нас. Он је онај који предводи, који узлази, који нас води путем небеским. 
Шта свештеник ради те непрестано иде напред не гледајући на нас? Пазите да схватите. Јесте ли се икад пели до метеорских манастира? Јесте ли икада били у Великом Метеору? У древна времена људи су се на Метеоре успињали мрежом. Стављали су их унутра, везивали им очи како се не би јављала несвестица и подизали их чекрком. Касније су начинили један врло узан путељак, тик уз стену, који је узлазио до врха брда Преображења. Кад би неко долазио, како да се попне тим малим путићем? Кад би гледао у провалију, стропоштао би се и изгубио. У тим приликама би силазио један калуђер, посетиоцу давао мантију и говорио му: ''Док се ја пењем и гледам увис, ти се држи за мене. Попећемо се заједно. Међутим, не гледај доле. Ако погледаш, пашћеш и повући ћеш и мене''. Тим путићем би калуђер водио посетиоца док је овоме лупало срце јер је знао да је доле хаос. Водио би га около-наоколо и кад би стигли горе, говорио: ''Ах, овде је Христос!'' И свештеник чини управо то. Узводи нас уским путем. Пази, не гледај доле, да те што земаљско не обмане. Срце увис, нека ум твој буде као соко како би могао прелетети небо и небеса! Копнене, земаљске животиње не лете. Постани соко, гледај високо! 
У међувремену појци певају антифоне: ''Молитвама Богородице, Спаситељу, спаси нас''. Комбинују их са разним стиховима из псалтира, који су пророштва о доласку Христовом: проричу да Христос долази међу нас. Потом свештеник усхићен чини мали вход јер је он, у ствари, као и Мојсије, ушао у облак који крије Христа. Сетимо се Мојсија кад је узишао на Синај. Какви су оно били громови, какви потреси, какав огањ, дим, страх и трепет! Бог је присутан! 
Управо тако је пред свештеником присутан Бог. Наравно, овде нема земљотреса, да се не бисмо уплашили, нема дима, него само дим од тамјана, који мирише. Свештеник зна да Христос иде испред и више не може да издржи, те се срце његово пролама у речи: ''Јер си Свет, Боже наш, и Теби славу узносимо''. Свет си, јединствен си, Боже мој. Гледа жртвеник и сигуран је да је присутан Бог, Дух Свети, Анђели. 
Прошао је поре нас у малом входу и дошавши на уобичајено место, свештеник се помолио Христу да заједно с његовим входом буде и вход светих Анђела и Арханђела. У продужетку говори: ''Благословен је вход светих Твојих''. Благосиља вход за време кога заједно са свештеником улазе и редови анђелски и на хиљаде анђела и облаци Светитеља. Заједно с њима, на мислена небеса узлази и свештеник. Због тога, преплашен да га не спали огањ Божији, говори: ''Јер си Свет, Боже''. Ја сам грешан, али немој ме спалити, Боже мој. 
Имао сам срећу да упознам једног светог човека који би толико пута, кад би ишао да служи, излазио од жртвеника са једним надземаљским погледом, са очима које су гледале изван и изнад хоризонта! Служио је сам с једним својим искушеником којем је говорио: ''Изиђи напоље, изиђи, изиђи брзо''. Затварао би врата и остајао сам за жртвеником. Седео би сат-два. Након тога, пошто би причао, пошто би дух његов био умиван светлошћу Божанском, пошто би очи његове сјале светлошћу Његовом, излазио би поново и отварао врата. ''Ходи'', говорио би искушенику, ''ходи. Овде је био Свети Дух, тамо серафими, онде Херувими'' и сав дрхтао, но дрхтањем препуним радости и среће. 
И Свети Спиридон је ''Анђеле имао за саслужитеље своје''. Заиста је свештеник саслужитељ Анђела и Светитеља. А и народ, будући да зна ово, пева анђелску песму: ''Свети Боже, Свети моћни, Свети бесмртни''. Поју и анђели: ''Свет, Свет, Свет'', и понављамо и ми песму њихову. Тако, земља и небо, сви постајемо један хор, једно славље, једна песма. И додајемо: ''Помилуј нас''. То је вапај грешног човека, јер су Анђели свети и пресвети. А на великом входу заједно с Анђелима смо и ми грешни и недостојни. Како је то страшно и дивно! Пролази Христос и са Њим Светитељи, Анђели и, заједно с њима, и ја, грешни свештеник. 
Због тога су у древна времена побожни цареви, кад би бивао велики вход, са својом свитом пратили свештеника као почасна пратња Небескога Цара Који је у том часу пролазио. Постоји предање да се неки цар у једном таквом часу заноса, осећајући грозницу присуства Христовог и присуства Анђела, у царској одећи и са круном на глави стропоштао на под. 
Након анђелеске песме и пошто се прочита Апостол, када се свештеник припрема да чита Јеванђеље, први пут се окреће према народу и благосиља га: ''Мир свима''. У том часу не благосиља свештеник, благосиља Сам Христос. Када је требало да се Христос узнесе на небо, подигао је руке, благословио ученике и они су му се поклонили и отишли. Управо то се дешава у овом часу. Свештеник, посредник, грешник, повлачи се и сада оставља да Сам Христос служи! 
Због тога он на малом входу испред главе држи Јеванђеље, не да би скривао лице, нго да се види како не постоји он, него само Христос. И пошто он уздигне Јеванђеље, певамо: ''Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу''. Поклањамо се Христу, а не Јеванђељу, не свештенику. Пред нама је Христос Који подучава, Христос Који служи, Христос Који говори, Христос Који се у свештенику крије. Пре тога свештеник говори: ''Премудрост, смерно стојмо''. Шта значи: ''Смерно стојмо''? ''Ово говори желећи да треперимо при сусрету са Богом и Тајнама Његовим, и да не будемо немарни, него пажње и стремљења њему пуни.'' Да са трепетом, чежњом, пажњом, смерно чекаш да видиш Христа и општиш са Њиме. Због тога Му се клањамо. 
Такође, на великом входу, кад пролази Христос, свештеник говори: ''Да помене Господ Бог све нас у Царству Своме''. А сваки од нас говори: ''Помени ме, Господе, у Царству Своме''. Гледамо Христа очима душе и молимо Га да нас се сети. Сходно томе, Господ служи. Господ пролази између нас. Господ долази да узме дарове наше да би их положио на жртвеник. 
Приносимо хлеб и вино као дарове. Хлеб одржава човека и даје му живот, док му вино даје издржљивост и здравље. Према томе, када Христу дајемо хлеб и вино, дајемо му оно што нас храни, што нам даје живот. Тајанствено, символички, Христу приносимо живот свој, здравље, добробитије своје, приносимо Му себе – приносимо Му своје тешкоће, своје боли, патње, децу своју, приносимо Му све, све што је наше и цео свет. Принос бива уз изговарање молитве приношења. Именица приношење (грч. αναφορα) произлази из сложеног глагола ανα+φερω (горе+носити, тј. узносити, приносити). Значи, Христос у овом страшном часу у наднебесни Свој жртвеник прима дарове наше, живот наш који му приносимо, прима нас. 
Према томе, кад идемо на Литургију, идемо да узмемо Христа. Али, претходно треба да будемо спремни да му дамо што год нам затражи, да му дамо себе. Ако имамо скривене задршке, не можемо се сјединити са Христом. У том часу се пред нама јавља заклани Христос. И ми треба да се осећамо закланим (тј. жртвованим) Њега ради, да будемо спремни, ако затреба, да будемо заклани. 
Дакле, Христос се непрестано јавља пред нама и поје се алилуја. За време малог входа, након читања Апостола и великог входа певамо алилуја. Шта значи алилуја? Алилуја је један поздрав који се говори на свадби Христовој. За свадбе имамо посебне благослове и жеље. ''Да живите срећни хиљаду година'', желиш младенцима. Алилуја је свадбена песма, поздрав на свадби Христовој, кад се Христос жени душом која је невеста Његова. 
Литургија, дакле, са богојављењима својим, са присуством Христовим, представља склапање једног тајног брака са Господом. Брак се назива и радост. Христос као да нам на Литургији говори: ''Уђи у радост Господа свога'' , на свадбу Господа свога. Ако не желиш? Ако не желиш, куда ћеш поћи да се сакријеш? Где год да пођеш, у дубине морске или у висине небеске, наићи ћеш на Његово присуство. Негде ће те уловити. Зар није боље да се сам предаш? Видећеш колика ће бити радост твоја! Ако одбијеш, за тебе ће то бити самоубиство. 
Свештеник, након што причести људе, подиже свети путир и говори: ''Свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин.'' Подсећа нас на Вазнесење Христово. То је тренутак у ком нам Христос обећава да ће заувек бити са нама. Пошто примимо Светога Духа, пошто видимо Тајне Царства, можемо поћи са очима душе препуним лепота које смо видели. 
Према томе, драги моји, наша Литургија јесте зарука са Христом, једна свадба. Она нас одводи у Царство Његово. После ћемо поново изићи и поћи кућама својим заједно са страстима својим, гресима, малодушношћу својом. Није битно. Поново ћемо ићи на Литургију, поново ћемо се ухватити за Христа, поново ће нас Он обожити. И тако, уз непрестану борбу, у сталном ходу, напред је свештеник, ми отрага, стићи ћемо у Царство Небеско. Идемо ли на Литургију са том чежњом? Осигурали смо Царство Небеско. 
На Литургији смо видели како се отварају небеса. Видели смо добра Царства Небескога. Узели смо ''мираз'' свој, Светог Духа. Научили смо да у рукама својим можемо имати Онога Кога тражимо, да и ми, грешне душе, у Цркви можемо да га се дохватимо. Долазимо тако сваки пут да се дохватимо Христа и да Га тајанствено и невидљиво стављамо у себе. И одлазећи са душама које славе, рецимо: ''Поверимо Њему душе своје и предајмо Му живот свој.'' Поверимо душе своје Христу Кога смо видели, и посветимо Му животе своје, ''и разгоримо срца своја огњем љубави Његове''. Распламсајмо срца своја огњем љубави Његове, огњем који у нама сажиже сваку трулеж, који нас очишћује и припрема за живот вечни. 

Преузето из: 
Жички благовесник, часопис Епархије жичке 
Божићни број / децембар-март 2007/2008. 
(37-45 стр.)

Прво, дужан сам одговорити на питање како сам закључио да Мачковићеви ставови вуку, најблаже речено, на чудну страну. Мачковић: „У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово.“ И ово: „Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом.“ (Подвлачење – В.В.)

На основу наведеног, закључио сам ово: „Да и међу православнима има оваквих бољшевичких схватања, јасно нам је ставио до знања и теолог Дејан Мачковић, са својим начелним ставом да теологија помесних Православних Цркава мора бити у служби оправдања интереса и црквене политике сваке локалне јерархије и да ту не може бити никаквих изузетака.“ И ово: „Мачковић сматра да у слободном теолошком промишљању нема истине, већ да обавезујућу истину прописују структуре моћи, оличене у званичним црквеним властима.“ Мачковић се позивао на реалност, али је ипак прешао преко чињенице да Црквом руководи и управља, пре свега, епископски сталеж. А да се верни народ ионако ништа не пита. Тако да немамо сви исту одговорност у Цркви. 

Да ли епископи, свештеници и лаици имају увек истоветне интересе, одговор је: и да и не. Заједнички им је интерес да се Црква очува, да у држави постоји слобода вероисповедања итд; али им, рецимо, материјални и политички интереси у друштву могу бити различити, па и супротни. О томе би, између осталог, увек требало водити рачуна када говоримо о Цркви у контексту друштва. 

Друго, начелно се слажем са Мачковићем да теолози – као и остали интелектуалци – морају обраћати пражњу на друштвену, политичку и црквену реалност која их окружује. Проблем је у дефинисању те реалности, јер њу не виде сви на исти начин. И зато је нужно јавно размењивати анализе, мишљења и ставове. Уосталом, имамо и епископе теологе, тако да не видим опасност да они неће умети да на одговарајући начин одговоре на реалност украјинског црквеног сукоба, и образложе ставове СПЦ тим поводом (а то су и урадили у писму цариградском патријарху). 

Немам, наравно, ништа против да се јавно износе чак и предлози у вези са тим како да се СПЦ постави у новонасталој свеправославној кризи. Ипак, намећу се питања: Како ће ти предлози доћи до надлежних у Цркви? Да ли ће се на сабору или синоду СПЦ читати текстови са овог или неког другог сајта у којима се епископима упућују теолошки и црквеноправни савети? Да ли су сабор или синод у обавези да саслушају „интерпелације“ које долазе од стране теолога и лаика? Да ли је сабор у обавези да о њима расправља, да их прихвати или одбаци? 

Ако не постоје механизми – а знамо да не постоје – да ти предлози уђу у процедуру код надлежних црквених тела у којима се доносе одлуке од важности за нашу помесну Цркву, бојим се да ће теолози који би активистички писали о текућој кризи и предлагали решења, то радити за себе и своју читалачку публику. Што можда и није тако лоше. Бар ће редакција овог теолошког интернет магазина имати шта да објављује.

Извор: Теологија.нет