Један од Седамдесеторице. Беше епископ у Дамаску. Према јављењу Божјем (Дела Ап. 9.) крстио Савла, доцнијег апостола Павла. Насупрот свима гоњењима храбро проповедао Јеванђеље, због чега буде камењем убијен у граду Елевтеропољу. Његове свете мошти пренете су у Дамаск а доцније у Цариград.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА АНАНИЈЕ

СВЕТИ апостол Ананија, један од Седамдесеторице, бејаше епископ у граду Дамаску.[16] Познат и по томе што је крстио апостола Павла. Јер њему се јави Господ у виђењу и рече: Ананија, устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер, гле, он се моли Богу. - Но Ананија се одупираше томе, знајући колика је зла починио Савле јерусалимским хришћанима, и да је и у Дамаск дошао са намером да веже све који исповедају име Господа Исуса Христа. А Господ усаветова Ананију, говорећи му: Иди, јер Савле је изабраник мој, да изнесе име моје пред народе и цареве и синове Израиљеве; и ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје. - Ананија одмах поступи по речи Господњој: отиде к Савлу, и метнувши руке на њега рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу, посла ме да прогледаш и да се напуниш Духа Светога. - Савле одмах прогледа, и Ананија га покрсти (Д. А. 9, 10-18).
Након извесног времена, када се Јевреји договорише да убију Павла што од гонитеља постаде проповедник имена Христова, Ананија га, са осталим ученицима Господњим, спусти у котарици преко градског зида (Д. А. 9, 23-25). Сам пак Ананија одлажаше у зборнице јеврејске и смело проповедаше име Господње. И не само Јеврејима, него и незнабошцима благовешћаше веру Христову. Из Дамаска он оде у Елевтеропољ,[17] и тамо, показујући људима пут спасења и исцељујући болеснике, он многе приведе вери Христовој.
У те дане у Елевтеропољу беше обласним управитељем Лукијан, који се клањао твари а не Творцу. Њега ђаво подстаче против хришћана и дошану му да по целој области својој разашље овакву наредбу: "Ко се нађе да призна Христа и клања се Распетоме, таквога наређујемо ставити на љуте муке; а ко се одрекне Христа, и принесе жртву бесмртним боговима, тај ће бити удостојен од нас дарова и почасти".
Када оваква зла и лукава наредба би издата, свети Ананија прохођаше ову област просвећујући људе Еванђељем и исцељујући сваку болест по људима: јер са њим бејаше Господ, чинећи многа чудеса рукама његовим. Идолопоклоници ухватише светог Ананију и доведоше пред игемона Лукијана. Игемон га на разне начине примораваше да принесе жртву идолима. Но свети Ананија га не хте послушати, и говорећи: Нећу се поклонити лажним боговима; ја се клањам једином истинитом Богу мом, Исусу Христу: Њега сам очима својим видео и лице у лице с Њим разговарао - не само док Он живљаше као човек на земљи, него и по вазнесењу Његовом на небо. Јер када сам се находио у Дамаску, Он ми се јави сам и посла ме да исцелим Савла, кога Он дивном Својом премудрошћу и силом обрати к познању истине. Он нас све избави из руку ђавола и приведе к Оцу Своме. Стога се клањам Њему а не демонима који желе да погубе сав род људски.
Тада управитељ стаде претити Ананији мукама, ако не изврши наређење; но он као непоколебљив стуб стајаше у исповедању Христа, И подигавши руке своје к небу рече: Господе Исусе Христе, Сине благословеног Оца, почуј молитве моје и удостој ме удела блажених апостола у будућем животу. Као што си спасао Савла светлошћу истине, спаси и мене од овог безбожника који се противи истини: нека се не збуде воља његова на мени, нека ме не улови замкама лукавства свога; и Ти не лиши мене царства небеског, припремљеног свима који љубе пут истине Твоје и држе заповести Твоје.
Ho игемон, не могући више слушати речи светог апостола Ананије, нареди да га повале на земљу и бију. И док слуге снажно бијаху светог апостола, биров викаше: Послушај игемона, не противи се наредби његовој, принеси жртву боговима којима се клања сав свет. - А када предстадоше тући светитеља, игемон му рече: Бар сада пожали себе, и послушавши ме одреци се Распетога, да те не бих ставио на још љуће муке. - На то свети Ананија одговори: Што ти рекох у почетку, то не престајем говорити и сада: нећу се одрећи Бога мога, и нећу се преклонити бездахном камену и дрвету које ви као богове почитујете.
Видећи да је светитељ упоран, управитељ нареди да му железним ноктима чупају тело и свећама жегу ране. А светитељ трпећи муке, подизаше очи своје к небу и усрдно се мољаше. После тих мука мучитељ му рече: Докле ћеш бити тврдоглав? Зар се нећеш сажалити на себе и поклонити се великим боговима? Зар ти је пријатније подносити узалуд ова страдања за некаквог Христа, кога Јевреји распеше, него бити читав и здрав? Кунем се, нећу те пустити жива ако и надаље будеш тако упоран. - Светитељ одговори: Чини што хоћеш, непријатељу Божји и пријатељу ђавољи. Та ти си већ много пута чуо од мене да се нећу поклонити боговима твојим, него ћу се поклањати само Јединоме Богу - Оцу и Сину и Светоме Духу, Творцу неба и земље и свега што је у њима. У Њега поверовах, и Он ми даде силу да цео дан чврсто стојим пред тобом и јуначки трпим ове муке. Зашто толико труда задајеш себи? Ето, ти си чуо да се ја нећу покорити вољи твојој; чини брзо што си намислио.
Разјаривши се силно, мучитељ нареди народу да узме светог Ананију, изведе га из града, и затрпа камењем. Безакони људи узеше светитеља, одведоше на губилиште и засипаху га камењем као другога Стефана. А он громко кликну: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој.
И тако сконча после свих мучења, и отиде у небеска насеља. А народ, видевши да је већ мртав, остави га неукопана и разиђе се. У то време, догоди се да туда наиђоше неки хришћани из Дамаска; они узеше свето тело Христава апостола, чесно га пренесоше у Дамаск и сахранише у родном граду.[18]
 

извор

– Почињући разговор о псовкама, прецизираћемо да не говоримо о оним људима којима се једанпут у години деси да опсују „за себе“, већ о онима који свој свакодневни говор употпуњавају псовкама. Такви људи се видно разликују од оних који не псују. Који су то психолошки узроци псовања?

– Те психолошке узроке је лако схватити на основу нашег свакодневног искуства. Шта је псовка као језичка појава? То су табуиране речи у неком језику, тј. речи које је забрањено користити. Изгледа нам чудно: зашто постоје речи којима је забрањено служити се? Ако мало боље размислимо о овој противречности, постаје јасно да су оне потребне да би се показало како ја рушим те културне баријере, ја их не признајем. Погледајте како сам моћан,снажан, како сам независан! Може се рећи да је псовање код људи аналогно рикању код животиња, инструмент који регулише односе– и једно и друго су сигнали којима се упозорава: „Ја сам у опасности!“ Људи чешће псују када имају наглашену потребу за заштитом и самопотврђивањем. Псовка није одраз некултуре или претеране снаге. Напротив, то је грч због недостатка самопоуздања, то је стање у којем човек нарочито енергично прибегава својим спољашњим атрибутима. Једноставно речено, што су људи више уплашени, то више псују! Уплашени можемо бити из различитих разлога. Из анализа „црних кутија“ познато је да последње што пилоти изговоре, схвативши неизбежност смрти, није „крај је“ већ псовка с аналогним значењем.

Ако питате за оне људе који псују, чини се, без икаквог видљивог разлога, у том случају узрок је други страх, који заиста не виде и не схватају чак ни сами „псовачи“, али који је такође јак. То је страх од несамодовољности, подсвесни страх који говори: „Ја сам лош и чека ме казна за то.“ Постоји и друга претпоставка о томе зашто људи псују: због „лошег примера“, од којег сви родитељи желе да заштите своју децу. Чини им се да, ако дете чује „много нових речи“ од пријатеља, пожелеће да га имитира, па ће и само почети да псује.То је површно размишљање, јер примери псовања(и било ког другог облика агресије) су доступни мање-више свој деци и омладини на свету. Али такав пример не следе сви на исти начин и нису му сви једнако потчињени.Са великим ентузијазмом га следе људи којима недостаје самопоуздања. Што се човек осећа мање самодовољан, већа је жеља за таквим истицањем.

– Да, постоје потпуно другачији примери истицања, како бити кул и самодовољан. Постоје интелигентни, паметни људи који су кул. Зашто од свих примера истицања будући псовачи бирају баш такав начин истицања?

– Њима је истицање важно управо као спољашња физичка заштита. Јер се плаше! Вратимо се још једном на природу псовања. Какав утисак на нас оставља такав језик? Пре свега, утисак агресивности. Од псовке до ударца је много ближе него нпр. од фразе: „Баш си ме изненадио!“ И зато уплашени људи тако енергично псују. Као да кажу: „Не дирај ме, још мало и ударићу те!“ Зато и за децу која се осећају незаштићено и којима се „заслужено“ лоше обраћају, псовање представља веома примамљив штит.

– А можемо ли претпоставити да на псовање утичу и други фактори, као на пример недостатак фонда речи? Човек не зна како да искаже своју мисао или емоцију и зато прибегава таквом изражавању. Је ли могућа таква веза: човек није довољно начитан и зато не поседује довољно средстава изражавања?

– Не, не постоји таква директна веза. Ако психолошки очуваном човеку недостаје фонд речи како би исказао неку суптилну емоцију или описао неку нову ситуацију, код њега се могу појавити потешкоће, може почети замуцкивати, али он неће имати потребу да псује. Тим пре што псовке попуњавају емоционалну празнину, а не смисаону, тј. оне не помажу саговорнику да боље схвати о чему се тачно говори.У суштини, веза између некултуре и псовања постоји, али она није директна него, такорећи, посредна. Недостатак речи за исказивање тих финијих ствари и осећања јавља се због тога што дете те речи једноставно није имало прилике да чује. То су деца у чијој се породици углавном говорило о конкретним материјално-економским темама. „Додај ми со. Касно је. Колико пута треба да ти поновим.“ А разговора о суптилнијим осећањима није било, нити радовања лепом, ни саосећања са туђом несрећом. Значи да се у тој породици није говорило ни о осећањима тог детета, ни о томе шта оно преживљава. Тако се код детета формира недостатак самопоуздања, осећај да га не прихватају, који га касније подстиче да се „штити“ псовкама.

- Да ли је проблем лошег утицаја средине на психолошком и моралном плану, или то што сама та средина употребљава псовке што делује као зараза?

– То је једна те иста ствар. Споља може изгледати да отац псује, комшија псује па зато и наш пацијент псује. Али то није инфекција која се преноси ваздухом. Ова„инфекција“ се преноси на други начин. Ако отац псује, значи да код њега постоји појачана агресивност (а то је,како што смо већ установили, страх). А то опет значи да отац нема довољно разумевања, да се неће трудити да проникне у осећања свог детета, па чак ни жене. Зато ће се дете осећати незаштићено и уплашено и због тога ће имати потребу да псује.

– Како навика псовања утиче на способност човека да одржава блиске и дугорочне односе са драгим људима?

– Веома утиче, али не само псовање већ његови узроци. Исти ти психолошки узроци који провоцирају псовање такође кваре човекове односе са околином. Близак контакт подразумева комуникацију у којој ми истински учествујемо. Када се истински приближавамо нашем ближњем, када разумемо њихова осећања, када се фокусирамо на њихову ситуацију. Када више слушамо него што сами говоримо. Ако погледате ствари из тог угла, одмах ћете видети да саосећајни људи много мање псују од оних чије саосећање остаје на нивоу апстракције. Нећете наћи човека који уме да слуша и да се усредсреди на саговорника, а да при томе енергично псује. То су две различите појаве.

– Дакле, човек који псује, у ствари, има тешкоће у успостављању блиских односа?

– Да. Не зато што псује, већ из истог разлога због којег и псује: због недостатка самопоуздања. Због тога он псује и због тога је мање укључен у живот другог. Његов сопствени психолошки дискомфор је толико велики да му не дозвољава да се фокусира на дискомфор другог човека. Псовање као језички проблем одражава проблем његовог менталитета. Веома ретко се дешава да човек псује док некоме нуди помоћ. По правилу, псовке прате одбијање помоћи: „Носи се ти...“. Човек који псује је у првом реду негативан за околину, за укућане. Постоји и друга страна овог проблема. Животни став човека који често псује сличан је ставу боксера. А треба рећи да људи воле или не воле код себе исте оне ствари које воле или не воле код других. Зато боксер подсвесно не воли себе. Он, по речима психолога, има негативно самоприхватање. Јер нико од нас, ни интелектуалци ни изразити псовачи, нико не воли партнера који стоји испред њега у боксерској пози. И зато, када човек живи у таквој пози, код њега се развија аутоимуна агресивност, он самсебе не воли.

– Код нас постоји обичај да се жене на неки начин штите од псовки. Када неко псује, говоре му: „Шта то причаш, овде има жена и деце!“ Можете ли то објаснити са психолошког аспекта?

– Мени се чини да ту постоје два разлога. Први је тај што псовка заиста представља неку увертиру у тучу, сукоб, физички контакт. А жене и деца се први евакуишу из таквих ситуација. Други узрок се крије у томе што псовке у 90% случајева садрже сексуалне алузије.

– Данас видимо да се младе девојке често не устручавају да и саме псују. Како то коментаришете?

– Не могу прецизно рећи с чим је то повезано, али имам две претпоставке. Према једној од њих, то је логична последица феминизма као правца који је, по мом мишљењу, погубан за културу и психу човека. Друго објашњење се односи на то да псовке данас прожимају целокупну културу, језик, укључујући и јавне наступе у знатно већој мери него што је то било пре 15- 20 година. И, ако је исправна наша логика која каже да уплашени људу псују, онда је то резултат великих и наглих социјалних промена због којих је огромна маса људи данас уплашена. Стари животни принципи, на које смо били навикли, одбачени су, а нови не само да нису формирани него их нема ни на видику. И људи су изгубљени, те стога осећају наглашену потребу за самопотврђивањем.

– Постоје различити начини да човек задовољи своје потребе. Неки од њих су здрави, а неки не. Псовка је један од начина задовољења потребе за заштитом и самопотврђивањем. И шта се тада дешава са том његовом потребом?

– Ништа добро. То је наркотик, а не витамин Ц.

– Успут, реч наркотик нам се уклапа у контекст следећег питања: како се одвикнути од псовања? Знамо да је одвикавање од наркотика веома тешко и сви смо сретали људе који су некада псовали, а сада уместо псовки користе неке друге, чудне изразе, што у ствари представљају скраћени облик псовки. Гледаш га, озбиљан, одрастао човек, и чим почне да употребљава такве изразе, слика о њему се мења. Зашто им је тешко одвићи се и почети говорити нормално?

– Ви наводите пример чисто механичког избегавања псовке. Механичког, не садржинског. Дакле, човек је схватио да је боље да не псује и почиње да се бори с тиме на нивоу лексике, а не на нивоу узрока. Тада се неизбежно појављују различити еуфемизми, овакви или онакви. Понекад ти еуфемизми изгледају комично, а некад потпуно културно. На пример, човек почиње стално говорити „кобајаги“.

У чему се састоји садржинска борба против псовки као наркотика? То је заиста добро поређење. Док год наркоман не нађе, не напипа оно истински садржајно на чему ће радити, никакве хемијске нити медицинске мере неће дати дугорочне резултате. Он ће се брзо враћати на старо. И код псовки је иста ствар. Као што су настале збо гнезадовољства собом, тако се тај негатив и одстрањује, тражењем начина како да будемо задовољни собом. Пре свега, реч је о развијању сопствене саосећајности, навике фокусирања на другог човека који се појавио у видном пољу, укључености у његов живот. То је тешко. Што јевише човек истрошен, то му је теже, али у превазилажењу те тешкоће се налази његово спасење.

– Хајде да покушамо ставити себе у улогу тог човека. Он се држао за псовке као за неки штит од спољашњег света, био је попут склупчаног јежа. И одједном је збацио те иглице и осећа се го и незаштићен. Вероватно је уплашен: „Како ћу без псовки? Свако можеда ме увреди.“ Како ће му саосећајност и укљученосту живот другог помоћи да промени однос према људима, да осети да они нису претња већ да, напротив, имају потребу за његовим разумевањем, заштитом и слично?

– Ваше сумње су оправдане. Значи, не треба почињати тако што ће снагом воље човек да држи себе за гушу и спречава псовке. То би таквом човеку било страшно и практично не би имао снаге. Он за почетак треба да, још док се одвикава од псовања, почне мисаоно да се усредсређује на саговорника. Треба да размишља о томе шта би тај саговорник желео да чује од њега у том тренутку. Шта он жели: да спава, да иде у тоалет, да исприча утиске о погледаном филму? На почетку ће то ићи веома тешко. Не треба силовати себе, треба учинити онолико колико је у том тренутку способан. Може да се ограничи једним или два питања и да на томе заврши разговор. Што чешће буде предузимао чак и тако скромне напоре, то ће више расти његове могућности. То је попут затезања мишића. А псовке ће затим саме нестати
 

Александар Колмановски

(из књиге Компас за душу)

10.октобар обележен је као Светски дан психичког здравља. Разматрамо како гордост и егоизам могу изазвати душевне поремећаје и зашто је духовност темељ здравља.

Психика и духовни живот

Наша психика је тесно повезана са духовним животом. Ако га водимо неправилно, то може довести и до психичких болести. Међутим, није тачно да су све психичке болести последица греха – већина њих настаје услед поремећаја функције мозга, наследних фактора, стреса, трауме и других узрока ван наше контроле. Ипак, духовни фактори могу утицати на настанак или погоршање душевних поремећаја.

Гордост и егоизам – корен душевних поремећаја

По мишљењу светих отаца, основни узрок многих психичких болести је гордост и егоизам. Они изазивају психичку нестабилност и невротична стања, јер човек болесно усмерава пажњу на себе и своје осећаје.

Често стављамо своје „ја“ у центар света и очекујемо да ће се свет прилагодити нашим жељама. Када то не буде тако, јављају се гнев, увредљивост, прекомерна анксиозност или очајање. Преподобни Порфирије Кавсокаливит учи да осећај усамљености и мисao „нико ме не разуме“ проистиче управо из нашег егоизма.

Како страсти разарају психику

Греховно понашање или потпуно предавање страстима није само морално кршење – оно нарушава хармонију човекове природе. Ово прекида нашу везу са Богом, што доводи до дисбаланса у организму: унутрашњи немир, депресија, раздражљивост и анксиозност.

Губитак смисла живота смањује животни тонус, што може довести до депресије и хемијских поремећаја у мозгу. Тешклављење може изазвати истеричне реакције, а гнев и недостатак самоконтроле стварају хроничан стрес, који утиче на психосоматику. Неконтролисана маштовитост води у свет фантазија, што може бити основ за развој изолације и аутистичког понашања.

Погрешан духовни живот слаби вољу и учвршћује греховно стање душе. Фобије и анксиозност често настају због конфликта између жеља и дужности, страсти и савести.

Грех и болест: разлика

Важно је разликовати психичке поремећаје који настају због греховног понашања од оних који су последица болести мозга. Грех је могућ само тамо где постоји слободан избор.

Особе са тешким психичким поремећајима не могу се сматрати грешницима, јер нису способни да контролишу своје поступке. Покоравање и исправљање духовног живота могу ублажити невротичне и психосоматске последице, али не могу излечити тешке ендогене болести као што су шизофренија или биполарни поремећај, који захтевају медикаментозно лечење.

Духовност као заштита

Правилно вођен духовни живот може бити моћно средство превенције многих психичких болести. Молитва игра регулаторну улогу, ублажавајући негативан утицај стреса.

Истинско духовно искуство развија љубав, мир и трпљење у човеку, што обезбеђује и психичко здравље. Духовност је темељ психичке отпорности, а њено разарање ствара подложност болестима.

Важно је, међутим, имати у виду да сама болест остаје клиничка категорија која захтева стручну медицинску интервенцију.

Протојереј Сергеј Успенски

извор

Када туга обузме човекову душу, она му не дозвољава да се моли са истом радошћу, нити да прибегне проучавању Светог Писма, како би у њему пронашао лек и био исцељен.

Туга нас такође спречава да будемо мирни и љубазни према нашој браћи. Чини нас нестрпљивима и грубима, отежава нам живот и делује као инхибитор у нашим напорима да испунимо своје духовне дужности и обавезе.

Како излечити болест туге и апатије

Стога, ако желимо да водимо духовну борбу, како нас апостол учи, то јест, „по правилима игре“ (2. Тим. 2:5), морамо се побринути да ову болест лечимо са истом пажњом и марљивошћу коју примењујемо на савладавање других страсти. Заиста, „као што мољци једу одећу, а мољци дрво, тако туга човеку једе срце;“ (Посл. 25:20а). Овом речју Свети Дух јасно и са великом прецизношћу изражава силу ове веома опасне страсти.

Са чиме можемо упоредити душу која је жртва напада туге?

Одећа коју су мољци појели изгубила је вредност и више није корисна за достојанствено облачење. Исто тако, дрво које су мољци појели није погодно ни за украшавање једноставне грађевине, нити је више погодно за било какву другу употребу, осим да постане огревно дрво. Тако је и са душом коју је појео мољац туге. Биће потпуно бескорисно правити ову првосвештеничку одећу, која, како каже Пророк, прима смирну Светог Духа која силази с неба и излива се прво на Аронову браду, а затим допире до руба његове одеће: „као смирна на глави која је силазила на браду, Аронову браду, која је силазила до руба његове одеће;“ (Пс. 132,2).

Ова душа неће моћи да учествује у изградњи и украшавању овог духовног храма, чије је темеље, попут мудрог архитекте, поставио апостол Павле; „ Ви сте храм Божији“, каже он, „и Дух Свети обитава у вама“ (1. Кор. 3:16).

У Песми над песмама, „Невеста“ такође описује врсте дрвета од којих је овај храм изграђен: „Греде наше куће“, каже она, „су од кедровог дрвета, а њени оквири су од чемпреса“ (Песма над песмама 1:16). Стога, за Божји храм бирамо врсте дрвета које су мирисне и веома издржљиве, да се временом не кваре, нити су у опасности да их поједу мољци.

Одакле долази туга и како се она појављује у нашој души?

Туга често произилази из беса који човек осећа због губитка неког задовољства или неке наде у добитак. Међутим, понекад не постоји очигледан разлог који може оправдати овај пад.

У тим случајевима, искључиво је одговорна злоба непријатеља, која нас изненада оптерећује таквим теретом. Много пута, заправо, дођемо до тачке где не можемо да се дружимо са нашом уобичајеном љубазношћу чак ни са нашим вољенима или нашим пријатељима и сарадницима. Тада, без обзира колико разговор са њима може бити пријатан и природан, сматрамо га теретним и непотребним и на њега одговарамо непристојношћу или незахвалношћу. А то је зато што је тежина туге преплавила сваки аспект нашег срца.

Наша туга није због грешака других, већ због наших сопствених страсти.

Ово јасно показује да се наше страсти не јављају увек као реакција на мане других, већ чешће због наше сопствене кривице. Јер у себи кријемо узрок и семе страсти, које, чим нас погоди олуја искушења, одмах ничу и доносе плодове. Не стижемо у тугу након изненадног пада, већ је наша пропаст узрокована манама које су, због наше непажње, постале хроничне у нама.

Стога, нико није приморан да греши када је изазван грешком свог ближњег, осим ако и сам нема корен греха у свом срцу. Не би требало, дакле, да верујемо да је неко изненада залутао и пао у понор похоте због погледа на лепу особу супротног пола. Радије би требало да знамо да је тај призор био прилика да на површину изађе болест која је у њему већ неко време тајно тињала.

Не би требало да престанемо да се дружимо са својом браћом, мислећи да ћемо на тај начин постати савршени, већ би требало да негујемо врлину стрпљења.

Из тог разлога, Бог, Творац свих ствари, знајући боље од било кога како да исцели своје створење и да се узроци и корени наших патњи не налазе у другима, већ у нама самима, није нам рекао да се не дружимо са својом браћом, нити нам је заповедио да избегавамо оне за које мислимо да нас провоцирају или да постајемо узрок њихове пропасти. Он жели да се трудимо да превазиђемо сваку тешкоћу.

Морамо добро знати да се чистота срца не стиче толико дистанцирањем од људи колико врлином стрпљења. Као што, када имамо стрпљења, можемо остати мирни, чак и са онима који мрзе мир, тако и када нам недостаје стрпљења, налазимо се у сталном неслагању и сукобу, чак и са онима који су постигли врлину и много су бољи од нас. Јер, прилике за немир и разлози који нас подстичу да се дистанцирамо од људи са којима се дружимо никада нису одсутни из наших живота. Дакле, мењајући места, не бежимо истовремено од узрока туге, која нас води до одвајања од наше браће.

Ако побољшамо свој карактер, можемо без потешкоћа комуницирати са свима.

Побринимо се, дакле, да искоренимо своје страсти и исправимо своје размишљање. И ако то постигнемо, онда ћемо лакше живети, не само са људима, већ, како каже Свето Писмо, и са дивљим зверима: „Јер ће дивље звери бити у миру с тобом. Ти ћеш имати мир“, каже се, „чак и са дивљим зверима“ (Јов 5:23). Заиста, „велики мир имају они који љубе закон твој, и нема им спотицања. Велики мир влада у души оних који те љубе, Господе, и неће се спотакнути у замку“ (Пс. 118:165).

Друга врста туге која нас води до очаја 

Постоји и друга, гнуснија врста туге. Она не тера кривца да промени свој начин размишљања и живота или да исправи своје грешке, већ га гура ка смртоносном очају. Овај очај је спречио Каина, након убиства свог брата, да се покаје (Пост. 4:9-16). Такође је навео Јуду, након издаје, уместо да исправи своју грешку покајањем, да оконча свој живот (Мат. 27:5).

Наша туга нам користи само у једном случају.

Не би требало да сматрамо тугу дозвољеном и корисном, осим у једном случају: наиме, када смо тужни због својих грехова, јер они ометају наш напредак ка духовном савршенству и будућој срећи. О томе Апостол каже: „Јер туга по Богу доноси покајање за спасење без жаљења; а туга земаљска доноси смрт. Туга по Богу доноси покајање за спасење, због којег се нико неће покајати; а туга земаљска доноси смрт“ (2. Кор. 7:10).

Како можемо разликовати „божанску“ тугу од туге коју изазива ђаво и која нас води у смрт?

„Божанска“ туга чини човека послушним, племенитим, смиреним, практичним, пуним слаткоће и стрпљења. Јер се ова туга рађа из човекове љубави према Богу и изражава се без напора - због жеље коју човек има за својим духовним усавршавањем - скрушеношћу духа. Особа која има ову тугу је весела и лакоумна. И пошто се нада свом духовном усавршавању и постизању будућих добара, она увек одржава своју доброту и дуготрпљење, учествујући тако у свим плодовима Светог Духа, као што је набројао Апостол који каже: „А плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милост, верност, кротост, уздржање;“ (Гал. 5:22-23).

Напротив, онај кога савладава „светска“ туга, раздражљив је, нестрпљив, неубеђен, пун негодовања, бесплодног туговања и болног очаја. Туга паралише енергију онога кога је она обузела и одвраћа га од спасоносног бола који покајање рађа. Јер ова туга чини човека неразумним. Она уништава не само плодове молитве, већ човека лишава свих плодова Светог Духа, које „божанска“ туга богато дарује.

Морамо из себе протерати, осим корисне туге, сваку другу штетну тугу. Штетна туга има три узрока.

Дакле, ако искључимо ову тугу, која се рађа из спасоносног покајања и тражења савршенства или жеље за стицањем будућих добара, свака друга врста туге мора се сматрати штетном и против ње се мора борити. Јер је то туга која долази из овог пролазног живота и рађа смрт. Зато је морамо истерати из својих срца, и то са онолико бриге и пажње колико улажемо да бисмо се одупрли и убили дух блуда, среброљубља или гнева.

Како искоренити тугу из наших срца

Заслужићемо да се ослободимо ове погубне страсти сталним духовним учењем, уздизањем и држањем свог ума усредсређеног на наду и очекивање будућих добара и на теорију блаженства које нас чека. На тај начин ћемо сигурно моћи да превазиђемо сваку врсту туге, било да долази од гнева, или од губитка неке добити, или од неке повреде или од увреде коју смо претрпели.

Морамо превазићи ово емоционално стање и када осетимо да нас оптерећује неоправданим осећањима кривице или када нас вуче у смртоносни очај. Нада у вечна добра ће нас стално држати у радости и остаћемо постојани у својим искуствима, не очајавајући због невоља које нас сналазе, али и не почивајући у благостању. Морамо сматрати и благостање и туге привременим ситуацијама, које ће ускоро проћи.

свети Касијан Римљанин

(Ј.Г. - Поуке.орг)

извор

Јеванђеље о богатом риболову – Лука 5, 1-11. Зач. 17.

Бог је дародавац свих добрих дарова. И сваки дар Божји је савршен, и то савршен у толикој мери да наводи људе на чуђење. Чудо и није ништа друго до дар Божји коме се људи чуде. А људи се чуде даровима Божјим због савршенства тих дарова. Кад би људи били у рајској чистоти и безгрешности они не би чекали да Бог васкрсне мртваца или умножи хлеб или напуни мреже рибом, па да кажу: ево чуда! него би за сваку ствар створену од Бога, и за сваки час и дах свога живота рекли. Ево чуда! Но како је грех постао навика људи, то су кроз грех и сва безбројна чуда Божја у свету постала за човека тупа навика. Да не би од те навике човек сасвим отупео, зачмао и поживотињио се, Бог по милосрђу Своме према болесном човечанству додаје још чуда безбројним чудима Својим. Да би само пробудио човека и отрезнио га од суморне душегубне навике на чуда као на нечуда.
Сваким Својим чудом Бог жели прво, да опомене људе да Он будно бди над светом управљајући овим по Својој свемоћној вољи и мудрости; и друго, да људи не могу без Њега никакво добро учинити.

Никакав труд без Божје помоћи не успева. Никакав усев без Божјег благослова не доноси жетве. Сва мудрост људска, управљена против Божјег закона, није у стању сама собом донети добра ни колико зрно горушично. Ако ли пак она за извесно време изгледа да доноси добра, то извесно није она што доноси добра, него је то милост Божја која се за неко време не удаљава ни од најљућих противника Божјих. Јер је Бог човекољубив, и не свети се одмах, него дуго трпи и чека покајање. И јер Он жели да се сви људи спасу и дођу до познања Истине.

Занесен навиком на овај свет човек понекад помисли да може нешто ваљано учинити и мимо Бога, па чак и насупрот Бога и Божјег закона. Учини се занешењаку понекад да може сам од себе постати добар, или богат, или мудар, или славан. Но та занесеност или га брзо разочарава, те га умудрује и враћа трезвена Богу, или га пак односи низ мутну бујицу света док савршено не изгуби човечанско достојанство, и док се као сенка потпуно не преда у руке невидљивих злих сила. А онај ко посматра овај свет као трепереће чудо Божје, и себе као чудо усред чуда, непрестано испитује путеве Промисла по вијугама тога непрегледног и задивљујућег низа чуда. Такав само може говорити као што је апостол Павле говорио: Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, ни онај који залива, него Бог који даје те расте (I Кор. 3, 6-7). Сличну мисао изражава и пословица која постоји код многих народа: човек предлаже а Бог располаже. Човек предлаже планове, а Бог прима или одбацује. Човек предлаже мисли, речи и трудове, а Бог усваја или не усваја. Шта усваја Бог? Оно што је Његово, оно што је од Њега. Све што није Његово, и што није од Њега, и што не личи на Њега, Бог одбацује. Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари. Ако зидари зидају у име Бога, сазидаће палату, ма њихове руке биле слабачке и грађа оскудна. Ако ли пак зидари зидају у име своје, а насупрот Бога, њихов ће се посао расути, као што се расула кула вавилонска.

Расула се не само једна кула вавилонска у историји, него многобројне такве куле које су зидали поједини светски завојевачи са жељом, да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју. Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства, и славе и величине које су зидали поједини људи са жељом, да они завладају Божјим стварима или Божјим људима, и да буду као мали Богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници. Многобројна царства људска, створена људском сујетом распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава. Двори римских ћесара, који су ратовали против Цркве, леже у пепелу, док пештере и подземне катакомбе хришћанске и дан-данас стоје. Стотине царева и краљева владало је Сиријом, Палестином и Египтом: од њихових мермерних дворова чувају се само поједине изломљене плоче по музејима, док манастири и лавре, које су молитвеници и испосници Божји стројили у то исто време, и то по гудурама и пешчаним пустињама, стоје и данас, и из њих се беспрекидно кроз петнаест или седамнаест столећа уздижу к Богу молитве и мирис тамњана. Нема те силе која може расути Божје дело. Док се дворови и градови безбожнички руше, дотле колиба Божја стоји. Оно, што Божји прст подупире, сигурније стоји него оно што сав свет својим леђима подупире. Нека се не хвали ниједно тело пред Богом (I Кор. 1, 29)! Јер сва су тела као трава која чека да се наброје њени дани па да се претвори у пепео. Нека нас свемоћни Господ сачува и од помисли, да ми можемо неко добро постићи и без Његове помоћи и Његовог благослова! Нека нам и данашње јеванђеље послужи као опомена, да се таква сујетна помисао не би никад ни зачела у нашој души. Јер данашње јеванђеље баш и говори о томе како су сви трудови људски узалудни, ако Бог не помогне. Док су апостоли Христови као људи сами ловили рибу, нису ништа уловили; а кад је Христос наредио да још једном баце мрежу у море, толико се рибе ухватило, да су се мреже поцепале. Но ево како гласи цела прича:

У време оно стајаше Исус код језера Генисаретског, и виде две лађе где стоје у крају, а рибари беху изишли из њих и испираху мреже. И улезе у једну која беше Симонова, и замоли га да мало одмакне од краја; седавши учаше народ из лађе. То је било једном приликом када силан свет беше налегао да слуша реч Божју из Христових уста. Да би Га сви видели и чули Он није могао изабрати боље место зато од једне рибарске лађице. А ту на обали стајаху две, и рибари беху запослени око испирања својих мрежа. Те лађице нису ништа друго до обични рибарски чамци с једрима, какви се и данас употребљују на језеру Генисаретском. Лађица у коју је Господ улегао припадала је рибару Симону, доцнијем апостолу Петру. Господ дакле замоли Симона, да мало одмакне лађицу од краја, а кад Симон то учини, Он седе и поче учити народ.

А кад преста говорити, рече Симону: хајде на дубину и баците мреже своје те ловите. Улазећи у чамац Господ је унапред имао у виду неколико добрих циљева које је хтео постићи. Прво из чамца је лакше поучио народ и користио народу нахранивши му душу Својом слатком науком. Друго, знајући да су рибари у бризи и тузи што те ноћи ништа нису уловили, Он је хтео да их утеши богатим ловом рибе и тако задовољи њихове телесне и друге спољашње потребе. Јер Бог се стара о нашем телу као и о души нашој. Он је Онај који даје храну сваком телу (Пс. 136, 25). Треће, хтео је Господ да нахрани душу Својих избраника вером у Себе, у Своју свемоћ и свемилост. И најзад, што је најглавније, Господ је хтео да очигледно покаже ученицима Својим, а кроз њих и свима нама, да је с Њим и кроз Њега вернима све могуће, као и да су сви трудови и напори људски без Њега празни као што су биле празне мреже рибара који сву ноћ ловише и ништа не уловише. Пошто је, дакле, Господ постигао један циљ поучивши народ. Он сада греди ка другоме. Зато наређује Симону да крене на дубину и да баце мреже поново.

И одговори Симон и рече му: учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо: али по твојој речи бацићу мрежу. И учинивши то ухватише велико мноштво риба, и мреже им се продреше. И намагоше на другове који беху на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обе лађе тако да се готово потопе. Симон још не зна ко је Христос; он Га назива само учитељем, и одаје Му поштовање као што су чинили и многи други. Но он још стоји далеко од веровања у Христа као Сина Божјег и Господа. Најпре Му се јада, како су се сву ноћ трудили и ништа нису уловили. Но из поштовања према Христу, као добром и мудром учитељу, он пристаје, да Га послуша и поново баци мрежу. Никад Бог не награђује труд људски толико, колико Он награђује послушно срце. Срдачна послушност Петрова у толико се показала већа што је он одмах следовао речи Христовој, мада је морао бити тешко уморан и неиспаван, и уквашен, и зловољан, после свеноћног узалудног труда. Зато је његова послушност брзо била награђена милошћу Христа и послушношћу риба. Јер Онај који је створио рибе, наредио им је духом Својим да се скупе и напуне мреже. Рибе су безгласне, те им Господ и не наређује на глас да уђу у мреже, као што је на глас наређивао хучном ветру да престане и бучном мору да се утиша. Не гласом и речју но силом Господњом рибе су се упутиле на место које им је одређено. Сабравши толику рибу Господ је богато наградио свеноћни труд рибара, растерао њихову бригу и задовољио њихове спољашње потребе. Тако је Он постигао и други Свој циљ тога дана. Видевши толику количину рибе, какву свакако у животу није видео, Симон, и још неко ко је био у лађи, дадоше знак својим друговима да им приђу са својом лађом. И не само да се напуни Симонова лађа него још и лађа Јакова и Јована, другова Симонових, и то тако, да од великог товара смал се лађе не потопише. Вероватно би се и потопиле, да Господ није био ту присутан.

А кад виде Симон Петар, припаде ка коленима Исусовим говорећи: изиђи од мене Господе! ја сам човек грешан; јер га беше спопао страх, и све који бејаху с њим од мноштва риба које ухватише; а тако исто Јакова и Јована, синове Зеведеове, који бејаху другови Симонови. Устрашен од невиђеног призора Симон пада на колена пред Христом. Он ни часа није посумњао да се такав лов има приписати Христовом присуству у лађи а не његовом (Симоновом) труду. Толико је тај догађај потресао душу Симонову, да он више не назива Христа учитељем но Господом. Јер и људи могу бити учитељи, али Господ је један. Чувши Христа како из лађе крај обале говори народу мудру науку Симон Га назива Господом. Видите, како је дело главније од речи? И ми кад говоримо најслађе речи људи ће нас назвати ученим људима, но ако само делом покажемо оно што говоримо, људи ће нас назвати Божјим људима. Вероватно да је и Симон, слушајући речи Христове, мислио у срцу своме: како лепо и мудро говори! Прозревши ово Прозритељ свију срдаца и ствари извео је Симона на дубину, да му покаже, да Он и твори оно што говори.

Но ослушните, шта Симон рече Господу? Место да изјави своју благодарност за оволики дар и своје дивљење због овога чуда он говори: изиђи од мене! Нису ли и људи из гадаре молили Христа да оде од њих, када је Он исцелио бесомучнога? Јесу, али не из истих побуда као Петар. Гадаринци су гонили Христа од себе из користољубља, јер им је жао било свиња што их потопише демони, када их Господ истера из човека. Међутим Петар говори: јер сам ја човек грешан. Из осећања своје грешности и недостојности он моли Господа да иде од њега. Ово осећање своје сопствене грешности у присуству Бога јесте драгоцени камен душе. Господ ово цени више него све формалне химне дивљења и благодарности. Јер ако човек пева Богу многе химне дивљења и благодарности а не осећа своју грешност, ништа му не вреди. То осећање грешности води покајању, покајање Христу, а Христос препорођају. Осећање своје грешности почетак је пута спасења. Кад неко дуго лута по странпутицама онда му остаје само да иде тим путем и да с њега више не скреће ни лево ни десно. Шта је помогла молитва онога фарисеја који је мислио да хвали Бога хвалећи себе у цркви? Он не би оправдан пред Богом него онај цариник који се груваше у прси вапијући к Богу. Боже, милостив буди мени грешноме (Лк. 18, 13)! Но, гле, то је почетак Петрова школовања у вери у Христа. Доћи ће време када ће он сасвим друкчије говорити Господу. Доћи ће време када ће многи од следбеника Христових отићи од Христа, и када ће Петар рећи Господу: Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 66-68). А сада, на почетку, устрашен од силе Господње, он Му говори: изиђи од мене!

Но није само Петра обузео био страх него и другове његове: Јакова и Јована, синове Зеведејеве, и све остале који беху с њима. Сви су они, дакле, почели са страхом од Господа, а завршили су са љубављу Господа. Као што је и писано: почетак мудрости страх Господњи (Приче 1, 7).

На Петров страх, клечање и узвик одговара благи и свепроницљиви Господ:

Не бој се! Од сада ћеш људе ловити. То јест: овај свет је море страсти, Црква моја јесте лађа, а Јеванђеље моје мрежа којом ћеш ловити људе. Ништа без мене нећеш моћи учинити, као ни прошле ноћи што ништа ниси могао уловити, али са мном ћеш увек имати толики лов, да ће лађа бити препуна. Буди ми само послушан увек као што си био данас, и никакве се дубине нећеш убојати, и никад празан нећеш отићи из лова.
И извукавши обе лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Исусом. Оставише лађе, нека други раде с њима што хоће. Уз то Петар остави кућу и жену, а Јаков и Јован кућу и оца свога. И отидоше за Њим. Шта има да се брину? Нису ли се бринули и трудили целу једну ноћ, па узалуд? Онај који може без труда све да створи, моћиће да исхрани њих и њихове сроднике. Онај који одева траву пољску у лепше одело него што се могао оденути цар Соломон, бринуће се и за њихово одело. Храна и одело то је нешто најмање. Међутим Господ их позива ка оном што је највеће, ка царству Божјем. Па кад им Он може дати оно што је највеће, како да их неће снабдети са оним што је најмање? Исти апостол Петар доцније је писао: све своје бриге баците на Њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). И најзад, кад Њега слушају глуве и немуште рибе у води, како ови људи као словесни створовида Га не послушају?

Но цела ова прича има и један скривени унутарњи смисао. Лађа означава тело; мреже које се цепају означавају стари дух у човеку, дубина морска означава дубину душе човекове. Када се живи Господ усели у послушна човека, онда се човек откачује од обале овог материјалног света, и удаљава се из чулне плићине на духовне дубине. У овим дубинама открива му Господ безбројно богатство Својих дарова, за којима се човек узалуд гнао сам својим трудом кроз целу ноћ свога живота. Но ти дарови су тако огромни, па их стари дух не може да држи, него се од њих цепа. Зато је Господ и рекао, да се не лева ново вино у старе мехове. Смотривши несањано богатство Божјих дарова, послушни човек испуњава се страхом и ужасом како од свемоћи Божје тако и од својих грехова. И он би тад пожелео да се скрије од Бога, да Бог од њега оде, а он да се врати своме староме духу и староме животу. Јер чим се човеку открије сјај и милост Божја, одмах му се открије и његова сопствена грешност, недостојност и дуговремена удаљеност од Бога. Но онога кога је извео на дубине духовне Бог не оставља нити се обзире на његове болесничке вапаје: изађи од мене! него га храбри и теши речима: не бој се! Даље, када Бог обдари послушна човека Својим неописаним божанским богатством, Он не жели, да то богатство остане само у њему, као талант закопани у земљу од злога слуге, него Бог жели да послушни човек тај свој дар подели с другима. Зато Петар и призива још једну лађу, да смести сву уловљену рибу, и дели лов са својим друговима, Јаковом и Јованом, и осталима који беху с њим. Но и Јаков и Јован и сви остали труде се око извлачења мреже, смештања рибе у лађе и веслања ка обали. Тако и сваки послушан човек, који прима дар Божји преко другога човека, треба да зна, да тај дар долази од Бога а не од човека; треба одмах, без одлагања, да се почне трудити око чувања, умножавања и даљег дељења тога дара. То што послушни рибари извукоше лађе на обалу, и оставише и лађе и све и одоше за Христом означава, да обдарени од Бога човек на дубинама духовним напушта своје тело са страстима и дотадашњим грешним везама, И напушта све, тј. напушта не само тело и телесне везе него и стари дух и све везе старога духа сво га, и иде за Оним, који облачи сваког позваног у нову ризу спасења, и који непрестано зове послушне на велике дубине духовне. То што Господ назива Петра ловцем људи означава, да апостоли, епископи, свештеници и сви уопште хришћани, који су примили дарове од Бога, по љубави и по дужности труде се, да помоћу тих дарова улове, то јест спасу што више људи. Свак према своме дару: ко је примио више, мора и показати већи лов, а ко је примио мање, мање ће бити дужан и показати, као што јасно учи Господ кроз причу о талантима. Слуга који је примио пет таланата показао је десет, а слуга који је примио два таланта показао је четири. Само да се нико не погорди Божјим даром као својим, и не скрије га од људи, и не закопа га у гроб свога тела, јер ће такав самог себе осудити на геену огњену где је плач и шкргут зуба.

И тако ова јеванђелска прича препуна је поуке баш за наше време и наше поколење као што су рибарске мреже биле препуне благословене рибе. О, кад би људи нашег времена примили од овог јеванђеља бар само поуку о послушности према Богу! Све остале поуке биле би испуњене саме собом кроз послушност. И сва добра која срце људско може пожелети била би уловљена златном мрежом јеванђелске послушности. Пред нама су два примера послушности: послушност риба и послушност апостола. Не зна се, која је од које дирљивија. Рибе следују наредби Господа и без устезања стављају свој живот пред Његове ноге. Њих је Господ и створио ради телесне потребе човека. Но гле, како рибе могу да задовоље и једну духовну потребу људи! Одметнутим од Бога, бунтовним и непослушним људима оне су послужиле примером послушности према Створитељу. Ваистину, ове рибе нису се могле већма прославити, па да су још хиљаду година остављене да живе и пливају по Генисаретском језеру! Свој живот оне су искупиле великом чашћу што су послужиле у плану Господа Искупитеља као пример и укор непослушним људима. Очита је и неисказана милост Господња у овоме. Господ се служи свима Својим створењима, да би повратио човека са пута погибељи, да би га пробудио, отрезнио и на првобитно његово достојанство уздигао. Но дирљив је и пример апостолске послушности. Прости људи су обично више везани за свој дом и своје сроднике од светских људи. Јер ови последњи имају много разноврсних веза по свету, те ако напусте једне везе остају при другим. Али ови прости рибари остављају све, кидају своје малобројне но врло јаке везе са светом, домом и родбином – и са самим собом – и следују Господу на велику и богату духовну дубину. Време је показало, да је њихову послушност Господ божански наградио. Они су постали стубовима Цркве Божје на земљи и великим светилима у Царству на небу. Похитајмо, дакле, и ми сви да се користимо њиховим примером послушности. Ноћ нашега живљења на земљи журно промиче, и сви наши трудови по овој ноћи остају узалудни, и мреже наше празне, и срца наша пуна зловоље, а душе наше и ум наш гладни – без Божје помоћи. А Господ благи стоји код лађице свакога од нас и моли. Он, Свевишњи Творац и Сведржитељ – моли свакога од нас, да Га пустимо у своју лађицу и да се са Њим без бојазни отиснемо из плићине и каљуге живота на велике дубине мора духовнога, где ће нам Он напунити лађице наше сваким жељеним изобиљем! Послушајмо Га, дакле, док Он моли, јер кад сване, ми Га нећемо више видети као Молитеља него као Судију. Не одбијајмо Његову молбу да уђе у наше срце и душу, као што Га ни Петар није одбио; јер Он жели да уђе не због Себе но због нас. Знајте, да није лако Пречистоме ући под нечист кров. Знајте, да је то жртва што Он чини. Но Он ту жртву чини из љубави према нама. Он нас не моли, да уђе и нешто узме, него да да. Он моли да Му само дозволимо услугу и жртву – и жртву! – за нас. Чујмо, браћо моја, глас Молитеља пре него што будемо чули глас Судије.

Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

свети владика Николај Жички

Извор: Светосавље

Древни закони су гласили: „Слуга мог сина није мој слуга“; чак ни цар није могао да издаје налоге туђем слуги (пример за ово је случај с Августом и Ведијем Полионом). А ми називајући себе слугама Божјим најчешће лажемо: ми смо слуге другог господара. Његово име је свет, а нашем срамном ропству – човекоугађање. Не говорим о спољашњем ропству, о систему насиља, што је практично неизбежно сједињено са сваким државним системом, не говорим о спољашњим правима или бесправљу, не говорим о уставима, објављеним у новинама и о сложеном систему „кочница“ захваљујући којима они у стварности постоје само на папиру.

Спољашње насиље још увек не чини човека слугом; спољашња неправичност и зло, постајући глобалне чињенице историје не одузимају човеку слободну вољу. Говорим о унутрашњем ропству, о оној психолошкој преси, која стално гуши човека, чини га превртљивцем, слугом људи који су му блиски, одузима му вољу, претвара га у камелеона који стално мења своју боју. Ова мрежа у којој се човек налази попут рибе у мрежи јесу неписани закони света, гордог, лажљивог, развратног, увек паганског света, његова правила, обичаји, мишљења, оцене и представе, његове компликоване церемоније.

Све ово делује као хипноза у току које човек заборавља ко је он. Свет гледа на човека мноштвом змијских очију које доводе његову безвољну душу у стање укочености. Кажу да животиње под тежином змијиног погледа саме иду или пузе у сусрет овом гмизавцу. Кажу да на неке људе исто тако делује призор огромног водопада; он их привлачи као магнет: сломљена воља тражи да се потчини јачој вољи.

Човек којег је свет сломио, најчешће му се без супротстављања покорава. Веома многи, готово већи део хришћана називајући себе „слугама Божјим“, а у ствари бирају „слободу“ од Бога и од своје савести и постају слуге другог божанства – грумена светских страсти. Ове страсти узимају обличје добродетељи остајући притом увек „блистави пороци“ лажног сјаја. Свет човеку нуди оно што има, што је накупио за време свог постојања – отров гордости и сладострашћа, мржње и сластољубља. Међутим, кад се отров продаје у кристалним чашама он не губи своју смртоносност. Свет личи на глумца који је обукао царску одећу и круну с лажним камењем. Свет има своју шифру, свој тајни језик: он гордост назива људским достојанством, распуштеност – слободом, суровост – правичношћу, похот и разврат – природом морала, лаж мудрошћу, лицемерје хуманошћу и поштовањем човека, кукавичлук кротошћу, безвољност смирењем, похлепу опрезом, распикућство ширином душе, грубост искреношћу итд. Свет не примећује истинске добродетељи, оне су од њега скривене; он види само оно што се може разликовати у светлости реклама и позоришних кулиса, он признаје само параду лажних врлина, сматра светима процесију коледара.

Човек се мало по мало навикава на оно што му свет намеће. (Кажу да се чак и кад се запосли у мртвачници човек адаптира и после неколико дана престаје да осећа задах лешева који се распадају). Човек се постепено навикава да гледа кроз призму светских оцена и представа. На почетку још осећа да је лаж лаж, али се затим умара од супротстављања и прима је на веру. Постоји бајка о томе како је сељак водио на продају бика, а људи који су му долазили у сусрет називали су бика јарцем. Сељак се прво љутио, затим је почео да сумња, а на крају је поверовао да његов бик није бик, већ заиста јарац. Тако нам свет намеће своје оцене, лепи на све своје налепнице.

Они који желе да буду слободни од света личе на пливаче који пливају уз реку. У време римских царева на арени Колосеума организовала се борба двојице гладијатора, од којих је један био окован у штит, наоружан мачем и копљем, а други је држао нож и мрежу. Ако наоружаном војнику не би пошло за руком да прати покрете противника мрежа бачена на њега спутавала би га са свих страна и чинила беспомоћним попут детета завијеног у пелене. Тада више нису помагали тешки оклопи; противник би га лако бацао на земљу, стао ногом на његове груди и забадао му нож у грло. И ма како моћан интелект да је поседовао човек, ако је доспео у заробљеништво света, исход њихове борбе је већ унапред решен, јер Платону није помогла његова памет кад га је сиракуски тиранин продао у ропство.

Робови су живели заједно са стоком у шупама и коњушницама свог господара, а ми живимо у огромном затвору који се назива човекоугађање. Где је почетак овог заробљеништва? Какви су то окови којима су се изненада нашле оковане наше ноге?

Овде је прво страх пред људима, нека бојажљивост која се рађа од сталног, понекад тајног стремљења ка чулним насладама: душа, изнемогла од жудње за насладама увек је безвољна и испуњена кукавичлуком. У наслади делује исти механизам: гаси се ум, човек се погружава у тамна недра своје подсвести и тамо осећа извесну сласт која личи на свраб коже коју је напао екцем. Овај момент „сливања“ људског духа с чулном насладом увек је исти, без обзира да ли једемо укусну храну или гледамо дело Леонарда да Винчија. У наслади се по правилу паралише воља. Воља и наслада су антиподи, зато култ насладе доводи до робовања свету.

Понекад је узрок кукавичлука други: он је вештачки васпитан у човеку, навикавајући га да се плаши свих људи уопште, почевши од сопствених родитеља. Овакво опхођење с дететом углавном може да се заврши на три начина. Први је – страх постаје стално стање, свет и људи изазивају у човеку осећај бојазни, он је спреман да бежи од сукоба с људима као дезертер с бојног поља. Други је – дете постаје озлојеђено и касније, кад порасте, свети се, како родитељима који су заиста криви пред њим, тако и својој деци која ништа нису крива. Треће – навикава се да лаже и претвара се с људима како би се обезбедио.

Близак кукавичлуку је други порок – лажно саосећање. Човек осећа оштру реакцију на стање или расположење другог човека; у суштини говорећи, њему није жао овог другог човека, већ му је жао сопственог поквареног расположења и зато је спреман да лаже и иде на уступке и испуњава нечије каприце како би изашао из овог тешког духовног стања. Од наведене болести пати знатан део хуманиста. Понекад оваква „обрнута веза“ настаје само у односу на узак круг рођака, пријатеља и познаника: човек постаје њихов слуга. Сентименталност га лишава слободе и често се претвара у суровост у односу на друге људе. Сентиментални су били многи џелати у нацистичким логорима смрти, који су нежно волели своју децу и слали сужње на погубљење уз звуке музике (наши, домаћи џелати, нису били сентиментални).

За свет нас везује лажна представа о пријатељству као савезу који захтева солидарност у свему. Ми на пријатељство гледамо као на међусобну помоћ и извесну „гаранцију“. Молбу својих пријатеља обично оцењујемо с тачке гледишта њене тешкоће и наших могућности, али се ретко замишљамо над тим да ли је ова молба морална, да ли ће наша помоћ причинити зло и штету другим, нама непознатим људима; они за нас као да не постоје. На пример, човека моле да помогне некоме да се упише у школску установу за коју је пријављен велики број људи. Човек пристаје, налази могућност да учини протекцију ради пријатељства (а да не говорим о другим, прагматичнијим мотивима), његова молба се задовољава и на крају губи место непознати, али можда достојнији човек. Чини се преступ: од човека је украдена, одузета могућност да учи и ово се сматра „пријатељском услугом“, а не подлошћу и разбојништвом; ово личи на то као што преступник не осећа грижу савести само зато што у мраку није добро видео лице своје жртве.

Кад се ствар тиче рођака и ближњих често за судије престају да постоје закони, а за проповеднике – Јеванђеље. Зато пријатељска, породична солидарност, прерастајући у међусобни, затворени круг, постаје један од најтежих облика робовања свету, нешто попут тамничких радова на галији (притом се веслач закован у окове диви томе како брзо и складно плови галија). Пристрасност према пријатељима и ближњима или пак међусобна рачуница чини човека неправичним према другима. Међу древним хришћанима које су пагани приморавали да се одрекну Христа било је и таквих који издржавши физичка мучења нису касније могли да издрже пред молбом рођака и одрекли су Га се.

Пристрасност према рођацима и пријатељима ствара за човека два света: један који се налази у осветљеном пољу – јесу његови ближњи; други – сви остали људи. Овај други свет као да је погружен у таму: за човека он не постоји или га дотиче веома мало. Човек чија је воља ослабила због везаности за ближње је већ потенцијални злочинац, он беспоговорно ради оно што му нареди свет – његов сурови господар.

Слугом људи чини нас и лажни осећај захвалности. Човек сматра да добивши помоћ од другог мора да „одради“ то као најамник који је унапред добио плату. Тако добро које му је неко учинио као тешко бреме пада на његова плећа. Овде се не ради о осећању захвалности. Свети оци су рекли: „Добро које ти је учињено напиши на камену како сећање на њега време не би спрало.“ Овде је присутно нешто друго: човек се не захваљује Богу Који му је помогао изабравши човека за Своје оруђе, за инструмент Свог Промисла, већ заборављајући на Бога, види само спроводника Његове милости. А осећање своје захвалности испољава у виду жеље да „плати“ често повлађујући притом страстима и греховима свог доброчинитеља, односно фактички му за добро плаћа злом.

Захвалност је осећање које пре свега у човеку који је пружио помоћ или доброчинство треба да претпостави несебичност: за шта му се друго захваљивати? Ово осећање може да подстакне човека на узвратно дејство, ако за то постоји нужност, али не може да га натера да игра само зато што је наручена музика. Кад се губи нада у Бога, настаје потреба да се човек узда у човека. Егоизам захтева гаранцију и осигурање; инстинкт је гмизаво осећање, он тражи материјални ослонац, на нешто или на некога.

Архимандрит Рафаил Карелин

извор

Преподобни Харитон беше из Ликаонске епархије и живљаше у граду Иконији. Благочестив хришћанин и изврстан у врлинама, он се у време злочестивог цара Аврелијана показа као исповедник имена Христова. Јер, када се безбожно наређење царево разасла на све стране: да хришћане приморавају на приношење жртава идолима, а непокорне да убијају, тада игемон у Иконији, извршујући ово наређење, узе под стражу Харитона, као најугледнијег хришћанина који сијаше побожношћу и врлинама. И везан, Харитон би изведен на суд незнабожаца, где га игемон упита: Зашто се ти не клањаш знаменитим боговима, пред којима сам цар и сви народи приклањају своје главе? Харитон одговори: Сви су богови незнабожаца демони, који некада у гордости својој хоћаху да се изравнају са вишњим Богом, па су стога свргнути с неба до ада преисподњег; сада пак они жуде да их безумни и заведени људи поштују као богове. Али ће и они и сви који им се клањају ускоро погинути и као дим брзо ишчезнути. Због тога им се ја не клањам, него имам истинитог Бога коме служим и клањам се, јер је Он Саздатељ свега, Спас света, који живи вавек.

На то игемон рече: Због овог првог одговора свог грубог ти си већ заслужио смрт, јер си се дрзнуо хулити бесмртне богове и називати безумнима и заведенима нас који им се клањамо. Само за ово требало би одсећи мачем злоречиву главу твоју. Али пошто су богови наши дуготрпељиви и не журе са осветом онима који их бешчесте, то ћу и ја бити снисходљив према теби и нећу те одмах. погубити, еда би ти дошао себи и опаметио се, и заједно с нама принео жртву онима које сада хулиш, и на тај начин измолио од њих опроштај за дрски грех свој; а они као незлобиви готови су да те приме опростивши ти твоје ругање њима. – Харитон одговори: Ако су ваши идоли богови, онда ти чиниш зло, игемоне, опраштајући ми увреду којом их ја бешчестим; јер сваки је дужан бранити част свога бога и ревновати за њега. Ако пак они нису богови, онда ти узалуд наређујеш клањати им се. Насигурно знај да ме никаква мука неће отргнути од Бога живога и прикланити ме на поштовање поганих идола, јер ја сам ученик блажене првомученице Текле, која светлошћу мучеништва засија као светило у овом нашем граду Иконији, упућена на овај подвиг великим учитељем Светим апостолом Павлом, са којим сада и ја говорим: Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга или гоњење? Или глад или мач? Или друга каква мука? (Рм. 8, 35).

Игемон рече на то: Када богови наши не би били богови, као што ти велиш, онда нам не би дали благополучан живот, богатство, славу и здравље. – Харитон одговори: Вараш се, игемоне, држећи да си све то добио од лажних богова твојих, који су и сами убоги и ништа немају сем своје погибије; јер демони ни над свињама немају власти без допуштања Божјег. А идоли како могу дати коме нешто што сами немају? Јер они неће пружити руке своје ни поћи ногама, ни проговорити језиком, ни погледати очима, ни чути ушима, јер немају душу. Ако хоћеш да сазнаш истину, провери на делу, и видећеш њихову ништавост: принеси запаљену свећу к устима идола и опали га, еда ли ће осетити бол? Узми секиру и пресеци му ноге, еда ли ће повикати? Донеси чекић и поломи му ребра, еда ли ће зајечати? Ваистину ништа чути нећеш, јер он нема ни живота, ни даха.

Чувши то, игемон се разгњеви, и као пијан повика од беса, не дајући светитељу да више говори. И одмах нареди да светитеља скину нага, простру крстолико на земљи и немилице бију жилама. Светитељ трпљаше то јуначки, волећи умрети за Христа Господа него одступивши од свога Саздатеља живети у безакоњу. Када бијаху светитеља, мучитељ га питаше: Хоћеш ли, Харитоне, принети жртву бесмртним боговима, или желиш да добијеш још страшније ране? – Мученик одговараше: Када би ми било могуће хиљаду пута умрети за Спаситеља мог, ја бих то више волео него живети и клањати се демонима. – И светитељ би толико бијен по целоме телу, да му се изнутрица виђаше: јер месо отпадаше од костију, крв као река течаше, и сво тело постаде једна једноставна рана. И када најзад видеше да је једва жив, престадоше га бити, па мислећи да ће врло брзо умрети, узеше га на рамена и однесоше у тамиицу: јер мученик не беше у стању не само ногом крочити, него не имађаше снаге ни речцу једну изгаворити, и једва дисаше; тако страховито беше он изранављен. Положивши га у тамници, мучитељи отидоше.

Међутим Бог, видећи трпљење свога страдалца, поткрепи га помоћу Својом и брзо исцели од рана, и онога кога су безбожници очекивали видети мртва, Бог учини жива и здрава, те је могао рећи заједно с Давидом: Нећу умрети, него ћу жив бити, и казивати дела Господња (Пс. 117, 17). Тада он по други пут би изведен на суд, и показа већу неустрашивост него први пут, чиме мучитеља изазва на већи бес, Мучитељ игемон нареди да свећама пале тело мучениково; и мученик би толико паљен да му се цело тело испече као печење. Но мученик се радоваше трпећи такве муке за Христа Господа свог. И поново би бачен у исту тамницу.

У то време ћесар Аврелијан, кажњен гњевом Божјим због проливања хришћанске крви, умре. Јер налазећи се на путу између Византије и Ираклије, он би прво застрашен с неба страховитом грмљавином која предсказа његову скору смрт; а затим у току тог истог путовања он би на језив начин убијен од својих домаћих, те тако бедно заврши свој земаљски живот. После пак смрти његове преста гоњење на хришћане, и сужњи Христови бише ослобођени и заточеништва и окова и тамница: јер цар Тацит који ступи на престо после смрти Аврелијанове, поучен погибијом овога, посла наредбу у све крајеве царства да сви хришћани буду пуштени на слободу. Он се бојао да пострада као Аврелијан, ако буде тежак хришћанима. И настаде тада велика радост за правоверне: сужњи се пуштаху; прогнаници се враћаху из заточења; епископи, свештеници и мирјани, који су се скривали из страха од мучитеља, излажаху из пустиња и пећина; и поздрављајући један другог ликоваху због мира Цркве. Тада и преподобни Харитон исповедник би пуштен из тамиице. Но он се не радоваше што не пострада сасвим, јер је више волео да свој мученички венац заврши страдањем, него да остане жив; и милије му беше умрети за Христа, него бити пуштен на слободу. Но промисао Божји продужи му живот на корист многима, да би он предстао Богу у небеским обитељима не сам, него са сабором добровољних мученика, као пастир са овцама и отац са децом.

Од тога времена Свети Харитон, ранама украшени војник Христов, одрече се света и свега у свету; и узевши крст свој пође путем тешким, и постаде живи мртвац: мртав свету али жив Богу. Јер носећи на себи ране Господа Исуса, сав се у Њега претвори и сараспе се Њему. А да би Његова Божанска страдања свагда имао пред очима он крену у Јерусалим, где Господ наш положи на крсту душу Своју. И кад иђаше путем и већ беше близу Јерусалима западе међу разбојнике, који, немајући од њега ништа узети, узеше њега самог и одведоше у своју пећину са намером да га предаду љутој смрти. Ипак га не убише, пошто пожурише на пут, да тамо друге путнике опљачкају; а Светог Харитона оставише везана да лежи у пећини. Он пак, као и раније када се налазио у оковима и мукама, благодараше Бога, готов да прими сваку смрт која га по попуштењу Божјем снађе. У то време он се ругаше демону, говорећи: Знам, ђаволе, да си ти, бојећи се да се сам сукобиш са мном, натуткао разбојнике против мене; и желећи да ометеш моју намеру, ти си ми поставио замку на овоме путу. Но знај, проклети, нећеш ти нада мном, него ћу ја помоћу Бога мог узликовати над тобом; јер ако ме и убију разбојници, ја се надам у милост Божју да ћу наследити свети покој Божји, а ти ћеш наследити пакао. Ја ћу васкрснути у живот вечни, а ти си умро вечном смрћу и неће бити краја твоме мучењу. Поред тога, моћан је Господ мој да ме и овде још сачува жива од разбојничких руку и да ме избави од смрти, као што је избавио Исака од заклања, Младиће из пећи, Данила од лавова, Свету Теклу од огња и зверова.

Избавивши се од смрти, Свети Харитон се помоћу Божјом разреши од уза и нађе у тој пећини веома много злата, које разбојници у току многих година беху сабрали својим пљачкама. Ово злато Свети Харитон употреби на добро: раздаде га убогима, црквама и манастирима, и са остатком подиже на том месту манастир, звани Фаре, разбојничку пећину претвори у цркву, и сабра братију. Слава о њему пронесе се по целој покрајини оној, и многи долажаху к њему због врлинског живљења његовог, постригаваху се од њега, и тиховаху молитвено и побожно у тој обитељи, добијајући духовну корист од свог учитеља и наставника преподобног Харитона, на чије живљење они гледаху као на лучезарни светилник, и изграђиваху себе. Јер он беше савршен у врлинама и монашким подвизима, љубећи пост и уздржање као слатку храну, имајући труд као одмор, и чувајући сиромаштину као богатство. При томе беше милостив, гостопримљив, братољубив, кротак, ћутљив и свима веома приступачан. У устима он имађаше реч сољу мудрости зачињену, којом свагда учаше братију путу спасења. У манастиру овом он заведе устав: јести једанпут дневно, и то увече, и не нека нарочито зготовљена јела и пића, већ хлеб и воду, и притом под меру, да не би братија, оптеретивши стомаке обилном храном и пићем, постали нехатни и троми на поноћно устајање и молитву; после молитве бавити се рукодељем, строго пазећи да ниједан тренутак не прође у беспосличењу, да не би ђаво, нашавши монаха незаузетим, лако га уловио мрежом греха, јер су лењост и беспосли чење почетак свих грехопада. Још светитељ нареди братији да бораве у својим келијама и молитвено тихују, не прелазећи с места на место и не сабирајући се на празне разговоре, јер многа спотицања бивају од празних разговора, као што сведочи Свето писмо: Зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор. 15, 33). Преподобни учаше такође: чувати чистоту савести као зеницу ока; љубити сиромаштину више од злата и сребра и имати послушност као сарадника спасења; смиреност, љубав, трпљење, незлобивост и све друге монашке врлине стицати као скупоцено благо и богатити се њима.

Тако научивши братију и уредивши обитељ како ваља, преподобни нареди да се саберу сви, и изабравши између братије најпознатијег по врлинама, он им њега место себе постави за пастира. Сам пак, љубећи усамљеничко молитвено тиховање и клонећи се од људи, одлучи да отпутује у најдубљу пустињу. Он имађаше благодат исцељивати недуге и изгонити ђаволе; због тога се са свих страна стицаху к њему људи доносећи своје болеснике. Долажаху такође и важне велможе ради добијања благослова од њега, те не могаше имати потпуно усамљеничко молитвено тиховање монашко. Пошто му додија ово узнемиравање, он намисли да се удаљи, избегавајући славу од људи. Но братија га много молише да их не оставља; и када не успеше у томе, они плакаху за њим као сирочићи за оцем. Међутим, Богу угодна молитва доброга оца не остављаше чеда своја, јер молитвама његовим сви напредоваху у заповестима Господњим, и као љиљани, посађени у пустињи, цветаху светошћу. И тако, опростивши се с братијом и благословивши их и уручивши их Богу, преподобни оде у удаљене пустиње и непроходне дубодолине.

Путујући цео дан, преподобни обрете другу пећину, у Јерихонском крају, настани се у њој, и живљаше Богу славећи га дан и ноћ као анђео. Храна му беше зеље што је расло око тог места; а највише се рањаше он речју Божјом, непрестаним молитвама, и топлим сузама које су се лиле из срдачне љубави к Богу, псаламски говорећи: Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 4). Пошто он проведе тамо неко време, Бог га откри људима као неко благо, сакривено у пољу. Пошто многи туговаху због његовог одласка и жаљаху што се лишише доброга оца, то се неки од братије договорише и пођоше да траже по пустињи свога пастира. И прошавши многе горе и долине, они га пронађоше, пошто је сам Бог хтео да искусни наставник и добри руководилац упућује и води у Царство не само себе него и многе друге. Од тога часа место његовог усамљеништва постаде познато, и к њему стадоше долазити и црноризци и мирјани, желећи да живе с њим, и да гледају ангелоподобно лице његово, и да се хране досита корисним поукама његовим. И за кратко време сабра се не мало стадо словесних оваца, и устројен би други манастир, са истим поретком и уставом као и први. И тако растијаше и шираше се слава Божја више у местима пустим и непроходним него у градовима многољудним, у којима се налазе безакоње и препирање. Али отац не остаде дуго са својом децом заједно; јер, уредивши сав поредак манастирски како ваља, он поново оде у најудаљенију пустињу, удаљену од Текуитског краја преко четрдесет стадија, и тамо, угледајући се на пророка Илију и Претечу, удаљаваше се и бежећи настањиваше се у пустињи, чекајући Бога који га спасава (Пс. 54, 4). И прехоћаше с места на место, по дубодолинама, гудурама, брдима, раселинама и провалијама земаљским, свега себе предавши Богу. А ко ће исказати његов труд у пустињи? Само Бог једини, који зна тајне, знао је подвиге његове, видео трудове његове, и за њих му припремао небеска уздарја.

Пошто се преподобни дуго време скитао по пустињи, Богу би по вољи да овај светилник врлина поново изађе из пустињског скривалишта и да примером живота свог светли свима који желе ходити уским путем што води у живот вечни. Тако њега опет пронађоше неки од подвижника који прохођаху пустињу, и павши му пред ноге молише га да им допусти да остану са њим и да подражавају благочестиве подвиге његове. Када и други дознадоше за то, стадоше се сабирати к преподобном многи, бежећи од сујетног света. А он, сабравши већ треће стадо оваца Христових, и научивши их монаштву, устроји трећу обитељ, која се после на сирском језику стаде називати Сукијска, а на грчком Стара Лавра. Затим он узиће на врх тамошње горе и настани се на вису У једној малој пећини, до које се једва могло попети једино по врло високој лествици. Тамо он наставаше као на стубу, удаљујући се од земље и приближујући се к небеским насељима. Одатле као добри пастир, стојећи на стражи, он се мољаше за своје манастире и рађаше на спасењу сабране у њима братије; налазећи се као на крми лађе он управљаше пловљењем толиких душа, јер из свих њиме сазданих манастира долажаху к њему они којима је било потребно руководство. И поживе он на том месту до дубоке старости у посту и у молитвама и у таквим подвизима, које је немогуће исказати; јер из дана у дан додајући труд на труд, он изгледаше у телу бестелесан. Место пак то беше безводно, али свети отац није хтео да се ко од братије труди за њега доносећи му воду издалека, а и сам није могао доносити због страшне врлети и због слабости свог престарелог и многонамученог тела. Стога он сатвори усрдну молитву Богу, да изведе воду из камена, као некада за Израиљце у пустињи; и би тако: јер Господ испуњује жеље оних који Га се боје и чује молитву њихову, те изненада из сувог н неразломивог камена силом Божјом потече извор воде. Тако је молитва врлинског оца била веома моћна пред Богом.

Пошто свесавршено проживе у врлинама, и као зрео грозд достигавши потпуну зрелост, преподобни се приближи блаженој кончини својој. Обавештен од Бога о кончини својој, он сазва из трију својих манастира игумане и братију, који се његовим молитвама и посредовањем пред Богом умножише у тој пустињи као звезде небеске, и обавести их о свом блиском одласку, рекавши им: Ја одлазим од вас, како ми наређује Господ, јер наступи време које давно с нестрпљењем очекујем, да се разрешим од тела, и отидем и јавим се пред лице Бога мог. А ви, чеда моја, брините се о спасењу свом, да би се сваки од вас, избегнувши замке вражије, удостојио по кончини својој узићи ка Господу и добити милост од Њега.

Чувши ово, сви се заплакаше, и говораху: Остављаш ти нас, оче и учитељу наш! Остављаш нас, пастиру и наставниче, гасиш се, светилниче наш, и вођо на путу нашем! – А он их тешаше говорећи: Господ наш Исус Христос обећа бити с нама неразлучно до свршетка века, и Он вас неће оставити; а ја ако обретем слободу пред Њим, молићу Њега благог, да не разлучује вас једног од другог, као овце од јараца, на Страшном суду Свом, него да вас све благословенима Својим постави с десне стране Себе и сабере нас у кругу Царства Свога. Упиташе га братија: Шта наређујеш, оче, односно тела твог? Где ћемо га сахранити? – Он рече: Предајте прах праху где хоћете, јер “Господња је земља и што је у њој” (Пс. 23, 1). – Но они говораху: Не, оче; ти си устројио три обитељи и сабрао три стада, и свако од њих хтело би да има твоје мошти код себе; зато, да не би било распре међу нама, завештај сада где да положимо твоје мошти. – Испуњујући им жељу, он изволи да буде сахрањен у првом манастиру свом, где он би ухваћен од разбојника, и благодаћу Божјом избављен од њих на чудесан начин. Онда монаси свих трију манастира узеше га и преведоше у тај први манастир. Ту он изговори братији многе поуке о савршеном монашком животу, и давши им мир леже на одар и предаде своју свету душу у руке Господу, не искусивши никакву телесну болест.

Тако сконча преподобни отац наш Харитон, Христов мученик и исповедник и добри подвижник. Заридаше за њим сви пустињски оци и сва се пустиња испуни плачем за тако великим оцем и учитељем, који као сунце озараваше свет. Пошто га много оплакаше, монаси чесно сахранише његове свете мошти, славећи Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.

https://mitropolija.com/2025/10/10/prepodobni-hariton-ispovednik-4/

Православна црква 10. октобра по новом, 27. септембра по старом календару молитвено прославља Светог мученика Калистрата.

Тропар, глас 4.
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Кондак, глас 4.
Свако ваше страдање Црква данас прославља, свети, хвалећи га тајанствено, јер сте за њу пострадали, божански мученици, прослављени и свемудри.

Кондак други, глас 4.
Многе ране претрпевши и венце од Бога јасно примивши, молите Господа Христа, блажени, за нас који вашу свепразничну успомену савршавамо, велики Калистрате са пострадалима с тобом, и да умири стадо и народ јер је Он вернима утврђење.

Видећи да се изабрано стадо Христово из дана у дан увећава, завидљиви непријатељ ђаво устаде против њега са великим бесом хотећи да све словесне овце Христове распуди и поуби. Као оруђа за ово он употреби незнабожне цареве римске, Диоклецијана и Максимијана, по свирепости сличне бешчовечним зверовима. Он их као крвожедне вукове натутка на стадо Христово, и преко њих га растрзаше љуто и немилосрдно: јер он им стави у срце толики бес против хришћана, да они све остале бриге о царству занемарише и све своје силе употребише једино на то, да потпуно потамане све хришћане. А ову своју злу намеру и дело они сматраху за веће и драгоценије него сва друга велика дела царска и славне победе и тријумфе над непријатељима својим.

У том циљу они разаслаше у све крајеве земље игемоне и мучитеље, који по злоћи беху равни њима и гори од њих, да свуда приморавају хришћане на приношење идолских жртава, а да непослушне муче, убијају и на разне начине погубљују. Када се ово наређење стаде извршивати, многи се верни и срцем Христу предани украсише венцем мучеништва, и са земље пређоше на небо славећи победу над непријатељима. Међу многима таквим показа се и сјајни војник Христов Калистрат, који не сам него са многобројном дружином прође дивни пут мучеништва и победивши врага предстаде победитељу света Христу, носећи на себи ране добијене за Њега и примајући одликовање за свој подвиг.

Постојбина овог страдалца Христовог беше Картагена; одатле он би узет у војску и причислен пуку војводе Персентина. У том пуку једино блажени Калистрат сијаше побожношћу као звезда у тамној ноћи, јер сви његови другови по оружју беху помрачени тамом идолопоклонства. Једино он беше просвећен светлошћу вере, којој се научи од свога оца хришћанина; отац пак његов би научен вери од свога деде Неокора, који у време добровољног страдања Господа нашег Исуса Христа беше у Јерусалиму за време Понтија Пилата као војник. И он, видевши сва чудеса која се догодише при смрти и васкрсењу Господа Христа, поверова у Њега, крсти се од апостола, и врати се кући својој, носећи скупоцени бисер - веру у Христа, којим обогати сина свог, оца Калистратова, и све укућане своје, казујући им о Христу Исусу све што сам очима својим виде и што чу од светих апостола. Тим духовним и неукрадивим богатством вере, које наследи од деде и оца, свети Калистрат обогаћаваше кога год је могао, учећи познању истине и обраћајући к Богу душе људске. Због тога другови његови у војсци гледаху на њега с подозрењем, и пажљиво мотраху на њега да би тачно сазнали да ли је он заиста хришћанин или не.

Када се он са војводом својим нахођаше у Риму, његова хришћанска вера би препозната на следећи начин. Блажени Калистрат имађаше обичај да сваке ноћи устаје на молитву и дуго се моли тајно. Једном када он устаде и мољаше се, осетише то неки војници који су спавали близу њега; и чувши да. он често призива име Исуса Христа, уверише се потпуно да је он заиста хришћанин; и згодном приликом обавестише о томе војводу Персентина. Војвода одмах позва Калистрата и упита га: Калистрате, је ли истина то што говоре о теби твоји другови? - Он одговори: Не знам шта би они могли говорити о мени, јер сам свестан да нисам учинио никакво зло. - Персентин онда нареди војницима да му кажу у лице шта имају. Војници на то рекоше војводи: Господине, само ти нареди њему да боговима принесе жртву, па ћеш одмах дознати каквог је он мишљења и какве вере.

Војвода нареди Калистрату да боговима принесе жртву и да им се поклони. Свети Калистрат одговори: Нисам научио да приносим жртву многим боговима, већ само једном Богу истином и живом, који је све из небића извео у биће и човека саздао од земље; а богове које ви поштујете и које руке људске начинише, ја називам не боговима него демонима, као што ме томе научи Свето Писмо које вели: Сви богови незнабожаца су демони (Пс. 95, 5); и: Идоли су њихови сребро и злато, дело руку људских (Пс. 113, 12). Из истог Светог Писма научио сам се знати Бога који живи на небесима, приносити Му жртву хвале и узносити молитве Вишњему. Због тога ли ме, дакле, окривљују ови људи што поштујем јединог истинитог Бога, а не многе лажне богове? Требало би да ме они оптуже само онда када би сазнали да сам неисправан на својим војничким дужностима, да сам плашљив и бежим испред непријатеља; ето то су ствари за које би они могли да ме оптужују пред тобом, војводо, и такве би доставе доликовало теби да слушаш. А ти, знајући да ништа такво учинио нисам, зашто слушаш достављаче, и изводиш ме на суд само зато што се догмати моје вере не слажу с догматима ваше вере?

На ове речи војвода одговори с гњевом: Сада није време за ораторско многоречије, него је време тешких мука и љутих казни, које ћеш ускоро искусити, ако се не покориш мени и не принесеш жртве боговима, којима се и сам цар клања. Еда ли не знаш како сам ја немилосрдан, јер могу пре мучења уплашити свакога самим погледом и гласом? - Свети Калистрат одговори: Љутина твоја и шкргут зуба твојих, ако и задају страх, то је страх времени; али постоји вечни страх и шкргут зуба, упасти у њега ја се ужасно бојим, и сама помисао на њега ужасава ме.

Војвода, не могући зауздати своју љутину, нареди да светитеља баце на земљу и бију. Дуго мучен, светитељ за све то време не показа ни најмање нетрпљења, него говораше к Богу: Заклех се да ћу чувати наредбе правде твоје, и извршићу. Потиштен сам веома, Господе, оживи ме по речи својој, и не допусти да ми се наруга овај незнабожни човек; укрепи ме, Господе, да поднесам ове муке, дајући снаге мом потрвеном и немоћном телу и подстичући у мени дух храбрости.

Видећи где се крв потоком лије из мученикових рана, војвода нареди да престану са мучењем, и рече мученику: Ово је тек почетак кажњавања за твоје непослушање, Калистрате; стога ти добронамерно саветујем: изврши моје наређење, да би се спасао већих мука које те очекују. Ако се не покориш царевој наредби, кунем се боговима, руке мучитеља искидаће тело твоје на комаде, и крв твоју пси ће полизати, и месо твоје лавови појести; тако ћеш погинути страшном смрћу. - Но храбри Калистрат одговори: Надам се на Бога крепког, Бога живог, да ће ме избавити од уста лавових, и отети од паса душу моју, јединицу моју, која једина међу свима овим војницима зна истинога Бога, у кога се уздам да ће не само једну душу моју, него и многе друге душе одавде узети к Себи, удостојивши их да познаду пресвето име Његово.

Још више разгневљен овим речима, војвода нареди да земљу покрију оштрим комадем разбијених ћерпича и да по њима дуго вуку нагог Калистрата, додајући на тај начин бол на бол изранављеном телу мучениковом. А када светитељ претрпе и те муке, мучитељ нареди да му кроз левак лију воду у уста кар у неки кожани мех. У време свог мучења мучитељ рече мученику: Калистрате, ако не принесеш боговима жртву, ја ћу те одмах бацити у море, јер се бојим да и друге војнике не заведеш ако те убрзо не погубим. - Мученик одговори: 0, превелики безакониче, ти се бринеш да сачуваш стадо које се налази под влашћу твога оца ђавола, а ја се надам у Бога да ћу то стадо придобити Христу моме, утврдити га у истинитој вери, и усред овога града саградити цркву Господу Богу моме. - Побеснивши од љутине, војвода рече: Безбожниче и бедниче, смрт ти већ виси над главом, а ти мислиш да цркву градиш и да многе приводиш Богу твоме!

Рекавши то војвода нареди да се донесе кожни мех, метну у њега светог мученика, па га вргну у дубину морску, а сам стајаше на обали, желећи да види светитељеву погибију. А л и мех, у коме се, као Јона у китовом трбуху, налажаше свети Калистрат молећи се, би по вољи Божјој нанесен на оштро камење морско и провали се, а светог Калистрата примише на своја леђа два делфина, и носећи га по води кротко га изнесоше на обалу. И светитељ весело певаше: Тонем у дубине морске, али ме не потопи бура водена, нити се уморих молитвом вапијући к Теби, Господе; и Ти брзо услиши молитву моју и чудесно ме избави од нераздрешивих уза и дубине морске када за то већ не беше никакве наде: скиде с мене врећу, и опаса ме весељем.

Кад светитељ певаше ово радосним гласом, мноштво војника дивљаше се, и неки од њих припадоше к ногама његовим молећи га да их избави од обмане демонске и приведе Христу Богу свом. Таквих бејаше четрдесет девет, од којих се један зваше Гимнасије. Сви они говораху: Ми познасмо да је Бог твој велик и истинит, јер те чудесно избави из дубине морске. - А блажени мученик рече: Господ мој Исус Христос не одгони оне који долазе к Њему, јер каже: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). - Рекавши то, он пружи к небу руке своје и подиже очи, и мољаше се: Господе, који на небесима живиш и на смирене погледаш, погледај на ово мало стадо Твоје, заштити га од свакога зла, и сачува} га неповређена од звера видљивог - мучитеља Персентина, и од звера невидљивог - ђавола, јер си Ти једини слављен вавек.

Видећи шта се збива, војвода се удиви и рече: Тако ми пресјајног сунца, овај човек располаже великом враџбинском силом, јер изађе из мора неповређен, а као што обећа - заведе моје војнике враџбинама својим. - Затим рече светитељу: Ја ћу убрзо уништити твоје враџбине, Калистрате, и ти ћеш сазнати ко је Персентин, служитељ великих богова, и ко је Распети, кога ти почитујеш и у кога се узалуд уздаш.

После тога Персентин седе на судијско место и нареди да све војнике који су поверовали у Христа немилосрдно бију ломећи им кости. А они бијени, као једним устима говораху: Господе Исусе Христе, буди помоћник слугама Твојим и дај нам трпљење до краја, јер Тебе ради ми добровољно пођосмо на овакво страдање. Сачувај нашег учитеља и пастира Калистрата, да би нас он потпуније научио знати Тебе јединога Бога, јер сада ми смо пред Тобом, Господе, као пропале овце.

Када се бес Персентинов мало стиша, он нареди да мученике престану бити и да их одведу у тамницу, док он не смисли шта да ради с њима, јер њега не мало ожалости то што се пук смањио за педесет војника. Бачени са светим Калистратом у тамницу, они се стадоше учити у њега темељном познавању Бога; јер свети Калистрат, отворивши уста своја, објашњаваше им све: почевши од стварања света и човекова пада у рају, па до Христова оваплоћења, добровољног страдања и васкрсења; говораше им и о суду, и о души, и о будућем животу, и о награди праведника, и о казни грешника у аду; и разјаснивши им све свете тајне вере, он их укрепи за мученички подвиг.

Сутрадан војвода, окружен мноштвом војника, седе на судијско место, нареди да из тамнице доведу Калистрата са дружином његовом и обрати им се овим речима: Кажи ми Калистрате, хоћеш ли ти и ови с тобом принети жртву боговима, да бисте се ослободили тешких мука, или ћете и надаље остати упорни? - Свети Калистрат одговори: Ја за себе изјављујем да нећу одступити од Господа мог ни по цену смрти; а ови нека сами одговре за себе; питај их и чућеш шта ће ти они рећи. - Војвода их онда упита: Ви обманути, шта кажете? - Они одговорише: Ми смо хришћани, исповедамо Једнога Бога, који је створио небо и земљу, и верујемо у Њега, и у Јединородног Сина Његовог, Господа нашег Исуса Христа, и у Светога Духа, као што нас научи добри учитељ наш Калистрат.

Када свети једногласно рекоше ово, војвода нареди да Х ЈХ љуто бију, једнога за другим. Затим нареди да им вежу и руке и ноге, па баце у оближње језеро. И пре но што то би урађено, свети Калистрат се мољаше Богу говорећи: Господе, који на висинама живиш и на смирене погледаш, окрени милостиве очи Своје на ово мало стадо Твоје и благоволи омити их у овим водама као у купељи препорођаја и усиновљења силаском Светог Духа Твог, да би они, омивши све прљавштине старога човека, постали заједничари наслеђа оних који су Ти од памтивека угодили.

Када пак мученици бише свезани и у воду бачени, одмах им се узе одвезаше, и они стајаху у води светла лица, радујући се своме крштењу. И виђен би у то време прекрасни венац где се спушта с неба, и чу се глас који говораше: Буди храбар, Калистрате, са стадом својим, и ходи благовати с њима у вечним насељима. - И одмах иза ових речи би силан земљотрес, од кога паде и разби се у прах један оближњи кип неког поганог незнабожачког бога. Видевши то, сто тридесет пет других војника, који и глас што дође с неба Калистрату чуше, повероваше у Господа нашег. Али им војвода ништа не рече, бојећи се немира и пометње у пуку, већ само нареди да се првих четрдесет девет војника заједно с Калистратом опет вргну у тамницу. Тамо свети Калистрат рече својој дружини: Ето, браћо, благодаћу Христовом ви се удостојисте светог крштења, због кога треба достојно благодарити Бога; стога устанимо и помолимо се Њему.

Када сви устадоше и подигоше руке и очи к небу, Калистрат вршаше молитву говорећи: Господе Боже, који хоћеш да се ови људи спасу и дођу у познање истине, Ти си из уста лавових отео ово Твоје стадо и призвао га у вечно спасење, удостој нас да скончамо у светој вери којом верујемо у Тебе Бога нашег, и дај нам да се беспрекорни и чисти јавимо светом лицу Твом и да се поклонимо Теби, благословеном вавек. - Са светим Калистратом мољаху се усрдно и сви свети мученици. А када наступи ноћ, у тамницу уђоше, по наређењу мучитеља, војници са исуканим мачевима и све их посекоше у комаде.

Тако се свети Калистрат са дружином својом јуначки бори, проливши крв своју за Господа свога. Свете пак мошти њихове сабраше и чесно погребоше оних сто тридесет војника који у Христа повероваше; они касније и цркву подигоше над светим моштима овим. Тако се испуни реч, изречена светим Калистратом Персентину: "усред овога града подигнућу цркву", мада се она подиже не за живота његова већ после мученичке смрти његове. И прослављаше се у њој име Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме и од нас нека је слава кроза све векове Амин.

Извор: спц.рс

 Митрополит Солуна Филотеј:  И то је, у суштини, Црква: Живот са Христом и са другима.

Постоје ријечи које, иако изговорене прије много вјекова, и данас звуче актуелније него икада. Једна од њих припада апостолу Павлу и налази се у Посланици Галатима 2, 16–20: „ А живим- не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). Ова кратка реченица сажима у себи читаву космотеорију (погледа на свијет): човјеков живот добија смисао не онда када се врти око самог себе, него када постане мјесто присуства Бога.

Већ у 4. вијеку, Свети Јован Златоусти (епископ, теолог и фиософ) објашњавао је ове ријечи на начин који не оставља недоумицу: „Шта значи ‘не живим више ја’? То значи да је Павлово сопствено хтење нестало; није више желио ништа своје, већ само оно што хоће Христос. И то је савршени знак истинског живота“ (PG 61, 624[1]). За Златоустог, ове ријечи значе прелазак из егоцентризма (саможивости, самољубља) у слободу љубави. То је слобода у којој се личност човјека не поништава, већ се напротив, испуњава, јер престаје да буде затворена у уско „ја“ и отвара се слободно вољи Божијој.

Вјековима касније, у 20. вијеку, ову Павлову визију допуњује преподобни Софроније Есекски (+1994): „Што више Христос живи у нама, то се више шири наше срце, обухватајући читаво човјечанство. Наше самољубиво "ја" се смањује, а расте живот Христов у нама.“ (Софроније Сахаров, „Видећемо Бога као што јесте“).

Тако преподобни Софроније показује да се израз „Христос живи у мени“ односи не само на лично спасење, него и на способност човјека да загрли читав свијет срцем Христовим. То је, дакле, једно егзистенцијално преображење, које уклања границе индивидуалности и чини човјека отвореним према другима.

Правећи сада корак ка данашњици, не можемо а да се не запитамо о духу времена у којем живимо. Живимо у свијету у којем се „ја“ свакодневно истиче и уздиже. Од друштвених мрежа па све до радног окружења, наше друштво подстиче самопромоцију, надметање и непрестану потрагу за личним успехом, док истински однос са другима све више бива гурнут у страну, чија је најчешћа последица тога осјећај и доживљај усамљености, тјескобе и дубоке унутрашње празнине.

Међутим, Павлова реченица „Христос живи у мени“ може постати одговор на многе безизлазе нашег времена. Тако, у породици она може да значи да стављамо другога испред себе; на послу – да радимо поштено и са духом служења; а у друштву – да градимо мостове и рушимо све зидове који нас раздвајају.

У свијету који обожава „ја“, апостол Павле нас подсјећа да је најсмјелији чин слободе управо да кажемо: „Живим, али не више ја.“ То је заиста револуционаран позив: човјек не проналази себе тако што затвара свијет напоље, него тако што отвара своје срце Ономе који је Љубав. И тада почиње истински живот — живот који постоји само као заједница и однос. А то је, у ствари, Црква: живот са Христом и са другима.

 Чланак објављен у новинама Македонија тис Кириакис 21.09.2025

Превео са јелинског: протопрезвитер Никола Гачевић

извор

Из Светог Јеванђеља по Јовану чули смо о чуду које је Господ наш Исус Христос учинио над парализованим човеком у чувеној јерусалимској бањи Витезда. Тамо је било много болесника, а међу њима и један парализовани човек који је 38 година стрпљиво лежао у кревету, чекајући исцељење. Јер, у тој бањи, неколико пута годишње, анђео Господњи би узбуркао воду, и тада би ко год први ушао у њу био исцељен од сваке болести. Међутим, није било никога да се брине о овом тешко болесном и непокретном човеку и да га спусти у воду у том тренутку узбуркавања, па је он наставио да остаје страдалник. Вероватно су неки покушали да му помогну у неком тренутку, али с обзиром на његово тешко стање, сви би изгубили стрпљење са њим. И тако, у тако мучној околности за овог страдалника, Христос је дошао пре јеврејског празника да посети болесне у Витезди. Као свезнајући, који познаје срца и мисли људи, Он је милостиво погледао на велику патњу и стрпљење овог човека и упитао га: Да ли желиш да оздравиш ? Паралитичар му је одговорио: Да, Господе! Али немам никога да ме спусти у бању кад се вода узбурка; док ја долазим, други силази пре мене (Јован 5:6-7) .

Немам човека . Колико трагично и очајнички звуче ове речи! Немати никога поред себе у највећој муци. И одједном, гле, пред њим је Човек и Човекољубац, Исус Христос, Који је дошао да нас све исцели од Адамове болести и да нас преобрази у праве људе. Нови Адам, узор правог човека. Он исцељује опседнуте. Парализовани човек је показао заиста несхватљиво стрпљење. Није губио наду да ће једног дана милост Божија доћи на њега и да ће и он једног дана бити здрав. Са Христом је тај дан заиста дошао и његове наде су се оствариле, његово стрпљење се показало корисним.

Нема сумње да је стрпљење велика врлина и да Господ награђује стрпљивог. Међутим, једна врлина, ако није повезана са другим врлинама, није довољна за потпуно и коначно спасење. Све врлине, заправо, треба да буду повезане једна са другом кроз љубав , која је веза савршенства (Кол. 3:14) . А апостол Петар саветује хришћане да граде врлине једну по једну: Додајте вери својој врлину, а врлини знање, а знању уздржање, а уздржању стрпљење, а стрпљењу побожност, а побожности братољубље, а братољубљу љубав (2. Петр. 1:5-8). Болесник у бањи је несумњиво имао стрпљење, али није имао ни љубави ни захвалности. То се може закључити из самог његовог понашања након исцељења. Није показао никакво посебно интересовање да пронађе свог Доброчинитеља, да Га упозна, да Му захвали. Зато, када га је Христос касније срео у храму, рекао му је: „ Ево, сада си здрав; не греши више да те не снађе шта горе!“ (Јован 5:14)

Ко је био тај човек? Исти онај који је, када је Христос био изведен на суд пред првосвештеника Кајафу, бестидно Га ошамарио. Замислите, усудио се да удари свог Доброчинитеља који га је исцелио од 38 година мучеништва! Видите ли колико је страшна неблагодарност! Зато, драги пријатељи моји, трудимо се да изградимо себе свим врлинама, ако желимо да будемо истински хришћани и да угодимо Богу и ближњима.

Потребно је да будемо захвални. Јер, видели смо шта се догодило са заробљеним човеком који се показао неблагодарним. Иако га је Христос исцелио, он је, због гордости и неблагодарности, пао у велике и тешке грехе, и тако је његово друго стање постало много горе од првог. Постао је духовни болесник, па чак и богоборац.

Нека наша срца буду испуњена захвалношћу, пријатељством и љубављу. Свако добро дело, свака врлина је дар Светога Духа, и сваки хришћанин је дужан да учествује у благодатним даровима Светога Духа. Садашње причешће је пример таквог великог пријатељства. Радујте се са онима који се радују, и плачите са онима који плачу! (Рим. 12,15) И Господ се радује таквој љубави и благосиља је.

Христос васкрсе!

епископ Партеније

извор