Очеви су последњи породични празник у циклусу који претходи Божићу. На овај дан, обред је био исти као и на Материце, само са очевима у главној улози. Међутим, за разлику од мајки, очеви се нису тако лако дали везати, и обично би везивање трајало краће – према традиционалном схватању, глави куће некако није приличило да дуго буде у тако немоћној позицији.

Очеви би обично данима унапред сакривали све конопце како их деца не би исекла, а деца би покушавала да их некако набаве, како би припремљено дочакала празник.

На дан Очева, најсигурније је било ухватити оца на спавању, а везани отац би по буђењу „грдио“ децу, и тобоже љут поделио би им поклоне како би га што пре ослободили.

Сматра се да ова три празника симболизују чврсте породичне везе, мир, слогу и међусобно поштовање и помагање. Осим тога, они су веома значајни за саму децу, која, као главни протагонисти, равноправно са одраслима учествују у обреду, а на тренутке чак и симболично преузимају контролу у кући, што је веома корисно за њихов развој и самопоуздање.

https://svetigora.com/praznik-oci/

Ова славна јунакиња вере Христове роди се у Риму у дому сенаторском и богатом, од оца паганина и мајке хришћанке. Од ране младости прилепи се љубављу ка Господу Исусу, руковођена у науци Христовој неким благочестивим учитељем Хрисогоном. Приморана оцем Анастасија ступи у брак с неким незнабожачким властелином Публијем. Но, изговарајући се на женску болест, она никако не хте с њим ступити у телесне везе. Због тога је муж горко мучаше затвором и глађу. А још веће муке удари на њу, када дознаде, да она тајно одлази у тамнице хришћанским мученицима, односи им понуде, служи им, пере им ране, дреши узе њихове. Но Божјим Промислом би ослобођена од опаког мужа. Послан би Публије царем у Персију, па путујући морем, утону. Тада света Анастасија поче слободно служити мученим хришћанима и својим великим наследством тешити сиромахе делећи им милостињу. Једном цар Диоклецијан беше у граду Аквилеји, па нареди, да му доведу исповедника Христова Хрисогона. Овога праћаше на путу светог Анастасија. Хрисогону светом би одсечена глава по царевој заповести. Тада пострадаше и три сестре, Агапија, Хионија и Ирина (в. 16. април): прве две бачене у огањ, а трећа стрелом прострељена. Њихова тела узе света Анастасија, зави у бело платно и многим ароматима обложив, чесно сахрани. Потом Анастасија оде у Македонију, где помагаше страдалницима Христовим. Ту би распозната као хришћанка, због чега би ухваћена и вођена на саслушања и истјазања код разних судија. Желећи умрети за Христа љубљенога, Анастасија непрестано вапијаше у срцу к Њему. Некакав началник жречева Улпијан хтеде се похотљиво коснути тела свете Анастасије, но ослепе наједном и издахну. Осуђена на смрт глађу светог Анастасија прележа у тамници тридесет дана без хране, хранећи се једино сузама и молитвом. Потом стављена у лађу са још неколико хришћана да буде потопљена, но Бог је и од те смрти сачува. Најзад би над огњем привезана ногама и рукама за четири коца, те предаде Богу душу своју свету. Пострада и пресели се у Царство Христово 304. године.

Некрштена особа је изван Цркве. Зашто јој није допуштено да уђе? Да ли јој нешто недостаје? Да ли је она духовно осакаћена или просто не жели да дође у цркву, да разуме и схвати Хришћанску веру?
Ситуација је још компликованија уколико некрштена родбина умре. Да ли можемо имати црквену сахрану за некрштену особу? Можемо ли запалити свећу у њено име? Како се можемо помолити за њу? Најважније од свега, ако је Црква ту да све воли, зашто је она тако немилосрдна према некрштенима? Ево одговора на нека од ових питања на која су нам одговорили свештеници из различитих делова Русије.

Да ли могу да запалим свећу у име некрштене особе?
Филип Иљашенко, проректор Факултета хуманистичких наука Свети Тихон, Москва

Да бисмо могли да одговоримо на ово питање, морамо прво дефинисати шта подразумевамо под „паљењем свеће у нечије име“, јер сумњам да је основна идеја помало нетачна.
Свећа буквално значи наш дар Богу. То је јасно јер свеће коштају око десет центи за једно туце. Кад их купимо за један долар или више, то је дословно донација. Због тога ја верујем да није у реду говорити о „свећи у нечије име“. Ви можете донирати у нечије име, то је сигурно. Свети Оци препоручују донације или давање прилога као помоћ некрштеној особи до које вам је стало.
Црква није попут Будистичког храма где се окрећу точкови среће са текстовима молитви на њима. Они окрену точак среће и мисле да им се то рачуна као молитва. Ми имамо другачије стајалиште: ми изговарамо молитву, говоримо је гласно ако можемо и разумемо је. Исто је и са свећом: ми је не можемо запалити без молитве. Свећа није точак среће који се окреће. Она сама по себи не значи ништа.

Да ли може некрштена особа да начини крсни знак?
 Александар Савин, Црква Светог правоверног принца Димитрија, Москва
Да, некрштена особа може да се прекрсти. То није забрањено. Ако се неко прекрсти са вером и страхопоштовањем, мислим да је то у реду.
То се нарочито односи на особу која верује у Бога и жели да се крсти. Она може да се прекрсти због тога што она већ верује у Исуса и жели да буде са Њим. Постоје оглашени у Цркви: то су људи који се припремају да се крсте. Та припрема захтева мало времена данас али у древна времена она је трајала неколико година.
Желео бих да упозорим оне који су одлучили да се припремају за крштење: треба да будете посвећени и сврсисходни и да не одлажете намеравано крштење. Заправо, зле силе не желе да вас пусте. Наићи ћете на сметње и препреке, које ми зовемо „искушења“. Људи који не иду у цркву сматрају ове препреке као знаком одозго и дају им прекомерну важност. Не треба тако да мислите. Само будите одлучни на свом путу ка Исусу.

Да ли може некрштена особа да иде у цркву?
Високопреподобни Димитрије Струев, Тражилац Изгубљене Цркве, Липетск
Да, може и треба. Ипак, она треба да изађе из цркве кад ђакон или свештеник кажу, Оглашени, изиђите! Оглашени су они који се припремају за крштење. Пре тога, она може да учествује у свим службама, да се моли, да се прекрсти. Мислим да није грех уколико некрштена особа запали свећу. Морам да нагласим да одлазак у цркву и учење да се моли мора бити одвојено од припреме те особе за крштење, тако да она не би помислила да има покриће за све. „Просто идем у цркву и молим се, осећам се сјајно. Шта још желите од мене?“ Било би сјајно ако се она навикне на богослужење и схвати његово значење пре свог крштења да би била спремна да учествује у црквеном богослужењу чим се крсти.

Да ли може некрштена осова да носи крст?
Високопреподобни Сергеј Васин, Црква Рођења Пресвете Богородице, Бобјаково, Воронеж Област

Да, може али зашто би? Ако носи крст као модни детаљ, онда он нема никакво друго значење до позива за богохуљење. Крст није модни детаљ: то је знак вере, што значи да смо ми Хришћани и да следимо распетога Христа.
Творац је обдарио човека слободном вољом. Ако неко жели нешто, не постоји нико ко га може спречити у томе. Свако може да чини оно што жели, укључујући и ношење крста, али зашто и због чега?
Ако неко није још крштен, а планира да се крсти, што значи да је оглашени, наравно да је тој особи дозвољено ношење крста. Тај период је могао трајати годину дана или више у раној Цркви али данас је значајно краћи. Чак се често дешава да се особа прво крсти и да тек онда крене са одласком у цркву. Свакако, док особа није крштена, може радити доста ствари, на пример, посећивати цркву, молити се, помазивати се светим јелејем. Једина ствар коју не може некрштена особа је учествовање у Светим тајнама. Ако је особа оглашена, цела Црква се моли за њу: постоји наменска молитва за оглашене.

Да ли можемо да се молимо за некрштене који су живи?
Јован Захаров, Црква Покрова Пресвете Богородице, Москва

Да, можемо. Али прво морамо да сазнамо шта та особа мисли о Цркви, да ли је она без предрасуда или слично. Ми се молимо за оглашене на свакој Литургији. Оглашени су они који су већ чули за Реч Божју и спремају се за крштење. Ми се молимо заједно за те људе сваки дан. Ако неко не жели да се молите за њега, било би чудно да се за њега молите. Тиме желим речи, да постоје разне ситуације у животу. Понекад, родитељи који су добри Хришћани имају лошу децу. Да ли нам је забрањено да се молимо за њих? 
Ако таква особа жели да се молите за њу, онда то можете.

Да ли можемо да се молимо за преминулу некрштену особу?
Фјодор Лукјанов, Црква Свих Светих, Москва

Наравно, можете и треба да се молите за особу која је умрла некрштена јер смо сви ми Божја деца. Ако желимо да олакшамо усуд те особе, можемо се молити Богу Оцу. Он нас све воли: чак и оне који га нису прихватали док су били у животу.
Можете се молити код куће или индивидуално у цркви.
Међутим, ми се не молимо за некрштене на Литургији јер они нису били чланови Христове Цркве, Христовог Тела. Према томе, не можете тражити молитву за некрштену особу да се помене у Цркви у току Божанске Литургије.

Вјеронаука.нет

На писање овог текста ме подстакао један догађај који ме је подсетио на нешто што је веома актуелно и што је симптом једне жалосне појаве. О чему се ради? Након не знам ни ја колико година сам присуствовао православној трибини/предавању јер ми је тема била веома занимљива а од конкретног говорника увек имам нешто да научим. Што се самог предавања тиче, нисам се преварио и стварно ми је било корисно што сам био ту. Међутим, оно што је уследило након предавања, (мислим на питања након предавања) ме је баш разочарало, растужило и подстакло на размишљање. Иако је свештеник који је одржао предавање замолио да питања буду у оквиру теме о којој се говорило, добио је питања која су апсолутно ван теме. И то толико да сам ја у тренутку остао затечен.

Као да рецимо, слушате предавање о физици а онда крену питања о социологији, историји или не знам, пољопривреди. Сигурно сте присуствовали таквом феномену. Када човек почне са питањем, али прво крене увод, ко је он, да њега веома занима питање које ће поставити, да му је потребан одговор… И онда постави питање, као да је, народски речено „пао са Марса“. Знате сами за ово сигурно, чули сте ово ако сте били макар на једном једином православном предавању или трибини. Одакле овај феномен?

Постало ми је јасно нешто што је тужно. Болна истина је да заправо многи међу нама користе Православље само као још један механизам одбране од својих душевних траума. Овај бол сви носимо без изузетка у себи. Одакле тај бол? Бол је настао због наших душевних траума, губитака које смо претрпели, болних догађаја и сећања на њих из детињства, наше усамљености, емоционалног или физичког (често и сексуалног) злостављања…

Бол о коме говорим је многима, многима толико страшан, да се ми и данас несвесно понашамо као деца када се играју жмурке и покушавају да се сакријемо у неки орман, испод кревета, иза дрвета, итд. Као деца када покрију своје очи и мисле да их нико не види, ми мислимо да ћемо од нашег унутрашњег бола побећи тако што ћемо се бавити свим могућим црквеним темама, од истраживања датума превода богослужбених књига на црквенословенски језик или расправе на ком језику служе Копти монофизити до рецимо, узнемирености и бриге да ли се заиста баш ових дана догодила судбоносна издаја Православља јер је неки епископ потписао неки документ са представником неке друге заједнице… Наравно да су нека од ових питања важнија од других. Нико не говори да не треба да живимо црквеним животом и будемо упућени у оно што се дешава у животу Цркве. Али је погрешно ако мислимо да су ово теме којима можемо да заменимо суштину духовног живота – а то је наш лични однос са Богом.

Оно што најбоље показује да људи сва слична „интересовања“ користе као још једну тему којом ће се бавити, само да се не баве реално болним личним животним темама туге, бола, љутње, одбачености, страха… – јесте чињеница да је све то привремено, површно и да апсолутно нема везе са унутрашњим животом.

Ево једног конкретнох примера. Да ли се сећате свих оних несрећних екуменских потписивања и „пропасти Православља“ из протеклог периода које су најављиване и које су тобож наступиле? Наравно, дигла се паника, појавили су се разноразни текстови на ту тему, а онда… онда је све утихнуло као да се ништа није ни догодило. Да су и сами аутори текстова до краја искрени, они би већ не знам шта требало да ураде до сада, јер, ето, „издаја је наступила, крај долази, све је пропало“. А они се вероватно и не сећају више да су било шта писали? Или се сећате можда оне панике у време епидемије короне и ставова да су вакцине ни мање ни више него „печат антихриста“, да се на тај начин обележавају људи пред долазак Антихриста, итд. И шта се десило са тиме? Нико више и не говори о томе. У великој већини не говоре не зато што се надају да се нико неће сећати тих лажи (мада верујем да има и људи који су свесни тога али не желе да признају своју грешку).

Не.

О томе се не говори, тога се нико више и не сећа – зато што се грчевито тражи нова, актуелна тема, нова брига којом ће се сав овај душевни бол о коме говоримо некако држати у дубини своје душе..

И многи, многи мисле да је управо то духовни живот. По њима духовни живот представља непрестани покушај потискивања и скривања (свесног или несвесног) свих својих траума, свог оног душевног бола – од себе и од Бога. Зашто од Бога? Зато што се веома често на Њега преноси (пројектује) модел понашања који смо доживели од стране наших родитеља или особа које су се бринуле о нама. Ако су људи који су нас подизали и васпитавали били веома строги, непредвидивог понашања, неосећајни, критични, ако су имали психичке проблеме, ако смо са њима били у режиму преживљавања, ако су осећања била забрањена – нама је потребно много времена да себи признамо да су последица нашег одрастања итекако присутне у нашем односу према Богу, то јест, да ми у дубини своје душе имамо уверење и страх да је и Бог такав. Одатле потичу и уверења „где ће мене Бог да се сети“, или „докле ће ме више Бог трпети“, „јасно ми је да Бог воли друге људе, али како може мене да воли“, „ако нешто погрешим, Бог ће ме обавезно казнити“, „како може Бог да воли овакву стоку као што сам ја“…

Е то је оно што је тужно. И још тужније је што се о томе не говори јавно, гласно и свуда. Јер само ако човек почне заиста да се бави оним што свим силама покушава да потисне, да говори о ономе што га је рањавало почевши од раног детињства, да освешћује колики је тај бол, да плаче и жалује због свега тога што му се дешавало и што га сада притиска као камен на грудима који га спречава да удахне радост живота са Богом – тек онда ће се догодити промена ума и живота, то јест, покајање. Јер покајање који је свима на језику не значи да по хиљадити пут говоримо једне и исте ствари на исповести, већ да променимо то нешто испод, што нас и доводи у ситуацију да понављамо стално једне и исте ствари.

Заједнички именитељ за целокупни дијапазон ових „интересовања“ јесте у томе да сва она промашују смисао нашег духовног живота који би требало да се састоји у односу са Богом, у стајању пред Њим. У поверењу и љубави коју има дете када је заједно са својим Татом. Дете се не стиди да покаже свом Тати оно што га боли, али и да покаже шта је добро урадило, да се радује и осећа прихваћено…

Како можемо да променимо ово? Како да погледамо другачијим очима на себе и на Бога?

Шта мислите шта је бољи начин? Тако што ћемо себе да изгрдимо још једном и да просто одлучимо да ћемо престати са страстима? Да окренемо „нови лист“ и одлучимо да ћемо победити све своје страсти снагом воље? Срећно нам било са овим, по ко зна који пут.

Или да можда пробамо да погледамо зашто робујемо конкретним страстима које нас муче? Зашто се преједамо? Зашто попијемо „коју чашицу преко“? Зашто стално осуђујемо? Зашто ликујемо над туђим немоћима? Зашто се радујемо када је некоме другоме тешко? Зашто се истресемо на својим најближима? Шта покушавамо тиме да урадимо, коју своју потребу да испунимо, који бол да умањимо?

Духовни живот се не састоји у томе да по ко зна који пут региструјемо да смо погрешили, већ да живимо у присуству Божијем. Да смо искрени са Њим, да се не кријемо од себе и Њега. Да смо свесни да са Богом можемо да имамо другачији однос од односа који нас је обликовао у раном детињству. Да заиста, у дубини душе поверујемо да нас Бог не уцењује емоционално, не критикује, не назива нас будалама, не говори да се каје што смо се родили, да ћемо Га у гроб отерати, да смо глупи… Ако смо то слушали током детињства, не значи да ћемо од Бога чути или доживети сличне ствари. А један део нас, иако у теорији зна да није тако, у односу са Богом се и даље понаша према старим обрасцима понашања која су нам наметнута током одрастања.

Све док не освестимо и дозволимо себи да осетимо и прихватимо сва она болна и непријатна осећања која су у нашој души, крићемо се и бежати од њих помоћу: „борбе са екуменизмом“, строгог поста искључиво на води, обавезног читања по сваку цену комплетног молитвеног правила, наметања побожности људима око нас, итд. Јер, Господ Исус је пострадао на Крсту да бисмо ми постили искључиво на води или да не пропустимо никако ниједну молитву под било којим околностима? Зар не? То је суштина?

Или ћемо тражити себи одушак од бола и узнемирености која је у нама кроз: гледање порнографије, преједање или чашу (или две-три) алкохола увече „да се опустимо“, бављење геополитиком и поступцима великих политичких сила, заверама и оним што ће наводно тек да се догоди у блиској будућности, интензивним читањем вести са украјинског ратишта, детаљним изучавањем злочина који су учињени кроз векове над српским народом…

Да се разумемо, не говорим да не треба да будемо упознати са историјом или да постимо строго ако смо у стању. Али ако то буде пренаглашено, ако се то претвори у главни циљ, смисао који треба да представља и чини наш однос са Богом и собом, то је онда знак да тиме покушавамо да потиснемо и од себе сакријемо нешто што нас боли. То желим да кажем. Ако споредна ствар постане главна, нешто није у реду.

А шта онда да радимо са свом овом тежином и болом који носимо у себи? Јер, стварно је непријатно. И страшно је. А шта мислите о томе да пробамо да излијемо свој бол пред Богом, као што бисмо излили пред неким ко нас искрено и неизмерно воли? Искрено, својим речима, да изнесемо све што нам је на души. Чак и ако не знамо како се осећамо или шта треба да радимо? Ако кажемо да се осећамо лоше, а да и не знамо зашто? Да затражимо од Бога да нам помогне, јер се ми више сами не сналазимо?

Запамтите, ако смо имали болно детињство, ако је било превише ружних и тешких ствари, не значи да нас је то обележило заувек. Бог је наш истински Родитељ са којим се ништа од онога што смо претрпели неће поновити. Хајде да постанемо свесни тога, Бог нас чека раширених руку, хајде да стварно уђемо у однос са Њим. То је једино што је важно. Он све време чека и ту је, близу нас.

И у древним временима људи често нису имали нормална детињства и свој однос са родитељима су преносили на однос са Господом. Зато пророк Исаија говори врло важну ствар – да чак и ако смо имали тешко и непријатно (некада и ненормално) искуство у односу са родитељима, Бог није такав.

„Али Сион рече: Остави ме Господ, и заборави ме Господ. Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, Ја нећу заборавити тебе“. (Ис. 49:14-15)

Ако нам је ово сувише тешко да говоримо о својим осећањима, можемо да кроз дневник пишемо о томе. 

Станоје Станковић

извор

ОВАЈ блажени Петар родио се у земљи Волинској[5] од побожних хришћанских родитеља. Док он још беше у утроби матере своје, у освитак једне недеље, мати његова виде овакво виђење: она држи у својим рукама јагње, коме између рогова израста веома лиснато дрво, пуно цветова и рода, а међу гранама његовим бејаху многе свеће које светљаху и пуштаху из себе диван мирис. - Пробудивши се, она беше у недоумици односно необичног виђења; но касније Господ опргпзда то виђење, обогативши Својим даровима њенога сина.
Када наврши седам година, Петар би дат да се учи светим књигама. Спочетка он је тешко учио, због чега његови родитељи не мало туговаху. А то би ради тога, да би он добио књижну мудрост више од Бога него од људи. И стварно, блажени дечак Петар доби је на овакав начин. Једном виде он у сну где к њему дође неки човек у архијерејским одеждама и рече му: "Чедо, отвори уста своја!" - А кад Петар отвори уста, појављени се десном руком дотаче језика његова, и благословивши га сладошћу испуни грло његово. - Пробудивши се, дечак Никога не виде, само осети како му је срце пуно сладости и весеља.
Од тога времена блажени дечак Петар стаде брзо схватати оно чему га учитељ учаше; и за кратко време изучи све Свето Писмо, и превазиђе у учењу све своје вршњаке. А кад напуни двадесет година, Петар оде у манастир, близак његовом месту рођења, и би примљен у братство. Тамо се замонаши, и беше врло послушан у манастирским пословима, носећи у кујну воду и дрва и перући братији власенице. Притом он и зими и лети не испушташе од свога правила: пре свих је долазио на црквено богослужење, и последњи излазио; у цркви је стајао са страхом, врло пажљиво слушао Божанско Писмо, никада се није наслањао на зид, наставнику је свом свагда био послушан, и без лењости служио братију смирено и ћутке. По жељи настојатеља он би произведен за ђакона, затим и за презвитера. Научи се он малати и свете иконе; и када их малаше он се свим умом и мишљу одвајаше од земаљског, и сав погружен у богоразмишљање он се жудно пружаше ка добродетељном, врлинском живљењу. После доста дугог пребивања у овом манастиру блажени Петар се са благословом настојатеља удаљи у место пусто и усамљено, и начини себи обиталиште на реци Рати,[6] и подиже цркву у име Спаса нашега Исуса Христа. И за кратко време к њему се сабра много братије. А светитељ беше благе нарави и незлобив, и сматраше себе најпоследњијим од свију; с тихошћу и кротошћу поучаваше све; од срца даваше милостињу; никада просјака и странца он не отпусти празна, тако да и до кнеза допре глас о његовом врлинском живљењу. Због тога сви њега поштоваху, и сви примаху од њега реч поучења.
У то време стиже у Русију из Цариграда митрополит Максим,[7] поучавајући народ богопреданом учењу. Дошавши к њему са свом братијом ради добијања благослова, блажени Петар му подари икону Пресвете Владичице наше Богородице коју сам беше израдио. Светитељ Божји благослови њега и братију, и примивши свету икону држаше је код себе у великој части.
Након не много времена, пошто се престави митрополит Максим, неки игуман Геронтије дрзну се те узе архијерејско одејање, утвар и пастирски жезал, а и ону икону коју блажени Петар беше израдио и митрополиту Максиму подарио, па отпутова у Цариград желећи постати руским митрополитом. Тада кнез Волинске крајине[8] стаде предлагати блаженоме Петру, некада сам га молећи, некада га преко бојара приволевајући, да иде у Цариград ради посвећења на престо Кијевске митрополије. Јер нико не беше наклоњен Геронтију због дрскости његове што је без саветовања и избрања похитао да се докопа архијерејског чина: не улазећи на врата него прелазећи на другом месту (Јн. 10, 1). Блажени пак Петар дуго није хтео и одбијао је, али најзад, умољен од кнеза и од велможа и од свештенога сабора, он крену у Цариград. А кнез већ беше послао односно њега молбу свјатјејшем патријарху Цариградском и свему сабору његовом, у којој изражаваше своју жељу да види Петра на архијерејском престолу.
Међутим Геронтије, када дође на обалу морску и крену морем у Цариград, његова пловидба испаде неповољна: јер се подиже силна бура и ударише супротни ветрови и валови, те он закасни на том путу не мало времена. А блаженом Петру на том истом мору бејаше тих и повољан ветар, и он преплови море као у сну. Геронтију пак јави се у сновиђењу гореспоменута икона Пресвете Владичице и рече му: "Узалуд се трудиш, старче, јер неће доћи на тебе архијерејски чин који ти иштеш. Но онај који иконописа мене, Ратски игуман Петар, служитељ Сина мога и Бога, и мој, биће узведен на архијерејски престо, и мудро ће руководити људе, за које Син мој Христос Господ проли крв Своју, од мене примљену, и богоугодно ће поживети, и у старости доброј с радошћу ће прећи ка Владару свих". - Тргнувши се из сна, Геронтија обузе страх, и он исприча виђење свима.
Када преподобни отац наш Петар допутова у Цариград, патријархом Цариградским беше тада Атанасије, муж диван, који врлинама својим украшаваше престо васељенски.[9] Када блажени Петар уђе у храм Свете Софије к патријарху, храм се напуни дивног мириса; патријарх Духом Светим разумеде да овакав миомир би због доласка Петрова, и он с радошћу благослови Петра. Затим, сазнавши разлог његовог доласка, патријарх сазва Свештени Сабор и по обичају проучише ствар. Петар се показа достојан архијерејства, будући предназначен за то пре свога рођења.
Тако патријарх, служећи Божанствену службу, посвети овог дивног Петра за архијереја;[10] при томе лице угодника Божјег, у време посвећења, тако засија, да се сви дивљаху и говораху: "Ваистину је овај човек по наређењу Божјем дошао к нама". И сви се испунише духовне радости.
После неколико дана стиже у Цариград и Геронтије, и тешка срца исприча све што га је снашло. А патријарх, примивши од њега архијерејско одјејање, чесну икону, пастирски жезал и црквене утвари, све то предаде у руке истинитоме пастиру - Петру. Затим свјатјејши патријарх, пошто у току много дана довољно поучи светог и блаженог Петра, он га благослови и чесно отпусти из Цариграда.
Свети Петар, стигавши у своју митрополију, даде свима мир и благослов, и ревносно учаше поверено му Богом стадо, прелазећи из места у место. Но лукави враг не отрпе ову добру делатност, него приреди светитељу ову сметњу: нахушка неке да га не признају за архијереја. Но многи од таквих се потом покајаше, примише светитеља, и пошто му се покорпше добише од њега опроштај.
Након извесног времена враг изазва завист према светоме Петру у епископу Тверском Андреју, који, не обуздавајући језик свој, стаде о праведнику ширити разне клевете, и написавши о њему многе лажне и хулне речи посла свјатјејшем патријарху Атанасију. Патријарх се зачуди, и сматраше то невероватним, али пошто клевете беху тешке, посла он једнога ОА црквених клирика у Руску земљу, и тада би сазван сабор у граду Перејаславу. На сабору том присуствоваху епископ Ростовски Симеон, игуман Печерски преподобни Прохор, кнезови, велможе, свештеници, монаси и велико мноштво других. Када на сабор би призван Тверски епископ Андреј, ствар се стаде ислеђивати, и када лажни сведоци иступише против светога Петра, настаде велики метеж. Тада се виновник зла не сакри, него би пред свима обелодањен. Јер Андрејева злоба и клевета бише изобличени, и лажљиви клеветник би пред свима посрамљен и понижен. А свети Петар му не учини ни најмање зла него му опрости; и пошто све поучи довољно он с миром распусти сабор. Сам пак трудовима додаваше трудове, стоструко умножавајући дани му талант и будући отац сиротама.
У то време појави се неки јеретик Сеит, који проповедаше учење противно Цркви Христовој и православној вери; светитељ га Божји одлучи и предаде анатеми, и злоћудни јеретик ускоро погибе злом смрћу.
После тога угодник Божји Петар дође у славни град Москву; у њему тада владаше благоверни велики кнез Јован Данилович,[11] украшен свима врлинама, милостив к ништима и свештенству, љубитељ храмова и послушатељ светих књига. Светитељ га веома заволе, и поче живети у том граду више него у другим местима. Саветова он благоверноме кнезу да у Москви подигне цркву од камена у име Успенија Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, овако му говорећи: Ако ме послушаш, сине мој, и подигнеш храм Пресветој Богородици, онда ћеш се и сам прославити више од других кнезова, и град твој биће слављен: светитељи ће поживети у њему и спустиће се руке његове на непријатеље његове, и Бог ће се у њему прославити, а и кости ће моје овде положене бити.
Послушавши савет светитељев, кнез се ревносно даде на зидање цркве.[12] Пошто цркви бише положени темељи, зидање се из дана у дан одвијаше, и сам светитељ се стараше, да би зидање сваки дан брзо напредовало.
Кратко време пре блажене кончине светога Петра кнез Јован Данилович усни овакав сан: стоји висока гора, а врх јој покривен снегом; и наједном снег се истопи и ишчезе. - Када кнез исприча светитељу овај сан који га узнемири, светитељ му рече: Висока гора, то си ти, кнеже; а снег, то сам ја ништавни који ускоро треба да отидем из овог живота у живот вечни.
Провидевши, по Божјем откривењу, свој блиски одлазак из овог света, светитељ Божји сам својим рукама начини себи гроб у близини олтара грађене цркве Пресвете Богородице. И када гробница би готова, светитељ поново имаде откривење од Бога о своме престављењу. Сав испунивши се радости, светитељ оде у цркву и одслужи Божанствену службу, помоливши се за све православне цареве и кнезове, за свога духовног сина - благочестивог кнеза Јована и за све благочестиве хришћане земље Руске; спомену и преминуле; и причести се Светим Тајнама.
Вративши се из цркве он призва сав клир, и пошто им по обичају даде поуку он их отпусти. У то време угодник Божји чињаше многе милостиње ништима и убогима, црквама и манастирима и свештеницима. Међутим он слабљаше телом. А када настаде дан одласка његова, он призва к себи градоначелника Вељаминова, пошто у то време кнеза не беше у граду, и рече му: Чедо, ево ја одлазим из овог живота, а милом сину моме кнезу Јовану, и његовом потомству, остављам занавек милост и мир и благослов Божји. - Затим изложивши и друга завештања, свети Петар му уручи кесу са новцем, за довршење цркве. Онда, давши свима мир, он поче служити вечерње, и када му молитва још беше у устима, и сам он подиже руке к Богу, душа његова отиде ка Господу.[13]
Кнез пак чувши за престављење светитељево, уцвељен хитно дође у град са свима велможама; и сав народ плакаше и туговаше због светитељевог престављења. Пошто светитељево тело би положено на одар, понесоше га по обичају к цркви. У то време неки човек, поседнут неверјем, проби се кроз народ к телу светитељевом, и стаде му у души својој наносити увреде, мислећи: Ко је овај мртвац у чијем спроводу учествује сам кнез и толики народ, и због чега му се одаје толика почаст?
Када он помисли то, тог часа угледа светитеља како седи на одру и благосиља на обе стране народ за све време док га не донесоше до гроба. Тада се тај човек увери у светост угодника Божјег, и исприча народу оно што виде. Свете пак мошти блаженога Петра положише у гроб који он сам беше спремио себи, где и данас оне почивају, чинећи чудеса онима који им са вером прибегавају. Тако, младић неки, коме од рођења руке беху одузете и потпуно непокретне, дође на гроб овога светитеља молећи се са сузама, и одмах му се руке исцелише и постадоше здраве. Затим светитељ исцели једног згрченог човека, и дарова слух глувоме. Једноме пак, који много година беше слеп, када дође и припаде молитви, он изненада отвори очи. И многа друга доброчинства и до данас чудотворно бивају онима који с вером долазе к чесној раки светитеља Петра, у част и славу у Тројици слављеноме Богу вавек. Амин.

Ова славна девица и мученица рођена би у Никомидији од родитеља незнабожних. Чувши од некога јеванђелску проповед, она се свим срцем обрати ка Христу и поче живети тачно по заповестима Господњим. Неки сенатор Елевсије беше њен обручник. Да би га одвратила од себе, Јулијана му рече, да неће за њега поћи, ако не буде постао епарх тога града. То му она предложи мислећи, да тај млади човек неће моћи никад достићи до тог високог звања. Но Елевсије се потруди, те ласкањем и митом постављен би за епарха никомидијског. А Јулијана му тада откри, да је она хришћанка, и да не може ступити с њим у брак, док он не прими њену веру говорећи: "Шта нам вреди бити телесно уједињени а духом раздељени?" Огорчи се на то Елевсије и оптужи је оцу њеном. Јаросни отац изруга је и изби, па је онда предаде епарху на истјазање. Епарх нареди, те је тукоше веома, па је онда сву рањаву и искрвављену баци у тамницу. Но Господ је исцели у тамници, и она се јави пред епарха потпуно здрава. Епарх је врже у зажарену пећ, но огањ је не опали. Видећи то чудо, многи повероваше у Христа Бога. Беше таквих обраћених пет стотина мушких и стотину тридесет женских. Све ове осуди епарх на смрт и нареди те их посекоше мачем. Душе њихове преселише се у Рај. Тада осуди зли судија Јулијану свету на посечење мачем. Радосна духом Јулијана изађе на губилиште, помоли се Богу на коленима и положи главу своју на пањ. Глава јој би одсечена, а душа оде у царство вечне Христове светлости, 304. године. Елевсија убрзо постиже казна Божја. Пловећи по мору, разби му се лађа, и он паде у воду. Али не нађе смрт у води, него исплива на неко острво, где га пси растргоше и поједоше.

**

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИЈАНЕ и 630 мученика с њом

ВРЕМЕ незнабожних царева Римских: на Истоку Диоклецијана и на Западу Максимијана, у Византијском граду Никомидији цароваше идолопоклонство. Тада живљаше у том граду један богат и знатан човек по имену Африкан, врло ревностан идолопоклоник. Он имађаше кћер Јулијану. Када Јулијана поодрасте и поче цветати лепотом и пројављивати памет и добру нарав, један царски сенатор по имену Клевсије, предухитрујући друге младожење, вери се с њом пре времена, одложивши свадбу до њеног пунолетства.
Међутим девица Јулијана у том међувремену, чувши еванђелску проповед о Христу, поверова у Њега тајно, и постаде тајна хришћанка. Јер она посматрајући небо, земљу, море, огањ, искаше Онога који је створио све то, и преко створења научи се познавати Створитеља, као што говори свети апостол Павле: што је невидљиво у Њега, може се видети и познати од постања света на створењима (Рм. 1, 20). И благоразумна девица размишљаше и говораше у себи: Један је истинити Бог, и Њему се треба клањати, а бездахни идоли нису богови већ обиталишта демона.
Од тада Јулијана усрдно упражњаваше молитву и читање божанствених књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ, кришом од свога оца, који беше велики пријатељ идола и демона а непријатељ хришћана. Мајка пак Јулијана, мада беше незнабошкиња, није одбацивала хришћанску веру. У ствари, она није марила ни за једну ни за другу веру: нити идолима усрдно служаше, нити Христа побожно почитоваше, те стога и не обраћаше пажњу на то које се вере држи њена ћерка. При таквом нехату своје мајке, блажена Јулијана могаше лако сакрити од оца своју веру у Христа и упражњавати молитву и читања Божанскога Писма. Имајући срце испуњено љубављу к Богу и утврђено у побожности, она размишљаше на који би начин раскИнула веридбу, избегла брак са незнабошцем, сачувала девичанство своје од идолопоклоника, и очувала тело чистим од слуге демонскога. Стога, када се приближи време свадби, Јулијана посла своме веренику овакву поруку: "Немој се узалуд припремати за свадбу; нека ти је знано, ја нећу поћи за тебе, док не постанеш епарх[1] ове земље".
Јулијана поступи тако, уверена да је Елевсију немогуће добити чин епарха, и на тај начин избегнути брак с њим. Но Елевсије, заробљен љубављу према њој, поче се на све могуће начине довијати да се докопа чина епарха: било путем упорних молби, било помоћу богатих поклона, било преко утицајних посредника молећи цара Максимијана да га удостоји тога чина. И након много времена и пошто утроши Много имања, он на једвите јаде доби што је желео, и то уз помоћ ђавола. Јер ђаво, желећи осјетити добру намеру свете девице, поможе Елевсију. Јер Елевсије, чим постаде епарх, одмах посла својој вереници овакву поруку: Радуј се, Јулијано, јер ја, вереник твој, удостојих се славе - постадох епарх. Стога, спреми се за свадбу!
Видећи да је овај разлог не избави Елевсијевих замки, она отворено објави што је дуго скривала у срцу свом, и преко посланих људи одговори му овако: Добро је што си удостојен звања епарха; али ако се не поклониш Богу моме и не будеш служио Господу Исусу Христу коме ја служим, онда тражи себи другу за супругу, јер ја не желим да имам мужа који није једне вере са мном.
Чувши то, Елевсије се зачуди промени код своје веренице и веома се разгњеви. Па дозвавши оца њеног Африкана, стаде га распитивати: Зашто кћи твоја одбацује наше богове, и гнуша се мене? - И Елевсије пренесе Африкану све речи њене, које му она упути преко посланика.
Када Африкан чу то, наће се у недоумици чудећи се тој неочекиваној ствари, и запали се гњевом на Јулијану не мање од епарха, пошто и сам беше веома ревностан поштовалац својих поганих богова. И одмах се врати кући. И спочетка он поче кротко и очински питати своју кћер: Реци ми, кћери мила и слатка светлости очију мојих, са ког разлога избегаваш брак и одбијаш епарха? - А Јулијана, не желећи чак ни слушати о томе, одговори: Остави, оче! Јер кунем се надом мојом - Господом мојим Исусом Христом, да Елевсије неће ступити са мном у брак док најпре не прими моју веру, јер какав је то брак: телом бити сједињени а духом раздељени, и непријатељевати један против другога?
Страховито разјарен, отац Јулијанин ван себе од беса викну: Јеси ли полудела, беднице, и волиш ли муке? - Муке за Христа волим, одговори девица. - Тако ми великих богова, Аполона и Артемиде, узвикну Африкан, тело твоје даћу зверима и псима да га поједу! - Светитељка одговори: Зашто онда оклеваш? Нека дођу звери, и нека буду за мене, ако је то могуће, не једна већ многе смрти, јер ја ћу се радовати, често умирући за Христа и сваки пут примајући од Њега велике награде.
Тада отац, желећи је вешто привући на своју страну, остави се јарости, и умиљато јој говораше, молећи је и саветујући је да га послуша. А она, испуњена добре наде, супротстављаше му се и без страха му говораше: Зар си и ти сличан глувим боговима твојим, јер имаш уши и не чујеш? Нисам ли ти у почетку са заклетвом рекла, да нема заједнице између мене и Елевсија док он претходно не пристане поклонити се Христу моме?
Чувши то, отац је затвори у одаји. Затим је поново изведе отуда, и поче је благим и умилним речима и родитељским сузама приволевати на поклоњење боговима и на љубав према Елевсију. Но јуначка девојка поново кликну: Нећу принети жртву боговима! нећу се поклонити киповима! нећу заволети незнабожног Елевсија! Христу Јединоме клањам се! Христа почитујем! Христа волим!
Тада отац, разјаривши се, дохвати Јулијану и поче је бити бездушно: бацивши је на земљу он је вуцијаше за косу, газијаше је ногама, не као родитељ већ као мучитељ, без икаквог родитељског сажаљења; и у том дивљем бесу и незадрживом гњеву он заборави и на природну љубав према својој кћери. И бијаше је дотле док сам не малакса, тако да блажена девојка једва остаде жива. После тога је он посла к њеном веренику, епарху Елевсију, да ради с њом шта хоће. А он, презиран њоме, о! колико беснијаше, дишући гњевом и шкргућући зубима на њу, осећајући се веома понижен што се она згадила на њега и одбацила љубав његову. Зато се сада веома обрадова што му је допала шака и што је добио власт над њом. И он одмах намисли да јој суди јавно, као епарх, тобож за непоштовање богова, а у ствари вршећи одмазду за њен презир према њему.
И епарх Елевсије, севши на судишту, нареди да јагње Христово доведу на испитивање. А када света девојка Јулијана предстаде иа суд своме веренику Елевсију, и као зора сину лепотом лица свога, то сви уперише очи своје на њу, дивећи се лепоти њеној. Елевсије пак, чим само погледа на њу, одмах се јарост његова укроти и гњев се његов у љубав претвори. И он у почетку не беше у стању рећи јој ни једну грубу реч, већ јој поче мирно и умиљато говорити, сав обузет чежњом за њеном лепотом. И рече јој: Веруј ми, прекрасна девице, ако ме изабереш за свога мужа, бићеш ослобођена свих страшних мука које те очекују, па макар и не пристала принети жртву боговима. Ја, те нећу приморавати на то, само пристани на брак са мном. -: На то невеста Христова одговори: Никаква ме реч, ни мука, ни сама смрт неће приморати да ступим с тобом у брак, док претходно не постанеш хришћанин и не примиш свето крштење. - Елевсије рече: И то бих ја учинио, мила, да се не бојим царева гњева: јер када цар дозна за то, он ће ме лишити не само овог високог чина већ са њим и самог живота. - Светитељка на то рече: Када се ти тако бојиш цара смртног, временог, који има власт само над телом а не над душом, како се онда ја могу не бојати Цара Бесмртнога, који има власт над свима царевима и који господари над сваким дахом и душом, и како се ја могу сјединити брачном везом са непријатељем Његовим? Када би се ко од твојих слугу спријатељио са непријатељем твојим, да ли би то било пријатно теби, и не би ли се ти разгњевио На тог слугу свог? Зато, не обмањуј себе, нити празнослови, надајући се да ме убедиш. Ако хоћеш, обрати се и ти к Богу моме: ако пак нећеш, онда: убиј ме, баци ме у огањ, покриј ме ранама, предај ме зверовима, и стави ме на какве год хоћеш муке, но ја те послушати нећу, јер ти си ми одвратан, и супружански живот с тобом за мене је што и пријатељство с ђаволима, и брак с тобом за мене је што и гроб смрдљиви, стављен пред моје очи.
Када Елевсије чу ово, одједном се огњу љубави његове додаде огањ гњева, лице му се запали пламеном, и пожар јарости захвати га: јер таква је нечиста љубав када је презиру и гаде је се. И нареди он да Јулијану обнаже и растегну крстолико везавши је конопцима за руке и за ноге, и да је жестоко бију сувим жилама и прућем. И шест војника тукоше светитељку дуго, док не малаксаше тукући је. А она, иако по природи слаби сасуд, јуначки трпљаше.
Наредивши војницима да престану са бијењем, епарх рече Јулијани: Јулијано, ово је само почетак твојих мука; а очекују те несравњено веће ако не принесеш жртву великој Артемиди. - Мученица пак, желећи радије подносити муке него слушати Елевсија који је још једнако очекивао да ће је приволети на свој предлог, одговори: Заиста си безуман и неразуман! Зашто ме и даље не мучиш? Шта још чекаш? Ја сам готовија трпети муке него ти мучити ме.
Тада светитељка би обешена за косу, и висијаше велики део дана, тако да јој се кожа на глави одвоји од тела, и лице јој отече, и обрве јој се помакоше увис. А Елевсије, имајући из љубави према њој још нешто наде, саветоваше је благим речима да поштеди себе. Но када ни благим речима ни. многим молбама не успе ништа, он се онда још више разјари и нареди да јој усијаним железним даскама опаљују слабине, подпаљују недра и силно жегу кукове и друге делове тела. Затим скинувши је са мучилишта он јој веза руке наопако, оштрим гвожђем прободе јој бедра, па је врже у тамницу једва живу.
Вргнута На земљу, света мученица лежаше у тамници, и мољаше се Богу говорећи: Господе Боже мој свемогући, непобедиви у сили и крепки у делима, одузми од мене јаде ове, и избави од нагрнулих на ме патњи као што си избавио Данила од лавова, Теклу од огња и зверова. Отац мој и мати моја оставише ме, а Ти, Господе, не одступи од мене, него као што си некада сачувао Израиљце који су прошли кроз море и потопио њихове непријатеље, тако и мене сада сачувај. Елевсија пак који је устао на мене, а с њим и Сатану који се труди да ми омете спасење, сатри, о Непобедиви Царе!
Док се Јулијана тако мољаше Богу и молитва јој још беше у устима, невидљиви враг - ђаво, претворивши се у ангела светла, на видљив начин јави се њој и рече: Јулијана, ти трпиш тешке муке, а Елевсије ти је припрехмио још теже, и ваистину неподношљиве муке. Но ти, кад будеш изведена из тамнице, одмах принеси жртву боговима, јер не можеш више трпети страховиту ужасност мука. - Светитељка упита: А ко си ти? - Ђаво одговори: Ја сам анђео Божји, и пошто се Бог много брине о теби зато ме посла к теби, јер Он жели да ти послушаш епарха, те да тело твоје, сатрвено мукама не погине. Господ је милосрдан, па ће ти опростити то због немоћи измученог тела твог.
Чувши то, мученица се ужасну и смути, јер виде да је овај што јој се јавио по изгледу анђео а по савету очигледно ђаво. Стога, уздахнувши из дубине срца, и са очима пуним суза, она рече: Господе мој, Саздатељу васељене, кога Јединога хвале Небеске Силе и од кога дрхти мноштво демона, не презри мене која ради Тебе страдам, да враг мој не би кадгод уместо сладости подметнуо ми горчину. Молим Те, кажи ми ко је овај што ми говори овакве речи? ко је овај што себе назива слугом Твојим?
Тако се замоли светитељка, и одмах би услишена, јер с неба се разлеже глас који говораше: "Буди храбра, Јулијано, ја сам с тобом! А са тим што је дошао к теби, ради шта хоћеш, јер ти дајем власт и силу над њим, и од њега самог дознај ко је он и зашто је дошао к теби".
Овом гласу одмах следова чудо: узе се на светој Јулијани раздрешише, окови са њених бедара спадоше, и она устаде са земље здрава и крепка телом, а ђаво држан силом Божјом стајаше и не могаше побећи, јер беше свезан невидљивим узама. Света мученица га дохвати као слугу ништавног, и стаде га, као вршећи ислећење на суду, питати ко је он, откуда је, и ко га је послао. А ђаво, мада препун лажи, ипак, приморан силом Створитеља који га мучаше, поче и против своје воље говорити истину:
"Ја сам, рече он, ђаво, један од првих кнезова таме, послан од оца Сатане да те кушам и преластим, јер велику муку доживесмо од твојих молитава и од твоје девичанске целомудрености и од твог јуначког трпљења. Ја сам онај што некада пагубно саветовах Еви у рају да преступи заповест Божију. Ја нахушках Кајина да убије свога брата Авеља. Ја научих Навуходоносора да постави златног идола на пољу Деиру. Ја преластих Јудејце да се клањају идолима. Ја премудрог Соломона обезумих изазвавши у њему страст према женама. Ја Ироду саветовах да изврши покољ деце, а Јуди - да изда Учитеља и да себе обеси. Ја подстакох Јевреје да Стефана заспу камењем, а Нерона - да Петра распне стрмоглавце и да Павла посече мачем".
Чувши то, света Јулијана учини ново чудо: зададе ђаволу нове ране и стави му нове узе (осим невидљивих, којима га Бог беше свезао), и свезавши га тако стаде га бити. За дивно је чудо како светитељка узможе невештаственог духа свезати вештаственим узама и бити! Јер сила Божија која ђавола беше свезала и не даваше му да бежи, и невидљиво га кажњаваше задајући му истинске болове, предаде га под власт возљубљеној невести Својој. И трпљаше ђаво бол од руку девојчиних, као и од руку Божијих, јер уједно са вештаственим бичевањем ђаво добијаше и невештаствену рану, ону од које род ђаволски заиста доживљује муку. Тада ђаво поче вапити и ридати: "Авај мени! - запомагаше он, - шта ћу сада чинити и како ћу побећи? Многе сам преварио и у муке вргао, а сада самог себе преварих и у муку увалих. Многе сам у окове бацио и ранама облагао, а сада сам сам девојачким рукама свезан и изранављен. Многе сам поробио себи, а сада мене држе као роба и заробљеника. О, оче мој Сатано! зашто си ме послао овамо? Како ниси знао да ништа није моћније од девства и ништа јаче од мученичких молитава?"
Тако света Јулијана сву ноћ мучаше ђавола. Сутрадан пак изјутра епарх нареди да Јулијану, ако је жива, изведу из тамнице. А светитељка идући вуцијаше за собом и ђавола, и баци га на једно ђубриште на које наиђе путем. Затим она предстаде епарху Елевсију сијајући пређашњом красотом и лепотом лица и здрава свим телом, као да никада није стављана ни на какве муке. Зачуђен, мучитељ је упита: Реци ми, Јулијано, када и како си се научила таким мађијама? И каком се вештином ти тако брзо исцели од рана, те на теби ни трага нема од њих? - Светитељка одговори: Не знам ја никакве мађионичарске вештине, него мене исцели неисказана и свемогућа сила Божија, која не само тебе већ и оца твога Сатану посрами а мене начини далеко моћнијом од обојице вас. И ти, и господар твој ђаво, у мене сте под ногама, јер ја свезах господара твог коме ти служиш, и муке што су од тебе ниушта не урачунах. Тако Христос мој уништи овде вашу силу, а тамо - теби и оцу твоме, и вашим слугама, уготови огањ вечни и страшни тартар и таму најкрајњу и црвље неуспављиво, што ћеш и наследити ускоро.
Међутим мучитељ, чувши из светитељкиних уста о огњу вечном, одмах нареди да се спреми велики огањ времени. И би пећ веома усијана, и у њу света Јулијана бачена. А она, стојећи неповређена у пламену огњеном, мољаше се ка Господу; и пусти из очију својих сузе, и одједном ситне капље сузне постадоше као две велике реке, и угасише сав огањ.
Ово чудо веома удиви сав народ Никомидијски, и поверова у Христа око пет стотина људи и сто тридесет жена. Сви они као једним устима кликнуше: Један је Бог, Један - Онај кога прославља мученица Јулијана; и ми верујемо у Њега, а одричемо се незнабожног идолопоклонства. Ми смо хришћани! Нека дође на нас мач, нека дође огањ, нека дође која било најстрашнија смрт, ми смо готови заједно са Јулијаном умрети за Јединог Истинитог Бога!
Кад они то громко говораху, епарх одмах нареди да се доведу наоружани војници. Војници издвојише све који су поверовали у Христа од сакупљеног на гледалишту народа, па их све до једнога мачем посекоше, као што би наређено. А они сви с радошћу приклоњаху под мач главе своје, и умираху за Христа, крштавајући се у својој властитој крви.
После тога мучитељ, дишући неукротивом јарошћу, нареди да свету Јулијану баце нагу у силно клокоћући казан и да је дуго кувају као неко јело. Но тај казан би за светитељку као топло купатило после многих трудова, јер ни најмање не нашкоди њеном телу, него је само омиваше, као у изврсном купатилу, јер к њој сиђе Анђео Господњи и сачува је неповређеном. Међутим огањ из пећи сукну на оне што стајаху наоколо и учини оно што некада учини пећ Вавилонска: све које досеже - у пепео сажеже. Затим и казан препуче, и мученица изиђе из њега читава. Народ је с дивљењем окружи као високу кулу, јер светитељка стварно беше виша од свих растом.
Видећи све то мучитељ беше у недоумици шта да још предузме, пошто сва употребљена мучења не постигоше жељени циљ. И он осећајући се исмејан и посрамљен од девојке, стаде чупати себи косу, лице гребати, хаљине на себи цепати, и од силне јарости хуле и увреде на богове своје ригати, јер ето он им служи а они не бише у стању једну девојку победити. Затим он осуди свету мученицу Јулијану на посечење мачем.
Међутим ђаво, онај што светитељком беше свезан у тамници, поново дође, и стојећи подалеко (јер се још бојао свете мученице и сећао батина које доби од ње) у видљивом облику као човек, радоваше се њеној осуди на смрт и подстицаше војнике да мученицу што пре узму и погубе. А кад света девојка страшним погледом погледа на њега, он одмах уздрхта и повика: О, тешко мени! Ова немилосрдница хоће да ме поново шчепа својим рукама! - И викнувши то да сви чују, ђаво ишчезе.
Војници пак узеше мученицу и поведоше на посечење. И иђаше светитељка радосна и весела, као на свадбу, хитајући у дворе. И помоливши се колико жељаше, она приклони под мач свету главу своју, и би посечена мачем; и сједини се са возљубљеним Жеником својим - Христом Господом, за кога од душе пострада.[2] А нека Римљанка по имену Софија, која се у то време неким својим послом налазила у Никомидији, па се враћаше натраг у Рим, узе са собом тело мученице Христове Јулијане, и однесе га својој кући. Касније она подиже у име свете Јулијане дивну цркву, достојну такве мученице, и свечано положи у њој свете мошти њене.
Међутим Елевсија убрзо постиже казна Божија: када он пловљаше по мору, подиже се бура, разби лађу, и сви што беху на лађи потонуше. Но Елевсије, На велику несрећу своју и муку, не удави се него доплива до неког острва, где га пси растргоше и поједоше. И тако срамно и бедно погибе овај безбожник, доживевши заслужену одмазду према делима својим: за убиство невине и свете девојке Јулијане.
Такав беше подвиг невесте Христове Јулијане, такова љубав њена према Христу, такав мученички крај њен.
Верена она би за Елевсија у деветој години њеној од роћења, а у осамнаестој години својој она се крвљу својом уневести Женику Бесмртноме, положивши за Њега душу своју, и сада се весели у небеским дворима са Христом Господом, од сваког створења слављеном у бесконачне векове. Амин.

Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.“ (Лк 20,8)

Данашње Јеванђеље нам говори о јединственом тренутку у Христовој мисији, када Он не одговара, када прећути, али тиме говори много више него што би било могуће речима. Његово ћутање није знак одсуства знања или слабости, него највиша врста духовне снаге.

И управо у томе се огледа снажна лекција: не морамо сваки разговор водити, нити сваки одговор давати, посебно када човек у свом питању тражи више моћ него истину. Христос нам показује да је понекад ћутање највећа разобличујућа сила, јер у том ћутању одговор долази сам по себи – открива мотиве, лицемерје и намере оних који питају, више него било која реч.

Свештеници и књижевници нису Христу дошли као отворени непријатељи. Долазе као ауторитети, као „надлежни“, као они који имају право да питају. Њихова пристојност и формална коректност крију дубљи мотив: страх од губитка власти и утицаја над народом – људи више не би слепо следили њихове тумачења, већ би се окренули Христу, Истини у особи. Одбацивање Христа било је за њих најлакши начин да сачувају власт, статус и „удобну“ духовну позицију, а формална пристојност маскира страх и лицемерје.

Због тога је њихово питање које ће упутити Христу покварено: није постављено да би се тражила истина, него да би се Истина ограничила и ставила у оквир који они могу контролисати. Истина у оквиру њихових ограничења престаје да буде Истина и постаје средство, а Христово ћутање то разобличава боље него хиљаду речи.

Ово није прича о фарисејима. Ово је прича о нама

„И догоди се једнога од оних дана док је он учио народ у храму и проповиједао јеванђеље, дођоше свештеници и књижевници са старјешинама.“ (Лк 20,1)
Не долазе као очигледни непријатељи, него као они који имају право да питају, који су „надлежни“, који носе институционални ауторитет. Они не вичу, не прете, не хуле. Понашају се пристојно. Управо зато су опасни.

И постављају то питање, које звучи разумно, можда чак и оправдано:

„Кажи нам, каквом влашћу то чиниш? Или ко је тај што ти је дао ту власт?“ (Лк 20,2)

Али Јеванђеље нас учи да није свака пристојност искреност. И да није свако питање тражење. Питање није постављено да би се нешто разумело, него да би се неко ставио у оквир. Да би се Истина ухватила, дефинисала, ограничила. А кад истина стане у оквир – она престаје да буде истина и постаје средство.

„Не знамо“ – кад истина постане опасна
Христос не реагује како бисмо ми можда очекивали. Он не објашњава, не доказује, не позива се на чуда која су већ сви видели. Уместо тога, Он поставља једно једино питање. Питање које не тражи интелигенцију, него одговорност:

„Крштење Јованово – да ли беше с неба или од људи?“ (Лк 20,4)

То је питање које раздваја. Не на паметне и глупе, него на искрене и неискрене. Јован Крститељ није непозната фигура. Он је био савест народа, глас који није ласкао, човек који није тражио ништа за себе. Признати Јована значи признати да Бог делује и ван наших структура. А то је увек болно.

Фарисеји тада почињу разговор који се не води уснама, него срцем. Они не траже истину, него излаз. Не питају се шта је од Бога, него шта је безбедно. Истина се више не мери светлошћу, него последицама.

И ту се дешава оно што се дешава и данас, у безброј облика: истина се не одбацује отворено, него се одлаже, ублажава, замагљује. И на крају излази реченица која звучи скромно, а у ствари је капитулација:

„Не знамо откуда.“ (Лк 20,7)

Они знају. Али не смеју да кажу оно што знају. И то није незнање. Ово је манипулација. Ово је тренутак кад човек жртвује истину да би сачувао положај, мир, слику о себи. И то је тренутак кад се истина искривљује, не зато што је нејасна, него зато што је сувише јасна.

Христос који ћути – и тиме говори

Христов одговор је кратак, скоро шокантан у својој једноставности:

„Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.“ (Лк 20,8)

И ту настаје тишина. Али то није празнина. То је пуноћа која притиска.

Христос не ћути зато што нема шта да каже. Он ћути зато што истина не пристаје да буде део игре. Он не дозвољава да Његове речи постану аргумент у калкулацији људи који су већ одлучили да истину не следе. Истина се повлачи кад види да ће бити злоупотребљена.

И ово је једна од најтежих лекција за нас. Навикли смо да мислимо да увек морамо говорити, објашњавати, доказивати. Али Христос показује супротно: понекад је најчистији одговор – ћутање. Не као бекство, него као суд. Не као пораз, него као очување истине.

Бог не говори тамо где речи више не служе спасењу, него манипулацији.

Сви смо ми фарисеји – и ту почиње молитва

Најболније у овој причи није понашање фарисеја, него то колико нам је познато. Јер фарисеј није нужно зли човек. Он је често религиозан, вредан, образован. Али у једном тренутку бира себе уместо истине. Фарисеј је онај који зна – али бира да ћути из страха.

Сви смо ми били ту. У разговорима, у одлукама, у малим компромисима које нико не види. Кад осетимо шта је исправно, али проценимо да „није тренутак“. Кад истину заменимо тишином која није Христова, него наша.

И зато је ово јеванђелско место толико молитвено. Не зато што нуди лак одговор, него зато што нас оставља саме пред огледалом.

Не мораш свакоме да се правдаш. Не мораш свакоме да доказујеш. Али мораш бити искрен пред Богом. Ако човек не тражи истину, него полугу моћи – тишина је понекад најчистији одговор. Али ако ми не тражимо истину, онда ни тишина не помаже.

И ту, можда, почиње права молитва: да нас Бог сачува од тога да истину користимо, уместо да јој служимо; да нас научи када да говоримо – и када да ћутимо; и да нас не остави у оној опасној реченици: „не знамо“, кад у дубини душе знамо врло добро. Нека нас истина учи када да говоримо, а када да ћутимо, и да се свака наша реч служи, а не манипулише.

Господе, научи нас да знамо када да говоримо, а када да ћутимо, да наше ћутање буде сведочанство истине, а не бекство од ње.

извор:Фондација Пријатељ Божији

Свети Јован Златоусти назива псалме ријечима Светог Духа. Свети Свети Василије Велики каже о томе: "...то је књига која првенствено приказује учење Откровења у животу, а као друго помаже да се оно испуни..." Псалтир обухвата све оно што садрже свете књиге. Он предвиђа будућност, подсећа на прошлост, и даје закон за живот и правила за делање. Другим ријечима, Псалтир нам открива законе небеског живота, али према овом општем учитељу Цркве, он не само да нам открива те законе него нас учи да их слиједимо. Он учи православца да  их разумије и достигне, тако да ми можемо да слиједимо пут спасења уз Божју помоћ у земаљском животу. Свети Амвросије Милански написао је сљедеће:„ Милост Божја дише кроз цијело Свето писмо, али у у слатком Псалтиру дише више него било гдје друго“.
Зашто је „Благо човјеку“ (како почиње први стих) први псалaм?
То је због тога што се јасно наводи да је закон Божји (заповијести Господње) суштина сваког људског бића и свих ствари. Штавише, то је извор овог живота. Човјек (свако људско биће, не само мушкарац већ такође и жена) који покушава да живи по Божјим заповијестима прима највећу радост, а то је, блаженство. Свети Оци користили су ту ријеч да би упутили на сличност Богу. Човјек који покушава да спроведе Божји закон у свом овоземаљском животу је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје вријеме, и којему лист не вене: што год ради, у свему напредује (Пс 1,3). То је особа која би била повезана са извором божанске милости као да је дрво које расте близу неког извора воде, и имала би потпун живот тако да се чак ни мали лист на овом дрвету не би осушио, угинуо или отпао. То је због тога што га Бог чини живим. Међутим, зли и грешни су сви они који се не повинују закону Бојем, и мртви су изнутра јер вољно се одричу Бога, јединог извора живота свих ствари. Они не живе, они умиру: "Нису такви безбожници, него су као прах који расипа вјетар“ (Пс 1,4). Такви људи којима је мио грех, који се одричу Божјих заповести, већ су мртви. Не само да они умиру, већ су они као прах расут ветром. Они нестају, као што се у суштини дешавало, на пример са Хананејима и многим другим народима који нису познали истинског Бога.
Према томе, Псалам се завршава речима: "Јер ГОСПОД зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће" (Пс 1,6). То је логичан и природни закључак овог псалма. Због тога Господ, кроз уста светог псалмопојца Давида, говори нама "Него му је омилио закон ГОСПОДЊИ и о закону његову мисли дан и ноћ! (Пс 1,2). Према томе ми морамо учити закон Господњи дању и ноћу да бисмо стекли вјечни живот и спасење. Онда ће дрво наше душе бити нахрањено изворима Светога Духа.
Први стих првог псалма звучи као моћан позив да се проуче и примене закон Божји и Његове заповијести:  "Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не сједи (Пс 1,1). 
Следећи стих псалма прилично је тежак за тумачење: "Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грјешници на збору праведничком" (Пс 1,5). Свети Оци, нарочито Теодорит Кирски, Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти, објашњавају овај део на следећи начин. Овде се никако не казује да грешници неће васкрснути. Они ће васкрснути Другим Христовим доласком, који ће бити кад дође крај света. Псалам говори о томе да зли неће васкрснути у суду јер њима неће бити потребан суд јер је њихова злоћа толико очигледна да ће одмах бити осуђени. Они ће васкрснути али не на суду већ ће чути праведну казну. После тога, они неће моћи да васкрсну и уђу у свет праведних. Они ће васкрснути за вечну мучење у Паклу. Свети Оци су такође написали да је први псалам темељ свим псалмима јер он даје упутства људима како да негују Боголике врлине и да их приближе блаженству вечног живота: због тога он почиње речју Благо.
У Црквеном богослужењу, управо првим псалмом се почиње недељни циклус псалмопојења током службе. Прва Катизма, која почиње „Благо човјеку“ намењена је за свеноћно бденије у недељу после велике јектеније (према Црквеном правилу, недеља је први дан у седмици, која почиње Недељним вечерњем). Псалам 1 су врата у рај, која се отварају кад читамо Псалтир. Хајде да уђемо кроз ова врата са страхом Божјим, да бисмо добили непропадљива блага и вечно блаженство! 
Хајде да овде на земљи држимо заповести Божје, и да их сакупимо у животу спремнији него тисуће злата и сребра (Пс 119,72), јер се у њима може наћи спасење за цело човечанство. 
 

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / извор

У Књизи псалама налазе се сљедеће ријечи: „... Шта је човек, да га се сјећаш? Или син човјечији, да га походиш? Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу вјенчао си га... “(Пс 8,  5-6). Па ко је ипак виши: човјек или Анђели?

Према чувеном православном богослову архимандриту Кипријану (Керн), Анђели су виши од људи, јер их надмашују у духовности, односно оним фактором који анђеоски свијет чини ближим и сроднијим Богу. Међутим, у исто вријеме, није сасвим тачно вјеровати да је супериорност Анђела над људима Бог заувијек успоставио. Конкретно, свети Григорије Палама примјећује да је човјек, на основу свог позива, у многим погледима супериорнији од Анђела и повезује такву супериорност прије свега са могућношћу Божјег учешћа у људској природи, за разлику од анђеоске природе. Према светитељу, човјек има огромну предност над Анђелом: може постати учесник у Тијелу и Крви Христовој и тиме ступити у најближи могући однос са Богом, сјединити се с Њим. Осим тога, присуство материјалног тијела даје одређену цјеловитост људској природи. И управо у тој потпуности, свети Григорије Палама види још једну супериорност човјека над Анђелима.

Још један аспект на који свети оци указују када говоре о супериорности човјека над Анђелом јесте тај што човјек у себи има слику Божију, коју Анђели или уопште немају -  према преподобној Анастасији Синаит  или је имају, али у мањој мјери него човјек, како то каже свети Јован Дамаскин. Сличну мисао износи и горе поменути свети Григорије Палама: „Само умна и вербална природа душе посједује ум, реч и животворни дух. Само њега, једног више од Анђела, Бог је створио по Његовој слици.  И то се не може промијенити, чак и ако оно није знало своје достојанство, и није осјећало и није поступало достојанствено у односу на Онога који га је створио по Својој слици".

И још један фактор који нам омогућава да вјерујемо да је човек виши од Анђела изражава се у сљедећем: све што је Бог створио створено је хијерархијски - од најнижег до највишег. А чињеница да је човјек створен последњи, тиме показује да је он „круна стварања“, јер се у човјеку, као дводјелном бићу, спајају два свијета - и духовни и материјални. 

Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Мучеништво за Христа чини од грешника светитеља. То показује пример светог Бонифатија. Он беше најпре слуга у неке богате и развратне жене Аглаиде у Риму, и имаше с њом нечисте и незаконите везе. Обоје беху незнабошци. Једном Аглаида пожели да има у кући мошти мученичке као неку амајлију, која од зла брани. Па опреми свога слугу у Азију, да јој нађе и купи то што жељаше. Бонифатије узе собом неколико робова и доста блага па при растанку с Аглаидом рече овој: "Ако не могаднем наћи никаквог мученика, и ако теби, госпођо, донесу моје тело за Христа намучено, да ли ћеш га примити с чашћу?" Аглаида се насмеја и назва га пијаницом и грешником. Тако се растадоше. Дошавши у град Тарс Бонифатије виде многе хришћане на мукама: једнима одсечене ноге, другима руке, трећима очи избодене, четврте на вешалима итд. Бонифатију се промени срце, покаја се за грешни живот свој и заплака. И узвикну усред хришћанских мученика: "И ја сам хришћанин!" Судија га узе на истјазање, нареди те га грозно шибаху, потом налише му врело олово у уста, и - пошто га то не повреди - одсекоше му главу мачем. Робови узеше тело његово и пренеше у Рим. Ангел Божји јави се Аглаиди и рече: "Прими онога који негда беше слуга твој, а сад је наш брат и саслужитељ; он је чувар душе твоје и заштитник живота твога". Аглаида, ужаснута, изађе у сусрет, прими тело Бонифатијево, сагради му цркву и положи у њу мошти мученикове. Потом се она покаја, раздаде све своје имање бедним, а она се повуче од света, и поживе још петнаест година у горком покајању. Пострада свети Бонифатије 290. године.

извор

Духовно буђење: Потребна је бодрост. Све што чинимо треба да чинимо Бога ради.

Ми заборављамо Бога, а послије се поткрада помисао како чинимо нешто много важно. Поткрада се човјекоугодништво, па зато и пазимо да не паднемо у очима других. Али, ако човјек дјела са свијешћу да Бог све то види, да га посматра, тада је оно што он ради, постојано. У супротном, ако чини нешто да би изгледао добар у очима других, губи све и све пропада.

За сваки поступак човек треба да испита себе: Добро, мени се свиђа ово што чиним, али да ли се то свиђа и Богу? Нека се запита да ли је то што ради Богу угодно. Ако заборави на то, послије ће заборавити и на Бога. Некада су људи знали да кажу: Бога ради или Он је безбожник, Бога се не боји или су говорили Ако Бог да. Свугдје су осјећали Божије присуство. Имали су стално Бога пред собом и пазили су. Живјели су као што се у Псалму каже: Стално видим пред собом Господа, да не посрнем. И заиста, нису посртали. Ево сад се види како европски типик улази у моду и многи људи не чине зло само из свјетске пристојности. Оно што човјек чини, треба да чини чисто за Христа. Да држи на уму да га Христос види и посматра. Христос, дакле, треба да постане центар сваког његовог покрета. Да нема у њему оног људског начела. Ако дјеламо са циљем да нас људи прихвате, неће нам ништа бити од користи. Треба много да пазимо. Увијек испитујмо себе, шта је то што нас покреће на неко дјело и чим примијетимо да је наш покретач човјекоугодништво, дужни смо да га беспоштедно тучемо. Ако ја пожелим да учиним неко добро, а ту се умијеша и човјекоугодништво, то је као да бушном кофом вадим вофу из бунара. Већину искушења сами себи стварамо када се држимо свога ја , односно када смо покренути себичношћу, када желимо да уздигнемо себе изнад других и тражимо лично задовољство. На небо се не уздиже свјетским успоном, већ духовном силаском. Ко ниско корача, корача сигурно и никада не пада. Зато, колико можемо, искоријенимо из себе свјетско доказивање и свјетске успјехе који су духовни неуспјеси. Омрзнимо свој тајни и јавни егоизам и човјекоугодништво како бисмо искрено завољели Христа.

Наше вријеме се не одликује тишином, већ сензацијама, испразношћу, а наш духовни живот је тих. Биће добро, ако чинимо оно што је по нашој мјери и то тихо, не постављајући себи циљ који је изнад наших могућности, јер ће у супротном такво дјело бити на штету наше душе и тијела, а често и на штету Цркве.

У истинитом угађању нашим ближњима, скривено је угађање Христу. Обратимо пажњу како да угађање ближњима учинимо чистим, како из њега да удаљимо човјекоугодништво, не били тај људски принос угађања ближњима стигао до Христа.

Колико можеш, учини живот таквим да се кроз њега зближиш са Богом. Изнад свега, самоукоријевај се и труди се да чиниш Божију вољу. Чинећи Божију вољу, човјек постаје сродник Божији и тада, и не тражећи то од Бога, непрестано добија воду са извора.

Извор: Фондација „Пријатељ Божији“