Живе речи утехе: Живе речи утехе

Преподобни Порфирије Кавсокаливит

Mon, 01 Dec 2025 19:45:03 +0000

Блажени старац Порфирије рођен је 7. фебруара 1906. године у селу Свети Јован Каристија у близини Аливерије. Његови родитељи су били сиромашни али побожни земљорадници. Отац му се звао Леонида Бајрактарис, а мајка Јелена, кћи Антонија Ламброса.

На крштењу је добио име Евангелос и био је друго од петоро деце својих родитеља. Школу у свом селу похађао је само две године. Учитељ му је већином био болестан, и деца су веома мало научила од њега. Гледајући ту сиромаштину, мали Евангелос је напустио школу; радио је на породичном имању и чувао оно мало стоке што су имали. Радио је од своје осме године. Ради боље зараде, још тако млад прихватио се посла најпре у оближњем руднику угља, а затим у бакалници у Халкиди и у Пиреју.

Отац га је научио Молебном канону Пресветој Богородици и свему што се тиче наше вере, а што је и сам знао. Као дете, Евангелос се брзо развијао. Причао нам је и сам да се почео бријати од своје осме године. Од најранијег узраста био је озбиљан, марљив и ревностан, и изгледао је старији од својих вршњака.

Монашки призив

Док је чувао овце, али и док је радио у бакалници, сричући је читао житије светог Јована Каливита; тако је осетио жељу да следи пример овог подвижника. Много пута кретао је пут Свете Горе, али се из разних разлога враћао кући. Коначно, кад му је било дванаест година, са одлучном жељом да стигне куд је намерио, он поново крене на пут. Господ благослови његов наум, и он дође на Свету Гору.

Господ, Који промишља о свему и управља нашим животом, тако је уредио ствари да на броду који је пловио од Солуна до Свете Горе, Евангелос сретне свог будућег старца, јеромонаха и духовника Пантелејмона. Овај га још на броду прими у своју духовну заштиту; пошто улаз на Свету Гору није био дозвољен малолетницима, духовник га представи као свог нећака и тако га уведе.

Његов старац, отац Пантелејмон, одвео га је до Кавсокаливије, до испоснице Светог Георгија, у којој се подвизавао са својим братом по мајци, оцем Јоаникијем. У тој испосници раније се подвизавао и добрознани монах преподобни хаџи-Георгије.

Тако је отац Порфирије истовремено добио два духовника; према обојици је имао крајњу, беспоговорну и радосну послушност. Ревносно се предао добровољном подвигу, а жалио се само на то што његови духовници нису од њега тражили још већи подвиг. Нису нам довољно познате његове духовне борбе јер нам о њима није говорио. На основу штурих Старчевих речи, упућених само неколицини духовне деце, можемо закључити да је његов подвиг био непрестан, напоран, радостан и тежак. Ходао би, на пример, бос по снегу и по каменитим стазама. Спавао је врло мало, и то на поду, покривен само једном плахтом, и покрај отвореног прозора чак и кад је падао снег. Наг од појаса навише, правио је много метанија да га не би савладао дремеж. Бавио се дрводељем, секао дрва, сакупљао пужеве, на леђима теглио земљу из велике даљине како би на кршевитом терену око испоснице Светог Георгија направио врт. За све то време, сабирао је своју пажњу на читања и тропаре из светих служби и учио их напамет. Штавише, пошто је, приликом обављања рукодеља, наизуст понављао свештена Јеванђеља, у његов ум се није могла уселити испразна и рђава помисао. По властитим речима којима је описивао свој тадашњи живот, био је „вечно у покрету“.

Основно и најзначајније обележје његовог подвига није био само телесни напор, него свеобухватна послушност старцу, апсолутна зависност од њега, потпуно нестајање његове воље у вољи старчевој; преданост старцу препуна љубави, поверења и дивљења, поистовећивање са њим. У томе је тајна, у томе је кључ; овде откривамо оно што је суштинско и што је значајно.

Тако је овај необразовани дечак, са два разреда основне школе, слушајући са пламеном љубављу свештене речи које су говориле о нашем вољеном Христу, користећи се речником, како је сам говорио, самога Светога Писма и тумачећи непознато познатим, успео да за кратко време научи оно што ми у школама и на универзитетима, уз помоћ књига и учитеља, у удобности, али без жара, не научимо за цео живот.

Не знамо тачно када, али изгледа убрзо после доласка на Свету Гору, пострижен је за монаха и добио име Никита.

Посета божанске благодати

Није чудо што је божанска благодат видљиво почивала на овом младом монаху препуном ревности, који је био преиспуњен љубављу Христовом и који никад није жалио труда и подвига.

Била је зора, и средишња црква у Кавсокаливији још увек је била закључана. У једном углу припрате, монах Никита је чекао да зазвоне звона и да се отвори црква. После њега у припрату ступи стари монах Димас, некадашњи руски официр, коме је било око деведесет година; био је то велики подвижник и тајни светитељ. Пошто не виде никога, старац помисли да је сам, те поче да прави велике метаније и да се моли пред затвореним дверима наоса.

Божанска благодат се разливала од преподобног старца Димаса и обливала млађаног Никиту, који тада беше спреман да је прими. Осећања која обузеше младића не могу се описати. После свете Литургије и светог Причешћа, млади монах Никита је био толико усхићен да је, идући ка својој испосници, раширио руке и гласно повикао: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“

После посете божанске благодати, дошло је до темељне промене душевних и телесних својстава млађаног монаха Никите. Та промена је дошла од деснице Свевишњега. Одевен је у силу са висине и стекао натприродне благодатне дарове.

Први знак присуства благодатних дарова указао се кад је из велике даљине „видео“ своје старце, који су се враћали издалека. „Видео“ их је тамо где су били иако нису били доступни људском оку. Исповедио је то оцу Пантелејмону, који га посаветова да буде опрезан и да о овоме ником не прича. Ових савета Никита се држао све док није добио другачију заповест.

За овим даром уследили су и други. Његова чувства су постала осетљива до несхватљиве мере, а човечанске моћи су се развиле до крајности.

Могао је да слуша и да распознаје птичије и животињске гласове, тако да је разазнавао и њихово порекло и њихов смисао. Могао је да осети мирисе са велике удаљености. Распознавао је и разликовао мирисе и њихов састав. Из велике даљине разликовао је мирисе појединог цвећа. После скрушене молитве, могао је да „види“ у дубину земље и у небески хаос; да „гледа“ кроз воду и кроз каменито тло, да проналази изворишта нафте, радио-енергије, закопана археолошка налазишта, скривене гробнице, пукотине у дубини земље, подземне изворе, изгубљене иконе, да „види“ призоре који су се одиграли вековима раније, да „чује“ молитве које су упућиване, да „види“ добре и зле духове, саму људску душу… да „види“ баш све. Пробао је воду из дубине земље и мерио оно што је недоступно. Питао је стене, и оне су му причале о духовним борбама подвижника који су живели пре њега. Гледао је, и погледом исцељивао. Додиривао је, и додиром лечио. Молио се, и молитва је постајала делатна. Но, никад није помишљао да те Божије дарове употреби за властиту корист. Никад се није молио да се и сам излечи од болести. Никад није пожелео да стекне некакву корист од знања које му је божанска благодат даровала.

Кад би се користио својим даром расуђивања, откриле би му се скривене стране људских помисли. Уз помоћ благодати Божије, био је у стању да истовремено види прошлост, садашњост и будућност. Потврђивао је да је Бог свезнајући и свемогућ. Посматрао је и дотицао творевину по свим крајевима васељене, све до дубине човечије душе и историје. Речи апостола Павла: „Духован све испитује, а њега самог нико не испитује“ (I Кор. 2,15), у случају старца Порфирија биле су истините. Он је, наравно, ипак био човек, а благодатни дар који је примао, потицао је од Бога, Који из Њему познатих разлога понекад и не открива све.

Живот унутар божанске благодати, међутим, за нас представља непознаницу и тајну. Стога би сваки даљи разговор на ту тему изгледао као произвољно бављење оним што нам је недоступно. Ову чињеницу Старац је увек наглашавао пред онима који би његове могућности приписивали нечему другом, а не благодати Божијој. Понављао је и понављао: „То није наука; није вештина; то је благодат“.

Повратак са Свете Горе

Пошто је Никита и после посете божанске благодати наставио свој подвиг са усрдном ревношћу, смирењем и невиђеном жељом за учењем, Господ је хтео да Свог младог ученика постави за учитеља и пастира Свог словесног стада. Јер, искушао га је, одмерио, и нашао да је достојан.

Монах Никита никад – баш никад – није помишљао да напусти Свету Гору и да се врати у свет. Његова пламена божанска љубав према Христу, нашем Спаситељу, подстицала га је да жели и да сања да се обрете у правој пустињи, где ће бити сам са вољеним Христом.

Но, скупљајући пужеве по стеновитим литицама, претходно већ исцрпљен од непрекидних натчовечанских подвига, добио је тежак плеуритис. То је приморало његове духовнике да му заповеде да се настани у неком манастиру изван Свете Горе како би се опоравио. Он их послуша и врати се у свет, али чим му је било мало боље, вратио се у своју испосницу. Међутим, поново се разболи, и зато га духовници, са великом тугом, заувек пошаљу у свет.

Тако га, као младића од деветнаест година, налазимо у манастиру Светог Харалампија, у близини његовог родног села. Он је и овде наставио са својим светогорским правилом, само што је био присиљен да ограничи пост све док се његово здравље не буде поправило.

Рукоположење у чин свештеномонаха

Једном приликом у посету манастиру дође архиепископ Синаја Порфирије Трећи. На основу разговора са Никитом, Архиепископ запази колико је овај младић украшен врлином и благодатним даровима; био је толико задивљен да га је 26. јула 1927. године, на празник Свете Параскеве, рукоположио у ђаконски чин. Већ сутрадан, на празник Светог Пантелејмона, произвео га је у чин свештеника, прибројао га Синајском манастиру, и наденуо му име Порфирије. Рукоположења су обављена у епископском параклису свете Митрополије каристијске, уз саслужење њеног тадашњег митрополита Пантелејмона Фостиниса. Старац Порфирије је тада имао само двадесет једну годину.

Духовник

После тога, митрополит каристијски Пантелејмон поставља га званичним писменим указом на дужност духовника. Нови подвиг, односно нови „талант“ који му је дат, Старац је извршавао усрдно и трудољубиво. Изучавао је „Приручник за исповеднике“, но кад је покушао да дословце примењује оно што у њему пише у погледу епитимија, схватио је да његов однос према сваком вернику мора бити засебан, због чега се нашао у великој невољи. Одговор је, међутим, пронашао код светог Василија Великог, који саветује: „Све ово пишемо како бисте могли окусити плодове покајања. Наиме, о појединим случајевима не расуђујемо по времену које треба утрошити, него по начину покајања“ (Писмо 217, бр. 84). Усвојио је овај савет и примењивао га. Чак је и у својој дубокој старости млађе духовнике подсећао на ову поруку.

Сазревајући на тај начин, млади јеромонах Порфирије је, уз помоћ благодати Божије, ваљано обављао дужност духовника у Евији до 1940. године. Свакодневно је примао на исповест велики број верника; дешавало се, понекад, да исповести слуша сатима без прекида. Јер, глас о њему као духовнику, зналцу душе и поузданом саветнику, врло брзо се проширио по читавој околини, те се мноштво света сливало у његову исповедаоницу у манастиру Левкон, у близини Авлонарија на Евији. Понекад је чак бивао приморан да проводи читав дан и ноћ, без предаха и без одмора, у испуњавању ове свете дужности и Тајне. Онима који су код њега долазили, помагао је и својим даром прозорљивости, чиме их је доводио до самопознања, до искрене исповести и до живота у Христу. Тим истим благодатним даром разоткривао је сплетке ђавола и спасавао душе из његових замки и лукавштина.

Архимандрит

Године 1938. митрополит Каристије одликовао га је звањем архимандрита: „…као наградом за твоје службовање, које си до данас као духовни отац обављао у Цркви, и за ваљану наду коју наша света Црква гаји према теби“, како дословно пише у документу (92/10-2-1938) реченог митрополита. Заиста, благодаћу Божијом, те наде су се обистиниле.

Парох у Цакеји и у манастиру Светог Николе у Ано Ватији на Eвuju

Митрополит га је на неколико месеци поставио за пароха у село Цакеју на Евији. Неки старији мештани тог села и данас чувају драге успомене на његов краткотрајни боравак. Године 1938. налазимо га у опустелом и разрушеном манастиру Светог Николе у Ало Ватији, који припада митрополији Халкиде. Претходно је напустио манастир Светог Харалампија јер је овај претворен у женски манастир.

У пустињи атинске Омоније

Док се пошаст Другог светског рата приближавала Грчкој, предобри Господ је Свог верног слугу Порфирија регрутовао за нову службу како би био ближе свом напаћеном народу. Дана 12. октобра 1940. године, поверена му је дужност привременог пароха у параклису Светог Герасима у Атинској поликлиници, која се налази покрај Омоније, у самом срцу Атине. Сам Старац је тражио да му буде додељено ово место, јер је из велике и силне љубави према напаћеним људима желео да се налази уз њих, у тешким тренуцима њиховог живота – кад патња и болест и близина смрти чине безвредним све остале наде осим наде у Христа.

За место пароха у болничком параклису постојао је још један кандидат, и то са изузетним препорукама, но Господ је просветлио управника Поликлинике да се определи за по светским мерилима неписменог, а по Богу смиреног и умилног

Порфирија. Због оваквог избора управник се касније радовао и задивљено говорио: „Нашао сам савршеног свештеника, каквог Христос жели“.

У овој Поликлиници Старац је вршио своју дужност читавих тридесет година као активни парох, а затим три године добровољно, како би одговорио на захтеве своје духовне деце која су га тражила. Подвизавао се укупно тридесет три године у пустињи Омоније (Омонија је најпознатији атински трг у строгом центру Атине. Ове речи су успела игра речи којом се многољудни атински трг назива пустнњом у духовном смислу.), како је сам говорио, уместо у пустињи Свете Горе, како је желела његова душа.

Поред тога што је обављао свештеничку дужност, којој је приступао савршено благочестиво и предано, вршећи црквена богослужења са чудесним „благољепијем“, исповедајући, пружајући утеху и исцељујући душевне, а често и телесне „недуге“ болесника, Старац је био духовник свима који су долазили к њему.

„Потребама мојим и оних који су са мном били, послужише oвe руке моје“ (Дел. ап. 20,34)

Због недостатка формалних квалификација потребних за ово место, старац Порфирије је, као парох Поликлинике, примао незнатну плату, која није била довољна да издржава себе, своје родитеље и неколицину блиских рођака о којима се старао. Зато је био принуђен да зарађује за живот, те је заједно са њима основао фарму живине, а затим и продавницу тканина. Поврх тога, из ревности према таинственом савршавању светих богослужења, дао се на састављање аромата. погодних за производњу тамјана коришћеног у богослужењу; у овоме је имао нарочитог успеха. Седамдесетих година је чак остварио оригиналан проналазак: сјединио је угаљ са аромом тамјана и кадио је само тим посебним спорогорућим угљем, који је испуштао диван мирис. Но, како се чини, појединости тог проналаска није ником открио.

Године 1955. од манастира Пендели изнајмио је манастирчић Светог Николе заједно са његовим имањем, које је систематски и трудољубиво обрађивао са намером да на њему подигне манастир, који је на крају подигао на другом месту. Поправио је изворе, уредио мрежу за наводњавање, засадио много дрвећа и трактором којим је сам управљао, обрађивао земљу. Уза све ово, обављао је своју даноноћну парохијску и исповедничку дужност.

Нарочито је ценио рад, и себи није допуштао предах знајући из искуства – а не из књига – оно што пише ава Исак Сирин: „Бог и анђели Његови налазе радост у немаштини, а ђаво и његови сарадници у беспослици“.

Године 1970, напунивши тридесет пет година службовања, добио је малу пензију, па је и формално напустио своју службу у Поликлиници.

“Сила се моја у немоћи показује савршена“ (II Kop. 12,9)

Осим оне првобитне болести, због које је и био приморан да напусти Свету Гору, и због које је његова лева страна била врло осетљива, старац Порфирије је повремено подносио и многе друге болести.

Пред крај његовог службовања у Поликлиници, оболели су му бубрези, а оперисан је са великим закашњењем јер је упркос својој болести неуморно радио. Пошто је био послушан „све до смрти“, послушао је чак и управника Поликлинике, који му је наложио да одложи операцију како би могао да служи у дане Страсне седмице. Исход је био тај да је пао у кому, тако да су лекари обавестили његове рођаке да се постарају за његов погреб. Но, вољом Божијом, и против свих лекарских очекивања, Старац се вратио у живот по телу како би наставио да служи народу Цркве.

Пре ове болести Старац беше поломио ногу; сам нам је причао о томе како се том приликом о њему на чудесан начин старао свети Герасим, у чијој је црквици у Поликлиници служио.

Поврх тога, од силног терета који је дизао у својој кући у Турковунији, где је годинама живео, добио је килу, која га је веома мучила све до кончине.

Августа 1978. године, у манастиру Светог Николе у Калисији, претрпео је срчани удар и хитно био пребачен у болницу „Хигија“, где је провео двадесет дана. Кад је напустио болницу, наставио је опоравак у кућама неколицине своје духовне деце у Атини.

Касније, кад је већ био настањен у импровизованој кућици у Милесију, у метоху манастира који је сам основао, подвргнут је операцији катаракте на левом оку. Но, грешком лекара, око је оштећено, тако да је неколико година касније Старац потпуно ослепео на то око. Током операције лекар му је, без његовог пристанка, дао велику дозу кортизона иако је Старац био осетљив на лекове, а нарочито на кортизон. Ово је имало тешке последице: после неког времена Старац је задобио унутрашња крварења која су трајала око три месеца. Због тих крварења није могао да се храни на уобичајен начин; одржавао се у животу тако што је узимао само неколико кашика млека и воде за читав дан. Услед тога доспео је до такве исцрпљености да није могао ни да седи усправно. Примио је бар дванаест инфузија, и то све у свом уточишту у Милесију. Но, иако већ беше ступио на сам праг смрти, уз помоћ благодати Божије Старац је ипак преживео.

Његово телесно здравље је отада било потпуно нарушено, али он је наставио да обавља дужност духовног саветника, а колико је могао, у мањем обиму, и исповедника. При том је често трпео ужасне болове, или је имао друге тегобе са својим здрављем. Вид му је све више слабио, док 1987. године није сасвим ослепео.

Временом је људима упућивао све мање поука и савета, а све више се предавао молитви за њих. Молио се тихо, са пуно љубави и смирења, за све који су тражили његове молитве и божанску помоћ. Са великом духовном радошћу посматрао је како божанска благодат делује на њих. Тако је старац Порфирије постао опипљиви пример човека кога апостол Павле описује речима: „Сила се моја у немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9).

Старац оснива женски манастир

Старац Порфирије је одавно имао жељу да оснује манастирску тиховалницу у којој би најпре живела група побожних жена, његових верних духовних кћери. Наиме, Старац се беше заветовао Богу да их неће оставити саме чак ни када напусти овај свет, јер су му оне током много година биле верне помоћнице. У тај манастир би, касније, могла да ступи свака жена која би желела да се посвети Господу.

Почетком 1980. године настанио се на имању у Милесију, које је купио како би на њему био подигнут метох овог манастира. Више од годину дана живео је у покретној кућици, под веома тешким условима, нарочито зими. После тога, настанио се у малој и скромној кући у којој је преживео читаву муку непрекидних тромесечних стомачних крварења, и у којој је примио многобројне трансфузије крви коју су му са много љубави давала његова духовна деца.

Године 1980. почели су радови на подизању манастира, које је Старац помно пратио. Радове је плаћао уштеђевином коју су он и његови рођаци током година сакупљали управо у ову сврху; истовремено, помогло му је мноштво његове духовне деце.

Подиже храм Преображења Господњег

Сва његова љубав према ближњима била је усредсређена на то да их доведе до радости преображења по Христу. Попут апостола Павла, молио је нас, своју сабраћу: „Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Римљ. 12,2). Јер, желео је да нас доведе до стања у коме је сам живео и у коме „сви ми који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа“ (II Kop. 3,18).

Због тога је свој манастир назвао Преображење, а желео је да и манастирска црквица буде посвећена Преображењу.

Припрема свој повратак на Свету Гору

По свом расположењу, старац Порфирије никада није напустио Свету Гору. Никакав разговор није га привлачио више од приче о Светој Гори, а посебно о Кавсокаливији. Чак је, током дугог низа година, на име једног свог послушника тамо поседовао испосницу, коју је повремено посећивао.

Током последње две-три године свог овоземаљског живота, Старац је често говорио о својој припреми, односно о одговору који ће дати „на Страшном судишту“ Божијем. Издао је строге налоге да, уколико се деси да се упокоји овде, изван Свете Горе, његово тело буде тихо пренесено у Кавсокаливију и тамо сахрањено. Најзад је донео одлуку да се тамо још за живота пресели; у вези са тим наводио је причу из Старечника: „Осетивши да му је кончина близу, један старац припреми себи гроб, па рече свом послушнику: ,Чедо моје, стене су клизаве и стрме, па можеш и сам упасти у гроб док мене будеш спуштао. Помози да се спустим сада, док сам још жив’. И заиста, послушник му поможе, те се старац пружи у гроб и мирно предаде своју душу“.

На навечерје празника Свете Тројице 1991. године, пошто је најпре отишао у Атину, исповедио се свом престарелом и болешљивом духовнику и добио отпуст, Старац се упутио својој испосници на Светој Гори. Настанио се у њој и очекивао своју кончину, припремајући се за „добар одговор“ пред Богом.

Кад је, по његовом налогу, за њега ископан дубок гроб, Старац је свом духовном чеду издиктирао опроштајно писмо упућено свој његовој духовној деци. Ово писмо, датирано 4. (по старом календару) и 17. (по новом) јуна 1991. године, пронађено је заједно са његовом монашком одећом намењеном за погреб. Оно садржи још један доказ његовог бесконачног смирења.

Старац је напустио Атику са скривеном намером да се више на њу не враћа. Са поједином духовном децом разговарао је на такав начин да су могли наслутити да га виде последњи пут.

Пред крај свог живота у телу био је забринут неће ли, можда, љубав његове духовне деце омести његову жељу, навикнуту на послушност и покорност. Стога је једном свом послушнику на Светој Гори рекао: „Ако затражим од тебе да ме одвезеш у Атину, ти ме спречи – то ће бити искушење“. Заиста, многи његови пријатељи су тада правили разне планове како би га вратили у Атину јер се и зима приближавала, а његово здравствено стање се погоршавало.

Уснуо у Господу

Добри Бог, Који поступа по жељама оних који Га се боје, испунио је и ову жељу старца Порфирија. Удостојио га је блажене кончине у крајњој смерности и незапажености; био је окружен само својим послушницима са Свете Горе, који су се молили заједно са њим. Последње ноћи свог овоземаљског живота Старац се исповедио и молио умносрдачном молитвом, док су послушници, по његовом упутству, читали псалме и Канон на исход душе; затим су изговарали кратку молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, све док нису испунили правило за монаха великосхимника.

Са великом љубављу послушници су му пружали телесну и духовну утеху која му је била потребна. Могли су чути његове преподобне усне како шапућу последње речи које су изашле из његових честитих уста; биле су то исте оне речи Христове архијерејске молитве: „…Да сви буду једно“ (Јов. 17,21).

Предходно су га чули како понавља једну једину реч; то је реч која се налази на крају Новог Завета, на крају свештеног Откривења светог Јована Богослова: „Дођи“ („Да, дођи, Господе Исусе!“ Откр. 22,20).

И Господ, преслатки Исус, је дошао. Преподобна душа старца Порфирија напустила је тело у 4 сата и 30 минута ујутру 2. децембра 1991. године и упутила се ка небу.

Старчево честито тело, одевено у монашку одећу, положено је у Саборни храм Кавсокаливије. Током читавог дана тамошњи оци су, по монашком обичају, читали Јеванђеља, а током ноћи служили су свеноћно бденије. Све се одвијало у складу са Старчевим подробним усменим упутствима, која су и записана, како би се избегла свака могућа грешка.

У рану зору 3. децембра 1991. године, земља је покрила часно тело преподобног Старца, у присуству само неколико отаца свештеног скита Кавсокаливије. Вест о његовом престављењу је, у складу са Старчевом жељом, тек тада саопштена.

Био је то час кад се небо на истоку руменило због долазећег дана; за многе душе овај призор представља символ Старчевог преласка из смрти у светлост и живот.

Кратак осврт

Најважнија особина старца Порфирија, током читавог његовог овоземаљског живота, било је његово крајње смирење. У корак са њим ишла је и Старчева савршена послушност, пламена љубав, без роптања трпљење неподношљивих болова; красило га је мудро расуђивање, несхватљиви дар провиђања, бесконачна љубав према учењу, неисцрпно стручно познавање разних тема (дар његовог великог труда по Богу, а не оскудног световног труда), неисцрпна трудољубивост и марљивост, непрекидна, смирена и, управо због тога, делатна молитва. Старца је красило и чисто православно поимање, без икаквог фанатизма; живо, али углавном неприметно и ненаметљиво занимање за проблеме Цркве; успешни савети, разноврсност његових поука, дуготрпељивост духа, дубока побожност, богодолична свечаност богослужења, која је вршио уз велико старање о томе да његов велики допринос остане неприметан.

Уместо епилога

“Онога који долази мени,нећу истерати напоље“ (Јов. 6,37).

По узору на апостола Павла, старац Порфирије је читавог свог живота примао све који су му долазили; бивао је свима све, да како год неке спасе (I Kop. 9,22).

Кроз његову скромну монашку келију пролазили су свети подвижници и грешни злочинци, православни хришћани и инославни или иноверни, незнатни људи и познате личности, богати и сиромашни, неписмени и образовани, мирјани и свештенство свих ступњева. Свима је, ради њиховог спасења, пружао љубав Христову.

Био је крајње послушан Цркви, без чијег одобрења ништа није чинио. Знао је из искуства, у Духу Светоме, да епископи, као наследници апостола, јесу носиоци божанске благодати независно од њихове личне врлине. Наиме, чувствено је осећао присуство божанске благодати и могао да уочи кад делује, а кад не. Сликовитим речима је наглашавао да се благодат супротставља гордим праведницима, али не и скрушеним грешницима. Из тих разлога није се саглашавао са поступцима који изазивају расколе и сукобе унутар Цркве, нити са нападима на њене епископе. Увек је саветовао да се решења унутар-црквених проблема траже у Цркви и од Цркве, и то кроз молитву, смирење и покајање. Боље је, говорио је он, да грешимо у Цркви, него да исправно поступамо изван ње.

„Стојте у једном духу, једнодушно борећи се за веру јеванђеља“ (Филип. 1,27).

Старац је проповедао да основни елемент духовног живота у Христу, велику тајну наше вере, представља јединство у Христу, односно осећање поистовећености са својим братом. То значи да један другоме носимо терет, да доживљавамо другога као самога себе; да кажемо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, при чему у том „ме“ читава његова мука и патња постаје наша; да страдавамо као што он страдава, да се радујемо као што се он радује, да његов пад буде наш пад, и да његово усправљање буде и наше усправљање.

Управо зато његове последње речи, последње обраћање Богу, последња молитва и највећа жеља беше да сви „буду једно“. За тим је патио, за тим је чезнуо, за то се молио.

Колико ли је само проблема решено и колико ли је греха избегнуто на тај начин! Пао је мој брат? Па ја сам пао! Како да га осуђујем, кад сам ја кривац? Успео је мој брат? Ја сам успео. Како да му завидим, кад сам и сам на добитку?

Знао је Старац да управо овде ђаво против нас води велику битку јер је ту наша слаба тачка. Истичемо властиту вољу, издвајамо своје место у односу на другога – желимо да само ми избегнемо последице његових дела, односно да се ми спасемо без њега. Кад, међутим, у нама преовладава такав дух, нема нам спасења. Треба, наиме, да желимо да се спасемо заједно са свима, да, попут Светитеља Божјег, кажемо: „Господе, ако не спасеш и све њих, онда и мене избриши из књиге живота“; или да заједно са Апостолом Христовим кажемо: „Желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу“ (Римљ. 9,3).

То је љубав; то је сила Христова; то је суштина Божија. То је и царски пут духовног живота: да љубимо Христа, Који је „све“, љубећи сву браћу Његову, и оне „најмање“ за које је Он умро.

***

Свети синод Константинопољске патријаршије донео је 27. новембра 2013. године одлуку о канонизацији старца Порфирија.

За датум литургијског спомена преподобног Порфирија установљен је 2. децембар, дан његовог упокојења.

Преузето из књиге „Подвижник љубави – прозорљиви чудотворац“,
Нови Сад 2003.

https://mitropolija.com/2025/12/01/prepodobni-porfirije-kavsokalivit-6/

Св. муч. Роман и Варул

Sun, 30 Nov 2025 21:51:12 +0000

Роман свети беше ђакон цркве Кесаријске. Једном он ревносно проповедаше Јеванђеље у Антиохији. Па када би неки идолски празник и начелник Антиохијски Асклипијад хтеде ући у храм незнабожачки да принесе жртву, Роман стаде преда њ и рече му: „грешиш, начелниче, кад идеш идолима, нису идоли богови него је Христос једини истинити Бог”. Разјарени начелник стави Романа на муке, те св. Роман би бијен и струган без милости. У том часу виде св. Роман једно дете, по имену Варул, и рече Асклипијаду: „и ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога а ти не знаш”. Началник поче испитивати Варула о вери, и Варул изрече своју веру у Христа Господа као јединог истинитог Бога на супрот лажним идолима. Тада Асклипијад нареди те малога Варула мачем посекоше а св. Романа у тамници удавише 303. год. И тако оба ова мученика наследише царство Христово.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА РОМАНА и детета BAPУЛA

СВЕТИ мученик Роман, родом из Палестине, беше ђакон цркве Кесаријске. У време гоњења хришћана од стране незнабожаца од живљаше у Антиохији, проповедајући учење и утврђујући верне, да би остали непоколебљиви у исповедању вере Христове. А када незнабожни епарх Асклипијад хтеде да тамошњу хришћанску цркву разори до темеља, свети Роман подстаче хришћане да се супротставе епарху и да му не даду разрушити свети храм. - Нама сада, говораше он својим једноверцима, предстоји борба за олтаре Божије: Асклипијад, непријатељ отачаства, хоће да нам одузме Бога, а ми ћемо добро урадити ако, бранећи олтаре Божије, паднемо рањени на прагу светога храма. Јер ма како се завршила борба, ми ћемо хришћани испасти победници: ако не допустимо да се разруши дом Божји, онда ћемо ликовати у Цркви на земљи; a ако паднемо убијени крај светог олтара, онда ћемо запевати победничку песму у Цркви на небу. - Таквим речима свети ђакон подстаче све да до смрти стоје у одбрану светога храма и да не дозволе епарху да уђе у храм и да га разруши.
У то време наступи неки незнабожачки празник, и мноштво незнабожаца са женама и децом стицаше се у незнабожачки храм. Тада се свети Роман запали божанственом ревношћу, ступи међу тај незнабожни народ и поче громогласно изобличавати њихову заблуду. Он и самог Асклипијада, када овај улажаше у идолски храм, заустави и рече му: У заблуди си, началниче, када идеш идолима: идоли нису богови него је Христос једини истинити Бог.
Епарх одмах нареди те светог Романа узеше и силно бише по устима. Потом, севши на судишту, он присиљаваше мученика да се одрекне Христа. А када увиде да је Роман непокоран, он нареди да га муче. И би Роман обешен и разним оруђима бијен и ноктима железним стружен. Но он, јуначки трпећи те муке, исповедаше Јединога Бога, Створитеља свих, и осуђиваше епархово безумље што не жели да позна истину.
Док свети мученик тако страдаше и јуначки у мукама проповедаше Христа, тамо стајаше много народа, како незнабожаца тако и хришћана, посматрајући подвиг страдалца Христова. Стајаше тамо недалеко и једно хришћанско дете, по имену Варул. Погледавши на њега, мученик рече мучитељу: И ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога a ти не знаш. - Епарх призва к себи дете и упита га: Којег бога ти верујеш? - Дете одговори: Верујем Христа. - Епарх га онда упита: Шта је боље, веровати једнога бога или многе? - Дете одговори: Боље је веровати једнога Бога, Исуса Христа. - Епарх га опет упита: Чиме је Христос бољи од свих богова? - Дете одговори: Христос је тиме бољи што је истинити Бог и створио је све нас, а ваши богови су демони и нису створили никога. - И многе друге ствари говораше то дете, као да беше неки мудри богослов. Јер Дух Свети, дејствујући у њему, чињаше из уста његових хвалу на посрамљење незнабожног епарха и свих идолопоклоника.
Мучитељ и сви што беху с њим дивљаху се паметном детету и мудрим речима његовим, и осећаху се веома посрамљени што не беху у стању оповргнути речи његове. Зато мучитељ нареди да Варула бију прућем без милости. После дугог шибања Варул поче изнемогавати и затражи воде. Но мајка његова, која стајаше тамо у народу и с радошћу посматраше страдање сина свога, видећи га где изнемогава и тражи воде да пије, љутито му довикну и нареди да јуначки трпи до краја. А када мучитељ нареди да дете посеку мачем, мајка га његова узе на своје руке и понесе на место посечења. Грлећи га и љубећи, она га тешаше и сокољаше да се не боји када угледа мач над главом својом. И говораше му: "He бој се, сине мој! не бој се, слатко чедо моје! He плаши се смрти: јер нећеш умрети него ћеш жив бити вавек! He страши се, цвете мој: јер ћеш бити пренесен у рајске баште! He бој се мача: јер чим будеш посечен, тог часа ћеш отићи Христу и видети славу Његову. А Он ће те примити с љубављу, и ти ћеш живети поред Њега у радости неисказаној, наслађујући се блаженством са светим Анђелима Његовим".
Тако тешећи чедо своје, побожна мајка га донесе на место посечења. А кад дете би посечено, мајка покупи крв његову у чист суд; и узевши тело његово омиваше га сузама радосницама, и слатко га љубљаше веселећи се што чедо њено проли крв своју за Христа, крв коју је од ње примило. И мајка чеоно сахрани тело синчића свог.
После посечења светог Варула, свети Роман би осуђен на спаљење. Везан, и са свих страна окружен дрвима, свети Роман, када слуге још не беху донели жара и запалили дрва, очекујући последњу реч од судије, громко.довикну испред ломаче к мучитељима: "Где је огањ? Зашто га не запалите? Запалите га! Окружите ме пламеном са свих страна!" - А када огањ би упаљен и дрва се са свих страна силно разгореше, изненада удари силна киша и угаси огањ. Свети Роман остаде жив, и ни најмање повређен од огња. После тога за смеле речи светог мученика, - јер се он ругаше незнабошцима, и осуђиваше њихово безумље, и проклињаше њихове богове, а величаше јединог Бога Христа, - мучитељ нареди да му се одсече језик. Мученик на то брзо исплази језик да га слуге одсеку. А кад богоглагољиви језик би одсечен, исповедник Христов не умуче него на надприродан начин говораше јасно без језика, као и пре прослављајући Јединога Бога. Затим мученика вргоше у тамницу, у којој он проведе дуго време, са ногама забијеним у кладе. А када испричаше цару Максимијану да мученик и после одсечења језика говори лепо, цар нареди да га удаве. Војници уђоше у тамницу, ставише мученику омчу око врата и удавише га 303. године.
Тако свети мученик Роман заврши подвиг свога страдања за Христа, у чијем Царству се он сада прославља, славећи Свету Тројицу кроза све векове. Амин.

(Охридски Пролог)

Св. муч. Платон

Sun, 30 Nov 2025 21:47:12 +0000

Од града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа, него јавно је проповедаше изобличавајућн идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима, одговори му Платон: „две су смрти, једна времена а друга вечна, тако два су и живота, један маловремени а други бесконачни”. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталога нареди, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; по том од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће, довикиваше мученик мучитељу, да се види јасно твоја безчовечност и моје трпљење”. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа као незнабожачког филозофа, рече му мученик: „нити сам ја сличан Платону ни Платон мени, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости, која је Христова, а он је учитељ оне мудрости, која је лудост пред Богом.” По том би Платон бачен у тамницу, где проведе 18 дана без хране и воде. Када се стражари задивише, да Платон могаше живети гладујући тако дуго, он им рече: „ви се ситите месом а ја светим молитвама; вас весели вино а мене Христос, лоза истинита”. Би најзад посечен мачем око 266. год. и прими венац вечне славе.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЛАТОНА

СВЕТИ мученик Платон, брат светог мученика Антиоха,[1] беше из града Анкире Галатијске,[2] од хришћанских родитеља рођен, и у побожности васпитан. Још у младим годинама он постиже савршенство у свима врлинама. И као младић, он беше зрео разумом. Христа, предвечнога Бога, Платон неустрашиво проповедаше међу безбожним идолопоклоницима и учаше прелашћене људе да познаду истину и да се од демонске заблуде обрате к Богу. Због тога он би ухваћен од неверних и приведен на суд пред обласног управитеља Агрипина. У то време Агрипин се налажаше у храму Зевсовом, и тамо седе да суди исповедника Христова. Погледавши на Платона он рече: Сав свет поштује своје богове; а што се ти, заблудели, одвраћаш од њих? - Светитељ одговори: Ви сте заблудели оставивши Бога који је створио небо и земљу и све красоте њихове, и клањате се камењу и трулом дрвету, делу руку људских.
- Агрипин рече: Младост те твоја чини дрским и непристојним. Но кажи ми своје име, како се зовеш, и из кога си града. - Светитељ одговори: Хришћанин сам. - Управитељ рече: Кажи ми име што су ти родитељи дали, јер и сам знам да си хришћанин. А цар заповеда да се нико од људи не дрзне назвати себе хришћанином. - Светитељ одговори: Родитељи ме назваше Платон; од утробе пак матере своје слуга сам Христов; грађанин сам овога града; а сада због вере стојим на неправедном суду твом и невин очекујем смрт, коју за Господа мог ватрено желим. Чини дакле што си намеравао. - Агрипин на то рече: He приличи теби, Платоне, да учиш о Распетоме, па ни само име његово да у уму свом имаш, пошто царска власт наређује предавати горкој смрти оне који Га исповедају, а оне који Га се одричу одликовати великим почастима. Зато ти саветујем да се покориш царскоме закону, да би избегао смрт. - Свети Платон одговори: Ја се покоравам моме Цару, Богу, за Њега и војујем, а времену смрт радо примам, да бих постао наследник вечнога царства. - Судија на то рече: Размисли, Платоне, шта је боље за тебе: остати жив или горко умрети? - Платон одговори: Господ ће промислити шта је боље за мене. - Агрипин узврати: Зар не знаш неизменљиве законе царске које наређују да хришћани или приносе боговима жртве или да буду убијани? Како се онда ти усуђујеш да те царске законе газиш и да друге на то наводиш? - Светитељ одговори: Ја знам законе Бога мог и чиним што наређују Његове свете и животворне заповести. А оне наређују: одбацивши демонске жртве, служити Јединоме Истинитоме Богу. Стога ја и служим Њему Јединоме, а ваше богове ниушта не сматрам. Ти пак, по царском наређењу, мучи ме како хоћеш. Та вама није ново мучити хришћане, а хришћанима - страдати за Христа.
Игемон Агрипин, човек зверске нарави, увидевши да се свети Платон не покорава безбожној вољи његовој и насупрот одговара, разјари се безмерно и нареди да га одмах нага простру на земљи и одреди дванаест војника да наизменично бију светитеља. И бише га по свему телу без милости дуго време, тако да се војници веома уморише; али се свети страдалац не умори трпећи и исповедајући име Господа свог Исуса Христа.
Затим, када војници престадоше са бијењем, игемон, бајаги сажаљевајући мученика, поче му благо говорити: Платоне, пријатељски ти саветујем: окрени се од смрти к животу. - Мученик одговори: Добро ме учиш, Агрипине, да се окренем од смрти к животу; а ја и сам бегам од вечне смрти и иштем бесмртни живот. - Агрипин љутито рече светитељу: Кажи ми, бедниче, колико има смрти? - Светитељ одговори: Има две смрти: једна временска, а друга вечна; такође и живота има два: један краткотрајан, а други бесконачан. - Агрипин игемон на то рече: Остави своје басне и поклони се боговима, да би се избавио љутог мучења. - Светитељ одговори: Ни огањ, ни батине, ни јарост зверова, ни откидање удова неће ме одвојити од Бога живога, јер заволех не садашњи век него Христа мог који је за ме умро и васкрсао.
Тада игемон нареди да светог Платона одведу у тамницу. А кад га вођаху, за њим иђаше народ који гледаше његово страдање као неку позоришну представу. Међу народом беше мноштво и хришћана. Приближивши се тамници, непоколебљиви и јуначни мученик Христов Платон обрати се народу, и наложивши му да ћути, поче говорити громким гласом: Људи који љубите истину, знајте да ја узех на себе овај подвиг страдања не ради чега другога већ ради Бога који створи небо и земљу и све што је у њима. А вас који сте Христови молим, да се не смућујете због онога што се сада дешава, јер "многе невоље имају праведници, али их од свију избавља Господ" (Псал. 33, 20). Стога ходите и прибегнимо сви заједно к тихоме пристаништу и ка Камену, о коме велики апостол говори: "а Камен беше Христос" (1 Кор. 10, 4). И немојмо малаксавати у невољама које нас сналазе за веру Христову, опомињући се да "страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18).
Рекавши то мученик уђе у тамницу, и преклонивши колена на земљу мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Створитељу и Промислитељу свих, Ти слугама Својим дајеш трпљење и победу, дај и мени смиреном и непотребном слузи
Твом да до краја долично претрпим за свето Име Твоје, и пошљи ангела Твог који ме избавља од лукавог и свезлог змаја - Агрипина, да би сви познали да нису богови они које рука људска прави, него да си Ти - Једини Истинити Бог, дуготрпељив и многомилостив и препрослављен вавек. Амин.
Кад минуше седам дана, мучитељ поново седе на судишту у храму Зевса, и нареди да доведу преда њ мученика. Најпре он поређа пред мучеником разна оруђа за мучење: железне котлове, чизме са клинцима, усијане гвоздене кревете, оштра бодила, железне нокте, точкове, и многа друга. Мучитељ то учини надајући се да тиме уплаши неуплашљивог војника Христовог. Затим му поче говорити: Драги Платоне, видећи твоју младост и високородност твојих родитеља и штедећи лепоту твога тела, пре но што те почнем поново мучити, ја ти саветујем: окуси од жртава богова наших, и буди једно с нама, знајући добро да нико од оних који се противе мени није остао жив, као што опет нико који се покори мени није био лишен почасти и дарова, обећаних мноме. Дивни Платоне, хтеднеш ли послушати мене као оца који ти даје добар савет, ја ћу ти дати за жену јединицу кћер мога брата са великим богатством, и назваћу те својим сином. - Но блажени Платон, подсмевајући се игемону, рече му: Бедни и човекомрзитељски сине ђаволов и слуго Сатанин, да сам хтео везати себе животним сластима, и да сам хтео узети себи жену, зар ја не бих нашао бољу него што је кћи твога брата. Зацело би се пре оженио робињом него њоме. Та зар ћу сада пожелети да узмем њу када се, оставивши свет, сједињујем са Христом?
Тада мучитељ, испунивши се јарости, нареди да мученика положе нага на гвоздени кревет, а да се испод кревета наложи силна ватра, у ватру долива зејтин, восак и смола, и тако тело мучениково пећи, и притом га танким прутом бити, да би се од бијења и паљења мученикове муке све више и више увећавале. Пошто мученик беше на такав начин дуго мучен, Агрипин му рече: Кукавче, смилуј се најзад на себе сама! И ако нећеш да се поклониш боговима, онда бар изговори ове речи: "велики је бог Аполон", и ја ћу одмах престати да те мучим, и ти ћеш с миром отићи дому свом. - Но светитељ одговори: He било тога, да поштедим тело своје, а души својој припремим пакао огњени.
Пошто прођоше три сата у таквом мучењу, свети Платон би скинут са усијаног одра, но тело његово показа се читаво, здраво и без икаквог трага од рана и опекотина, као да је мученик изашао из купатила. Притом веома јак диван мирис излажаше из његовог тела, тако да се сви што се налажаху ту дивљаху и говораху: Ваистину је велик Бог хришћански! - А игемон рече светитељу: Ако не желиш принети жртву боговима нашим, онда бар одреци се Христа твога, и ја ћу те пустити. - На то светитељ одговори: Безумниче и безбожниче! шта ти говориш: да се одрекнем Спаситеља мог? Зар хоћеш да постанем сличан теби, несрећниче? Није ли теби доста твоја погибао, него још хоћеш да увучеш у њу оне који су увршћени у ред Христових војника? Одступи од мене, безакониче! Ја верујем Богу моме, да ме Он неће оставити и неће дати да паднем у твоју погибао.
Тада Агрипин устаде са свога престола, и стаде сам мучити светитеља. Он ужеже гвоздену ђулад и метну их мученику под мишице, и опаљиваше му ребра. Затим два страховито усијана гвожђа положи на сисе мученику, и изиђе дим из ноздрва његових, јер сила огња досезаше до саме унутрице његове. И многи мишљаху да је мученик већ умро. Међутим након мало времена он рече мучитељу': Мала су ова мучења, крвопијо и љути псу! - Затим, подигавши к небу очи своје, свети мученик рече: Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме шамараху; и лица свога не заклоних од руга и од запљувања.[3] He удаљуј се од мене, Господе, јер је невоља близу,[4] да не рекну незнабошци: гле је Бог њихов.[5] О, Исусе Христе, дај мени, слузи Твоме, да потпуно надвладавши ова мучења смело предстанем страшном суду Твом, довршивши овај дивни подвиг: јер теби на сваком месту владавине Твоје приличи слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин. - А када свети мученик рече "амин", затресе се храм, и сви се уплашише. Једино тврдоглавци не хтедоше познати силу Божју.
Потом мучитељ нареди да кожу мученика Платона исеку на кајише, и тако је одеру. А светитељ, откинувши од тела свог један кајиш који висиаше, баци га у лице Агрипину, говорећи: Безчовечни и свирепији од свих зверова, не желећи познати Бога који нас је створио по образу Своме, како се не сажалиш на исто онакво тело у какво си и сам обучен, него уживаш гледајући ломљење удова мојих? Ипак, мучи ме још љуће, да се види јасно и твоја безчовечност и моје трпљење, јер све ово ја радосно трпим ради Христа мог, да бих благодаћу Његовом нашао себи покој у будућем веку. - Агрипин на то узврати: Зашто си тако безуман, те немаш сажаљења према своме телу и не хајеш што унутрица твоја већ излази на ребра твоја, него и још не престајеш хулити богове и мене на гњев подстицати?
Затим Агрипин нареди да мученика обесе на дрвету и његово одерано тело бију дотле док остатак меса не отпадне са костију и сва се крв излије. А свето лице мучениково он тако одера железним ноктима, да ни трага не остаде од људскога лика, већ само једне голе кости. Но свети Платон, имајући слободан језик, кораше мучитеља за бездушност и проклињаше идоле и идолопоклонике. Тада мучитељ рече: Када ти не би био тако жесток и непокоран, био би сличан премудроме Платону, цару философа, који написа божанствена учења.[6] - На то светитељ одговори: Иако сам једнога имена са Платоном нисам једнога схватања са њим. Име не може ујединити оне које раздвајају веровања. Стога, нити сам ја сличан Платону ни Платон мени, осим једино по имену. Јер ја се учим, и учим оној философији која је Христова; а он је учитељ оне философије која је безумље пред Богом. Јер је писано: Погубићу премудрост премудрих"и разум разумних одбацићу (1 Кор. 1, 19; ср. Ис. 29, 14). Учења пак Платонова, која ти називаш божанственима, јесу лажне басне које вештим речима кваре умове наивних.
Када светитељ престаде говорити, умуче и игемон Агрипин, јер већ није знао више шта да му каже и шта да ради са њим; и дивљаше се великом трпљењу његовом и неустрашивим одговорима његовим. И нареди игемон да мученика одведу у тамницу и да никоме од његових познаника не допусте да му долази у тамницу. Но да свети мученик не би умро, мучитељ нареди да му се сваки дан даје помало хлеба и воде, не знајући јадник да "не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих" (Мт. 4, 4). У тамници пак мученик Христов не примаше ништа из руку идолопоклоника, и проведе без хране и воде осамнаест дана, те се тако испуни на њему реч Светога Писма: праведник ће од вере жив бити (Авак. 2, 4). Јер свети мученик се надаше на Онога који прехрани пророка Данила међу лавовима у јами, да ће Он и њега у тамници прехранити непропадљивом храном. Стражари пак, видећи да мученик не прима ни хлеба ни воде, рекоше му: Једи, човече, и пиј, да не умреш, и ми због тебе допаднемо невоље. - Но блажени им одговори: He мислите, браћо, да ћу умрети што не примам вашу храну; ви се храните хлебом, а ја се храним речју Божјом која остаје вавек; ви се ситите месом, a ja се ситим светим молитвама; вас весели вино, а мене весели Христос, истинита лоза.
После тога игемон Агрипин, видећи да ничим не може Платона одвратити од Христа, осуди га на посечење мачем. Мученик би изведен ван града. Измоливши себи време за молитву, он подиже руке своје к небу и рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си светим Твојим именом заштитио мене, слугу Твога, од преваре вражије и дао ми благодат да добро завршим ток подвига који Тебе ради узех на себе. И сада Те молим, прими у миру душу моју, јер си благословен вавек. Амин. - Затим, приклонивши своју свету главу, рече војнику који је имао да га посече: "Чини, пријатељу, што ти је наређено". - И одмах би посечен.[7]
Тако се борио свети мученик Платон и умро за Христа, да би живео и царовао с Њим вавек.

(Охридски Пролог)

Чудотворнa икона Мајке Божије: Уљеточива/Јелеоточива/Подрумарка

Sun, 30 Nov 2025 11:25:38 +0000

У част Славне Владичице наше Богородице и приснодјеве Марије

Ватопед је грчки манастир који се налази крај невеликог залива на сјевероисточној обали Атона. Овај манастир је један од најстаријих, најбогатијих и највећих манастира на Светој Гори атонској.

Према предању основао га је равноапостолни цар Константин у првој половини IV вијека, али га је у истом стољећу разорио богоотступник Јулијан. Крајем IV вијека обновио га је грчки цар Теодосије у знак захвалности Богу, због избављења од бродолома, свога сина Аркадија. Године 862. поново су га разорили Арабљани, а у X веку по савјету преподобног Атанасија Атонског, обновила су га тројица богатих мирјана, браћа – Атанасије, Николај и Антоније из Андријанопоља.

Саборна црква манастирска, једна од највећих цркава на Атону, посвећена у част Благовештења Пресвете Богородице, подигнута је у X вијеку и у њој су сачуване фреске из XVI вијека, а такође и дио мозаика.

У оваквом једном манастиру налазе се бројне чудотворне иконе, међу којима је и Јелеотичива/Уљеточива, (грч.Елеовритис).

Међу осталим манастирским светињама чувају се дијелови животворног крста Господњег, дијелови трске, сунђера и огртача Христовог, као и јединствена, непроцјењива Ватопедска светиња – Богородичин појас. Ту су и делови моштију светих: Григорија Богослова, Андреја Критског, апостола Вартоломеја, великомученика Теодора Стратилата, Параскеве, Кирјака, Сергеја, Вакха, свештеномученика Харалампија, великомученика Пантелејмона, Трифуна, Јована Милостивог, архиђакона Стефана, великомученика Димитрија Солунског и других.

Јелеоточива икона, добила је име по сљедећем чудесном догађају:

У вријеме када је у светом манастиру Ватопеду подрумар/дохијар био преподобни Генадије (његов помен слави се 17. новембра), једне године деси се толика оскудица, да манастир остане са залихом, – од једне једине посуде уља. Желећи да сачува те посљедње капи за кандила у цркви, преподобни Генадије почне закидати од братије. Надајући се међутим на помоћ од Богородице, којој је овај свети манастир и посвећен, игуман манастира му заповиједи да слободно даје уље братији, а преподобни га послуша.

Сишавши једног јутра у манастирски подрум са мишљу да је залиха већ потрошена, на своје велико изненађење преподобни Генадије затекао је ћуп препун уља. Толико је уља било, да се преливало преко обода и обилато точило и цурило испод подрумских врата. Тада су сви монаси прославили Бога и Пресвету Богородицу која се тако матерински стара о онима који је поштују, и заблагодаривши јој радосна срца пред овом њеном светом иконом, која се и тада налазила у подруму.

Од тада се света икона Богородице Уљеточиве налази у истом подруму, а из ње се шири чудесно и неисказано благоуханије. Зову је и Подрумарка и Келарница.

Датум прослављења иконе је 30.11. по новом, односно 17.11. по старом календару.

Чуда

Мајка Божија молитвом пред овом иконом помаже у свакодневним животним потребама, нарочито у домаћинствима гдје влада слога и једномислије, гдје се прославља име Сина и Бога Њеног.

Изображење

По доступним подацима икона потиче из 16. вијека и рад је непознатог иконописца.

Иконографски припада типу Богородице Одигитрије (Путеводитељке). О чему нам говори десна рука Богородице која указује на младенца, Христа, који почива на Њеној левој надлактици, док у руци држи свитак – закон.

Богодјева је приказана допојасно, у тамној одежди извезеној на порубима позлатом и звијездама на раменима и часној глави Њеној – симболима непорочности Њене.

Христос, као глава Цркве, као Законодавац благосиља архијерејским знаком ИС/ХС све који иду путем савршенства. Одјевен је у стихар, одјећу весеља и ризу спасења, златне боје као Цар и Првосвештеник. С обзиром да је носи Првосвештеник, она симболизује благодатне дарове који се преко Епископа изливају на верне. Обавијен је омофором, који има изглед дуге и широке траке, која подсећа на ђаконски орар и свештенички епитрахиљ. Он симболизује – ону изгубљену овцу коју је Христос као добри пастир нашао и ставио на рамена и тако привео Богу (а пошто Епископ током Богослужења представља Христа, дејствујући у име Његово), у тој прилици он представља, прихватање, преузимање одговорности за гријехе хришћана.

Икона је на сребрно позлаћеном раму, који на крајевима изображава четворицу јеванђелиста; по ободима су угравирани хришћански симболи а ореоли Бодомладенца и Мајке су уметнички угравирани; код Младенца је нешто другачији, са угравираним латинским словим, Alpha и Omega – почетак и крај.

https://mitropolija.com/2025/11/29/cudotvorna-ikona-majke-bozije-uljetociva-jeleotociva-podrumarka/

Епископ Сергије: Пост – време за Бога и ближње

Sun, 30 Nov 2025 11:20:27 +0000

Дочекујући почетак поста који нас ненаметљиво уводи у тајну рођења Христовог, отворимо двери сопственог срца за све оне од којих су нас одовојили време, обавезе и разноразни животни путеви и странпутице како бисмо бар мало застали, осврнули се иза себе и око себе да бисмо угледали лик Христов у себи и ближњима.

Тешко је, чини се, у времену које нас немилосрдно гази усправити очи к небу, застати и помолити се, ослушнути вапај оних који пате и постати раме за плакање и рука која даје онима којима треба, јер дани у којима трајемо воде нас, све заједно, у једну другу изопачену стварност у којој је човек човеку вук.

Христос нам, у Јеванђељу по Матеју, поручује: „Ево, ја вас шаљем као јагањце међу вукове. Зато будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ (Мт 10, 16). Будимо мудри да бисмо спознали замке у које нас увлачи свет који је обојен ратовима, похлепом и гордошћу, али у својој дечјој безазлености сачувајмо љубав према Богу и сведочимо је у односу са ближњима.

Пост је најмање уздржавање од мрсне хране, а његова суштина огледа се у жељи и способности сваког од нас да постане бољи и Богу ближи него што је до јуче био. Пост је пут поплочан трудом и украшен љубављу, без које овај свет није ништа друго до тамница наших дарова.

Рођени смо да волимо, да будемо вољени, да дајемо и да примамо, али и да се кроз дела милосрђа и братске љубави приближимо једни другима; да се потрудимо, као истинска браћа, да измирени са собом и са онима око себе кренемо у сусрет Ономе који се ради нас и ради нашег спасења оваплотио и постао човек, да бисмо Њиме васкрснули у последњи дан.

Руке Христове за нас су увек широм раширене, Господ нас чека као отац блудног сина, да се покајемо и кренемо Му у сусрет и загрљај који не мења само живот појединца већ читав свет. У том загрљају почива наше спасење, наш прелазак из времена у вечност, из зла овог света у
вечно добро Вишњег Јерусалима.

Време још увек стоји пред нама, а пост отвара двери покајања. И зато искористимо четрдесет дана да се истински покајемо, да замолимо за опрост оне које смо можда повредили или разочарали, али и да обиђемо оне који су остављени и сами, да помогнемо онима којима ће наша помоћ бити драгоцена, као и да се обнове нарушени породични односи.

Ако не знамо којим путем требамо ићи, важно је препознати знакове поред пута, а томе нас учи Јеванђеље. Зато се изнова вратимо његовим спасоносним истинама, да бисмо Богомладенца Христа дочекали као Онога чија је жртвена љубав једини спас за човека и човечанство.

Не чекајмо да се промене људи и околности. Мењајмо себе и тиме ћемо испунити оно што Господ од нас очекује.

Желећи свима срећне, плодоносне и благословене дане Божићног поста, братски, синовски и очински поздрављам сву браћу и сестре у Христу Господу из древног манастира Рмња, у којем столује љубав Светог оца Николаја, нашег небеског заштитника и покровитеља.

Ваш молитвеник пред Господом,

Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије

Извор: СПЦ

Игуман Макарије: Почетак мудрости јесте страх Господњи

Sat, 29 Nov 2025 12:54:56 +0000

Игуман савински, јеромонах Макарије служио је синоћ Акатист пред иконом Пресвете Богородице.

У бесједи након Акатиста истакао је да ми, молећи се пред иконом Богородице, стојимо пред Њом живом и треба да ријечи молитве изговарамо са страхом Божијим, јер ако немамо страха Божијег „показаћемо се као немудри, јер стоји написано да почетак мудрости јесте страх Господњи“.

„Шта значи да ми стојимо пред иконом Богородице са страхом? Стојимо са страхом и размишљамо каква су наша осјећања и какве су наше мисли, о чему ми размишљамо у овом тренутку када се молимо Богородици. Да ли смо свесни пред киме стојимо или наше мисли и наша срца лутају по стварима и страстима овога света и води их помисао демонска, разбија нашу молитву и разбија наш страх Божији. Дакле, морамо добро да схватимо и себе да припремимо да знамо пред киме стојимо, јер ако не будемо сабрани, онда ће наша молитва бити поткарадана, онда ћемо ми губити наш однос са Богородицом и остаћемо празни, наше молитве остаће празне. Наша душа остаће празна. Наше срце остаће празно. И не само празно него и рањено разним мислима и помислима које нам долазе баш у том тренутку.

Међутим није довољно да само стојимо са страхом Божијим овде док стојимо пред иконом Богородице или у храму Божијем. Храм Божији треба да стоји пред нашим очима увек и на сваком месту, где год се налазили у овоме свету. На било коме месту, јер ако будемо само овде пазили, ми ћемо се показати као највећи лицемери, јер овде показујемо једно своје лице, а онда кад изађемо одавде и пређемо капију, онда показујемо неко своје друго лице које нема везе са овим овде . Шта то значи? То значи да смо дошли и ставили маску побожности која је лицемерје које је Господ толико разобличавао и презирао, ако можемо да кажемо да Господ нешто мрзи. Господ је љубав, Он воли, али је изобличавао лицемерје. То лажно стајање пред Богом, где моје срце је везано за нешто друго, а споља показујем лажну побожност. Тога треба да се чувамо и зато се ми молимо Пресветој Богородици. Са страхом стојимо пред иконом Њеном. Са страхом пазимо на своје мисли. Са страхом пазимо на своје осјећаје. Да је не увредимо својим ружним осећајима и својим страстима. То значи стајати са страхом Божијим пред Богородицом и ако не будемо пазили на то, нажалост, ми ћемо бити као један разрушени град који нема зидове како каже мудри Соломон. А шта се догађа са градом који нема зидове? У њега улази свашта. Свако звериње, птице, гмизавци и ко зна каква прљавштина улази у такав град, а тај град-то је наша душа и то је наше срце. Зато, саберимо се, јер то зависи од нас. Имајмо пажњу. Ако је немамо, молимо Бога да нам је да“- поучавао је јеромонах Макарије.

Потом је игуман Макарије навео примјер из живота великог светитеља Руске Цркве- Светог Јована Кронштатског који је он сам записао у својим списима како је једном стојећи пред Богом на молитви, опхрван проблемима и болешћу, примијетио да се не моли са дужном пажњом. Тада је себе упитао: Пред ким се молиш, душо моја? Знаш ли пред киме се молиш?

„Свако од нас би требао да има ту мисао у свом уму и свом срцу и тиме да себе сабирамо. Он каже да је то тренутак кад је себи поставио такво питање, њему се ум разбистрио, тело се укрепило, почео је да стоји стабилно на молитви. Није му се ум више расипао, јер је схватио и себе призвао у сабрање да стоји пред Богом живим. И онда, каже, полако, кроз ту и такву молитву, држећи сабран свој ум и своје осјећаје у једно стајање пред Богом, његова молитва полако је постала ватренија и десило се да се и исцелио и постао здрав у том тренутку. Отишла од њега болест, умор је нестао, вратила му се снага. То значи да је благодат Божија дошла на Њега. То, браћо и сестре, и од нас очекује Бог. Да на такав начин стојимо пред Њим. Ако не будемо стајали на такав начин, ако будемо млитави, ако будемо допушптали да наша мисао се расипа, а наше срце да блуди по стварима, догађајима овога света, или ко зна шта још можемо да размишљамо у свом срцу. Неко размишља о злу, гледај шта овај ради, безброј мисли могу да дођу које показују да немамо страха Божијег и да је наша молитва само лицемерно стајање пред Богом, а у суштини у свом срцу потпуно смо везани за нешто друго и никада такав човек који има такво срце неће се сусрести са Богом, јер Бог тражи срце наше. Сине, дај ми срце своје, каже Господ у Светом Јеванђељу, немој да ми дајеш отпатке. Мени треба твоје срце да се отвори, да уђем у њега и да се одморим у њему. А кроз то се може и човек одморити и зато стално понављајмо на сваком месту, где год се налазимо мисао : пред киме ти стојиш, душо моја, коме се ти молиш, душо моја? Сабирајмо свој ум страхом Божијим да бисмо пред Богом сабрали себе, а онда ће Бог, видевши нашу добру намеру, наше опоредељење за Њега и пред Њега да станемо чистим умом, онда ће Он доћи код нас.

Колико пута нам се догађало да пред људима стојимо тако? Пред неким својим надређеним или царевима, краљевима како је то било у историји, па онда стојимо мирно, сабрано, не смемо ништа да помислимо погрешно. Не само да кажемо нешто. Такво стајање пред Богом је потребно да бисмо се ми сјединили са Богом. А бог је љубав. Чиста љубав. Бог то тражи од нас не зато што је то Њему потребно, него је нама потребно. Њему је потребно то да бисмо ми примили љубав. Да бисмо примили Њега“- истакао је игуман Манастира Савина.

https://mitropolija.com/2025/11/29/iguman-makarije-pocetak-mudrosti-jeste-strah-gospodnji/

Свети апостол Матеј jеванђелист

Fri, 28 Nov 2025 20:30:47 +0000

Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Свeтога Духа Матеј Свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силна, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу, и кнез прогледа, – нажалост, прогледа само телесним очима, али не и духовним. Он ухвати Светог Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави Епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Свети Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.

Тропар (глас 3):

Усредно от митници ко звавшему владицје Христу, јавлшусја на земљи человјеком за благост, тому посљедовав, апостол избраниј јавилсја јеси и благовјестник јевангелија всељењеј велегласен. Сего ради чтима честнују памјат, твоју, Матеје богоглагољиве, моли милостиваго Бога, да грјехов остављеније подаст душам нашим.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Коме је тачно Бог обећао помоћ у невољи?

Fri, 28 Nov 2025 14:33:00 +0000

А Исус му рече: И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.

„…Христос наводи речи које је изговорио Мојсеј Израиљу (5 Мојс. 6:16), то јест, да није потребно подвргавати себе опасности ако није неопходно, искушавајући чудесну силу свемоћи Господа Бога. Зато преподобни Исидор Пелусиот пише: „Бог је обећао помоћ ономе се ко се налази у опасности, а не ономе ко искушава; човеку који је у потреби, а не ономе који све чини ради показивања и јури испразну славу“.
Блажени Јероним скреће пажњу на оружје којим је Господ одбацио све сатанске предлоге, то јест, знањем Светог Писма. Ево како он пише: „Лажљиве стреле ђавола он разбија помоћу истинског штита Писма. И треба рећи да је неопходна сведочанства Господ узео само из књиге Поновљених закона (или 5. Мојсејеве) да би показао тајне Новог Завета“.
Када се размишља о теми уздања у Господа, може да се појави дилема да ли је и ослањање на Господа у свакодневном животу слично кушању Господа? Кључна разлика је управо у томе што ослањање на Господа подразумева и труд са човекове стране када човек ради све што је до њега, а за све остало што није у његовој власти се узда у Господа. За разлику од тога, кушање Господа представља потпуно непотребно излагање себе опасностима уздајући се притом у помоћ Божију. И у Светом Писму видимо да је Господ помогао Израиљцима приликом бекства из Египта и омогућио им да чудесно пређу Црвено море, али је Тај исти Господ одбио да заштити те исте Израиљце када су упркос Његовој вољи напали на народе Хананеја и Амалика. Прочитаћу вам сада тај одломак из Четврте књиге пророка Мојсеја: „А сјутрадан уставши, пођоше наврх горе и рекоше: Ево нас, идемо на мјесто за које је говорио Господ, јер згријешисмо. Али Мојсије рече: Зашто преступате заповијест Господњу? Од тога неће бити ништа. Не идите горе, јер Господ није међу вама; немојте да вас побију непријатељи ваши.Јер је Амалик и Хананеј тамо пред вама, и изгинућете од мача, јер одустависте Господа, па неће ни Господ бити с вама. Али они ипак навалише да иду наврх горе; али ковчег завјета Господњега и Мојсије не изађоше из окола. Тада сиђе Амалик и Хананеј, који живљаху у оној гори, и разбише их и бацише дори до Орме.“ (4 Мојс. 14:40-45).
Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на нешто што нам можда и промакне при читању, односно, начин на који је Христос одговарао на искушења, на злонамерне провокације ђавола. Ево како Златоуст говори: „А како Христос? Он није узнегодовао на ово и није се разгневио, већ са великом кротошћу одговара поново речима Светог Писма: немој кушати Господа Бога твојега. Овим нас Христос учи да ђаво треба да се побеђује не само чудима, већ незлобивошћу и дуготрпљењем и да ништа не треба радити из сујете, да бисмо се истакли. Даље погледај, како је безумље кушача очигледно и у самом навођењу сведочанстава. Оба сведочанства која је Господ навео су наведена као најправилнија, док је оно што је ђаво наводио било узето без размишљања, неповезано и уопште није имало везе са оним о чему се говорило. Зато што речима: анђелима својим заповедиће за Тебе, не значи да треба да се бацамо у бездан; а притом то није ни речено за Господа. Међутим, Господ није почео да изобличава његово безумље, иако је ђаво и навео речи Писма да би Га увредио и то у потпуно погрешном виду“…

извор

Христос у свакодневном животу

Fri, 28 Nov 2025 14:08:00 +0000

Свети Пајсије каже: Када видимо особу која пати од тешке анксиозности, велике туге или дубоког унутрашњег недостатка, иако има све и ништа јој споља не недостаје, морамо знати да јој недостаје Бог. И он наставља: „Људи, видите, понекад им је тешко чак и да спавају. Превише су лењи да се пробуде. Превише су лењи да ходају.“ И заиста, постоје такви људи – постоје људи који су једноставно превише лењи да устану из кревета. И светитељ додаје: „Уморни су од живота, превише су лењи да спавају, превише су лењи да ходају, све им је терет. Имате ли слободног времена? Обављајте своје духовне дужности.“ Имате слободног времена, прочитајте један од часова, молитву из дневног круга. Прочитајте мало Јеванђеља. Пошто имате толико слободног времена, изговорите молитву. Али особа одговара: „Не могу.“ „У реду, учините једно добро дело. Идите у болницу, посетите неког болесног.“ „Не могу. Где могу да идем? И шта могу да урадим ако одем?“ „Помози сиромашној особи у свом комшилуку.“ „И то ме не чини срећним…“ И тако стоје, без слободног времена, без куће, имају све, али су мучене. „Знате ли колико таквих људи има?“ каже Свети Пајсије. „И муче себе до те мере да им се на крају помуте мисли…“ Страшно је, али је истинито. А ако случајно ти људи чак ни не раде, већ живе само од имовине – рентијери који имају приход без рада, онда, каже Свети Пајсије, они су ти који највише пате. Зашто? Зато што немају посла којим би заокупили своје мисли. Кад би имали барем неки посао, ситуација би била мало боља. Шта нам ово показује? Свети Пајсије овде говори о дубокој празнини, о овој такозваној анхедонији, када вам ништа не може пружити радост. Ништа! Све стекнете, а ипак не осећате радост. Досадно вам је само ваше постојање. Ово нас подсећа на Гетеове речи: да свет неће пропасти од рата, већ од огромног зевања - досада, духовна лењост, акидија ће нас прогутати. Па, пошто вам је досадно, почните да се молите за оне који пате од рака. Досадно вам је - почните да се молите за злостављану децу. Досадно вам је, молите се за људе који путују, да стигну кући живи и здрави. Досадно вам је - посетите старца у селу или још ближе - у вашем комшилуку. Урадите нешто. Пронађите нешто. Изађите из себе. Постоји велика мистерија у духовном животу, данас то потврђује и психологија, али ми то одавно знамо од наших старијих: Када се бавите делима љубави и служења, када помажете туђим проблемима, заборављате своје. Зашто? Прво: зато што излазите из себе. Излазите из ове вечне ротације око сопственог „ја“. Излазите из ове самореференцијалности, из ове сталне преокупације собом. Друго, и најважније: када направите овај „излаз“, онда вас Свети Дух осени, испуни благодаћу. Рекао сам то много пута, рећи ћу поново. Ми нисмо добротворна организација, ми нисмо институција, ми нисмо попут извиђачке чете која чини „сувопарна“ и чисто људска добра дела. Нећемо помоћи старици да пређе улицу само зато што смо „добри људи“ јер ће „то учинити друштво бољим“. То није довољно. Када волимо, када опраштамо, када помажемо, у том тренутку ступамо у заједницу са Богом. Тада Свети Дух долази у нас. Христове заповести доносе нестворену благодат. Никада, никада то не заборавите. Неко вам је нешто учинио, а ви му кажете: „Па, ништа, пустите то... ми заборављамо. Идемо даље.“ У том тренутку благодат Светог Духа улази у вас. Кажете „не“ крађи, благодат долази. Осмехнете се особи и тапнете је по рамену, благодат улази у вас. Дајете јој чашу воде, то је благодат Светог Духа. Сам Христос је ту. Сам Христос.
У нашем крају је била монахиња. Био је Велики петак. Остале монахиње су певале прелепе тропаре у цркви, ове дирљиве химне, сву ту благодат. А она је била постављена на послушање да се брине о једној старици, веома тешкој, чудној, хировитој. Није била пријатна за гледање. Није било лако бринути се о њој. Није била неко кога бисте могли одмах заволети, била је тешка. А монахиња, јадна, седела је тамо и мислила: „О, кад бих само била у цркви... кад бих само слушала ове химне, кад бих само била са својим сестрама! А ја стојим овде и гледам ову... (како да кажем)... ову жену.“ То је оно што је помислила. И чим јој је ова мисао пала на памет, дошло је до неке врсте духовног „заноса“. Христос се појавио. „Узео“ ју је и поставио пред Себе. Видела Га је како улази и излази из Јерусалима. Видела је Његово Распеће. Док су остали у цркви певали о Распећу, она је видела Њега. И Христос јој рече: „Ово је оно што желим од тебе. Овде, са овом женом, овде налазим утеху. Можеш ли то да урадиш? Уради то!“ И ова монахиња је окусила ово најдубље откровење Бога. Зашто? Зато што је остала тамо, са овом тешком женом. Било је као да јој је Христос говорио: „Оно што овде радиш има огромну вредност. Оно што радиш, колико год скромно, колико год непријатно изгледало, пуно је благодати, пуно Бога, пуно Христа. Ако то учиниш...“са захвалношћу, ако то чиниш са радошћу.“

Како да кажем...То што чистите и перете ову жену, да, и у томе има благодати. Ово је свето дело. Ако то чините са захвалношћу и радошћу. Стога, Христове заповести нису само поштовање неког моралног кодекса. Оне нису поштовање правила наше странке, нашег покрета, неког друштвеног клуба или добротворне организације. Заповести се не односе на „добро понашање“. Оне су заједница са самим Христом. Зато, увек памтите: реците једно „Господе, помилуј“, учините једно добро дело и благодат ће ући у ваш живот. Рекао сам то и рећи ћу поново. У свом свакодневном животу, пустите другу особу да прође прва на семафору. Уступите своје место у реду. Нека друга особа прими причест пре вас. Уступите своју столицу и устаните, пустите да вас ноге мало боле. Нека вас „боле“ и изнутра ће вас Христос засладити. Схватите то. Верујте: што више дајете, то ће вам Бог више дати. Што више дајете, то ћете више примити. Нисте будала. Можда понекад тако изгледаш друштвено, али духовно ниси. Бог ће ти дати радост, небеску радост. Даће ти благослов, даће ти снагу, даће дарове и благодат твојој деци. Чини добро. Чини то. И обрати пажњу на мале, суптилне ствари – мале гестове.

Даћу ти пример. Ја сам ништа, ја веома добро познајем своје страсти и своје грехе. Али, недавно сам путовао и видео човека - било је очигледно да има неки облик инвалидитета, шепао је. Човек је једва могао да хода, шепао је и желео је да се попне степеницама до авиона. Био сам одмах иза њега. Могао сам лако да га престигнем. Заиста, могао сам да га прођем без икаквог напора, јер је ходао споро, болно. Али нисам то урадио. Нисам га престигао, да га не бих повредио. Да му не бих показао: „Ја брзо ходам, ти заостајеш.“ Да се не осећа као да је препрека другима. И рекао сам себи: „Остави ту особу на миру, не брини за њу. Пусти је да мирно хода. Пусти је да се сама пење.“ Морамо постати тако суптилни. Тако деликатни. Тако осетљиви на другога. То је Христос у свакодневном животу. У једноставним стварима. У малим стварима. Ту је Христос. Да пустимо другог да прође. Колико сам срећан када ми неко каже: „Хвала ти.“ А ја: „Буди здрав.“ Радујем се. То је заједништво. То је Божја благодат у нашим животима. Опростиш некоме и кажеш му: „Немој, све је заборављено. Чак се и не сећам.“ И заиста, не сећате се тих ствари, као да се никада нису ни догодиле. Наравно, понекад ћемо се наљутити. Али, немојмо то задржавати у себи. Видите неке парове, они се наљуте и не разговарају једно с другим по недељу дана, спавају одвојено, љути. Не тако. Не идите у кревет ако се нисте помирили са особом поред себе. То је ваш ближњи. Загрлите се. Опростите једни другима. Шта Христос каже у Јеванђељу? „Сунце да не зађе у гневу вашем.“ Ако умремо ноћу свађајући се, а Бог нас узме, шта ће се онда десити? Морамо да решимо проблеме. Да их завршимо. Да не остављамо чворове. И онда ћете видети колико је слатко спавати...

о. Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

БОЖИЋНИ ПОСТ – Шта је потребно знати

Thu, 27 Nov 2025 21:12:23 +0000

Назив: Божићни (Филипов) пост

Овај пост има два назива, јер почиње дан послије спомена светог апостола Филипа, једнога од дванаесторице најближих ученика Господа Исуса Христа, а завршава се уочи великог празника Рођења Христовог. Та два дана собом уоквирују четрдесетодневни период поста, отуда и његов назив.
28. новембар – 06. јануар (15. новембар – 24. децембар по Јулијанском календару)

Смисао поста

Сваким вишедневним постом, па и Божићни, припремамо се за дубоко, потпуно проживљавање предстојећег празника. Циљ хришћанина који пости је да издржи до краја, како би сусрет са Христом у празнични дан постао за њега заиста важан догађај, за који се припрема појачаном молитвом и подвигом уздржавања. Људско тијело и душа узајамно утичу једно на друго. Због тога, ограничавајући себе у физичком смислу (на примјер у храни), помажемо и души: престајемо се растрзавати на све стране и више се усредсређујемо на духовни живот, молитву, размишљања о Христу, на испуњавање Његових заповијести.

Рођење Христово

Осим тога, слабећи тијело (а са њим такође и душевне силе) мање калоричном храном, учимо се да подчињавамо наше жеље разуму и вољи, а разум и вољу Богу.

Јеванђеље говори о томе да се, пред почетак Своје проповиједи у Галилеји и Јудеји, а која је трајала три и по године, Христос удаљио од људи и строго постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4, 1–11; Лк 4, 1–13; Мк 1, 12-13). Многи су и прије Њега постили. Постио је Мојсије, када се попео на гору Синај, на којој му је Бог дао десет заповијести (Изл. 24, 18), или пророк Илија, који је четрдесет дана без хране и пића ишао ка гори Хорив, на којој се сусрео са Богом (3 Цар. 19, 5–8). Карактеристично је да је на крају четрдесетодневног поста ђаво покушао да куша Спаситеља, претпостављајући, очигледно, да је Исуса пост физички исцрпио и учинио га слабијим. Али, догодило се управо супротно. Господ се духовно укријепио и одолио свим искушењима. Тиме је Господ показао да је пост најбоље оружје против кушача (о чему једногласно говоре свети оци) и припремио се за Своје служење у свијету.
У спомен на те догађаје Божићни пост, који нас припрема за проживљавање догађаја Рођења Христовог, баш као и Васкршњи пост, који претходи празнику Васкрсења Христовог, трају по четрдесет дана и у црквеним типику се називају Четрдесетницама.

„Пост Божићне Четрдесетнице, каже свети Симеон Солунски, представља Мојсијев пост, који је, постећи четрдесет дана и четрдесет ноћи, добио на каменим плочама написане ријечи Божије. А ми, постећи четрдесет дана, сазерцавамо и примамо живо Слово (Ријеч) од Дјеве, исписано не на камену, него оваплоћено и рођено, и постајемо заједничари Његовог Божанственог тијела“.

Историја Божићног поста

По времену настанка Божићни пост је један од најстаријих. О његовом постојању свједоче већ свети Амвросије Милански (+397) и његов ученик блажени Августин (+ око 430). Римски епископ Лав I Велики (+ око 461) називао је Божићни пост древном установом и жртвом Богу за плодове, сабране током љета и јесени.

У раној Цркви Филипов пост је претходио празнику Богојављења. Баш тако, даном јављања Бога у свијету, хришћани су у то вријеме називали празник Рођења Христовог. Празник који ми данас називамо Богојављењем, Крштење Господње, присајединио се „главном“ Богојављењу, и уградио се у јединствени празнични круг, који траје неколико дана за редом.

Крштење Христово

О томе да су празници Рођења и Крштења у почетку били један празник говори нам и устројство богослужења (службе оба празника почињу Великим повечерјем) и постојања посебних припрема за обе светковине. На дан уочи празника, у навечерје, пост постаје посебно строг. У манастирима се практикује да се тог дана ништа не једе, док се мирјани труде да, по својим могућностим, смање количину хране. Тог дана у цркви се врши посебно свечано богослужење. Ако је обични дан, онда се читају Царски часови, који трају дуже него обични, са фрагментима из Старог Завјета (паримејима) и читањима из Апостола и Јеванђеља. Ови часови се називају царским због тога што су на њима, у древна времена, присуствовали чланови царске породице. Вечерња (која се, супротно обичају, служи ујутро) без прекида прелази у Литургију светог Василија Великог, баш као што то бива и на Велики Четвртак у Страсној седмици.

У почетку Божићни пост није био тако дуг као сада. Код неких хришћана је трајао 7 дана, док је код других трајао нешто дуже. Пост од четрдесет дана се почео држати, по свему судећи, тек послије Цариградског сабора 1166. године, када је цариградски Патријарх Лука донијео рјешење по питању дужине трајања поста. Јасног правила по том питању нема, признао је он, али „морамо…. слиједити неписано црквено предање и морамо постити… од 15. дана новембра (28. новембра по новом календару – Прим. ред).

Особености поста

Црквени типик (правило) прописује да се у све дане Божићног поста уздржавамо од меса, јаја и млијечних производа. Понедјељком (до спомена светог Николе – 19. децембра) можемо јести храну кувану без уља. Уторком, четвртком, суботом и недјељом можемо јести рибу и посну храну с биљним уљем. По предању најстрожији пост је сриједом и петком (сухоједење: поврће, воће, хљеб). Уколико празник Ваведења Пресвете Богородице, који је 4. децембра, падне у сриједу или петак (ове године пада упетак) разрјешава се на једење рибе.

Послије спомена светог Николе па до предпразништва Божића (2 – 6. јануара) рибу је дозвољено јести суботом и недјељом, а пост у остале дане постаје строжији. Најстрожији је у предпразничне дане. Тада се риба не једе уопште, а храна са уљем само суботом и недјељом. Уочи самог празника (од 5. јануара увече па до Бадње вечери, сутрадан увече) постоји традиција да се не једе ништа све до појављивања прве звијезде. Обичај је да се на сто изнесе вариво од сочива или кувана рижа са сувим грожђем и другим сувим воћем.

Треба имати у виду да су сва ова правила уствари строга манастирска правила. Лаици (пошто нису монаси) по правилу посте лакше, савјетујући се по питању хране са својим духовником у зависности од својих животних услова. Традиционално, лаици не практикују сухоједење (или практикују само у дане строгог поста од 2 – 6. јануара), а рибу искључују из хране само сриједом и петком и у периоду 2 – 6. јануара.

Три чињенице у вези са Божићним постом

Свети Апостол Филип

Филип је, као и већина апостола, био родом из Галилеје, сјеверне палестинске провинције. Управо је он, по Јеванђељу од Јована, привео Христу апостола Натанаила (Јн. 1, 46). Он је учествовао у храњењу пет хиљада људи хљебовима који су се умножили на заповијест Господа (Јн. 6, 5-13). Христу је привео Јелине који су жељели да Га виде (Јн. 12, 21-22). За вријеме Тајне Вечере је хтјео да види Оца и добио је познати одговор од Христа: Толико сам времена са вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца (Јн. 14, 9).

Послије Вазнесења Господњег апостол Филип је проповиједао у Галилеји, а затим у Грчкој, међу тамошњим Јеврејима. Када је за то је чуо јудејски првосвештеник дошао је у Грчку да би пресјекао Филипов рад, али га је Филип веома разобличио у вези са поткупљивањем стражара који су чували Гроб Господњи и са наређењем да морају лагати да су, кобајаги, тијело Христово украли и сакрили Његови ученици.

Апостол је странствовао и по другим земљама, проповиједајући посвуда Јеванђеље и много страдајући. Филипа и његову сестру Маријамну, која је заједно са њим путовала, су гађали камењем, стављали у затвор, прогонили из насеља.

Апостол Филип је скончао свој живот у граду Јерапољу Фригијском, гдје је пред смрт умртвио огромну змију, којој су локални становници градили храм као божанству. Он је био распет на крсту заједно са апостолом Вартоломејем, који је, за разлику од Филипа, остао жив и стигао до Јерменије проповиједајући Христа.

Ваведење Пресвете Богородице

Почевши од 4. децембра – празника Ваведења у храм Пресвете Богородице, на једном од дијелова јутарњег богослужења, појци почињу да пјевају божићне катавасије – кратке химне која се пјевају на крају сваке од осам пјесама богослужбеног канона. „Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу пој народе! – Јер Он се прослави“.

Тако гласи прва пјесма катавасије и, када је чујемо, предосјећамо да је Божић већ на прагу.

Као додатак празничним службама припремног периода за празник Рођења Христовог, нпр. 19. децембра, када славимо светог Николаја Чудотворца, на јутрењу се пјевају посебне стихире са божићном тематиком.

Недјеље светих Праотаца и Отаца

Посљедња два недјељна дана која претходе Божићу, називају се Недјеља светих Праотаца и Недјеља светих Отаца. Свети Праоци су старозавјетни праведници: Ноје, Авраам, Исак, Јаков и други, који су провели живот у послушању и повјерењу у Бога. На тај начин дали свој људски допринос припреми Христовог доласка на земљу. Под светим Оцима Црква у овом случају подразумијева непосредне Христове сроднике по тијелу, почевши од Давида, па све до праведног Јосифа, који је назван оцем Господа Исуса. У ту недјељу на Литургији чита се одјељак из Јеванђеља по Матеју у ком се наводи родослов Исуса Христа: Авраам роди Исаака. А Исаак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову…. и тако даље.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Свети апостол Филип

Wed, 26 Nov 2025 19:37:10 +0000

Крај мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налажаше се град Витсаида. У томе граду родише се три апостола: Петар, Андреј и Филип. Петар и Андреј беху рибари, и тим се занатом бављаху док их Господ Христос не позва за собом; а Филипа још у младости родитељи дадоше да се учи књижној мудрости. Усрдно читајући и изучавајући Свето писмо, Филип постаде одличан познавалац Светога писма, и добро знађаше сва пророштва о очекиваном Месији, и пламтијаше пламеном љубављу к Њему и силном жељом да Га види у лице, иако још није знао да је већ дошао на земљу Онај кога многи жељаху видети, очекујући Његов долазак.
Свети апостол ФилипДок Филип пламтијаше таком љубављу к Месији, гле, многожељени Месија, Христос, дође у Галилеју, и нашавши Филипа рече му: Хајде за мном (Јн. 1, 43). – Овај позив Господњи Филип чу не само телесним ушима него и свим срцем, и одмах поверова да је то истинити Месија, обећан Богом преко пророка, и пође за Њим. Пажљиво пратећи пресвети живот Господа Христа, Филип се стараше да га подражава, и учаше се од Њега Божанској премудрости, којом је касније имао победити безумље незнабожачко. Радујући се проналаску такве Ризнице, којом је сав свет имао бити искупљен, Филип не хте да се само он један обогаћује њоме, него жуђаше да и други имају удела у том дару. Зато, нашавши пријатеља свог Натанаила он му с радошћу саопшти: Ми нађосмо Оног за кога Мојсије у закону писа и пророци – Исуса сина Јосифова из Назарета (Јн. 1, 45). Натанаил, чувши то и не верујући да из маленога града и од простога рода може произаћи Месија, Цар израиљски, рече: Из Назарета може ли бити што добро? – А Филип, не говорећи много, посаветова Натанилу да само види Исуса, рекавши му: Доћи и види (Јн. 1, 46). – Тако поступи Филип зато што је знао да ће Натанаило, чим види Исуса и чује Његове спасоносне речи, одмах поверовати да је Он Месија. Тако уствари и би. Јер када Филип вођаше Натанаила к Исусу, то Господ, који испитује срца и чита сакривене мисли људске, угледавши Натанаила где иде к Њему, познаде га и рече о њему: Ево правога Израиљца у коме нема лукавства. – Чувши те речи, Натанаило се силно зачуди и рече My: Откуда ме познајеш? Јер нити си ти икада видео мене, нити ја тебе. – Одговори му Господ: Пре него те позва Филип видех те кад бејаше под смоквом (Јн. 1, 47-48). – А Натанаил када беше под смоквом, размишљаше о Божанственом Месији, у очекивању кога беше сва радост и весеље верних слугу Божијих; и дарова му Бог у то време срце скрушено и топле сузе, помоћу којих он усрдно мољаше Бога, да испуни оно што је од памтивека обећао оцима и пошље на земљу Спаситеља света. Свевидеће пак око Божије виде у то време Натанаила који беше у духу умилења, зато му и рече Господ: Видех те кад бејаше под смоквом.
Ове речи још више запрепастише Натанаила. Јер он се сети о чему је размишљао под смоквом, и са каким се умилењем молио Богу да пошаље Месију; а знађаше да тамо не беше ни једног човека с њим који би га видео, и да мисли његове нико сем Бога не могаше знати. Зато Натанаило одмах поверова да је Исус Месија кога Бог обећа послати на спасење рода људског, и исповеди да је у Христу Исусу Божанска природа којом Исус сазнаде тајне његова срца, па због тога он и ускликну: Учитељу! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев! (Јн. 1, 49).
О, како огромну благодарност Натанаило осећаше и изражаваше Филипу што га обавести о дошавшем на земљу Спаситељу и што га приведе томе жељеном Месији! А радоваше се и Свети Филип што људи обретоше Божанску Ризницу, сакривену у иловачи људске природе, и још већом љубављу гораше ка своме Господу. Но Свети Филип, видећи у своме Божанском Учитељу савршеног по свему човека, ипак не познаваше још у Њему савршеног Бога. Да би то исправио у њему, Господ Христос му притече у помоћ. Једном Господ, налазећи се са пет хиљада људи с оне стране Тиверијадскога мора, и желећи да толико мноштво својих слушалаца нахрани на чудесан начин, рече Филипу: Где ћемо купити хлеба да ови једу? – А ово рече кушајући га, јер знађаше да се нема где набавити толики хлеб; а знађаше унапред и то шта ће My одговорити Филип. Но Он ради тога и упита Филипа, да би овај боље познао себе, и постидевши се због свог маловерја, исправио се у вери. И стварно, Филип се не опомену свемогућства Божијег и не рече: Ти, Господе, све можеш; није Ти потребно да икога питаш о томе; само пожели, и одмах ће се сви наситити: “отвориш руку своју, све и сва се насићује добра” (Пс. 103, 28). – He рече то Филип, него, помишљајући о Господу своме као о човеку, а не као о Богу, рече: Двеста динара хлеба није доста да свакоме од њих по мало допадне (Јн. 6, 7). – Затим са осталим ученицима рече: Отпусти народ нека иду у околна села и паланке да купе себи хлеба (Мк. 6, 36). – Међутим када Господ преломи пет хлебова и две рибе за пет хиљада људи (Лк. 9, 16), тада Филип виде да из руке Господње, као из неисцрпне житнице, даваше се свима довољно хране, док се сав народ не насити. Тада се апостол постиде због маловерја свог, и утврдивши се у вери прослави заједно са другима Божију силу што је у Христу Исусу.
Касније Филип би Господом као достојан увршћен међу дванаест најодабранијих апостола; и имађаше благодат од Њега и слободу пријатељске љубави пред Њим. Једном у Јерусалиму неки Јелини, који беху дошли о празнику, пошто као неверни не могаху лако доћи до Исуса, приступише к Филипу и мољаху га говорећи: Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса. – A он саопшти то најпре Андреју, па се онда с Андрејом усуди обавестити Исуса о жељи тих Јелина, радујући се томе што и незнабошци траже да виде и чују Господа његовог и Учитеља. Тада он чу од Господа Исуса дивно учење и пророштво о незнабошцима: да ће они поверовати у Њега не сада већ после Његове смрти. Ако зрно пшенично, рече Господ том приликом, паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Тиме Господ као да је рекао: Док ја живим на земљи, имам само део дома Израиљева који верује у мене; а када умрем, онда ће не само дом Израиљев него и многи незнабошци поверовати у мене.
Још једном Свети Филип, после Тајне вечере, усуди се упитати Господа о великом тајанству Божанства, када Га замоли да им покаже Оца, говорећи: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста (Јн. 14, 8). Овим својим питањем Свети Филип учини велику корист Цркви Христовој, јер из тога се научисмо знати једносушност Сина са Оцем и затварати уста јеретицима који одбацују ту Божанску истину. На то Господ одговори са благим прекором: Толико сам време с вама и ниси ме познао, Филипе? Који виде мене, виде Оца; па како ти говориш: покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Речи које вам ја говорим, не говорим од себе; него Отац који пребива у мени, Он твори дела. Верујте мени да сам ја у Оцу и Отац у мени (Јн. 14, 9-10).
Овај одговор Господа Исуса научи Светога Филипа и с њим сву Саборну апостолску цркву да правилно верује у једнакост Божанства Сина са Оцем и да изобличава богохулство Арија који каже да је Син Божији створење, а не Творац.
После добровољног страдања и васкрсења Сина Божија, Свети Филип виде са осталим апостолима Господа свог већ у бесмртном и прослављеном телу, доби од Господа мир и благослов, виде и вазнесење Његово. Удостоји се он и благодати при силаску Светога Духа и постаде проповедник Христов међу незнабошцима, јер му коцком паде у део да иде на проповед у Малу Азију. Но најпре он проповедаше у Галилеји. Тамо га једном срете нека жена која у наручју свом ношаше своје преминуло детенце и ридаше неутешно. Угледавши је, апостол се Христов сажали на њу, и пруживши руку ка умрлом детету рече: Устани, наређује ти Христос кога проповедам. – И детенце одмах оживе. А мајка, угледавши васкрсло чедо своје живо и здраво, припаде к ногама апостолу узносећи му благодарност за васкрсење сина свог и молећи од њега крштење, јер она поверова у Господа Христа проповеданога њиме. Апостол, крстивши мајку с детенцетом, отпутова у незнабожачке земље. И проповедајући Еванђеље у Грчкој, он силом Христовом чињаше многа чудеса, исцељујући болеснике, а васкрсе и једног мртваца. Ова чудеса веома задивише тамошње Јевреје, и они послаше у Јерусалим ка главарима свештеничким и кнезовима јеврејским извештај: да је к њима дошао неки непознат човек по имену Филип, проповедајући име Исусово, којим изгони бесе и исцељује сваку болест, па је тим именом Исусовим чак и једног мртваца васкрсао, и већ су многи поверовали у Исуса. Ускоро допутова из Јерусалима у Грчку један поглавар свештенички са књижевницима, бесан на Филипа. Обукавши се у своју архијерејску одећу, он надмено и гордо седе на судијско место у присуству многих Јевреја и незнабожаца. Тамо доведен би и Свети апостол Филип, и постављен у средину скупа. Погледавши га љутито, архијереј поче с гњевом говорити: He беше ли ти доста Јудеја, Галилеја и Самарија да обмањујеш просте и неуке људе? Него си и овамо дошао к мудрим Јелинима да шириш обману којој си се научио од Исуса, противника закона Мојсијева, због чега Он би осуђен, распет на крст, и умре срамном смрћу. И ради празника Пасхе који се догоди у то време, он би погребен, а ви ученици Његови украдосте Га тајно, и на обману многима разгласисте на све стране да је Он сам васкрсао из мртвих.
Када архијереј изговори то, гомила заграја на Филипа: Шта ћеш на ово рећи, Филипе? – И настаде у народу страховита граја: једни беху за то да Филип одмах буде убијен, а други предлагаху да се одведе у Јерусалим и тамо погуби. Тада Свети апостол отвори уста своја и рече архијереју: Човече, зашто волиш сујету и говориш лаж? Зашто ти је срце окамењено, и ти нећеш да говориш истину? He ударисте ли ви печат на гроб и постависте стражу? И кад Господ наш васкрсе не сломивши печат гробни, не дадосте ли ви тада злато војницама, да слажу говорећи, како су, тобож, док су они спавали, ученици Исусови украли мртвога Исуса? Како те ни сада није стид да унакажујеш истину! Сами печати гробни су сведоци истинитог васкрсења Христовог, и они су изобличитељи ваше лажи, а и у дан Суда они ће вас изобличити.
Ове апостолове речи страховито разбеснеше архијереја, и он јурну на апостола, желећи да га сам зграби и убије, али у том тренутку он ослепи и сав поцрне. Присутни, видевши шта се зби, приписаше то мађијама, и многи полетеше на Филипа са жељом да га погубе као мађионичара, али и њих снађе иста казна која и архијереја. Поред тога се и земља страшно усколеба, и престављени сви дрхтаху од страха, и познаше велику силу Христову. Међутим, Свети апостол, видећи беду ослепљених и телесно и духовно, заплака се због њих и обрати се молитвом Богу да им просвети и тела и душе. И на молитву Светог апостола, свима им би послано исцељење с неба. Ово чудо учини те се многи обратише ка Христу и повероваше у Њега. Но архијереј, још непрестано ослепљен злобом, не само не хте после казне која га снађе да се опамети и позна истину, него поново стаде ригати многе хуле на Господа нашег Исуса Христа. Али га тада постиже још већа казна: земља се изненада отвори и прогута га, као некада Датана и Авирона.
После архијерејеве погибије Свети апостол Филип многе крсти тамо и постави им за епископа једног честитог и достојног човека по имену Наркиса, па отпутова у Парт. Путем он мољаше од Бога помоћи у трудовима својим. И кад преклони колена на молитву, њему се јави с неба слика орла са позлаћеним крилима, раширеним слично Христу распетоме. Укрепљен тим јављањем, Свети Филип крену опет на проповед, и обишавши арабијске и кандакијске градове укрца се у лађу и отплови морем ка сиријском граду Азоту. Но ноћу настаде велика бура на мору, и сви већ страховаху за свој живот. Тада Свети апостол стаде на молитву, и одмах се појави на небу лучезарни крст, који обасја таму ноћну, и море се изненада утиша, и валови његови умукоше. А кад лађа пристаде уз обалу Азота, Свети Филип изиђе из лађе, и прими га у дом свој неки гостољубиви човек по имену Никоклид, који имађаше кћер Харитину, коју бољаше једно око. Ушавши у Никоклидов дом, Апостол поче проповедати реч Божју присутнима, и сви га слушаху с радошћу. А и Харитина беше ту и слушаше Светог апостола; и проповед је његова толико усхити, да она заборави и на саму болест своју. Видећи толико усрђе њено за реч Божију, и знајући за болест њену, Апостол се сажали на њу и нареди јој да на болесно око своје стави руку и да призове име Исуса Христа. Чим то Харитина учини, одмах се исцели око њено, и сав дом Никоклидов поверова у Христа, и крстише се.
Из Азота Свети апостол Филип отпутова у Јерапољ Сиријски где, проповедајући Христа, изазва силан гњев у народу, и хтедоше да га камењем затрпају. Но на заузимање једног угледног грађанина по имену Ира, он би спасен од погибије. – Грађани, рече Ир народу, послушајте савет мој: немојте чинити никакво зло овоме странцу док не испитамо је ли истинито учење његово; и ако се оно не покаже истинито, онда ћемо га погубити.
Народ се не усуди да противречи Иру. И узевши Филипа, Ир га одведе дому своме. Апостол пак у дому Ировом по обичају одржа другу проповед о Христу, и приведе к светој вери Ира, и сав дом његов, и суседе његове, и просвети их тајном Светог крштења. Међутим грађани, дознавши да је Ир примио крштење, сабраше се ноћу и опколише дом његов, са намером да запале дом његов, те да са Апостолом изгори Ир и ови домашњи његови. Сазнавши њихову намеру, Апостол изиђе к њима неустрашиво, а они га као дивље звери шкргућући зубима зграбише и на своју скупштину одведоше. Старешина пак скупштине, коме беше име Аристарх, угледавши Апостола, пружи своју руку и ухвати га за косу, али му се тог часа рука осуши, очи ослепише, уши оглувеше. Када се то зби у народа се промени расположење: гњев се претвори у дивљење, и они стадоше молити Апостола да исцели старешину њиховог Аристарха. А Филип им говораше: Ако он не поверује у Бога којега ја проповедам, неће се исцелити. – Док Филип тако говораше народу, наиђе пратња, и људи ругајући се Апостолу рекоше: Ако васкрснеш овога мртваца, онда ће Аристарх и ми сви поверовати у Бога твог. – Апостол подиже очи своје на небо и дуго се мољаше; затим обраћајући се мртвацу рече му кротким гласом: Теофиле! – И тог тренутка мртвац се подиже на носилима, седе и отвори очи своје. А Филип му онда рече: Христос ти наређује: устани и разговарај с нама! – Мртвац, уставши са одра свог, паде к ногама Апостоловим, говорећи: Благодарим ти, свети слуго Божији, што ме у овом часу избави од страшнога зла: јер ме два црна и злосмрадна ђавола немилосрдно вуцијаху, и да ти ниси похитао и избавио ме од њих, ја бих био бачен у љути тартар.
Тада сви, видевши ово преславно чудо, једногласно прославише јединог истинитог Бога, којега Филип проповеда. Апостол пак, давши руком знак народу да ућути на кратко време, нареди Иру да својом руком закрсти повређене делове Аристрахове. Чим то Ир учини, одмах се Аристарху осушена рука исцели, очи прогледаше, уши прочуше, и он потпуно оздрави.
Због таквих чудеса, која Свети Филип чињаше силом Христовом, сви житељи града Јерапоља повероваше у Господа Христа, и поразбијаше идоле своје. Први који поверова беше родитељ Теофилов; он полупа дванаест златних идола својих, и злато раздаде сиромасима. Свети апостол их крсти све, и постави им Ира за епископа.
Свети апостол ФилипОсновавши на тај начин цркву у Јерапољу и утврдивши у светој вери новопросвећене, Свети Филип крену у друге земље на проповед. Проходећи Сирију и планинску Асију он дође у Лидију и Мизију и путујући по њима он обраћаше к истиноме Богу заблуделе незнабошце. Тамо се њему придружи Свети апостол Вартоломеј, који у то време проповедаше у суседним градовима и би од Бога послан у помоћ Филипу. Поред тога брату своме Филипу следоваше и сестра његова девица Миријамна и сви заједно служаху спасењу рода људског. Проходећи Лидију и Мизију и благовестећи Еванђеље, они подношаху од неверних многе напасти и муке, бијени и у тамнице затварани и камењем затрпавани. Ho y свима тим гоњењима и страдањима они благодаћу Божјом остајаху живи и хитаху на предстојеће им трудове у проповедању Еванђеља Христова. У једном од лидијских насеља они сретоше љубљеног ученика Христовог, Јована Богослова, и заједно с њим отидоше у Фригију, и дошавши у град Јерапољ проповедаху Христа. Овај град бејаше препун идола, којима се клањаху сви његови житељи. Међу тамошњим лажним божанствима бејаше и једна змијурина, коју Јерапољци као бога почитоваху и посебни јој храм подигоше, у коме је држаху закључану, и приношаху јој многе и разноврсне жртве, и храњаху је. Ти безумни људи почитоваху и неке друге гмизавце и змије. Најпре се Свети Филип са дружином својом наоружа молитвом против те змијурине; у томе им поможе a свети Јован Богослов, који у то време беше с њим. И они молитвом, као копљем, заклаше ту змијурину, и силом Христовом је умртвише. После тога Свети Јован Богослов се одвоји од њих, оставивши њима проповедање Еванђеља у Јерапољу, а сам оде у друге градове ширећи свуда свету Благовест. Свети пак Филип с Вартоломејем и Маријамном, оставши у Јерапољу, усрдно се стараху да одагнају одатле таму идолопоклонства и уведу велику светлост познања Истине, и труђаху се дан и ноћ у проповедању речи Божије, учећи прелашћене, уразумљујући безумне, и упућујући заблуделе на пут Истине.
У граду Јерапољу живљаше човек по имену Стахије, који већ четрдесет година беше слеп. Свети апостоли молитвом отворише његове телесне очи, а проповеђу Христовом просветише и душевне очи његове. Крстивши Стахија, они пребиваху у његовом дому. Међутим по целоме граду пронесе се глас да је слепи Стахије прогледао. И стаде се много народа стицати у његов дом. И Свети апостоли сав тај народ учаху вери у Христа Исуса. А доношаху тамо и многе болеснике, и све их Свети апостоли исцељиваху молитвом, и ђаволе из људи изгоњаху. Због тога мноштво људи приступаху вери у Христа и крштаваху се.
Жена градоначелника Јерапољског, по имену Никанора, уједена од змије, лежаше тешко болесна и беше на самрти. Чувши за Свете апостоле да у дому Стахијевом исцељују речју сваковрсне болести, Никанора, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно – од уједа змије, и душевно – од демонске обмане, јер научена од Светих апостола она поверова у Христа. А када се градоначелник врати дома, слуге му испричаше да се жена његова научи веровати у Христа од неких туђих људи који пребиваху у Стахијевом дому. Градоначелник се страховито разгњеви и нареди да одмах апостоле ухвате, а дом Стахијев запале. Ово наређење би извршено. Стече се силан народ, и ухвативши Свете апостоле Филипа и Вартоломеја, и Свету девојку Маријамну, вуцијаху их по граду, бијући их и исмевајући их, па их онда вргоше у тамницу. После тога градоначелник седе на судишту да суди проповедницима Христовим. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погубљене змијурине, и жаљаху се на Свете апостоле говорећи: Градоначелниче, одмазди за срамоћење богова наших, пошто, откако ови туђинци дођоше у наш град, опустеше олтари великих богова наших, и народ заборави приносити им уобичајене жртве; а погибе и знаменита богиња наша змија. Стога, умртви ове врачаре.
Тада градоначелник нареди да са Светог Филипа свуку одело, говорећи да се у његовом оделу налазе мађије. Но свукавши одело, они у њему ништа не нађоше. Исто тако свукоше и Светог Вартоломеја, али и у његовом оделу ништа не нађоше. А кад приђоше Светој Маријамни, са намером да је свуку и да обнаже девичанско тело њено, она се изненада на њихове очи претвори у пламен огњени, и незнабошци уплашени побегоше од ње. Градоначелник осуди Свете апостоле на распеће. Први пострада Свети Филип. Њему просврдлише пете, провукоше кроз њих конопце, и распеше га на крсту главачке пред вратима змијуринина храма, па га камењем гађаху. Затим разапеше Светог Вартоломеја поред храмовног зида. И изненада настаде велики земљотрес, земља се отвори и прогута градоначелника, све жреце змијине и мноштво неверујућег народа. Тада велики страх захвати све, и верујуће и незнабошце, који преостадоше живети, и завапише ка Светим апостолима да се сажале на њих и умоле јединога истинитога Бога свог, да и њих земља не прогута. И хитно се бацише на посао: да скину с крстова распете апостоле. Свети Вартоломеј не беше високо распет, и њега скинуше брзо. А Светог Филипа не могоше брзо скинути с крста, пошто беше на висини распет; а нарочито стога што је била воља Божја, да би апостол Његов кроз ова страдања и крсну смрт прешао са земље на небо, ка коме су целог живота биле обраћене ноге његове. Висећи на крсту Свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје: да им опрости грехе, и да просвети очи ума њиховог да угледају и познаду Истину. Господ услиши молитву његову, и одмах нареди земљи, те све прогутане људе изведе живе, осим градоначелника и змијиних жречева. Тада сви громким гласом исповедише и прославише силу Христову, и изјавише жељу да се крсте. А када им још мало остаде па да Светог Филипа скину с крста, он предаде Христу свету душу своју, и они га скинуше мртва. Рођена пак сестра његова, Света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свога брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше тело његово скинуто с крста, и радоваше се што добро оконча свој подвиг страдања за Христа. Свети Вартоломеј крсти све који поверовашe y Христа Бога, и постави им Стахија за епископа. Онда сахранише чесно тело светог апостола Филипа. На оном пак месту где истече крв Светог апостола, после три дана израсте винова лоза, у знак тога да Свети апостол Филип, пошто проли крв своју за Христа, ужива вечно блаженство са Господом својим у Царству Његовом.
После сахране Светога Филипа Свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном остаде неколико дана у Јерапољу, па добро утврдивши у вери Христовој новоосновану цркву, отиде у град Албан што је у Великој Јерменији, где и би распет. Света пак Маријамна упути се у Ликаонију, и тамо, обративши многе к светој вери, сконча мирно. Због свега тога Богу нашем слава сада у увек и кроза све векове. Амин.
Тропар (глас 3): Апостоле свјатиј Филипе, моли милостиваго Бога, да прегрешениј остављеније, подаст душам нашим.

Извор: СПЦ

Победа над унинијем је увек дело вере

Wed, 26 Nov 2025 19:22:50 +0000

Униније (чамотиња) је греховно стање које карактерише потпуна раслабљеност, одсуство жеље и спремности да човек ишта у себи промени. Ми, као верујући, знамо да је човек призван да духовну борбу води непрестано против старога човека у себи, против искушења овога света, против ђавола. Чим ту борбу престанемо да водимо, почињемо да губимо. Или се боримо, или бивамо поражени – трећега нема! А човек који се налази у стању унинија пада у стање потпуне клонулости. Он или сасвим престаје да се моли и да иде у храм, или по инерцији наставља да се моли, али у себи помишља да његова молитва, у ствари, неће променити ништа. Наставља да иде на службу Божију, да се исповеда и причешћује, али само зато што је тако заповеђено.

Униније је грех и узрок многих других грехова. Грех је зато што је униније, у својој суштини, дело неверја. Ако човек верује да постоји Господ Бог, ако човек зна да се Господ Бог стара о њему дан и ноћ, и то зато што га воли, како онда може свесно да се препушта таквоме стању које је могуће само у самоћи и одбачености? Зато преподобни Јован Лествичник назива онога који болује од унинија — „клеветником на Бога, као да је Бог немилосрдан и нечовекољубив.“ У ствари, Господ никога не оставља: Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). То Господ није казао само Апостолима, већ свима нама. Поверење у Бога не оставља места за униније. Када паднемо у униније ми, у ствари, „истискујемо” Бога из свога живота, ми Му, по речима Светог Јована Златоустог, не допуштамо да „уђе даље од предсобља“ (нашег бића). А то је и грех, и невоља, то је страшно стање, јер је безблагодатно.

Зашто је униније — узрок других грехова? Зато што је човек који је престао да се бори против унинија сличан тврђави која је непријатељу отворила своје капије. Човек који је престао да се бори против унинија, врло брзо пада у различите грехе, упадајући у један грех за другим. Зато се униније не сме посматрати одвојено од осталих грехова. Униније је страст која је у тој мери многолика и разграната да је тешко тачно одредити одакле она настаје и шта она проузрокује. Преподобни Јован Лествичник назива униније – породом „родитељки многих“, међу којима и: безосећајности душе, заборава небеских добара (неблагодарности Богу), „а покаткад и прекомерних напора“. Шта значи „прекомерних“? Дешава се да човек доживи овакав слом у свом духовном животу: надао се у себе, у сопствене снаге, и одједном му се открила истина да је човеку немогуће спасти се сопственим снагама. А како да се спасе с Божијом помоћи, како да се смири и положи своју наду у Бога он то не зна. И због тога пада у униније. А бива и да се сам Господ удаљи да би човек увидео, схватио да је без Бога ништа. У тим случајевима, униније је лек против гордости. Човек који увиди своју немоћ, схватиће да је без Бога – ништа и брзо ће изаћи из стања унинија. А онај који то неће да схвати, батргаће се и роптати: „Шта је то, како то?”

У суштини, униније је нераскидиво повезано са лењошћу. Није нимало случајно што поглавље „Лествице” које се бави унинијем носи наслов „О унинију и лењости.“ Лењ човек пада у униније, а човек који пати од унинија је лењ. Први демон, који нам приступа, одмах по нашем буђењу јесте демон унинија и лењости — лењости за устајање, лењости за молитву. А бива и другачије. Униније као ђаволско искушење може да спопадне човека не зато што је он лењив, већ, напротив, зато што је ревносни подвижник. И о овоме су говорили Свети Оци. Човек се бори против непријатеља и непријатељ, не налазећи другачијих средстава, покреће против човека тешку артиљерију унинија.

✦ ✦ ✦

Како да препознамо грех унинија у себи? Како тај грех „изгледа” у нама? Наш живот је увек пун онога што нас рањава, огорчује, гуши, мучи и плаши. У нашем животу присутне су трагедије, страшни губици, катастрофе. Верујући човек се у својој жалости и тузи обраћа Богу, у Њега се нада, од Њега тражи помоћ. Ако је човек неутешан и не нада се у Божију утеху, то значи да је пао у униније. Униније је, како смо већ рекли, стање безблагодатно. Када се, пак, човек налази у благодати, он зна да ће га молитва Богу и тешити и радовати. У униније, у највећем броју случајева, неће пасти онај ко се не горди, који није сујетан, који не осуђује, који се не вређа, онај који редовно иде у храм Божији, који се моли, који пази на своје срце, који исповеда своје грехове, који се причешћује Светим Тајнама Христовим.

Стиче се утисак да данас униније влада светом. У савременом свету превише је тога што раслабљује човека, што га чини робом комфора. Много тога данас добијамо пуким притиском на дугме. Сматра се да човек треба да сведе на минимум свој телесни рад, да би своје снаге ослободио за нешто друго. Но, то у стварности доводи до тога да човекова воља слаби, да се човек претвара у безвољно, млитаво биће које пада у униније чим се суочи са било којим проблемом који се не може решити пуким притиском на дугме… Човеку који болује од унинија савремени свет нуди читаву индустрију забаве и уживања. Та индустрија је измишљена да би човека избавила од туге, потиштености и очајања (што су све последице унинија тј. чамотиње), а заправо га доводи у духовни безизлаз. Предајући се забави, човек привремено заборавља на све, па и на Бога. Али, живот у забави није стварни живот, и траје само краткотрајно: једнога дана човек ће се освестити, вратиће се у стварни живот, а онда ће почети да осећа стравичну душевну празнину. И тада ће схватити да није успео да се забавом „избави“ од те празнине.

✦ ✦ ✦

Сви ми грешимо и понављамо једне исте грехе стотине пута. Кајемо са за њих и поново их чинимо. И за многе људе то постаје повод за пад у униније: милион пута сам осудио другог, зар нећу осудити и милион и први пут? Каква корист, онда, од покајања за грех осуђивања на исповести? Треба да се сетимо речи Светог Јована Златоустог: „Праведан си? Не падај! Грешан си? Не очајавај! Ако сваки дан грешиш, сваки дан се и кај!“ Човек који пада мора да устаје увек изнова, и Бог ће поштовати његову постојаност у покајању и даће му снаге да победи. Често се суочавамо са ситуацијом да не можемо да изађемо на крај са неким својим грехом. То се може десити из више разлога. Ако смо довољно ревносни, потрудићемо се да те разлоге препознамо. Сасвим је могуће да ћемо препознати оно што није непосредно повезано са тим грехом, али ипак потхрањује грех. И ми смо то одбацили, уклонили тај разлог, али, упркос томе, и даље падамо у грех. И ревносни смо, и опрезни, али и даље падамо. Зашто? Остаје један разлог гордост. Ако се будемо смирили, и будемо признали своју немоћ… на крају ћемо победити! Могу, у међувремену, да прођу године! Али, те године ће бити овенчане успехом и то само код онога ко се бори, код онога ко је, по речима Преподобног Исака Сиријског, „претрпео бродолом, али тражи нови брод.“

Најстрашнија ствар у животу је – сажаљевати себе самога. То стоји у најнепосреднијој вези са унинијем. „То што ми се догађа је тако неправедно!“ – то је роптање на Бога, о коме је писао још Јован, игуман Горе синајске. Уместо тога реци, као покајани разбојник: Примам оно што ми следује по мојим делима (в. Лк. 23, 41). И живи у убеђености да заслужујеш и горе од онога што ти се дешава. Много горе! То што примаш оно што си по својим делима и заслужио, само је доказ да је Господ милостив.

✦ ✦ ✦

Униније је, без сумње, једна од најстрашнијих и најразорнијих болести људске душе. И док друге страсти, када овладају човеком, подстичу човека да нешто жели и да к нечему стреми, то јест активирају различите процесе у њему, дотле униније, не избављајући човека од осталих страсти, човека постепено доводи до потпуне духовне парализе. И да би ствари стајале још чудније, човек обузет унинијем, без обзира на сву своју духовну раслабљеност и опустошеност унинијем, чини и даље многе и тешке грехе. А од тих греха и њихове тежине, као и од помисли о посмртној судбини, униније се само још више продубљује. Човек се бесциљно врти у том страшном и безизлазном кругу, не знајући како да из њега изађе, како да се из њега ослободи.

Притом, једна од главних грешака, ма како то чудно изгледало, јесте мислити да лек за читаву ситуацију лежи у покушају да се „све промени“. Човек тада почиње да измену свога душевног стања доводи у везу са том жељеном „променом свега“ онога што га подстиче на униније. То звучи сасвим логично. Међутим… шта ће се десити ако човек не успе да промени спољашње околности? Ако уложи сваки могући напор, ако потражи сваки могући начин за решење проблема, ако чак потражи стручну помоћ од оних који могу помоћи, ако се притом и моли, а ипак не дође ни до каквог побољшања? Или још горе, шта ако животна ситуација уопште не зависи од самога човека? Шта тада радити? Препустити се још више унинију, „напредовати“ од рђавог ка горем?

Сматрамо да је то неправилан редослед поступака. Све снаге, пре свега, треба усмерити не толико на „решавање проблема” (који су изазвали униније) колико на борбу против самог унинија. Превладати униније – то је првенствени задатак! Тада ће човек имати више снаге за решавање осталих проблема. Лако је то рећи, али како то постићи? Као што се постиже и све друго што стоји у вези са нашим спасењем. Како се задобија Царство Божије? Са напором: И само га подвижници задобијају (Мт. 11, 12). Човек не може увек да измени околности у којима живи, али може да измени свој однос према тим околностима.

✦ ✦ ✦

Победа над унинијем је увек дело вере, њена пројава, сведочанство о њој. Није уопште обавезно да вера буде снажна и велика: нека она буде макар као горушично зрно, нека је има макар и у траговима! Дух унинија тежи да уништи веру у човеку, да отме од нас тај дар Божији, зато што непријатељ нашега спасења зна колика је сила вере. Успротивимо му се колико је у нашој моћи!

Пред мислени поглед свога ума треба стално постављати оно што је светло и радосно, треба осветљавати таму свога срца светлим примерима – примерима помоћи Божије, примерима милости Његове према људима; сећањем на то да нисмо баш увек били толико несрећни као што смо данас; увереношћу да ће се, после олује, небо нашега живота разведрити…

И обавезно треба благодарити Богу за све! Чак и ако се наше срце на одазива, треба макар устима Богу благодарити. И још нешто: треба се на сваки могући начин супротстављати унинију и ономе у шта нас оно гура. На крају, „умориће се“ и униније, и одступиће од нас, а да ми тога, у први мах, чак и не будемо свесни.

Игуман Нектарије Морозов

извор

Одабране поуке Светог Игњатија Брјанчанинова

Wed, 26 Nov 2025 13:00:40 +0000

Искала су два љубљена ученика Христова престо славе од Господа – Он им је даровао чашу своју (в. Мт. 20, 23).

Чаша Христова су страдања.

Чаша Христова пружа на земљи својим причасницима учешће у благодатном Царству Христовом, припрема за њих на Небу престоле вечне славе.

Сви смо ми без одговора пред чашом Христовом; нико не може да се жали на њу, да је одбије: њу је први испио Онај који је заповедио да је пробамо.

Чашу Христову, чашу спасења, примићу (Пс. 115, 4). Чаша се прима када хришћанин подноси земаљске невоље са смиреноумљем, које узима из Јеванђеља. Свети Петар је потегао нож и јурнуо да брани Господа, опкољеног злотворима, али најкроткији Господ Исус рекао је Петру: Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем? (Јн. 18, 11) И ти, када те опколе невоље, говори ради утехе и укрепљења своје душе: Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем?

Горка је чаша; при самом погледу на њу нестају сва људска размишљања. Замени размишљања вером, и испиј храбро горку чашу: пружа ти је Отац свеблаги и премудри.

Чашу нису припремили ни фарисеји, ни Кајафа, ни Јуда, не пружају је Пилат и војници његови! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем?

Зло смишљају фарисеји, издаје Јуда, Пилат наређује незаконито убиство, извршавају га војници римског намесника. Сви су они припремили сигурну погибију себи својим злоделима; не припремај ти себи погибију, исто толико сигурну, злопамћењем, жељом за осветом и замишљањем освете, негодовањем на своје непријатеље.

Отац небески је свемогућ, све види: Он види твоје невоље, и да налази да је потребно и корисно да одврати од тебе чашу, Он би то сигурно урадио. Господ је – сведоче и Писмо и црквена историја – у многим случајевима допуштао невоље на љубљене своје, и у многим случајевима отклањао невоље од љубљених својих, саобразно недокучивим судовима својим.

Када се пред тобом појави чаша, не гледај на људе који ти је пружају: подигни своје очи према Небу и реци: Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем?

Чашу спасења примићу. Не могу да одбацим чашу, тај залог небеских, вечних блага. Поучава ме трпљењу Апостол Христов: Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божје (Д. Ап. 14, 22). Зар да одбацим чашу, то средство за достизање, за развијање тог Царства у себи! Примићу чашу, тај дар Божји.

Чаша Христова је дар Божји. Јер је вама даровано – писао је велики Павле Филипљанима – за Христа, не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега. (Флп. 1, 29) Ти примаш чашу, очито, из руку човечјих. Шта те се тиче да ли праведно поступају ти људи или незаконито? Твоје је да ти поступаш праведно, по обавези Исусовог следбеника: са благодарењем Богу, са живом вером да примиш чашу, и да је храбро испијеш до дна.

Док примаш чашу из човечјих руку, сети се да она није чаша само Невиног, него и Свесветог. Када се тога сетиш, понови, за себе и за теби сличне страдалнике грешнике, речи блаженог и разборитог грешника које је он изговорио када је био распет са десне стране распетог Богочовека: Ми… примамо по својим делима као што смо заслужили… Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме (Лк. 23, 41-42). Затим се обрати људима и реци им (ако нису у стању да разумеју и приме твоје речи, онда не стављај чисте бисере смирења под ноге оних који не могу да их процене, и реци мишљу и срцем): „Благословени сте ви, оруђа правде и милости Божје, благословени од сада и довека!“

Тиме ћеш само испунити јеванђелску заповест која говори: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну (Мт. 5, 44). Чак и ако твоје срце неће да поступа тако, приморавај га, јер Небо можеш да наследиш једино ако присиљаваш своје срце да испуњава јеванђелске заповести (Мт. 11, 12).

Ако нећеш тако да поступаш, онда нећеш бити следбеник Господа Исуса Христа. Помно уђи у себе и разгледај: да ниси нашао другог учитеља, да ли си се њему покорио? Учитељ мржње зове се ђаво.

Страшно злодело је вређати, тлачити ближње; ужасан злочин је убиство. Но ако неко мрзи свога гонитеља, клеветника, издајника, убицу, гаји злопамћење према њима, свети им се, онда је његов грех веома близак њиховом греху. Узалуд тај другима показује како је он праведник. Сваки који мрзи брата свога јесте човекоубица (1. Јн. 3, 15), објавио је љубљени ученик Христов.

Жива вера у Христа поучава да примамо чашу Христову: а чаша Христова улива у срца својих причасника наду у Христа; нада у Христа даје срцу снагу и утеху. Каква је мука, каква је адска мука жалити се, роптати на одозго предодређену чашу! Пред Богом су грешни ропот, нетрпељивост, малодушност, а нарочито очајање – наказна чеда преступничког неверовања. Грешан је ропот на ближње: они су оруђа наших страдања; тим грешнији је ропот када чаша силази нама право са Неба, од деснице Божје.

Ако пијеш чашу и притом благодариш Богу, благосиљаш ближње, онда си доспео у свети починак, у благодатни мир Христов, и од тада се наслађујеш у духовном рају Божјем.

Ништа не значе сама по себи привремена страдања: ми им дајемо значај нашом привезаношћу за земљу и за све пропадљиво, нашом хладноћом према Христу и вечности.

Трпиш горчину и одвратни укус лекова; трпиш мучно сечење и паљење делова тела; трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајну везаност за собу; трпиш све то да би вратио пољуљано здравље телу, које ће се, и кад га исцелиш, опет неизбежно разболети, неминовно умрети и иструлити. Претрпи и горчину чаше Христове, јер доноси исцељење и вечно блаженство твојој бесмртној души.

Ако ти се чини да је чаша неподношљива, смртоносна, онда знај да те тиме она изобличава: кажеш да си Христов, а ниси Христов. За истинске Христове следбенике чаша Христова је чаша радости. Свете Апостоле су избили пред старцима јудејским, но они су отишли из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за Име његово (Д. Ап. 5, 41).

Праведни Јов је чуо горке вести. Вест за вешћу стизала је да удара у његово тврдо срце. Последња вест била је најтежа: све синове и све кћери његове задесила је насилна, изненадна, окрутна смрт. Од силне жалости праведни Јов је раздро свој плашт, посуо главу пепелом, а онда од дејства у њему живе покорне вере пао на земљу, поклонио се Господу и рекао: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње (Јов. 1, 21).

Повери се у простоти срца Ономе који је и косу на глави твојој сву избројао: Он зна колика треба да буде исцељујућа чаша која ће ти бити пружена. Често гледај на Исуса: Он је пред својим убицама као безгласно јагње пред онима који га стрижу; Он је предат смрти као кротка овца на заклање. Не скидај с Њега очи – и разблажиће твоја страдања – небеска, духовна сладост; ране Исусове исцелиће ране твог срца.

Оставите се тога – рекао је Господ онима који су хтели да га заштите у Гетсиманском врту, а ономе који је пришао да га свеже исцелио је одсечено ухо (Лк. 22, 51). Или мислиш – приговорио је Господ Петру који је покушао да ножем одврати од Њега чашу – да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? (Мт. 26, 53)

Како год да се пред тобом појави чаша – уз претходно упозоравајуће постепено гомилање облака, или пак наједном, ношена свирепим вихором – говори за њу Богу: „Да буде воља Твоја.“

Ти си ученик, следбеник и слуга Исусов. Исус је рекао: Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја онде ће и слуга мој бити (Јн. 12, 26). А Исус је провео земаљски живот у страдањима: Њега су гонили од рођења до гроба; Њему је злоба од самих пелена Његових припремила насилну смрт. Није се злоба наситила ни кад је достигла циљ: упињала се да и само сећање на Њега збрише са лица земље.

Стазом пролазних страдања прошли су у блажену вечност за Христом сви Његови изабраници. Ми не можемо да пребивамо заједно са њима у духовном стању зато што остајемо у телесним насладама. Управо зато Господ непрестано предаје својим љубљенима чашу своју, њоме подржава у њима умртвљеност за свет и способност да живе животом Духа. Рекао је преподобни Исак Сиријски: „Човек о коме се посебно брине Бог познаје се по жалостима које му се непрестано шаљу.“

Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. Не треба се дрско бацати у море невоља: у томе је гордо уздање у самог себе. Но када невоље дођу саме по себи, немој се уплашити, немој помислити да су дошле случајно, стицајем околности. Не, допустио их је недокучиви промисао Божији. Пун вере и њених плодова – храбрости и великодушности – плови неустрашиво кроз мрак и буру која завија према мирној луци вечности јер те невидљиво води сам Исус.

Побожним и дубоким размишљањем изучи молитву коју је Господ приносио Оцу у Гетсиманском врту у претешким тренуцима пред Своја страдања и крсну смрт. Том молитвом дочекуј и побеђуј сваку невољу. Оче мој – молио се Спаситељ – ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти (Мт. 26, 39).

Моли се Богу да удаљи од тебе напасти, и уједно се одричи своје воље, као грешне воље, слепе воље; предај себе, своју душу и тело, своје и садашње и будуће околности, предај блиске срцу ближње твоје свесветој и премудрој вољи Божјој.

Бдите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тело слабо. (Мт. 26, 41) Када те сколе невоље, мораш чешће да се молиш да би привукао себи нарочиту благодат Божју. Једино помоћу нарочите благодати можемо да сатиремо све пролазне несреће.

Када добијеш одозго дар трпљења, пажљиво стражи над собом да би сачувао, да би задржао уз себе благодат Божју. Ако пак због немара и расејаности пустиш у себе грех, нарочито онај коме је тако склоно наше слабо тело, који погани и тело и душу, онда ће благодат одступити од тебе, оставиће те самог, огољеног.

Свети мученици су певали радосну песму у пећи ужареној, и док су ишли по клиновима, по оштрици мача, док су седели у котлу кључале воде или уља. Тако ће чинити и твоје срце: кад привуче себи молитвом благодатну утеху, и док буде чувало ту утеху стражењем над собом, оно ће и у љутим несрећама и невољама певати радосну песму захвалности и благодарења Богу.

Очишћен чашом Христовом, ум постаје сведок духовних виђења: он почиње да види свеобухватни, за телесне умове невидљиви промисао Божји, да види закон пропадљивости у свему пропадљивом, да види свима блиску, необухватну вечност, да види Бога због великих дела Његових – у стварању и обновљењу света. Земаљски живот му изгледа као краткотрајно странствовање, његова догађања као сновиђења, његова блага као краткотрајна оптичка варка, краткотрајно, погубно саблажњавање ума и срца.

Какав је плод који привремене невоље доносе ради задобијања вечности? Када је Светом Апостолу Јовану било показано Небо, један житељ Неба упитао га је, показујући небројено мноштво народа, светлог, обученог у хаљине беле, који је пред престолом Божјим славио своје спасење и блаженство: Ови обучени у беле хаљине, ко су, и од куда дођоше? И рекох му: Господару мој, ти знаш. И рече ми: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божјим, и служе му дан и ноћ у храму његовом; и Онај који седи на престолу обитаваће на њима. Неће више огладнети, нити ће више ожеднети; и неће их пећи сунце, нити каква жега. Јер Јагње, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и обрисаће Бог сваку сузу са очију њихових. (Откр. 7, 13-17)

Отуђење од Бога, вечна мука у паклу, вечно општење са ђаволима и ђаволу сличним људима, пламен, студен, мрак пакла – то је достојно да се назива невољом! То је заиста невоља велика, ужасна, неподношљива.

До велике, вечне невоље доводе земаљске насладе. Од те невоље штити, спасава чаша Христова када се она пије са благодарењем Богу, са славословљењем свеблагог Бога, који у горкој чаши привремених невоља пружа човеку своју безграничну, вечну милост.

извор

Црква у савременом свету

Wed, 26 Nov 2025 12:18:45 +0000