Живе речи утехе: Живе речи утехе

Архимандрит Тихон игуман студенички на Светој Гори: Студеница и Хиландар једно духовно тело!

Mon, 22 Oct 2018 08:08:59 +0000

Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света".

Звучни запис беседе

После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници.

Извор: Радио Слово љубве

Протосинђел Клеопа (Стефановић): О Пресветој Богородици

Mon, 22 Oct 2018 08:07:31 +0000

Доносимо звучни запис духовне вечери одржане 16. октобра 2018. године у парохијском дому храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, када је гост био јеромонах др Клеопа (Стефановић), настојатељ Световаведењског манастира у Сремским Карловцима и професор у Богословији Светог Арсенија Сремца. Пре предавања, о. Клеопа је служио Канон св. Деспоту Стефану Српском у Вазнесењској цркви, испред икона и кивота са моштима овог Божиијег угодника. Вече је у име домаћина, о. Арсенија Арсенијевића, благословио свештеник Михаило Вукчевић.

Звучни запис предавања

Иван А. Иљин: О доброти

Mon, 22 Oct 2018 08:06:00 +0000

Човек који ово једном искуси не може (раније или касније, уверљиво или неуверљиво), а да не одговори својом добротом, својим зраком, „послатим“ у свет, који је „саучествујући“ и „обавезујући“. И тај одговор ће из њега изаћи тим раније, тим уверљивије и плодотворније, што он мање буде робовао окамењујућој огорчености и лажном стиду.

Велика је то срећа – осетити у свом срцу огањ доброте и пустити му на вољу у животу. У том трену, у тим часовима, човек у себи открива оно „најбоље“, његово срце пева, а инстинкт доживљава преображај: отвара се његова последња дубина, он више није сам, његово самоосећање се шири до граница живог и страдајућег света. Заборавља се на „ја“ и на „своје“; нестаје „туђе“ пошто оно постаје „моје“. И, за непријатељство и мржњу, у души више нема места.

* * *
Живот човечанства, које је изгубило доброту, био би налик страшном, бескрајном кошмару. Ево како је тај живот видео велики грчки мислилац Анаксимандар.

У неизмерном светском пространству одвија се жестока борба; и крај јој се не види. Из „Безграничног“ – предвечног и тајанственог крила свих ствари – непрестано се издвајају све нова и нова појединачна суштаства; и свако од њих жели за себе све, стреми свему и бори се за општу и искључиву власт. Раније, док је свако од ових суштастава „почивало“ растворено у Безграничном, када ниједно од њих није било „за себе“, сва суштаства су била јединствена и нису била издвојена из Јединственог-Безграничног, била су „све и у свему“. Али, потом се, свако од њих, испољавајући жељу за самосталним живљењем (ступајући у „процес индивидуације“), издвајало и постајало посебно суштаство „за себе“, појединачно и ограничено, а првобитно блажено стање у Безграничном се губило. Али, може ли се заборавити једном доживљено блаженство? Да ли је могуће не желети његов повратак и обнову…? И сад свако од њих жели то изгубљено блаженство и бори се за њега – само по себи и за себе, не схватајући да је оно доступно само Богу и достижно само у Богу… Отуда и та свеопшта, безнадежна борба.

Свако од тих суштастава се учвршћује у својој појединачности и ограничености и, истовремено, посеже за „свим“ и тражи за себе „све“. И сви сметају свима. И свако види око себе само непријатеље. И зато владају супарништво и завист: сви претендују, нападају, и горе од непријатељства; сви некуда стреме, раздражени, озлојеђени, мрзе једни друге и радују се туђем неуспеху. Нико неће да се суздржи и да попусти; свако жели да завлада свима и да „прогута“ све; и нико не схвата да управо његова претензија на све искључује друге, одбацује их и тиме његов властити циљ чини неостваривим. Борба постаје огорчена зато што се сви боре за немогуће; и што је борба упорнија, то је циљ недостижнији. И свако бесни све док не исцрпи снаге, док не доживи пропаст, ни не схвативши своју трагичну грешку. Пропадајући, он губи своје индивидуално обличје, престаје да буде појединачно и ограничено, и раствара се у Крилу Безграничног. Тек после овога, сви они могу да пронађу у Богу пуноћу бића и изгубљено блаженство…Истовремено се из општег Крила свих ствари издвајају све нова и нова суштаства и отпочињу исту ону очајничку и безнадежну борбу…

* * *
У историји човечанства бивају такви периоди када ова мрачна визија изгледа као верни одраз стварног света и људске судбине: та безнадежна борба делова ради овладавања целином, та необуздана агресивност, та жудња за влашћу и величином, то упорно свеопште непријатељство, та осуђеност на слепило…И тад ми почињемо да тражимо излаз и спасење. И право решење проблема није у „судбинској одмазди“, о којој говори Анаксимандар, нити у „добровољном самогашењу“, које проповеда Буда, већ у доброти пуној љубави, коју нам је завештао Христ, Син Божији.

Индивидуално обличје није ствар слепе судбине, нити се јавља нашом вољом; а одмазда за почињену неправду, ма како се чинила „правичном“ – не осмишљава трагедију и не даје јој креативно разрешење. Што се, пак, тиче добровољног одласка у Нирвану, у њено безгрешно и чисто блаженство, које је осетио Буда, тај одлазак представљао би одбијање животног бремена које нам је стављено на плећа, одбацивање борбе за свет, и живе љубави. Индивидуално обличје које нам је даровано је духовна мисија, а не „заблуда“ које имамо право да се решимо; оно скрива у себи неки виши смисао и стваралачки задатак, и ми немамо право да га избегавамо и да спас тражимо у бекству…

Напротив, ово бреме треба прихватити и понети. Човек мора да иживи своје индивидуално обличје у достојном и прелепом остварењу. А то успева једино у љубавној доброти.

Човек хришћанске доброте, не може и неће да учествује у агресивној борби свију против свих. Сво то завидљиво такмичење, сва та одвратна грозничавост, сва та похлепа и злоба – њему су неподношљиви: он не „тражи све“; он у људима не види непријатеље и супарнике; за тако нешто он није довољно охол и сујетан, и зато се он повлачи из тог хаоса са огорчењем и болом, можда, чак, и са одвратношћу…Он, нити је у стању, нити има потребу да вечно негира, угрожава и напада све око себе, да им све одузима и тера их у пропаст; или, по речима Леонарда да Винчија „да живи на рачун пропасти других“. Мржњу гаси жива доброта, нема ни трунке зависти, не јавља се жудња за осветом. Љубав није у стању да ужива ни у злоби, ни у интриги, ни у насиљу; она не подлеже самовољи, не напада, нити сплеткари. Доброта тражи мир и постиже га искреном „добровољношћу“; а при појави свеопштег непријатељства и сукоба, она осећа само тугу и бол.

Не знајући како да помогне тој беди, том слепилу и похлепности, доброта се окреће од њих и ослушкује нови поредак ствари. Она памти изгубљено блажено јединство у Богу и сања о њему као о Царству Божијем на земљи. Оно јој се јавља или у виду невидљивог духовног ткива, које тајновито обједињује васељену; или у виду „вечног мира“ оствареног на земљи; или у виду светске „симфоније“, која пева Осану заједно са Шилером и Бетовеном; или у слици звезданог неба које чува, у тишини, своју усхићујућу равнотежу. Добро срце живи од предосећаја сличног успомени, или од успомене сличне пророчком обећању: предвечно блаженство није заувек изгубљено, оно живи у нама у виду проницљиве наде јер је велико свејединство света и људи угодно Господу, оно је свима нама задато да га остваримо и ми смо позвани да мислимо на њега и радимо на њему – цео живот, упркос свим потешкоћама и обманама.

Из овог завета и предосећаја проистиче хришћанска доброта. Она види и мноштво, и пометњу, и непомирљивост, и ране, и несклад, и пропасти – и тражи за њих исцељење. А окрутност и злоба, напротив, живе од тог несклада, надражују те ране и препуштају се тој нетрпељивости. Зли људи су огорчени и заслепљени и ништа не знају о тајновитом ткиву Царства Божијег које је поверено човеку…

* * *
Када гледамо у очи истински добром човеку, ми видимо како из њих зрачи блага светлост која прихвата, саосећа и греје. У њима нема подозривости и осуде, нема суровости и одбојности. У њима срећемо саосећајно питање о нашем животном бремену и страдању. Ми не видимо оштар, продоран зрак испитивачке и захтевне душе, већ благи сјај који као да допире из прозора родне куће. То дира и теши, смирује, успокојава и пружа олакшање. И ми се са усхићењем питамо како је могуће да оно што је далеко, одједном изгледа блиско, а туђе – сродно? Како је могућа љубав према незнанцу? Како се нешто, што је тако необично и мало вероватно, може остварити тако очигледно?

Кроз свој благи поглед, добро срце лучи у свет стваралачко и неисцрпно „да“. Јер, доброта је попут отворених врата, она је вечно гостопримство, братско прихватање. Осећајни центар добре душе отворен је свету; могло би се рећи да је он спреман да изађе из себе и уђе у другога. Добар човек је брат свим створењима. Он као да памти првобитно свеопште јединство, заједничко порекло из јединственог сведоброг источника, од свеблагог и свемогућег Господа; он као да у себи осећа живот и ток свејединствене крви света, упркос томе што је „јестаство људско“, по речима Василија Великог „растргнуто и на хиљаду делова расечено…“ Врата која воде у кућу његове душе су отворена: она воде у ону велику Очинску Кућу, где је „много обитавалаца“ (Јн. 14, 2); сви смо ми, по свему судећи, пребивали у том Крилу до свршетка времена; и то Крило нам по свршетку времена обећава – избављење, уточиште и мир. Дакле, жива доброта зрачи светлост тог свејединственог Крила, светлост љубави, прихватања, благонаклоности и духовног сродства. Она остварује свеопште, поновно сједињавање. А ми, озарени и огрејани том светлошћу, чудимо се зашто нам се пружа утеха? Јер ми нејасно осећамо да ничим нисмо могли да „заслужимо“ ту доброту и ту љубав…

Таква човекова доброта срца је зрачећа благост Самог Творца, на прави начин примљена и емитована у свет. А Божија Благодат не тражи заслуге, већ се излива „на праведне и неправедне“ (Мт. 5, 45). И када се Божија Благодат излива кроз људско срце, када светли и греје, тада неподношљиви раздор у човечанству почиње да се стишава, мржња се примирује, завист се стиди, а похлепа пада у пометеност. Јер, доброта доноси људима благу вест о поновном сједињавању. Она је дах изгубљеног блаженства. Њој је дато да, као сунце, отапа лед и да, као огањ, топи камење…

Све ово говори да истински добро срце живи у ткиву Божијем и да осећа своју скривену везу са осталим човечанством. Оно се не одваја од тог ткива, не напада и не шири непријатељство. Оно се уживљава у живот другога, у живот свакога, одазива се и спремно је да помогне. Такав човек гледа на свет добронамерно, благо, саосећајно. И сам његов поглед је већ доброчинство за огорчене; и његове речи звуче као позив за повратак у домовину. И свако биће које ступа у његово видно поље, изазива у њему зрак благонаклоности, пали у њему огањ Божије доброте и дарује му радост. Ето зашто је Преп. Серафим Саровски сваком човеку говорио: „Радости моја…!“ И те једноставне, али тајанствене речи из рајских насеља, биле су, истовремено, излив личног срца и јеванђелски позив у Крило Оца. Јер, човек човеку у Христу – није вук ни непријатељ, већ светлост и радост…

Доброта је исцељујући балзам за ране света, аналгетик за душевне расапе и духовне ране. Она живи од сна и сазрцања у блаженој првобитности, у предвечном Крилу свих ствари; она као да пророкује о будућем поновном сједињавању у Богу и као да у земаљском животу чува свето ткиво благонаклоности, мира и свејединства…

Зар је култура могућа без доброте? Култура је јединствени дух многих душа; јединствено заједничко ткиво засебних, разједињених људи; и она се јавља у стваралачком општењу усамљених сазрцатеља. Па како је њу могуће створити без доброте?

Извор: Теологија.нет

Протопрезвитер-ставрофор Слободана Зековић: Отворимо своје срце за Господа!

Sun, 21 Oct 2018 21:32:46 +0000

Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира у двадесетпрвој недјељи по Духовима служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Зековића и јереја Младена Томовића.

Након Светог јеванђеља присутном народу се обратио отац Слободан. Тумачећи јеванђељске причу о сијачу, прота је казао да нас Господ и сам тумачећи ову Своју ријеч Светим апостолима, поучава да сијач који сјеме сије јесте Син Божији – Исус Христос који је из наручја Очевога са Небескога престола славе Своје сишао међу нас да нас просвети, очисти, преобрази и својом жртвом и љубављу васпостави људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека:

„Изашао је Господ и на пространу њиву људских душа и срдаца почео да сије сјеме Своје спасоносне јеванђелске науке. И како тада, када је Господ почео да сије то божанско сјеме а послије Њега наставили његови ученици Свети апостоли и њихови наследници, тако до данашњега дана то сјеме пада на различиту земљу. На ону мање добру, камениту и ону у којој има трња и кукоља, па то сјеме често бива угашено. Али исто тако, пада то сјеме и на земљу добру и доноси велике плодове.“

Он је казао да се то сјеме науке јеванђелске проширило по целој васељени и на свих пет континената је родило добрим плодовима и да се то сјеме и наука јеванђељска шири и даље и тако ће бити до краја свијета и вијека:

Подсјетио је отац Слободан да су пророци старозавјетни припремили ту њиву људских душа својом проповиједи, а апостоли наставили да узоравају:

„Призвани смо и ми, сваки понаособ да уложимо труда да њиву своје душе и срца преоремо, уредимо и припремимо покајањем, вјером, молитвом, трпљењем, љубављу, надом, праштањем да би то сјеме јеванђелске науке пало на добру земљу и почело доносити добре и благословене плодове.“

Истакао је да кроз примјер светитеља које данас прослављамо видимо колика је благодат и сила ријечи Божије. Данас прослављамо Свету Пелагију и Свету Таису које су своју младост провеле у разврату и блудничењу. Када су чуле проповијед јеванђељску, ријеч Божију су прихватиле и кроз покајање се удостојиле да постану сасуди благодати Божије.

„И ево кроз вјекове Црква Божија памти њихов спомен и молитвено им се обраћа да и нама, који такође често у гријех падамо и посрћемо, буду на помоћи и да и ми у своје срце и душу истински прихватимо реч Божију и по њој почнемо да живимо.“

Такође, данас прослављамо Сабор 365 Светих отаца седмог Васељенског сабора који су следујући оцима претходних васељенских сабора осудили све дотадашње јеретике-иконоборце који су зло сјеме јереси и богохулства сијали по људским душама:

„Дакле следујући њима, Светим оцима које данас прослављамо, Преподобној Пелагији и Таиси, и свима светима који од памтивјека Богу угодише, и ми да се потрудимо да своје срце отворимо за Господа, за примање ријечи Божије, али онда ту ријеч Божију да држимо и по њој свој живот да устројавамо“, закључио је у својој пастирској проповједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

Вјерни народ приступио је Светој тајни причешћа и сјединио се са Господом. Причешће је вршено из два путира, а након Свете службе сабрање је настављено у крипти храма.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић: Какве су нам мисли, такав нам је живот!

Sun, 21 Oct 2018 21:27:56 +0000

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу 21. седмице по Педесетници, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј – ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојерејa-ставрофора Драгана Митровића, протојерејa Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Леке Вујисића. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан – мали Васкрс, обратио се протојереј-ставрофор Далибор.

Звучни запис беседе

Отац Далибор је у свом пастирском обраћању говорио о данашњој јеванђељској причи, као и о значају уподобљавања Господу Исусу Христу у свему, па и у страдању, али и васкрсењу.

Истакао је да се сви у Христа облачимо и подсјетио на ријечи које изговарамо на крштењу „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“:

„И цијели наш живот на земљи јесте умирање и васкрсење – сараспињање са Христом, а на то нас и Господ позива.”

У даљем обраћању, отац Далибор је говорио и борби са помислима, коју води сваки човјек, поручујући да ће нам живот бити онакав какве су нам мисли, будући да све од мисли и почиње. Од помисли се по његовим ријечима и свако дјело зачиње :

“Цијели наш живот се боримо са сопственим мислима. И демон нас преко наших мисли омета у нашем животу. Те мисли које у свом бићу носимо треба да буду мисли са Христом, треба Христос да живи у нашим мислима и у нашем срцу“, казао је отац Далибор.

Подсјетио је на ријечи Старца Јефрема из Аризоне о демонским мислима. Старац Јефрем каже да када дође помисао демонска на човјека и ако је он одмах одбаци, онда је она као мали мрав и тада се задобија смирење. Међутим, ако човјек ту демонску помисао не препозна, него је прихвати и прими, тада се у срце усељава гордост.

„И тада та помисао од мрава постаје лав који прождире. Дакле, какве су нам мисли такав нам је и живот – то Господ хоће да каже у данашњем Јеванђељу”, појаснио је прота Далибор.

На крају свог обраћања вјерном народу, отац Далибор је говорио о три човјека који живе у нама. Подсјетио је да су свети оци говорили да се човјек цијели свој живот док га живи на Земљи – непрестано бори сам са собом и са својим мислима:

„Зато, први човјек који у нама живи је пагански човјек – то је човјек који не вјерује. То је онај човјек кога лоше мисли овога свијета обузму, то су мисли гордости, зависти, мржње према својој браћи. А из тога излазе најгоре могуће слабости. Други степен нашег бића јесте старозавјетни човјек. Око за око, зуб за зуб. Вратити истом мјером.“

Истакао је да је највиши ступањ онај на који смо позвани и призвани, управо ступањ новозавјетног човјека, који је човјек праштања и љубави.

„А трећи човјек, онај који треба да заживи у нама, јесте новозавјетни човјек. То је човјек који опрашта, који воли ближњега свога, људе око себе и који има Христа у себи. Такав човјек треба да буде и да као такви живимо наш живот овдје на Земљи”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.

Светим тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се вјерни народ у великом броју.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Еванђеље о Господу сејачу

Sun, 21 Oct 2018 20:51:00 +0000

Светописамска читања:

Гал. 203 (2:16-20)

Браћо, знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.

Лк. 35 (8:5-15)

Рече Господ причу ову: изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! 9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича? 10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује!

Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу двадесет прву по Педесетници

Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича.
Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине.

Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра.

Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен.

Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране.

Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав.

Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се.

И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао.

Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах.

Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх.

И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује.

Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој.

Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове.

То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13).

Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали:

А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму.

Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго:

А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници.

Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју - не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе.

А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом.

Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу.

Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој?

А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем.

А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце.

Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин

Беседа Епископа Далматинског Фотија на перикопу о сејачу и семену

Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га; а који га изгуби, оживјеће га. (Лк.17, 33)

Семе које падне на земљу мора да умре, да би родило род. Ако не умре, по речи Христовој, онда једно остане, ако ли умре, род многи доноси. То значи ако неко жели да задобије нови живот, мора да умре. А шта то умире? Умире стари човек. Стари човек, то је овај круг овде (показује цртеж). Шта чини старог човека? „Похот плоти, похот очију и сујета живота“ (1. Јн. 2, 16). То су главне одлике старог, телесног човека. Другим речима, стари човек у нама је наша пала природа са страстима и гресима. То треба да умре у нама, да би из нас проклијао нови живот.

Стари човек је обличје (образ), а нови подобије. Обличје наслеђујемо по рођењу, биолошки, а подобије усвајамо вером и подвигом (слободом). Са човеком се, дакле, мора догодити исто што и са семеном које падне на земљу. Оно умире да би из њега проклијао нови живот – клас. То је слика (икона) васкрсења, али и преображења. Свети Оци ово преображење виде и као исцелење старог човека и облачење у новог, одуховљеног. И то се дешава дејством благодати Божије. Све оне способности (силе) човекове, било духовне било телесне, које су у старом човеку литургисале (функционисале) пара фисин (противно природи) почињу да се исцељују и дејствују ката фисин (по природи, сходно природи). Тако сада у новом човеку, оне силе (страсти) које су тежиле злу, почињу да се преображавају у врлине. На пример, нови човек почиње да осећа гнев према греху и злу, његов немир и несмирење се преображавају у смирење, нетрпељивост (егоизам) у трпељивост и заједништво, стомакоугађање у уздржање. Једноставно, сви пороци и страсти уступају место врлини.

Умирањем и васкрсавањем новог човека достиже се духовно стање које Свети Оци називају благодатним стањем „сина и кћери“. То је стање детета и човека Божијег, обоженог и обученог у Христа, као што и певамо у тропару крштења: „Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли“ (Гал. 3, 27).

У старом, телесном човеку иза сваке страсти крије се деловање одређене демонске силе. Преко страсти у нама, демони имају приступа нашем бићу, нашој души и уму. Најтеже је стање када демони имају приступ човековом срцу и грехом и страстима га учине каменитим и неосетљивим. Сетимо се приче о сејачу и семену (Мт. 13). Каменитом срцу приступају демони и узимају реч Божију из њега, тако да „не може род родити“ (Јн. 15, 4). Реч Божија (Христос) може у човеку да узраста само сходно његовом благодатном стању и то стање је, наравно, променљиво. Неко може из стања окорелог срца покајањем да постане добра јеванђелска земља – добар, нови човек; а исто тако може да се деси и обрнуто – од доброг човека да се падне до ада. Та стања у току живота пролазимо сви, па чак и у току једнога дана или тренутка. На пример, ако прихватим само једну богохулну помисао против Бога и брата, моје срце се помрачује и постаје немилостиво и каменито.

Свети Оци говоре: да бисмо се спасили од деловања демонских сила, морамо првенствено да очистимо свој ум, да детронизујемо сатану из свога ума и да задобијемо „ум Христов“ (ми ум Христов имамо). Свети Оци борбу за новог човека виде првенствено као умну борбу. Ако ту битку не добијемо, може се рећи да се још увек налазимо у „Египту“, јер умом робујемо страстима и помислима. Тумачећи први псалам (Блажен човек који не иде на веће безбожничко...), Богоносни Оци кажу да се он првенствено односи на умну борбу. Блажен је човек, то јест постаће блажен онај који се не саглашава са нечистим помислима (логизми), јер ће га оне, уколико их прихвата, поробити и задржати у сфери греха и смрти (Египат). Дакле, без умне борбе се не може духовно напредовати. Да су Адам и Ева били опрезнији у том смислу, не би пали. Ева се прва сагласила са сатанским нашаптајем – помишљу (ми бисмо данас рекли да је примила један умни СМС од ђавола), који је противан Богу. Бог је рекао Адаму и Еви: „Ако будете јели са овог дрвета, умрећете смрћу“ (1. Мојс. 3, 3). Сатана говори супротно: „нећете ви умрети, већ ћете бити као богови“ (1. Мојс. 3, 5). У томе је суштина умне борбе. Ђаво је „отац лажи“ (Јн. 8, 44) и увек говори лаж, поробљујући човека неистином да би га одвојио од Бога. Зато су Оци наглашавали велики значај „разликовања духова“ (1. Кор. 12, 10), то јест помисли. Треба увек да се питамо да ли је помисао која нам долази од Бога или не? Да ли ме приводи добру, води путем спасења или не?

Стари човек робује умним фантазијама и сликама и руководи се њима, не знајући често да се иза њих крије сам човекоубица од искони – сатана. Старац Јефрем из Аризоне каже да помисао када долази човеку на почетку изгледа као мрав (мигмиголеон). Ако је одбијемо – ништа, мир. Ако је прихватимо, она се претвара у лава који нас прогута. То је демонско лукавство. Данас сатана држи у власти многе људе и поробљује их преко мобилних телефона, интернета, фејсбука и уопште виртуелне реалности и другог, убацујући преко ових медија своје слике и представе и поробљавајући тако на жалост многе. Данас су на тај начин нападнута чак и мала деца.

Нови човек у нама, као што смо већ рекли, не може заживети док не очистимо свој ум, како би он у потпуности могао бити посвећен Богу. Чистота ума узводи човека ка чистоти душе, а као плод тога двога задобија се чистота срца. Задобивши чистоту срца, по Господњој беседи о блаженствима, човек бива оспособљен да умним очима „види Бога“ (Мт.). Човек је толико широко, дубоко, узвишено биће. Може, дакле, до ада да се спусти, али може да се уздигне и до боговиђења.

По Светим Оцима човек може да живи на три различита нивоа, тројако: на паганском нивоу (када њиме доминирају најниже страсти и грех; природне и противприродне). Данас се, на жалост, то стање потпуне помрачености покушава назвати нормалним, што не помаже човеку, него га још више сурвава до ада. Овде мислимо на покушај легализације педерастије и содомије и сваке врсте телесне и умне изопачености, које су по Светом апостолу Павлу, последица умне нечистоте: „и како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично“ (Рим. 1, 28). Други ниво на којем неко, по Светим Оцима, може да живи је старозаветни ниво (када се живи узвраћајући зло за зло, зуб за зуб, око за око (2. Мојс. 21, 24) и не може да се опрости другоме. То је оно старозаветно у нама. Трећи ниво је новозаветни. То стање је оно стање у којем се човек уподобљава самоме Христу и живи философијом крста – распињући се непрестано у љубави према Богу и ближњему. Могли бисмо слободно рећи да нови човек заживљава у нама тек када ступимо на новозаветни ниво и постајемо слични Христу. Свети Оци говоре да и у том новозаветном уподобљавању Христу постоје различити духовни степени. Сетимо се јеванђелске приче о сејачу и семену, која каже да један доноси плод по тридесет, други по шездесет, а трећи по сто (Мт. 13, 8). То значи да ми ни у новозаветној Цркви не достижемо сви исти степен светости, то јест обожења. Зашто? То је тајна, тајна слободе и љубави. Уколико неко има више љубави према Богу и ближњему, утолико ће он и више напредовати – уподобљавати се Христу. О овоме нам говори и јеванђелска прича о талантима (Мт. 25).

Старац Силуан Атонски каже да онај ко је узнапредовао у духовном – новом животу (монах, хришћанин), почиње у себи да осећа троструко деловање благодати Божије. Благодат прво почиње да дејствује у уму (деловањем благодати „отвара се ум“ за разумевање Божанских тајни). Затим она наставља да делује у души да би се, по старцу Силуану, на крају осећала и у телу. То је стање када је целокупна личност прожета и сједињена са Богом. Оно би се по старцу Силуану могло назвати обожењем (теосис) човека. Други Оци су то исто називали „благодатно стање сина“. Да су многи светитељи Цркве достизали тај ниво обожења, показују њихове нетрулежне мошти, којима их је Бог прославио овде на земљи, пошто су они прославили Њега својим животом.

Да се вратимо на почетак: „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га“ (Лк. 17, 33). Какав живот? Мимо Христа, земаљски, ограничен, родбински... Живот који нас држи детерминисаним смрћу (као кад се пиле налази у јајету). Потребно је изаћи из те љуске, како бисмо предокусили нови живот, који нам се дарује у Цркви Христовој, то јест боље рећи који нам сам Христос дарује у Литургији Цркве. Тек у Литургији доживљавамо плодове новог живота и новог човека и узрастамо из мере у меру, док не достигнемо „меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13).

Ово би укратко било наше скромно размишљање о овој теми – семену које умире да би родило нови и богат род. Ми смо сви то семе које ће умрети када дође време наше смрти. Тада тело предајемо земљи док не дође Васкрсење. Тек у светлости Васкрсења биће потпуно јасно колико је свако од нас стекао у себи новог, христоликог човека. То ће нам бити и мера на праведном Суду Божијем и по томе ћемо у крајњем случају задобити своје заслужено место у Царству небеском. Амин.

Епископ далматински Фотије

Шибеник, о Светом Сави 2013. године

Недеља Светих Отаца седмог Васељенског Сабора

Sat, 20 Oct 2018 18:24:56 +0000

Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године.

Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић

Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески).

Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други.

Орос Сабора

Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово.

Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола.

Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора...

(даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере).

И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве.

Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан.

Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13).

Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Митрополит Амфилохије о савременим искушењима унутар Православне Цркве

Sat, 20 Oct 2018 18:20:00 +0000

Архимандрит Стефан (Вучковић): Богословље у савременом свијету

Sat, 20 Oct 2018 18:08:16 +0000

Предавање Архимандрита Стефана (Вучковића), игумана манастира Велика Ремета на Фрушкој гори, које је одржао у парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду 09. октобра 2018. године. Отац Стефан је бесједио је на тему “Богословље у савременом свијету“.

Звучни запис предавања

Протојереј Петар Перекрестов: Тајна отварања моштију

Sat, 20 Oct 2018 18:06:34 +0000

Градска управа, очигледно под утицајем бившег градоначелника православног грка Џорџа Кристофера, дала је парохијском савету катедрале у част иконе „Свих жалосних радост“ посебну дозволу да сахране владику унутар града испод храма у подрум који је служио као складиште, а којег су претворили у гробницу.

Људи су почели да долазе на гроб владике Јована, као и код блажене Ксеније и пре него што су га прогласили за светитеља. Они су се у почетку просто молили за владику, а касније су у молитви почели да му се обраћају и да остављају цедуљице са молбама испод његове митре. Пут ка канонизацији владике Јована био је постепен. Од тренутка када се упокојио почела су да се дешавају многа чуда, његова молитвена помоћ је била толико очигледна да је народ почео да га поштује и већ након тога су га канонизовали и признали његову светост.

Сама црквена одлука да се прослави свети Јован била је неочекивана. У то време на челу Руске Заграничне Цркве налазио се митрополит Виталиј (Устинов) који није био поштовалац светог Јована. Једном ми се западно – амерички архиепископ Антониј (Медведев) након заседања Архијерејског Синода у Њу Јорку фебруара 1993.године, обратио у путу са аеродрома Сан Францско и рекао: « Нећеш поверовати. На Синоду сам предложио да се полако почне прикупљати материјал за прославу владике Јована. И изненада митрополит Виталиј је чврсто изјавио: „Прославићемо га!“».

Постоје дани у животу када човек памти све до ситних детаља. Отац Александар Шмеман је у својим дневницима изнео размишљање на ту тему. Ми можемо да заборавимо неке детаље са наше свадбе или рукоположења, али памтимо неке дане и моменте до детаља: памтимо време, лица, боју одеће коју су носили људи... Ја сам служио са архиепископом Антонијем (Медведевим) 20 година, али добро памтим само неке појединачне моменте, затварам очи присећам се како је он седео поред мене, видим како рукама раздваја панагију и крст, видим израз његовог лица и осећам његово дисање... Дан отварања моштију светог Јована, тај мали Васкрс, памтим веома добро.

Осећало се узбуђење, али то је било чисто људско узбуђење, вероватно због што већина нас никада раније није присуствовала отварању гроба, и то још гроб у коме се налазе мошти светитеља, тако да нисмо знали шта да очекујемо. Осим тога, био сам тада веома млад свештеник и нисам знао како да се опходим према покојницима.

У ноћи између 11-ог и 12-ог октобра 1993.године, тачно пре 25 година, после вечерњег богослужења у катедралном храму архијереји и свештеници који су ушли у састав комисије за прегледање посмртних остатака архиепископа Јована, редом су читали Јеванђеље у његовој гробници. У том делу учествовало је свега 16људи од којих су двојица били мирјана.

Тачно у 21 час почели смо опело. Наше жене и деца су знали да ћемо те вечери отварати гробницу владике Јована. Иако нас је владика Антониј замолио да не ширимо информацију о отварању мoштију ми смо га ипак убедили да нам дозволи да кажемо нашим попадијама. И он је дозволио. Оне су нас чекале код куће и такође су се веома бринуле.

Неколико дана пре овог догађаја, да би се припремили за отварање моштију, у гробницу се спустила мала дечегација од 3 човека од којих је један био столар. Гроб се све време налазио у бетонском саркофгу који се налазио изнад земље и било је потребно донети одлуку како ће се скинути тежак поклопац. Због тога су већ унапред биле припремљене греде, полуге, тканина и све оно што нам је било неопходно.

Док смо певали тропар „Помилуј нас Господе, помилуј нас“ приступили смо свом послушању. Скинули смо тежак поклопац саркофага и испод њега смо видели зарђали метални ковчег. На њему је лежала у целости сачувана мантија коју су ту ставили на дан сахране. Када смо кренули да дижемо ковчег он је почео да се расипа и зато смо испод њега ставили греде и подигли га на врх. Тада нам је остало само да отворимо поклопац самог ковчега.

Више од 25 година кључ од поклопца чувао је архимандрит Петар (Лукјанов). Пришао му је и свечано ставио кључ али поклопац се није отворио, јер је зарђао и брава није радила. Тада је одлучио да проба и отац Николај Поршников који је био врло снажан и имао је више од 15о кг; он је хтео да отвори поклопац тако што ће сломити браву али се владици Антонију није свидело такво насиље јер није благословено да се на силу отварају мошти. Зауставио је протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50-ти псалам.

Прочитао је 5о-ти псалам, затим је запевао „Не имамы иныя помощи“ и ми смо скоро одмах успели да откључамо браву. Владика Антониј је са лакоћом одгурнуо поклопац гроба. Мислим да нисмо могли одмах да га отворимо јер је Господ хтео да мошти отворио баш владика Антониј који је то заслужио целим својим високим духовним животом.

Поклопац се отворио и ми смо угледали лице светитеља Јована. Некада је оно било бело а сада је добило зелену боју, вероватно зато што га је прекрила плесан. Када смо дотакли његову одежду почела је да се расипа у рукама. Пре него што сахране свештеника на његово лице стављају воздух (платно) којим се за време Литургије прекрива Чаша и Дискос. Таквим воздухом је било прекривено и лице светитеља Јована. Владика Антониј је опет почео да чита 50-ти псалам, прекрстио се и подигао воздух.

И тако сам се ја први пут „упознао“ са владиком Јованом, први пут сам га видео. Његово лице и тело су се у потпуности сачували, нису се распали – биле су то мошти.

Владика Антониј ме је задужио да будем фотограф. 1993. године фотографисао сам јефтиним фотоапаратом у који се ставља филм, али у том тренутку ми је понестало филма. Отрчао сам до куће, а тамо је светло горело као на Васкрс. Било је једанаест сати а моја попадија ме је чекала. Попео сам се у стан и узвикнуо: „Мошти су нетљене!“. Узео сам филм и отрчао назад у гробницу, а матушка је пренела радосну вест другим супругама свештеника који су учествовали у отварању моштију.

Након отварања моштију осетили смо неописив духовни мир. Око нас је владала тишина, нико није разговарао, узвикивао нити показивао одушевљење – био је то веома леп осећај стајати уз мошти владике Јована, молити се без речи додирујући руком његов ковчег.

Протојереј Григориј Куртов је за мошти владике унапред припремио дрвени ковчег, а ми смо уз појање ирмоса Великог канона светог Андреја Критског „Помоћник и покровитељ“ ставили у њега мошти светитеља Јована. Архиепископ Антониј је уз речи кондака Великог канона „Душо моја устани“ прекрио лице владике Јована новим воздухом, а ми смо дрвени ковчег затворили и запечатили.

Затим су у гробницу на рукама донели болесног дечака – сина свештеника из наше епархије. Владика Антониј је благословио да га принесу моштима и тај дечак, Вселовод Беликов, добио је исцељење од своје болести. Сада је савршено здрав, пола метра је виши од мене а на факултету је чак играо рагби!

На крау смо отпевали општи тропар светитељима: „ Православља наставниче, благочешћа учитељу и чистоте...“ и око поноћи смо са великом радошћу отишли кућама, попут светих апостола Христових.

Од 16 учесника отварања светих моштију владике Јована 7 се већ преселило код Господа, а међу њима и архиепископ Антониј (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а сасвим недавно и штићеник светитеља Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. мај 2018. год.)

У животу Цркве сваки молитвени уздах, свако богослужење и сваки моменат је тајанствен. Отварање моштију светитеља Јована је без сумње било црквено светотајство, када кроз нешто видљиво осетимо да се дешава нешто невидљиво, тајанствено, неко преображење и укрепљење. После тог таинственог отварања моштију ми, учесници, и чеда Руске Цркве смо почели да чекамо следеће таинствено прослављење светог архиепископа Јована.

Извор: Православие.ру

Протојереј Андреј Ткачов: Мир као рат

Sat, 20 Oct 2018 18:01:05 +0000

Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему.

Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле?

То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему.

Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“

Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру.

Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде.

Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“

Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво.

Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом.

Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја.

Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек.

А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка.

Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама.

Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку.

Извор: Православие.ру

Радио Глас: Специјална емисија поводом посете Патријарха Јована десетог Нишу

Fri, 19 Oct 2018 12:39:27 +0000

Звучни запис емисије

Протонамесник Милорад Мировић: Духовност и моралност

Fri, 19 Oct 2018 12:37:51 +0000

Презвитер Велимир Врућинић: Став савременог друштва према институцији брака

Fri, 19 Oct 2018 12:31:56 +0000

Предавање презвитера Велимира Врућинића, пароха новосадског на тему “Став савременог друштва према институцији брака”. Предавање је одржано у свечаној сали Ваљевске Гимназије у четвртак 11. октобра 2018. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског господина Милутина. Организатор је Црквена општина Ваљево при храму Васкрсења Христовог у циклусу предавања “Православље и млади“. Предавача је присутнима на почетку представио свештеник Дејан Трипковић, парох ваљевски.

Звучни запис предавања