Живе речи утехе: Живе речи утехе

Монах др Павле Кондић: О мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Великог рата

Sun, 11 Nov 2018 15:40:52 +0000

Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата.

Звучни запис разговора

ТВ Храм: Личност и заједница - „ О камену одбаченом" ( и онима који га одбацише)

Sun, 11 Nov 2018 15:37:11 +0000

У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је теолог Стеван Јовановић, један од рецезената у новој књизи презвитера Оливера Суботића под називом „ О камену одбаченом" ( и онима који га одбцише). У току разговора од стране поменутог рецезента, извршена је кратка анализа поменутог дела и указано на његов значај за данашњег човека.

ТВ Храм: Хришћански траг - Литургијско предање ране цркве

Sun, 11 Nov 2018 15:35:34 +0000

У оквиру емисије "Хришћански траг" о литургијском предању ране Цркве говори проф. др Србољуб Убипариповић.

Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: О корупцији (Ка једној екологији срца)

Sun, 11 Nov 2018 12:00:49 +0000

Свима добро позната народна пословица која каже да „пара врти где бургија неће“ јесте, по свој прилици, нажалост, истинита и тачна. То потврђује животно искуство у свим епохама.

Корупција није само економска патолошка појава која умањује и онемогућава привредни развој. Она је иманентна и укорењена у самој људској природи, у човековом самољубљу, гордости, егоизму, похлепи и страсти за поседовањем. Ни једно друштво, ни један сталеж или професија, нити један крај на земљи није имун на њу. Зато неки говоре о „култури корупције“, о њеној традицији и њој као нормалној појави, посебно ако то подразумева и такозвани ВИП (Very Important Person) систем, систем веза и познанстава, поклона и уступака. У извесној мери сваки човек је склон да корумпира и да буде корумпиран, макар то било само у једном тренутку живота, било свесно или несвесно.

Корупција уништава и разара не само морално, правно и економско ткиво друштва; она атакује на равноправност људи, и на саме темеље људског достојанства. Путеви њеног деловања су разноврсни, савршено повезани и умрежени, софистицирани, маскирани привидним добром, невидљиви и најчешће немерљиви и недоказиви. Па ипак, корупција није нужна појава. Она је у бити увек израз „човекове слободне одлуке“. И у најгорем друштву и држави, добар и племенит човек може да чини добро (тј. неће да корумпира и да буде корумпиран). С друге стране, и у најбољем, лош човек може да чини зло (тј. да корумпира и да буде корумпиран).

Иако корупција зависи првенствено од нас самих, од нашег стила живота и антрополошког усмерења према себи и другима, ипак њен ниво и брзина раста у многоме зависе и од спољашњег, културног, духовног и друштвеног амбијента где се одвија живот појединаца. Савремена диктатура моралног релативизма, потрошачка идеологија прогреса, наука без вредности, друштво без вредности, ничим необуздана похлепа за материјалним добрима и згртачки карактер погодују ширењу ове опаке болести широм планете.

Корупција се вероватно никада не може потпуно искоренити. Њен потпуни недостатак подразумевао би промену саме људске природе. Али то не значи да не треба чинити све да се она сведе на најмању могућу меру.

Корупција се не може обуздати само институционално и законима, ма колико они били добри и ефикасни. Зато излаз треба тражити у формирању здравог антикорупцијског јавног мњења и у једном перманентном образовању и васпитању за вредности, јер само интегралне моралне личности, израсле у свету вредности и на темељу вредности, могу успешно да се боре против корупције. Антикорупцијској борби мора да претходи, или да са њом сапостоји, борба за екологију људског срца и једно непрестано кретање појединаца и друштава према цивилизацији љубави, за којом свет вапије.

Тамо где је достојанство људске личности највећа вредност, где постоји свест о општем добру, где егзистира узајамна солидарност, одговорност и љубав, тамо је корупција осуђена на неуспех. Без промене и прочишћења, без катарзе нашег ума и срца, без борбе за екологију душе, борба против корупције не може да да жељене резултате. Што је горе, тада антикорупција може да буде гора од корупције. Тада борба против корупције личи на оно када лопови вичу: „Држите лопова!“; или када се прогонитељи људи залажу за поштовање и заштиту људских права.

Извор: Теологија.нет

Еванђеље о исцељењу крвоточиве жене и васкрсењу Јаирове кћери

Sat, 10 Nov 2018 18:04:29 +0000

Протосинђел Сергије: Само непоколебивом вером можемо да се дотакнемо Господа и хаљина Његових!

Светописамска читања:

Еф. 221 (2:14-22)

Браћо, Христос је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, 15. Укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човјека, стварајући мир; 16. И да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. 17. И Он дошавши благовијести мир вама који сте далеко и онима који су близу. 18. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу. 19. Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, 20. Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, 21. На коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; 22. У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.

Лк. 39 (8:41-56)

У вријеме оно, дође Исусу човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. 42. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. 43. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити; 44. И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене. 45. И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? 46. А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. 47. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. 48. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру. 49. Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена. 51. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. 52. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава. 53. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. 54. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. 55. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. 56. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило.

Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет четврту по Педесетници

Кад сјајно сунце обасја камен, камен почне сијати.
Кад се незапаљена свећа дотакне пламена, и она почне горети.
Кад се магнет дотакне неког предмета, онда и овај предмет постане магнетисан.
Кад се електрична жица дотакне обичне жице, онда и ова бива наелектрисана.
Све је ово физичко искуство које је само слика или прича духовног искуства. Све ово што бива споља јесте само слика онога што бива унутра. Сва пролазна природа јесте као сан унутрашње јаве и као бајка непролазне стварности. Душа је јава тела, а Бог је јава душе. Кад се Бог дотакне душе, душа оживи и прогледа; кад се душа дотакне тела, тело оживи и прогледа. Од душе тело добија и светлост и топлоту, и магнетизам, и електрику, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива изгубљено за тело онда кад се душа од њега одвоји. Од Бога добија душа нарочиту светлост, и нарочиту топлоту, и магнетизам, и електрину, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива за душу изгубљено онда кад се душа одвоји од Бога. Мртво тело јесте слика мртве душе, то јест душе одвојене од Бога.

Има ли кога год у овом великом свету, до кога кад се дотакну мртве душе, ове оживе, и засветле се, и распламте се, и намагнетишу се, и наелектришу силом животном?

Има ли кога год на прешироком и предубоком гробљу људске историје, до кога кад се дотакну мртва тела, ова устану, и проходају, и проговоре? Мора да има; иначе би сунце и земља, зима и пролеће, магнет и електрика, и све што стоји у овој природи било слика нечега што не постоји - сен без стварности, сан без јаве.

Ваистину мора да има; иначе се не би ни јавио на земљи Господ Исус Христос. А Он се јавио на земљи зато, да покаже људима јаву и стварност, које је сва природа, са свима својим стварима и бивањима, само као слика, као сан и бајка. Дошао је Господ да докаже људима истинитост лекције сунца и земље, и зиме и пролећа, и магнетизма и електрике, и свих ствари у природи, од Бога створених и као отворена књига пред човека положених, но од човека још непрочитаних.

Он и јесте тај огњени стуб у историји васионе, од кога мртве душе добијају светлост, и топлоту, покрет и привлачност. Он и јесте то Дрво Живота, кога кад се дотакну мртва тела, устану, и проходају, и проговоре. Он и јесте чисти и мирисни балсам Здравља, кога кад се дотакну слепи - прогледају, и глухи - прочују, и узети - проходају, и немушти - проговоре, и бесни - уразуме се, и губави - очисте се, и ма како болни - исцеле се.

И данашње јеванђеље истиче један пример више, како су од додира са Христом болесни оздрављали а мртви васкрсавали.

У време оно, гле, дође човек по имену Јаир, који беше старешина у зборници (синагоги), и мољаше га да уђе у кућу његову. Јер у њега беше јединица кћи од дванаест година, и она умираше. У које време? Кад се то десило? У оно време кад се Господ вратио лађом из предела Гадаринских преко језера, пошто је у том пределу очистио два луда човека од злих духова, и пошто је пре тога утишао буру на језеру. Свршивши та два преславна чуда Он је сад, ево, био позват да сврши и треће, да васкрсне мртваца, - и то све у једном врло кратком времену, као ужурбан да учини што више добра људима за свога живота на земљи, дајући тиме и нама пример, да треба да се журимо у чињењу добра, да треба да деламо докле светлост имамо. И ако су ова три чуда по својој природи врло различита, она сва имају једну заједничку одлику, наиме: она сва показује господарску моћ Христа Спаситеља: господарство над природом, господарство над демонима, и господарство над смрћу, односно над душама људским. Тешко је рећи, које је од ова три моћна дела страшније, славније и нечувеније. Шта је теже: утишати усколебану стихију водену и ваздушну, или исцелити неисцеливе лудаке, или васкрснути мртваца? Све троје је подједнако тешко смртну и грешну човеку, и све троје је подједнако лако Христу Господу. Кад се човек дубоко унесе у свако ово чудо посебице, с трепетом душе осети величину и дах оне свемоћи која је у почетку стварала свет. И рече Бог да буде - и би!

Овога Јаира назива јеванђелист Матеј кнезом; а какав је кнез он био, то објашњавају Марко и Лука, наиме кнез скупштине или старешина синагоге, где су се решавале црквено-народне ствари. Јединица ћерка била му је на смрти. Каква страхота за њега, који је као и сав народ јеврејски имао слабу и неодређену веру у загробни живот! За човека у власти то је био двострук удар; прво, родитељска жалост, а друго, осећање стида и понижења пред народом, пошто се такав страшан губитак сматрао казном Божјом. У свом очајању он дође ка Христу, паде пред ноге његове и рече: кћи моја сад умре, него дођи и метни на њу руку своју, и оживеће. Зашто јеванђелист Лука пише, да кћи кнежева умираше, а јеванђелист Матеј, да је већ умрла? Лука описује ствар како је била, а Матеј наводи речи самога молиоца. Није ли у обичају људи да преувеличавају своју несрећу? То преувеличавање долази прво од тога што несрећа, кад дође неочекивано, изгледа много већа него што Јесте, а друго, што онај који тражи помоћ представља обично несрећу већом него што је, да би пре добио помоћ. Не чује ли се често узвик при пожару куће: потеци у помоћ, изгоре ми кућа! Уствари кућа није изгорела, него гори. А да девојче још није било умрло у оном часу кад је кнез Јаир ословио Господа, чућемо мало доцније од слугу Јаирових. И ако је овај Јаир имао веру у Христа, ипак та вера није била онако силна као у римског капетана у Капернауму. Јер док је овај задржавао Христа да му не улази у кућу, као недостојном те почасти, и молио Га да само рекне једну реч: само реци реч и оздравиће слуга мој (Мт. 8, 8 ), дотле Јаир позива Господа да уђе у његову кућу, и чак да метне руку Своју на умрлу му кћер. Ова вера, дакле, има ипак нечега материјалног у себи. Метни на њу руку! Јаир тражи од Христа неки опипљив начин лечења. Као да је Христова реч мање чудотворна од Христове руке! Као да онај глас, који је утишао буру и ветрове, и изагнао ђаволе из бесомучних људи, и - доцније - оживео сахрањеног и четвородневно мртвог Лазара, није могао васкрснути и кћер Јаирову! Но Господ је премилостив, и Он не одбија жалоснога оца зато што вера овога није била савршена, него се одмах креће да помогне. Но при томе кретању деси се чудо над једном женом, чија је вера била већа него ли вера Јаирова. Е да би се овај главешина народни уверио, да је сав Христос лековит, а не само руке Његове. Ма како се дошло у додир са свемоћним Христом, Христос лечи. Е да би се охрабрили они који уживају због тога што не могу да приђу Христу Господу с једне него с друге стране. Господ је и распростро Своје свете руке на Крсту, да би загрлио све оне који Му прилазе ма с које стране. А ево шта се догодило при кретању Христовом с гомилом народа ка дому Јаировом:

А кад иђаше Исус, гураше Га народ. И беше једна болесна жена од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре, и ниједан је није могао излечити. И приступивши састраг, дотаче се скута од хаљине Његове, и одмах престаде течење крви њезине. Непрегледне гомиле народа пратиле су Христа чим је изишао на обалу вративши се из Гадаре. Јер се каже: сви га очекиваху. И народ се тискаше око Њега; свак је желео да буде у близини Његовој, да би чуо необичне речи и да би видео необична дела, неко због духовне глади а неко из радозналости. Ту се десила и ова болесна жена, болесна од нечисте болести. Течење крви код жене, и кад је природно, јесте један бич што укроћава страсти и приводи жену смирењу. А стално течење крви, кроз пуних дванаест година, заиста је као пакао од муке, од стида и од нечистоте. Жена се ова лечила, и лечећи се потрошила све своје имање на лекаре и лекарије. Но помоћи није било, јер од лекара ниједан је није могао излечити. Замислите њено посведневно чишћење и преоблачење; њену бригу и њен стид! Изгледало је као да је њу Бог само зато створио, да из ње тече крв, и да она дотраје своје дане на земљи у заустављању крви која се није дала зауставити, у муци којој није било лека и у стиду који се није могао исказати. Тако се и нама чини у свакој дуготрајној болести. Но, уствари Бог је промишљао о њој као што промишља о свакој Својој твари. Њена болест је била на њено душевно спасење а на велику славу Божју. Ако се само дотакнем хаљина његових оздравићу, говорила је она сама себи гурајући се у гомили народа да би дошла до Христа. Таква је била вера ове жене. Она је раније имала веру и у лекаре којима је ходила, но та јој вера није помогла ништа. Јер сама вера није довољна, ако онај у кога се верује нема моћи да помогне. Нека би, дакле, замукли сви они који по своме крајњем незнању и неверовању говоре о сугестији и аутосугестији у јеванђелским чудима - Ова смирена и намучена жена нема ни смелости ни наде да би изашла пред Христа и објаснила Му своје муке и потражила помоћи. Како би то она и могла од стида учинити пред толиким народом? Њена проклета болештина такве је природе, да кад би је јавно исказала изазвала би гађење, и осуду, и подсмех. Зато она и прилази одостраг ка Господу, и дотиче се Његове хаљине.

И одмах престаде течење крви њезине. Откуд је она могла знати да је престало течење крви? Јер осети у телу да оздрави од болести. Као живи црв што несустало врви по гнојавој рани, тако је ова жена морала стално дотле осећати немиран покрет своје крви. Но дотакнувши се хаљине Христове она је осетила, да се крв умирила; управо није осетила да крв у њој постоји као што то здрав човек не осећа. Здравље је ушло у њу, као магнетизам са магнета, као светлост у мрачну одају. Ово није био једини случај исцелења болесних једино од додира са хаљином Господа Исуса. На другом месту саопштава се, да многи жељаху да се дотакну скута Његове хаљине, и који се дотакоше оздравише (Мат. 14, 36). Колико је и колико таквих нечујних и незаписаних чуда Господ Исус учинио на људима! И то не само од Своје тридесете године кад је пошао да јавља спасоносно Јеванђеље људима, него од самога дана и часа кад се зачео у пречистој утроби Мајке Своје! Златоуст вели: "Чудеса Његова својом множином превазилазе и број кишних капљица". Колико се тајанствено изменила сва твар од Његовог телесног присуства у свету! И колико и дан-данас бива тајанствених чуда и дивних промена у бићу свих оних верних који се дотичу устима својим у причешћу Његовог тела и крви! То је све неизбројиво, неизмериво и неизразиво. Ова жена се није дотакла Његовог тела но само његове хаљине, и тренутно се исцелила од дуготрајне болести, од које су је дуго и трудно лечили толики лекари светски. Она је дала све своје имање лекарима светским, да би је излечили. Лекари су њено имање узели, но здравље јој нису дали. Но ево Господа, безмездног Лекара, који јој није узео ништа а дао јој све што је желела; и то без труда, без мучења, без одлагања. Тако је потпун и савршен сваки дар одозго, од оца светлости (Јак, 1, 17).

И рече Исус: ко је то што се дотаче мене? А кад се сви одговараху, рече Петар и који беху с њим: учитељу, народ те опколио и гура те, а ти кажеш: ко је то што се дотаче мене? А Исус рече: неко се дотаче мене; јер ја осетих силу која изиђе из мене. Зашто Господ пита кад зна - кад зна ко се Њега дотакао, и кад зна да то не могу знати они које Он пита? Зато, да би се вера исцељене жене објавила, и тиме утврдила заувек и код ње и код осталих, а и зато да би се и ради присутних и ради нас свију очитавала божанска моћ Његова. Да не би изгледала светотатка, жена треба сама да јави шта јој Бог учини. Није добро да се неко крадимице користи светињом, јер макар се тело његово тиме тренутно и користило, душа остаје без користи, и често због тога може да пропадне. Човек треба са чистотом и благодарношћу да прима сваки дар што му од Бога долази. Господ хоће да истакне веру женину, да би нас научио, да је вера погодба под којом Бог учини људима свако добро. По Својој бескрајној милости, истина, Бог често чини људима добро и без вере људи; али тражећи веру од људи Бог тиме узвишава достојанство људи као слободних и разумних бића. Зашто је човек слободан и разуман, ако он од своје стране није вољан допринети своме спасењу? А Бог од човека тражи нешто најмање што се може тражити, наиме: веру у живога Бога, у Његову љубав према човеку и свагдашњу готовост да да и да учини човеку све што служи његовом добру. Објавивши веру те жене Господ хоће да утврди у вери и Јаира; и да му покаже, да није нужно било захтевати да он уђе у кућу и метне руку на умрлу девојку. Он је моћан да лечи на много начина, а не само полагањем руку: Он може помоћи хаљином Својом као и руком Својом, и из даљине као и из близине, са улице као и из куће. Још Господ хоће да упозна људе са Својом божанском моћи, не зато да би Га људи хвалили - ништавна је била за Њега сва похвала људска - него да би људи знали истину, и том се истином користили. Наиме: свако добро које људи добијају долази свесно од самога Бога. Није хаљина Христова дала исцелење крвоточној жени без Христовог знања и без Христове непосредне силе, која из Њега излази. Исто је тако свесна и жива Божја сила што долази на помоћ вернима кроз мошти светитељске и кроз иконе. Христова вера не зна за магију ни за гатарство. Никаква створена твар у природи не може својом сопственом силом бити од ма какве користи човеку, а да живи Бог није свестан да је то Његова благотворна сила што од Њега излази. То важи за сва земаљска лекарства као и за минералне воде. Бог није удаљенији од лекова и минералних вода више него што је Христос Господ био удаљен од Своје хаљине. И ко се дотиче лекова и минералних вода са оном вером и оним стидљивим и чедним страхопоштовањем, са којим се ова болесна жена дотакла хаљине Христове, бива исцељен. Ко се пак дотиче лекова и минералних вода мимо Бога, или чак и на супрот Бога, ретко добија исцелење. И ако га и добије, добије га по превеликој милости Божјој, и то зато да би познао и признао ту милост, и Бога прославио. Исцелио је Господ и суманутог лудака у Гадари, без вере и знања овога; пошто као луд нити је могао знати ни веровати - па да би показао због чега је исцелио - као и због чега уопште Бог даје исцелење неверујућим болесницима - рекао му је: иди кући својој к својима и кажи им шта ти Господ учини, и како те помилова (Марк. 5, 19). Гле, многи из оне гомиле народа дотицали су се Христа, но нису осетили ону корист коју је осетила болесна жена, која Га се дотакла са вером и страхом. То исто и данас бива многима који целивају иконе, или мошти светитељске, или часни Крст и Јеванђеље, као што је било и са оним многобројним светом, радознала ума и залеђена срца, који се дотицао Христа. А са истинским верујућим бива оно што је било и са овом женом болесном што оздрави. Ко има очи да види нека види; и ко има уши да чује нека чује!

А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхћући, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: не бој се кћери; вера твоја помаже ти; иди с миром. Жена је осетила из гласа и из речи Христових, да Он зна њену тајну, и да се од Њега не може сакрити. И стала је дрхтати од страха, стојећи лицем у лице са Оним који зна и најтајнија дела људска, и најскривеније тајне срца људског. Она је осетила једну моћ Христову - чудотворну моћ лечења. И притом је она морала уздрхтати од страха пред Свемогућим. Но када је сада чула да Господ Исус зна њену најтајнију тајну, она је двоструким страхом уздрхтала пред Свезнајућим. Поред свемоћи Господа Исуса њој се открило и Његово свезнање. Она се јави, и исповеди све. Њен стид обратио се био у страх. Стид од ове болести био је ишчезао, јер је оздравила; а страх је дошао на место стида због Христове свемоћи и свезнања. Видећи је тако устрашену благи Господ је теши родитељским речима: не бој се, кћери! Има ли слаће утехе у овоме свету него чути ове две речи од бесмртнога Цара и Владике? Он је храбри, и Он је назива ћерком! Нема праве ни трајне храбрости док се човек Богом не охрабри. Не зна човек за неустрашивост док не зна за Бога, нити зна за утеху и сласт док не позна Бога као свога Оца и себе као Божје чедо. Ове две речи ниједан човек не чује духом својим све док се духовно не обнови и не препороди. А ова је жена била као новорођена и телом и духом; телом, јер је нечисто и полумртво тело њено постало здраво; и духом, јер је познала свемоћ и свезнање Господа Исуса. - Вера твоја помаже ти. И та реч је колико реч поуке толико и охрабрења. Да се Господ Исус није смиравао до гладовања и прања ногу људима, и да није приписивао Своју моћ некоме другоме - Оцу Свом небеском; и да није делио славу своју с људима, приписујући нешто од Свога њима - шта велите? не би ли земља била у сталном земљотресу од Његових божанских стопа? И не би ли се сав свет претворио у пламен од Његових речи? Ко би Му смео погледати у очи? Ко ли стати близу Њега и дотаћи Га се? Ко ли саслушати речи Његове и не растопити се? Но зато се Господ и обукао у тело људско, да би могао с људима општити као брат с браћом; зато Он себе толико смирава и понижава; зато храбри људе на сваком кораку; зато најзад и приписива Своја дела њиховој вери.

Док се Господ бавио око ове жене, деси се преокрет на горе по ствар Јаирову.

Док он још говораше дође неко од куће старешине зборничког и рече овоме: умре кћи твоја, не труди учитеља. А кад чу Исус одговори Му говорећи: не бој се, само веруј, и оживеће. Из овога се види, да кћи Јаирова још није била умрла онда кад је Јаир дошао и позвао Христа да уће у дом његов. Но била је на умору, на последњем издисају, тако да се о њој могло говорити као о умрлој. Не труди учитеља. Христа још схватају као учитеља и називају учитељем они који нису осетили непостиживу силу Његову. Но погледајте колико је благ и милостив Господ! Пре него је кнез Јаир зајаукнуо и изразио свој родитељски бол, Он га предухитрава са утехом и охрабрењем: не бој се! То не мења ствар ниуколико: полумртва или мртва, свеједно је. Моћи Божјој ништа се не може отети. Ти само продужи чинити оно што се од тебе тражи, и што ти једино можеш чинити: само веруј! Видео си сад на овој жени, шта је све Богу могуће. Онај који једном помишљу зауставља поток крви што дванаест година безпрекидно тече, може поново саставити душу и тело твоје кћери. Само ти веруј, и оживеће.

А као дође у кућу не допусти никоме ући осим Петру и Јовану и Јакову, и девојчином оцу и матери. Пет сведока је доста. Нису ли и два доста пред судовима земаљским? Он узима три Своја ученика који су доцније били сведоци и Његовог чудесног преображења на Тавору и Његове душевне борбе у врту Гетсиманском; именом оне који су у то време били духовно зрелији од остале деветорице, да могу поднети и схватити дубље тајне Његове моћи и Његовог бића. Ова тројица треба да виде ово прво васкрсење мртваца које је Господ Својом силом створио, па да причају осталој деветорици другова својих, те да би их тако научио да верују један другом. Доцније пак, при васкрсењу сина Наинске удовице и Лазара, биће присутни сви ученици. А зашто родитеље девојачке узима собом, то је јасно. Њихова мртва кћи треба да помогне васкрсењу њихових душа. Ко би и имао права више од родитеља да се духовно користе од детета?

При улазу у кућу Господ се обазре на оне што плакаху и нарицаху за умрлом. Јер сви плакаху и јаукаху за њом; а он рече: Не плачите, није умрла него спава. И подсмеваху му се знајући да је умрла. Матеј и Марко допуњавају ову слику. Ту су били и свирачи и нарочите нарицалице, најмљене у суседству, како је био тадашњи обичај код богатијих Јевреја, као и код незнабожаца. И била је врева, и плач и јаук велики. Јаир је био међу првима, ако не први човек у томе месту. А сем плаћених свирача и нарицалицама, морало је бити и много његове родбине, пријатеља и суседа, који су истински жалили за рано преминулом девојком. Но зашто Господ говори народу: није умрла него спава, кад Он добро зна да је умрла? Прво зато да би сви присутни потврдили да је девојка заиста умрла. А они нису могли то ничим боље потврдити него подсмевањем Њему због тобожњег незнања да је болесница умрла. Друго и зато да би показао да је смрт у присуству Његовом на земљи изгубила своју жаоку и своју власт над људима, и постала као сан. Смрт није уништење човека као што ни спавање не значи уништење човека. Него је смрт прелаз из овога живота у други. А један је Господар и над једним и над другим животом. За човека огрубелог од телесног живота престанак овог телесног живота значи престанак живота уопште. То јест: кад се сломе кола и зауставе на друму, неизбежно ломи се и путник из кола, и не може никуда да макне! Такво је лудо мишљење грубих, чувствених људи. А духовни људи гледају и виде, да кад се сломе кола, путник искаче из кола, оставља их и продужује свој пут и без кола. Не може ли мајстор који је саздао и кола и путника оправити кола и наредити путнику да се врати у кола? Такво је васкрсење из мртвих: онемоћало тело се лечи и душа се повраћа у тело. Да Господ нимало није преувеличао ствар кад је сравнио смрт са сном, Он је то доказао Својим сопственим васкрсењем после насилне смрти и тродневног пребивања у гробу, као и васкрсењем многих мртвих у часу Његове смрти на крсту, а и доцније кроз сву историју Цркве када су мртви повраћани у живот кроз молитве светитеља и богоугодника. То је Он доказао, уосталом, и овом приликом васкрсењем Јаирове кћери. Шта уради, дакле, Господ даље, пошто је узео био Собом довољан и одабран број сведока?

А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! Они који су били напунили собу покојнице видели су ову мртву, и уверили се да је мртва, те сад нису више били потребни ту. Они ће после чути о чуду и видети девојку живу, а за сада Господу је стало првенствено да утврди у вери једнога првака народног и три првака мећу апостолима. Његов метод при сваком чуду доводи човека до изумљења и усхићења због премудре промишљености и тактичности, показане у свакој појединости. Изгнавши, дакле, све из мртвачеве одаје, остаде њих седморо у одаји: петоро живих, један мртвац и Животодавац. Да ли се и у овој околности не скрива - или управо не открива - једна велика тајна душе људске? Кад душа у једнога грешника умре, он још живи са својих пет чувстава, живи животом телесним, празним, очајним, пружајући руке за помоћ на све стране око себе. То су такозвани материјалисти у данашње време - телесне сенке без душе; очајници који се својим чувствима -очима, и ушима, и осталим - хватају за овај свет, да би још бар за неко време сачували тело да не оде у гроб попут душе. Но када се неко од њих Божјим Промислом сусретне са Христом Он завапије Христу за помоћ. И Христос Господ прилази умрлој души, додирује је и васкрсава поново у живот, на велико изненађење и дивљење спољашњег, чувственог човека. Јеванђелист Марко наводи баш оне речи, на арамејском језику, које је Господ изговорио при додиру девојке руком: талита куми! Што значи исто оно што и јеванђелист Лука каже: девојко, теби говорим, устани! Шта се, дакле, деси с девојком после тих речи Христових? И поврати се дух њезин, и устаде одмах, и заповеди (Господ) да јој даду нека једе. Ето, видите да је смрт сан! Поврати се дух њезин. Дух се био раставио од тела, и отишао тамо где духови умрлих иду. Својим додиром и Својим речима Господ је овде учинио два чуда: прво, исцелио је тело; и друго, вратио је дух из царства духова у здраво тело. Јер да није исцелио тело, шта би било поможено девојци ако би се у њу болесну вратио дух њезин? Она би само оживела да поново продужи боловати, и поново умирати! Такво половно васкрсење било би не васкрсење него мучење. А Господ не даје половне дарове него целе, не несавршене него савршене. Он није слепцима повраћао вид само једнога ока него обадва, нити је глувима давао слух на једно уво него на обадва; нити је узетим исцељавао само једну ногу него обадве. Тако и овде. Он повраћа дух у здраво тело, а не у болесно, тако да цео човек буде здрав и жив. Зато Господ и заповеда да јој даду нека једе; да би се тиме показало одмах, да мртва девојка није само оживела него и оздравила. Други јеванђелист додаје: уста девојка и хођаше. Да се тиме што боље сви осведоче, да је девојка и телом оздравила. А да је она у истини оздравила требало је одмах да то она покаже што више и што очигледније. Зато девојка и уста, и хоћаше, и једе. Знао је Господ Исус с каквим неверним родом Он има посла, па је баш због тога увек при чудима нагомилавао што више очигледних и несумњивих доказа, и то зато да се види да је чудо било и потребно и људима корисно; а друго, опет да се види да је само Он могао то чудо учинити, Он и нико други; и још треће, да је чудо несумњиво и очигледно посведочено и утврђено као необорива истина. О, како је добро познавао Господ овај кварни и неверни род људски! И дивише се родитељи њени. А он им заповеди да ником не казују шта се збило. То јест, Господ хоће овом заповешћу да умудри родитеље васкрсле девојке, да пре свега и свачега одаду захвалност Богу. Није важно јурити сад пред светину и разглашавати чудо него је важно клекнути пред Богом Живим у најдубљем смирењу, и Њему Јединоме излити своју топлу благодарност. Чуће се то чудо само собом и без вас. Не брините се ви зато! Но није ваше у овом свечаном тренутку, да се прво одужујете радозналости светској, него да се одужите Господу Богу. И тако исцеливши крвоточну жену, и васкрснувши мртву девојку, Господ продужује одмах нов посао, продужује да исцељује душе људске од опаке радозналости. Опака је радозналост у истини, јер она одваја човечју душу од Бога и потапа је у море пролазних ствари и догађаја светских. Опака је и преопака радозналост, Јер често губи тело, а често и душу људи. Многи телесни греси и многе душевне страсти зачињу се у радозналости. Као што лепи цвет маков крије отров, тако и радозналост носи собом тешки отров што разорава и тело и душу. Није Бог створио овај свет да задовољи радозналост људску, него да спасе душе људске. Премудри цар говори: око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати (Пропов. 1, 8 ). Није Господ дао исцељење крвоточној жени зато што се ова из радозналости дотакла Његове хаљине, него зато што је у муци и невољи својој притекла к Њему с вером. Узалуд радознали ишту чудо од Бога; неће им се дати; а и ако се да због неке потребе људске, неће се радознали њиме ништа користити. Мртви ће се користити чудесима Божјим више него ли радознали. Иде ли лекар у посету онима који мисле да су здрави, који су задовољни сами собом, и који не зову лекара? Зар је Господ мање мудар од лекара земаљских, да би ходио по вашару и показивао Своју моћ и Своју вештину? Не брини ти, дакле, кнеже Јаире, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје кћери! Не брини ни ти, грешниче, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје душе и твога тела! Знао је Бог за бежичну телеграфију и телефонију пре него што су људи знали отворити уста и језиком саопштити један другом ма какву новост. И зна Господ за поузданије и савршеније објављивање свету корисних новости, него што се то постиже физичком телеграфијом и телефонијом. Створитељ гласа, и језика, и ваздуха, има и Своје начине духовног општења са сваком створеном твари, начине који испуњују сав простор и све време. Него се ти сећај свога дуга према Богу, Дародавцу свију добрих дарова, и жури да Њему принесеш молитву благодарности у дубокој послушности вољи Његовој светој. - Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сад и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј Андреј Ткачов: Бог је реалност

Sat, 10 Nov 2018 17:58:25 +0000

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен.

Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије.

Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом.

Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл.

Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек:

У безверју је сух, опустошен,

А неподношљив терет данас носи...

И схвата да је сав упропаштен,

И жеђа веру – али он да проси...

Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања.

Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква.

Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека.

Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива.

Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући.

Али ја сам тек почео причу о Богу.

Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“.

Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност.

Извор: Православие.ру

Архимандрит др Тихон (Ракићевић): Однос Светог Саве према монасима Хиландара и Студенице изложен у пролозима ових манастира

Sat, 10 Nov 2018 12:11:00 +0000

Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Зашто је Христос проповедао кроз приче?

Sat, 10 Nov 2018 12:06:50 +0000

Владика Теодосије: Косово није само политика да би се њиме бавили само политичари и државници!

Sat, 10 Nov 2018 11:57:17 +0000

Старац Григорије и Дохијар

Sat, 10 Nov 2018 11:44:02 +0000

Недавно, 22. октобра, у манастиру Дохијару на Светој Гори, упокојио се старац Григорије (Зумис), дугогодишњи игуман овог манастира. Преминуо је у 76. години живота, након 41 године боравка у манастиру. По његовој молби, на опелу и сахрани није присуствовао нико од званичних лица Свете Горе, нити неко од владика.

Када сам први пут посетио Свету Гору, од једног познаваоца светогорских прилика први пут сам чуо за овог духовника: „Он је свети човек“. Манастирима на Светој Гори, као и другим, управљају игумани и њихово проживљавање православља, сензибилитет и вођство чине да сваки одише специфичном атмосфером. На пример, у манастиру Ксиропотаму монаси многе сате проводе у храму и њихово послушање највише се остварује кроз молитву у цркви. Службе су веома дуге.

У манастиру Дохијару мало је другачије. Тамо се доста ради. Физички рад, уз молитву, у Дохијару преовладава јер је игуманов став да „залудног монаха ђаво упошљава“. И заиста, утисак који сам имао при сусрету с њиховим монасима је као кад сретнете срећног човека срдачног осмеха. Мантије су им помало мусаве, упрљане од посла, једноставне и често похабане. И самог игумана срео сам једноставно обученог, без игуманског крста и штапа и немогуће га је било разликовати међу братијом.

Дохијар је лепо уређен манастир и оно што посетилац прво примети јесу раздрагани мали пси који трчкарају по целом манастирском здању и лају на све стране. То је нека наранџаста ситна раса. И ови пси су помало сеоски неуредни и чини се да су весели и слободни. На неколиким прозорима висили су кавези с папагајима и другим птицама а понеки паун се шепурио око манастира. На интернету се може видети једна фотографија, испред Дохијара, на којој монах носи кофу с храном, а за њим трчи више од двадесет мачака не би ли се домогле свог оброка.

Наравно, све ове животиње део су манастирског екстеријера и ово спомињем само како би указао на необичан крајолик који је извајала вешта игуманова рука, очигледно пуна љубави према свим станарима Дохијара. Цео манастир као да је настао из једне од Руждијевих сторија из књиге Харун и море прича.

Жута опека од које су саграђене поједине грађевине у манастиру сија на медитеранском сунцу. Растиње се налази свуда, како у плитким каменим баштицама, тако и у многим саксијама. До манастирских високих конака с којих висе шарени старовременски балкони пење се уз стеновите степенице наткриљене шареним каменим луковима. По њима расте лоза. Успут, светлост која се пробија између редова лукова прекривених лозом и сенке коју ова прави, стварају колоплет бескрајно топлих тонова.

Једно јутро сам вештим маневром стигао трајектом до луке и имао тек толико времена да посетим цркву и обиђем манастир док се тај исти трајект не окрене у супротном смеру. У манастирском пристаништу, са сваке стране пута, на високим јонским стубовима путнике дочекују чувари ове светиње, архангели Михаило и Гаврило. Бронзане статуе осигуравају аватон и благосиљају поклонике. Заједно с путницима, с брода је пренет и велики кавез у коме су биле две срне. Двојица монаха су их пажљиво носила до малог трактора. Када се приђе зидинама манастира, изнад улазне капије су фреске арханђела. Са сваке стране леже ћупови, амфорице и саксије из којих се шири биље. Босиљак мирише свуда. Тај дан славила се Мала Госпојина. Док сам се приближавао манастиру негде из даљине зачуло се певање, а басови су се појачавали како се група приближавала. Чекао сам пред улазом и ослушкивао одакле долази појање. Наједном, завијајући иза једне зграде покрај мене, прође мала литија певајући Аксион естин ос алитхос … Један од монаха је на челу колоне носио икону Пресвете Богородице. Када поред вас прође литија, у којој су монаси занети созерцатељном духовношћу византијског појања, морате да се сетите свештениковог позива „Горе имајмо срца!“. Једног изнемоглог старца су придржавала два монаха. Звук њиховог појања прошао је мимо мене и убрзо уминуо у унутрашњости манастирског дворишта. Поворку је предводио живахни онижи старчић, повијеног носа и топлих очију с дугим трепавицама. То је био игуман Григорије.

Преко пута главне манастирске цркве, скоро у свим светогорским манастирима налази се заједничка трпезарија. У Дохијару, на путу до трпезарије, пролази се кроз један мрачан и широки ходник у коме се са сваке стране налазе стасидије. Испред саме трпезарије, с десна, озидана је капелица. У том делу некадашњег ходника на зиду је фреска која је духовни центар око кога се окупљају сви дохијарски монаси и сви поклоници. Стара чудотворне фреска Богородице Горгоепике украшена је многим заветним даровима и цвећем. Изнад ње висе шарена кандила а братија јој у паровима, два по два, коленопреклоњењем одају почаст. На овоме месту упућују се најусрдније молитве и лију сузе. Горгоепика, тј. Брзопомоћница чува ово место и благосиља. Сваког јутра, испред њене свете фреске проводи се најслађе време у појању и молитвама. И заиста, као да сви некако лебде у ваздуху током службе упућене Њој. Гужва је у ходнику. У црној одећи монаха губи се и оно мало светла које прамиња кроз мале прозоре. Дим од кандила беласа се у свим правцима а молебни канон Пресветој излива се из срца монаха не би ли им се поново у срце вратио.

Једне сам године готово случајно посетио овај манастир. Након што сам се изгубио по брдима између Зографа и Констамонита, сатима сам пешачио уживајући у чистом крајолику и шумској тишини у којој се оглашавају само птице, инсекти и ветрови. Предвече, опијеност овом лепотом сменила је стрепња и неко ме је повезао својим путем у старом теренском возилу. То је био пут ка Дохијару. Дакле, опет ћу тамо боравити! Али, како ништа није било унапред договорено, страховао сам да нећу бити примљен.

Усрдно сам се молио Брзопомоћници са надом да ће ме примити у манастир. Након пар сати појавио се гостопримац, један старчић меканог хода и благог погледа. Одмах је свхатио шта желим и на језику покрета објавио нешто сасвим ненадано. Ако желим бити њихов гост, морам да се ошишам! Такво је правило.

Тамо где се не штеди у љубави, изгледа да се не штеди ни у обзиру. Дуга је коса само за пустињаке, али не и за мирске људе. Такво правило долази од игумана. Упркос фантастичној ситуацији, поред мене се убрзо нашао један искушеник. Његово име је Василије и послушање му је да буде манастирски брица. Тај младић, сувоњав и добродушан, био је опремљен читавим сетом фризерског алата. Након што ми је самилосно скратио косу само толико колико је довољно да не могу да имам реп, тихо је почистио све за собом и нестао у дубини ходника.

Дакле, Пресвета Богородица ме је пустила да ноћим под овим светим здањем, а игуман Григорије се потрудио да то буде по старим јеванђељским правилима. Свети Павле у посланици Коринћанима вели: „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу?“

Те вечери су се монаси окупљали у малој цркви Вазнесења Господњег. Она се налази на једном метоху у брдима, далеко од самог манастира. Сви смо се попели на платформе теретних камиона. Руси су били нарочито одушевљени. Камиони су се споро дизали у светогорске висове, а све време пута за нама су трчала три пса – овог пута сасвим без педигреа. Након службе у цркви чији је под био посут ловоровим лишћем, сви су поседали на зидић озидан око малог платоа. У позадини, целом дужином видокруга модрео се Сингитски залив, велики рукавац Белог мора. И монаси и поклоници добили су по једну бомбону и чашицу ароматичне мастике. У средини скупа седео је старац Григорије и нешто говорио на грчком. Док је приповедао, очи свих Грка биле су усмерене ка њему. Сваких пар тренутака они су се смејали. Испод старца седео је бели пас и уживао јер га је старац све време миловао. После разговора један монах је певао клефтске песме о старим грчким хајдучким временима. Тај отужни и свечани тон балканске епике савршено се уклопио са смирајем дана.

Испред самог манастира Дохијара налази се наткриљена дрвена тераса. Старо дрво од којег су начињене клупе и ограда много је пута премазивано бродским бојама. Током врелих летњих дана тамо је пријатно јер околно дрвеће прави хлад. На том месту је старац волео да беседи. Али се ужасавао када неко тамо пуши, иако је то само на том месту било дозвољено. Док сам чекао трајект за повратак, преко пута мене је један искушеник (или монах) у похабаној одећи и са аласким шеширом мирно седео, дуго времена плетући велике бројанице. Један млади Грк ћаскао је са пријатељем док се његов синчић, дете с посебним потребама, пентрао по клупама. Отац је пушио и с пуно пажње опомињао дете: „Ела, Марко!“.

Након што је добри старац уснуо у Господу, монаси су, по вековној традицији, положили његово тело у централни део цркве и након литургије одржали опело. Био је положен у монашкој ризи коју је носио за живота. Многи који су старца Григорија познавали описивали су га као једноставног човека ван овога света. У манастиру су правила била бескомпромисна, али љубав није долазила у несугласицу са строгошћу. Дуга поворка свештеномонаха, монаха и мирјана испратила је старца до хумке. Тик поред манастирске цркве са северне стране, јер двориште Дохијара је незнатно мало, укопана је у зиду једна ниша над којом Христос благосиља. У њу су положили тело старца. Поред ње расте дрво чије још незреле мандарине лагано жуте. На крају монашке сахране даворио се Васкршњи тропар:

„Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!“

Извор: Теологија.нет

Прича о једном чуду у манастиру Високи Дечани

Fri, 09 Nov 2018 11:56:25 +0000

За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира.

Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали.

По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога „свеца“, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу.

Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.

На слици се види да недостаје лав са десне стране прозора.
Извор: Манастир Високи Дечани

ТВ Храм: Тајна празника - Свети Великомученик Димитрије (Митровдан)

Wed, 07 Nov 2018 19:42:33 +0000

Презвитер др Оливер Суботић: Пут исцељења и спасења је молитвена умна пажња!

Wed, 07 Nov 2018 18:33:13 +0000

За званичне интернет странице храма Вазнесења Господњег на Жаркову доносимо звучни запис беседе пречасног презвитера др Оливера Суботића, коју је изговорио на литургијском сабрању у двадесет трећу недељу по Педесетници, 4. новембра ове године.

Звучни запис беседе

Презвитер Бранислав Ђурагић: Значај молитве у хришћанском животу

Wed, 07 Nov 2018 18:01:00 +0000