У овој епизоди емисије "верске недоумице" одговарамо на најчешћа питања везана за Православно монаштво и то: 1. Како се постаје православни монах? 2. Да ли постоје услови, који треба да се испуне, пре ступања у монаштво? Гост емисије је протосинђел др Клеопа Стефановић настојатељ манастира Ваведење и професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Аутор емисије: ђакон Немања Калем, професор Београдске богословије.

У овој епизоди емисије "Хришћански траг" говоримо о спису ,,Апостолско предање" Светог Иполита Римског. Гост је др Србољуб Убипариповић, доцент богословског факултета. Аутор емисије: ђакон Радомир Врућинић, професор београдске богословије.

Дана 21. децембра 2018. године излажући реферат на Епархијском скупу у Москви Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил позвао је надлежне управитеље викаријатима да помажу свештеничким породицама, да више пажње посвећују супругама свештеника, између осталог, да не занемарују прилике у којима свештенослужитеље и њихове жене могу да позову на јубилеје и друге значајне датуме, преноси Патријархија.ru.

 

   

„Искуство показује да свако добро учествовање у судбини породице која се налази у кризи у многим случајевима може да промени ситуацију. Међутим, важно је да такви сусрети не буду формални. Приликом њихове организације посебно треба избегавати методе административног руковођења. Превелика пажња начелника за породичну страну живота понекад се доживљава с опрезом и неповерењем као мешање и покушај неоправдане контроле. У овој осетљивој сфери треба поступати деликатно,“ – рекао је Његова Светост патријарх Кирил.

„Од посебног је значаја, драги оци и браћо, срдачна међусобна пажња сабраће по олтару, људи који се виђају скоро свакодневно. Јер раздор у породици не наступа за трен ока. Раскид између најближих људи почиње од хлађења, од гашења љубави, од све веће бујице увреда и непажљивог међусобног односа, а понекад – просто од умора који је изазван најразличитијим узроцима. Уколико видиш да је твој сабрат потиштен, распитај се шта му се дешава, искрено се помоли за њега и његове ближње, понуди му помоћ и пријатељски савет, можеш се чак и заступити за њега и његову породицу пред парохијским или епархијским руководством,“ – посаветовао је Патриjарх.

 

    

„Срећан породичан живот и узрастање у међусобној љубави је хришћански подвиг, аскетски и – у нашем случају – пастирски задатак,“ – истакао је патријарх. – Сувишно је и говорити о томе да крах породичног живота свештеника неизбежно баца мрачну сенку и на његову пастирску службу. Како ће чистог срца служити Христовој Цркви ако се његова домаћа црква распала?“

„Обичној свести је својствено да о хришћанској аскези суди као о скупу ограничења, чак и ако се прихватају добровољно, као о неопходном средству за обуздавање зла. Али након добро познатих речи псалмопојца: Уклони се од зла, следе друге: И чини добро, тражи мира и иди за њим (Пс. 33:14). И ако о томе како да се клонимо зла размишљамо и говоримо много и радо, склони смо да други део овог императива Светог Писма заборављамо сматрајући да се добро у нашем животу дешава само по себи. А управо тежња ка добру и Христовом миру захтева подвижничке напоре обе стране брачног савеза, а посебно главе породице који има свештенички чин,“ – рекао је Патриjарх.

По речима поглавара „заједничка молитва, чување међусобне љубави и узрастање у њој, стицање заједничког погледа на свет, способност за чување пажљивог, благодарног и захвалног међусобног односа, великодушно трпљење, умеће човека да слуша и чује – све то треба да буде садржај свакодневног духовног подвига свештенослужитеља и његове супруге, и то не само у периоду настанка младе породице, већ – и то је подједнако важно – много касније, у годинама зрелости, па чак и у позним годинама.“

„Говоримо о пожртвованости у пастирском служењу. Пожртвованост пастира је пре свега спремност да се жртвује, да жртвује своје снаге, своју пажњу, свој одмор и време. Али то не значи да треба у потпуности да жртвује ближње! Да ли су оци увек пажљиви према својим супругама? Зар се не дешава да свештеник који је заузет пастирским трудом не пази на расположење своје жене, на њене потребе, да не примећује њен умор, да је оставља насамо с досадом и монотоним кућним пословима? Пажљив и танкоћутан однос према парохијанима је норма пастирског понашања. А у подједнакој мери овакав пажљив и танкоћутан однос је потребан укућанима свештеника, а пре свега жени која је везала свој живот за њега и његово служење. Она је заједно с децом у првим редовима његове пастве,“ – рекао је патријарх.

Супруга свештеника или ђакона не може увек од првих дана у потпуности да поднесе обавезе и одређена ограничења која су везана за њен положај. „Али тамо где постоји истинска заједница живота и где се не гаси међусобна љубав и повезаност, пре или касније се формирају јединствен поглед на свет, заједнички поглед на ствари, једномислије и спремност да се носе бремена другог и да се испуњава закон Христов (уп. Гал. 6:2),“ – истакао је свјатејши владика.

„Традиција бирања за звање ђакона и презвитера људи који су у браку – није само древни обичај наше Цркве. То је сведочанство њене мудрости, надахнуте Духом Светим; то је широко отворени прозор могућности за активно ширење Христове истине у свету. Управо зато нас апостол Павле у посланици Тимотеју (в. 1 Тим. 3:4) подсећа на то да је способност за добро управљање својим домом један од критеријума доброг пастирског служења,“ – рекао је патријарх.

„Користим прилику да изразим своју дубоку захвалност попадијама и ђаконицама – супругама наших свештеника и ђакона, да им се захвалим за активну љубав, за оданост Христовој Цркви и свом призвању. Њихов свакодневни подвижнички труд се готово не види споља, али је практично увек добро пастирско служење у значајној мери повезано с неприметном, понекад ћутљивом, али сталном подршком и учествовањем попадије,“ – рекао је у закључку Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил.

Са руског Марина Тодић

линк

У недељу, 16. децембра 2018. године, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери који се одржавају у конаку Капеле Свете Петке, Вук Јовановић је говорио о канону Светог писма и његовој теологији. Осим норме у градитељству, осим црквено-правног оквира, реч “канон” има и специфично библијско значење - канон је списак текстова који чине Свето писмо. То последње значење биће нам у фокусу. Говорићемо о историји канона, критеријумима каноничности, али и о смислу формирања и поштовања канона. Коначно питање је свакако: На који начин теологија поставља канонске текстове у однос са црквеним животом, тј. нашом свакодневицом?

Искрено, али ипак и мало ласкајући, он прилази Христу и пита га како да наследи вечни живот. Христос га упућује на једноставне старозаветне заповести. "Не чини прељубу; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца својега и матер своју."
Богаташ му одговара да је све ово сачувао још од своје младости. Тражи од учитеља, што би рекли данас - "други ниво".
А Христос му нуди једноставан пут за додатно усавршавање.
"продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном".
Одвежи се од свега што те вуче у себичност, сруши све оно што животно лукавство користи за успостављање лажне сигурности а удаљава од лудог поверења у Бога и људе. Мало ко је на ово спреман. И онда било и сада је тако.
А кад богаташ то чу "постаде жалостан; јер беше веома богат".

"А кад га Исус виде да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће".

У поједностављеним тумачењима кроз време су ове речи често служиле као осуда богатства и богатих као нечег самог по себи нечистог. Неки су сматрали да је Христос у слици са камилом и иглом дао једну слику немогућег и тиме богатима затворио у Царство Небеско. Подлога револуционарне реторике и то у Светом Писму!
Други су прилазили тумачењу озбиљније користећи филолошко знање и познавање Свете Земље у Христово време. Конопац од камиље длаке (нека врста метонимије камиле) мора добро да се расплете и истањи и да се сведе на једну нит да би прошао кроз иглене уши. Тешко, али не и немогуће. Пронашли су неки да се "Иглене уши" односе на један ниска врата кроз која се улазило у Јерусалим, кроз која је камила једва могла да прође. Тек кад јој се скине терет, а она се спусти на колена. Опет тешко, али не и немогуће.

И тако ми сву пажња окрећемо тој неодољивој слици коју је Господ дао ученицима и окупљеном народу а често заборављамо због чега је он то рекао.
Па, због тога што је видео да богати човек "постаде жалостан" кад му је дао упутство за усавршавање.

"Постаде жалостан"... Ипак се ту негде нализи основа поуке, поготово данас кад је новац као никад постао опште мерило свега. Поука и богатима, али и свима осталима.
Везаност за богатство је проблем, не само богатство.
Стављање богатства на прво место. Немогућност да на њега заборавимо, да се од њега као реалности или пожељне слике ослободимо.

Оци су нам у својим анализама најјачих страсти оставили опис моћног механизма деловања страсти и њихове испреплетаности. У ситуацији кад се од нас тражи ослобађање од страсти која влада нама, човек се или разљути или се, ако брзо сузбије свој гнев, растужи у самосажаљењу због губитка нечега око чега је исплео свој живот. Сузбијени гнев често води право у самосажаљење. Христос види шта се дешава у човеку који стоји испред Њега и он заправо коментарише неслободу богатог која га удаљава од царства сллободе, од Царства Божијег.
Страсти уопште нас враћају у пролазно и пропадљиво, држе нас у неслободи. А похлепа као једна од најјачих страсти има посебну моћ. Похлепа и богатог и сиромашног који са завишћу гледа на богатог.

Христос не даје беспоговорну осуду богатства алим ни не правда социјалне неправде и разлике, и не могу се Његове речи злоупотребљавати да се оправда богатство које је често (али не и увек) неправедно стечено, али нас подсећа да је корен и наше слободе и наше неслободе у нама самима а не споља, како нас уче разни социјални револуционари. А човек у доброј мери ослобођен од владавине страсти је највеће, револуционарно постигнуће. Наше време, време незајажљиве владавине новца, носи посебну опасност да борећи се против похлепе, често само туђе јер у несташици објективној или субјективној своју похлепу и не примећујемо, не паднемо под власт такође моћних страсти - гнева или самосажаљења. Или да богатсво не правдамо а соптвену завист правдамо.
И те страсти нас задржавају у неслободи и упропаштавају нам живот, ништа мање него ропство злату богатог човека. А од поробљавајућих страсти се сами, без Бога, и не можемо ослободити.

Филон је рођен у Александрији око 20. пХ, и живѣо негдѣ до половине првог вѣка. Потицао је из угледне јеврејске породице, која је имала значајан друштвени утицај. Будући да је живѣо у интелектуално и културно развијеној Александрији, још је у младости стекао високо образовање. За њега се може рећи да је припадао кругу јелинизованих Јевреја. Додуше, јелинска мисао и култура су прѣ Филона постале саставни дѣо паидеје једног дѣла египатских Јевреја. Треба се само сѣтити егзегете Димитрија, Аристовула, Езекила Трагедиографа и Псевдо-Аристеја. Сви су они били увелико зашли у јелинске културне воде. Филон је, иначе, водио миран и повучен живот, посветивши се читању и контемплацији. Једном приликом је путовао у дипломатску мисију код императора Клаудија у Рим, гдѣ је предводио јеврејску делегацију. Повод је био прогон Јевреја у Александрији, за врѣме управе намѣсника Флака. Тај податак посредно говори о његовом друштвеном угледу. 

Филон је представљао специфичан профил јеврејског интелектуалца дубоко укорѣњеног у јелинску културу. Посебно се занимао за Платона, слично већини интелектуалних људи тога доба. Филонова заокупљеност платонизмом препозната је још у древности. Од античких давнина је остала изрека „или Платон филонизује, или Филон платонизује“. На њега су оставили извѣстан утицај и стоици, поготово по питању аскезе и морала. Извѣсно је да је читао и питагорејске списе. Утицај Платона се нарочито види у тумачењу Постања, гдѣ се на специфичан начин ослања на Тимаја и питагорејска учења о бројевима. У спису Живот Мојсијев, Филон представља Мојсија као античког мудраца. Чак се у погледу литерарних манира и жанра држао тадашњих јелинских стандарда.

Истовремено, Филон је темељно познавао Писмо и библијска предања. Познато је да је био суботњи проповедник у синагоги. Један број његових тумачења вѣроватно је настао у том контексту. По свему судећи, није знао јеврејски. Библијске текстове читао је у септуагинтиној верзији. Велики број његових списа је сачуван. Ранији истраживачи су пренаглашавали Филонов јелинизам, у смислу његове велике зависности од јелинске философије. Те оцѣне су претѣране. Филон није био синкретистички настројен мислилац који је вѣштачки комбиновао библијске идеје и јелинску философију, него више тумач Писма са изразитим осѣћајем за философију. Основни темељ његове мисли је био библијски. Јелинско се, прѣ свеге, огледало у форми мишљења, али те форме нису биле издвојене споља као некакве логичке алатке. Рѣч је о унутрашњем, инхерентном принципу који се пројављивао заједно са основним садржајем Филоновог мишљења. У дубини бића, Филон је био вѣрујући Израилац, који је темељно познавао своје Свете списе, и у њима налазио инспирацију за сопствено мишљење. 

У различитим контекстима је тумачио Писмо, прѣ свега, Петокњижје покушавајући да га протумачи у категоријама особеним за јелинску философску мисао. Основна одлика његовог тумачења Писма било је то да се у тексту нађе дубљи смисао који се ишчитава ‘иза слова’. Такав приступ се, иначе, назива алегореза или алегоријско тумачење. Филон га је преузео од својих јелинских савременика. Познато је да су каснији јелински мислиоци хомеровске епове и друге старе митове тумачили алегоријски. Спѣвови старих пѣсника, у којима се на антропоморфан начин говорило о боговима, стоици и платонисти су тумачили у пренесеном значењу. Тако за неке од њих Хера није божанство него ваздух, Посејдон је вода, Аполон је ватра итд. Диомедово рањавање Афродите и Ареса је тумачено као побѣда мудраца на ирационалношћу и разарањем. Иза антропоморфних престава богова и њихових међусобних релација, јелински мислиоци су увиђали природне елементе, космички поредак или етичке категорије. Једино на тај начин је било могуће широко реципирану и утицајну традицију хомеровских епова превести у философко-рационалне категорије.

Филон се нашао у сличној ситуацији. Наиме, требало је старосавезне сликовите исказе протумачити у дубљем смислу. У противном, многи библијски текстови би тадашњим образованим људима личили на митске приповѣсти у којим се недолично говори о Богу. Филон је на више мѣста образлагао такав свој приступ. Иако преузета из јелинске праксе, Филонова алегореза била је специфична у том смислу што је имао другачији однос према историји. Библијске описе је сматрао реалним историјским изворима, које треба схватити на продубљен начин. С друге стране, јелински тумачи су занемаривали историчност митских приказа и у њима искључиво тражили дубље истине. Филонова алегореза је посебно долазила до изражаја, када се освртао на текстове у којима се о Богу говори на сликовит начин – антропоморфно. Бог као духовно биће није видљив тѣлесним очима, тако да сликовите исказе о Богу треба схватити у пренесеном смислу. Он је сматрао да Бог није засадио дрвеће у Еденском врту у дословном смислу, него врлине. Такође и текстове у којима постоје извѣсне нелогичности треба схватити алегоријски. Каин нпр. није основао град како дословно стоји у Писму него ново учење, јер коме и са киме је он градио град. У многим другим случајевима, Филон је изналазио дубље значење. Тако су четири рѣке из Едена четири врлине: разборитост, умѣреност, храброст и правичност. У оваквим тумачењима, показивао је изразиту егзегетску луцидност, јер што је вода за тѣлесни живот, то је врлина за духовни.

Филон је у много чему претеча хришћанске теологије и егзегезе. У основи би се могло рећи да је он више припада хришћанској него јеврејској традицији. То показује и чињеница да су његов лик и дѣло очувано у оквиру хришћанског предања. Још је блажени Јероним писао да је Филон „уврштен међу црквене писце“. Његова тумачења се у великој мѣри одразила на каснију хришћанску егзегезу. Поготово су представници александријске школе, као што су Климент Александријски, Ориген и Дидим Слѣпи били склони таквом тумачењу. Алегоријски метод су у мањој или већој мѣри практиковали и Иполит Римски, Тертулијан, Методије Олимпски, Григорије Ниски, Августин, Максим Исповѣдник и други. Циљ је био изналажење дубљег смисла. Из хришћанске перспективе гледано, алегоријско тумачење неких старосавезних реалија засновало се на идеји да се већ у Старом Савезу виде јасни наговѣштаји касније новосавезне стварности. Додуше, хришћански тумачи су више практиковали типологизовану алегорезу, што код Филона није био случај.

Филон је био први велики тумач, који је библијске списе тумачио у једној новој средини, која је по много чему била различита у односу на свѣт у којем је настало Писмо. Био је то велики изазов, са којим се могао ухватити у коштац само проницљив теолошки ум. Изазов је би у томе да се библијске Истине вѣре изрази у категоријама јелинске философије и културе. У теолошко-егзегетском смислу био је то велики искорак. Његовим стопа ће касније кренути велики хришћански богослови, чији ће теолошки ангажман добрим дѣлом допринѣти да библијска порука наткрили велику јелинску културу.

теологија.нет

У организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске, са благословом Епископа Фотија, 13.12.2018. одржана је дискусија на тему Црква и друштво. Гости ове дискусије, последње у овом циклусу, били су проф. др Дарко Ђого са Православног богословског факултета Свети Василије Острошки у Фочи и доцент др Димитрије Ћеранић са Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву, док је модератор био презвитер Синиша Шаренац испред Мисијског фонда.