Дуго сам оклевао да ли да испричам ову причу. Али наша општа непажња, наша наизглед бескрајна жеља да водимо грешан, а опет безбрижан живот – све ме то још једном приморава да покренем важну тему стварности невидљивог, духовног живота. И потребе за правим ставом према њему.
Зашто је ова тема толико важна? Пре свега, зато што неки људи уопште не верују у овај други живот и, не схватајући то, постају играчке у рукама демона. Други сматрају духовни живот нечим чудним и мистериозним, али без директне везе са њима. А трећи, у свом лудилу, усуђују се да се умешају, незаштићени смиреном послушношћу Богу и Његовој Цркви, сањајући ко зна шта за себе и осуђујући себе на исмевање и уништење.
Из очигледних разлога, имена у овој причи ће бити промењена, али иначе гарантујем за аутентичност наратива.
Дакле, на Велику среду сам посетио баке у нашој болници. Оне су се унапред припремиле за исповест и причешће, све је прошло добро, и док сам ишао ходником према излазу, медицинска сестра Људмила ми је пришла. Чак и пре мог разговора са бакама, замолила ме је да одвојим мало времена да попричам са њом о озбиљној ствари. Ушли смо у нашу болничку капелу - малу собу са каучем, столом, иконама, уљаном лампом и полицом са књигама на зиду. Прво што је Људмила затражила била је дозвола да упали уљану лампу, и било је јасно да је била веома нервозна.
Коначно је почела свој говор:
– Оче... Ја... не знам ни да ли ћеш поверовати... Мислила сам да се овакве ствари дешавају само у филмовима. Али рећи ћу ти све како јесте.
Пре неколико година сам постала удовица. Прошло је неко време, и онда сам упознала доброг човека, Андреја, такође удовца, који је имао сина, Николаја. Ја сам га практично одгајила. Сада је он млад човек, могло би се рећи чак и одрастао човек: има 22 године. Заљубио се у девојку и живи са њом. И онда једног дана та девојка позове и каже: „Нешто није у реду са Кољом... Не знам шта да радим са њим!“
Отац је био код куће и одговорио је: „Одмах узми такси и доведи га овамо!“
Увела га је, а он је био као, знаш... потпуно ван себе... Посели су га у столицу, а ја сам почела да читам Псалтир... Крштена сам, верница. Истина, ретко идем у цркву, признајем, али знам понешто о цркви. И тако читам Псалтир и одједном га чујем, Кољу, како се смеје таквим... не својим гласом, језиво... Погледала сам га, а он ме је гледао испод обрва, и поглед није био његов, био је страшан...
У том тренутку сам уздахнуо, јер ми је постало јасно о чему ћемо разговарати...
„Читала сам и читала“, наставила је Људмила, „а он је некако омекшао, смирио се и као да је заспао. А онда се потпуно освестио... Али слични инциденти су му се поново почели дешавати, мада не често. И ево шта желим да вам кажем о овоме. Мој муж је из села Советское... па, то је у кримској степи. И рекао ми је да је његова бака била права, свирепа вештица, и када је умирала, стално је дозивала Андреја, да би му пренела своју моћ. А он... па, стварно не знаш где ћеш га наћи или где ћеш га изгубити — пропио се и негде одлутао, па га нису могли пронаћи. Онда је позвала његову сестру, узела је за руку и предала јој сву ту демонску моћ. Од тада, његова сестра баца чини и прориче судбину користећи неке посебне, „црне“ књиге, и то није ни крила, поготово што смо сада слободни да се бавимо било каквом врстом магије. Тако је и радила, и била је сасвим успешна. Срела је неког типа, и заједно су толико зачарали мог пасторка Кољу да је постао као зомби. Он ради као коњ, зарађује новац радећи два посла. Храни и облачи породицу. Једва је купио ауто. Али тетка и њен дечко су му га одмах одузели. И то није било чак ни преваром, већ чињеницом да је пао под такву контролу да му она једноставно каже: „Стани!“ а он иде као теле и ради шта год му каже. У основи, то је катастрофа...
И онда, десило се нешто овако... Ни ја не бих веровала да нисам видела... Наш Коља ради у фабрици конзерви. И јуче је замолио свог пријатеља да га фотографише. Види шта се десило!
Онда је Људмила, дрхтавим рукама, извадила телефон, прелистала фотографије и отворила једну за мене. Фотографија је приказивала младића у неком индустријском погону близу транспортне траке која је носила лименке. Стајао је тамо, смешио се, а над њим се надвијао демон. Сив, кошчат, са дугим, костурним прстима и главом која је личила на лобању са разјапљеним, режећим устима. А на демоновој глави било је нешто попут вела - замислите то.
Људмила је са горком иронијом рекла:
- Невеста…
Да, не дај Боже да ико има такву „невесту“... Ужасно!..
Прва помисао ми је била да замолим некога да негде пошаље ову фотографију (не на мој телефон, јер имам обичан телефон са дугметом), већ негде... није било важно - на флеш диск или у ВКонтакте... Али онда сам помислио: зашто мени и мојим пријатељима треба сва ова ђаволштина? И била би превелика част да је „реплицирам“... Зато нисам тражио да поделим фотографију.
У међувремену, Људмила је наставила да прича - Коља плаче већ два дана... Андрјуша, њен муж, једва је чекао да оде код сестре „да среди ствари“, али је рекао да се плаши да ће је убити на месту. Укратко, то је била чиста ђаволштина...
Као резултат тога, поставило се разумно питање: шта да радимо са свим овим?!
Сада је на мене ред да говорим... И шта да кажем... Као што је рекао Амвросије Оптински : давати савете је као бацати камење са звоника, али следити их је као носити камење на звоник. Али, ипак, постоје неке очигледне ствари које се једноставно не могу игнорисати.
„Реци ми, Људмила, да ли сте ти и Андреј законски венчани? Да ли сте венчани у цркви?“
- Не, оче, нажалост, не...
- А Коља са својом девојком?
- Ни он...
„Па, одатле ћемо почети... Демони се не плаше људи, они нам се једноставно смеју, нашој арогантној, непажљивој природи. Плаше се само Бога, па ако желимо некако да се заштитимо од мрачних сила, морамо учинити све што можемо да привучемо Божанску благодат у свој живот, такорећи – да стекнемо Божанску наклоност. А да бисмо то урадили, прво морамо да се помиримо са Богом. То јест, да се покајемо од срца, да почнемо да се исправљамо. Како можемо да молимо Бога за помоћ ако Николај и његова жена живе у блуду, а ти сама, Људмила, иако себе сматраш верницом и православном хришћанком, па чак, како си и сама признала, повремено посећујеш манастире, такође ниси удата за свог Андреја... Па ипак, само то је смртни грех. То јест, грех који људе лишава животворне благодати Светог Духа. Како можемо да молимо Бога за помоћ, а свесно остајемо у смртном греху?! То је бесмислено. Као што је и сам Господ рекао о овоме: Зашто ме зовете: „Господе, Господе!“, а не чините шта кажем? (Лука 6:46).“
Дакле, прво што морамо учинити јесте да кренемо путем живота по Христовим заповестима. Без овога не можемо постојати, и сами не можемо ништа учинити против злобе. Једино сам Христос нас може заштитити и спасити од сваког зла.
Још мало смо разговарали о томе. Људмила се сложила са мном, примила мој благослов и обећала да ће почети да побољшава свој живот.
***
Као што сам рекао, оклевао сам да испричам ову причу. Али док сам размишљао о њој, паралелно се развијала друга прича, слична првој, која ме је коначно навела да подсетим себе да духовни свет заиста постоји и да смо сви ми на овај или онај начин укључени у њега. Ова друга прича, међутим, има своју позадину и сама је прилично поучна и занимљива.
У нашој парохији смо имали продавачицу свећа по имену Александра. Дивно љубазна, искрена и осетљива жена. Пре седам година јој је дијагностификован рак. Исповедио сам је и причестио неколико пута, а онда је преминула. Оставила је мужа, сина и ћерку. Ћерка већ дуго живи у граду, а њен муж, Иван, је старији брат нашег црквеног старешине, Владимира Васиљевича. Али Иван никада није ишао у цркву. Онда је, изненада, толико почео да жуди за покојном Александром да је почео да долази у цркву сваке недеље на крају службе и да присуствује парастосу. Ова необична рутина одласка у цркву трајала је неколико година, све док се није десио догађај који је био и непријатан а и промисао Божији. Конкретно, син Ивана и Александре упознао је жену у граду (секташицу, како се касније испоставило), и она га је буквално завела и почела да захтева да избаци оца из куће, прода кућу и да јој да новац.
Све ово делује веома чудно. У првој причи, демони су деловали кроз жену незаштићену благодаћу, а исто се догодило и у овом случају. Међутим, проблем, наравно, нису жене, већ наша непажња и недостатак вере. Укратко, Иванов и Александрин син је почео да се понаша као неко ко је поседнут демонима, посвађао се са оцем и на крају га је избацио из куће.
Али, у сваком злу има и доброг, и Иван се на неко време настанио код свог брата, односно нашег црквеног старешине и његове љубазне жене, која прави за нас просфоре, Галине Степановне. Мало по мало, почели су да га укључују у своје кућно молитвено правило, а затим, шире, у црквени живот. И, замислите, Иван је почео да посећује црквене службе, да се исповеда и причешћује, и уопште је почео да се показује као добар и доследан хришћанин. И то упркос чињеници да је већ имао скоро 80 година. Прилично ретка појава, кажем вам, јер се не дешава често да човек у познијим годинама толико промени свој живот. Па, све је ово само предговор, мада охрабрујући, самој причи.
Дакле, Иван ми је једног дана после службе пришао и збуњено ми рекао да је почео да чује гласове. То су били гласови људи које је познавао од детињства и адолесценције, и ти гласови су почели да га подсећају на ствари које су му се догодиле пре скоро 70 година. Одмах сам схватио ко су ти „познаници“ који прилазе Ивану и замолио сам га, прво, да схвати да то уопште нису познаници, већ демони прерушени у познанике. И друго, да не реагује на њихове приче, колико год вероватне изгледале, већ да се још усрдније моли. Иван, мора се рећи, није плашљив човек и брзо је схватио ситуацију и пристао да не улази ни у какве преговоре са овим „пријатељима“, већ да се још усрдније моли следећи пут када започну свој напад. Благословио сам Ивана крстом за ову добру битку и растали смо се. Прошло је неколико дана, а онда ме је Иван срео на капији храма и узвикнуо са запањеним погледом:
„Оче, страшно је шта се дешава! Након што смо разговарали, престао сам да разговарам са њима, и само сам се молио... А они су престали да се претварају, и отворено су признали да су демони... и да им је главни циљ био да ме одврате од вере. Али најневероватније је то што сада отворено говоре: да, Бог је јачи од ђавола — и без Његовог допуштења не можемо ништа да учинимо... Али ја нисам одговарао на њихове разговоре, само сам изговарао молитву Господњу. А онда један од њих каже: 'Па, наравно... твој Борисович те је благословио крстом, али је требало да те удари тим крстом по челу...' И ја га слушам и не могу да разумем о ком Борисовичу говори. А он се подсмева: 'Зашто не знате презиме вашег исповедника...' И ја, заиста, не знам, оче. Које је ваше презиме?“
„Борисович“, кажем ја, „све је то истина, Иване. Али ипак им не треба веровати. Јер они говоре истину само да би придобили људе, да би заокупили њихову пажњу и душу, а затим, лукавством, да би их преварили и уништили. Зато је Господ забранио разговор са демонима, који су га с истинито назвали Сином Божијим. Господ је забранио комуникацију са њима управо зато што демони користе истину да чине зло. Зато не треба ни на који начин комуницирати са њима.“
Уместо тога, требало би да се усрдно молите — са понизношћу и скрушеношћу.
И не морате им веровати, само се усрдно молите. А ево шта је важно: не само да се молите, већ се молите са искреним покајањем, понизношћу и потпуним предањем Божјој вољи. Јер чак и демони могу понављати речи молитве.
„Тачно, оче Димитрије“, умеша се Иван, „тако је. Они могу да рецитују молитве и псалме... Штавише, један од њих је са мном у цркви и, страшно је рећи, чак ме учи како да се молим, исправља ме, указује ко шта ради исправно, а ко погрешно...“
„Веома је добро што си ово поменуо, Иване, јер је циљ демона управо да одврате човека од Бога по сваку цену. Чак и учећи га како да се понаша у цркви и током молитве, колико год то чудно звучало. И то не значи, наравно, да су правила непотребна, али значи да је молитва, у правом смислу речи, скрушено, смирено и потпуно предавање себе у руке Божије. То је, у суштини, молитва, и она може бити чак и беззвучна и без речи, или може бити обучена у речи молитвеног правила и Псалтира... Али она мора бити извршена у духу и истини, а не замењена пуким спољашњим поштовањем 'правила'.“
И најважније: сваки упад демонских сила у наше животе морамо схватити као ништа мање него сигнал, позив од Бога на такву молитву – скрушену и смирену.
***
Тако ствари стоје, драги моји! Увек имајмо на уму да духовни свет постоји, да смо и сами у основи духовна бића и да се за наше душе води страшна битка. Не будимо неопрезни; боримо се и одупиримо се демонима који на нас најчешће утичу кроз грешне мисли, осећања и жеље. Одупримо им се снажним поверењем у Бога и молитвом Њему. А ако на било који начин грешимо, не оправдавајући се, покајмо се, замолимо Бога за опроштај и трудимо се изнова и изнова да се усавршавамо. Немамо другог пута. Само пут покајаног и трезвеног успона ка Царству Небеском.

Свештеник Димитриј Шишкин

припрема - Поуке.орг

извор

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМОНА МИРОТОЧИВОГ, оснивача манастира Симонопетре у Светој Гори

СВЕТОСТ и нарочиту вредност испосничког живота свог преподобни Симон пројави кроз дивне подвиге и чудеса, које учини како за живота тако и после смрти; а посебно кроз точење мира, слично светом великомученику Димитрију Солунском. Но одакле је он, био, ко су му родитељи, како је васпитан, и где је отпочео са својим подвизима, то се не зна. Што се пак тиче његовог прекрасног живота на Светој Атонској Гори, изложиће се овде.
Памтећи изреку духовних стараца, да је немогуће спасти се без послушности, преподобни Симон по доласку свом у Свету Гору најпре се постара да себи нађе духовног старца, коме би потпуно потчинио себе, те да му овај буде не само водитељ ка спасењу и светли образац савршеног подвижништва, него и строга судија његових мана и слабости. У тражењу таквог руководиоца, преподобни Симон жудно обилажаше манастире и скитове по Светој Гори. При сусрету са монасима искусним у духовном животу, он вођаше разговоре о монашким врлинама. Најзад, он пронађе себи старца, савршеног у сваком погледу подвижника. Он изложи потанко пред њим свој ранији живот, и одлучно изрази своју готовост: да старцу буде безусловно послушан у свему, да без икаквог размишљања тачно извршује сваку родитељску реч његову, као да му долази из самих уста Божијих.
Таква покорност ученикова обрадова учитеља. И старац, да би свога ученика усавршио на путу крстоносног живота и безусловне послушности, али и да му у исто време не би дао повода за сујетне помисли, стаде га не само грдити него пОнекад и бити. А блажени Симон примаше то с великом радошћу и благодарношћу. Зато помаган благодаћу, Симон туговаше и бојаше се за своје спасење, када му је старац у извесним приликама указивао пажњу и благонаклоност. На тај начин се међу њима зацари срдачна еванђелска љубав, која сачињава радост и духовних родитеља и духовне деце. Сладак плод те љубави код блаженог Симона беше његово неподражљиво молитвено страхопоштовање према старцу и оданост њему. Та оданост је ишла дотле, да је он целивао ноге старцу када је овај опавао, па чак и оно место где се старац обично одмарао после својих трудова или молитвеног стајања пред Богом.
Све је то преподобни Симон радио из чистих побуда срца. Објашњавајући то другима, он је говорио: Колико смо, с једне стране, дужни љубити Бога који нас је из небића увео у биће, толико смо, с друге стране, дужни љубити и старца, јер он, уз помоћ Божију, преображава у нама унутрашњег човека, васпоставља и обнавља образ Божји у нама, који је пао нашим нехатом и тешким гресима. - Ове речи показују како је преподобни дубоко био прожет осећањем важности и неопходности безусловне послушности старцу, а не својој вољи.
Због таког врлинског живота свог, и због таког схватања тог живота, блажени Симон брзо постаде славан у свој Светој Гори. И вршњаци његови осећаху дубоко страхопоштовање према њему, а старији га љубљаху, јер за све њих очигледни беху у њему младићу: његова старачка мудрост, његово неподражљиво трпљење у подвизима, његова строга разборитост, његова спасоносна поучност, и сврх свега његова искрена према свима љубав, која је круна свих врлина. Једном речју, прецодобни Симон постаде у Светој Гори украс свога времена и светли образац прекаљене послушности, која је непоколебљиви темељ смирености и осталих подвига монашких.
Напослетку и старац, пошто се дугим искуством убеди у Симонову истинску и безусловну послушност, промени своје опхођење с њим. Тако, родитељски пажљив према њему, он располагаше њим као послушником, а опхођаше се с њим као с братом. Штавише, он га у извесним случајевима питаше за његово мишљење и тражаше од њега савет.
Од каквих последица би за смиреног Симона она таква промена у старчевом опхођењу? Уместо да се радује томе, блажени Симон се необично ожалости, и донесе одлуку да остави старца, под изговором да тражи себи потпуно усамљеничко тиховање подвижничко. Када он то саопшти старцу, и купајући се у сузама поче молити старца да му да благослов на то, старац, иако тешка срца, даде свој старачки, духовнички пристанак на то.
Тако се преподобни Симон растаде са својим старцем, за кога он у последње време беше не толико ученик колико пријатељ и диван саподвижник. И дуго тражаше преподобни по Светој Гори такву забачену пустињу, где га нико не би могао ни знати, ни пронаћи. Најзад, уз помоћ Божију, он нађе што је желео: забачену стену са пећином у њој, на јужној страни Свете Горе, где се сада налази манастир Симонопетра, основан самим преподобним Симоном.
Ступивши у пећину, преподобни је знао да њему предстоји ратовати против невидљивих непријатеља. Помаган Духом Светим, он се обуче у духовно свеоружје: целива крст и пригрли молитву, веру, трпљење, пост и све што уништава демонске замке и узвишује човека до анђелске чистоте и детињег бестрашћа.
Тешко је замислити све Сатанине тајне мреже и лукаве борбе против блаженог Симона, који јуначки одношаше победе над Сатаном и свима мрачним подухватима његовим. Од многих таквих случајева споменућемо неколико.
Једне ноћи светитељ беше на молитви, и одједном појави се пред њим демон у виду страшнога змаја. Разјагшвши чељусти, он хтеде да прогута преподобног; али немајући пристанак неба на то, он га не могаде умртвити, мада једним ударцем свога репа тресну преподобнога о земљу тако силно, да овај једва прикупи снаге да запева с пророком: Навалише на ме зликовци да поједу тело моје (Псал. 26, 2); а ја сам као човек који не чује, и као нем који не отвара уста своја (Псал. 37, 14). Међутим страшни змај не престајаше да га бије својим репом, са намером да га толико заплаши, да преподобни од страха бар побегне из пустиње, када већ није имао од Бога допуштење да га убије. Али то не уплаши преподобнога. Напротив, иако је осећао болове, преподобни молитвено завапи к Богу и противстави Сатани име Господа Саваота, и змај ишчезе као дим испред његових очију. И тек што ишчезе демон, тиха божанска светлост се разли по пећини, замириса рајски мирис, срце светог Симона испуни се радошћу и миром, и он чу глас с неба: "Не бој се и буди храбар, послушни и верни слуго Сина мога!"
Тако, блажени Симон остаде у пећини и проведе у њој много година, не обазирући се на непрестану борбу са невидљивим врагом свога спасења и на тешку оскудицу са спољашње стране. Међутим, дознавши за његов строги живот, многи иноци Свете Горе почеше долазити к њему, и добијаху од њега веома корисне савете по своју душу. Уједно с тим он се удостоји од Господа дара прозорљивости и предзнања. Али посете од стране братије почеше сметати усамљеничком тиховању преподобнога, и он намисли да одатле пређе у још забаченије и неприступачније место. Међутим Бог, који промишља и стара се о спасењу свих и свакога, омете преподобнога у томе, и то на следећи начин.
Једне ноћи, стојећи на молитви, преподобни виде пећину своју обасјану божанском светлошћу; неисказани миомир разливаше се око њега, и чу се с неба глас к њему: "Симоне, Симоне, верни пријатељу и служитељу Сина мога! не удаљавај се одавде, ја сам одлучила да прославим ово место; ти ћеш за њега бити светлост, и име твоје биће славно".
Спочетка преподобни Симон не поклони вере овоме вићењу, бојећи се да то није нека замка нечастивога, који се уме претварати и у анћела светла. Зато он не престајаше мислити куда би се удаљио на што усамљеничкије молитвено живљење испосничко.
Једне ноћи пред Божић преподобни изађе пред пештеру, и виде ово: с неба се спусти једна звезда и стаде над стеном, где касније он подиже чесни манастир. - Ово виђење понови се неколико ноћи узастопце. Међутим преподобни Симон се ипак прибојаваше да то није нека вражија замка, и не придаваше важност томе. А када наступи Божићна ноћ, он поново виде сјајну звезду и чу божанствени глас: "Симоне! дужан си да овде оснујеш монашко општежиће. Остави своју сумњу, ја лично бићу ти помоћница. Иначе, за своје неверје бићеш кажњен!" - Овај глас чу он трипут. И у том часу, како он касније казиваше ученицима својим, он се као обрете у Витлејему Јудејском на месту пастира и чује слатке звуке ангелског појања: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља! - Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свима људима (Лк. 2, 14. 10).
После тога, говораше светитељ, страх и двоумљење оставише ме, а радост и веселост обузеше моју душу, и ја с молитвеним трепетом тајанствено созерцавах Витлејемске догађаје "велике тајне побожности" = јављење Бога у телу.
Три дана после Божића к преподобноме дођоше три мирјанина, браћа по телу, људи врло богати. Павши пред ноге његове, они му исповедише све грехе своје, па га стадоше свесрдно молити да их прими код себе, пошто се слава његова већ беше пронела по Македонији и Тесалији. Но преподобни упорно одбијаше да их прими. Најзад, они почеше преклињати да их прими бар на неколико дана.
Овако усрдно преклињање дирну преподобнога, и он их прими. И после потребног искушеништва он их обуче у ангелски образ, па их на светој Литургији причести Пречистим Тајнама.[11] И тада им он, као својој духовној деци, откри о божанственом виђењу које се неколико пута понављало над суседном стеном пећине његове, молећи их да о томе не говоре никоме док је он у животу.
Саслушавши казивање преподобнога, браћа му с љубављу понудише сво своје богатство за зидање и устројство општежића. И са благословом преподобнога одмах се дадоше на посао око тога. Материјал би припремљен, мајстори доведени, само је требало одредити место где ће се зидати црква и остале зграде. Када преподобни Симон указа на окомиту стену као на темељ обитељи, мајстори се запрепастише, и говораху му: Аво, да ли се ти шалиш или озбиљно говориш? Та погледај, ова стена је опасна за нас зидаре, а још опаснија за оне који ће живети ту. Ти како хоћеш, но ми смо против тога. -И дуго се спор вођаше око тога.
Преподобни Симон, видећи да не може убедити мајсторе да се зида на месту где он предлаже, нареди да се постави трпеза. За време обеда један од ученика преподобнога приносећи им вино, по зависти ђавољој спотаче се и са стене омаче у страшну провалију држећи у једној руци суд са вином а у другој пуну чашу вина. Поражени оваким несрећним случајем, мајстори строго приметише преподобноме: Видиш, аво, почетке убитачних последица твог неоправданог потхвата! А колико би тек сличних смртних случајева могло бити када бисмо решили да овде зидамо манастир!
Светител. не одговори ништа, само се у срцу свом мољаше Пресветој Владичици Богородици, да се не постиди он у очекивању њене помоћи. И гле! О, неисказаних чудеса Твојих, Пресвета Владичице! и ко може достојно одати хвалу величини Твојој, Брза Помоћнице! - Не прође ни пола сата, а брат који беше пао у провалију, појави се из ње са супротне стране, посредовањем Пресвете Богородице; и то се појави не само здрав и читав него и са неразбијеном чашом и са неразбијеним винским судом у рукама, из којих се не беше просула ни једна кап вина. Од овог чуда мајсторе обузе страх и ужас, и они падоше к ногама светитељу, и молећи га за опроштај говораху: "Сада нам је јасно, оче, да си ти заиста Божји човек". - И на усрдну жељу и молбу њину преподобни их прими међу своје ученике, и ускоро они бише удостојени ангелског образа. И тада, под непосредним надзором и упутствима преподобнога Симона, ученици његови, бивши мајстори, приступише зидању манастира. Али пошто је требало огроман камен поставити у темељ, светитељ им указа на један такав камен у близини, и нареди им да га пренесу. Но они, видећи да камен сви скупа не само не могу пренети него ни с места помакнути, стојаху у недоумици, не знајући шта да раде. Видећи то, светитељ приђе камену, осени га животворним знаком крста, подиже га без ичије помоћи на своја лећа, пренесе га и спусти на место где је требало. На тај начин он на делу показа истинитост речи, изговорених Господом апостолима: Заиста, заиста вам кажем, ако имате веру колико зрно горушчино, и речете гори овој: дигни се и баци се у море, биће тако (Мт. 17, 20; 21, 21; Мк. 11, 23; Лк. 17, 6).
Када би устројен манастир, коме преподобни даде име Витлејем због јавивше се звезде,[12] и братство се умножи, једном се појавише у манастирском пристаништу сарацени пљачкаши с намером да опљачкају манастир. Знајући то, светитељ се у пратњи неколицине својих ученика спусти у пристаниште и поднесе сараценима хлеб и воће. Сарацени примише то, али желећи да се докопају манастирске ризнице, они захтеваху од преподобнога да им покаже старешину манастира. Светитељ им кротко одговори да је он старешина, и да у њих ништа нема сем поднесених им дарова. Незадовољни одговором, разбојници се као дивље звери бацише на светитеља, при чему један од њих потеже мач да га убије. Но рука му се одједном осуши, а остали сарацени ослепеше.
Уразумљени таким небеским гњевом, злочинци у један глас повикаше: "Алах, Алах!" и гушећи се у сузама, смирено мољаху светитеља да их исцели. "Смилуј се на нас, аво", вапијаху они, " и исцели нас; а ми ти дајемо реч да ћемо постати хришћани". - Незлобиви старац, ученик незлобивог Учитеља Христа, дирнут невољом својих непријатеља, посла једног ученика по јелеј из кандила што је пред Спаситељем, помоли се за њих, затим крстолико помаза очи сараценима и сасушену руку њиховог друга, и сви се одмах исцелише. Поражени чудом исцељења, они не само примише свето крштење, него и остадоше у манастиру, и замонашише се.
Најзад дивни Симон стиже у дубоку старост; и би му откривено време и час одласка ка Господу. Дозвавши своје ученике, опрости се са њима, и остави им овако завештање. "Браћо моја и чеда мила о Господу, ево одлазим од вас; но ви не тугујте због тога, јер ћемо се сви ускоро опет видети. Ако добијем слободу пред Господом, онда ћу вас свагда посећивати и чувати од сваког искушења видљивог и невидљивог. Разуме се, под условом да и ви држите устав општежића, редовна црквена богослужења, и све чему сам вас научио речју и делом. Не љубите привремено богатство; бегајте од сујете; не подајте се саблазнима! Будите мирољубиви, гостољубиви; празнике светкујте духовно, а не по светски, тојест не бавите се у такве дане празнословљем, шалама и смехом; празник је освећење и просвећење душе, а то се постиже молчанијем, молитвом и читањем свештених књига. На богослужењу певајте с побожним страхопоштовањем, а не с нехатом и дерући се. Игумана љубите од душе. Ако се тога држите и после моје смрти, као што сте се држали за мога живота, онда ћу ја свагда бити с вама духом. У противном, одговараћете на Страшном и свеопштем суду".
Док светитељ говораше ову поуку, братија и ученици неутешно плакаху због растанка с њим. Напослетку, помоливши се за њих Богу, у Пресветој Тројици слављеноме, да их и после његове смрти сачува под заштитом Богоматере и свих Светих, блажени утону у ћутање, и наредне ноћи предаде своју свету душу Богу. То би 28. децембра 1257. године. Сутрадан изјутра лице преминулог праведника засија дивном светлошћу, у присуству свега братства. Извршивши опело над преподобним, они га с молитвеним страхопоштовањем и сузама спустише у гроб.
Ред је да споменемо и нека посмртна чудеса блаженог оца нашег Симона, да бисмо знали каву слободу има он пред Господом.
Један од братије свештене обитељи преподобног оца нашег Симона, налазећи се под утицајем сатанског искушења, грђаше подвижника Христовог и не признаваше га за свеца, и није хтео да са осталима празнује годишњи спомен његов. И једном, када сви оци вршаху бденије преподобноме, овај несрећни брат, витлан сумњом и неверовањем у светост блаженог оца Симона, изађе из цркве, оде у своју келију, и леже да спава. Тада се њему јави у сну преподобни Симон, сав обасјан муњеликом светлошћу, праћен двојицом својих ученика, и рече му: "Зар се теби, несрећниче, не свиђа слава којом ме прослави Бог?" - Рекавши то, преподобни даде знак ученицима који беху у његовој пратњи, те ови положише хулника ничице на земљу, и преподобни га неколико пута удари штапом по петама, тако да се овај несрећник пробуди од бола и безмерног страха. Пробуди се и виде да су му ноге отечене. Обузет изузетним ужасом, он одмах оде у цркву, паде игуману пред ноге, и исповеди му све своје грехе према преподобноме. Затим, обраћајући се братији, он рече: "Опростите ми, оци! сада сам се убедио да је преподобни отац наш Симон дивно прослављен Богом. Одсада и ја верујем и клањам се њему као једноме од древних светитеља, какви беху: Антоније, Јевтимије, Сава Освећени и остали". Затим повисивши глас, он ускликну пред иконом преподобног Симона: "Благодарим ти, угодниче Божји, што ме избави од демонског искушења, насиља и погибли!" - И тада он, лијући сузе, усред цркве исприча свему братству о јављењу преподобнога у небеској слави, И сви они прославише Бога, који не жели смрти грешнику, него да се обрати и жив буде.
Други брат у обитељи преподобнога дуго се бораше са демоном блуда. Али немајући снаге да истраје у подвигу, он с молитвеним страхопоштовањем паде пред свету икону преподобнога оца Симона, и са сузама га моли да га избави од овог искушења. После тога, помазавши се јелејем из кандила које је тихо горело пред иконом преподобнога, он се потпуно ослободи од прљавих демонских и нечистих узбуђења тела.
Једном, приликом празновања годишњег спомена светитељевог, у току великог вечерња уђе у цркву неки монах Сава, из обитељи светога Дионисија на Олимпу, и приђе светој икони преподобнога оца Симона да је целива. Али, видевши да је икона врло мала, он се увреди и рече: "Нећу да се клањам таквој икони". Разуме се, ово он учини из незнања а не из неког омаловажавања светитеља. И преподобни отац наш Симон исправи овога брата на следећи начин. Када овај монах оде из цркве у келију, дату му за одмарање, он заспа. И види у сну: кров на келији се отвори, и страшни змај, који пламеном дисаше а димом и смрадом одисаше, разјапи чељусти да га прогута. При том змај проговори човечанским гласом и рече: "Теби се не свиђа мала икона светитељева; и ти си с негодовањем изашао из цркве не сачекавши крај службе. Знај дакле, ти си мој, ја ћу те прогутати". Рекавши то, змај се с ужасном хуком баци на њега. Несрећни Сава, ван себе од страха и ужаса, завапи: "Преподобни Симоне, помози ми!" - и тог тренутка се пробуди, и преплашен похита у цркву, паде на колена пред икону преподобнога, и с љубављу је целива неколико пута. Присутни се зачудише промени овога брата, јер му лице беше бледо као у мртваца. Тада он исприча свима како због незнања настрада од Сатане. Притом један од стараца примети: "Мала икона, брате мој, за топлу веру и побожност, за чист ум и непорочно тело, ничим се не разликује од велике. Зато пази: указуј достојно поштовање светитељима и свештеним иконама њиховим, па биле оне мале или велике". - Исправљен на тај начин, брат узнесе славу Богу и благодарност преподобноме.
Такви су подвизи и чудеса преподобног оца нашег Симона. Молитвама његовим нека Господ и нас удостоји царства Свога вечнога. Амин.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

У време опаког цара Максимијана Херкула цветаше вера хришћанска у Никомидији и увећаваше се из дана у дан. Једном цар бавећи се у томе граду, сазнаде о множини хришћана и напредовању цркве хришћанске, па се огорчи веома и смишљаше план, како да их све погуби. У том се приближи празник Рождества Христова, и цар сазнавши да се сви хришћани о том празнику скупљају у цркву, нареди, да се тога дана црква опколи војском и запали. Када се сви хришћани сабраше у цркву, после пола ноћи, и почеше торжествено празновање, војници окружише цркву, да не пусте никога ван, и царев изасланик уђе у цркву и објави хришћанима цареву заповест, да одмах или принесу жртву идолима или сви да буду сажежени. Тада архиђакон, јуначки војник Христов, распали се ревношћу божанском, па поче храбрити народ подсећајући верне на три отрока у пећи вавилонској. "Погледајте, браћо", рече, "на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да се на њему сада за нас жртвовао Господ и Бог наш истинити; па зар ми да не положимо за њега душе наше на месту овом светом!" Народ се одушеви да умре за Христа, и сви који беху оглашени, крстише се и миропомазаше. Војници тада зажегоше цркву са свих страна, и хришћани, двадесет хиљада њих на броју, сагореше у пламену певајући славу Божју. За пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Тако славно скончаше многобројни људи и жене, девојке и деца, и примише венац вечне славе у Царству Христовом. Пострадаше и прославише се 302. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА НИКОМИДИЈСКИХ

У ДРУГОЈ години царовања цара Максимијана,[1] када се већ припремаше гоњење на хришћане, света вера Христова цветаше као многоцветно пролеће, и пастири и учитељи Цркве као духовне ластавице и славуји отворено објављиваху догмате православне вере. Мећу њима беше тада и свети Кирил, славни епископ Никомидијски, украшен праведним животом и даром речитости. Благодарећи његовој проповеди, хришћанска вера стаде допирати и до царских палата Максимијанових. Многи од најбољих слугу царевих почеше се одвраћати од идола и приступати Христу. Када за то сазнаде Максимијан, он намисли одмах кренути у гоњење Цркве Христове, али му у то време беше на прагу рат са варварима. Зато он реши да најпре удари на спољње непријатеље и победи их, па да затим објави унутрашњи рат, не непријатељима већ својим поданицима - хришћанима, који беху корисни по царство, јер својим молитвама и правоверјем утврђиваху отачаство. А када он крену из Никомидије и отиде у рат противу Етиопљана, светлост свете вере сијаше још јаче, просвећујући неверне; и увећаваше се војска Христова у то време и спремаше се за предстојећи подвиг.
Бејаше у то време у Никомидији једна прекрасна девојка, одгајена у царским палатама, по имену Домна. Цар је предаде својим поганим боговима на чување девичанства, и начини је при своме дворцу главном идолском жречицом. По промислу Божијем Домни дође до руку књига новозаветних списа: Света Дела Апостолска и Посланице светог апостола Павла. Читајући ту књигу, она се поче просвећивати душом. И радоваше се она што пронађе такву ризницу духовну, и дивљаше се великом веровању хришћана у Јединога Бога, и туговаше душом што се дотада налазила у тами незнања и ноћи заблуде. Желећи пак свим срцем да се што потпуније упозна са хришћанском вером и да јој се придружи, она не оклевајући призва к себи једну девојку - хришћанку, ћерку знаменитог сенатора; и поучена од ове, она ноћу тајно од свих оде к светоме епископу Кирилу. Он је довољно поучи из Божанственог Писма, и осенивши је крсним знаком огласи је,[2] па је повери једном светом ђакону, по имену Агапију, да она под његовим руководством припреми себе постом и молитвама за свето крштење. Домна све што јој се наређиваше обављаше тајно, и нико није знао о томе осим једног евнуха њеног, сличног њој по доброј нарави, који се звао Индис и који је заједно с њом приступио светој вери и такође се припремао за крштење. А кад се наврши време одређено од епископа, Домна, и Индис бише крштени. И тако девојка, којој беше не више до четрнаест година, после првог рођендана њеног - телесног, роди се и другим рођењем - духовним.
Вративши се у дворац, Домна се ничим другим не бављаше већ сво време провођаше у молитви, посту и читању Светога Писма. Једном, читајући Дела Апостола, она дође до места где стајаше написано: Колико их год бејаше који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима (Д. А. 4, 34-35). Тада света Домна одлучи да и она уради то исто. И покупивши сву своју имовину: злато и сребро, драго камење и бисерје, скупоцене хаљине и сву девојачку спрему, ома тајно однесе своме духовном оцу, светом Кирилу, и метну све то пред ноге његове као пред ноге апостолске. При том га мољаше да сав новац што добије за то, својим рукама разда невољнима. Тако стварно и би.
Убрзо после тога свети Кирил се престави к Богу. А Домна, све његове поуке чувајући дубоко у срцу свом, стараше се да и дању и ноћу угоди Богу, усрдно Му служећи са својим једномишљеником и духовним братом, Индисом евнухом, са којим се она заједно и роди од воде и Духа (ср. Јн. 3, 5). Поучавајући се у закону Господњем, они се свакодневно пошћаху све до вечера, а касно увече њихова трпеза беше хлеб сув и вода. Храну пак одређену им од цара, и давану им сваки дан, они тајно сву раздаваху ништима, и тако храњаху гладне.
Проводећи такав богоугодни живот, Домна и Индис се, као град који на гори стоји, не могаху сакрити, иако су на све могуће начине и веома брижљиво радили да то сакрију. Њихова побожност се обелодани, као светилник испод поклопца и благо пронађено у пољу,[3] пошто је Бог хтео да ово двоје светих постану пример вернима а посрамљење невернима. Дакле, старешина дворских евнуха, који уједно беше управник двора и начелник царске трпезе, сазнаде за свакодневно пошћење Домне и Индиса. Па место да се удиви таквој строгости њихова живљења, он се лати насиља, и бијаше их дуго, приморавајући их да кажу на шта су употребљавали добијену храну. Али они скриваху своју врлину и никако не хтедоше да кажу. Тада један евнух, Персијанац по пореклу и незнабожац по вери, приступи к старешини евнуха и поче му причати о њиховој врлини као о неком злочину, клеветајући их и ружећи их. Причајући старешини о кротком и чистом животу Домне и Индиса, и о њиховом уздржавању од хране, и о томе како они добијану храну раздају царевим противницима, убогим хришћанима, он на крају рече: Ако хоћеш да сазнаш истину, ти отвори њихове сандуке, па ћеш се уверити да моје речи нису лажне.
Тада старешина евнуха, уједно и управник двора, узе кључеве од Домне и Индиса и оде да прегледа њихове одаје и сандуке. Отворивши их, он ништа не нађе сем часнога крста, Новог Завета, двеју рогожа простртих на земљи, земљане кадионице, свеће, и малене дрвене кутије са Пречистим Тајнама.[4] А где је злато, - упита их онда старешина, - где су скупоцене хаљине, и остале драгоцености и накити?
Пошто не доби одговора, он поново стави на муке Домну и Индиса; али и тиме ништа не успе. Тада он нареди да их одведу на друго место и држе у затвору, док он не извести о њима цара. А када свету девојку извођаху из њеног обиталишта да је воде у затвор, она кришом узе књигу Нови Завет и сакри је у својој хаљини, јер књига беше мала и могла се лако сакрити; исто тако и Индис узе малену кутијицу са Божанским Тајнама. И обоје бише затворени, и дуго време глађу и жеђу морени; јер неправедни мучитељ тако пресуди: да од глади умру они који гладне храњаху. Од дугог неједења млада девојка се разболе телом. Али Онај који се стара о птицама и зверима и насићује све што живи,[5] Бог - Промислитељ, не презре слуге Своје дуго мучене глађу: једне ноћи Он им посла ангеле Своје, који их обасјаше у тами небеском светлошћу, поставише чудесну трпезу - небеску храну и необично пиће, па отидоше. Домна и Индис се окрепише јевши и пивши са предложене им трпезе, и заборавише на пређашње злопаћење. Утешени јављењем ангела и насићени ангелском храном, лица им веома сијаху, и они, седећи као у палати радости, запеваше Давидов псалам: Нека се салом и уљем насити душа моја, и радосним гласом хвалиће те уста моја (Псал. 62, 6).
Ускоро после тога дође старешина евнуха да види јесу ли Домна и Индис побеђени глађу, пошто је сматрао да ће их на тај начин приморати да му се покоре. Али када их угледа радосне, светла лица и веселе душе, он одбаци јарост и свирепо држање, пошто тиме ништа не могаде постићи, па се заодену притворном кротошћу, и нареди им да се врате у своје раније обиталиште. И поново им поче давати све у изобиљу, као и раније: храну и одело, злато и сребро, и девојачке наките и украсе. Но света Домна поново тајно раздаваше ништима све, не само храну него и скупоцене хаљине. Видећи пак мноштво ништих који се стицаху к њој као к својој хранитељки, она узе свој појас, украшен бисерјем и драгим камењем, и све остале наките и спрему, и посла ђакону Алимпију да све то прода, и да добијени новац употреби на исхрану гладних. Размишљајући затим на који начин да се избави од становања са грешницима и живљења у дворцу, пуном идолопоклоничких гадости, света Домна се сети Богородитеља Давида, који бежећи од Саула направи се луд пред царем Гатским Ахисом (1 Цар. 21, 10-15). Тако се и она направи луда, и стаде падати, пуштати бале, дрхтати и викати. Када за то сазнаде управник двора и старешина евнуха, би му жао ње, и недоумеваше како би је излечио. Но чувши да хришћани исцељују такве болести, он дозва хришћанског епископа, светога Антима,[6] прејемника светог Кирила, и повери му девојку да је исцели до царева повратка из рата, а евнуха Индиса додели да јој служи. Епископ, разумевши Духом Домнину (намеру, прими је радо, и одасла је у један девојачки манастир. А Домна се неисказано радоваше и весељаше што се избави од становања међу незнабошцима и што се удостоји живети међу хришћанима.
Након неког времена Максимијан се у тријумфу врати из рата. Своју победу над непријатељима приписујући не Свевишњем Богу, силноме у биткама, него својим бездахним идолима, он намисли да им узнесе благодарност тиме што ће им принети погане жртве и што ће отпочети са гоњењем хришћана. Стога он припреми усред града гледалиште, изнесе тамо из својих палата идоле златне и сребрне, постави их на царске престоле, овенча их венцима, па им стаде приносити на жртву угојене теоце. Жрецима пак цар нареди да телећом крвљу окропе присутни народ. А хришћани који се налажаху међу гледаоцима, одмах стадоше излазити из гомиле, да не би били оскврњени тим незнабожачким кропљењем. Када то примети, цар стаде громко викати обраћајући се народу:
"Куда то одлазите, о људи! претпостављајући таму светлости и не верујући у постојање ових богова помоћу којих се држи васељена? Зар ви не видесте победе и тријумфе? Зар ви не видесте како се много блага додаје пређашњем благу, и како је све у миру, како нам сваки дан придолазе нова блага, и ми сада поседујемо таква блага каква раније имали нисмо? Зар ви не видите како расте наша слава, како се проширује царевина, како нам се покоравају једни градови, а други ће нам се покорити? Зар ви не видесте како освајамо царства других народа, и како све бива по Жељи срца нашег? По чијем промишљању све то бива, ако не по промишљању ових богова којима служимо? Нека вас у то убеде благопријатне промене у ваздуху, умерене кише, и од богова давано изобиље плодова".
Тако говораше безакони цар, приписујући постојање ономе што не постоји, и намеравајући да говори још многе друге ствари, али Господ, чији су сви судови истинити и праведни (Псал. 18, 10), не допусти лажи да се даље хваста и превазноси над истином, него усред ведрог и сунчаног дана изненада затутња страховита грмљавина, небо покрише тамни облаци, и настаде страховита олуја са силном кишом, муњама и градом. Очигледно овим се обелодани гњев Божји на незнабошце: те једни, уплашивши се громова, попадаше на земљу као мртви; други нагоше бежати, обарајући и газећи један другога, због чега многи изгубише живот; а сам цар, пренеражен и преплашен, са стидом побеже у дворац. Тако се гледалиште растури, и богомрски празник са поганим жртвама разори. А реке надођоше од силне кише и поплавише поља и уништише сав труд земљорадника, пошто беше време жетве.
И све ово би, да би незнабошци познали крепку руку Јединога Бога који је на небесима. Али то не разумеде злоћом ослепљени тврдоврати цар: уместо да позна силу Бога Истинога, он се отисну у још веће безумље, објављујући рат Ономе који је страшан царевима земаљским и одузима им живот (Псал. 75, 13).
Ускоро после тога, не налазећи Домну и Индиса међу жрецима који служаху двадаесторици најглавнијих лажних богова његових што беху у дворцу, цар упита где су они. Чувши да је Домна померила памећу, и налази се код људи који умеју да лече ту болест, а Индис јој додељен да је чува и да јој служи, Максимијан се силно разгњеви на старешину евнуха који их је ослободио служења боговима, лиши га чина, и да би га што више понизио и осрамотио одреди га да служи камилама у Клавдиопољу.[7] Дозвавши затим Индиса, цар га врати на пређашњу дужност: да служи боговима што су у царском дворцу. Но Индис и надаље служаше Јединоме Истинитоме Богу у кога је веровао, а цар то није знао.
У то време Максимијан поче отворено гонити Цркву Христову, рушећи свете храмове, и зидајући незнабожачка идолишта. И у свима крајевима царевине он постави за игемоне људе опаке: да без милости муче хришћане. Сам пак цар беше најпрви и најсвирепији мучитељ: убијао је и уништавао хришћане и проливао невину крв као воду. Понекад је покушавао да их преласти лукавим речима, да би затим љутим мукама уморио оне који се не потчине лукавој обмани. Трагајући за свјатјејшим епископом Антимом који де негде крио и не налазећи га, Максимијан једном сам уђе у хришћанску цркву са мноштвом наоружаних војника, као вук у стадо. Обративши се народу, он покушаваше да их, час ласкама час претњама, привуче све својој заблуди. Напослетку рече: Одступите од своје ништавне вере! ако то не урадите, онда казна неће задоцнити. Видите овај храм у коме сте се сабрали: убрзо ћу га спалити заједно с вама!
Тада хришћански презвитер свети Гликерије јуначки иступи против цара и неустрашивим речима посрами безаконика. Јер он рече цару: "Царе, нити дарова које нам обећаваш желимо. нити се твојих претњи бојимо. Све што је у свету - сматрамо као сан; а не претрпети за Христа најљућа мучења - сматрамо за казну себи и штету. Ти се хвалиш победом над варварима, а доживљујеш поразе од хришћанских жена и деце, јер је очигледно да је сила Христа нашег непобедива. Ко не памти скорашне громове и муње, и необичан град и кише? Многи од вас изненада помреше, и плодови земаљски од неочекиване поплаве пропадоше. То би јасан доказ гњева Божија, изазваног тиме што ти све приписа лажним боговима твојима а не Богу истиноме. Не бојимо се ми твојих гоњења, јер имамо небеско оружје од Цара свих којим се наоружавамо и заштићујемо, као што си ти сада окружен и заштићен својим оружјеносцима. И ми, противстајући теби, чврсто се надамо да ћемо однети чудесну победу: јер ми бијени - надвлађујемо, и падајући - побеђујемо".
Мада се цар, слушајући ове речи, силно гњевљаше у срцу свом, ипак изиђе из цркве не учинивши никоме никакво зло. А благочестиви народ који се налажаше у цркви, узносећи славу Богу, хваљаше блаженог Гликерија због такве неустрашивости његове. Међутим цар, не могући дуго задржати у себи јарост своју, брзо нареди те ухватише Гликерија и доведоше преда њ на неправедни суд. И без икаквог ислеђења, цар одмах нареди да Гликерија душмански бију. И мучитељи бише мученика све док не изнемогоше А за то време биров викаше: Мање говори, Гликерије! не буди горд, ни бунтован, ни непристојан! поштуј цара и римске законе! - А мученик, будући јачи од својих мучитеља, узвикиваше к своме Небеском Цару: Господе Исусе Христе! као што си ме укрепио да говорим о Теби, тако ме укрепи и да страдам за Тебе, да би ме Ти због ових страдања удостојио веће награде.
Ове речи још јаче распалише јарост Максимијанову, падајући као уље на огањ. Сам цар мучитељ настојаваше да џелати што силније туку мученика и задају му што страшније ране, те се земља напоји његовом крвљу, и показаше се наге кости пошто месо отпаде с њих, и сви удови тела мученикова бише умртвљени. Једино још језик светога страдалца слободно збораше: Хришћанин сам! слуга сам Христа, јединог истинитог Бога! Он је једини - Господ мој, Он једини - Цар мој!
Пошто не беше у стању да и даље слуша такве речи Гликеријеве, цар мучитељ издаде наређење да Гликерије буде спаљен изван града. И неустрашиви страдалник Гликерије би миомирисна жртва Богу и благопријатна паљеница.
Ускоро опет наступи богомрски незнабожачки празник. Поведоше цареве жртвене животиње ка дворском идолишту дванаест главних богова. Посматрајући жреце који иђаху у белим хаљинама, и не видећи међу њима Индиса, цар упита где је он. А Индис у то време, обукавши се у врећу и затворивши се у својој одаји, туговаше и плакаше због погибије незнабожаца. О томе обавестише цара. Цар одмах дозва к себи Индиса, и видевши га у одећи туге и плача разумеде у чему је ствар, па не питајући га о његовој вери и животу нареди да му ставе окове на руке, ноге и око врата, и тако окована баце у тамницу. Затим поче поново распитивати о Домни, заборавивши на раније своје речи, и у гњеву, као пијан, често понављаше: Где је Домна? где је жречица Дијане и Минерве? - Њему поново одговорише да је она скренула памећу, и да ју је због тога старешина евнуха одаслао из дворца.
Опоменувши се тада старешине евнуха, цар нареди да му одсеку главу, и да свуда траже Домну. За ово царево наређење сазнаде се и у манастиру где беше Домна. Игуманија манастира Агатија, видећи да је немогуће сакрити Домну, она јој по мушки остриже косу и обуче је у мушко одело. Оградивши је затим сузном молитвом, она је пусти из своје свете обитељи, да се као мушкарац крије међу мушкињем, еда се не би сазнало да је девојка.
Када они што тражаху Домну, нигде је не могоше пронаћи, цар се још страшније разгњеви и нареди да се сви манастири поруше и све монахиње насилно обешчасте и осрамоте. И одмах се по граду почеше чинити такве напасти и разарања, као да су варвари упали и пљачкају. Монахиње које беху јаче телом, побегоше у горе и пустиње, и кријаху се по пећинама и провалијама земаљским, волећи више да живе са зверима него са безаконицима, и да буду поједене од зверова него да падну у руке поганих људи. Оне пак од монахиња које не похиташе да побегну, бише ухваћене, па једне одвучене на суд и мучење, а друге у народна блудилишта - на оскврњење. Но сила Христова укрепљаваше све те монахиње и чуваше их неосрамоћене и необрукане. Мећу њима бејаше једна по имену Теофила. Она беше нешто изузетно међу њима, и као луна међу звездама сијаше она међу монахињама својом красотом и лепотом, благородством и животом. Када је бестидни војници силом вуцијаху у блудилиште, она подиже и очи и руке к небу и са сузама вапијаше:
"О, Исусе мој, љубави моја, светлости моја, дисање моје, чувару девичанства мога и живота мога, погледај на невесту Твоју! Погледај на мене, Жениче мој невидљиви, и брзо ми притекни у помоћ, да не буде нарушен завет девичанства мога данога Теби, јер ево већ нема више времена ни за молитву! Не предај зверовима душу која исповеда Тебе, да вуци не растргну овцу Твоју! Сачувај невесту Твоју, Жениче мој! Заштити девичанство моје, Изворе чистоте, да се прослави име Твоје, слављено од ангела!"
Док се она тако мољаше, Бог јој припремаше испуњење молитве њене. Када је уведоше у нечисто обиталиште јавних грешница, к њој уђе један војник, пун нечисте похоте, да оскврни беспрекорну невесту Христову. Но чим јој се приближи, он тог тренутка паде на земљу мртав, и лежаше крај њених ногу. А други војници који стајаху напољу и чекаху да он изађе, почеше се љутити на њега што се тако дуго задржава, пошто и сами жељаху да уђу тамо. Најзад један између њих, распаљен похотом, изгуби стрпљење и уђе унутра. Али га одмах ужас спопаде, јер угледа свога друга где лежи мртав на земљи. Но када још угледа он и неприступачну светлост која обасјава свету девојку, он тог.часа изгуби вид, и ослепевши стаде рукама пипати зид да изађе напоље, али не могаше. Тако исто пострадаше и многи други који бестидно и са прљавом похотом улажаху к девојци.
То сазнадоше сви који тамо беху, и заједно дођоше не због похоте него да виде шта се то збива, и угледаше девојку која пристојно седи и чита малену књижицу - Свето Еванђеље, које она имађаше код себе, а поред ње стоји прекрасан младић, који сијаше неисказаном светлошћу и посматра муњеносним очима. Угледавши младића, незнабошци се од силног страха дадоше у бегство, а други викаху: Ко је као Бог хришћански? - А када наступи ноћ, светлосни младић онај изведе Теофилу одатле, одведе је до Велике цркве, и увевши је у паперту рече јој: "Мир теби!" па отиде.
Свету девојку Теофилу обузе и страх и радост: страх - што је остави њен заштитник, а радост - што се читава избави из руку безаконика. И пришавши црквеним вратима она стаде лупати да јој отворе, јер хришћани, сабравши се за вршење свуноћне молитве Богу, беху изнутра затворили врата из страха од незнабожаца. Један од ђакона упита изнутра ко то лупа. А кад чу и распозна Теофилин глас, он обавести о томе присутни народ у цркви. Када отворише врата, сав народ похрли к светој девојци, јер свима беху познати и њено високо порекло и њен свети живот. О, како радосно и са каквим сузама сви они узношаху хвалу Богу, када сазнадоше како се она спасла од насиља незнабожаца и каквом је милошћу обасу Господ, сачувавши јој крепком руком девичанство! јер она не сакри преславна чудеса Божија, која треба не скривати него објављивати. И света девојка павши ничице окваси црквени под сузама радости; и сви узнесоше Христу Господу општу благодарност.
У то време неки од најзнатнијих велможа и главних дворских достојанственика царевих бише оптужени цару да су хришћани. Међу њима беше неки Доротеј, прослављени војсковођа и веома заслужан грађанин, који је носио титулу намесника Италије; а с њим беху Мардоније и Мигдоније, и други угледни достојанственици, чувени по својим заслугама, но далеко чувенији по својој вери и побожности. Када их доведоше пред цара ради ислеђења, цар их најпре изружи, па затим нареди те их без милости дуго бише, онда у окове оковаше, и у тамницу вргоше. И сваки дан хватаху и мучаху хришћане, и на разне начине убијаху.
Утом дође празник Рождества Христова,[8] и требало је принети Новорођеноме богату жртву. Зато се сви верни слегоше цркви. Тада незнабожноме цару приступише незнабожне слуге и рекоше: Царе! данас је велики празник у хришћана; они булазне као да је ово дан рођења њиховог Бога, и сви су се слегли у цркву да одпразнују овај догађај. Зато поступи тако, да лов не умакне из мреже: нареди војницима да заузму улаз у њихову цркву и нека се пред вратима цркве намести жртвеник боговима нашим, а гласници нека нареде хришћанима да одмах изађу из цркве и сместа принесу жртве боговима нашим. А ако они не послушају, онда ти поступи с њима како је угодно твојој царској вољи. Но ако хоћеш да усвојиш наш предлог, онда уради овако: нареди да војници опколе цркву, запале је и погубе све хришћане непокорне теби. Истребивши на тај начин одједном људе опасне и штетне по твоје царство, ти ћеш убудуће бити без бриге.
Они још не беху довршили своју реч а Максимијан их раздрагано прекиде ускликнувши: Кунем вам се великим боговима, ја сам давно помишљао на то, и не знам шта ми је било да ту замисао досада не приведем у дело! А вама, о богови, нека је велика благодарност што урадисте тако да и слугама мојим благовремено дође на ум замисао, корисна по наше царство. И цар одмах нареди својим главним телохранитељима да са мноштвом војске оду и око хришћанске цркве наслажу кудељу, струготине и друге лако запаљиве предмете, и да строго са исуканим мачевима чувају све излазе из цркве, да не би ниједан хришћанин побегао из цркве. Када све то би урађено, у цркву уђе гласник послан од цара, и ставши насред цркве повика громко говорећи: О, људи! Господар васељене Максимијан који ме посла к вама предлаже вам да изаберете једно од двога: или изишавши из цркве одмах принесите боговима жртву на жртвенику који је већ спремљен пред вратима цркве, па ћете остати живи; или пак, ако не послушате, сви ћете овде заједно погинути, јер је огањ већ готов и црква је сва унаоколо обложена суварцима. Зато бирајте брзо шта хоћете.
Рекавши то он умуче. Тада архиђакон, који стајаше код олтара а срце му беше запаљено огњем Божанске благодати, обрати се народу овим'речима: О, мила моја браћо и једномишљеници! Еда ли не знате шта учинише у Вавилону Три Младића, чијем се непоколебљивом јунаштву и јачини у вери ми неисказано дивљасмо када пре неколико дана празновасмо њихов спомен? Они, не као усред огња стојећи већ као посред нежног цвећа шетајући, и сами песму певаху и сву створену природу на слављење Господа свих призиваху! И ми њих не само величасмо, него и жељасмо да постанемо заједничари њихових венаца. Угледајмо се дакле на та Три Младића, пошто нас и само данашње време призива томе: јер и цар Максимијан је сличан цару Навуходоносору; но иако се они разликују по имену, али су слични и сложни по насилништву и безбожништву. И неће ли нас бити срамота када они, младићи, и притом само три на броју, па још немајући пред собом ниједан пример великодушног подвига за истиниту веру, подвизаваху се онако славно; а ми смо далеко многобројнији од њих; толико многобројнији као да нас је безброј; поред тога многи су међу нама већ и стари, и ми имамо пред собом тако много примера јуначких страдања за Христа; и нас, толике на броју и такве, неће ли бити срамота да се покажемо привезани за овај краткотрајни живот, бојажљиви и малодушни, и да не искористимо ово садашње време које нас позива на подвиг, као велико преимућство, и да не презремо привремени живот ради Бога који нас је створио и предао на смрт душу Своју за нас, и да ми својом смрћу не дамо сведочанство наше јаке и непоколебљиве вере?! Ваистину, то би била неизмерна срамота. Ја говорим ово, када никаква награда не би уследила за нашим страдањем. Али, страдања овога века мала су према наградама, одређеним нам у ономе свету: вечни и безболни живот за овај кратки и бедни, непролазна слава за презрење пролазне славе, неодузимљива богатства и весеље које се никад не претвара у тугу. Та зар ћемо пожелети да још на земљи живимо? Није ли нам боље, користећи ову благопријатну прилику, да се постарамо отићи што пре ка оној слави умирући за Христа? Погледајте, о браћо, на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да је истинити Господ наш и Бог принесен на њему сада на жртву за нас. Па зар ми сада да не положимо душе своје за Њега на овом светом месту? Па зар да их не принесемо Њему на жртву, као неки принос?
Тако говораше свети архиђакон, и сви се запалише жељом да умру за Христа, и једногласно ускликнуше: Хришћани смо, хришћани, царе, и твоје лажне богове не поштујемо!
Ово би достављено Максимијану. Он одмах нареди да се црква спали са свима хришћанима што се налажаху у њој. У том међувремену верни у цркви издвојише оглашене што беху међу њима и распоредише их у четири групе, да би се могло што пре обавити на њима свето крштење. А после крштења и миропомазања, сви бише причешћени Светим Тајнама. Док се то збивало, војници по наређењу поганога цара потпалише свуда око цркве наслагану кудељу, суварке и остало; зидови црквени се брзо запалише, и огроман пламен са свих страна покуља увис, продре унутра у цркву и стаде брзо гутати све. А хришћани горећи, громко кликтаху к Богу, и певаху песму Трију Младића призивајући сву твар ка песмопјенију. И не успеше они ни отпевати своја песмопјенија, а већ сви предадоше своје свете душе у руке Господа свог, и постадоше благопријатна жртва Безазленоме Јагњету, закланоме за свет. Број спаљених беше двадесет хиљада.
Тако ова дивна војска светих мученика пређе из земаљске Цркве у Небеску, да тамо вечито празнује празник непрекидне радости.
У току пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Максимијан пак, сматрајући да је побио и истребио све хришћане што их је било у граду, бављаше се играма, коњским тркама и разним приредбама нозоришним.
У Никомидији бејаше близу позоришног гледалишта огромно идолиште незнабожачке богање Церере.[9] Једном цар Максимијан са војском и народом дође к овоме идолишту и приношаше жртве богињи. Тада један од војника, по имену Зинон а по чину војвода, покренут ревношћу за истиниту веру и не могући гледати такво незнабожје, стаде (на једну узвишицу, и обраћајући се цару кликну: У заблуди си, царе, приносећи жртве мртвоме камењу и немоме дрвећу. То је несумњиво демонска обмана, која своје поклонике води у погибао. Расуди, Максимијане, и обративши к небу своје телесне очи заједно с духовним очима, познај Творца из Његове видљиве творевине. Кроз твар познај какав је Творац, и научи се побожно поштовати Бога, коме су пријатни не крв и жртвени дим бесловесних животиња већ непорочне душе људске и чиста срца људска!
Чувши то, Максимијан нареди да Зинону камењем разбију уста, развале лице и избију зубе, па да га затим једва жива одвуку изван града и тамо посеку мачем. Тако свети мученик Зинон би овенчан венцем мучеништва.
У то време свети Доротеј са Индисом и осталом дружином сећаше у оковима. Блажени епископ Антим често их из свога скривалишта посећиваше посланицама својим, укрепљаваше их, саветоваше их да буду чврсти у вери, и побуђиваше их на подвиг. Једном незнабошци ухватише и доведоше цару Антимовог ђакона Теофила, који је ишао к мученицима са епископовом посланицом. Прочитавши ту посланицу, цар се испуни јарости, јер тамо беше написано не што је њему угодно већ што је светима корисно. Зато цар нареди да му одмах доведу Доротеја са његовом дружином. Када их доведоше, цар бесно погледа на њих, укори их, па им даде да прочитају посланицу Антимову. А они, угледавши ђакона, обрадоваше се душом, и издалека га поздрављаху светим погледима и радосним лицима; читане пак речи светитељеве они слагаху у срцима својим. А цар, крвнички гледајући ђакона, са бесом му рече: Кажи ми, бедниче, ко је тај што ти даде ово писмо, и где се скрива?
Ђакон се најпре у срцу помоли Богу, па онда неустрашиво одговори: Ову посланицу дао ми је пастир, који, налазећи се сада далеко од свога стада, даје му савете и побуђује га на побожност. Нарочито сада, када је сазнао за најезду вукова и других зверова, он громко наређује својим овцама и јавља им шта треба да раде. А речи које он говори нису његове (него су узете од нашег Врховног Пастира који је рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Ето, ја те обавестих ко ми је дао ову посланицу, а где је он, то ти казати нећу. Било би очигледно безумље када бих ја , који сам толика добра добио од свога пастира, постао његов издајник. Он ће се и без нас ускоро показати: јер се не може сакрити град кад на гори стоји (Мт. 5, 14), као што је то рекао Божански глас.
Не будући у стању даље слушати смелу ђаконову реч, цар нареди да се ђакону сместа одреже свети језик његов, па затим изван града убити ђакона камењем и стрелама. После тога цар на разне начине погуби и остале свете мученике: Доротеју одсече главу, Мардонија сажеже огњем, Мигдонија живог затрпа земљом у јами, а Горгонија, Индиса и Петра баци у море везавши им о врат воденично камење. И тако ови сјајни мученици Христови завршише свој подвиг и отидоше ка Господу једним путем, иако преко разних смрти.
У то време света Домна се кријаше на једној гори у пештери, хранећи се пустињским биљем што је расло око пештере. Чувши за смрт светих мученика, она се радоваше духом што они пређоше из плачевне долине земаљског живота у жуђени крај вечнога весеља. Но нарочито се она радоваше због свог духовног брата и једномишљеника Индиса, заједничара њеног у духовном рођењу њеном крштењем. А плакаше она због себе што једино она од свију њих не отиде с њима ка Господу истим путем мучеништва, и припремаше себе за подвиг иштући помоћ с неба.
Затим она сиђе са горе и уђе у град, одевена у оно исто мушко одело у које је беше обукла њена духовна мати Агатија. Не нашавши Агатију коју је тражила, светој Домни би јасно да је она са мноштвом других монахиња изгорела у цркви, и плака горко, не због њене смрти него због тога што се она не удостоји да заједно с њом умре за Христа. И стојећи на месту спаљене цркве, света Домна плакаше и ридаше квасећи пепео сузама својим. А када се спусти ноћ, она оде на морску обалу, где Индис са осталим мученицима би потопљен. Рибари пак који стајаху тамо и припремаху мреже за ловљење рибе, угледавши свету девојку и због мушког одела сматрајући је за мушкарца, рекоше јој:. Ходи, младићу, и помози нам; па ако што уловимо, доделићемо и теби један део.
Она им радо приђе у помоћ. Када они бацише мрежу у море, па је затим стадоше извлачити на обалу, они осетише да је мрежа веома тешка, и једва је извукоше на земљу. Ноћ беше пуна месечине, и опи угледаше мноштво риба, и усред њих тела трију мученика: Горгонија, Индиса и Петра. Рибаре спопаде страховит ужас, и они брзо скупише мреже и рибу, а тела светих мученика положише на земљу, па хитно седоше у чамац да отплове на другу обалу. Притом они зваху и тобожњег младића да иде с њима, али он не хтеде. Тада му они дадоше за труд нешто рибе и мало хлеба, па отпловише. А света девојка Домна приђе к телима мученика, распознаде свакога, нарочито драгога Индиса, и стаде их с неисказаном радошћу грлити и целивати и топле сузе обилно проливати. А када се подиже, она угледа на мору лађу где са спуштеним једрима пристаје уз обалу. Одмакнувши се од тела светих мученика, Домна приђе к лађи, и обраћајући се морнарима показа им рибу. Сматрајући да се риба продаје, капетан лађе упита за цену, пошто је желео да је купи. Но Домна му одговори да је узме забадава. Капетан се лађе у недоумици, и рече јој: Тако ти Христа, кажи ми стварно, пошто продајеш рибу?
Чувши име Христово, света Домна разумеде да су на лађи хришћани, и исприча им о телима светих мученика, о свима мучењима њиховим, о именима њиховим. Тада капетан лаће са својим пријатељима одмах изнесе чиста платна и мирисе, уви тела светих, па их однесоше ка градским бедемима, недалеко од потока близу градске капије, где свети Доротеј са својима би погубљен. Тамо они чесно погребоше тела светих мученика. А капетан, познавши да је Домна једне вере с њима, и сматрајући је притом за младића, стаде је молити да иде с њима на лађу. "Останимо нераздвојно заједно до краја живота нашег", говораше он. Но она, не пристајући на то, налагаше му да продужи свој пут. "Ја ћу остати овде, - рече она -, јер је близу крај живота мога; и ја нећу да се тело моје одваја од тела светих, са којима за живота бејах сједињена духом и вером".
Тада јој капетан даде довољно злата, не за какву телесну потребу, пошто њој то не требаше, већ за мирисе и тамјан, да њима кади гробове светих мученика, па оде својим путем. А света Домна дан и ноћ провођаше крај гробова светих мученика, кадећи их, омиомирујући их, и молећи се са сузама.
Међутим, не беше могуће да се дело светлости сакрије пред онима што су у тами, и да се жеља свете Домне за мучеништвом не оствари, јер она отворено чињаше оно што доликује побожности и поштовању светих. И цар би обавештен да некакав младић обилази хришћанске гробове и прекађује их. Цар се насмеја и рече: Треба и тај да погине истом смрћу с њима, да би личним искуством сазнао да је људима, који после смрти ништа не знају, узалуд указивати такво поштовање.
Рекавши то, цар одмах посла да јој одсеку главу. И света Домна би убијена мачем у време када се она мољаше крај гробова светих мученика. Чесно пак тело њено незнабошци спалише огњем. У то време, после дугих мучења, би мачем посечен и свети мученик Јевтимије. Тако се Никомидија украси својим мученицима као звездама, допуњујући број двадесет хиљада дивним Гликеријем и преблаженим Зиноном и Теофилом, којима се присајединише Доротеј, Мардоније, Мигдоније, Индис, Горгоније[10] и Петар, и три свете девојке - монахиње: Агатија, Теофила и прекрасна Домна, а завршетак свег]]>28782Fri, 09 Jan 2026 21:16:10 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B4%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%B0-r28780/

Не можемо да не приметимо да је живот савременог човека, па и савременог монаштва, у последњих педесет година претрпео више промена него у претходним временима. Много шта би се ту могло рећи, али ограничићу се на своје скромно искуство и проблеме са којима смо се сусретали ми, као монашка заједница, током протеклих двадесет пет година.

Некако спонтано се догодило да смо се ми, као сестринство, а потом и братство, окупили деведесетих година око архимандрита Пајсија Танасијевића, након његовог доласка са Свете Горе у манастир Светог Прохора, 1993. године. Та духовна со пресудно је утицала на наше формирање. Окупили смо се у тим тешким и по много чему преломним годинама, што би се рекло – на голој ледини. Када читам оца Серафима Роуза или оца Лазара Абашидзеа, видим да је то била клима у којој су се и они формирали. Иако су то два краја света, може се рећи да смо пролазили кроз исте проблеме и дилеме. Оно што се у нашој монашкој генерацији на први поглед могло приметити била је болна чињеница да нам недостаје ослонац у претходницима. Такође, приметно је да старијем монаштву наше Цркве недостају наследници. Ретко је у ком српском манастиру опстала комбинација старије и млађе генерације. Нити смо се ми, монашка генерација деведесетих, накалемили на њих, нити су се они показали отворени да прихвате млађу, по много чему другачију монашку генерацију. Стиче се утисак да то није просто генерацијски раскорак, већ, рекло би се – вековни прелом духовне грађе човека, промена духа.

Дух савременог човека умногоме се разликује од духа претходних генерација, које су изнеле на својим плећима живот Цркве после Другог светског рата – у том можда најделикатнијем периоду савременог доба. Тако да је ново вино тражило мехове нове. Но, ново ткање није увек и добре чврстине, само зато што је ново. Традиција у великој мери носи у себи сигурност ослонца и утабану духовну стазу. Међутим, као да се код нас, у искуству Цркве 20. века, то није догодило. Ово већ само по себи говори о особености монашког живота у 20. и у 21. веку. „Монаштво је и даље у свету”, каже отац Серафим Роуз, „упркос свом надсветском циљу, и његово стање не може да не одражава стање света који му је савремен. Истинско православно монаштво по својој природи је непријатељско према принципу модерне удобности. Стална делатност монаха јесте да себи не угађа, да се жртвује, да се срцем и душом предаје нечему што је изнад њега, вишње. То је управо супротно савременом животу и због тога није чудно што је монаштво данас толико слабо; оно не може а да не одражава општу раслабљеност православног живота данас.”[1] На другом месту пише: „Како су само љубав према Православљу и одлучност да се истраје крхки код данашње младежи.”[2]

Када смо пронашли Господа, ту непролазну лепоту (мислим на монашку генерацију која је деведесетих дошла у манастир), схватили смо, заплетени у многе преварне утехе овог света, да је оно што смо доживели и претходно била лепота – али лепота која празни. Наглашавам то у случају наше генерације, јер су њено трагање, њено губљење и налажење, били болнији него оно претходних генерација. Огрејани тим огњем, кренули смо ка Господу не размишљајући много шта нас на том путу чека, као што је то својствено човеку који воли. Заљубљени у Христа, јер само заљубљен човек може без страха и много премишљања да се баци у бурно море монашког живота. Бурно и сверадосно.

Но, шта се дешава даље, како живети монашки живот, шта бива касније у овим условима које ми затичемо у манастирима овог века? Прекинут континуитет традиције, старо и ново монаштво, нема духовних руководитеља – учитеља монашког живота. Често у светоотачкој литератури читамо: „вежба у молитви”, „духовне атлете” и слично. Ниједна ствар, наука, техника, не учи се сама од себе; потребан је руководитељ, неко ко је прошaо тај пут. А да ли у данашњим манастирима налазимо искусне руководитеље духовног живота или се задовољавамо само испуњавањем спољашњег поретка? Да ли нас неко пита кроз шта пролазимо у унутрашњем смислу? Има ли руководитеља на путу којим смо кренули? Очекујемо одговор: нема. Међутим, није баш тако. Чињеница је да је пастира мало, а жетве много – али, то не сме постати изговор. Отац Василије Ивиронски на једном месту пише: „Свака овца која улази и излази кроз врата и храни се храном љубави у слободи, постаје пастир по благодати.”[3]

Видели смо многе монахе који су деведесетих година дошли у манастир, немајући никога за учитеља осим Бога, али су их њихова верност и љубав према Богу уздигли до истинских благодатних стараца и руководитеља, чије искуство није ништа мање од отаца првих векова. Управо је у недостатку старца благодат Божија постала њихов руководитељ. Благодат Божија надахњује и подржава, просветљује и води човека. Жеља да се живи за Христа, да се жртвује за заједницу, надопуњује многе недостатке и низводи благодат Божију да садејствује нашем незнатном труду.

Задржала бих се на једном моменту унутарњег живота, жили куцавици духовног бића једне монашке заједнице, на нечему што би у две речи могло да се изрази као: јединство духа – које је темељно начело настанка и опстанка једне монашке заједнице. Јединство духа произилази из чињенице да је једна личност духовно рађала и подизала једну монашку заједницу, те се временом формирaло, искристалисало здраво језгро, око кога су се окупили и други који су у том јату пронашли сродност духа. „Иста отворена врата која воде слободи, воде и јединству. Слободи неспутаваној, која је постала топло гнездо. Јединству љубави, које има ширину и чистоту отвореног простора.”[4]

Са једне стране, за здрав монашки живот, здраву монашку заједницу, потребна је личност оца или матере, која својом жртвом и личним подвигом живи за живот заједнице, дајући јој духовни тон и боју, односно јединство духа. Са друге стране, сестре, братија, личним подвигом самоодрицања и послушности уграђују се у то здање. Старешина је, свакако, пресудна личност у оснивању и одржавању духа јединства једне монашке заједнице. Према речима једног светогорског игумана: „Монашки живот се живи са одређеном особом. То није прихватање идеологије или задовољавање неких чежњи; нити је примена принципа пронађених у књизи. Монашки живот значи: ’Ја пратим некога.’ И тако у центру монашког живота јесте одређена особа, а та особа је старац.”[5]

Старац је човек слободе, који ти оставља простор да се оствариш као личност. Он је на природан и ненаметљив начин ауторитет, што не оставља простор за самовољу, али не искључује духовну вежбу. Он је, дакле, човек слободе и ширине, човек смирења и љубави, из чега природно произилази његов ауторитет. То је љубав коју не желиш да повредиш и она те нагони да мењаш себе. Отац Василије Гондикакис каже: „Истински учитељ нас води тамо, у царство слободе, где немамо потребе за учитељем; да се лично уравнотежимо, да нађемо извор који тече или може да потекне у нама; да пијемо са свог извора; да читаво биће наше постане текући извор.”[6] Старац Емилијан на једном месту пише: „Старац за нас није тек неки човек, он је тајна скривена од векова. Не гледамо га по телу, наш однос је богоносан, а ми смо личности које говоре (разговарају) о Богу.”[7] Или, на другом месту, отац Василије Гондикакис пише: „Требало би да старац буде за ученика чист ваздух охрабрења, да му дарује здравље и лични апетит за животом. Из бића његовог (старчевог) исходи љубав која дарује простор слободе другоме, што му даје могућност да оствари себе. (…) Старац (старица) је за тебе духовна тајна, тачка додира неба и земље. Ако са тим осећајем не долазиш код старца (старице), онда је он за тебе просто један човек, један отац (мати), једна вољена личност.”[8]

Враћам се на чињеницу да се ми некада изговарамо тиме да нема учитеља духовног, унутарњег делања. Чини се да то јесте тако, међутим, то је у неку руку изговор. Бог жели да ми живимо духовно, жели да нам помогне, да нам се да. Он просвећује разум главе породице, оца (матере); уколико живи за ту породицу, Бог му помаже, мимо наших људских слабости. Он ће му дати разум да управља и руководи душе које су му поверене на путу спасења. Уколико жели живот по Богу, уколико постоји спремност да живи и жртвује се за братију (сестре), Бог управља све на добро. Чак и када неки, па и многи од подређених не слушају, и тада заједница напредује у Христу и достиже пуноћу.

Када кажемо да отац или мати имају људских слабости, не мислимо на неке озбиљне недостатке. Пастир стада Христовог мора да се одликује моралном чистотом, да живи чисто и свето. „Чисто” значи у моралној чистоти, а „свето” подразумева његов свештени однос са Богом, док остало можемо назвати људским слабостима, које допуњује благодат Божија. Зато ипак нема изговора што нема пастира. Сваки хришћанин, сваки монах јесте по благодати пастир и може то да буде. Уколико то нисмо, то је ствар наше недоследности и недавања. Или се дајемо, али не на плану изграђивaња душа – пре свега своје душе, па и душе свог ближњег. Трудимо се, умарамо, али у пословима који се тичу спољашњег уређења. Наравно да је и то потребно, али је на другом месту. Ове речи и мене саму прозивају. Много је тога у нашем животу за шта нема изговора. Трудимо се у спољашњим стварима, живимо спољашњим животом и не носимо призвук, мирис неког другог света, нечега што није од овог света, што је сведочанство да Бог постоји.

Оно што сам приметила као проблематичну црту савременог човека, што отежава и одржавање манастира, а и лични напредак у једној заједници – осим чињенице да „нема пастира” (која није објективно мерило) – јесте несталност савременог човека, потреба за мењањем, својеврсно неверство, невезивање. Сигурна сам да такав човек не може духовно да напредује. Имала сам прилику да чујем жалосне речи: „Али, ја волим да мењам, шта ћу кад сам таква” или „Све је у реду, али ја сам индивидуалиста”. Најчешће су то промене без краја и смисла, које душу доводе до несрећног губљења. Јер, налажење је само у давању. Човек који се не даје, не може да нађе себе и осети пуноћу живота у Христу. Наравно, пре него што се дамо, добро размислимо коме се дајемо и ради Кога. Управо везивање, други у нама, јесте оно што даје лепоту и вредност нашем монашком лику. Па у некоме препознајеш Светог Старца Пајсија, у некоме Старца Емилијана, у некоме оца Георгија…

„Дошао сам овде да умрем за Христа. И моја верност је моје сведочанство.”

Непоштовање било каквог ауторитета несрећна је одлика савременог света: човек је одан само себи, ауторитет самоме себи – јер то не угрожава његово ја – и на крају остаје несрећно сам, у својој самодовољности. Из овог разлога, ми смо помало аутистична генерација. Човек данашњег доба (па и монах) често иде у ову крајност, до живота у беспоретку и невезивању, који назива слободом. Овде бих нагласила као важно: оданост и поверење Мајци Цркви, њеним канонима, поретку, надлежним епископима.

Следећа болна ствар коју примећујемо у данашњим манастирима јесте појава да се мало ко бави душом. Манастир не може да има неки status quo – ни тамо ни овамо. Или напредује или назадује, иако можда то тако не изгледа. Зашто се то дешава? Зато што се ми у манастирима не бавимо душом, унутарњим делањем. То је разлог што многи манастири и њихово устројство не задовољавају савременог човека који тражи истину. Само истина може да задовољи насушну глад човекове душе: истина о себи и истина о Богу. Унутрашње делање јесте истински живот једне монашке заједнице. Темељне вредности тог делања су молитва и стражење, односно исповедање помисли. Мерило су свети оци.

Следећа ствар коју бих нагласила као битну карактеристику савременог доба јесте зрелост савременог човека. У претходним временима, што је човек млађи, а самим тим и чистији, ступао у манастир, то је више могућности имао да успе и напредује у духовном смислу. Савремено монаштво, бар како је моје искуство показало, одступа од тог правила. Ризичнији и нестабилнији, да не кажем мање зрели, показали су се они који су врло млади дошли у манастир, који нису имали животног младалачког искуства, нису ни у чему направили испад, искорак; који нису испољили противљење, нити на неки младалачки начин (у стилу облачења, понашања, кроз музику) изразили своју слободу. Не желим да кажем да се преко греха долази до искуства, грех деформише човека; хтела сам да кажем да је савременом човеку својствена нека врста радозналости, неповерeња, можда површности, а можда и дубине трагања и презира према лажи, према лажним нормама, формализму, лицемерју. Из тог разлога њему је потребно да испита, да опипа, као Тома. Такав човек, који је на неки начин у своје време направио искорак и поново сам изабрао пут Божији, показао се (како је моје искуство са сестрама показало) зрелији и истрајнији у ношењу свог животног, монашког крста. Највећи број оних који су млади дошли у манастир, иако на почетку, наизглед, врло зрели, касније су, у одређеној старосној доби, почели да испољавају ствари својствене пубертету и извесну површност. Или, још горе, одлазили би у другу крајност – у осећај сопствене исправности и у скученост у шаблон, где нема места за разумевање ближњег, другачијег човека, за саосећање са човеком савременог доба. Чини се да је та праведност, исправност, та самодовољност гора од греха. Стиче се утисак да је то разлог што се млађа монашка генерација није накалемила на старије генерације. Не знам да ли сам у праву, просто сам размишљала о томе на овај начин.

Не могу да се отмем утиску да савремено монаштво у нашој, Српској Цркви, па и уопште у целом православном свету, показује разлике и специфичности које га чине посебним у искуству Цркве. У том смислу, од великог су значаја дела оца Лазара Абашидзеа, оца Тихона Шевкунова и посебно савремених светих отаца, као Светог Старца Пајсија (чије поуке имамо на српском захваљујући преводима сестара из манастира Светог Стефана), што чини савремено Добротoљубље. Код Старца Пајсија налазе се смернице за унутрашњу борбу са помислима, за изградњу доброг настројења. Старац Емилијан је до танчина објаснио како се гради и одржава монашка заједница и њени унутрашњи односи. А Свети Старац Порфирије је апостол љубави и слободе, и сведочи како се човек данашњице не може ставити ни у какву форму и шаблон. Светост је могуће достићи и усред Атине, ван свих правила и норми које обавезују. Његов живот и његове поуке то показују.

Изгледа као да се савремено монаштво у великој мери разликује од монашког начина живота претходних векова – не по суштини, већ по проблемима и особеностима стицања те суштине и држања оне нити која води ка њој. Током протеклих педесетак година у великој мери се та нит изгубила, у смислу континуитета и традиције и ослонца у претходницима. Верујем да ће добри Бог имати то у виду када буде судио нама – савременој, раслабљеној монашкој генерацији.

Резимираћу:

1. Јединство духа је предуслов за опстанак једне монашке заједнице; њено темељно начело јесте: јединство духа; јединство се гради. Њен темељ је старац, а жртва, саможртвена љубав – принос.

2. Поверење, као основ унутрашњих односа. „Живим за тебе, ти си мој живот. То је моје биће које је другде.” Он постаје твој, ти постајеш његов. Збратимили сте се у простору дубоком, у простору који припада свима и сви у њега стају.

3. Послушност, као начин живота и суштински монашки принос.

4. Поредак, скроман поредак, према сопственим снагама једне заједнице. Њега отац (мати) својим духовним слухом ослушкује, одмерава ритам и пулс живота конкретне заједнице и мења га по потреби. Дисање и живот сваке конкретне монашке заједнице су индивидуални. Круто држање установљеног поретка није добро као ни беспоредак. Оно може да зароби заједницу у оквиру „морања”, формализма и, уколико се поредак (типик) по сваку цену испуњава, у оквиру духовне гордости, у ком случају нам други грех не треба. Самодовољност и учауреност у сопствену удобност је атмосфера у којој заједница не напредује.

5. Свакодневно исповедање, којим се чупа греховни коров и одржава стражење, пажња над собом. (Свакодневна исповест не значи бескрајно окретање око себе – постоји и таква крајност.)

6. Искреност, као начин на који се нивелишу унутрашњи односи. То се некада подразумевало, али данас, како сам приметила, има људи којима је искреност као стил живота потпуно страна.

Завршићу речима оца Георгија Капсаниcа, који је у једном од последњих обраћања братији пре упокојења рекао следеће: „Јединство има велики значај у општежићу, као што и сарадња има велики значај. Нека се међу вама не стварају групе, нека не буде спорова, нека не буде подела, па да једни подржавају једног, други другог. То је погубно. (…) Ретка је појава да постоје братства која су јединствена, нарочито када су велика по броју. Због тога благодарим Богу и надам се да ће ми опростити грехе када види да сам се трудио по овом питању. (…) Али, да бисмо сви имали мир, треба да имамо и смирење. (…) Сећам се како неколико пута нисам могао да спавам целе ноћи од бриге, јер поједини оци нису били са мном у миру. А ја од жалости нисам могао да се умирим. (…) Сложно братство личи на рај. Несложно братство личи на пакао. Зато, оци, потрудимо се да очувамо јединство. (…) Надам се да ће наша Пресвета Богородица и свети заштитници нашег манастира помоћи да задржимо овај драгоцени дар, који се зове јединство. „Јединство вере и заједницу Светог Духа”, за које се молимо на Светој Литургији. (…) Заиста нас је благодат Божија духовно сјединила за сва времена, и такву свезу не може лако раскинути ни време ни таштина овог света. Захваљујемо за ово Господу.”[9]

Истински верујући човек не очекује ништа од живота. Не очекује ни здравље, ни радост. Истински верујући не тражи ни живот, нити се боји смрти. Он тражи Богочовека Христа!

Ништа нас не спречава да живимо у Христу од данас! Црква нам даје тај безвремени простор! Она нам даје и време, јер управо се у времену, на овом свету родио Христос, ту смо Га видели. Црква нам даје и време и вечност, њена врата су отворена, наше усавршавање нема краја. Она – Црква стоји тиха, не узбуркава, не решава ствари како ми очекујемо, по некој правди. Само светли, теши, све подноси и чека.

[1] Јеромонах Дамаскин, „Сабраћа”, у Отац Серафим Роуз, Житије и дело, том 2 (Света Гора Атонска: Манастир Хиландар, 2007).

[2] Исто

[3] Архимандрит Василије Ивиронски, Светлост од светлости (Призрен 2015).

[4] Исто

[5] Отац Максим Симонопетритски, Благодат и установљење светогорског манастира.

[6] Архимандрит Василије Ивиронски, Светлост од светлости.

[7] Архимандрит Емилијан, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота (Манастир Жича, 2014).

[8] Архимандрит Василије Ивиронски, Светлост од светлости.

[9] „Беседе блаженопочившег архимандрита Георгија Капсаниса”, Преподобни Григорије, бр. 39 (2014). Преузето са веб сајта манастира Хиландара.

извор

Након изливања Духа Светога на Педесетницу, огњене речи Апостола и знаци и чуда који су их пратили инспирисали су многе на покајање и веру. Чим су верници постали чланови Тела Христовог кроз свето Крштење, продавали су сва своја имања и принос полагали на ноге Апостолима; затим, ослобођени свих световних веза и интереса, водили су заједнички живот и били једног срца и једне душе.
Након што су испунили уобичајене обреде у храму, састајали би се у својим кућама да слушају Христову реч који су апостоли проповедали, да узносе похвалу Господу Исусу Христу и са радошћу учествовали у заједници вечног живота, печату њиховог заједништва с Богом и љубави једних према другима — светом Евхаристијом (Дела апостолска 2:42-47; 4:32-34).
Избор седморице ђакона
Да би Дванаесторица могли без ометања да се посвете молитви и учењу, како се број ученика настављао повећавати, одлучили су да именују седморицу браће, који су били уважени због мудрости и пуни Светог Духа, да их ослободе задатка старања о материјалном добру заједнице, нарочито о служењу браћи за време оброка и помагању удовицама и сиромашнима.
Седморица ђакона, на које Апостоли положише руке, били су: Стефан, Филип, Прохор, Никанор, Тимон, Парменас и Никола (Дела апостолска 6:1-6).
Деловање Светог Стефана
Деловање Стефана, који је био њихов вођа, проширило се далеко изнад обезбеђивања материјалних потреба заједнице. Испуњен благодаћу Светог Духа, он је чинио чуда и говорио с ауторитетом Божијег гласника. Људи су му се због дара беседништва дивили, а јеврејске вође су били љубоморни и љути што нису могли да одговоре на његове аргументе.
Довели су га пред Синедрион (скуштину састављену од 23 свештеника за целу библијску земљу Израел) и лажно оптужили за богохуљење и за намеру да поткопају заповести Закона.
Беседа архиђакона Стефана пред Синедрионом
Младић је храбро стао пред судије и испуњен Духом који је Христос обећао Својим ученицима (Матеј 10:19) и жарким речима у срцу отврднуле Јевреје подсетио на сталну љубав и стрпљење које је Бог увек показивао према свом народу, дајући обећање Завета праоцима и никада не одустајући да помогне својим изабраницима.
Чињено је то кроз знаке и чуда, велика дела и обећања, и кроз страшна откровења предата Мојсију на Синају и у пустињи. Бог је неуморно деловао у целој историји Израиља да подигне свој изабрани народ изнад везаности за материјалне ствари и избави их од идолопоклонства, али они су увек одолевали.
Када је Праведник, Спаситељ и Искупитељ дошао на земљу и када су се обећања праотаца и светих пророка испунила, показали су исто „тврдо“ срце и упорно одбацивање дела Светог Духа:
„Као што учинише очеви ваши, тако чините и ви. Којег од пророка не прогнаше очеви ваши? И оне убијаше који најављиваху долазак Праведника, кога ви сада издасте и убисте“ (Дела апостолска 7:51-52).
Благодат Божија је испунила срце архиђакона Стефана
Ове богонадахнуте речи излазиле су из Стефанових уста благодаћу Божијом, која је испунила његово срце и учинила га удеоником Царства Небеског, а такође се проширила по целом телу, осветљавајући његово лице божанским светлом као што је обасјало Спаситеља на Преображењу. (Матеј 17:6; Лука 9:29).
Сви који су га гледали у савету видели су га тако обученог у блиставу славу као анђела (Дела апостолска 6:15) и шкргутали зубима од мржње.
До ескалације беса и мржње је дошло када је Стефан, подигавши очи ка Небу и видећи славу Божију и Христа који стоји са десне стране Оца, узвикнуо: „Видим небеса отворена и Сина Човечијег који стоји са десне стране Бога“ (Дела апостолска 7:56).
Не могући да поднесу ово откровење, Јевреји затворише уши и јурнувши на Стефана, изнесоше га из града и каменоваше га.
Свети Стефан је први мученик који је пострадао за Христа
Стефан је с радошћу примао смрт по примеру свог Учитеља; и за њега су камење које су бацали биле степенице ка слави Христовој коју је управо угледао. Последњи дах удахнуо је као Господ на Крсту, призивајући име Господње са истинском љубављу према непријатељима: „Господе, не узми им ово за грех“ (Дела апостолска 7:60; уп. Лука 23:34).
Украсивши Цркву скупим бисерима своје крви, архиђакон Стефан је први кренуо путем ка Небу који је Христос отворио Својим страдањем. Његова добровољна смрт за Истину отворила му је Рај и омогућила да види славу Божију.
Његова савршена љубав према Богу и ближњима, која се прелила и на опроштај оних који су га убили, поставила га је у први ред угодника Божијих. Стога верни који воле мученике, који данас посматрају блиставо лице његово помешано са светлошћу звезде из Витлејема, с поверењем се уздају у његову заступничку молитву.
Пренос моштију архиђакона Стефана
Тело Светог Стефана, које су побожни људи сахранили, открио је свештеник Луцијан у Кафаргамали 415. године након јављања. Пренето је у цркву коју је у част Првомученика у Јерусалиму подигла царица Евдокија, супруга Теодосија II. Мошти Светог Стефана касније су пренете у Цариград.

извор

 Пише: Теодосиос Мартзухос, свештеник, теолог, преводиоц, научни сарадник и издавач

Превео: Никола Ј. Гачевић, свештеник

 Христос је велика, безгранична утјеха, која, наравно, није тек психолошка утјеха, нити пука философија; Он је много више од тога — Он је једини и непоновљиви разлог постојања. Он је начин постојања, који се рађа и изнова остварује у животу оних који Га воле и који Га подражавају.

Пише апостол Апостол Павле у Посланица Галатима: „…више не живим ја, него Христос живи у мени; а живот који сада живим у тијелу, живим вјером у Сина Божијег, Који ме је заволио и предао Себе за мене…“,
описујући тиме свој истински идентитет. Данас живимо у једном времену и свијету који трага за… својим идентитетом, јер се, с једне стране, налази у хаотичној збрци, а с друге вјерује да је то… његово право. Неуређени метеж несвјесног замагљује саму суштину проблема услед „недостатка свјетлости“, те човјек најчешће тоне у депресивно, егоистично самоодбацивање.

Пише једна млада дјевојка:

„Једна од највећих тешкоћа у мом адолесцентном добу била је то што сам се непрестано упоређивала са другима и настојала да достигнем по мјерилама свијета примјере за љепоту, знање и способности. Мислила сам да ме одређује мој изглед, начин на који су ме други доживљавали, број пријатеља које сам имала и моји успјеси.“

Лако је упасти у зачарани круг поређења и несигурности. Но, како сам одрастала и узрастала у вјери, постала сам свјесна да мјерила овога свијета немају суштински, а још мање… вјечни смисао. Одрастајући у окружењу чије је средиште био Христос, родитељи и сродници су ме непрестано подсјећали да, као дијете Божије, немам потребе да будем нешто друго. Дивна си таква каква јеси, говорили су ми.

Сада улазим у једну нову фазу свога живота и започињем студије. И даље понекад упадам у замку да се упоређујем са другима и да бринем о томе како ме људи око мене виде, али себе подсјећам да истинску вриједност има једино мишљење Бога о мени. Оно што је најважније јесте да узрастам у односу на Исуса Христа и да Његову љубав дијелим са онима који су око мене.“

Христос је постао човјек да би нам показао — открио — „шта је имао на уму“ када је стварао човјека, и да бисмо имали јасно мјерило коме треба да се вратимо ми, који се често самообмањујемо у… личним путањама. Сви Свети, а нарочито Свети Атанасије Велики, уче нас да је Бог Исус постао човјек да бисмо ми били обожени (ἵνα ἡμεῖς θεοποιηθῶμεν); односно, постао је као ми, да бисмо ми постали као Он. То управо открива љубав Христову, јер вољети значи помоћи другоме да досегне пуноћу својих могућности. Христос нас је „обдарио“ квалитетима који, иако реално постоје у нама, нису наметнути. Они нису… једносмјерни, обавезујућ пут. Љубав без слободе јесте спиритуалистичко ропство. Христос не жели да нам наметне срећан живот који је Он унапријед осмислио за нас. Његова љубав и откривење наших дарова имају за циљ нашу слободну одлуку да Његов дар развијемо у сопственом животу — љепоту тога живота видимо оваплоћену у Његовом Лицу, ако Га волимо и ако Га следимо.

Христос је постао немоћно дијете из бриге да Његов предлог живота не постане наметнута стаза и да тако не изгуби сваку вриједност. Обавезно „добро“ и присилна уређеност приписују се Његовом непријатељу — и нашем непријатељу (лукавом). Залог живота који је Он дониоо јесте слободан избор… скуп и драгоцјен, али слободан. Није дошао да нас… замијени! Не жели да бацимо своје сребро како бисмо направили мјесто за Његово злато. Како појашњава Свети Атанасије Велики, „Христос постаје човјек не претварањем божанства у тијело, него примањем човјештва од стране Бога. Он не укида постојеће, већ им дарује могућност трајности.“ „Тијело и крв не наслеђују Небо.“ Човјек, међутим, може да досегне Небо зато што се Христос оваплотио и показао нам пут уподобљења: умро је и вазнио се на Небо. Нико без љубави нема приступ Небу. Тамо можемо стићи не зато што смо сами по себи достојни љубави, него зато што смо се потрудили да Христос, Који је Љубав, буде — макар и дјелимично — у нама (у нашем срцу) кроз Његово подражавање.

„Бог, Коме ништа није потребно, из љубави Своје ствара свијет, иако унапријед предвиђа — или боље рећи, већ види — бучни облак мува око Крста, изранављена леђа на стубу, клинове који пробадају унутрашње живце, поновљено гушење док тијело пада напријед, непрестано мучење леђа и руку, изнова и изнова, док се тијело подиже да би узео ваздух. Нека се усудим на једну биолошку слику: Бог је ‘домаћин’ који намјерно ствара своје паразите. Допушта нам да Га ‘искористимо’. У томе се састоји љубав. То је нацрт Бога који јесте Љубав — Творца свих облика љубави.“ (C.S. Lewis, The Four Loves)

Највећи израз Његове Љубави јесте то што је постао човjек и што је са Својим створењима подијелио… оно што Он јесте — Љубав. Није хтио да човјеку наметне дужност да превазиђе земаљску љубав, онда када се човјек још увијек са муком труди да до ње уопште и стигне.

Постао је човјек, поучио нас и показао Љубав — ону Љубав која човјека чини сродним Богу и омогућава му да уђе у Небо које је изгубио.

Сагнимо се, дакле, да „видимо“ у јаслама све оно што је дошло — или, боље рећи, што је као дарове донио нама — Онај Који нас љуби не зато што смо добри, него зато што је Он заиста добар.

Срећан Божић. Срећни празници са вашим најмилијима. Срећна Нова година!

Извор: www.zurnal.me

Бог увек помаже. Он увек долази на време, али је потребно стрпљење. Видите ли колико Господ љуби нас? Видите ли колико смо срећни, ми незахвалници једни, за све што нам даје Његова доброта, свакога дана? Али, време праве жетве тек нас чека: благословен је дан када ћемо оставити све овде и отпутовати у нашу другу домовину – ону праву – у благословени живот, сигурну радост, тамо где ће свако од нас добити део који му је племенити, најслађи Исус наш припремио.

Можете се молити као папагај. Потребно је да се и сами потрудите за оно за шта се молите, а затим треба сачекати. Видите да се испунило оно за чим сте у прошлости чезнули. Ипак, били сте повређени јер нисте имали стрпљења да сачекате. Сада сте постали малодушни, срдити и жалосни, мислећи да је Отац небески спор у одговорима. Али, ја вас уверавам да ће се све десити баш онако како желите – то ће се сигурно догодити, али је најпре потребно молити се свом душом, а онда треба чекати. А, када заборавите на ваше захтеве и када престанете да се молите за њих, испуњење ће доћи као награда за ваше стрпљење и издржљивост. Када дођете на границу очајања док се молите и тражите, знајте да је испуњење близу.

Христос наш жели да излечи неке ваше скривене страсти, и то је разлог што касни у испуњењу ваших захтева. Ако добијете испуњење ваших захтева одмах, ваше страсти остаће у вама, неизлечене. Ако сачекате, добићете шта желите, али добићете и лек против ваших страсти. А, онда се радујте неизмерно и захваљујте Богу, Који све ради премудро, на вашу корист.

Дакле, нема потребе да се узнемиравате, узрујавате, гунђате. Морате престати са тим. Затворите ваша уста. Нека нико не види да сте узнемирени. Немојте горети љутњом да бисте истерали незадовољство из себе. Радије будите смирени. Отерајте ђавола стрпљењем и благошћу. Искушења која сам ја имао била су толико јака да сам мислио да ће моја душа отпутовати од бола. Ипак, када се једном све завршило, дошла је толика утеха да сам се осећао као у рају, бестелесан.

Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а анђели вам се диве. Видите ли колико тога доброг доносе искушења и жалост? Дакле, ако и ви желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Борба коју ђаво води против нас јесте да брат на брата устаје, али нас он напада само онолико колико му Бог допусти. Али, када све прође, испунићете се радошћу. То је, уистину, пут и ја, који вам ово пишем, сведочим истину из сопственог искуства.

Стога, будите храбри и јаки у Господу, подносећи све што дође на вас, очекујући, заједно са болом, мир и милост Божију. Будите јаки и охрабрите душу своју. Христос допушта искушења да бисмо се очистили од грехова. Искушења су попут миришљавог сапуна и маља, који нас ударају и избељују. Све чисте хаљине спремљене су за Женика. Све нечисте хаљине цепају се и у огањ бацају.

Старац Јосиф Исихаста

извор

Рoђење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа

А кад се наврши време посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Дјеви у Назарету говорећи: Радуј се, благодатна! … ево зачећеш и родићеш Сина (Лк. 1, 28. 31), – у то време изиђе заповест од ћесара Августа, да се попише сав народ у царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Дјевом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчар ску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дјева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу, и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, с даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се, као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт. 2, 11).

Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Дјеве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар свега и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могаху извршити слуге Његове: ни ангели, ни људи, нити ма које друго створење. Јер је требало спасти људе од греха, смрти и ђавола. А само је Бог јачи од ђавола и његових главних злотворних сила: греха и смрти. То спасење је извршио оваплоћени Бог – Богочовек Христос Исус, који у Богочовечанском телу Свом – Цркви и спасава људе од греха, смрти и ђавола, спасава их светим божанским Тајнама и светим еванђелским врлинама. Зато Њему нека је вечна слава и хвала и поклоњење од свих бића људских у свима световима. Амин.

Повест о Рођењу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа[1]

Рођење Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству светог Григорија Ниског[2] и светог Епифанија Кипарског,[3] под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14).

О томе сведочи свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи: „Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила,[4] и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима“.[5] И свети Василије Велики вели: „Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија“.[6] То исто каже и свети Јован Дамаскин: „Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, тојест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: „ето, девојка ће затруднети и родити“, будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса“.

Још пре извршења супружанске тајне, нађе се да је Пречиста Дјева Марија трудна од Духа Светога, и растијаше света утроба Њена смештајући у себи несместивог Бога. Но нарочито Њена трудноћа постаде јасно приметна када се Она после тромесечног боравка код Јелисавете врати дому своме,[7] и Божанствени плод с дана на дан растијаше у Њој и приближаваше се дан порођаја. Увидевши то, Јосиф утону у велику недоумицу и тугу, јер мишљаше да је Она погазила завет девствености. Веома смућен, старац говораше у себи: Ја је не познах, и чак се ни помишљу не огреших о њу, а ето Она је бременита. Авај, како се то десило? ко је преласти? Просто не знам шта да радим. Да ли да је изобличим као законопреступницу, или да прећутим због срамоте и њене и моје? Ако је изобличим, Она ће несумњиво, по закону Мојсијевом, бити засута камењем, и ја ћу испасти као мучитељ, који ју је предао на љуту смрт. Ако пак прећутим не изобличивши је, онда ће ми удео бити с прељубочинцима. О, шта ћу да радим? Не знам. Отпустићу је тајно, нека иде куда хоће. Или ћу ја сам отићи од Ње у далеку земљу, да очи моје не виде такву срамоту.

Размишљајући у себи тако, праведни Јосиф приступи Дјеви Марији, како о томе сведочи свети Софроније, патријарх Јерусалимски,[8] и рече јој: Марија, шта је то што у тебе видим? за поштовање – срамоту, за радост – тугу, уместо хвале донела си ми презрење; од свештеника у храму ја те примих беспрекорну. А шта сада видим?[9] – И свети Атанасије Александријски овако говори о томе: Јосиф, видећи да је Дјева Марија трудна, но не знајући какво је скупоцено благо у њој, сав смућен питаше је: „Шта се то догоди с Тобом, Марија? Ниси ли Ти она чесна Девојка, васпитана у свештеним притворима храма? Ниси ли Ти она Марија која није хтела ни погледати у лице мушкарца? Ниси ли Ти она Марија коју свештеници нису могли наговорити да ступи у брак? Ниси ли Ти она која се заветовала ружу девствености сачувати неувенљивом? Где је палата Твоје целомудрености? Где је беспрекорни вајат Твоје девствене чистоте? Где је Твоје стидљиво лице? Ја се стидим, а Ти си смела пошто ја скривам грех Твој“.

Када Јосиф говораше ово Светој Дјеви, – о, како се стиђаше Она: пречисто Јагње, беспрекорна голубица, целомудрена Дјева, црвенећи у лицу од таких речи Јосифових! Не смејаше Она да му открије благовест донесену Јој Архангелом и пророчанство изречено о Њој Јелисаветом, да не би испала славољубива и хвалисава. То истиче и гореспоменути свети Атанасије, стављајући Јој у уста овакве речи к Јосифу: Ако ја сама будем говорила теби о себи, онда ћу испасти сујетна. Стрпи се мало, Јосифе, па ће те пастири обавестити о мени. – И ништа друго не говораше Дјева Марија Јосифу до ово: Жив је Господ који ме досад чува у беспрекорној девствености, те не познах грех, и нико се не дотаче мене, а што је у мени јесте од Божје воље и дејства.

Међутим Јосиф као човек мишљаше по човечански, сматрајући да је Њена трудноћа од греха. Али, будући праведан, не хте је срамотити, већ намисли тајно је пустити; или, како се вели у сиријском преводу: он намисли тајно је оставити, то јест отићи од Ње некуда далеко. А када он тако помисли, гле, ангео Господњи јави му се у сну, говорећи: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје“. Ангео зато назива Дјеву женом Јосифовом, да би у Јосифу уништио мисао о прељубочинству, јер Јосиф мишљаше да је Марија зачела од прељубочинства. Ангео као да вели Јосифу: „обручница је твоја жена, а не неког другог мужа“. О томе блажени Теофилакт каже: „Ангео назива Марију женом Јосифовом, показујући тиме да се обручница његова није оскврнила с другим. А назива је женом његовом још и зато, да би се заједно са девственошћу поштовао и законити брак“. Тако расуђује и свети Василије Велики: „Ангео назива Марију и Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не био укорен. Девство дакле би изабрано за свето рођење, а обручење, које је почетак брака, би извршено по закону зато, да не би ко помислио да је од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскврнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота“. Речи ангела Јосифу: „не бој се узети Марије жене своје“, по тумачењу светог Григорија Ниског и блаженог Јеронима, значе: „прими жену своју по обручењу, а Дјеву по њеном завету даном Богу“; јер Она јесте прва у Израиљском народу девојка која се заветова Богу очувати неоскврњеним девичанство своје до краја живота. „Не бој се, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога“. А родиће Она Сина, и ти Му надени име као отац, иако немаш удела у Његовом Рођењу. Јер пошто је обичај да очеви дају имена својој деци, као што Авраам даде своме сину име Исаак (1 Мојс. 21, 2), тако и ти, премда ниси природни већ само тобожњи отац Детенцету, послужићеш Му као отац наденувши Му име. – Свети Теофилакт овако говори Јосифу од лица Ангела: „Премда ниси имао никаквог удела у Рођењу Детенцета, ипак хоћу да ти дам звање оца, да би ти и име дао Детенцету; ти ћеш Му наденути име, мада Оно и није твој пород; но тиме ћеш учинити оно што је својствено оцу. А које име? Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти људе Своје од грехова њихових“.

Јосиф, пробудивши се од сна, учини као што му заповеди ангео Господњи и узе жену своју, обручену њему, а Дјеву беспрекорну, заветом девства посвећену Господу, и Матер Владике која заче Спаситеља света од Духа Светога. Он је узе као обрученицу своју, с љубављу Јој одајући велико поштовање као Дјеви Господњој, и служећи Јој богобојажљиво и са страхом као Матери Спаситељевој.

„И не знађаше за њу док не роди“ (Мт. 1, 25), тојест, по објашњењу блаженог Теофилакта, никада је он не познаде као жену. Јер како је Он, будући праведан, могао познати Њу, када му Она беше дата из храма Господњег не ради брака, већ ради чувања њенога девства под видом брака? Како се он могао дотаћи девице Господње која је обећала Богу вечно девство? Како се он могао коснути Свебеспрекорне Матере Господа свога и Саздатеља? А што се тиче Еванђелских речи: „док не роди“, треба имати на уму да у Светом Писму израз „док“ обично означава време које не престаје. Јер и Давид каже: „Рече Господ Господу моме: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“ (Псал. 109, 1). Ове речи не значе да ће Господ – Син само дотле седети с десне стране Господа – Оца, док Он не положи непријатеље Његове за подножје ногама његовим; него оне значе то, да ће Господ Син, и пошто Му непријатељи буду положени под ноге Његове, још славније седети као Победитељ у бесконачне векове. Слично томе пише се и о светом Јосифу: „не знађаше за њу док не роди“. Ове речи значе не као да је он њу потом имао познати, како су то неки јеретици сматрали, што је туђе Православној цркви, него да се по Рођењу таквога Сина који беше Бог оваплоћени, и после толиких чудеса која се догодише у време Рођења Његова, којих Јосиф беше очевидац, овај благочестиви старац не само не смејаше дотаћи Ње него је и дубоко поштоваше као слуга госпођу своју, служећи Јој као Матери Божјој са страхом и трепетом. О тој речи „док“ свети Теофилакт пише овако: „Свето Писмо обично тако говори; као на пример ово о потопу: не врати се гавран у ковчег док не пресахну вода „а земљи (1 Мојс. 8, 7), а он се и после тога вратио није. И Христос каже: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28, 20). А зар по свршетку века Он неће бити с нама? Напротив, тада ће Он још више, у бесконачне векове, бити с нама. Тако се и овде каже: „док не роди“, то јест: Јосиф не позна Пресвету Дјеву ни до Рођења, ни по Рођењу, као што ће Господ и у току века, и по свршетку века, бити с нама неодступно. Јер како се Јосиф могао коснути Пречисте Дјеве, пошто је сазнао о неисказаном Рођењу од Ње Спаситеља?“

Из свега досад реченога јасно се показује да је Пречиста Богородица и по зачећу и по трудноћи сачувала беспрекорно девство. А када се исти Ангео јави Јосифу после Рођења Христовог у Витлејему и у Егииту, пошто се Јосиф већ био уверио у чистоту Маријину и о Рођењу Богомладенца од Духа Светога, тада Ангео не назива Пречисту Дјеву Марију женом његовом већ Мајком Рођенога, јер у Еванђељу пише овако: А кад мудраци отидоше, гле ангео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: устани, узми дете и матер његову, (а не жену твоју), па бежи у Египат (Мт. 2, 13). И опет у Египту ангео говори Јосифу: устани, и узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву (Мт. 13, 21), јасно показујући тиме да он Јосифа упућиваше не на брак него на служење Младенцу и Матери Његовој. Тако дакле, Јосиф не познаде Марију као жену не само док Она не роди Сина свога првенца, него и после Рођења Богомладенца Она остаде чедна Дјева, као што о томе сложно сведоче сви велики Учитељи Цркве.

Прича се и ово:[10] у време када Пресвета Дјева Марија беше бременита, неки књижник по имену Анин дође – пошто се ангео већ беше јавио Јосифу – кући њиховој, и угледавши бремениту Девицу, хитно оде к првосвештенику и к свему синедриону и рече им: „Тај Јосиф дрводеља, за кога ви сведочасте да је праведан, извршио је безакоње: тајно је упропастио и оскврнавио Дјеву која му би дата из храма Господњег на чување, и ето она је сада бременита“. Првосвештеник посла слуге кући Јосифовој, и нађоше Марију бремениту, као што каза онај књижник. Онда они узеше Њу са Јосифом и одведоше их првосвештенику и синедриону. Првосвештеник рече Дјеви Марији: „Заборавила си Бога ти, васпитана у Светињи над светињама; ти која си примала храну из руку ангелских и слушала певање ангелско. Шта си то урадила? – А она плачући говораше: Жив Господ Бог мој, ја сам чиста и мужа не знам. – Тада првосвештеник рече Јосифу: Шта си то урадио? – Јосиф одговори: Жив Господ Бог мој, ја сам чист од Ње. – На то првосвештеник рече Јосифу: Пошто главу своју ниси приклонио под крепку руку Божију, да би потомство твоје било благословено, и тајно си се од синова Израиљевих састао са Дјевом, посвећеном Господу на дар, зато сте ви обоје дужни попити воду изобличења, да би Господ обелоданио грех ваш пред свима.[11]

– Такав суд Бог је установио преко Мојсија; то је описано у Четвртој књизи Мојсијевој, у петој глави: ако би се у неко лице, био то муж или жена, посумњало да је учинило прељубу, а то лице не каже истину о томе, онда се таквоме лицу давала заклетвена вода уз нарочита свештенодејства и преко посебног чина. И по суду Божјем, после пијења те воде, збивало се неко изобличитељно знамење на лицу које је извршило прељубу, по коме се знамењу обелодањивало учињено безакоње. Том дакле водом, по прописаном чину, првосвештеник напоји најпре Јосифа, па онда Марију, и не догоди се на њој никакво изобличитељно знамење, тако да се народ чуђаше што се грех њихов не обелодани. Тада им првосвештеник рече: Када Господ Бог не објави грех ваш, онда идите с миром. – И отпусти их. А Јосиф, узевши Дјеву Марију, оде кући својој радујући се, и славећи Бога Израиљева.

После тога изиђе заповест од ћесара Августа[12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1 Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити „хлеб који сиђе с неба“ – Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожеДни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2 Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем. Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра.

Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: „не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку.[13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: „Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме“.[14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! јер ко зна мајку која је родила без мужа?“[15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: „Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца“.[16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: „јер као што купина горећи не сагореваше, – пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала“.[17] И опет: „море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна“.[18]

Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство. Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: „роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле“ (Лк. 2, 7). Он каже: „Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле“. Тако и свети Кипријан: „У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају“. Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле.

Свети свештеномученик Зинон епископ[19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац – Бог.[20]

После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона,[21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар?[22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо.[23] А уз јасла беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу. А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: „Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роли Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати;. тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену;[24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: „Ето, девојка ће затруднети“ (Ис. 7, 14)“. – Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне.

Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: „јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје“. Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу – дан у који Бог рече: „Нека буде светлост“, и у који „би светлост“ (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: „Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље“ (Прем. Солом. 18, 14-15).

Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба. Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављења ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20).

Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Повест о поклоњењу мудраца

Када се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), – не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца,[25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, тојест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону – Христу, који је Божија премудрост.[26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32).

Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: „цареви Тарсиски“ означавају „прекоморске“, јер Тарсис означава „море“, те тако под тим треба разумети Персију, земљу „за морем“. Речи пак: „цареви Арабијски“ јасно указују на Арабију. А реч „Савски“ указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница. Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије.

Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне. Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа пр]]>28772Tue, 06 Jan 2026 17:31:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B4%D1%80-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%BC%D0%B8%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%81-%D1%82%D0%B5-%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8-%E2%9D%A4%EF%B8%8F-r28771/

Чекамо дан мира, рођења Сина Божијег у телу људском, а око нас немири.    Породичне свађе, неразумевање, неизвесност куда даље иду овакви наши породични и брачни односи.   Усамљеност услед губитка вољених особа, било да су уснуле или да смо се разишли.   Неизвесност ратова, отказа на послу, исхода са здрављем нашим и наших ближњих…   Свет у коме живимо, а из кога бисмо најрадије и сами побегли што пре.   И онда, услед преплављености страхом заборављамо да у тај свет из кога бисмо најрадије побегли Неко добровољно долази по нас и доноси нам Свој мир. Мир који није од овога света. Мир Божији.   Има ли имало логике зашто би Неко дошао у свет који у злу лежи и из каквог бисмо и ми сами побегли? Зашто уопште Син Божији долази и постаје човек да се мучи са нама и још горе, да буде мучен од нас?   Долази јер те воли.    Долази по тебе, по мене, по сваког човека кога је са Оцем и Духом Светим са љубављу у замисли својој имао много пре него што га је и створио.   Само Неко ко истински воли може дођи у твој свет и бити са тобом у свом том хаосу који те окружује.   Само Неко ко има истински мир може ти га дати и умирити твоје немире због света око тебе.   Да ли желиш тај мир? Ако га желиш, довољно је да Христа упорно, стрпљиво и смирено тражиш, да своју пажњу молитвом и богомислијем усмераваш непрестано на Њега, да се са Њим у Причешћу сједињујеш и испуниће те својим миром.   Ово нису празне речи. Веруј ми.    Нема тог немира који мир Христов у теби не може умирити.   Нема те усамљености коју присуство Христа у твом телу, уму и срцу не може одагнати.   Нема те туге коју Христова радост не може тихо преобразити у покајну радосну тугу.    Нису ово само “лепе речи” и срце твоје које осећа ове истине то добро зна! Не плаши се да му поверујеш и свим бићем потражиш Онога ко је дошао да тебе пронађе.   Христос зна како је бити прогањан (већ као бебу покушавају да Га убију), одбачен, презрен, искоришћен, напуштен од свих када ти је најтеже (на Крсту), повређен од оних којима си највише помогао (“распни га” викали су они чије је ближње исцељивао од болести).    Све што си ти проживео и Он је. Разлика је у томе што је Он то добровољно преживео иако није морао. Зашто је то радио? Понављам: јер те воли, јер си му битан… ЈЕР ЈЕ ПО ТЕБЕ ДОШАО.   Можда не разумеш зашто допушта да ти се дешава оно што тренутно пролазиш, али се сети да је на Божић дошао по тебе и да сигурно не би допустио нешто што ти није на корист да му није стало до тебе… А стало му је, јер је по тебе дошао.   Немири око тебе не морају бити и немири у теби. Потражи Христа у себи Црквом и мир Божији ће се убрзо родити у твојој души.   Мир Божији, Христос те воли!

„Али знамо да се човек не оправдава делима закона, него вером Исуса Христа; и ми смо поверовали у Христа Исуса, да бисмо се оправдали вером Христовом, а не делима закона. Јер делима закона ниједно тело неће бити оправдано“ (Гал. 2:16).

Тема оправдања је деликатна и теолошки дубока. Ако вас питам како је особа оправдана у овом животу, одговорићете: „Делима“. Зар не?

Али овде нам Христос говори нешто дубље, и морамо обратити пажњу, јер је оправдање делима дискусија која има почетак, али нема крај, и немогуће је да се икада заврши. Ако почнете да разговарате са неким о томе – и ако Бог почне да говори са нама – никада нећете наћи крај.

Самооправдање је колосална духовна мука, јер свако брани своје поступке и, дубоко у себи, верује да су исправни. Да би се то завршило, у души човека мора да сване зора, и он мора да каже свом духовном оцу и себи: „Крив сам“, да поверује у то и да почне да ради на томе.

„Крив сам“ је тако тешко рећи јер се наша душа опире

Ово „крив сам“ је тако тешко изговорити јер се наша душа опире. За нас је то нарцистичка рана, како би рекао психолог. Ми се опиремо: „Нисам крив, а чак и да јесам, опет нисам крив! А чак и ако јесам крив, нисам толико крив!“ Поготово ако духовни ментор почне да се противи овом „нисам крив“ и каже:

„Не, крив си више него што мислиш!“ Онда му се можемо супротставити и рећи:

„Ти мене уопште не разумеш! Нисам толико крив колико мислиш. Само сам мало крив!“

А ко је крив за остало?

„Па, толико је људи на овом свету! Зар и они не могу бити мало криви? Зар није Бог, на крају крајева, крив што ми је дао такве услове живота? Зар нису и моја мајка и отац мало криви што су ме научили да будем овакав?“

И, природно, заборављамо на ђавола, који је успео да буде крив за све, а ипак да буде готово потпуно невин. Да, ђаво сноси одговорност, али не искључиво. На крају крајева, ми смо ти који му пружамо материјал; са нама он ради, са свим што смо у себи успоставили, са свим чему се клањамо и са свим за шта нисмо криви! Све за шта ви нисте криви - управо то је оно са чим ђаво ради. Нема бољег материјала.

Пази, нема бољег материјала за њега од свега за шта кажеш да ниси крив, свега због чега вичеш, свега за шта си сигуран да ниси крив. Управо са тим он ради – и увек тражи начин да те одвуче у другу крајност. У другу крајност, где пребива екстремно самооправдање.

Живимо у култури самооправдавања.

Не заборавимо да живимо у култури самооправдавања. Све што се зове психотерапија је само умирујуће самооправдавање. Добар психотерапеут који жели да заради новац мора знати како да оправда људе који му долазе. Тешко вама ако желите некога да излечите, јер самооправдавање није лек, већ тренутно олакшање. Онда се проблем само погоршава.

Психотерапеути немају дубоку духовну слику особе, већ само слику њеног понашања. Они покушавају да пруже олакшање на емоционалном нивоу. Особа се осећа мало боље, али само накратко, јер се проблем брзо враћа, враћа се мука коју носи у себи — мука самооправдавања која их спречава да поново стану на ноге.

Данас етици приступамо нарцисоидно. Етика је оно што ја разумем као етички. Ја етику не постављам изван себе, већ у себе. Зар није тако? Знам, осећам, разумем да ствари некако стоје овако.

Прилазите полицајцу и кажете му: „Види, и ти си под законом“, и видите да се он већ нарцисоидно поистоветио са законом; не може да призна да је закон изнад њега, посебно ако му кажете да је крив за нешто. Судија - ни он не може да призна да је крив. Учитељ не може чак ни да призна да није у праву. А ни свештеник не одустаје.

Пре неки дан, двоје мојих бивших ученика су дошли да ме виде; већ су били венчани. Били су у браку четири или пет година, и за све то време, њихов духовни отац им никада није дозволио да приме Свето Причешће. Када сам сазнао разлог, хтео сам да поцепам одећу: то је била чиста непажња.

Ова култура самооправдавања је начин на који данас одгајамо нашу децу. Учимо их да су увек у праву, мислећи да ће их то учинити јаким и нерањивим. Али у стварности, чинимо их слабим, несрећним и подложним депресији и стресу. Зато што им недостаје пристојности да се повуку и кажу: „Да, погрешио сам.“

И шта може бити природније за човека него да направи грешку? На крају крајева, ми смо грешни од почетка до краја. Разликујемо се од светаца по томе што они то виде, а ми не. Светитељи имају једну особину којој се дивимо, али коју се плашимо да видимо код себе. То се зове самопрекор. То је дејство Светог Духа у човеку. Када он почне да делује, тада почиње срећа. Нема друге среће осим ове. Све остало је рат и несрећа.

Боримо се једни с другима и, на крају крајева, са Богом. Колико људи Му на крају каже: „Твоја је кривица што ја...“ Па какав је Он Бог онда? Завидан? Подао? И зар Бог није љубав? Зар Му није стало до нас? Свети Јаков (Цаликис) ми је једном рекао:

„Оче, мој телефон стално звони. И питају: 'За кога да се удам?', 'За кога да се удам?' Кад бих хтела, могла бих да се удам за пола Грчке. Али шта да им кажем, оче? Шта да им кажем? Ако им кажем оно што понекад видим, тешко мени!“

Пун си порока, али желиш свеца поред себе

Зато што си испуњен пороцима, желиш свеца поред себе који би ти се, као одговор на све ово, поклонио и увече за тебе упалио свећу! Ако ти Бог да онога кога мора дати да би могао себи да помогнеш — онда ћеш одмах отрчати до тог свеца, зграбити га за грло и рећи:

„Зашто ми се смејеш? Је ли ово оно што сам желела?“ и криви Бога.

Свети Јаков и сви свети нису могли рећи шта су видели јер човек није био спреман да то чује.

„Делима закона се ниједно тело неће оправдати.“

Шта год да радиш, не можеш се оправдати пред Богом. Ова бајка је завршена. Не тражи самооправдање; ионако се нећеш моћи оправдати. А ако мислиш да можеш да се оправдаш, онда испуни све што закон налаже. Али, ти то нећеш. Ни свеци и пророци нису могли ово испунити. Сам Давид је починио убиство и прељубу, Давид, велики краљ и пророк. Касније је постао узор покајања, да, али је урадио оно што је урадио.

Данас смо чули ово у причи о милосрдном Самарјанину:

„Шта је написано у закону? Како га читате?“, пита Христос.

Као да је питао: „Како ви разумете ове ствари?“ А адвокат цитира Свето писмо:

— „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим, и ближњега свога као самога себе“ (Лука 10:26–27).

Ово је дивно, али човек би само клонуо у несвест када би разумео шта овде чита. „Љуби Господа Бога свога.“ Добро, волеће Га свом душом својом. Али свом снагом својом, и свим разумевањем својим, и свим срцем својим? Толико да не размишља ни о чему другом? Шта ћу онда постати? Зависан од Бога? Да, управо то ћеш постати. И воли ближњег свог као самог себе.

— Да, Бог је свет, Он је Бог, али зашто баш мој ближњи? Господе, зашто бих волео свог ближњег као самог себе?

Милост! То није ствар правде.

„Фарисеји“, каже Христос, „натоварише људима тешке теретe, али сами неће ни прстом својим да их скину“ (в. Лк. 11, 46). А зашто? Зато што знају колико су тешки, а ипак одбијају да их узму. Заокупљају се законом, али се уопште не заокупљају истином закона. Они који су се заокупљали истином закона разумели су речи светог апостола Павла: „Ниједно тело неће се оправдати делима закона.“

Не постоји тако нешто као што је самооправдање. Шта год да радите, иза тога се крије то чудовиште, које се, у психолошком смислу, назива нарцизам или самољубље, ако хоћете. У психолошким терминима, ми то називамо нарцизмом, који на крају прождире све што несебично радите. И што више игноришете постојање ове звери, то је више храните.

Можете бити повезани са хиљадама људи на мрежи, а ипак се осећати празно изнутра јер не постојите ви за њих, нити постоје они за вас.

Управо се то данас догађа. Видите све те лажне везе које се формирају на мрежи. Можете се повезати са хиљадама људи на мрежи, намећете им своју слику, баш као и свима осталима, и радите са својом маштом, али истовремено осећате страшну празнину у души, јер не постојите ви за њих, а они за вас, и не знате ко је друга особа, и не знате ко сте ви. А мало касније, не знате апсолутно ништа, а ако лајкови почну да се нижу, онда је све готово! Чак сам и ја, која имам огромну одбојност према свему овоме, када сам видео да је мој разговор лајкован више од хиљаду пута, помислио: „Види ти то!“

Наравно, све је ово људски рад, људски изум, а друштвене мреже, у недостатку бољег израза, су управо то. То су мреже масовне фантазије; то је идолопоклонство. Фејсбук је место сусрета идолопоклоника, како то каже један модерни интелектуалац, не ја. Допао ми се његов израз. Дакле, представљате се онаквим какви бисте желели да будете, али испод свега тога кријете огромну анксиозност, јер не само да не говорите шта радите, већ кријете и огромну завист, јер су сви остали бољи од вас! Осећате се анксиозно јер године пролазе, а ви нисте постигли ништа невероватно, као други које видите тамо. Зар не? А онда се увуче депресија. Ох, како је „кул“!

Све је ово данас уобичајено. И зато што је уобичајено, остаје непримећено. Ми, старије генерације, ствари смо видели другачије; знамо како је борити се за своју љубав, бити одбијен, постати бољи и видети да други постају бољи, и, обрнуто, постати гори. Али данашња сиромашна омладина се бави искључиво својом маштом. И када треба да се ослоне на неку врсту критеријума, схватају да их немају, јер им је све у себи замагљено.

Ако кажете да имате неке критеријуме, ваши лајкови ће почети да опадају. Ако кажете да имате другчији критеријум, ваши лајкови ће још више пасти, али ако избрбљате лаж, ваши лајкови ће одмах почети да расту. И постајете лажов, преварант, јер су вам потребни лајкови да бисте били особа.

Где ћете пронаћи личност? Из какве везе ћете је црпети? Само у везама заснованим на љубави може се формирати личност. Машта не ствара везу или однос, већ кандидата за депресију. Кажем вам. Боље је имати некога са ким можете да се свађате дању и ноћу него немати шта да делите ни са ким.

Данас живимо у ери самооправдавања. Морамо оправдати себе; нема другог начина. И тако почиње сва ова гужва, која води до потпуног недостатка критеријума. Не само да не успевате да добијете ништа вредно, већ губите и критеријуме за то да будете вољени. Један велики енглески писац каже: „Када видим да се сви слажу са мном и говоре: 'Да, у праву сте!', знам да грешим.“

Ако те сви хвале — то је написано у Јеванђељу — тешко теби (упореди Луку 6:26)! То значи да си „непостојећи“. Стога су људи који се истичу као личности на друштвеним мрежама и телевизији мртви, картонски, непостојећи. Они постоје само у лајковима и утисцима које стварају. Ови људи не знају шта желе, како то желе, када то желе, зашто то желе, или да ли ће икада престати да то желе.

Стално су збуњени. Зато одлазе код психоаналитичара, који почиње речима утехе — уз накнаду, наравно. Ако желе још утехе, он им даје нове антидепресиве, застрашујуће јер делују директно на мозак и снижавају ниво серотонина. Ох, како је то „кул“! И сви смо срећни.

Усред овог хаоса постоји само један начин, а то је веровање у Христа.

„Делима закона се ниједно тело неће оправдати.“

Па како се човек може оправдати? Постоји само један начин, милостив, дар. И ако га желиш, прихвати га. А ако га не желиш, не прихвати га. То се зове вера.

„И ми смо поверовали у Христа Исуса само кроз веру, да бисмо се оправдали вером у Христа, а не делима закона. Јер делима закона ниједно тело неће бити оправдано.“

Само вера оправдава усред хаоса који сам описао, а који само расте. Усред овог хаоса, постоји само један начин: верујте у Христа. Посматрајте шта Он ради и останите у Њему, верујте у Њега, држите се Његове руке и чините оно што Он каже. Држите се Онога који вас истински воли, јер Он је Сама Љубав, и све што је учинио, учинио је зато што вас воли.

Шта је Он урадио? Васкрсао те је из мртвих, исцелио те је од парализе, дао ти је очи да би могао да видиш, зар не? Нахранио је 5.000 људи. И на крају ти каже:

— Гле, ја ти дајем и себе. Ја ћу умрети, а не ти!

И Он вам оставља Своје Тело и Крв, и ако се њима причестите, живећете вечно и никада нећете видети смрт.

Он вам говори о овом великом дару:

- Узми га!

А онда све зависи од ваше личне слободе. Ако кажете: „Неее! Оправдаћу се!“ — чека вас пакао.

Данас је пакао видљив; раније није био тако видљив. Данас имамо страшну привилегију да видимо пакао. Где год да идете, ту је пакао. Шта да вам кажем? Замолите нас, свештенике, да га видимо. Посебно духовне оце. Да видимо шта се данас дешава у људским односима. Ви то видите свуда око себе. Па где човек може да стане? Где се данас може окренути? Наведите ми такав здрав простор. Свуда видимо тешке појаве, необичне појаве, јер је отпадништво велико, а самооправдање страшно.

(Наставиће се)

Ћерка Филипа, епарха целог Мисира. Рођена у Риму. У то време беху хришћани изгнани из Александрије и живљаху ван града. Девица Евгенија посећиваше хришћане и свим срцем прими веру њихову. Одбеже од својих родитеља са два верна евнуха своја, крсти се од епископа Елије и прерушена у мушко одело ступи у мушки манастир, где прими монашки чин. Толико очисти срце своје подвигом својевољним, да прими од Бога благодат исцељења болних. Тако исцели и неку богату жену Мелантију. Но после ова жена хоћаше извући Евгенију на телесни грех, и не слутећи, да је Евгенија женско. Па како би одлучно одбијена од стране Евгеније, ова зла жена из освете оде епарху и оклевета Евгенију онако исто као некад жена Пентефријева целомудреног Јосифа. Епарх нареди те све монахе оковаше и у тамницу вргоше заједно с Евгенијом. Но када би изведена на суд, света Евгенија показа се своме оцу као његова ћерка. Обрадовани Филип тада крсти се са целим домом својим. И би Филип изабран за епископа александријског. Чувши за ово, римски цар посла неког опаког војводу Теренција који, дошавши у Александрију, тајно уби Филипа. Тада се света Евгенија пресели у Рим са мајком и браћом својом. У Риму је неустрашиво и ревносно преводила незнабошце у веру праву, нарочито девојке. Тако преведе у веру и неку красну девицу Василију. Ускоро Василија би посечена за Христа, како јој Евгенија и предсказа. Тада бише посечени и оба она евнуха, Прот и Јакинт. Најзад дође мученичка кончина и светој Евгенији. Од њене близине паде храм Дијанин и разруши се. Мучитељи је бацише најпре у воду, потом у огањ, но Бог је спасе. Јави јој се сам Господ Исус у тамници и рече јој, да ће она пострадати на сам дан Његовог Рождества. Тако и би. Мачем је посекоше 25. децембра 262. године у Риму. После смрти јави се Евгенија матери својој у великој слави, и утеши је.

**

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ЕВГЕНИЈЕ

У СЕДМОЈ години царовања римскога цара Комода, који наследи престо после оца свога Марка Аврелија,[1] би постављен за епарха целога Египта неки знаменити велможа, по имену Филип. И Филип са својом женом Клавдијом и децом пређе из Рима у Александрију. Имађаше он два сина, Авита и Сергија, и јединицу ћерку Евгенију, веома лепу телом и целомудрену духом. Ево повести о њеном животу.
Филип управљаше Египтом по римским законима и обичајима предака. Он ни најмање није волео врачаре и мађионичаре, и силно их је гонио и уништавао. Исто тако он није волео ни Јевреје; он им чак ни име није могао чути. Међутим према хришћанима се понашао веома благо; и мада их, по царском наређењу, беше истерао из града Александрије, ипак им је допустио да у предграђу града мирно живе и слободно служе своме Богу, јер он цењаше хришћане због њиховог савршеног живота и мудрости. Сам пак он усрдно се бављаше грчком философијом, у којој васпитаваше и своју кћер Евгенију. Притом Филип учаше Евгенију да влада и латинским и грчким језиком, и да слободно и красноречиво говори на оба та језика, много се старајући да Евгенија постигне што већи успех у философији и осталим наукама. А она, бистра и врло марљива, лако напредоваше у свима наукама. Што једном чује или прочита, то је она чврсто памтила, чувајући то у срцу евом као да је написано на челичним таблицама. А беше Евгенија лепа лица и дивна тела, но још лепша целомудреношћу својих миели и дивнија девичанском чистотом. Стога један од најзнаменитијих великодостојника римских, по имену Аквилин, зажеле да је вери своме сину Аквилију за невесту. И када је родитељи упиташе, да ли она пристаје да се уда за тог високородног младића, Евгенија одговори: Мужа треба изабрати себи бољега по животу а не по пореклу, јер се има живети с њим а не с родом његовим.
Такође и други високородни и богати младићи жељаху да се вере с њом, али их она одбијаше све што јој се, тобож, не допада начин њихова живљења, а у самој ствари она је то чинила једино из жеље и бриге да остане и живи у девствености.
Тако се припремаше диван и чист сасуд за примање божанског миомирисног мира. И убрзо за њеним добрим делима последова добра вера, и она чиста приступи к чистоме извору побожности. Као почетак пак Евгенијина обраћења к Богу послужи следећи догађај: Случајно или, боље рећи, по Божјем промислу Евгенији дође до руку књига ПослаНица светог апостола Павла. Пажљиво је прочитавајући и улазећи у њен смисао, Евгенија познаде да постоји Један Истинити Бог које је створио васељену: и њој се одмах просвети ум, који у ње беше одавна предочишћен и припремљен за примање Светога Духа. И она срцем чврсто поверова у Христа, али се не усуђиваше да Га јавно исповеда устима, бојећи се гњева својих родитеља.
Када, по царском наређењу, изгнаше из Александрије хришћане, чије учење Евгенија веома жељаше чути, то она замоли родитеље да јој дозволе да иде у предграђе на једно од њихових имања, да се тамо у осами одмори и освежи. А родитељи, не слутећи ништа о њеној тајној намери, дозволише јој да иде у предграђе ради освежења. Она пак, пролазећи колима са својим евнусима и робињама поред манастира у једном од хришћанских насеља, чу како монаси певају иза ограде: "Сви су богови незнабожаца демони; а Господ је небеса створио" (Псал. 95, 5). Чувши ове речи, и постидевши се заблуде предака, она уздахну из дубине срца, и рече двојици својих евнуха, Проту и Јакинту: Ви сте са мном довољно изучили науке; ми смо заједно схватили учења Сократа, Аристотела и Платона, познате заблуде стоика н мишљења Епикура;[2] а прочитали смо и проучили и друге софисте и песнике. Ви, разуме се, насигурно знате да су све то басне које немају у себи ништа сем неке наликости истине, која може завести многе. Није нам непознато и то, како се хвале својом мудрошћу јелини, од којих неки на све могуће начине доказују да нема никаквога бога, а неки опет сматрају да има много богова, и деле их на веће и мање. Хришћани пак све њих побеђују речју, говорећи: "Сви су богови незнабожаца демони". Јер вера у те незнабожачке богове јесте савршено безумље и потпуна погибао. Међутим хришћанско учење: "Господ створи небеса", отворено признаје Јединога Бога и даје нам познање о нашем свеопштем Господу. Сагласно са овим учењем учи и апостол њихов Павле, чије списе, који доказују постојање Јединога Бога, ја читах јуче и прекјуче. И ја верујем речима тога апостола, јер су врло јасне и достојне веровања пошто заснивају веру "а самим делима. Апостол у својим Посланицама јасно показује пут ка спасењу, и ви, ако желите, можете кренути тим путем. А ја се више нећу звати вашом госпођом већ сестром и саслужитељком: јер ми имамо заједничког Господа и Оца - Бога. Стога будимо једнодушни и једномислени, као браћа, и заједно решимо да се обратимо ка Христу. Чула сам да је хришћански епископ Елиј[3] подигао овде манастир, у коме монаси непрестано дању и ноћу славе Бога песмама. Овај манастир епископ повери неком презвитеру Теодору о чудесним делима којега причају да он својом молитвом даје прогледање слепима, изгони ђаволе, и сваку болест лечи речју. Још говоре и то, да у овај манастир нипошто није допуштено женама улазити. Зато ми острижите косу, обуците ме у мушко одело, па ме ноћу одведите тамо. Ми ћемо одредити наш повратак у град за касно увече; сви робови нека иду испред кола, а вас двојица иза кола; ја ћу пак тихо сићи с кола, и ми ћемо се сакрити тајно од свих; кола нека се празна врате дома, а ми ћемо отићи к слугама Божјим.
Ове Евгенијине речи и намере беху пријатне обојици евнуха. И када наступи ноћ они урадише као што се договорише. Јер касно увече враћајући се у град, они кришом сведоше Евгенију с кола, тако да то нико од робова не примети. Сакривши се, они је обукоше у мушко одело, остригоше јој девојачку косу, и упутише се к манастиру. Но они још не беху на домаку манастира, а угледаше где им се приближава блажени Елиј, епископ Илиопољски,[4] идући са мноштвом народа из Илиопоља у манастир. Јер у Египту бејаше такав обичај да, када епископ обилази своје манастире и цркве, онда га народ прати певајући песме. Тако и овом приликом са епископом Елијем ићаше испред и иза њега око десет хиљада људи, који певаху и клицаху: "Пут је побожних прав, и поравната је стаза побожних" (Ис. 26, 7).
Чувши те речи, Евгенија рече својим пријатељима: Удубите се у смисао тих стихова, како све речи њихове имају значаја за нас и односе се на нас. Јер када ми разговарасмо о Истинитом Богу, ми чусмо певање: "Сви су богови незнабожаца демони; а Господ је небеса створио". А сада када ми, одвративши се од идолослужења, кренусмо путем, којим желимо прићи Христу, ево неколико хиљада људи сусреће нас једногласно певајући: "Пут је побожних прав, и поравната је сТаза побожних". И мени изгледа да се то десило не случајно него по Божјем промислу. Хајде стога да видимо куда иде овај народ; и ако иде ка истој обитељи куда и ми стремимо, онда да им се придружимо и путујемо заједно с њима, као њихови пријатељи.
И тако придруживши се народу који је ишао и певао, о"ни упиташе једнога: Ко је онај старац што једини јаше на магарету усред народа који иде испред и иза њега? - И чуше као одговор, да је то епископ Елиј, хришћанин од младости своје, који је одрастао у манастиру. Када су њега још као дете слали да донесе огањ од суседа, он доношаше жар у скуту од своје хаљине, а хаљине му не прогореваху. Таква беше светост његова још у детињству његовом. "Пре неколико дана, - (настави казивати упитани човек, - појави се у овим местима неки врачар по имену Зариј, који разним враџбинама и лукавствима обмањиваше људе: он епископа Елија називаше варалицом, а за себе говораше да је добар учитељ, послан људима од Христа. Тада се сабра мноштво хришћана, и дођоше ка оцу нашем кога видите, и рекоше: чујемо како Зариј тврди за себе да је послан од Христа. Стога: или прими њега у заједницу с тобом, или пак, ако говори лаж, ти га речима победи, па ћемо ми поћи за оним од вас који однесе победу у препирци. Свети епископ Елиј пристаде на препирку са Заријем: јер се надаше на Христа, као што се и Зариј уздаше у своје демоне. И би одређен дан за препирку и припремљено место усред града Илиопоља. И дође Зариј врачар са волшебним чинима својим, а дође и епископ са богонадахнутим речима. И пошто благослови народ, епископ рече: Сада ћете познати духове који су од Бога.[5] И обративши се онда Зарију, он поче водити с њим велику препирку. Но волх беше веома вешт у својим обманама, горд и безобзиран у говору; он се стараше да однесе победу не истином већ хвалисавом и бестидном многоговорљивошћу. Због тога кротки и безазлени епископ не могаше волха надвладати речима. И жао би народу што Зариј надмашује епископа у препирци. Приметивши то, епископ замоли да се стишају, и рече народу: Ваља нам сада послушати савет светог апостола Павла који он даје своме ученику Тимотеју: Ово напомињи, и посведочи пред Господом, да се не препиру, које ништа не помаже, него смета оне који слушају (2 Тм. 2, 14). Али да не би неко помислио да ми ово апостолово сведочанство приводимо не ради изналажења истине већ из бојазни, ја предлажем ово: да се усред града наложи ватра и да ми оба заједно уђемо у огањ, па ко од нас не изгори, тај и јесте истински посланик Христов. - Овај се предлог допаде свему народу; и одмах наложише велику ватру. Епископ стаде звати врачара у пламен, али овај одговори: Уђи прво ти у огањ, пошто си ти предложио такву проверу. - Епископ се прекрсти, и подигавши руке к небу уђе усред огња; и престоја у великом пламену око пола сата, и не би ни најмање опаљен: јер се огањ не дотаче ни његових власи, ни његове одеће. А зваше епископ и Зарија да уђе у огањ к њему, али се овај страховито препаде и покуша да бежи. Но народ га дохвати и рину га у огањ силом. И одмах бедник поче горети, и сасвим би изгорео да га свети епископ Елиј не избави брзо из огња, истина полусагорелог али живог. После тога волх би са поругом протеран из предела Илиопољских. А епископа кога видите, куд год он ишао, свуда прати народ са божанским песмама".
Слушајући ово казивање, блажена Евгенија се радоваше духом, и дивљаше се, и уздисаше. Најзад она поче усрдно молити човека што разговараше с њом и зваше се Евтропије, говорећи: Молим те, господине, да обавестиш светог епископа о нама, који желимо да се од идола обратимо ка Христу. Ми смо браћа, и договорисмо се да заједно постанемо хришћани и да живимо у овом манастиру, никада се не одвајајући један од другог. - Саговорник им одговори: Ћутите засада о томе, док епископ не уђе у манастир и не одахне мало од пута, а када се укаже згодан тренутак ја ћу га, по жељи вашој, обавестити о вама.
Када се они приближише манастиру, у сусрет епископу изиђоше монаси, певајући: Примисмо, Боже, милост Твоју усред људи Твојих (Псал. 47, 10). - Када епископ са народом уђе у манастир, уђе са евнусима својим и Евгенија, слична младићу по оделу и остриженој коси. Пошто одслужи у цркви Божанствену службу, и поткрепи се мало храном у три сата по подне, као што је обичај код постника, епископ отпочину од трудова, и виде у сну овакво виђење: некакви људи ношаху на рукама неки женски кип, сличан једној од јелинских богиња, и указиваху му као богу поштовање жртвама и поклоњењем. Тешко беше епископу гледати како људи обмањују себе идолопоклонством, и он рече тој њиховој богињи: Зар доликује теби, створењу Божјем, да те људи сматрају за Бога, и да од њих примаш поклоњење које само Богу доликује? - Чувши ове речи, богиња одмах остави људе који јој се клањаху и пође за епископом, говорећи: Нећу те оставити, нити ћу одступити од тебе, док ме не приведеш и не предаш Творцу и Саздатељу моме.
Пренувши се из сна, епископ размишљаше о свом виђењу. Утом уђе к њему Евтропије и рече: Владико, три младића, рођена браћа, једнодушно напуштају идолопоклонство и желећи да буду причислени к лику оних што служе Христу у овом ма)пастиру, уђоше данас за тобом у обитељ ову, и са сузама ме молише да обавестим о њима твоју светост. - То обрадова епископа, и он ускликну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме удостојио да сада чујем овакву радосну вест!
И нареди епископ да му позову та три младића. Када они уђоше сами и ступише пред чесно лице његово, светитељ најпре сатвори молитву, па затим поче очински и с љубављу разговарати с Евгенијом, распитујући их за њихова имена, порекло и отачаство. Евгенија, црвенећи у лицу девојачким стидом, одговараше смирено: Ми смо, божанствена главо, родом из славнога града Рима, и отачаство наше је Рим; браћа смо по телу; првоме је име Прот, другоме Јакинт, а ја се зовем Евгеније. - Блажени епископ Елиј с љубављу гледајући у њу, рече: С правом називаш себе Евгенијем, Евгенија! Име твоје[6] слаже се са духом твојим, јер ти имаш благородну, храбру душу, и у свему се показујеш као прави мушкарац. Но притом чврсто се држи у уму свом одлуке, побеђуј своју женску природу, и стасаћеш у мушкости, и утврдићеш се у Христу, ради Кога ти жена, правиш се мушкарац, променивши свој женски лик и име из љубави према Богу. Ово говорим теби, не изобличавајући и не ружећи твоју природу, и не желећи да те одвратим од твоје намере, него да би ти дознала колико се Бог брине о теби и како ми Он откри све што се тиче тебе, не утајивши ништа: ко си ти, и како ћеш доћи к мени, и ко су они који ће с тобом доћи к мени. Стога се, Евгенија, постарај да се покажеш не мање мушка духом него својим изгледом: јер ми Господ мој откри и то, да. си ти себе припремила за чисто обиталиште Њему, чувајући своју девственост неоскврњеном, и одбацујући саблазни земаљског живота.
Обративши се затим Проту и Јакинту, светитељ рече: Ви сте робови по телесном пореклу, али сте слободни духом, јер дух ваш није поробљен ничим земаљским. Зато не ја, већ сам Господ Христос говори вама: Више вас не називам робовима него пријатељима (Јн. 15, 15). Блажени сте ви због такве слободе ваше, али сте још блаженији због вашег пријатељства и сједињења с Христом: јер ви једнодушно изабрасте узети на себе јарам Христов, и ничим не ометосте блажену Евгенију у ње!ној намери, већ заједно с њом горите духом да служите Господу. И када она буде изашла из овог живота, заједно с њом и ви ћете се удостојити од Господа оних венаца и награде, којих и она.
Овоме разговору епископа Елија са Евгенијом и њеним евнусима нико не беше присутан. Епископ нареди Евгенији да остане у мушком оделу, пошто нико не знађаше ту њену тајну. И она заједно са евнусима не одступи од епископа док их све епископ не крсти и не причисли к лику монахујућих.
А сада да опишемо шта се десило у оно време када светитељка заједно са Протом и Јакинтом кришом од робова сиђе с кола, и како родитељи њени туговаху за њом.
Кола дакле продужише свој пут и већ се приближише к дому, а робови иђаху испред кола не слутећи шта се догодило. Домаће пак слуге изађоше с буктињама у сусрет Евгенији. Пришавши колима они видеше да су она празна и да у њима нема Евгеније, и то њих доведе у велику забуну. Отац њен, мајка, браћа и све слуге се веома узнемирише, и настаде запевка, вапијање, ридање и силан плач. Дадоше се у трагање по свему граду, и сав се народ у Александрији у чуду питаше шта се то догодило са епарховом ћерком. Многобројни робови бише разаслани на све стране да траже Евгенију. Они претражише не само сав град, него и сву земљу Египатску, и при распитивању не пропустише никога на путу и по кућама: трговце, земљоделце и путнике; али нигде не могоше ништа чути о том скупоценом бисеру, који десница Свевишњега кријаше у Својој ризници до потребног рока.
Родитељи пак Евгенијини дан и ноћ плакаху за њом и неутешно ридаху, често је дозивајући по имену, гребући лица своја посипајући пепелом главе своје, и падајући на земљу од изнемоглости и сиЛне туге срца; и притом запомагаху: Евгенија, Евгенија, кћери наша слатка! где си се, светлости наша, сакрила од очију наших? у ком си се месту, утехо наша, притајила? на који си начин, надо наша, нестала?
И ридаху родитељи за ћерком својом, и плакаху браћа за сестром својом, и сузе роњаху робови и робиње за госпођом својом, и сви граћани жаљаху за Евгенијом и саосећаху бол епарха као свог доброг господара и управитеља. Потом почеше питати врачаре и гатаре, и приносити идолима многобројне жртве, не би ли им који од богова казао што о несталој девојци.
Но ни од њих не дознадоше ништа. Јер ћутаху: врачари и гатари као лажљивци и незналице, а идоли као мртваци. Најзад неки од житеља Александрије измислише басну на утеху епарху: наиме они тврђаху да им је откривено, како су, тобож, богови заволели лепоту Евгенијину, па зато Евгенију узнели на небеса и уврстили је у ред богова. Уцвељени родитељ поверова тој басни, престаде мало са тугом, и силом претвори свој плач у радост. И он одмах нареди да се салије од злата идол, сличан по изгледу његовој љубљеној кћери, и да се постави на видном месту у Александрији. И поче он свенародно указивати поштовање Евгенији као новој богињи, празнујући је и приносећи јој многобројне жртве. На тај начин он олакшаваше себи бол свој за ћерком. Али Евгенијина мајка Клавдија и браћа Авит и Сергије не повероваше тој басни, те и надаље непрестано и неутешно плакаху за Евгенијом.
Међутим блажена девојка Евгенија, прикривена мушким оделом и именом, и због својих мушких и јуначких подвига сматрана за мушкарца, живљаше у споменутом манастиру, . усрдно монахујући и служећи Богу. И она показа толики успех у божанственом учењу, да је кроз две године већ знала напамет цело Свето Писмо: и душа јој беше препуна толиким миром, да је сви сматраху за једнога од анђела. И ко је могао сазнати да је она женско, када је покриваше сила Христова и беспрекорна девственост, и када она својим животом и код савршених монаха изазиваше дивљење? Говор њен беше смеран, мио, кротак и немногоречив, пун страха Божија и душекористан., На црквена богослужења нико не долажаше пре ње и нико не излажаше после ње. Свима она беше на углед и корист: тужне утешаваше, са радоснима се радоваше, гњевљиве и јаросне једном речју смираваше; на горде пак толико утицаше смирени начин њеног живота, да су се они изненада претварали из вукова у овце.
Након не много времена она доби од Бога дар исцељивања. И када би она посетила кога болесника, одмах је сам долазак њен одгонио болест и давао болеснику потпуно здравље. А два евнуха њена, Прот и Јакинт, неодступно борављаху с њом, и беху подражаваоци њеног живота, и верне слуге њене и пријатељи.
Три године по обраћењу њеном к Богу престави се игуман тога манастира. И братија сабравши се стадоше једнодушно молити блажену да им буде игуман, јер не знађаху за њену тајну чувану Богом: да је њихов Евгеније по природи не мушкарац већ жена. Они су посматрали њено мудро, беспрекорно и богоугодно живљење, које неупоредиво превазилажаше живљење свих постника манастира, те због тога Многим молбама наваљиваху на њу да се прими старешинства. Тада светитељка, с једне стране бојећи се да је противно закону да жена управља над људима, а с друге стидећи се да омаловажи и одбије свесрдне молбе толиких чесних лица, упути им ову молбу: Молим вас, браћо, донесите ми овамо свето Еванђеље. - А када Еванђеље би донето, она продужи: Потребно је да хришћани приликом сваког избора пре свега питају о томе самог Господа Христа.
Стога расмотримо шта нам Христос наређује поводом овог избора, па се покоримо Његовој вољи.
Тада она пред свима отвори Еванђеље насумце, и оно се отвори на месту где беше написано: Који хоће да буде већи међу вама, нека вам буде слуга; и који хоће међу вама да буде први, нека вам буде роб (Мт. 20, 26-27). Када ове речи бише прочитане, светитељка изјави: Ево, покоравам се и Христовом наређењу и вашој молби. Нека дакле будем слуга и роб ваше љубави.
И обрадоваше се сви њеном пристанку. И прими тобожњи Евгеније, а у самој ствари Евгенија, игуманство у том манастиру, и постаде свима као заробљеник и роб, непрестано се трудећи за сву братију, носећи воду, секући дрва, чистећи све келије, и свима служећи са великим усрћем. Себи пак за борављење изабра вратареву келију, да се ни бољом келијом не би показала виша од других. Трудећи се у манастирским пословима она никада није пропуштала прописано црквено правило, тојест: јутрење, Часове (у нарочите дане и Литургију), и вечерње. И изгледало јој да је узалудно изгубљен онај час, у који би се десило да она не узнесе хвалу Богу. И она будно мотраше да јој ни једна час не прође без славословља Божија. Стога у рукама њеним беше посао, а у устима непрекидна молитва. И доби она власт над нечистим дусима, да их изгони из људи. А даде јој се благодат да чини и друга чудеса, о којима подробно говорити недостаје времена. Но сада да испричамо како отпоче гоњење на светитељку, остале догађаје из њеног живота, њено страдање и њен крај.
Бејаше у Александрији једна жена, по имену Мелантија, богата имањем али убога у добрим делима. Она се разболе од грознице, и паћаше од ње више од године дана. Имађаше она велико имање у близини манастира. Чувши да у манастиру има неки монах Евгеније који лако исцељује сваку болест, она хитно оде к њему, и мољаше га да је исцели од болести њене. Сажаливши се на њу, Евгенија је помаза светим јелејем, и Мелентија одмах избљува све што јој је унутра шкодило и изазивало њену болест, и постаде здрава, и пешице се врати на своје имање. Након пак не много времена она у знак благодарности за исцељење начини три сасуда од чистога сребра, напуни их новцем и посла свом бесплатном лекару. Но Евгенија не прими поклон већ га одасла натраг Мелантији, рекавши: Ми изобилујемо и преизобилујемо сваким благом о Богу нашем. А тебе, драга Мелантија, саветујем да ово раздаш невољнима и убогима.
Угледавши враћене поклоне, Мелантија се веома ожалости, и хитно оде у манастир. И каквим све молбама и преклињањима она наваљиваше на Евгенију да не одбија донесене поклоне! Најзад настојатељ Евгеније једва пристаде да нареди да се сасуди однесу у црквену сасудохранилницу где су се чувале ствари за црквена богослужења.
Од тога времена Мелантија стаде често посећивати Евгенија, и њоме овлада непристојна љубав према њему, не знајући да се под мушким оделом и именом скрива жена. Видећи га онако млада и лепа, Мелантија је држала да такав младић није могао увек живети у чистоти, а своје исцељење стаде приписивати не његовој светости већ његовој лекарској вештини. И она се с дана на дан стаде распаљивати све већом и већом пожудом за њим, сањајући да ступа у телесни грех са њим. И тражаше она згодно време и место, да испуни ту своју жељу. И једнога дана, налазећи се на свом имању недалеко од манастира, Мелантија, распаљена похотом према младоме монаху, начини се болесна, и посла к њему молбу да је сам посети болесну и помогне јој као и први пут.
Дошавши к њој, блажена Евгенија седе пред постељом Мелантије, болесне не од болести већ од телесне похоте. Посматрајући Евгенијино лице, Мелантија не могаде више скривати у себи потајни огањ који је дуго времена распаљивао. Она отвори своја бестидна уста и поче говорити речи блудничке, прелашћујући га и мамећи у грех, као што је то некад чинила са Јосифом Египћанка, жена Пентефријева.[7] Ја сам обузета неодољивом жељом и безмерном љубављу према теби, - говораше она, - и мој се дух не може смирити док ти не пристанеш да постанеш господар над свим имањем мојим и мој муж. Јер зашто ти узалудно умртвљујеш себе непотребним уздржањем, и добровољно упропашћујеш дане младости своје, толико изнуравајући тело и сатирући такву лепоту лица? Ево огромних имања! ево ризница злата и сребра, драгог камења и скупоцених хаљина! ево и великог броја робова и робиња! ево, најзад, ти видиш и мене младу и не ружну, обудовелу ове године, притом и бездетну, те тако нема наследника за моја богатства. Стога их наследи ти и постани мени самој господин и господар.
Све то и још много друго говораше Мелантија, прелашћујући Евгенију. Но преподобна Евгенија, стидећи се бестидности ове блуднице, одговори јој страховито љуто: Умукни, жено, умукни! и не покушавај да ми нашкодиш отровом древне змије. Ја видим, ти си од себе начинила велико обиталиште ђавола. Одступи од слугу Божјих, саблазнитељко! богатства твоја нека наследе слични теби сладострасници! а наше богатство јесте сиротовати са Христом. Што се пак тиче брака, то нека наш ум никада и не помисли на телесна уживања! О блажена чистото, никада те нећемо продати за трулежна богатства! О света девствености, нећемо те оскврнавити блудочинством! О Мати Божја и Дјево, у Тебе се уздам, нећу изневерити своје завете! Један је у нас брак - наша љубав према Христу; једна су у нас богатства - блага спремљена нам на небесима; једно наслеђе - познање истине.
Рекавши то, блажена Евгенија устаде и оде у свој манастир. А Мелантија, испунивши се уједно неисказаног стида и гњева, отиде у град, јави се епарху и рече му: Неки хришћански младић, који каже да је лекар, борави у манастиру недалеко од мога имања, дође мојој кући, и ја му допустих да уђе у моју собу ради лечења. Међутим он, сматрајући ме за непоштену и бестидну жену, поче ме најпре ласкавим речима наводити а затим и рукама приморавати на зло дело; и да ја не нададох вику, те робиње моје дотрчаше на моје запомагање, тај би ме безобразни младић сигурно оскврнавио насилно, као варварин заробљеницу.
Ове Мелантијине речи силно разјарише епарха, и он одмах посла слуге да ухвате не само младића Евгенија, називаног лекарем, него и све који живе с њим, да их окују у железне окове и држе у тамници. Али пошто једна тамница не могаше сместити све монахе који се налажаху с Евгенијом, то их распоредише по разним тамницама. Глас о овом догађају пронесе се не само по свој Александрији него и по свима оближњим градовима. И многе увреде и грдње доживеше хришћани од незнабожаца, јер сви који чуше казивање Мелантијино вероваху у истинитост речи њених, пошто су је незнабошци веома ценили као честиту, угледну и високородну.
И би одређен дан у који се имало обавити суђење монасима и изрећи им се казна. Неке од њих епарх је хтео да преда зверовима на поједење, друге да у огњу спали, а остале да погуби помоћу разноврсних мука. И када дође тај одређени да)н, сабра се мноштво народа не само из града него и из целе његове околине. Сабра се тамо такође и много хришћана, међу којима беху многи презвитери и неколико епископа: они дођоше да виде кончину невиних слугу Божјих, да узму остатке моштију њихових и чесно их погребу.
Чим на судиште стиже епарх Филип са својим синовима Авитом и Сергијем, и седе на судијином месту, одмах уведоше у средину позоришта блажену Евгенију, тајну које још нико није знао, са њеним евнусима и осталим монасима, оковане у тешке железне окове. А народ стаде силно грајати и викати: Нека буду погубљени ти погани безаконици! - Епарх нареди да начелника зла, невино јагње Христово, приведу ближе к њему ради испитивања, и да поређају пред њом сва оруђа за мучење, и да предстану готови и грозни џелати.
И стаде света Евгенија на суду пред оцем својим и браћом, немајући на себи никакву кривицу, сакривена под мушком монашком одећом, смерно погнуте главе, да је одмах не би распознали. Обраћајући јој се, епарх јој поче јаросно говорити: Реци нам, најпокваренији хришћанине, тако ли вам Христос ваш заповеда да чините погана дела и да лукавствима својим уваљујете честите жене у зле похоте своје? Реци нам, сверазвратни, како си се дрзнуо ући у кућу пресветле госпође Мелантије и њену племениту чистоту присиљавати на оскврњење? Покварењачки издајући се за лекара, ти си се показао непријатељ и насилник. Стога ћеш за свој бестидни и дрски подухват добити достојну казну, и ти тако зао погинућеш злом смрћу.
Епарху који са толиким бесом говораше, блажена Евгенија одговори кротко: Господ мој Исус Христос, коме служим, учи чистоти и обећава вечни живот онима који девственост своју чувају беспрекорном. Ми можемо овог часа доказати да нас Мелантија лажно окривљује. Али боље је да ми претрпимо зло, те да не пропадне плод нашег трпљења, него да она, побеђена и изобличена, доживи какво било зло. Уосталом, ако ми се закунеш здрављем царева својих да овој лажној сведокињи нећеш учинити никакво зло, онда ћемо је ми одмах испитати односно греха за који нас без икаквог разлога окривљује, па ћемо видети да је она крива.
Епарх се закле и обећа да ће испунити што она тражи. Тада се Евгенија обрати Мелантији и рече јој: Мелантија, само име твоје означава црнило и помрачење.[8] Својом безочном клеветом ти си хришћанима припремила разне муке. Хајде онда, настој да нас кидају, пале и соку! Но буди уверена да слуге Христове нису онакви каквима их ти лажно приказујеш. Уосталом, приведи ту робињу за коју си рекла да је очевидац нашега греха, да се њеним устима изобличи лаж и обелодани истина.
Та робиња би приведена. Она дометну лаж, да би угодила својој госпођи. Јер како би она могла рећи што противу ње? - Ја знам, говораше робиња, да овај бестидни младић често греши са простим женама. И мени је тај бедник много пута досађивао, па се најзад дрзнуо насрнути и на моју госпођу. Ушавши у њену спаваоницу у седам сати изјутра, он је најпре разговарао с њом као лекар о њеној болести; затим јој поче говорити безобразне речи, и напослетку покуша да је силује, што би свакако и учинио, да ја нисам брзо дозвала друге служавке, те тако избавила госпођу нашу из руку овога блудника.
Судија нареди да се позову и друге служавке Мелантијине; но и оне такође лажно сведочаху против монаха Евгенија, помажући својој госпођи. Тада епарх бесан од гњева викну на Евгенију: Шта можеш, бедниче, рећи у одбрану своју сада, када те толики сведоци терете и поуздано потврђују твоје безакоње? - Света Евгенија одговори: Сада ево дође време говорити, јер престаде време ћутања. Дође време слободно објавити истину, да се лаж, изношена противу нас, не би безмерно хвалисала, и да међу незнабошцима не би кружили рђави гласови о хришћанима. Истински сам желела да своју тајну чувам до краја свога живота, и да лаж која се износи против нас изобличим на будућем суду Христовом и докажем чистоту своју пред Оним, из љубави према коме сам је и чувала. Што сам досада веома брижљиво скривала, приморана сам да сада обелоданим, да безакоње не би тријумфовало над невиношћу, и да се незнабожачко безбожје не би ругало благочестивом и целомудреном хришћанском животу, и да га не би исмевало, нити му се подсмевало. Објавићу истину не из хвалисавости, него ради прослављења имена Исуса Христа: јер је сила овога имена толика, да и жене, које живе у страху Божјем, удостојавају се мушкога достојанства, те људска бића мушкога рода не могу вером бити већа од оних женскога рода, као што вели учитељ хришћански, апостол Павле: У Бога нема разлике између мужа и жене, јер су сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Стога сам и ја пожелела Христа ради, у кога сам поверовала, и кога сам свом душом заволела, и на кога сам сву наду положила, да по животу и по спољашњем изгледу више будем мушкарац него жена, чувајући своју девственост за јединог пречистог и бесмртног Женика Небеског.
Говорећи то, она раздра на себи горњи део одеће и обнажи неке делове свог светог и чистог девојачког тела и показа да је женско. И рече епарху: Господине мој, ти си ми отац по телу, Клавдија ми је мајка, а Авит и Сергије који седе с тобом, то су моја браћа. А ја, - ја сам твоја кћи Евгенија, која се из љубави према Христу одрекох света и свих уживања његових; ево Прота и Јакинта, мојих евнуха, са којима заједно примих учење Христово. И Господ Христос ме обасу толиком благодаћу, да ме милосрђем Својим учини победитељком свих похота и страсти.
И ја непоколебљиво верујем да ће ме Он и до краја сачувати таквом каква сада јесам.
Док она ово говораше, и још не беше завршила своје казивање, познаше отац и браћа делимично по говору, а делимично и по неким цртама на лицу, пошто нетремице гледаху у њу, да је то заиста Евгенија. И одмах, у неисказаној радости и сузама, они скочише са својих места, и притрчавши јој, грљаху је и целиваху, плачући од радости и веселећи се што изненада обретоше Евгенију, без које им ни сама светлост овога света не беше мила. И тог часа би обавештена мати њена Клавдија, да је кћи њена Евгенија пронађена. Ова одмах хитно дојури, и угледавши своју милу Евгенију, шта све није радила, какве јој све љупке речи није говорила, гледајући своју кћер као да је из мртвих устала. А народ, посматрајући све то, дивљаше се и громко викаше: Један је Христос, један је истинити Бог, Бог хришћански! - Мноштво пак хришћана који беху дошли са својим епископима и презвитерима ради погребења тела мученичких, испунивши се неизрециве радости, певаху: Десница твоја, Господе, сатре непријатеље. Који је Бог тако велики као Бог наш? Он открива што је сакривено, и обелодањује што је тајно, хвата мудре у лукавству њихову.[9]
Затим бише донете златоткане хаљине са скупоценим украсима; у њих родитељи и браћа обукоше Евгенију и против њене воље, па је посадише на узвишеном месту, да је сви виде, и да се сви радују с њима проналаску изгубљене. А одмах бише ослобођени окова и монаси, који заједно са Евгенијом беху у узама; и њих све обасуше многим похвалама, почитујући их као истинске слуге Христове.
Мелантија пак испуни се великог стида и страха; и још док се налажаше на гледалишту, огањ паде с неба на кућу њену и сагоре је до темеља са свима њеним богатствима и ризницама, тако да ни трага не остаде од свега тога. И настаде велика радост за све хришћане у Александрији и у целом Египту, нарочито када се крсти и поверова у Господа нашег Исуса Христа сам епарх Филип са женом и синовима и свим домом својим; тада и велико мноштво незнабожаца прими свето крштење. И Цркви Христовој би враћен мир. Јер епарх Филип убрзо после свих ових догађаја посла царевима Северу и Антонину[10] писмо, у коме писаше да за римско царство није корисно изгонити из градова хришћане, који су од велике помоћи општим народним добрима. Цареви усвојише Филипов савет, те по свима египатским градовима хришћани се вратише на своја места, добише своја имања, храмове и звања; и хришћанска побожност цветаше у миру.
Но светињу свагда прати завист вражија, и противу врлине војује грех. Тако и сада неким најугледнијим идолопоклоницима у Александрији беше веома тешко гледати како се с дана надан увећава број хришћана, а број идолопоклоника све више и више опада. Нахушкани од оца свог Сатане они отпутоваше к царевима са клеветом на Филипа. И говораху царевима: Читавих девет година Филип управљаше добро Египатском земљом и законе царске строго спровођаше. Међутим сада ми не знамо шта му би, те се тако измени. Он остави служење боговима наших отаца, и сав народ вуче за собом на поклоњење Ономе, кога (како сви тврде) убише Јевреји распевши га у Палестини. Нема више поштовања ]]>28767Mon, 05 Jan 2026 20:32:57 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D1%98%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-r28766/

Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.
(Гал. 3:28).

Људи често кажу за некога: „Он је расиста“, говоре о класним разликама, о расизму, а неки мудраци овог доба чак тврде да човек мора бити изнад своје земље, изнад своје религије и тако даље. Али пре 2000 година, свети апостол Павле, чије су речи сачуване у Светом писму, рекао нам је да пред Богом није битно да ли сте Јеврејин или Грк, да ли сте роб или слободна особа. А то је било у време када робови нису сматрани људима, у Римском царству, па чак и у грчкој филозофији, робови нису сматрани људима: ти си роб, дакле ниси особа. Римљани су веровали да је роб ствар, предмет.

„Нема ни мушког ни женског“, нити оних разлика које чине другу особу инфериорном. Све се то укида, „јер сте сви једно у Христу Исусу“.

Овде не пише да сте „сви ви једна мешавина у Христу“, што би значило да су сви изједначени и претворени у неку врсту желеа, не, свако задржава своју личност, човек остаје човек, не постаје жена, жена остаје жена, Јеврејин остаје Јеврејин, не постаје Сиријац, Турчин остаје Турчин, Грк остаје Грк, свако је јединствена особа, а не нека врста мешавине.

Некада су постојале идеологије које су говориле да су сви људи једнаки и да треба да постоји једнакост међу њима, а затим су напуштене. Једног старешину су питали:

— Која је разлика између једнакости у таквом идеолошком систему и јеванђељске једнакости?

Он је одговорио:

— Разлика између њих је иста као између изједначавања и једнакости.

Дакле, једно је све сравнити са земљом, а друго је имати једнакост. Изравнавање значи да узмете булдожер, пређете преко свега и згњечите све, и све постаје једно: мушкарци, жене, Јевреји, Грци, Јевреји, робови, слободни људи, велики и мали — сви су згњечени, индивидуалност особе нестаје, њена лична историја нестаје, њено лично постојање нестаје. Постају пире од кромпира.

Када правимо котлете, узимамо кромпир, млевено месо, лук и јаја, све помешамо, а затим обликујемо једноличне котлете. Христос то не ради са човеком. Христос чува човекову индивидуалност, чува све његове особености, црте и историју – све што га одликује као људско биће.

Христос чува индивидуалност човека, чува све његове карактеристике, особине и историју, све што га одликује као човека.

И шта Он ради са особом? Он уклања духовне токсине, страсти, грехе — и усађује у њих осећај да је други мој брат, други сам ја, ми смо једна особа, а не нека мешавина. Ми, сви људи, чинимо једну личност, као што су Отац, Син и Свети Дух један Бог, једно Божанство у три Личности. Постоје милијарде људских личности, али смо сви једно јер смо уједињени у љубави Христовој.

То, наравно, није лако постићи. Па ипак, како неко може достићи стање да свог брата види као самог себе? Неки кажу - да би то учинио, мора волети самог себе. На крају крајева, Христос каже да човек мора волети ближњег свог као самог себе (Матеј 22:39). Дакле, да би волео ближњег свог, прво мора волети самог себе. Јер неко би могао рећи:

- Ја не волим себе.

Знате ли колико има људи око нас који не воле себе? На крају крајева, људи данас имају огромне проблеме са самопоштовањем, са самопоуздањем, а јадни психолози покушавају да побољшају туђе самопоштовање. Постоје случајеви када особа толико не воли себе да се осакаћује. Да, постоје психијатријски проблеми када особа толико мрзи себе да се осакаћује. Дакле, да ли то значи да таква особа не би требало да воли другог? Или, пошто не воли себе, може ли рећи: „Не волим себе, зато нећу волети никога“? Не, то није истина. Волети другог као себе значи волети га као да је твоје сопствено ја. Друга особа није други, није странац који стоји преда мном, већ моје сопствено ја, ја сам. И то је наш циљ, због чега свети апостол каже: „Сви сте ви један човек.“

Када волиш себе себично, никада нећеш волети другу особу. Ниједан индивидуалиста, ниједан егоиста не воли никог другог. Волимо другог када он воли нас. То се види чак и у браку.

Управо ћеш се оженити девојком и кажеш: „Али само пази, ако ме превариш, убићу те! Толико те волим, толико те обожавам, да сам спреман да те убијем ако ме превариш!“

Људски је ово рећи, али да ли је то јеванђељски? Да ли љубав заиста зависи од тога да ли ме волиш или не? „Ако ме волиш, волећу и ја тебе, и постаћу ти тепих по коме ћеш ходати, али ако ме ти не волиш, онда ћу се уместо тепиха претворити у змију да те прогутам!“ Ово није јеванђељска љубав; то је „љубав“ Кроноса. Сећате се Кроноса из древне митологије, који је из велике љубави јео своју децу? Имао је тако велику љубав према њима.

То је себична љубав. Светска, људска, телесна љубав воли, али жели нешто заузврат, награду, одговор. Али љубав Божија, љубав Христова, каже свети апостол Павле, не тражи своје (в. 1. Кор. 13, 5); она воли и не жели да буде вољена, не тражи награду и стога не поробљава другу особу. Напротив, она је ослобађа. И захваљујући томе, друга особа проналази себе, а да не доживљава притисак када би је велика љубав угушила.

Све се ово дешава у Исусу Христу, Христовом благодаћу и Његовим присуством.

Да, тешко је човеку да достигне тачку где гледа на све људе као на себе, као на једну личност, али до тога може доћи кроз Христову љубав, кроз очишћење себе од страсти, кроз слободу, кроз превазилажење свог егоизма, егоцентричности, самољубља, похоте, љубави према новцу.

Црква нам даје практичне алате за ову сврху. Она нам говори да дајемо милостињу. Зашто? Да бисмо превазишли тренутну економску кризу? Или да би сиромашни постали богати, а богати сиромашни? Не, не зато, већ да бисмо себи помогли да превазиђемо свој индивидуализам. Да бисмо се ослободили замишљених штака за које се држимо сваки пут када помислимо да смо са својим новцем неко, да смо са својом лепотом неко, да смо са својим учењем тако важна особа, да се осећамо као да смо на прагу освајања света. Али све су то лажни ослонци. Све се то распада. Зато их превазилазимо и задовољавамо се истином, тиме што стојимо поред друге особе не као егоиста, не застрашујући је, не наносећи јој бол, већ видећи своје ја у њој. Као што се не плашимо самог себе, већ бринемо о себи, почињемо да се опходимо према свом брату на исти начин. Али, наравно, све се то увек чини у Исусу Христу, благодаћу Христовом и Његовим присуством.

***

— Са неким људима смо компатибилнији него са другима. Како би требало да се носимо са таквим ситуацијама?

„Зато смо рекли да је тако тешко. То је људски, о чему причаш. Сви ми функционишемо на овај начин, све док смо у својим природним квалитетима. Постоје људи које волимо, срећни смо што смо са њима, а онда постоје и други на које се мрштимо чим их видимо: 'Ево га опет!? Ево га опет, право испред мене!?' Па, то се дешава, али хајде барем да признамо ову нашу слабост и да се не правдамо, већ да кажемо: 'Ја сам само човек, одакле ми снага да ово не урадим?'“

Једног дана, младић је дошао код светог старца Пајсија , желећи да се замонаши. Имао је јак карактер и посетио је многе старце, али су га сви одбили говорећи:

- Сине мој, ниси створен за монаштво, ти си својеглав!

Рекао је старцу Пајсију:

- Сви су ме отерали, само си ми ти остао, старче!

Старац Пајсије му одговара:

„Слушај, кад бих био Свети Антоније Велики, оставио бих те, па чак и исцелио. Али пошто нисам Свети Антоније, мораћеш да одеш негде другде. Не могу да те задржим.“

То јест, људски гледано, на основу људских квалитета, заиста постоје људи који нам пружају утеху, а постоје и они други који нам стварају тешкоће, понекад чак и без икаквог деловања; једноставно нисмо усклађени. Стога морамо превазићи свој его и помоћи особи којој је потребно наше присуство. Постепено прекинимо своју вољу. Идеално би било да нам са свима буде угодно и да нас нико не иритира.

Заиста је невероватно како су се велики светитељи осећали удобно са свим људима. Нису имали проблема. Желети да се видимо са неким људима, а са другима не, није савршено, али је људски, нешто што морамо превазићи, али тек након што тога прво постанемо свесни тога.

Пострадаше за Христа Господа у време гоњења Декијева 250. године. Њихова су имена: Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије, Евникијан, Зотик, Помпије, Авгатопус, Василид и Еварест. Сви беху угледни и чесни грађани, најбољи међу најбољим. Када их изведоше на губилиште, они беху радосни веома, и препираху се, ко ће од њих први бити посечен, јер сваки жељаше први поћи ка Христу љубљеном. Потом се помолише: "Прости, Господе, слугама Твојим, и прими изливену крв нашу за нас, за сроднике наше и пријатеље и за све отечество, да се сви ослободе од таме незнања и Тебе познаду, истиниту светлост, о Царе вечни!" Посечени беху и у царство славе пређоше, да се радују вечно.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ДЕСЕТ МУЧЕНИКА КРИТСКИХ

РИМСКИ цар Декије постави на острву Криту за поглавара свога имењака Декија, који своме цару беше сличан по свирепости, насилништву и гоњењу хришћана. Чим дође на острво Крит, поглавар Декије одмах издаде наређење, да све који верују у Христа доводе к њему на мучење. И довођаху к њему хришћане тврде у вери, и он их после многих испитивања и мучења погубљиваше на разне начине. У то време бише узети и доведени к мучитељу и ова десеторица изванредних људи. Беху они родом из разних градова: Из Гортинског града Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије и Евникијан; из Киоса Зотик; из Епинеја Помпије и Агатопус; из Кидоније Василид; из Ираклије Еварест. Сви они подједнако стремљаху к вечном небеском блаженству. Они предстадоше мучитељу, и какве све смеле речи не изговорише они! какво јунаштво не показаше! каква све мучења не доживеше! каква злостављања не победише трпљењем! Њих бише, мучише, по земљи вукоше, камењем тукоше, исмеваше, пљуваше; и сваку врсту поруге они трпеше у току тридесет дана. А за 23. децембар би одређено последње суђење.
Тога дана судија заседе на судишту, и страдалци бише приведени на завршно ислеђење, сви пуни јунаштва и неустрашивости. Поглавар пак беснијаше од јарости и безумља, жудан да страдалце љутим мукама намучи и умори; а они беху готови да трпе до последњег даха. Крволочни игемон гњевно погледа на њих и рече: Какво је то безумље ваше, да вас ни разум ни време не научи ономе што је корисно по вас? - Затим, као устрашивши их већ самим гњевом, он додаде: Принесите жртву; а ако нећете, ја вам више ништа говорити нећу, и ви ћете познати ко је Декије, коме ви нећете да се покорите. - Нато мученици одговорише: Игемоне, ми и речју и делом, и то у току доста времена, јасно вам показасмо, да нећемо ни боговима принети жртве нити се вашем наређењу покорити. - А игемон, упадајући им у реч, упита: Зар ни најмање не помишљате на муке, несрећници? - Светитељи одговорише: Ми се уопште не бојимо мука, него смо ти штавише веома благодарни што си нам припремио таку духовну гозбу, тојест мучење за Христа, припремио, и позвао нас на њу. - Игемон рече: Још мало па нећете тако говорити више, јер ћете упознати силу великих богова које ви бестидно хулите, не стидећи се многих овде присутних мудрих лица, која почитују најпрвога међу боговима Зевса, затим Херу, Реју и остале. Сада ћете бити стављени на такве муке, да ће не само нестати вашег јунаштва, него ће страх обузети и друге који су непокорни као и ви, само ако се обрету такви.
На то чврсти душом мужеви одговорише: Не говори нам, игемоне, о Зевсу и његовој матери Реји! То за нас није новост: слушали смо ми од отаца наших о његовом пореклу, животу и нарави. Он је био толико неуздржљив и толико покварен, да је блудочинствовао не само са женама него и са мушкарцима; враџбинама и мађионичарском вештином он је мењао свој спољашњи изглед само да би своју похотљивост задовољио, и стално је скврнавио себе срамним делима. Неки пак, обузети истом страшћу, следоваху његовим гадостима; и они га прогласише за бога, и храмове му подигоше, и жртве му стадоше приносити, да би се сматрало да је и богу пријатно оно што је њима по вољи, и да блудничко и похотљиво живљење не само није одвратно богу, него је, авај! такво живљење својствено богу.
Док угодници Божји говораху тако, игемон се кидаше од гњева осећајући да су они у праву. Притом још више беснијаше народ, и кидисаше на мученике, и рукама би их растргао, да Декије својом виком и махањем руку не прекрати народну узбуну и метеж. Пошто завлада тишина, игемон стаде размишљати какву љуту смрт да измисли за мученике. И по наређењу игемоновом мучитељи зграбише светитеље да их муче; и стадоше их стављати на разне муке, но све оне беху подједнаке по свирепости и боловима. Један од њих би обешен и струган железним ноктима: жиле му се чупаху, и парчад меса од тела његова на земљу падаху. Друге камењем и оштрим моткама тукоше по ребрима све до костију. Трећи, бијени тешким оловом, зглобови им се изглављиваху, а кости ломљаху и дробљаху. Свакога мучаху на посебан начин. Чак је болно и слушати о тако бездушним мучењима: јер као што је за жалостиве неподношљиво гледати на та мучења, тако је тешко и слушати њихово подробно описивање. Међутим мученици примаху такве муке сасвим спокојно, или тачније рећи: трпљаху их с радошћу, и онима који унаоколо стајаху изгледало је да мученици страдају не толико од бола колико жале што је тих мука тако мало и што их не стављају на још многобројније муке. Стога се стицаху к њима да погледају на њих као на нешто ново и необично сви, и верни и неверни: верни који тајно држаху веру хитаху да се надиве јунаштву страдалника, и да кроз то утврде себе у вери; а неверни хитаху да се наругају триљењу светих и да, гледајући на њихово страшно мучење, уживају у њиховим мукама. При томе они не само не показиваху никакво сажаљење, него подстицаху игемона и мучитеље на још већу бездушност. Тако подстицан од ових, игемон издаваше наређења, а мучитељи их извршиваху; биров пак у то време викаше: Поштедите себе саме! покорите се управљачима! нринесите жртву боговима!
Међутим мученици усред таквих и толиких бездушних мучења беху својим јуначким трпљењем изнад свих: изнад народа и бирова и мучитеља и самога игемона; а пре свега - изнад кнеза њиховог Сатане и свуколике силе његове. Јер сви мученици, као да су се договорили, клицаху једним устима: Ми смо хришћани! ми смо Христова жртва, заклана за Христа! Ако и хиљадама пута треба умрети, умрећемо радо!
Када свети мученици показаше да све муке нису ништа за њих, тада ревносни слуга Сатанин Декије, изгубивши наду да их може убедити или принудити да боговима принесу жртву, донесе смртну пресуду: да буду посечени мачем. Тада свете страдалце поведоше на губилиште, недалеко од града. То се губилиште називало Алонијум. На путу ка губилишту страдалци пројавише нешто ново и необично: за све време мучења једнодушни и једномислени, они се пред крај стадоше препирати међу собом, ко ће од њих први ступити под мач и најпре примити венац. Но ту препирку прекрати Теодул, један од овог светог збора, говорећи да ће између њих бити први онај који после свих подметне под мач главу своју: јер ако се он, гледајући испред себе посечење и смрт свих осталих пријатеља својих, ни најмање не уплаши, нити покаже икакву тугу, нити му се лице измени, Онда ће се он ваистину јавити као најодлучнији подвижник и победник. Ове Теодулове речи свима се допадоше. Тада они прво одпеваше заједничку песму Богу: "Благословен Господ, који нас не даде , зубима њиховим да нас растржу! Душа се наша избави као птица из замке ловачке" ... и остало.[1] Затим, дошавши на губилиште, сваки од њих очита ову молитву: "Опрости, Господе, слугама Твојим, и прими проливање крви наше за нас и за наше сроднике и пријатеље и за сво отачаство, да се ослободе од таме незнања и светлим очима угледају хришћанску веру, и познаду Тебе, Истиниту Светлост, Царе Вечни!"
Пошто се они тако помолише Богу, стадоше им једном за другим одсецати свете и добропобедне главе, а душе њихове с радошћу узлажаху ка Христу Богу. После пак њиховог посечења, када џелати отидоше, неки од хришћана што остадоше на губилишту, сабраше света тела блажених мученика и чесно погребоше.[2]
Када престаде гоњење и опет засија хришћанска вера, блажени Павле, епископ града Гортине, допутова са острва Крита у Цариград, и изради дозволу да пренесе тела светих десет мученика из места Алонијума, у коме су они били погребени после посечења мачем, у Гортину. Вративши се на Крит и стигавши у место Алонијум са мноштвом хришћана, од којих су неки били присутни при страдању светих, он обрете мошти светих десет мученика читаве - нетљене, и свечано их пренесе на заштиту граду и на помоћ свима којима је помоћ потребна. Њиховим молитвама нека се удостојимо и ми постати заједничари уготовљених њима небеских блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.