Јеванђеље ове недеље, 19. октобра (Лк. 7, 11–16)[1], преноси нас у Наин, гдје једна удовица, скрхана губитком свога дјетета, обраћа се Христу тражећи снагу и наду. А Он, гласом који потреса, обраћа се мртвом младићу и каже: „Младићу, теби говорим, устани!“ И дијете васкрса.

Овај потресни догађај није само једно чудо из прошлости, него вјечни позив. То је спасоносни божански клик који допире све до наших дана, позивајући на истински живот сваког човјека који се осјећа заробљеним у егзистенцијалним ћорсокацима, зависностима и страховима. Јер, како нас подсећа свети Јован Златоуст: „Не живи заиста онај који само дише, него онај који живи у врлини.“

Савременост ових ријечи постаје очигледна када видимо и сами себе, а посебно младе нашег доба, како се боре са усамљеношћу, виртуелном стварношћу, зависношћу од супстанци и прекомерном потрошњом, потврђујући тиме ријечи Светог Пајсија, који је карактеристично говорио: „Људи данас покушавају да испуне празнину своје душе разним замјенама. Али само Христос може ту празнину да испуни.“

Црква не намеће моралну присилу. Напротив, она нуди један другачији начин живота — слободу која извире из присуства Христовог. Како пише апостол Павле: „Гдје је Дух Господњи, ту је слобода“ (2. Кор. 3, 17). Али то је слобода љубави, а не љубав као распуштеност; то је слобода која даје човјеку могућност да воли без страха и без граница. Свети Силуан Атонски то потврђује ријечима: „Душа која је упознала Христа никада се не може наситити — она непрестано жуди за Његовом љубављу.“

Србин светитељ Јустин Поповић то изражава једноставно и суштински: „Бити у Цркви значи бити у Васкрсењу.“ У васкрслој, живој заједници Цркве — у тој „школи слободе“ — човјек се учи да духовно дише, да се ослања на пријатеље који умију да воле и да доживљава радост Васкрсења не као будуће обећање, већ као свакодневно искуство — као могућност да устаје из свих оних малих и великих „умрлости“ које га држе окованим.

Зато се Христове ријечи: „Младићу, теби говорим, устани!“ упућују сваком младићу и свакој дјевојци који се можда осјећају сами, притиснути тјескобом, обесхрабрени осјећањем узалудности и безизлаза. Те ријечи их позивају на љубав и опроштај, дарујући им могућност да поново стану усправно и да живе истински. Јер Христов глас није просто ријеч — он је васкрсење.

Превео: Протопрезвитер Никола Ј. Гачевић

извор

За царовања Максимијана у време страшног гоњења хришћана многи верни остављаху своје домове из страха од мучитеља и кријаху се по горама, пећинама и пустињама. У то време неки младић Евлампије, високородног порекла, родом из града Никомидије, хришћанин по вери и делима, који се такође са другим хришћанима кријаше, би послат у град да купи хлеба и тајно донесе у пустињу. Улазећи у Никомидију, Евлампије угледа над градском капијом прикуцану царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана. Прочитавши наредбу, Евлампије се грохотом насмеја таквом безумљу незнабожног цара, који је устао не на непријатеље отаџбине него на невине људе, и сам пустоши своју земљу убијајући безбројно мноштво хришћанског народа. Због тога блажени Евлампије одмах би ухваћен, свезан и на неправедни суд изведен. Безакони судија, видећи пред собом младог и лепог Евлампија, прво га лукавим речима наговараше да се поклони идолима, говорећи: Само твоје лице показује да ти ниси простог већ високородног и угледног порекла. Зато немој, дивни младићу, погубити такву лепоту своју, и високородност своју заменити срамотом, него се постарај да увећаш славу и углед себи и свему роду свом. Јер ако послушаш цареву наредбу и с нама се поклониш боговима, онда ћеш од свију нас бити поштован и слављен, и од цара ћеш дарове добити и на високи положај узведен бити, и дане ћеш своје проводити у срећи. Послушај мој добри савет и постани наш једномишљеник. Ето, сви су храмови отворени за тебе, у њима су разни богови, жртвеници претрпани жртвама, и сви се веселе због богова својих и клањају им се. Уђи дакле и ти, и поклони им се, те да и себи велика блага стечеш и нас радошћу испуниш, и богови ће свагда бити милостиви према теби.

Свети Евлампије, испунивши се Духа Светога, одговори лукавом судији: Срце је твоје испуњено препредености и лукаве су речи уста твојих, а обећања су твоја празна и лажна. Препредењаче, нећеш ме ничим преластити и од Христа мога одвратити. О, када би хтео послушати моје истините речи и искрени савет, и познао истинитог Бога, кога ја поштујем и коме се клањам! Ја бих онда обећао теби од Њега не привремену и ништавну већ вечну и истиниту част и славу, награде и богатства, које сада немате ни ти, ни цар, ни сав свет. Али пошто си глув као аспида и нећеш да послушаш мене који ти говорим оно што је корисно за тебе, ти ћеш разделити удео богова твојих у паклу огњеном, и због приношења поганих жртава боговима сам ћеш постати жртва црва неуспављивог. А ја ћу не демонима него Богу моме принети жртву хвале и узнети Вишњему молитве моје.

Када то чу, судија поче блаженом Евлампију претити мукама. Али Евлампије неустрашиво показиваше да је готов на сваку муку за Христа Господа свог. Тада судија нареди да обнаже Евлампија, па положеног на земљи бију жилама. Немилосрдно и дуго бијен, светитељ јуначки трпљаше. Но иако је од задобијених рана осећао страховите болове, он је ипак изгледао као да не осећа никакав бол – такву силу духа показиваше он! Међутим мучитељ, видећи његово огромно трпљење, разјари се још више и нареди да га на дрвету обесе и да му тело кидају гвозденим оруђима. И мученик би толико изранављен, да му се кроз дубоке ране виђаху кости. После дугог мучења он лежаше на земљи сав искрвављен и покривен ранама. Уствари, цело тело његово представљаше једну једноставну рану.

Али то још не беше крај мучениковим патњама, јер мучитељ измисли нову муку за њега: нареди да танким кајишем чврсто обмотају и стегну прсте на рукама и ногама мучениковим. Од тога страдалник трпљаше страховит бол, јер се прсти насилно одвајаху од својих зглобова. Но и тиме се не насити мучитељева јарост; дотадањим патњама он додаде нову патњу: нареди да се жестоко усија гвоздени одар и на њему простре мученик, да би се остатак тела његовог на том одру истопио као восак од силе огња. Када одар би усијан, Свети Евлампије осени себе крсним знаком, узиђе на њега и леже на њега као на меку постељу. Тело светог мученика, паљено огњем, поче се топити и разливати, и испече се као месо што је за печење. И требало је већ да мученик у таквој муци издахне; али свемоћни Бог оживљаваше слугу Свога, и надприродно држаше душу његову у њему, да би се тиме свима показала сила Божија у слабости људској и трпљење мучениково. И док очекиваху да свети мученик на том одру неизоставно умре, гле, свети мученик осети у себи нову силу, па уставши са одра стаде ходити здрав, као да никакво мучење претрпео није. Чврсто верујући срцем у Господа Бога свог, Евлампије се направи као да се одриче онога што је устима исповедао и одобрава безбожје многобожаца; због тога он би свечано поведен у идолски храм, и сви се са судијом заједно радоваху, сматрајући да се Евлампије одрекао Христа и хоће да се поклони њиховим боговима; и мноштво народа, пратећи их, иђаше ка храму. Путем се светитељ усрдно мољаше у себи Господу своме Исусу Христу, да Он јави силу Своју, и просвети заслепљене људе, и прослави свето Име Своје. А кад Евлампије уђе у храм и угледа Марсовог идола, који беше већи и лепши од других идола у томе храму, приступи му и рече: Именом Господа мога Исуса Христа наређујем теби, идоле неми и бездахни, падни на земљу и претвори се у прашину. Чим то светитељ изговори, идол се тог часа сруши са огромном хуком и разби у парампарче. Видевши то, народ стаде викати: Једини Бог хришћански је велик и силан! – И многи повероваше у Христа. А судија се још више разјари, и узевши Евлампија поведе га поново на мучење.

Сестра Евлампијева девица, по имену Евлампија, чувши да брат њен страда за Христа, дотрча на место мучења, стаде на средину и громко довикну брату: He роди ли нас једна мајка? He одојише ли нас једне груди? И нисмо ли научени веровати Једноме Богу? Зашто онда ти, страдајући за Христа, лишаваш мене те части? Зашто ме ниси известио, да бих од самог почетка заједно с тобом понела све муке: Јер и ја хоћу да умрем за Господа мог, као и ти. Нека сви мучитељи знају да сам хришћанка, и да сам готова умрети за Христа!

Судији пак она викну: Чуј, судијо, и знај ко сам ја. Ја. сам слушкиња Христова. Христос је живот мој и радост душе моје; Њега љубим, и Њему хоћу да будем жртва. Стога спреми огањ, доведи звери, намести точкове за мучење, наоштри мачеве, измисли разноврсне муке, и како год хоћеш мучи ме за Христа мог: готова сам трпети све као и мој мили брат Евлампије!

Слушајући ове речи, мучитељ се зачуди таквој смелости и нареди да Евлампију бију по лицу. И дуго би она бијена по лицу, док се потпуно не измени лепота лица њена, и крв јој тецијаше из носа и уста. А Свети Евлампије речима сокољаше своју сестру, говорећи: He бој се, сестро, оних који убијају тело а душу не могу убити!

Тада, по наређењу мучитеља, би спремљен котао страховито вреле кипеће смоле, да у њега буду бачени обоје, Евлампије и Евлампија. Евлампије похита и сам уђе у котао. А Евлампија, као млада девица, поче се колебати, као бојећи се. Брат, видећи да се она колеба, стаде је звати к себи у кипећи котао, као у неко прохладно место, и говораше: He бој се, сестро, буди смела и ходи овамо! Ево видиш: ја сам неповређен и не осећам никакав бол; и ти, чим се дотакнеш кипећег котла, одмах ћеш осетити помоћ Божју и постаћеш неповредива.

Света Евлампија, чувши ове братовљеве речи, брзо уђе у котао, и тог часа погибе сила огњена, котао се охлади, а свети мученици, оставши неповређени, слављаху и величаху Бога. A људи, видевши такво чудо, дивљаху се, и верова њих двеста, и објавише да су хришћани, због чега и бише посечени мачем од незнабожних идолопоклоника. Безакони пак судија нареди да Евлампију ископају очи, а сестру његову обесе за косу и бију. Она, трпећи то, говораше: Благодарим Ти, Боже и Саздатељу мој, што мене, слушкињу Твоју, удостоји да страдам за свето Име Твоје.

Затим мучитељ нареди да се жестоко ужари пећ, да у њу баци мученике. И када пећ би ужарена, војници за руку приведоше слепог мученика Светог Евлампија и вргоше у пећ. А Света Евлампија, не чекајући да је ко води и баца у пећ, сама с радошћу пође и хитно уће у ужарену пећ као у неки чаробни замак. Но и ту свети мученици осташе неповређени, јер се жар претвори у хлад. Ходећи посред пламена, свети мученици певаху песму Трију младића и благосиљаху Бога. Мучитељ, пак, не знајући шта више с њима да ради, осуди их на посечење мачем.

Војници им онда свезаше руке наопако и поведоше. И када дођоше на губилиште, Свети Евлампије сам подметну под мач чесну главу своју, и би посечен; а Света Евлампија пре посечења предаде душу своју у руке Божје; и војници, видећи да је већ умрла, не одсекоше јој главу.

И тако Свети Евлампије са сестром својом, Светом Евлампијом, довршивши подвиг мучеништва, отидоше заједно к подвигооснивачу Христу, да приме од Њега венац правде. Њиховим молитвама нека и нас удостоји царства свога Господ Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

Тропар, глас 4.

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Кондак, глас 3.

Добре мученике и браћу по телу, мудрог Евлампија и Евлампију поштујемо, јер су они безакона лукавства демонска посрамили силом Распетога: Зато се показаше као слава мученика, уједно и похвала.

https://mitropolija.com/2025/10/22/sveti-mucenici-evlampije-i-evlampija-2/

Шта нам неуронауке сведоче о односу душе и тела? Зашто је васкрсење тела важно, чак неопходно, када говоримо о вечном животу? На који начин смо утврдили да психичке функције имају основу у начину на који функционише мозак? Може ли се о мозгу говорити као о „универзалном процесору“? Како процес покајања изгледа из угла неуронаука, и зашто је учешће у богослужбеном животу важно? О овим, и другим важним питањима, разговарамо са професором др. Вањом Ковић, са Одељење за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинити речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, по том и у Мисиру, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је св. Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Царем славе.
 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

Ми смо дужни свагда узносити велику благодарност Господу нашем зато што не жели смрти грешнима већ дуготрпељиво чека њихово обраћење у праведни живот, – пише ђакон Илиопољске[1] цркве Јаков, писац житија преподобне Пелагије. Нешто се дивно догодило у наше дане; и ево ја грешни Јаков пишем о томе вама, светој браћи, да бисте, читајући са пажњом, добили велику корист.

Пресвети архиепископ града Антиохије[2] ради неког црквеног посла позва к себи осам епископа из околних градова. Међу њима беше и свети Божји човек, мој епископ Нон, муж прекрасан, и савршени монах, који због врлинског живота свог би узет из Тавениског манастира[3] и постављен за епископа. Нон дође у Антиохију из Илиопоља, повевши и мене са собом. A када се епископи сабраше у Цркви Светог мученика Јулијана,[4] они изјавише жељу да од Нона чују поучење, и поседаше сви на дну цркве. Нон их онда стаде усмено поучавати, говорећи им што беше на корист и спасење. И док се сви дивљаху светом поучењу његовом, у то време једна жена незнабошкиња, чувена у целој Антиохији блудница, пролажаше мимо црквених врата са великом гордошћу, одевена у скупоцене хаљине, украшена златом, драгим камењем и бисерјем, окружена мноштвом девојака и младића у дивним хаљинама и златним огрлицама. Она беше тако лепа у лицу, да се световни људи не могаху довољно нагледати њене лепоте. Пролазећи поред нас она испуни сав ваздух миомирисним мирисом. Угледавши је како бестидно иде, непокривене главе и разголићених рамена, епископи затворише очи, и тихо уздишући окренуше главе своје као од великог греха. А блажени Нон је пажљиво и дуго посматраше све док се она не изгуби из очију његових. И онда, обративши се епископима, рече: He допаде ли вам се лепота оне жене? – Они не одговорише. Нон саже главу своју; и плачући окваси не само марамицу у рукама својим, него и прса своја заливаше сузама. И уздишући из дубине срца он поново упита епископе: Зар вам не би пријатна њена лепота? Они ћутаху. А Нон рече: Ваистину ја се многоме научих од ње; јер ће ову жену Господ поставити на суду Свом и њоме осудити нас. Шта мислите, колико је времена та жена провела у својој спаваоници мијући се, облачећи се, на разне начине улепшавајући себе, у огледало погледајући, и сву мисао своју и старање улажући у то, да се у очима својих времених поклоника покаже лепша од свију? A ми, имајући на небесима Бесмртног Женика, кога Анђели желе гледати: не старамо се да украсимо јадну душу нашу, која је сва прљава, нага и срамна; не трудимо се да је омијемо сузама покајања и обучемо у лепоту врлина, еда би се за очи Божје показала пријатна, и не била посрамљена и одбачена у време Јагњетове свадбе.[5]

Извевши такво наравоученије, блажени Нон узе мене, грешног ђакона свог, и ми пођосмо у келију која нам је била дата при тој истој Цркви Светог Јулијана. Ушавши у спаваоницу своју, епископ мој се врже лицем на земљу и плачући говораше: Господе Исусе Христе, прости ме грешнога и недостојнога, јер старање жене оне око улепшавања тела превазиђе сва старања моја око бедне душе моје. Та жена, да би угодила трулежним поклоницима својим, показа толико ревности улепшавајући себе; а ја се не старам да угодим Теби, Богу моме, него живим у лењости и нехату. Каквим ћу лицем погледати на Тебе? Каквим ћу речима оправдати себе пред Тобом? Тешко мени грешноме, јер стојећи пред светим олтаром Твојим, не приносим ја Теби ону душевну лепоту, коју Ти од мене иштеш. Та жена, у сујети својој, обећа да угоди смртним људима, показујући им се у тако пријатном виду, и испуњује оно што је обећала; a ja обећах угађати Теби, Богу моме, и слагах по лењости мојој. Наг сам, јер не изврших заповести Твоје; стога се не надам у дела своја, него у милосрђе Твоје, и од њега очекујем спасење моје.

Тако говорећи Свети Нон ридаше дуго. А мољаше се он и за ту жену, говорећи: Господе, не погуби створење руку Твојих, да таква лепота не робује ђаволима, него је обрати к Себи, да се због ње слави свето Име Твоје, јер Теби је све могуће.

Пошто прође тај дан и ноћ, после јутрења, – а дан беше недеља, – рече ми учитељ мој Свети Нон: Брате Јакове, чуј сан који сањах ове ноћи. Изгледало ми је да стојим у једном углу светога олтара. И гле, у току службе појави се једна голубица црна, прљава и страховито смрдљива; она летијаше око мене, и ја не могох трпети смрад њен. А када ђакон узвикну: „Оглашени изиђите!“ голубица одлете, и ја је не видех док се не заврши Литургија. Ho no завршетку Литургије, када ми излажасмо из цркве, ја изненада поново угледах ту исту прљаву голубицу, која опет летијаше око мене. Пруживши руку ја је ухватих и бацих у воду што је у паперти црквеној; у њој се та голубица оми од свеколике прљавштине своје, и излете чиста и бела као снег, и летећи у висину постаде невидљива.

Испричавши ми тај сан блажени Нон ме узе са собом, и са осталим епископима крену у саборну цркву. У цркви, пошто се поздравише с архиепископом, они служише Божанствену службу. По завршетку свете службе архиепископ Антиохијски нареди блаженоме Нону да каже поуку народу. Отворивши уста своја Нон стаде говорити поучење народу по премудрости Божјој што живљаше у њему. И речи његове не беху окићене превиспреном мудрошћу овога света, већ беху просте, поучне за све и утицајне: јер Дух Свети говораше на његова уста. А говораше он о Страшном суду и о награди праведнима и грешнима. А сви присутни тако беху тронути речима његовим, да земљу сузама натапаху.

Међутим, по промислу милосрднога Бога догоди се да блудница о којој је реч, и која раније никада није бивала у цркви нити се опомињала грехова својих, пролазећи поред цркве у то време сврати у цркву. Чувши поучење Светога Нона, она осети страх Божји: помишљајући на грехе своје, и слушајући од Светога Нона о вечној муци због њих, она поче очајавати, и потоке суза из очију својих изливати; и у скрушености срца не могаше зауставити плач свој. Потом она рече двојици слугу својих: Причекајте овде, и кад изађе онај свети муж што је говорио поучење, ви пођите за њим и видите где станује, па се вратите да ми кажете.

Слуге поступише по наређењу и обавестише госпођу своју да онај свети муж станује при Цркви Светог мученика Јулијана. А она одмах седе и својом руком написа блаженом Нону овакво писмо.

„Светом ученику Христовом – грешница и ученица ђавола: Слушала сам о Богу твом да је савио небеса и на земљу сишао, не ради праведника него ради спасења грешника, и толико се смирио, да је са цариницима[6] јео. И Он, на кога Херувими не смеју гледати, са грешницима је општио и са блудницама разговарао. Стога, господине мој, ако си ти, као што од хришћана чујем, истинити слуга Христов, онда немој одбацити мене која Желим да тобом приђем Спаситељу света и видим пресвето лице Његово“.

Прочитавши ово писмо, Свети Нон јој написа овакав одговор: „Ма каква ти била, али позната си Богу и ти сама, и мисао твоја, и намера твоја. Стога те молим: не кушај мене ништавног; ја сам грешни служитељ Божји. Ако пак стварно имаш добру жељу да поверујеш у Бога мог и желиш да видиш мене, – са мном су овде друга епископи, – онда дођи, и видећеш мене у њиховом присуству. А насамо видети се са мном не можеш“.

Примивши и прочитавши одговор, грешница се испуни велике радости и свесрдно похита к Цркви Светог Јулијана, и обавести блаженога Нона да је дошла. Он позва код себе седам других епископа и наложи јој да уђе. Ушавши пред сабор светих епископа, она се с плачем баци на земљу и припаде к ногама Светога Нона, говорећи: Молим те, господине мој, угледај се на учитеља твог Господа Исуса Христа, покажи према мени милосрђе своје и начини ме хришћанком: ја сам, господине мој, море грехова и бездан безакоња; стога ме омиј крштењем.

Сви присутни епископи и клирици, видећи блудницу с таквим покајањем и вером, проливаху сузе. А блажени Нон једва успе да је подигне с ногу својих, па јој рече: Црквена правила наређују не крстити блудницу без јемаца, да се она не би поново вратила на ранији блудни живот. – Чувши овај одговор, она се поново баци к ногама светитељевим, па му, као некада еванђелска грешница Христу, ноге сузама перијаше, и косом главе своје отираше, говорећи: Ти ћеш одговарати Богу за душу моју, ако ме данас не крстиш. Од руку твојих нека Бог иште душу моју, и нека теби упише рђава дела моја. Ако ме одбациш некрштену, ти ћеш бити крив што ћу продужити моје блудно и нечисто живљење. Ако ме сада не отуђиш од злих дела мојих, ја ћу се одрећи Бога твог и поклонићу се идолима. Ако ме данас не начиниш невестом Христовом и не приведеш к Богу твоме, не имао удела с Њим и са светима Његовим.

Сви присутни, слушајући и видећи где се таква блудница силно запалила чежњом ка Богу, прославише Човекољубца Бога. А блажени Нон одмах посла мене, смиреног Јакова, к архиепископу да му испричам ово. Архиепископ, чувши ово, веома се обрадова и рече ми: Иди и кажи епископу твоме: Чесни оче, тебе је очекивало ово дело, јер те добро знам да си ти уста Бога који је рекао: Ако извучеш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). – И дозвавши госпођу Роману, која беше прва ђакониса[7] црквена, посла је са мном.

Када ми дођосмо, затекосмо Пелагију где још на земљи лежи крај ногу блаженога Нона, који је једва натера да устане, говорећи: Устани, кћери, да примиш оглашење за крштење. – Она устаде; и Епископ јој рече: Исповеди најпре грехе своје. – Она плачући одговори: Ако станем испитивати савест своју, нећу пронаћи ниједно добро дело; знам само да су греси моји многобројнији од песка морског, и сва вода морска неће бити доста да опере гадна дела моја. Но ја се надам на Бога твог, да ће Он олакшати бреме безакоња мојих и милостиво погледати на мене. – Епископ је упита: Како ти је име? – Она одговори: Родитељи су ми дали име Пелагија, а грађани Антиохије ми променише име и прозваше ме Маргарита,[8] због дивних и скупоцених накита мојих, којима ме украсише греси моји.

Тада је Епископ огласи, и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, и помаза је миром, и причести пречистим и животворним Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова. Духовном мајком Пелагија би ђакониса Романа; примивши је из купељи крштења, она је изведе из цркве и уведе у катихуменију, пошто се и ми тамо налажасмо. И рече блажени Нон осталим епископима: Хајдмо за трпезу, браћо, и радујмо се с анђелима Божјим што нађосмо изгубљену овцу; прихватимо се хране са јелејем и вином у духовном весељу.

Када сви поседоше за трпезу и стадоше са новокрштеном јести, гле, ђаво стаде вапити на сав глас, као човек ридајући и говорећи: Јао, јао, шта ја трпим од овог брбљивог винопије! О зли старче, није ли ти довољно било тридесет хиљада Сарацена које ти крсти отевши их од мене? Није ли ти доста Илиопољ који ти оте од мене и Богу твоме приведе, а он некада бејаше мој, и сви се житељи његови мени клањаху? А сада си ми и последњу наду одузео. Та шта ћу да радим, калуђеру зли и лажљиви? He могу да подносим твоје нападаје. Проклет дан у који си се родио, зли старче! Потоци суза твојих ударише на обиталиште моје и начинише га пустим.
Тако вапијаше ђаво плачући пред вратима дома у коме ми бесмо, и сви што се налажаху тамо чуше глас његов. И опет, обраћајући се новокрштеној, ђаво рече: Шта то радиш са мном, госпођо Пелагија? Ти подражаваш Јуду мога. Јер он, почаствован апостолском славом и чашћу, издаде Господа свога; а ти си то исто са мном урадила.

Тада Еепископ нареди слушкињи Божјој Пелагији да огради себе крсним знаком. И она, начинивши знак крста Христова на лицу своме, рече ђаволу: Нека те одагна Исус Христос који ме избавља од тебе! – Када она то изговори, Ваво побеже од ње.

После два дана, када Пелагија спаваше са госпођом Романом, својом духовном мајком, дође ђаво к њој, пробуди је и поче јој говорити: Драга госпођо моја, Маргарито моја, какво зло ја учиних теби? He обогатих ли те златом и сребром? He украсих ли те скупоценим драгам камењем и накитима и хаљинама? Молим те, кажи ми чиме те то ја увредих; и ја ћу сместа учинити све што ми наредиш, само ме не остављај и не прави од мене предмет подсмеха. – Пелагија, оградивши себе крсним знаком, одговори: Господ мој Исус Христос, који ме избави од твојих зуба и који ме начини невестом небеског дворца Свог, нека одагна тебе од мене. – И ђаво тог часа ишчезе. А Пелагија, разбудивши одмах Свету Роману, рече јој: Моли се за мене мати моја, јер ме нечастиви узнемирава. – Романа јој одговори: Кћери моја, немој га се плашити, јер се он сада и сенке твоје боји и стрепи.
У трећи дан по крштењу свом Пелагија дозва једнога од својих слугу и рече му: Иди мојој кући и пошаљи све што се налази у мојој злато-чуварници, и све моје наките, па то све донеси овамо. – Слуга оде и поступи по наређењу. Тада блажена Пелагија дозва светог епископа, па му све то предаде у руке, говорећи: Ево богатства којим ме Сатана обогати; предајем га у свете руке твоје; ради са њим што хоћеш, а мени ваља искати богатства Господа мог Исуса Христа. – Блажени епископ Нон дозва економа црквеног, предаде му пред свима сво богатство што му Пелагија уручи, и рече му: Заклињем те именом Свете и Нераздељиве Тројице, немој од овога злата ништа уносити ни у епископију, ни у цркву Божију, ни у кућу своју, ни у кућу ма кога од клирика, него све то својим рукама раздај сирочићима, убогима и болеснима, да оно што је зло стечено буде добро потрошено, те да богатство греховно постане богатство правде. Ако пак прекршиш ову заклетву, нека анатема буде на дому твом, и удео твој са онима који су викали: узми, узми, распни га (Лк. 23, 21).

Слушкиња Божја Пелагија ништа од имовине своје не остави себи, чак ни за храну, него је храњаше ђакониса Романа, јер се закле да ни трунчицу не користи од богатства греховног. Дозвавши пак своје слуге и слушкиње, она их пусти на слободу пошто свакоме даде доста сребра и злата. И рече им: Ја вас, децо, ослобађам од временог ропства, а ви се постарајте да ослободите себе од робовања сујетном свету, препуном грехова, да, као што заједно живљасмо у овоме свету, тако се удостојимо заједно бити и у блаженом животу. – Рекавши им то Пелагија их отпусти.

У осми пак дан, у који је Пелагија, по обичају новокрштених, требала да скине беле хаљине, добијене на крштењу, (дан беше недеља), Пелагија, уставши пре зоре, скину беле хаљине у које беше обучена при крштењу, и обуче се у власеницу. Притом узе стару одећу блаженога Нона, па кришом од свих оде из града Антиохије, и од тога времена нико није знао где се она находи. Ђакониса Романа туговаше и плакаше за њом. Но свезнајући Бог откри блаженоме Нону да је Пелагаја отишла у Јерусалим, и тешаше Нон Роману, говорећи: He плачи, кћери, него се радуј: јер Пелагија, попут Марије, добри део изабра, који се неће узети од ње (Лк. 10, 42).

Након не много дана Архиепископ нас отпусти, и ми се вратисмо у Илиопољ. После три године у мени се јави жеља да идем у Јерусалим и да се поклоним светом васкрсењу Господа нашега Исуса Христа,[9] и ја молих Епископа мога, блаженог Нона, да ми дозволи да идем. Дајући ми дозволу он ми рече: Брате Јакове, када стигнеш у света места, ти потражи тамо монаха који се зове Пелагије: он је евнух,[10] веома врлинаст, и живи у затворништву. Кад га нађеш, поразговарај с њим, и биће ти од велике користи, јер је он истински слуга Христов, и савршен монах.

Ово говори Нон о слушкињи Божјој Пелагији, која дошавши у Јерусалим начини себи келију на Гори маслинској где се некада молио Господ наш, и затворивши се тамо живљаше Богу. Али ми то Нон не откри.

Спремивши се ја отпутовах у света места, поклоних се светом васкрсењу Господа нашег Исуса Христа и Часном крсту Његовом, а сутрадан потражих монаха по имену Пелагаја, као што ми заповеди Епископ мој; и келију његову нађох на Гори маслинској. Келија та не имађаше врата, већ беше са свих страна зазидана; само мало прозорче угледах на зиду, закуцах на њега, и отвори га слушкиња Божја. Видевши ме, она ме позна, али ми не каза ко је. Међутим, ја је не познах. Та и како сам могао познати ону, чија велика лепота увену брзо као цвет! Очи јој беху дубоко упале; од великог и безмерног уздржавања провиђаху јој се кости и зглобови лица. Сва околина јерусалимска сматрала ју је за евнуха, и ниједан човек није знао да је то жена, а и ја сам нисам знао то: јер ми је епископ мој говорио о њој као о евнухумонаху, и ја добих благослов од ње као од монаха-мушкарца. Она ми рече: Кажи ми, брате, ниси ли ти Јаков, ђакон блаженога Епископа Нона? – Ја се зачудих у себи што ме по имену назва и што познаде да сам ђакон блаженога Нона, и одговорих јој: Да, господине мој. – А она ми рече: Кажи Епископу твоме да се помоли за мене, јер је он ваистину свет муж и апостол Христов. – Онда и мени рече: И тебе, брате мој, молим да се помолиш за мене. – Рекавши то, она затвори прозорче и поче читати Трећи час. Ја сатворих молитву и отидох. И мени би на велику духовну корист што видех ову равноангелну подвижницу и чух сладосну беседу њену.

Отишавши од ње ја обилажах разне манастире, посећивах братију и разговарах са светим људима, добијајући од њих благослов и велику корист за душу. По свима пак манастирима пронела се беше добра слава о евнуху Пелагају, и пример живљења његовог бејаше свима на корист. Због тога и ја пожелех да поново идем к њему и утешим се његовом душекорионом беседом. А када стигох његовој келији и куцнух на његово прозорче с молитвом, ја се усудих да га по имену назовем, говорећи: Отвори, аво Пелагије! – Но он ми не одговори ништа. Ја пак мислећи да се он моли, или одмара, почеках мало, па поново закуцах да ми отвори, али одговора не би; и ја поново причеках неко време, и опет закуцах. Тако проведох три дана крај прозорчета, с времена на време куцајући у прозорче, јер сам силно желео да видим свето лице Пелагајево и добијем благослов од њега. Али не би ни гласа, ни одговора. Тада рекох у себи: Или је он отишао из ове келије, и у њој нема никога, или се преставио.

И ја се онда дрзнух и силом отворих прозорче, и угледах Пелагија где мртав лежи. Ужаснух се, и горко плаках што се не удостојих добити последњи благослов од њега. Онда затворивши прозорче похитах у Јерусалим да обавестим тамошње Свете оце да се ава Пелагије евнух преставио. И одмах се по целом Јерусалиму пронесе вест да је духоносни монах уснуо у Господу. И на погреб светих моштију његових слегоше се монаси из свих околних манастира, и сав град Јерусалим, и безбројно мноштво људи из Јерихона и с друге стране Јордана. Разбивши прозорче на келији и направивши отвор колико да се провуче један човек, неколико благочестивих људи уђоше и изнесоше чесно тело. Дође и Патријарх јерусалимски са мноштвом других отаца. А када по обичају стадоше мирисима мазати покојниково тело, они видеше да је преминули подвижник жена; и подигавши глас свој са сузама говораху: Дивни у светима, Боже, слава Теби, јер Ти имаш на земљи сакривене светитеље, не само људе него и жене. – И они хтедоше да тајну Пелагијину утаје од народа, али не могоше, пошто је Богу било угодно не да сакрије него да објави и прослави слушкињу Своју. И стече се огромно мноштво народа: стекоше се и монахиње из својих манастира са свећама и кадионицама, са псалмима и црквеним песмама, и узевши чесно и свето тело Пелагијево, са доличном чешћу унесоше у исту келију где се подвизавала и тамо погребоше.[11]

https://mitropolija.com/2025/10/20/prepodobna-pelagija-2/

Такво бејаше живљење бивше блуднице, такво обраћење пропале грешнице, такви трудови њени и подвизи, којима она угоди Богу. Нека Господ наш Исус Христос подари са њом и нама да добијемо милост у дан судни! Њему слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житија Светих –  архимандрит Јустин (Поповић

У земљи Египатској живљаше нека жена развратна, бестидна и погана. Имајући једну кћер по имену Таису, она је научи том истом бестидном начину живота на који сама беше навикла, одведе је у блудилиште и даде је на службу Сатани, да многе људске душе сурва у погибао, заводећи их својом лепотом; јер Таиса бејаше веома лепа по спољашности и чувена надалеко лепотом лица свога. Многи, похотљиво жудећи за Таисом, доношаху јој много злата и сребра, и хаљине раскошне и скупоцене. Заводећи своје поклонике, она многе имовно потпуно упропашћиваше и довођаше до просјачког штапа; а други, свађајући се због ње и бијући се, прагове куће њене крвљу својом заливаху.

Чувши о томе, преподобни отац Пафнутије се преобуче у светско одело, узе један златник, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Пафнутије седе на високу намештену постељу и рече Таиси: Нема ли неке друге тајне собе, да се затворимо у њу, да нико не би сазнао за нас? – Таиса одговори: Има. Али ако се стидиш људи, можемо се и у овој сакрити од њих, јер су врата закључана и нико неће ући овамо, ни сазнати за нас; ако се пак бојиш Бога, онда нема места које би те могло сакрити од Њега, па макар се сакрио под земљу, Бог и тамо види.

Чувши од ње овакве речи Пафнутије је упита: Зар и ти знаш за Бога? – Таиса одговори: Знам и за Бога, и за блаженство праведних, и за мучење грешних. – Тада јој старац рече: Ако знаш за Бога, и за будуће блаженство и мучење, онда зашто скврнавиш људе и већ си упропастила толико душа? И ти ћеш бити суђена и осуђена на пакао огњени, не само за своје грехе него и за она лица која си оскврнавила.

Чувши то Таиса се са плачем баци пред ноге старцу, говорећи: Знам ја и то, да за грешнике постоји покајање и за грехе опроштај, и надам се да се твојим молитвама избавим од грехова и добијем милост Господњу. Но молим те, причекај ме мало, само три сата, а после тога поћи ћу куда ми наредиш, и учинићу што ми рекнеш. – Старац јој каза место где ће је чекати, па отиде. А она, покупивши сву имовину своју гресима стечену, у вредности од четири стотине литри злата, однесе је насред града, наложи огањ, па све то метну у огањ и на очи свега народа сажеже, вичући: Ходите сви који сте грешили са мном и видите како спаљујем оно што сте ми дали.

Спаливши своје погано богатство, Таиса оде на место где ју је Пафнутије чекао. Старац је одведе у женски манастир, и замоливши малу келију уведе у њу Таису и затвори је тамо; врата келије он добро закова и зазида, само остави мали прозорчић, да би јој се кроз њега могло додавати мало хлеба и воде. Таиса упита Светог Пафнутија: Оче, како се имам молити Богу? – Старац јој одговори: Ти ниси достојна да изговориш име Господње, нити руке своје да подигнеш к небу, јер су уста твоја пуна прљавштине и руке твоје окаљане нечистотом; него окренута Истоку, ти често говори: Боже, Створитељу мој, смилуј се на мене!

И проведе Таиса у том затвору три године, молећи се Богу онако како је научи преподобни Пафнутије, узимајући по мало хлеба и воде, и то једанпут дневно. А кад прође три године, Пафнутије се сажали на њу, па се упути к великом Антонију желећи да сазна да ли јој је Бог опростио или није. Дошавши к старцу он му исприча све о Таиси. Антоније дозва своје ученике и нареди им да се сваки посебно затвори у својој келији и да се сву ноћ моли Богу, да Бог коме од њих открије о Таиси која се каје за грехе своје. – Ученици поступише по наређењу оца свога, и умолише Бога: Бог откри о Таиси једноме од њих, по имену Павлу, кога називаху Препростим.[12] Стојећи на молитви ноћу он у виђењу виде небеса отворена, и одар богато и раскошно украшен и чудесно блистав од велике славе, и три девојке, пресветлих лица, стајаху и чуваху га, и венац лежаше на одру том. Видећи то, Павле рече: Сигурно су овај одар и венац спремљени не за кога другог сем за оца мог Антонија. – Тада дође к њему глас говорећи: Није то опремљено за оца твог Антонија него за Таису, бившу блудницу.
Дошавши к себи Павле стаде размишљати о виђењу, и кад свану он оде к блаженим оцима Антонију и Пафнутију и исприча им своје виђење. А они, чувши то, прославише Бога који прима истинске покајнике. И Пафнутије устаде и оде у женски манастир, где Таиса беше у затвору, па разломивши врата хтеде да изведе Таису. Али га она стаде молити, говорећи: Дозволи ми, оче, да останем овде до смрти своје, да оплакујем многе грехе своје. – Старац јој на то рече: Човекољубиви Господ већ прими твоје покајање и опрости грехе твоје. – И рекавши то изведе је из затвора. Тада блажена Таиса рече: Веруј ми, оче, откако уђох у овај затвор ја сам стално пред мисленим очима мојим имала све грехе моје и, гледајући на њих, непрестано плакала. И не удаљише се сва зла дела моја ни до сада, него стоје преда мном и страховито ме плаше, пошто ћу због њих бити суђена. Али за све то време упоредо са тим не одступи од мене неки диван мирис. – И рече јој старац: Зашто очајаваш? Због покајања твог Бог ти опрости грехе твоје.

По изласку свом из затвора блажена Таиса се након петнаест дана разболе, и одболовавши три дана, благодаћу Божјом с миром се упокоји. И са одра болести она би пренесена на онај одар што га Свети Павле Препрости виде спремљена за њу на небу. Тамо је она са преподобнима окружена славом, и радује се вечном радошћу.

Тако грешница и блудница уђе пре нас у Царство Божје.

Молитвама Свете Таисе нека и ми не будемо лишени тога царства! Амин.

Житија Светих

„Не треба мислити да хришћанство,  својим позивом ка Небу, човеку одузима земљу, њене радости и њена добра. Ништа слично! Оно позива на борбу против страсти: злобе, зависти, похлепе, неискрености итд. Али зар није јасно да сви људски поремећаји потичу управо из тих наших страсти, а пре свега из нашег егоизма и наше гордости? Хришћанство не само што позива човека на борбу с њима, него и нуди делотворна средства исцељења од њих. Оно нуди најздравији начин живота — живот по Јеванђељу, којим човек заиста стиче срећу.

Узмимо бар најболнији тренутак нашег постојања — жалости и страдања. Ко их нема? Сви ми пролазимо кроз много тога. А Православље каже о нашим жалостима: Бог се никоме не свети, никога не кажњава — Он је Љубав! И све што се с нама дешава, показује се као најбољи и најпотребнији лек који Он даје. Ако будемо прихватали сваку жалост као драгоцен лек, као неопходно средство исцељења, са захвалношћу — као што то чинимо према искусним лекарима — убрзо ћемо се уверити колико нам хришћанство већ у овом животу даје.

Може се, наравно, поступити и као неразумни болесник: „Нећу ја ваше лечење! Нека упала слепог црева, нећу на операцију, дајте нешто против болова.“ И… умире глупан. Зато је преподобни Тимотеј Валаамски говорио: „Ако нећеш да трпиш — бићеш жртва ђаволу.“ А ако претрпиш — бићеш с Богом, и мир ће бити у души твојој. Јер Бог је Љубав, Лекар, а не џелат.

Како је лако отићи код познатог лекара који нас добро познаје, за кога знамо да је искусан и поштен човек и да ће учинити за нас све што је могуће! Какво је то умирење и спокојство! Таква је и вера у Бога — Љубав, Који нам се не свети за наше грехе, него мудро лечи оне ране које ми безумно и без милости наносимо сами себи својим гресима. А од нас зависи како ћемо тај лек примити. Можемо га одбацити с гунђањем и хулом на Бога, умножавајући тим безумљем своја страдања.

А можемо га примити као заслужено, с благодарношћу Богу и с покајањем: „Господе, заиста примам достојно по делима својим, јер знам да моји греси рађају болести и жалости, а не  да ме Ти  кажњаваш. Господе, знам да ме као и пре  у гресима мојим и даље љубиш. Опрости ми и исцели ме од њих. Нека буде воља Твоја.“

Алексеј . И. Осипов (професор Московске Духовне Академије-Теолошки факултет РПЦ)

–––
Фрагмент из текста „Шта је срећа?“

Као сироче у детињству би посвојена од некога угледна човека и хришћанина Клаудија, који је васпита као своју рођену кћер. Харитина беше кротка, смерна, послушна и ћутљива. Учаше се закону Божјем дан и ноћ, и завешта се проживети век у девству као права невеста Христова. Но како Харитина и друге обраћаше вери Христовој, чу за њу намесник цара Диоклецијана, неки Дометијан, и посла војнике, те је узеше од њенога поочима и изведоше пред суд. Упита је судија: „истина ли је, девојко, да си хришћанка, и да и друге обмањујеш приводећи их тој нечестивој вери?" Одговори Харитина храбро: „истина је, да сам хришћанка, а лаж је, да друге обмањујем, него заблуделе изводим на пут истине приводећи их Христу мојему". Зли судија нареди, те јој косу ошишаше и жар на главу посуше. Но Божјом силом девица би сачувана. Бацише је у море, но Бог је избави из мора. Везаше је за точак и почеше окретати, али ангел Божји устави точак и Харитина оста неповређена. Тада пакосни судија посла неке развратне младиће, да је оскврне. Страхујући од бешчешћа св. Харитина помоли се Богу, да јој прими душу пре него би они развратници оскврнили њено тело девојачко. И док се клечећи мољаше Богу, изиђе душа из ње и пресели се у бесмртно царство Христово.

Сваки Хришћанин мора јасно да распозна своје стање – како физичко тако и духовно, и да пронађе за себе начин духовне борбе који је конкретно за њега најспасоноснији. Тешкоћа је у томе што је за избор правих и одговарајућих лекова за душу, којима се могу излечити управо њене болести, потребан искусан духовни лекар – духовник, који добро познаје своју духовничку вештину.
Међутим данас је врло мало таквих и зато многи људи по свом нахођењу узимају духовне лекове и примењује их без икаквог појма о њиховој намени и примени. Људи се тако прихватају поста, молитве, бдења и физичког рада, мислећи да ће брже постићи успех ако их више и интензивније примењују. Међутим, ова дела су добра само онда када се врше на прави начин и у правој мери, са правилном усмереношћу, и када онај ко их упражњава будно мотри на дејство које она имају на његово срце: да ли се оно смирује овим делима, постаје ли мекше и пријемчивије за духовни живот или се пак, насупрот томе, распламсава страсним жељама, опија самозадовољством, потхрањује своју таштину, горди пред људима, надима и постаје сурово због ових подвига. Спољашњи подвизи лако могу да одведу човека у самоузношење пред другима, јер су очигледни, приметни, јер ми сами не можемо да не примећујемо своје спољашње подвиге, и таштина нам пева „хвалу“ за такве наше „заслуге“. Неправилни подвизи, који нису у складу са циљем истинских подвига, то јест са смирењем срца, рађају заљубљеност у себе и егоизам.
Пре свега, човек треба да се труди да оно што чини други не виде; тако су на пример, египатски монаси поступали када би нека њихова врлина постала позната – они је више нису признавали за врлину, већ за грех .
Неки старац је говорио: „Многи су своје тело оптеретили подвизима, али пошто су то учинили без расуђивања, отишли су из овог живота без икаквог плода, без ичега. Наша уста заударају од поста; цело Свето Писмо знамо напамет, Давидове псалме смо толико усвојили да су они постали наше дело, али шта нам то вреди ако немамо оно што Бог од нас захтева – смирење“ (11, стр. 362-362). „Шта значи трудити се неразумно?“ пита Св. епископ Игнатије и одговара: „То значи трудити се са телесном ватреношћу, са таштином, хвалисавошћу, понижавањем друге браће који не могу да понесу такав труд. Такав труд, ма како велик био и дуго трајао, ма како био користан за обитељ у материјалном смислу, не само да је бескористан по душу, већ је и штетан, јер испуњава човека надменошћу уз коју у души нема места ни за какву врлину“ (9, т. 1, стр. 310-311).
Да би човек имао разумно делање, Свети Оци саветују да подвиге одмери према својој снази и да не подражава слепо подвижништву древних Отаца, већ да, усвајајући саму суштину њихових подвига, њихов циљ, њихов принцип, пронађе, по савету духовника, своју меру.
„Ако немоћно тело присилиш на дела која премашују његове снаге тиме у душу своју уносиш помраченост и доносиш јој узнемиреност, а не корист,“ рекао је преп. Исаак Сиријски (2, сл. 85).
Ава Евагрије је пренео изреку једног старца: „Сваки подвиг мора бити благовремен и по мери. Подвиг који је није предузет на време и по мери снага човекових може да се издржи само у току кратког времена, а свако делање које се обавља кратко, а затим оставља, више је штетно него корисно“ (11, стр. 98, ст. 6).
Описујући дивне подвиге Светих Отаца у једном општежићу Св. Јован Лествичник закључује:
„Похвална ствар је ако се човек диви труду ових Светих, спасоносно је ако има ревност за њих, а неразумно и немогуће је ако жели да одједном постане подражавалац њиховог живота“ (4, сл. 4, стр. 42).
„Наше врлине обавезно имају примесу нечистоте која потиче од наших немоћи. Човек од своје душе и од свог срца не сме да захтева више него што они могу да дају. Ако будете захтевали од њих преко мере, они ће банкротирати, а ако пред њих будете постављали умерене захтеве, они ће давати умерену камату до ваше смрти, и ако се задовољите тиме, чините тако до смрти и нећете умрети од глади,“ писао је Св. Игнатије (10, писмо 21).
Овде ћемо навести још једну веома важну поуку о спољашњем и унутрашњем подвигу Св. Игнатија, коју је он изложио у писму у којем се нарочито јасно излаже суштина овог питања:
„Неке људе је Творац саздао тако да они суровим постом и осталим подвизима морају да обуздавају своје јако тело и крв, да би тиме омогућили души да правилно делује. Има, пак, људи који нису способни за велике телесне подвиге: ….код њих се душа, сама по себи, без икакве припреме, налази у непрестаној активности. Она треба само да се лати духовног оруђа. Бог се човеку јавља у чистоти мисли, без обзира на то да ли ју је човек достигао телесним и душевним подвигом, или само душевним. Душевни подвиг може и сам, без телесног подвига, да достигне чистоту, а телесни је, ако не пређе у душевни, потпуно јалов и више је штетан него користан: он, задовољавајући човека, не даје човеку смирење, напротив, изазива у њему високо мишљење о себи, као о подвижнику који се разликује од других, немоћних људи. Уосталом, телесни подвиг који се чини са истинским духовним расуђивањем неопходан је за све оне који су обдарени здрављем и јаком телесном конституцијом, и опште монашко правило је да се почне од њега. Већина Христових трудбеника тек после дугог упражњавања и навикавања на телесни подвиг почиње да схвата умни подвиг, којим треба да се овенчају они који се телесно подвизавају, јер без тога телесни подвижник остаје као дрво без плодова, које на себи има само лишће“.
Врло је драгоцен савет да телесним подвизима морамо да припремамо у себи терен за насађивање умног и срдачног делања и, пре свега, да се трудимо да сачувамо умереност.
Пост, бдење и молитва, све треба да иде умерено, са мером, спокојно, без западања у било какву крајност. И управо то ствара предивне могућности за правилно унутрашње делање, за пажњу и трезвеност.
„Очигледно је да нашем времену нису дати изузетни и активни спољашњи подвизи. О томе говоре многи последњи Оци Цркве, а и код древних Отаца налазимо таква пророчанства о последњим Хришћанима: да ће они проводити веома слаб живот, да ће се, чак, и монаси слабо подвизавати, али ће се сви спасавати стрпљивим подношењем несреће и искушења. Наравно, и данас има много смелих људи који су кадри за високе подвиге, али хоће ли се наћи и такви који су кадри да из њих извуку духовну корист?! Спољашњи подвизи се све више и више замењују унутрашњим, ништа мање тешким, а унутрашњи подвизи се све више замењују тешким несрећама и искушењима која Хришћанина окружују са свих страна. Положај истинских Хришћана ће све више и више подсећати на положај јеврејских младића у пећи вавилонској, који су усред страшнога пламена чудом Божијим остали живи и потпуно неповређени ватром. Сачувати свој молитвени живот правилним, живети кротко и не роптати, сачувати срце од нечистоте бесомучног света, не издати никад Православље – ето то је велики подвиг Хришћана у наше време. Сада више није питање да ли ће човек бити „добар“ или „лош“ православни Хришћанин, сада се поставља питање: хоће ли Хришћанин уопште сачувати веру? Код многих се вера неће сачувати…“ писао је наш савременик јеромон. Серафим Роуз.
Други наш савременик, отац игуман Никон, говорио је: „Свети угодници нам објашњавају да они који траже Царство Божије неће имати никаквих личних подвига. Људи ће се спасавати само трпљењем несрећа и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што у људима неће бити смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, и чак могу да погубе човека, јер они и нехотице код подвижника изазивају високо мишљење о себи и рађају прелест. Неки подвизи могу бити допуштени, али само уз руководство врло искусних духовних људи, али њих данас готово да нема, да се не могу наћи. Духовни Руководитељ је Сам Господ и Свети Оци, за онога ко има њихове списе и ко може да их схвати. Како то Господ духовно руководи људима? Допушта трпљење прогона, увреда, болести, дуге и тешке старости. Без смирења, човек не може без штете по себе да задобије никакве дарове Божије. Управо због тога је предсказано да ће се људи у последња времена због велике гордости спасавати само трпљењем несреће и болести, а подвизи ће им бити одузети“ (16, сл. 116, 132-133).
Очигледно је да онај ко данас заиста тражи спасење душе и жели да се сачува од разних саблазни и прелести мора да води изузетно скроман живот, све да ради врло опрезно и умерено, да мрзи у себи таштину, ако је могуће да крије своје подвиге од људи. Поново се враћамо временима тајног, скривеног Хришћанства, морамо да кријемо своје врлине, али не због прогона од пагана, него због тога што нас нагоне страсти и лаж – како изван, тако и унутар нас.
После овога што је речено треба да упозоримо још на једно: многи од нас, који су у себи јасно препознали своје слабости, неспособност да правилно понесу изузетне и делотворне спољашње подвиге, када се у њима охлади првобитни лаж-духовни елан, који се заснива на гордости, могу да падну у другу крајност, да потпуно оставе спољашњи труд и упражњавање. И када год је потребан напор и борбу против огреховљеног себе, одсецање своје воље, самоодрицање, они беже од ове духовне борбе, изговарајући се својим немоћима, и говорећи: „Ми смо слаби, данас то више нису она времена, ако почнемо да присиљавамо себе на нешто велико, пашћемо у прелест“; или: „Од нас се данас не тражи много! Треба да пазимо да не падамо у тешке грехе, а све остало ће се некако већ средити!“ и томе слично. Лењ, тром и својевољан човек радосно може да се позове на горе наведене речи Светих Отаца да би оправдао своју лењост и да би се мирне савести препустио лажном спокојству и небризи, мислећи да му је за спасење довољан само овакав наводно „смирени“ поглед на себе. Али, у ствари овакво смирење је лажно. Због својих слабости се смирује само онај ко не жали себе, ко је строг према себи, ко стражи над собом и, притом, сазнаје своју немоћ и кроз њу своју палост. Управо су оваквима и упућени наведени савети да би у њима подржали њихову ревност у оној мери у којој је то за њих корисно. 
Св. Игнатије (Брјанчанинов) вели: „Онај ко се подвизава мора да одржава здравље и телесне снаге у мери која телу омогућава да сачува способност да служи Богу. Прекомеран развој здравља и дебљине у телу води човека у тешко телесно стање, буди у њему животињске нагоне и склоности, тако да он више не може да их савлада, одузимајући му притом сваку способност за духовна осећања. Онај ко своје тело учини лаким путем умереног поста и бдења даће му веома крепко здравље и учиниће га способним да прима у себе духовна дејства, то јест, деловање Светог Духа“ (11, стр. 132-133).
„Својство људских жеља је такво да је потребно да човек научи да их побеђује у ситницама. Ако човек научи да побеђује ситне жеље обуздаће и велике. А онога кога побеђују ситне жеље сигурно ће победити и велике. Човек не може да савлада страст похоте нити страст гнева, ако претходно не научи да побеђује своје жеље, јер се једино тако исправља општа исквареност воље“ (11, стр. 449).
Св. Теофан Затворник саветује: „Ревносно Богоугађање је радосно корачање ка Богу, које бодри дух човеков… Све треба чинити у славу Божију упркос греху који у нама живи. Ако не чинимо тако онда ћемо све што чинимо чинити само из навике, или зато што то од нас захтева пристојност, или зато што се од давнина „тако радило“ и што тако раде други. Дакле, јасно је да је Хришћанин без ревности лош Хришћанин, тром, раслабљен, беживотан, ни врућ ни хладан, и да такав његов живот није хришћански живот. Знајући ово, потрудимо се да покажемо да смо истински ревнитељи добрих дела, да бисмо заиста угодили Богу.“
Дакле, свако од нас треба да нађе свој пут, своју меру, имајући у виду све што је речено.

архимандрит Лазар Абашидзе

( Из књиге О тајним болестима душе )

Сами видите какав је наш живот овде на земаљској кугли. Ми Хришћани желимо спасење како себи, тако и својим ближњима и чезнемо за савршенством. Они који нису религиозни желе да постигну савршенство у материјалној сфери живота.
Ја сам од ране младости пошао да послужим Господу. Био сам слабог здравља, па сам мислио да ово мало кратког живота проведем онако како то Господ тражи. Хвала Богу што ме је од самог почетка упутио код оних трудбеника, Руса, у манастир Миљково. У манастиру су већином били избеглице, Руси, монаси, а међу њима било је и светих људи; и пошто сам био још дете, све што су ми казивали ја сам прихватао.
Целога живота мучила ме мисао о циљу овога живота, питао сам се чему води овај живот, да ли је то што се човек труди да постигне материјална богатства, да једе и да пије, да ли је то све? Хвала Богу, у житију Светог Серафима Саровског, Светитељ објашњава да је циљ нашега живота враћање у наручје своме Оцу Небеском, да би ми, људи на земљи, били као што су на небу анђели, руковођени Духом Светим. Пошто смо ми деца палих родитеља, много нам је лакше да скренемо са правог пута, него ли да се одрекнемо многих негативних поступака које смо у току живота, у породичном кругу стекли. Иако смо ми копија наших родитеља, који нису били савршени ни способни да нам пруже оно најлепше, него смо ми од родитеља и после, касније кроз живот, многе
неправде видели и доживели, многе болове срца. Зато сви ми тежимо савршенству, и свима нам је жеља да откријемо шта је циљ овога живота. Ми то откривамо постепено, као што кажу Свети Оци: „Вера у нама постепено расте.“ Један од Светих Отаца и сам каже: „Ова моја вера, сад кад сам у годинама, према вери коју сам имао као млад, оно у младости била је просто невера.“ Наша вера постепено расте и кад се учврсти у Господу она је силна и моћна. Сад се у свету много што шта дешава. Много смо чули о протестантима. Они су отпали од Западне цркве, а са Источном црквом се нису никад ујединили, и увели су много новотарија у своју веру. Протестанти се труде и моле,
развили су мисионарство тако јако, чак јаче од Католичке цркве, али они нису свесни, нити знају, да су под руководством духова под небом. Сви они које протестанти приведу у Хришћанство су аутоматски укључени у негативну енергију и под влашћу су многих духова. Апостол Павле каже, ти кажеш да верујеш, ајде покажи своју веру од својих дела. И сатана верује па дрхће, али се противи. Противи се сваком добру. Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје
довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост.
Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Сатана верује, па дрхће, али се противи. Исто тако безбожник није безбожник, него је противник. Дакле, ми срцем чезнемо за Богом, али му се противимо. Наше противљење неће нашкодити Богу, јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима.

( Из књиге Какве су ти мисли, такав ти је живот)

Патријарх Пајсије несумњиво је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима; он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога повјерену му паству и свој српски род.

Пајсије бјеше изданак из свештеничке породице, син побожних родитеља свештеника Димитрија и Дафине, рођен средином 16. вијека на Косову, у мјесту Јањево због чега се зове Јањевац. Није познато гдје се замонашио, али се зна да је прве године свог монашког живота провео у Пустињи Анића, коју помиње у запису на својој књизи Бесједа Св. Јована Златоустог.

Крајем 16. вијека постао је новобрдски митрополит. Већ тада је, као добар архипастир стекао лијеп углед код свештенства и народа, посебно се истичући чврстином карактера, трудољубљем, смирењем, сталним изучавањем Светог Писма и светоотачких књига. Патријарх Јован Кантул, прије свог заточеништва одредио га је за свог Егзарха, а пошто су из Цариграда 1614. доспјеле тужне вијести до Пећке Патријаршије да је Јован од стране османских власти осуђен на смрт, Пајсије је саборно и канонски изабран за новог патријарха, нешто мало прије мученичке Јованове смрти.

Пајсије је веома успјешно крманио бродом Српске Цркве као њен поглавар, пуне 33 године (1614–1647) све до своје блажене кончине. Остало је предање да га је као стољетног старца у Будисавцима повриједио биво те да се послије два дана боловања упокојио у Патријаршији. Речену предсмртну незгоду, уколико је поменуто предање истинито, треба схватити као последње искушење овог Божјег праведника, не узимајући је као аргумент против његове светости, као што се ни пад са цркве Атанасија Атонског никада није користио као доказ против светости тог преподобног.

Патријарх Пајсије несумњиво је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима; он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно самопрегорног трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога повјерену му паству и свој српски род. Наследник је знаменитог Пећког Патријарха Јована Кантула, свештеномученика, кога назива својим учитељем. Јован је као покретач устанака против Османлија извео Србе на свјетску историјску сцену, али са трагичним последицама. Наслиједивши пољуљани Пећки трон послије пропалих устанака Срба у Херцеговини и Банату, послије заточења и мученичке смрти свог великог претходника, Пајсије је добро разумио своју улогу у плачевном стању своје пастве. Схватио је такође да су била неискрена обећања појединих западних сила и Римске курије, мотивисана искључиво сопственим и прозелитским интересима, о плану да заједно са православним балканским хришћанима, прије свих Србима, коначно потисну Турке из Европе. У односу на нешто раније, релативно мирно вријеме Соколовића, положај Срба и Пећке Патријаршије у моћном турском царству бесповратно се погоршао због буна и устанака против царевине у којима је српска јерархија под вођством Патријарха Јована Кантула имала водећу улогу. Најсуровије казне (спаљивање моштију Светог Саве, азијатска мучења и убиства Светог Теодора вршачког и Јована Кантула) биле су само знак фанатичне ријешености Османлија да примјеном најгрубље силе једном за свагда Србе учине покорном рајом. Биједан положај Срба и Пећке Патријаршије користила је римокатоличка пропаганда као згодну прилику за ширење уније на подручју српских земаља, док је Охридска архиепископија настојала да укине Пећку Патријаршију, а њене епископије себи потчини.

Патријарх Пајсије гајио је искрено поштовање према свом „светопочившем“ претходнику свештеномученику Јовану, али је као поглавар и етнарх направио заокрет у односу на његову политику. Није се ослањао на западне силе и папу (мада раније успостављене везе није у потпуности прекидао), није своју паству под стицао на устанке против моћне османске царевине (није ни било никакве прилике за њихов успјех), али је остварио извјесне контакте са Руском царевином и од ње издејствовао редовну помоћ за Патријаршију. Ови контакти протоком времена ће добијати на значају и развијаће се у различитим правцима на цијелом канонском подручју пећких патријараха.

Пребивајући на Пећком Трону више од три деценије, Пајсије је успио да духовно обједини своју од Бога повјерену му паству, коју су претежно чинили Срби, а међу осталима било је Бугара, Грка и Влаха, да утврди јединство Цркве и појача благотворни утицај Патријаршије на све области њене јурисдикције. Сав његов дугогодишњи и непосустали рад био је усмјерен на распростирање јеванђелске вјере, хришћанске просвећености и културе. Проповиједао је јеванђеље Христово личним примјером и живом ријечју, али и књигом, иконом, унапређивањем љепоте храмова и богослужења, састављањем житија и светих служби; ходећи свагда стопама Светога Саве показао се његовим достојним наследником и стао у ред светих архиепископа и патријараха пећких: Арсенија, Никодима, Данила Другог, Јоаникија, Макарија и осталих који свето поживјеше и Богу угодише.

Овај свети Пастироначалник нарочито је прославио Пресвету Тројицу, Господа Христа и Пресвету Богородицу, једнога Бога дивнога у светима својим састављањем светих служби и житија Светом Цару Урошу (служба и житије), преп. Симону монаху (синаксарско житије и служба), Светом Стефану Штиљановићу (синаксарско житије) успостављајући и ширећи светачке култове ових Божјих угодника из рода српског. Зачудо да Преп. Симон монах, Краљ Стефан Првовјенчани није имао ни службе ни званичног култа све до Патријарха Пајсија, иако је и раније сликан и повремено помињан као свети. Тек од Пајсија и његовом заслугом заживио је култ светог краља и његових моштију дајући дивне и свете плодове до данас. Свети цар Урош прво се јавио неком побожном простом човјеку из Овчег поља када су и откривене његове свете мошти. Касније, крајем 16. вијека, Пајсије му је, још као новобрдски митрополит, спјевао тропар и кондак. Послије неколико деценија Свети се трикратно јавља Пајсију с прекором: „Зашто ме заборависте?“ Из љубави према последњем и светом владару из светородне лозе Немањића овај Патријарх „са придворнима“ написао му је службу и житије користећи, како сам свједочи, старе српске родослове, љетописе и Пећки хрисовуљ, али и различита усмена народна предања. У житију се казује како је краљ Вукашин, да би приграбио сву власт, убио младог Уроша (што не одговара историјској истини), а у служби се прославља као мученик.

Овим житијем, осим што прославља младог вјенценосца због његове дубоке побожности и жртве, Пајсије оснажује култове светих Немањића и Светог кнеза Лазара, реафирмишући њихову владарску идеологију као темељ српске државотворне свијести. Ово Патријархово понирање у прошлост није било бјежање од реалности него антиципација будућности, која је на плану идеја предуготовљавала народно ослобођење и обнављање српске државе.

Свети Патријарх сачинио је списе о Светом Цару Урошу са поузданим доживљајем његове Богом објављене светости, али према недовољно поузданим изворима и маштовитим народним предањима, па му не треба узети као гријех то што није био у могућности да боље провјери биографске податке из живота посљедњег српског Цара. Завршавајући поменуте списе он са великим смирењем оставља завјештање да се поправи оно што буде погрешно напомињући да је ова дјела сачинио ради љубави и славе Светога. Због тога ваља навести завршетак Урошевог житија да бисмо правилно разумјели његов поступак, околности и мотиве за писање: „Молим вас и убеђујем, оци и браћо и чеда, ако што буде погрешно, било у којој стихири или реду, или у којој речи, исправљајте, а не куните, Господа ради. Јер не писа Дух Свети нити муж свети, већ рука грешна и дух малаксао, у последња времена невољна и насилна од безбожника. Сам Господ зна да само од усрђа и љубави ово написах вашој љубави, да благодат Божија буде са свима вама, и будемо ми једно стадо и један пастир, и јер њему доликује слава, част и поклоњење Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова, амин.“

Култ Светог Стефана Штиљановића био је заживио у Срему и Славонији већ средином 16. вијека. За потребе утврђивања и ширења култа новог српског светог на подручју цијеле Патријаршије Патријарх је написао кратко Стефаново житије са насловом „Кратко повесно слово о Светом кнезу Стефану Штиљановићу“.

Патријарх Пајсије био је велики књигољубац, библиофил у најширем смислу те ријечи, један од најпросвећенијих српских архијереја 16. и 17. вијека, човјек књиге и службе Ријечи Божјој. Посебно је запажен његов самопрегорни вишедеценијски труд на очувању богослужбених књига и унапређењу српске писмености. Приликом својих канонских посјета епархијама на пространом подручју Патријаршије и његових многобројних посјета нашим светињама вршио је увид у стање богослужбених књига и манастирских библиотека, заповиједао да се оштећене књиге преповезују, а ако није било друге могућности односио их је у Патријаршију да их сам обнови, а касније и врати одакле их је узимао. Сачуван је велики број његових драгоцјених записа на богослужбеним и другим душекорисним књигама које је сам заштићивао од даљег пропадања преповезивањем и новим коричењем. Посебно је обраћао пажњу на љепоту књиге. Осјењен љепотом рукописног Псалтира из Привине Главе (сада звани Минхенски Псалтир, изванредне умјетничке вриједности) узео га је из тог манастира и однио у Пећ да би га користио као предложак за израду новог илуминираног Псалтира за потребе Патријаршије. Пајсијев препис доспио је у Народну библиотеку Србије гдје је, нажалост, и уништен приликом бомбардовања исте 6. априла 1941.

У Пајсијев књижевни рад, осим горе поменутих житија и служби, спадају и: препис и дорада Пећког поменика, дјелови Бранковићевог љетописа, преписи служби Светом Јеванђелисти Луки и Светом Андреју Првозваном, три синђелије новопосвећеним епископима, једна пастирска посланица, многобројни записи и посланица папи Урбану о којој ће још бити ријечи.

Трагајући за мотивима неуморног рада на очувању и умножавању богослужбених књига, чиме је Пајсије у својој епохи оставио печат своје „снажне и активне личности“ Ђоко Слијепчевић каже да нијесу његове „чисто библиофилске, у основи аристократске, побуде биле главни узрок због чега је он сређивао и прикупљао црквене књиге“. Ослањајући се на податак да је римокатоличка пропаганда за потребе свог дјеловања међу православнима 1627. основала своју типографију да би штампала ћирилицом унијатске богослужбене књиге које би њени мисионари растурали по Босни, Србији, Влашкој, Молдавској и Русији, Слијепчевић претпоставља да је Пајсије настојао да обезбиједи своју Цркву потребним јој књигама и тиме сузбијао ширење унијатских књига и остварење циљева Пропаганде.

Овај богомудри Пастироначалник одликовао се способношћу да обједини све богодане таленте и стваралачке силе српског клира, властеле, људи од знања и пера, као и цијеле његове благочестиве пастве. Духовној и културној обнови започетој у вријеме Соколовића, настављеној у доба Патријарха Јована, он је дао нови замах. Говори се о томе да је он у односу према Турцима слиједио идеје Соколовића, међутим, ваља имати у виду да су се у међувремену прилике драстично на горе промијениле: османске власти више нијесу имале повјерења и благонаклоности према Патријаршији, нити је Пајсије имао покровитеље и рођаке у вишим круговима државних власти као што су имали Соколовићи. Те крупне недостатке у извјесној мјери надомјештао је светитељски дух и ауторитет мудрог Патријарха Пајсија. Захваљујући његовом труду и утицају српске епископије, поједини манастири и јаче црквене општине изграђивали су се као духовни центри у којима се његовала писменост, живопис и умјетнички занати. Брижно се водило рачуна о очувању и заштити културног наслеђа. У свим видовима стваралаштва на широком подручју патријарашке јурисдикције тог доба, може се препознати благотворни утицај овог просвећеног архипастира, човјека изоштрених критеријума за духовне и умјетничке вриједности. Велика имена српског живописа прве половине 17. вијека Георгије Митрофановић и Јован (до недавно звани Козма) били су Патријархови одани сарадници, оспособљени да испуњавају његове строге умјетничке захтјеве. Са његовим благословом украшавају светиње по српским земљама поп Страхиња Будимљанин, Андрија Раичевић и епирски сликари Никола и Јован.

Једна група анонимних фрескописаца која се под Пајсијевим утицајем формирала у Патријаршији и тамо оставила значајна остварења, тридесетих година 17. в. наставила је свој рад у сливу Западне Мораве сли кањем Благовештења кабларског и цркве манастира Никоља, Јежевице код Чачка и цркве Сретења у Милићима код Студенице.

Пајсије као књижевник и библиофил био је примјер за углед осталим ученим Србима, нарочито из монашког лика, који су се бавили књижевношћу и преписивањем богослужбених и других душекорисних књига. Било их је велики број на Светој Гори (ман. Хиландар, Свети Павле) који су одржавали редовне везе са Патријаршијом и својим и завичајем, али не мање и по нашим манастирима од Јужне Србије до Срема и Славоније, а нарочито на подручју тадашње Херцеговине. У том времену стварања и појачаног интересовања за књигу у поробљеној нам отаџбини ондашње идеале српског књижевника највише су достигли Патријарх Пајсије и њему по перу и духу подобни јеромонах Гаврило Тројичанин.

Пајсије као архипастир светосавске нарави извршио је снажан утицај на све слојеве народа посебно на јерархију и културне дјелатнике који су изграђивали систем вриједности без којих Срби и православни хришћани Пећке Патријаршије не би могли сачувати ни вјеру ни културно-историјску самосвијест. Овај свети Пастироначалник је најзаслужнији за то што је наш народ његове епохе, у вријеме турскога ига, достигао висок ниво црквености и створио блиставу културу. Под његовим духовним утицајем били су свети тог доба, његови млађи савременици и саслужитељи у Христу, Свети Василије Острошки и Преподобни Стефан Пиперски: обојицу је рукоположио, Василија за епископа у Пећи, а Стефана за јеромонаха у Морачи. Житије Светог Василија свједочи да га је мудри Патријарх Пајсије, видећи његову вјеру и врлине, приволио да се прихвати архијерејске службе и Хумско-херцеговачке митрополије.

Примијећено је да су у доба овог Патријарха појачани култови Светога Саве (иако су његове мошти раније спаљене на Врачару 1594), Преподобног Симеона Мироточивог и светих Немањића. Јачајући ове култове и укорјењујући свијест о непропадљивом светачком, културном и државотворном наслеђу Немањића дјелимично су ублажене свјеже народне ране због спаљивања моштију Светог Саве, а истовремено његовано је самосазнање о темељима српског идентитета. У том смислу важан је давно изречени и често истицани закључак да је Пајсије успио да повеже покидане нити српске средњовјековне културе.

Многи манастири и цркве по српским земљама свједоче о Пајсијевој љубави према светињама и светости. Из тог разлога је посјећивао и Свету Гору, помагао тамошње светиње и своју паству подстицао да их помаже. Из љубави према Господу и светим мјестима ишао је пред крај живота, у својој дубокој старости, на поклоњење Гробу Господњем и осталим светињама у Палестини. Своје жарко поштовање светих, Пајсије је изражавао на разноврсне начине. Он „само из усрђа и љубави“ састави житије Светог цара Уроша, из љубави коју је гајио према Светом краљу Стефану Дечанском подиже мост на Петраковцу; исто тако из љубави и усрђа према српским просветитељима, „једини Бог зна“, обновио је један Зборник пред сами крај свога живота.

Са великим поштовањем својих светих претходника он је заповиједио (опет „из љубави и усрђа“) да се у патријаршијским црквама осликају фреске са ликовима српских патријараха Јефрема и Јована Кантула, а за мошти Светог Архиепископа Никодима његовом заповијешћу израђен је лијепо украшени кивот. Сликањем успења Светог Саве Другог и обнављањем његове гробнице, Пајсије је обновио успомену на овог Светог. Са истим циљем осликана је поворка светих српских владара (тројица у монашким ризама) у престоној цркви Светих Апостола.

Са њему својственом ревношћу за Дом Божји, Патријарх се потрудио око покривања оловним лимом Пећке Патријаршије и Грачанице с тим што су у Патријаршији његовом бригом обновљене значајне површине живописа и осликана велика манастирска трпезарија.

Лако се да примијетити стална Пајсијева брига о Убошцу, патријаршијском ставропигијалном манастиру, који се налази недалеко од Косовске Каменице. Он брине о очувању његове библиотеке, дограђивању манастирске припрате, унапређењу монашког живота. Између осталог он овај манастир походи и ради годишњих помена свом не тако далеком претходнику Патријарху Саватију Соколовићу, који је тамо сахрањен. Овим се још једном потврђује његова ненедмашна љубав према својим претходницима, блаженопочившим пећким патријарсима који Богу угодише и својој цркви вјерно до смрти послужише.

Због његове очинске љубави и врлинског живота народ га је слушао и вјерно слиједио као овце свог пастира које глас његов чују и увијек га препознају. О томе са нескривеним дивљењем пише и Фрањо Леонарди у свом извјештају Римској курији, који, у овом случају, није имао никакве потребе за преувеличавањем: „Народ указује Пећком Патријарху највеће поштовање. Срби навластито говоре да им је султан господар силом, али да они својом вољом и љубављу не признају другог господара и владара, ни духовног ни световног, него једино свог патријарха. Они су му толико покорни да свако његово наређење, чак и у световним стварима, сместа извршавају“ (Историја српског народа, том 3, књ. 2).

У то вријеме римокатоличка пропаганда узима све више маха међу православним хришћанима на Балкану. Мисионари пропаганде успјели су да поунијате цетињског Митрополита Мардарија; хвалили су се да су привољели и Патријарха Пајсија, да он, захваљујући њиховом утицају већ размишља о унији коју је спреман да прими. С друге стране знамо да се Патријарх врло енергично борио против унијаћења Срба у Славонији. Такође је познато да је примање уније од стране цетињског владике остало без већих последица. Логично је претпоставити да су у то смутно доба очувању православне вјере у Црној Гори понајвише помогли Патријарх Пајсије, који је уживао свеопште повјерење своје пастве и његов вјерни сарадник и млађи брат у Христу Свети Василије Острошки, који се показао као необориви стуб православља.

Фрањо Леонарди, учени и ревносни мисионар римске пропаганде, посјетио је Патријарха Пајсија у Пећи о чему је поднио свој извјештај надлежној му Конгрегацији. Тада већ остарјели Патријарх примио га је дипломатски са својственом му отменошћу и љубазношћу. И поред тога не може се говорити ни о каквој његовој спремности да прихвати понуђену му унију, као што се понекад нагађало. Колико је било погрешно узимати као вјеродостојне, без одговарајуће научне провјере, извјештаје католичких мисионара са овог подручја, и остале „документе“ Конгрегације за пропаганду вјере, свједочи чињеница да су се наши историчари дуго држали погрешног закључка, изведеног на основу лажних писама, како је Свети Василије Острошки признао папу за свог поглавара.

У својој горе поменутој посланици папи Урбану VIII Пајсије језгровито излаже православно учење о исхођењу Светога Духа: он од Оца исходи и на Сину почива. Отац је почетак и Сину и Духу Светом. „И свугде (у Светом Писму) налазимо од једног лица: и почетак Речи и Духа, а не од Сина Дух“. Дух Свети само од Оца исходи, али кроз Сина, на Сину почива и кроз њега се ниспошиље свијету. Одбацујући латински приговор да православни мисле како је Дух само Очев, а не и Синов он каже: „Ми верујемо и признајемо и да не мислите ви, браћо Латини, да не признајемо да је Дух Свети Очев и Синовљев. Да не да Бог! Јер Дух Свети је и Очев и Синовљев, али од Оца Сином излази“.

Остале теолошке разлике Патријарх само кратко помиње, али довољно јасно истиче православно мишљење и вјеровање. Није му до дуге расправе због насиља од иновјерника: „И, опет, о преснацу предстојаше нам много говорити, али нам није било могуће због насиља од иноверника“, не пропуштајући да каже како Господ не заповиједи „бесквасно правити“ јер на тајној вечери „квасан хлеб послужише“.

Нарочито је дирљиво како Патријарх, истичући поменуте предности православне вјере, на завршетку посланице, са великим смирењем указује на несамјерљиве разлике прилика у којима он и папа живе и дјелују: „Вама је узможно све, а ми смо у жалости и тескоби“. Ово не значи да он посустаје, напротив, већ као апостол Павле ничим се не хвали осим именом Божјим и крстом Христовим, добровољно се сараспињући своме Господу. Носећи тешки крст свој и своје пастве у временима ропства и притисака са свих страна, Пајсије непоколебиво свједочи своју вјеру пред малима и великима овога свијета и исповједнички слави Име Божије.

Има назнака да је Пећка Патријаршија још у то вријеме трпјела не мале непријатности и од стране Охридске Архиепископије. Због тога је Пајсије ишао у Цариград да спријечи грубе претензије охридске јерархије о чему Ј. Радонић говори сљедеће: „Пошло му је за руком да осујети покушај Охридске Цркве да Пећку Патријаршију потчини себи…“

Цијело вријеме свог патријарховања трпио је велике недаће и неправде о којима суздржано понекад говори: „И тада невољу имах од владајућих, једино Богу је знано, но све ћу изложити свевидећем оку“ (запис на Псалтиру из Привине Главе, децембар 1630). О његовом тешком положају нешто опширније говори патријаршијски архимандрит који на путу за Русију 1643. из Путивља пише Цару како је његов господар „стар, има сто година, и оставили смо га у турској земљи у ропству. Седи он у гвожђу, због великог данка, пао је огроман дуг од девет хиљада гроша, а земља је допала сиротиње због агарјанског ропства, о чему се и код вас чуло“ (Историја српског народа, том 3. књ. 2, 78). Није познато да је Пајсије хапшен и затваран, али наведени исказ, иако има метафоричко, но тиме и не безвриједно значење, свједочи да овај блистави стуб вјере својим примјером разоткрива смисао ријечи Божје која каже: „Овдје је трпљење светих, који држе заповијести и вјеру Исусову“ (Откр. 14, 12). Увијек састрадавајући са Распетим и са својом паством у њеним многобројним патњама, истовремено се свагда везујући за божанску вјечност и потхрањујући сјећање на смрт, Патријарх повремено даје одушка свом болу остављајући кратке записе на страницама светих књига: „Ово приложих за своју вјечну успомену. Јао мени грешном“. На другом мјесту налазимо његове потресне уздахе: „Авај, авај, авај мени грешном!“

Из горе изложеног види се да се овај духовни архипастир током свог дугогодишњег патријарховања борио да очува, обједини, просвети и духовно оснажи свој народ, и да је његов светитељски труд уродио неувенљивим плодовима. Његову синовску љубав према свом великом претходнику и учитељу свештеномученику Јовану разумијемо тако да је он заправо наставио његову борбу (иако то није видљиво на први поглед), али другачијим и поузданијим средствима: јачањем вјере, унапређивањем културе, духовним обједињавањем и просвећивањем народа. На тај начин достиже се духовна слобода; овај Патријарх је поборник јеванђелске истине да се ријеч Божја не да свезати. У његово вријеме наш народ је достигао највећи степен црквености, Црква му је била једини сигурни неразориви дом на овом свијету који га истовремено везује за небески Дом, вјечни Јерусалим. Пајсије бјеше отац, и духовни вожд многих тисућа Новог Израиља које у Царство небеско долазе из „невоље велике“ и у њега улазе за својим архипастиром обучене у бијеле хаљине убијељене у крви Јагњетовој (Откр. 7, 14).

Ако обратимо свој поглед на свијетлу поворку поглавара Српске Православне Цркве од Светог Саве до укидања Пећке Патријаршије 1766, уочићемо да су многи од њих оставили неизбрисив траг у свештеној историји као чувари и проповједници вјере, као духовни пастири и објединитељи народа, као културни дјелатници и просветитељи. Велики су Арсеније Први, Никодим, Данило Други и Патријарх Јоаникије, али су они у свим прегнућима имали немјерљиву подршку од моћне српске државе и славних Немањића. Славом је овјенчан Макарије као обновитељ Патријаршије, али је уживао благонаклоност великог везира Мехмед Паше и осталих у турској држави, тада моћних Соколовића. Велике су заслуге и оних патријараха покретача устанака и вођа у сеобама свештеномученика Јована Кантула, Арсенија Трећег и Арсенија Четвртог, који су подизали борбени дух код поробљеног народа и били уважени судионици значајних геополитичких процеса свог времена, због чега су ушли у ред незаобилазних историјских личности, али је њихова сарадљивост са западним земљама против турске окупације имала далекосежне и добрим дијелом трагичне посљедице по српски народ. Ако се узму у обзир историјске околности с једне стране, а с друге заслуге за очување вјере, подизање црквене свијести, за унапређење писмености и подстицање црквеног умјетничког стваралаштва, нарочито за очување културног наслеђа, увјерени смо да се Патријарх Пајсије посебно истиче својим свијетлим примјером међу свим заслужним и великим наследницима Светог Саве све до 1766, па и до дана данашњег.

Има неких назнака да се убрзо послије блажене кончине Пајсијеве почело говорити о његовој светости. Леонтије Павловић наводи да је његов култ једно вријеме био заживио у Патријаршији. Сви учени људи који су своју пажњу обратили на живот и дјело овог незаборавног Патријарха истицали су његову архипастирску мудрост, потпуну посвећеност својој светој служби, љубав према ријечи Божијој и остале врлине. Треба посебно напоменути да су двојица великих Срба 17. вијека, Пајсијевих млађих савременика, зограф Јован и хиландарски монах Сава (који се помиње и као кир Стојан Београђанин) дали драгоцјен прилог формирању светачког култа овог Патријарха. Кир Стојан (монах Сава) је поручио, а Јован рукодјелисао икону светопочившег Патријарха у молитвеном ставу са подигнутим рукама према Христу који благосиља. Та икона се данас налази у Равени. Осим наведених података на икони пише: „светопочивши патријарх српски Пајсеј молитву приноси /творити/ Господу“. Иконама тог типа одређивано је мјесто над гробом почившег. У овом случају њена функција је била вишеструка: да јача молитвено сјећање на овог преминулог првојерарха, да истакне светост његовог имена и гроба. Претпостављамо да је првобитно била намијењена обављању годишњег помена који је служен 2. октобра на дан Пајсијевог упокојења, а да је временом добила и култну функцију. Вјероватно да је светачки култ овог светопочившег заживио у вријеме њему по духу подобног наследника патријарха Максима, а да је запостављен послије Велике сеобе и страдања свих српских земаља испод Саве и Дунава, а посебно Косова и Метохије, 1690. Чињеница да су просвећени и продуховљени људи, који су одржавали сталне везе са Светом Гором (Георгије Митрофановић и овдје поменути зограф Јован) и поједини хиландарски монаси (Сава Хиланда рац Београђанин) били блиски сарадници и велики поштоваоци Патријарха Пајсија много говори о њему самом. Иако није био Светогорац (једино је извјесно да је посјећивао тај перивој Пресвете Богородице), али се надахњивао светогорском духовношћу и просвећивао њеним пребогатим искуством, што несумњиво иде у прилог његовој светости.

Ако, с једне стране, сагледамо жалосно стање Пећке Патријаршије, српског и осталих народа који су живјели на њеном подручју у моменту када је Пајсије изабран за Патријарха, ако направимо исправан увид у незавидан положај поменутих православних народа у турској царевини за цијело вријеме његовог патријарховања, и ако, с друге стране, схватимо у којој мјери је овај Патријарх („милошћу преблагог Владике Исуса Христа и оне која га је родила Пресвете Владичице наше Богородице“ како је сам често говорио), унаприједио унутрашњу организацију и јединство Цркве, истовремено успјешно сузбијајући насртаје римокатоличке пропаганде, онда ћемо разумјети да његово дјело има трајну вриједност, а његов лик сагледати као свијетли примјер сваком свештенослужитељу. Ако обратимо пажњу на његову неуморну посвећеност обнављању запостављених и успостављању литургијског спомена Светих из српског рода, колико је учинио на плану очувања културне баштине и допринио развоју српске писмености, до које мјере је подигао самосазнање код Срба о вриједности њиховог духовног наслеђа и вјечног достојанства у Христу, задивићемо се његовом дубоком благочешћу и истрајном трудољубљу, врлинама које су се у личности Светог Пајсија сјединиле са одуховљеном ученошћу овог свенародног учитеља и просветитеља.

Слава Богу, дивноме у Светима својим, који га је таквог даровао својој Цркви у временима њеног распећа, а у наше дане објавио његову светост ради утјехе и охрабрења његовом словесном стаду и свим православним хришћанима. Амин!

https://mitropolija.com/2025/10/16/zitije-i-podvizi-svetog-pajsija-janjevca-patrijarha-peckog-2/