Живе речи утехе: Живе речи утехе

ТВ Храм - „Векови“: Проф. др Дарко Танасковић (први део)

Fri, 04 Jan 2019 18:32:20 +0000

Божићна порука Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког Григорија

Fri, 04 Jan 2019 11:31:49 +0000

Ево поздрава пуног утјехе и ево сигурног путоказа у нашим животима. Да бисмо разумјели овај поздрав, увијек и изнова је добро да се запитамо – шта је за нас Божић? Јер без те сталне запитаности, овим и било којим другим поводом, наше мислеће биће копни попут снијега и сагоријева попут воска надомаку огња.

Зато – трагом те мисли – дужан сам да вас , као отац и учитељ вјере, стално подсећам на дубоку симболику и значење овог празника, који је један од најважнијих у нашој вјери. Христовим рађањем, које славимо у ове дане сваке године изнова, и ми се рађамо као нови људи. Зато је то право вријеме године и наших живота да се запитамо куда смо пошли, докле смо стигли, која нам је наредна станица и да ли на том свом путу угрожавамо друге или их чувамо и штитимо? Јасно је, дакле, да je овај празник симбол суштине и смисла живота сâмог. Зашто? Зато што се Христово рођење догодило ради нас и нашега спасења и зато што је својим рођењем Богомладенац дошао у овај свијет да буде са нама, да нам буде брат, пријатељ, утјешитељ, сапaтник, али и сарадосник. Он је учинио да вишњега Бога можемо видјети и имати га за свога ближњег. Научио нас је једном засвагда и то да је пут нашег спасења једино и искључиво у ближњем и кроз ближњег. Јер нико не може заобићи ближњег ако жели доћи до Господа. Нико не може занемарити ближњег, а да га то не одведе у пропаст и на странпутицу. И стога свако ко чини добро ближњем на путу је Божјем, то јест ка животу ходи.

Поздрав с почетка ових ријечи, а који гласи мир Божији, Христос се роди!, подсјећа нас неумитно на ту истину. И то сваке године и сваког Божића, јер Господ нам сваке године на овај празник даје нову шансу да се духовно поново родимо, да сперемо нечистоћу своје душе и да се умијемо божанском благодаћу. Ту исту шансу би требало и ми да дамо једни другима и самима себи. Стога није случајно што се у зору овог празника, по старом православном обичају, мирбожимо, тј. поздрављамо се желећи једни другима мир Божији, како бисмо једни другима опростили сва међусобна огрешeња, како би нам потом и сâм Господ могао опростити. То је знак који нам Христос даје као највећи дар и симбол божанске милости на Божић, дар да опростимо и пригрлимо једни друге, своје ближње, а сваки човјек је наш ближњи. И као што Богомајка грли Богомладенца у витлејемској пећини, требало би и ми да пригрлимо једни друге, али и сами себе.

Овај празник, на чију радост и смисао би требало да нас подјсети празнична атмосфера свуда око нас, треба да нас сјећа и на радост новог, преображеног живота, да нас подсјети да православно хришћанство није само патња и ридање, да није само одрицање, већ изнад свега и прије свега радост и радовање. За оне међу нама који смо се обрели у новој земљи, а који долазимо из многобројних и различитих завичаја, та празнична атмосфера овдје и радост на сваком кораку пријатно је изненађење – нешто што би свакако требало да прихватимо с одобравањем, јер Богом оприсутњена радост није гријех него благодат, благослов и мир. С друге стране, исто тако треба да се подсјећамо да овај празник није само улични и сценски декор, него симбол суштине и смисла живота сâмог. И зато не бисмо нипошто смјели Божић површно изједначавати с многобројним празничним реквизитима који се налазе посвуда око нас, са сезоном куповине и попуста, него би требало стално да се подсјећамо темељног смисла овог празника, који је извор и источник истинске хришћанске радости, а тај смисао је да љубимо једни друге по примјеру Господњем, који је из љубави према човјеку обукао тјелесне хаљине његове. Ту радост треба пригрлити објеручке, као начин живота, мишљења и дјелања, јер она ће разриједити и разблажити сваку нашу тугу, бол и муку. Тако нам и овај празник, подсјећајући нас на важност радовања, сусретања и пуноће живота, представља једну врсту животног путоказа који би требало да нас доведе до циља – живота вјечног, баш као што су витлејемске звијезде довеле Мудраце са Истока до пећине у којој се на данашњи дан родио Христос – Спаситељ свијета.

Зашто је Божић празник радости? Зато што сваког Божића одиста изнова откривамо Христа, а кроз Христа откривамо истинског човјека, па отуда проистиче и наша радост, присност и прослављање. И то откривамо Господа који није наметљивац, диктатор, ругач или силеџија; Бога који није дошао да над нама царује или господари, него да свима нама буде брат, пријатељ, сапатник и сапутник. Зато је Божић увијек симбол и путоказ који нас води кроз мноштво препрека и недаћа, како бисмо изнова пронашли прави пут, васпоставили систем вриједности, наново се родили, демистификовали све постојеће полуистине и неистине, открили оне божанске и вјечне тежње и димензије у нама и увидјели истински смисао људског постојања.

Осим што треба да опростимо и пригрлимо оне који су нас увриједили, душу нам ранили, било ријечју или дјелом, у ове празничне дане треба да се сјетимо и оних којима је потребна наша помоћ, који су немоћни и у немаштини, да их се сјетимо молитвом, ријечју и чињењем, да им помогнемо, притекнемо им у помоћ онолико колико можемо. Јер Божић је празник даривања, дијељења и бриге за друге, и то не само за људе него за сва жива створења и за сваку твар. И то је оно што треба изнова и стално да понављамо и освјешћујемо у себи. Да се увијек изнова подсјећамо да не живимо само за себе, своју добробит и добробит најуже породице, већ да смо позвани да бринемо и о другима, да се сјећамо и туђих потреба, јер ћемо само тако бити у стању да васпоставимо своју личност, да се са Христом изнова родимо у овом празнику – чистије душе, пространијег срца и бистријег ума.

Можда ће неки од нас, нарочито недавно придошлих Њемачку, помислити како се није лако радовати далеко од домовине, пријатеља и породице те како није лако пронаћи радост у себи након цјелодневног напорног радног дана. Када нас такве мисли обузму, требало би да се присјетимо шта је циљ нашег живота у овој земљи и шта нас је то довело овдје. Ако је тај циљ вриједан одрицања и труда, а и те како вјерујем да јесте, ако тиме чинимо нешто добро и важно за своје ближње и себе, онда ће нам и терет који треба да поднесемо ради остварења тог циља бити много лакши и подношљивији. Стога је веома битно и пожељно да увијек имамо неки циљ пред собом, који ће нам давати снагу и јачати нашу вољу за животом самим. Исто тако никада не би требало да заборавимо сљедеће – да много тога зависи и од перспективе из које посматрамо живот и свијет око себе. И зато је веома важно да угао из којег гледамо на живот буде позитивно подешен и да увијек и у свему настојимо пронаћи оно што је добро и лијепо, јер у сваком живом бићу и у свакој твари, као што већ знамо, постоји дјелић божанске доброте и љепоте. Ка тој доброти и љепоти треба увијек да усмјеравамо свој поглед, и њима увијек треба прво да се обраћамо у другим људима, па и у самима себи. На крају крајева, људи нам узвраћају управо оно што им сами дајемо – ако их дотичемо добротом, радошћу и отвореношћу, у највећем броју случајева ће нам и други тако узвраћати, јер ћемо таквим својим наступом отупити мрзовољу и негативност онога који стоји насупрот нас.

Зато је Божић, као што већ рекосмо, прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да почнемо на себе и на друге глeдати новим погледом, лишеним горчине и једа. Једини начин да мијењамо свијет око себе јесте да се загледамо у божанске димензије и тежње у себи и другима те да им дозволимо да надвладају и наткриле све остало у нама. Тек тада ћемо бити у стању да осјетимо истинску радост и пуноћу живота.

Надаље, треба увијек да се сјећате и подсјећате једне неприкосновене и неупитне истине – отаџбина је за нас тамо гдје је Христос, дом је тамо гдје смо се сабрали у његово име. А Христос је тамо гдје призивамо његово име, гдје се причешћујемо његовим Тијелом и Крвљу. Христос је, другим ријечима, овдје и сада и зато је наша црква наш дом и отаџбина и зато нисмо сами, нити остављени, јер је наш најближи ближњи са нама – Господ Исус Христос. Стога се радујмо и веселимо, скинимо израз забринутости или љутње с наших лица и пригрлимо Христа и данашњи празник свим својим срцем, душом и умом. А Он нас грли одувијек и непрестано, откако је пружио руке према нама у витлејемским јаслама и откако их је за нас раширио на крсту једном заувијек.

И за крај да кажем још нешто што ми се чини важним: радујмо се увијек заједно и једни с другима, јер – иако нисмо сродници по крви – ближњи смо по Христу, што је још важније од сродности по језику и домовини. Уосталом, који је то језик и која домовина наша? Многи од вас овдје су рођени, овдје су њихови најближи, и Њемачка је за такве оно што су за мене Босна и Херцеговина, а за друге међу нама Србија, Крајина и друге области. И кад је о језику ријеч, многима од вас, природно, њемачки је језик на коме мислите, Богу се молите, који вам је блискији од српског. Значи ли то да нисмо сродници? Напротив! Управо зато што темељ наше блискости није пука сличност поријекла и језика предака, већ управо Христос, он је тај који омогућава да се у њему сабирамо, а да разлике међу нама не постану разлог подјеле већ основ богатства заједнице. Зато међу нама има мјеста не само за људе са простора бивше Југославије, већ и за Њемце, Сиријце и све људе добре воље, без обзира на њихову националну припадност и матерњи језик, само уколико се радују Христовој благој вијести и желе по њој да живе. Зато што чешће треба да се сабирамо заједно, да искрено дијелимо и радост и тугу и да тако поставимо темеље заједници која ће постати наша друга, вјечна и непролазна домовина, заједници у којој ће се, између осталог, од данас па надаље осјећати сва она божићна радост, милина и топлина о којој је овдје било ријечи. Зато не допусти, Господе, да Божићу, тој вјечној ватри и свјетлости и извору наших живота којим нам освјетљаваш путеве – икада окренемо леђа, нити да икада окренемо лица једни од других. Христе Боже и брате, благословом Оца и садејством Духа, упали лучу богозарну у срцима нашим и обасјај домове наше витлејемском свјетлошћу, упали кандила у душама нашим, како бисмо и ове године осјетили радост и пунину данашњег празника и подсјетили се на његов основни смисао и вриједност, а тиме и на смисао и суштину дарованог нам живота. Амин!

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Дано у Диселдорфу, о Божићу 2018. године.

Ваш молитвеник пред Господом

+ГРИГОРИЈЕ

ЕПИСКОП ДИСЕЛДОРФА И НЕМАЧКЕ

Извор: Епархија диселдорфска и Немачка

Из Божићне поруке Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког Иринеја (Добријевића)

Fri, 04 Jan 2019 11:11:11 +0000

Светлост Рођења открива заједничарење. За нас, православне хришћане, спасење лежи у заједници. Чак и при рођењу, Христос бива окружен небом и земљом у својој пуноћи: анђели објављују Његово Рођење, а пастири се одазивају звуцима Слава Богу на висини; док Звезда надахњује мудраце да прате њен сјај. Заједно, и пастири и мудраци, гледају новорођенче у пећинским јаслама окружено животињама, нежно загрљено Мајком; како је испитана вера Јосифа Обручника, тако бива и наша, веровањем, да се Спаситељ заиста родио ради нас и нашег спасења.

Светлост Рођења открива тако и веру. Кроз Оваплоћење Богомладенца Христа, схватамо да у Господу нема туђинца. Рођење Спаситеља запечађује људско достојанство и потврђује вредност сваке особе кроз породицу, пријатељство, заједничарење и веру. Заузврат, морамо се упитати, како можемо да, без изузетка, ми, који смо обдарени Његовим образом, ликом и подобијем, испољити то подобије Новорођеног Спаситеља, осим ако Га не препознамо у свакоме подједнако?!

Из Божићне поруке

Епископа источноамеричког Иринеја

Извор: Српска Православна Црква

Божићна порука Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Сергија

Fri, 04 Jan 2019 11:08:27 +0000

Часни оци, преподобни монаси и монахиње, драга дјецо, драга браћо и сестро, у овој божићној ноћи, када је отпочела историја нашег спасења, са узбуђењем и полетом у души и трептајем срца, очекујемо празник рођења нашега Творца и Спаситеља, Господа нашега Исуса Христа.

Данас дакле, славимо историјски рођендан Господа нашега Исуса Христа који се родио у граду Витлејему, и који је наставио да се даље тајанствено рађа у својој Цркви у којој нам се даје и представља ,,све до свршетка вијека“ (Мт 28,20) и у срцима нашим, како је говорио Свети Максим Исповједник: „Божија ријеч, иако рођена једном у тијелу, увјек је спремна да се духовно роди у онима који Га желе“. Отуда, у овој божићној ноћи прво што вам пожелити можемо јесте да се Господ мира и љубави, роди и заувијек настани у срцима вашим! А потом желимо да с вама данас подјелимо једно скромно виђење ове божићне јеванђељске тајне, пред којом се налазимо. Наиме, у овај свети дан, када се небо приближило земљи, када је Бог дакле загрлио човјека, и када се одлучило у оном вјечном и непролазном савршеном свијету у којем обитавају Бог Отац, Син и Свети Дух, да један од Њих тј. предвјечни Логос и Син Божији, уђе у овај наш пролазни и трули свијет и постане човјек, отпочела је тајна Божића. Што ће рећи, вјечни и савршени Бог постаде ни мање ни више, него један од нас. Постаде човјек а остаде Бог! И то се све десило, како нам пишу јеванђељски писци, у ,,Витлејему јудејскоме“ (Мт 2,1; Лк 2,4). Наиме, у неком далеком и полупустом мјесту Витлејему недалеко од светог града Јерусалима. Наш премили Исус рађа се од Духа Светога и Марије Дјеве, повијен у јасле, у некој скромној шталици, међу животињама, далеко од бучних градова и центара моћи, далеко од тржница, буке, журбе, каријера и ,,успјеха “ овога нашега свијета.

Сâм пред својом Богомајком Маријом и њеним заручником Јосифом, Један од Свете Тројице ,Бог Господ, Творац неба и земље и свега видљивога и невидљивога, рађа се као дјете. Рекло би се у први мах да је ,,гостопримница витлејемска“ као и свака друга крчма под овом капом небеском, отужна слика, недостојна било чије пажње. Ипак, пустош витлејемска показа се тада, прије 2019 година, као најбитније мјесто под овом капом небеском. У овом безнађу и манговењу, од којег би људи обично дигли руке и побјегли одатле главом без обзира, рађа се сâм Бог. Први који су му у сусрет похитали и посвједочили Његово рођење, по приједлогу анђела ,,бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега“ (Лк 2, 8).

Ова витлејемска пустош и ови пастири који ту чувају своја стада, како се напомиње у Јеванђељу, слика су која живо подсјећа на нашу Крајину. Нека ми се опрости ово нескромно тумачење, али чини нам се да нико више у овом моменту не осјећа тајну Божића, што ће рећи ,,оваплоћеног Логоса“ тј. тајну великога Бога који је постао мали и ,,небитни“ човјек, колико ми овдје у Крајини и наша драга и никад заборављена браћа и сестре на Косову и Метохији. Иако привремено остављени од људи у својој пустоши, иако су се сва кола историје и правде сломила на нама, нисмо остављени од великога Бога, драга браћо и сестре, јер видјели смо да велики и једини човјекољубац Господ Бог наш, воли и одабира таква мјеста да буде рођен и да се у њима непрекидно рађа.

А то што смо, помало заборављени и унижени, немојмо ни да помислимо драга браћо и сестре да је то нешто недостојно, јер сâм Господ Исус Христос нас учи да је мали човјек велики за спасење читавога свијета, и тешко ономе ко њега саблазни ! (Мт 18, 6). Такође то што смо одавно оскусили свјетску правду и истину, у овој божићној ноћи пјевамо химну нашем рођеноме Господу: Твојим рођењем Христе Боже, засија свијету свјетлост Богопознања, јер се у тој свјетлости звјездом учаху они који звјездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе слава Ти!

Зато, нека Христос, Сунце Правде, засија у нашој Крајини! Нека свака душа крајишка у своје поштено, јуначко, нелицемјерно срце прими свога Створитеља и Господа. Нека се радују наши часни пастири и добродушни домаћини и домаћице из својих полуопустошених села и градова, и са радошћу кличу: Слава на висини Богу и на земљи мир!

Нека се радују наша браћа и сестре Крајишници, расути по цијелом свијету, којима се обраћамо овим путем, и који из овога или онога разлога не могу или не желе да се врате својој Крајини, своме Витлејему, гдје смо рођени, крштени, гдје смо у људе стасали, онда вас молимо да нас макар примите у своје срце , мјесто у којем се жѝви Бог рађа код свакога човјека и вечерас испред олтара Цркава на којима се сабирамо сви на Божанственој Литургији, тихо и од срца помолите за своју Крајину; за свој Витлејем. А Бог мира, праведности и доброте да се усели у срца сваког од вас.

Мир Божији, Христос се роди!

Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом,

Епископ бихаћко-петровачки Сергије

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Јеромонах Игнатије (Шестаков): Извор препорода!

Fri, 04 Jan 2019 11:03:13 +0000

Грађанска нова година само што није стигла, и сви чекају нешто ново, чекају срећу, чекају бољитак, и све то искрено желе једни другима. Људи желе да им нова година буде мало, или много боља од предходне. Али, најважније – разумеју ли они то или не, могу ли да изразе то својим речима или не – сви желе да постану бољи и да све око њих постане боље. Да се промене и препороде, да се избаве од онога што их је мучило, оптерећивало, желе да олакшају душу – то у ствари, желе сви људи.

Једна стара песма је певала овако: ”Долази Нова година, Са Новом годином, са новом срећом!” Људи желе нову срећу, препорођену срећу, срећу какву још нису лично осетили, али какве се човекова душа сећа, и за коју зна.

И данас се окупљамо у храму, пре свега, да би нови живот ушао у наша срца, да бисмо се препородили, да бисмо пред собом видели новог човека, новог Адама, да би се наша душа ослободила робовања греху. И ми желимо срећу једни другима – срећу сједнињења са Богом, са Господом нашим Исусом Христом – срећу која је немогућа без таквог препорода. Ми смо људи Новог Завета, о којем је Сам Господ говорио – ”ово је Нови завет у крви мојој” (Лк. 22, 20), и Крв Христова испуњава наша срца, и мења наш живот.

Нисмо ништа бољи од оних људи који сада сасвим другачије дочекују овај дан, али смо срећнији јер знамо нешто што они не знају, и јачи смо јер имамо знање и снагу од Господа, коју они не могу задобити, све док иду путем којим иду. То свакако није повод да се погордимо, већ је то извор наше радости, покајања и молитве.

Како је важно што се толико људи, сада, моли Господу, што призива Његову благодат, и у своја срца, и у срца својих ближњих. Тако Црква Крвљу Христовом обнавља народ Божији. Црква је увек обнављала празнике, а са тим и све биће човеково, које би приступало к Богу. Са љубављу, мењајући живот сваког човека и читавих народа.

Каква се дивна традиција усталила у нашој Цркви: Божанствена литургија за грађанску Нову годину. Данас у појединим градовима, у скоро свим црквама свештеници служе литургију, а у некима ће служити ујутру, за оне који нису могли ноћу да дођу. Али, понекад и верници, и свештенослужитељи сасвим искрено сумњају у неопходност овога, па често се позивају на то да треба ”поштовати устав”. Богослужбени устав, којим ми живимо, његова основа, темељ, писан је још у XVII веку. И у XVIII, и у XIX, па чак и почетком ХХ века, нису се дешавале ствари које су за нас постале свакодневица. Никада таква количина Руса, верника, крштених људи, није се у ту ноћ препуштала неком разузданом безумљу. Зато се од нас, савремених хришћана, много очекује, а посебно се то односи на свештенослужитеље Цркве: треба да урадимо нешто да бисмо исправили то, да бисмо се спасили и спасили друге. Стога и омивамо душу покајањем и препорађамо наше срце Крвљу Господа Нашег Исуса Христа са смирењем и молитвом, која је тако потребна нашим ближњим.

”Одбаците од себе сва безакоња која чинисте, и начините себи ново срце и нов дух” (Јез.18, 31). Како су блиске и разумљиве ове речи сада, у прве минуте Нове године. Ново срце и нов дух – ево шта сви људи траже, и ево шта хришћани први могу да добију и пренесу ближњима око себе. Господ говори кроз пророка: извадићу из тела њихова срце камено и даћу им срце месно (уп. Јез. 11,19). Срце које је способно да прими Христа и благодат Светог Духа, ”Нови Завет закључићу са народом Божијим” – говори Господ. Ми смо учесници тог Завета, и наша срца нису камена, већ жива, срца која живе Светим Духом. Обновимо својом молитвом и срца наших ближњих. Исправимо свој живот.

Господе, уразуми неразумне; уразуми младе и утеши старе; усмери јаке и помози слабима. Господе умиј срца наша, обнови живот наш благодаћу Духа Твог Светог! Амин!

Извор: Православие.ру

Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Веома је важно за човека да појми истину!

Fri, 04 Jan 2019 10:58:54 +0000

За многе људе, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају „религиозне" људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух.

Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: „Ми смо грешни и недостојни", а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон. Хришћанска религија, у стварности, мења човека и исцељује га. Но, главни предуслов да човек уочи и распозна истину јесте смирење. Егоизам или самољубље помрачује човеков ум, смућује га и одводи у заблуду, у јерес. Веома је важно за човека да појми истину.

преподобни Старац Порфирије Кавсокаливит

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Владимир Коларић: Дар духа – Дневници Андреја Тарковског

Fri, 04 Jan 2019 08:43:00 +0000

Иако је своје дугоочекиване дневнике, писане између 1970. и 1986. године, како сам каже претенциозно, назвао „Мартирологијум“ (Академска књига, Нови сад, 2017, превод Милица и Ненад Спасић), Андреј Тарковски апелује да га не сматрају светитељем, него неким ко просто жели да ради. Главна мука великог редитеља се и у овим записима открива као смањена продуктивност у условима идеолошко-бирократске контроле и репресије, мада открива и немалу свест о томе да му ни у другим срединама, конкретно на капиталистичком Западу, не би било много лакше.

У том смислу, наслов би, поред пројектовања личне ситуације ствараоца и грађанина тоталитарне државе, требало читати најпре у смислу разумевања уметности као врсте мучеништва, личног жртвовања и одбацивању благодати „света овога“ ради стваралачког учешћа у истини.

Генијалан уметник, за каквог Тарковски себе очито сматра, нема заправо чиме да се поноси, јер он не даје ништа своје, него само преноси оно што му је дато; он стога није власник свог талента па у крајњој линији ни својих дела, већ све то припада народу. С друге стране, уметник мора да сачува сопствену личност, јер само је тако могуће стварати. Ово двојство је, за Тарковског још једна дубоко проживљена „мартирска“ особеност уметничке судбине.

Уметник би, такође, требало да буде што је могуће слободнији, независнији од света, па и од обавезе да тај свет пројектује у затеченом стању, нити пак да пројектује једном заувек назначене идеале. Уметност не би смела да буде у служби апстрактних идеја, али ни да буде песимистичка, сматрајући дато стање света као једино могуће.

Као некоме дубоко ураслом у традицију „златног“ и „сребрног“ века руске уметности и руске мисли (посебно руске религијска философија и симболизам), за Тарковског је смисао уметности у основи религијски. а уметност је, пред философије и религије, најузвишенија људска делатност. Основни проблем савременог света, и на (тадашњем, блоковски подељеном) Истоку и на Западу је недостатак духовности, а не овај или онај идеолошки систем. Уметност, стога не би смела на раскида своју везу са духовношћу, нити стваралачко и спознајно јединство са осталим великим иступима људског духа какви су философија и религија. Она по свом позвању мора бити усредсређена на оно невидљиво што све постојеће држи заједно, и у складу са тим искуством учествовати у преображавању света из његовог садашњег стања ка нечему то нипошто не бисмо смели да пројетујемо као довршен идеал.

Изузетност Тарковског у свом времену и простору, „светитељска“ позиција који је изградио код дела не само совјетске публике, било је управо његово живо сведочење о непрекинутом континуитету руске културе, снага да се не само очува свест о пуноћи њених највећих вредности него и да се она оваплоти у од центара моћи толико контролисаном медију какав је филм. Као и о могућности да и данашњи уметник буде усредсређен на највиша питања смисла колико и његови велики претходници из било које од епоха људске историје, а зашто да не и оних које нам тек предстоје.

Дневници Тарковског, у распону од брига свакодневнице, преко описа стваралачког процеса и планова до читавих огледа о уметничким, философским и религијским питањима, сведоче о једном јединственом старалачком искуству, конкретности покушаја да се живи једна неспорно узвишена визија уметности, али и живота. Тиме што сваком искреном и отвореном читаоцу онемогућава било какву идеализацију „лика и дела“, нарочито су суочавању о другим доступним сведочењима о истим, она подвиг великог уметника чини тим стварнијим, уверљивијим и упечатљивим. То што је уметник ипак само човек, са свим својим врлинама и манама, нимало не унижава уметника, али би итекако могло да узвиси човека, не неку његову идеалну пројекцију, која нам често служи за оправдавање наших властитих слабости, него конкретног „историчног“ човека, попут свих нас, који није поштеђен ни једне бране и искушења на путу да осмисли и оствари свој један и једни живот на овом и свим световима који постоје и који ће постојати.

Генијалност Тарковског коју смо поменули, а коју је сам неспорно веровао, стога није било толико повезана са његовим уметничким остварењима колико са његовом вером у „мисију“ и смисао сопственог стваралаштва, стваралачком усредсређеношћу и усмереношћу као вероватно највећем дару духа не само уметнику, него и сваком појединачном човеку.

Не гасимо зато ватру, немамо оправдања.

Извор: Теологија.нет

Презвитер Бранислав Ђурагић: Оваплоћење Господа Исуса Христа

Thu, 03 Jan 2019 11:38:37 +0000

Оваплоћење Господа Исуса Христа један је од најзначајнијих догађаја у Божјем домостроју спасења. Према светоотачком Предању Цркве, Бог је постао човек како би човек постао Бог по благодати. У том смислу, Оваплоћење Сина Божјег јесте догађај у којем је остварен почетак спасења рода људскога. О Оваплоћењу Господа Исуса Христа разговарали смо са презвитером Браниславом Ђурагићем.

Извор: Радио Беседа

Протонамесник Бранко Чолић: Отац – глава породице!

Thu, 03 Jan 2019 10:36:40 +0000

Презвитер Велимир Врућинић: Божић - Светлост свету

Wed, 02 Jan 2019 20:12:57 +0000

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, презвитер Велимир Врућинић, парох при храму светих Кирила и Методија у Новом Саду, одржао је

предавање у суботу, 29. децембра 2018. године, у дворани Црквене општине у Жабљу.

Тема петог по реду, а уједно и последњег предавања, које је организовано у оквиру циклуса предавањâ током Божићног поста, била је: Божић - Светлост свету.

Поздравно слово и добродошлицу предавачу, као и присутнима, упутио је домаћин, протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Отац Велимир је говорио о значају празника Христовог Рођења и великом, спасоносном делу Христовом, Који је, унижавајући себе, узвисио човека и читаву творевину, сједињујући их у Себи и чинећи их боголиким.

Извор: Радио Беседа

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Богословље Светог Игнатија Богоносца

Wed, 02 Jan 2019 19:59:51 +0000

Протојереј-ставрофор Драган Станишић, професор Богословије Светог Петра Цетињског одржао је 30. децембра, након Свете литургије у цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом предавање на тему: Богословље Светог Игнатија Богоносца.

Звучни запис предавања

Свети Игњатије је с великом радошћу прихватио мучеништво и радо пошао на свој крсни пут према Риму, казао је отац Драган и додао да је на том путу написао седам посланица. Говорећи даље о светитељевим посланицама, отац Драган је истакао да Свети Игнатије тврди да кад су вјера и љубав у јединству – то је Бог. Након анализе светитељевих посланица, отац Драган је у закључку предавања цитирао ријечи Владике Атанасија Јевтића који у својој студији о Светом Игнатију каже да је он жива слика Христа, архимученика и прототипа свих хришћанских мученика кроз вјекове, до краја свијета. Организатор предавања била је Црквена општина топаљско-херцегновска у оквиру циклуса предавања „под окриљем Светог Спаса“.

Извор: Радио Светигора

Владика Фотије: Кроз богослужење се духовно препознајемо као своји!

Wed, 02 Jan 2019 12:11:38 +0000

У недељу 31. по Духовима - Светих Праотаца, 30. децембра 2018. године, на дан успомене Светог пророка Данила, Светог преподобног мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију и осветио живопис у храму Преображења Господњег у Трновици.

Звучни запис беседе

Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Видоје Лукић, архијерејски намјесник зворнички и Славенко Томић, парох треће парохије зворничке, Вујадин Станишић, парох прве парохије доњобрезичке, Драгиша Томић, надлежни свештеник и протођакон Богдан Стјепановић.

Послије замвоне молитве Епископ је осветио живопис у храму, који је живописао г-дин Јован Атанасковић из Београда.

Епископ Фотије се на крају свете Литургије обратио вјернима пригодном бесједом, потом је одликовао Архијерејском граматом поједине добротворе који су помогли приликом живописања храма.

У току Литургије, Епископ је рукоположио, у свештени чин ђакона, дипломираног теолога Давора Арнаута, вјероучитеља у Зворнику.

Архијерејској Литургији је присустовало велики број вјерника парохије кисељачко-јасеничке и трновичке и већина је приступила Светој тајни причешћа.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Владика Херувим: Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства!

Wed, 02 Jan 2019 12:09:15 +0000

„Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа“ – наглашава Епископ Херувим.

У недељу, дана 30.12.2018., када наша Црква прославља празник Материце и сећа се Светих Праотаца, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом Литургијом у Винковцима.

Преосвештеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Предраг Азап, парох винковачки, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице.

Богослужењу је присуствовала гђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Вуковару.

По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима:

- У Име Оца и Сина и Светога Духа.

Часни Оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије која се излила на нашу заједницу у Винковцима. Принели смо Господу жртву од свих и за све. Велики је благослов што смо данас овде сабрани око вечне истине – Свете Евхаристије, око Тела и Крви Христове. Најлепши дар који је Господ оставио човеку је могућност да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Празник посвећен Светим праоцима који данас прослављамо упућује нас на Тајну Оваплоћења Господа нашега Исуса Христа. Његово Оваплоћење је темељ и рађање наше наде. У нашим срцима треба да завлада мир и љубав чији је печат у Цркви Божијој, а испуњење у Телу и Крви Христовој. То је обоготворена истина која нам се даје када се служи Света Литургија.

Ова недеља посвећена праоцима једна је од припремних недеља пред празник Рођења Господа нашег Исуса Христа. Сећамо се свих старозаветних личности, праотаца, отаца, пророка, свих оних који су у лику Христа очекивали Месију – Спаситеља света.

Следеће недеље ће бити Оци за којим следи прослављање празника Оваплоћења. Тајна Оваплоћења је најелпша тајна у историји Спасења. Бог постаје човек и отвара људима могућност уласка у Царство Небеско. На то нас упућује Свети апостол Павле у посланици Колошанима. Првоврховни апостол нам говори да бисмо се требали ослободити гордељивости, властољубља, сластољубља и осталих слабости, како бисмо задобили небеске врлине. Труд у врлинском начину живота нас узводи у наручје Божје, у наручје праотаца Авраама, Исака и Јакова. Праоци су проповедали Истину израиљском народу, међутим њихово окорело срце није могло да прихвати Исуса Христа као Спаситеља света. Народ смо Божији и требамо да примимо Истину како би она била део нашег живота. Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа. То је Тајна над тајнама – како кажу Свети оци наше Цркве. Данашње Јеванђеље по Светом апостолу Луки нас на крају свог одељка позива речима: „Много је званих али је мало изабраних“. Требамо као народ Божји увек бити у реду оних „изабраних“, да се у животу припремамо за Долазак Христов како бисмо били са десне стране Бога и Оца.

Видимо како се овај дивни храм иконопише изображавајући тако икону Царства Небескога. Композиције светитеља нам на тајновит начин говоре да је храм место молитве – место Царства Божијег. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан и данашње Свето Сабрање у Винковцима, од сада и кроз сву вечност. Амин.

Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Винковцима.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Протонамесник Бранислав Мркић: О претпразништву Божића

Wed, 02 Jan 2019 12:06:58 +0000

У новом издању Јутарњег програма наш гост је био протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други. Том приликом, отац Бранислав је појаснио многе детаље у вези са богослужбеним прослављањем Предпразништва Божића. Наш саговорник је указао на значај и смисао прослављања светих Отаца, Праотаца и Богоотаца Христових по телу, а потом је говорио о богослужбеним карактеристикама Предпразништва Рођења Господа Исуса Христа. На крају разговора, дотакли смо се и теме односа литургијског прослављања Божића и народних обичаја у нашем народу. Звучни запис разговора преузели смо са званичне интернет странице радија Беседе.