Живе речи утехе: Живе речи утехе

Владика Арсеније: Да не будемо згрчени душом!

Mon, 03 Dec 2018 19:36:28 +0000

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније је у недељу, 27. по Духовима, по први пут од устоличења за Епископа нишког, служио Свету архијерејску Литургију у Храму Светих Апостола Петра и Павла у Јелашници, у општини Нишка Бања, на дан када молитвено прослављамо Светог пророка Авдију и Преподобне Варлаама и Јоасафа. Епископу су саслуживали игуман манастира Суково отац Серафим (Мишић), протосинђел Илија (Буха), из Епархије рашко-призренске, протојереј-ставрофор Радован Петровић, протојереј-ставрофор Добривоје Митровић, протојереј Саво Крчо,архијерејски намесник Други нишки, јереј Дејан Милошевић, парох у нишком насељу "Никола Тесла", јереј Игор Стојковић, старешина храма Светих Апостола Петра и Павла и парох у Јелашници и ђакони Далибор Мидић и Димитрије Маринковић.

Звучни запис беседе

Посебна духовна радост владала је због прве посете Његовог Преосвештенства овој парохији, а Епископа нишког је у Јелашници дочекао бројни верни народ парохије, верници из других делова Епархије нишке, као и гости храма - председник општине Нишка Бања г. Дејан Јовановић, Црквени одбор на челу са председником г. Светом Тасићем и монах Пајсије из манастира Петрлаш код Димитровграда.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније осветио је живопис храма који је недавно завршен, након две године од почетка осликавања.

Храм су живописали нишки уметници господин Влатко Бјелица и госпођа Славица Секулић, на иницијативу пароха храма јереја Игора Стојковића, а уз подршку Епархије нишке и верног народа које је помогло да се храм најпре припреми, а затим и ослика по први пут у својој историји.

Литургију је красило дивно појање Црквеног хора "Сретење", коме је ово прво појање на Светаој архијерејској Литургији од оснивања на празник Сретење прошле године.

Владика Арсеније се захвалио Богу на великој радости што је јелашничка парохија жива црквена заједница и што се и на данашњи дан окупило много младог света.

У надахнутој беседи коју је Његово Преосвештенство произнео након читања Светог Јеванђеља, подсетио нас је на дубљи смисао приче о чудесном исцељењу згрчене жене и позвао "да не будемо згрчени душом и да не гледамо у лице нашега Бога и Спаситеља, јер тако не гледавши не остављамо ни место за Њега у својој души."

Извор: Епархија нишка

Владика Јоаникије: Кроз љубав, милосрђе, праштање приближавамо се Христу Господу!

Mon, 03 Dec 2018 19:34:28 +0000

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, 2. децембра са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Вјерном народу, сабраном у светој служби Божјој, архипастирским словом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је казао да се са отпочињањем Божићног поста ми, унапријед, радујемо Рођењу Христовом. Спремајући своју душу и своје срце, спремамо се за сусрет са Богомладенцем Христом који се силом Духа Светог оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице ради нас и ради нашег спасења.

Звучни запис беседе

„Тиме је Господ показао своје старање о роду људском, јер наш Отац Небески зажелио је да нам свима устроји спасење кроз свог јединородног Сина силом Духа Светог. Зато славимо Свету и Живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, Бога Живога, Бога љубави и заједно са анђелима Божјим пјевамо ону радосну пјесму: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“, казао је Његово преосвештенство.

По ријечима владике Јоаникија, Господ прима наше молитве као и од Светих анђела, који су бестјелесне небеске силе, испуњене божанском љубављу, и који се непосредно причешћују и испуњавају свјетлошћу и љубављу Божјом. Црква Божја свједочи да нашу пјесму, нашу хвалу, наше молитве Бог прима и услишава као и анђелске, као од умних својих бића.

„Бог нас је почаствовао да се сједини са нама, да се оваплоти, постане човјек као један од нас, да се до те мјере са нама сједини па је узео нашу људску природу да би нас привео Богу и Оцу, да би нас усиновио Оцу нашем небеском. Зато имамо слободу да се обраћамо Богу, Творцу неба и земље, Оцу нашем небеском као свом оцу најближем и најмилијем. Ту молитву Бог прима као родитељ од своје љубљене дјеце“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки.

Он је позвао вјерни народ да се за празник Рођења Богомладенца Христа спрема постом и молитвом. Пост, указао је владика, није само уздржавање од мрсне хране.

„То је само прва до безброј степеница које овај подвиг има. Пост јесте, на неки начин, успињање духовном лествицом, али само једна у томе; неопходна је и не можемо је никако прескочити, јер нас она оспособљава да се попнемо на следећу и тако редом. Ко мисли да је пост само то, он ништа није схватио о посту.“

„За нас православне пост је дисциплина да постимо од злих мисли, злих сјећања, од злопамћења, мржње, свађе, препирке, од мисли која навлаче мрак на наш ум који треба да је свијетао, као и анђелски, а нарочито треба да се ослободимо од братомржње, од мржње и пакости према онима који другачије мисле, другачије живе, који су друге вјере“, поучавао је Преосвећени владика Јоаникије.

Истакао је да се, осим поста, треба и заједнички Богу молити, јер Бог нарочито воли саборно славословље и молитву.

„Цио свијет је, драга браћо и сестре, у неком врењу, кризи, проблемима. Цијело човјечанство је, заправо, један човјек, Адамово потомство, сви се сједињујемо у једном. Кад би Бог дао да повјерујемо у Христа Господа како ваља, онда би међу људима настало јединство, на земљи би настао рај, али, на жалост, нема те сагласности. Макар, мало, ми хришћани приближавамо се тој сагласности. То је наша дужност, да се Богу молимо за нас, наше породице, наше ближње, за Цркву Божју, за јединство Цркве Божје, за оне који су угрожени, који су сиромашни, који су одбачени, који су презрени, који су болесни, нарочито према њима да покажемо љубав, пажњу, саосјећање, самилост. То је оно што Бог прима као велики дар“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Сабрани који посте Божићни пост, приступили су Светом Причешћу.

Након службе, владика Јоаникије је, у селу Главацама код Берана, обишао локацију, коју је за изградњу Храма Светог Николе, нашој Цркви приложио г. Предраг Божовић.

Надлежни парох, јереј Ненад Бубања са иницијативним Црквеним одбором припрема превод земљишта у власништво Епархије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Фотије: Да чешће кроз причешће заједничаримо са Господом!

Mon, 03 Dec 2018 19:32:06 +0000

У недјељу 27. по Духовима, 2.12.2018, када наша света православна црква литургијски прославља Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита, Светог пророка Авдију, Светог мученика Варлама и Преподобне Варлаама и Јоасафа, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Острошког, у једном од избјегличких насеља, у општини Вукосавље поред Модриче.

Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Јово Лакић, архијерејски намјесник модричко-градачачки, протонамјесник Недељко Горановић и протођакон Богдан Стјепановић. Након свете Литургије Епископ Фотије се обратио вјерном народу пригодном бесједом на Јеванђелску причу о згрченом тијелу и згрченим душама. 'Дар исцељења до наших дана постоји у Цркви. Можда не у том броју као некада, али и данас постоје свети људи међу нама чијим молитвама Господ исцељује болесне и немоћне. Такав пример је старац Порфирије Светогорац кога данас прослављамо.''

На крају, Епископ је посебно истакао – Било би добро да се што чешће причешћујемо, као што сте се данас сви овде причестили. Наравно, током поста а и после, јер пост није само у одрицању од мрсне хране. Шта ми вреди што једем посну храну ако мрзим некога. По завршетку литургијског сабрања Епископ је разгледао свети храм који је у изградњи поред привремене капеле у којој је данас служена Литургија. Ово је била прва архипастирска посјета Епископа Фотија овој парохији, која поред Вукосавља обухвата и села Гнионица и Јошава, као и село Нови Град у Федерацији БиХ. У спомен на тај догађај, надлежни свештеник, протонамјесник Ненад Тојић је даривао дикирије и трикирије Епископу Фотију.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Владика Херувим: Божићни пост нас упућује на преумљење нашега ума и указује нам да непрестано требамо да стражимо над нашом душом!

Mon, 03 Dec 2018 19:29:37 +0000

У недељу, дана 2. децембра 2018. године, када наша Света Црква молитвено прославља светог пророка Авдију, мученика Варлаама и преподобног Јоасафа, Епископ Херувим је началствовао Светом службом Божијом у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Тењи. Архипастиру су саслуживали: протонамесници Ненад Лазић и Драгослав Шалајић, пароси тењски, јереј Далибор Зарић (Епархија бачка), и ђакони Срђан Лукић из Борова Насеља и Предраг Јелић из Даља. Након што се верни народ причестио уследило је освећење Часног Крста који ће красити овај храм и подсећати људе на Царство Небеско које им је Господ припремио.

Епископ Херувим желећи да поучи верни народ прозинео је следећу богонадахнуту беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, децо Божја, нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божје која се излила. Божја милост се излива кроз све векове у историји наше Свете Цркве када год се служи Служба Божија. Данас смо имали велики благослов да можемо на овој Светој Литургији да освештамо крсно знамење које ће бити постављено на куполи нашег светог храма. Ово крсно знамење ће сведочити светлост Васкрсења и светлост Истине које само крсно знамење са собом носи. Велики је дан што смо данас овде и што је овај храм полако почео да се обнавља и да задобија ону светлост и красоту која припада свакоме светом храму. Храм Божији је место молитве, дом љубави и милости Божије која се непрестано излива на сваког човека који долази у свети храм са љубављу, са страхопоштовањем и са вером.

Са вером да је Бог ту присутан и да Бог твори чудеса овде на земљи. Бог и твори чудеса данас овде на Светој Литургији јер смо се сабрали и сјединили у Телу и Крви Христовој, и ова наша дечица и сви људи који су приступили Чаши. То је печат, то је тврђава наше вере, оно што нам је Господ оставио да се ми непрестано причешћујемо Телом и Крвљу. То је налепши Дар који је Бог оставио човеку. У томе Дару нам се отварају истине, путеви нашега живота у овом огреховљеном и обремењеном животу. Ту се сусрећемо са Господом, и Господ нас милује и прима у своје наручје као најбољи Дародавац нашега живота. Он нам је даровао Живот, а ми требамо у овоземаљскоме животу да га умножимо врлинским животом, да га умножимо Јеванђељем и чињењем дела која су достојна човека, а никако творећи и чинећи дела која нису достојна тога Дара.

-Период Божићног поста у коме се налазимо упућује нас на преумљење и указује да непрестано требамо да стражимо над нашом душом. Требамо сузама да омивамо грехе своје. Сваки човек је грешан, безброј је грехова које чинимо свакодневно, не само ви народе него и ми свештеници. Страсти нас одвлаче од љубави Божије, али Бог даје покајање и пост као моћно средство којим управљамо свој ум ка Господу. Кроз свете службе Божије и току поста који је пред нама треба да се причешћујемо Телом и Крвљу да бисмо осетили љубав Оваплоћења коју је Бог излио на овај свет. Господ је као најбољи Дародавац знао шта значи то када човек живи у заједници и управо нам је зато оставио Тело и Крв Христову као печат и тајну наше вере.

-Нека би Господ дао да сте благословени и да се овај наш храм обнови и засија светлошћу Васкрсења и нека се благодат Божија усели у њега, од сада и кроз сву вечност. Амин.

Радост сабрања верног народа у Тењи настављена је за трпезом љубави у парохијском дому овога места.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Протопрезвитер-ставрофор проф. др Драгомир Сандо: Чувајмо вјеру нашу истиниту!

Mon, 03 Dec 2018 19:27:37 +0000

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици данас, 2. децембра, 27. седмице по Педесетници, одслужена је Света литургија. Овим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, уз саслужење протојерејâ-ставрофорâ : Драгана Митровића, Далибора Милаковића, као и протојереја Мирчете Шљиванчанина и ђакона Леке Вујисића.

Звучни запис беседе

Протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и предсједник Одбора за вјерску наставу Архиепископије београдско-карловачке на позив Његовог Високопресовештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија као и протојереја Мирчете Шљиванчанина координатора Катихетског одбора Митрополије, борави у вишедневној посјети Црној Гори. Професор Сандо је јуче учествовао на величанственом семинару вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске у манастиру Стањевићи.

Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан, отац Драгомир је говорио о значају благодарности и захвалности Богу, као и о значају живота испуњеног добродетељи, састрадавањa, старања о ближњима, као и љубављу, будући да на тај начин најбоље градимо и уграђујемо себе у живот вјечни – непролазни са Оним који нас највише воли, а то је Бог љубави, Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети.

У првом дијелу своје пастирске бесједе, отац Драгомир је нагласио колико је битно да поштујемо природни поредак који је Бог установио и уградио у овај свијет и наш живот. По његовим ријечима потребно је да знамо да Господу узвратимо захвалношћу за Његове многе дарове, а то ћемо најбоље учинити вјером, личним подвигом и слободом којом ћемо Бога вољети:

„Бог од нас очекује да узвратимо на Његов савршени поредак. Ако знамо да је ријеч космос, ријеч васиона, другим ријечима, у преводу, оно што је хармонија, оно што је поредак, што је домаћински, од нас се онда очекује да поштујемо кућни ред овога свијета и његовог поретка. То Бог од нас тражи. А како и чиме да узвратимо Богу? Свакако вјером, подвигом нашим личним и слободом. Вјером, као начином и смислом нашега живота.“

Истичући да Бог неће ништа на силу да тражи од нас, прота Драгомир је подсјетио на ријечи једног од отаца Цркве, да је Богу све могуће, осим једног: Да натјера човјека да Га воли.

„Свакао је дао човјеку дар – слободу, што не постоји ни у једном природном феномену овога свијета и овога поретка. А шта још Господ тражи? Па не тражи ништа посебно. Тражи да му будемо благодарни на ономе што нам Он даје. А зато се и Света литиргија зове Евхаристија, што значи тајна над тајнама благодарности Богу“, казао је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо

Нагласио је да је веома важно да поштујемо и вријеме у којем живимо. Ако будемо свјесни контекста времена у нашем животу, онда ћемо схватити колико је важно да вријеме које овдје испуњавамо нашим животима треба правилно и мудро да искористимо:

„Господ тражи да поштујемо вријеме у којем живимо. Немојмо заборавити да смо времешни и да су људи створени једном, али, створени једном за свагда у заједници са самим Богом. Не заборавимо да је вријеме само један полигон, један простор у коме се рађамо, пребивамо, живимо и по подобју долазимо Господу, опет са оним даровима, колико смо знали, колико смо могли, хтјели или не знали и нисмо могли. Али, доћи ћемо дакле једног дана пред лице Божије да донесемо и дамо одговор на она животна питања која су овдје и сада стављена пред нас.“

У даљем излагању, отац Драгомир се осврнуо и на важност преиспитавања и сусрета са самим собом, кроз сагледавање свог живота и својих дијела:

„Господ од нас тражи још и чисто и незлобиво срце наше. Зато би било добро да свакога трена, свакога дана и сваке вечери када легнемо – да упитамо срце своје: Срце моје, јеси ли било отворено данас за Господа? Срце моје, да се не крије у теби можда зло овога свијета и времена, па да избацим сво зло из тебе, да би ујутру нови дан почео са чистим срцем, најдубљим и најважнијим органом који у мени пребива и које је сабирно сочиво можда мог читавог бића. Зато вас молим и позивам да и ви кад год имате прилику преслишате себе пред Господом и пред светом Црквом.“

Прота Драгомир је изразио и своје нескривено дивљење и одушевљење када је у питању преображај и васкрсење духовног живота у Црној Гори, а који се дешава и совршава протеклих 28 година, од доласка Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија.

„Први пут служим у овоме Храму и морам да изразим своје дивљење пред оним што се у само неколико деценија доживљава у Црној Гори. Ово је највећи духовни препород који је могао само да се сања у она времена када је само било пет или шест активних свештеника у цијелој Црној Гори. Па ето је Бог послао нашега Митрополита Амфилохија, и немојте заборавити да је он Богом послат човјек који је дошао да поврати, обнови и сабере оно што је било изгубљено, у тим и таквим временима. То је без сумње највећи интелектуалац и духовник истовремено, па можда и у Православној цркви уопште“, закључио је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер Младен Томовић: Молимо се Богу једни за друге и помозимо наш народ на Косову и Метохији!

Mon, 03 Dec 2018 19:25:15 +0000

У двадестседму недјељу по Духовима, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира служио је протојереј-ставрофор Љубомир Јовановић уз саслужење јереја Младен Томовић. Након што је отац Љубомир прочитао причу из Јеванђеље о згрченој жени, присутнима се обратио отац Младен који је казао да нас данашње Јеванђеље поучава о дијелима милосрђа и говори како не треба да будемо немилосрдни и да морамо бити благи срцем својим. Јеванђеље описује дан суботњи – дан молитве у Јерусалиму кад је Господ излијечио жену згрчену а старешина синагоге хтједе да прекори Исуса пред народом како не ваља радити суботом: „Али не хтједе Га он прекорити због тога што је бранио закон Мојсијев, него што је био горд и самољубив и што је тиме хтио да унизи Господа и Његово дијело, које је велико.“

Појаснио је отац Младен да је Господ током свог живота на земљи лијечио људе од неизлечивих болести и радио велика чуда Својим ријечима, додиром и вјером људи коју је Он препознавао а која им је помагала да оздраве. Безумног старешину, Господ је разобиличио пред народом говорећи му да он суботом одрешава свога магарца, краву, напаја их и храни, а како онда да не излијечимо жену која је толике године од болова згрчена.

„Суштина овога Јеванђеља је дјело милосрђа, осјећајности, љубави, коју ми људи треба да имамо једни према другима. Кад видимо брата свога у невољи треба да му помогнемо, ако не можемо физички или материјално, онда духовно, савјетом, молитвом. Суштина је, оно што је најважније, требамо једни за друге да се молимо Богу“, истакао је отац Младен.

Објаснио је да је поука данашњег Јеванђеља да будемо благога духа, да Господ од нас тражи да имамо у себи ту благу нарав, чисто срце Подсјетио је да се и свети пророк Давид моли: Срце чисто саздај у мени Боже и дух прави обнови утроби мојој (Псалм 50):

„То је оно за шта треба да се молимо како би могли да имамо снаге за дјела милосрђа. Али та дјела треба да се огледају управо у томе да препознамо кад је брат наш у невољи, нарочито у невољи духовној и тада треба да хитамо да му помогнемо.“

Поучавајући вјерне да треба да се молимо Богу, да нам да снаге и своју благодат, како би могли то да препознамо, отац је истакао да зато и долазимо у храм, молимо се Богу, постимо:

„Ево почео је Божићни пост, нека би нам био на спасење, здравље и отрежњење. Да искористимо овај пост да чинимо дјела милосрђа, да учинимо добро ближњима и свима који нас окружују.“

Отац Младен је позвао да у том духу милосрђа и милости које треба да чинимо помогнемо и наш народ на КиМ који је задесила још једна велика невоља.

Осврћући се на тренутно дешавање на Косову и Метохији, јереј Младен Томовић је позвао сав добронамјерни народ да у оквиру својих могућности узме учешћа у акцији Црквене општине Бар и Српског културног друштва „Слово љубве“ прикупљања средстава за куповину 20 тона брашна за потребе народних кухиња Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске.

„Нека то буде дијело милосрђа, које за почетак треба да урадимо, како би помогли нашој браћи на Косову и Метохији, како би помогли сами себи. И не само да чинимо то милосрђе, него да се молимо Богу за нашу драгу браћу и сестре на КиМ, који тамо бране православље и наше највеће светиње, нашу духовност, одакле смо потекли, одакле црпимо енергију духовну коју нам они дају а исто тако коју и ми њима треба да дамо. А даћемо ако се будемо молили Богу за њих“, казао је јереј Младен.

Објаснио је да не треба да дајемо само новац и било које друго материјално добро, најважније је да се молимо Богу за њих да истрају и да опстану на нашој Светој земљи:

„Тешка су времена. Била су некада тешка времена, али ово данас нама се чини најтеже. Зато треба да се молимо још више Господу, како би издржали све тешкоће, искушења, недаће, све оно што нас је задесило како овдје у Црној Гори, тако и на Косову и Метохији, и свуда гдје наш народ обитава и борави“ поручио је у надахнутој бесједи јереј Младен Томовић.

Народ је у великом броју приступио светим Христовим тајнама, а сабрање је након завршетка Свете службе, настављено у крипти храма.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Монах др Павле Кондић: Свештеномученик Викентије Скопски

Mon, 03 Dec 2018 19:22:40 +0000

На данашњи дан (2. децембра 1915. године) прије 103. године убијен је свештеномученик Викентије Митрополит скопски. Поводом дана страдања Светог Викентија, Радио “Светигора” доноси предавање монаха др Павла Кондића сабрата манастира Стањевићи, на тему „Свештеномученик Викентије Скопски +1915“ које је одржао 12. августа у манастиру Михољска превлака код Тивта.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Презвитер Никола Тодоровић: Сваки промашени циљ је гријех, а циљ је само један - Царство небеско!

Mon, 03 Dec 2018 19:19:04 +0000

Као што је то уобичајено, да ове наше емисије почињемо тумачењем Светог Јеванђеља, које је тог недјељног јутра читано на светим богослужењима, тако је и отац Никола на почетку тумачио Свето Јеванђеље о исцјељењу згрчене жене, које се чита на 27. недјељу по празнику Педесетнице. Отац Никола је потом говорио о значају Божићног поста, који нас води у сусрет Христу. Потом је отац Никола говорио и о томе шта је то праобраз и зашто је Господ говорио у причама.

Звучни запис емисије

Отац Никола је говорио и о томе како се опоравити након посјета врачарима и гатарама, и побјећи из канџи наркоманије. Говорећи о духу овог времена, отац Никола каже да је у данашње вријеме гријех постао мода. Овом приликом отац Никола се осврнуо и на страдални живот нашег народа на Косову и Методији и њиховом ношењу крста. Одговоре на ова и још многа питања наше вјере наћи ћете ако будете одслушали ову нашу емисију.

Извор: Радио Светигора

Проф. др Родољуб Кубат: Каин и Авељ – братоубиство

Mon, 03 Dec 2018 19:16:56 +0000

Потом Каин рече Авељу,

брату своме: пођимо у поље.

Али деси се да када бѣху у пољу,

устаде Каин на Авеља брата свога и уби га.

Одмах на почетку Библије, послѣ извѣштајâ о стварању човѣка и првородног грѣха говори се о Каину и Авељу. Према светописамском тексту Каин и Авељ су били синови Адама и Еве. Каин је постао ратар, док Авељ бѣше пастир. Када су приносили жртве, Бог је погледао Авељеву жртву не марећи за Каинову. То је Каина страшно расрдило и изазвало мржњу према брату – појавила се завист. Због тога га Бог упозорава на опасност која долази из њега самога. Када су остали сами у пољу „устаде Каин на Авеља брата свога, и уби га“. На Божије питање: „Гдѣ ти је брат твој Авељ?“, Каин одговара: „Не знам, зар сам ја чувар брата свога?“. За казну Бог га проклиње: „да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје“, и прогони на исток стављајући му знак: „и начини Господ знак на Каину да га не убије ко га сретне. И отиде Каин испред Господа, и насели се у земљи Наидској на истоку према Едену“. Према даљем опису Каин се тамо жени и подиже град којег именује по свом сину Еноху.

Приповѣст о Каину и Авељу је кратка (Пост 4, 1-17) и сем наведених не доноси готово никакве друге информације. Читањем текста отвара се доста питања на која није могуће дати поуздан одговор. Та чињеница је кроз каснију историју тумачења остављала доста ‘креативног простора’ за стваралачку имагинацију и даља тумачења. Тај феномен су поједини патристички тумачи звали „скраћени говор“. Текст је перципиран нешто као прозор кроз који се гледало у свѣт библијске стварности. „Скраћени говор“ или ‘креативни простор’ тумачи су углавном попуњавали парафразама заснованим на богословским, логичким и унутарписамским претпоставкама. Као и уобичајено, и овом тексту треба приће из одговарајуће перспективе. То значи да треба истражити контекст у којем је настала приповѣст и фокусирати се на елементе који су наглашени у тексту.

У позном јудаизму и каснијој хришћанској егзезези ова приповѣст је тумачена тако што су Каин и Авељ схватани или као појединачне личности, или пак као типови људи који у себи носе одлике Каина и Авеља (Филон Александријски). Тек негдѣ од половине XIX вѣка појављују се тумачења која у ликовима прве браће виде колективне идентитете, то јест иза Каина и Авеља се крију каснија племена или народи. За такво мишљење постоје оправдани разлози. Феномен поистовѣћивања појединца са групом познат је и врло распростањен у Старом Савезу. Тако су патријарси често представљени као корпоративне личности, у којима се огледао каснији Израил. У пѣсми из Пост 49, Јаков је Израил, а имена његових дванаест синова час значе једну личност, час читаво племе. Упадљиво је и то како се Јудино племе, када је пошло да узме земљу која му је пала у дѣо подѣлом Ханана, обраћа племену Сименовом: А Јуда рече Симеону брату своме: пођи са мном на мој дио… (Суд 1 3). Слични примери се могу видѣти у Понз 26 2-10, ИНав 7 10-18, Пс 44 итд. С друге стране, ако се текст покуша реконструисати у смислу да приповѣст говори о реалним историјским догађајима, запада се у озбиљне егзегетске проблеме. Ту се поставља неколико нерѣшивих питања: 1) Ко је могао да сретне Каина и и да га убије, када није било људи сем њега и родитеља? 2) Кога је Каин оженио, када је отишао на исток? 3) Зашто је градио град и коме? Тешко је претпоставити да писац није био свѣстан таквих потешкоћа. Упитно је да ли се овдѣ говори о потомцима првих људи у дословном смислу. Логичније би било да се приповѣдач обраћао својим савременицима, а да је текст дао и универзалније значење.

У савременој библијској егзегези преовладава мишљење да се иза лика Каина и Авеља крију колективни ентитети. Неки библисти, који нагињу колективном тумачењу, сматрају да се иза лика Каина налази племе Кенејаца, док се иза Авеља крију Израилци. Темељнија изучавања овог текста показују да је колективно тумачење оправдано. Проблем представља поистовѣћење Кенејаца са Каином. Та теза упоште није извѣсна. Прѣ свега, поставља се питање: зашто би на тај начин било представљено племе са којим Израилци нису имали лоше односе? Мојсије се оженио из племена Кенејаца (Пост 15 19; Бр 24 21; Суд 4 11.17; 1Сам 15 6; 27 10; 30 29). Ниједан библијски текст не изражава нетрпељивост према Кенејцима, напротив. Пошто су били благонаклони према Израилцима за врѣме Изласка, касније им Саул поручује: „идите, одвојити се, уклоните се од Амаличана, да вас не бих потарао с њима, јер сте ви учинили милост синовима Израиловим када су ишли из Египта“ (1Цар 15 6). Јаила, жена Евера Кенејца, убила је Сисару, који је био непријатељ Израила (уп. Суд 4 17-23). С друге стране, повезивање имена Каин са Кенејцима се нигде у Писму не доводи у такву везу (уп. Бр 24 21-22). Све то указује да Израилци и Кенејци нису били међусобни непријатељи, и да је тешко повѣровати да се иза лика Каина прикривају Кенејци.

Један други народ је кроз дуг историјски период био у непријатељском односу са Израилом, све док га Израилци нису коначно савладали. Били су то Хананци, народ који је са Израилцима углавном био у непријатељском односу. Од уласка у Обећану земљу, све до Давидовог успостављања власти на тим подручјем владали су међусобни сукоби. Поред војних обрачуна, ханански култови су Израилцима били велико искушење у религијском смислу. Библија врви од таквих свѣдочанстава (уп. Понз 32, 17; 1Цар 11, 1-10; 16, 30-33; Јер 7, 18; Ос 4, 12-14; Ам 2, 8; 5, 26). Међусобна супростављања су се морала дубоко одразити на Израилце. Стога је извѣсније да се иза Каиновог лика крију Хананци. Приповѣст о Каину и Авељу је настала у периоду раног Израила, управо када су Израилци са Хананцима били у вишеструким сукобима. Хананци су задуго били војно надмоћнији, поготово у доба судија. Тада су ханански култови, због преласка на сѣделачки начин живота, били веома привлачни Израилцима. У приповѣсти се одражавају животне околности карактеристичне за земљорадничка и сточарска друштва. Писац је те напетости пројектовао у рану прошлост, на почетке човѣчанства. То је, иначе, литерарни и теолошки манир близак библијским писцима. Тако да је приповѣст о Каину и Авељу историјска пројекција онога што се дешавало између Хананца и Израилаца. У том периоду Хананци су били ратари, док су Израилци у били више номади-сточари.

Интенционо гледано, у овој причи се говори о злоћи Хананаца који су насртали на Израилце. Авељ је представљен као безазлени пастир, док је Каин срдити ратар и убица. Занимљиво је да се етимологија имена Каин изводи од глагола qnh – стећи, задобити, што указује на Хананце који су били земљопоседници. Авељ се изводи од jbl и значи водити (стада по пашњацима). Иначе, мотив сточара/пастира дубоко је био присутан у свѣсти Израилаца. Двојица највећих синова Израила – Мојсије и Давид – били су пастири (уп. Изл 3 1; 1Сам 16 11.19; 17 15). Приповѣст је вишеструко слојевита. Писац истовремено хоће да каже да земља на којој живе Хананци не припада њима. Бог прогони Каина у земљу „Нод“ – што у прѣводу значило „пуста и ненасељена“. То је вѣроватно пространа пустиња, источно од Ханана. У њој је требало да живи Каин и његово потомство. Израилци су дошли у Обећану земљу, коју су насељавали Хананци. На овај начин се тематизовало питање земље: Хананци треба да иду у земљу свог претка, а Обећана земља припада Израилу. Као што је некада Бог Адаму и Еви дао Еден, тако је касније Израилцима дао Обећану земљу. Каин је требало да буде луталица, јер живѣти у земљи Нод значи „бити без дома, луталица“, такође „бити без мира“. У пренесеном смислу, то је значило да Каину не припада земља око Едена, која је из перспективе каснијих Израилаца – гдѣ је и настала ова приповѣст – била више него јасна асоцијација на Обећану земљу. Ту земљу је Бог дао Авељовим наслѣдницима – Израилу.

Карактеристично је што Каин подиже град, те га именује по своме сину Еноху. У историјском смислу, то представља бесмислицу. Град је одлика тек развијенијих култура. Али и ту се види још једно историјско супротстављање Израила и Хананаца. Наиме, треба узети у обзир да су старосавезни теолози у то доба имали нарочито негативан однос преме градовима у којима су живѣли Хананци. Чак не само према Хананцима него градској цивилизацији уопште. У тадашњим градовима, и иначе цивилизованом друштву, владало је строго хијерархијско устројење, како у политичком тако и економском смислу. Постојали су мање бројни слојеви богатих и већина сиромашних. Био је то класичан робовласнички систем. Израилцима то је био омражен друштвени оквир. Они су управо побѣгли из таквог система у Египту. Писац стога и хоће да каже да су градови и цивилизација производ братоубиства, чији је оснивач Каин (Августин је Каина сматрао становником земаљског града). Историјски гледано, то је тачно. Сложенија друштва, кадра да подижу градове, почивају на премоћи једних на уштрб других. То је класичан систем израбљивања, који води моралном посрнућу. Чак се у родослову Каинових потомака види све израженија декаденција. Један од његових потомака – Ламех био је први бигамиста, први ко је одступио од еденског идеала, и неко ко је узео суд у своје руке умѣсто Бога „убићу човѣка за рану своју и младића за масницу своју“ (4 23).

Важан аспекат у овој приповѣсти је то што Бог узима Авељову жртву, а не Каинову. У томе се види базична блиског Каина са Хананцима, јер су ханански култови углавном били везани за ратарство. У прѣводу то је значило да Богу нису миле хананске жртве. Наравно, проблем није био тек ритуалног карактера. Прихватањем жртве, Бог фаворизује религијски систем; док не прихватањем, одбацује. Ханански религијски систем био је експлоататорско-робовласнички, који је библијском Богу био мрзак. Стага не прихвата такву жртву. Авељева је жртва – жртва пастира, то јесте Израилаца и њихових праотаца. Приповѣст посредно указује да је Богу угодна управо таква жртва. Тежње номадском животу и пустињи често су старосавезним теолозима били идеали у којима се остварује слобода и правда – егалитарна заједница Божија. Један од мотива писања свакако су били стални изазови хананских култова. Израилци су прелазећи на сѣделачки начин живота, били склони прихватању таквих ритуала.

Међутим, текст нема само историјско значење. Упитно би било зашто би се приповѣст као таква налази уопште у Библији, поготово на самом почетку. Пројектовани опис некадашњих односа између Хананаца и Израилаца за касније генерације не би имао неког посебног егзистенцијалног смисла. Дубље анализе показују да је ова приповѣст врло богата значењем, те да има изразите егзистенцијалне импликације. Наиме, она се у литерарном и теолошком смислу ослања на причу о прародитељском грѣху. Према овом опису, грѣх је брзо ушао у срце људи. Код прародитеља појављује се змија као подстрекач на зло, што значи да зло долази споља и поробљује људску гордост и радозналост. У случају Каина, зло долази изнутра, из човѣка. Посебно је карактеристично Божије одвраћање Каина од грѣха послѣ приношења жртава: „Зашто си љут, зашто ти је лице намргођено? Јер ако право радиш, ведрином сијаш. А не радиш ли право, грѣх ти је као звѣр на прагу што те вреба; још му се можеш одупрѣти“ (Пост 4 6-7). Каина је већ поробила завист и мржња. Бог увиђа зло које излази из Каина и упозорава га да му се може одупрети. Грѣх је вољни акт, којем се човѣк може супротставити. Дакле, човѣк није по природи зао него зло излази из слободне воље. Каин умѣсто да се обузда, чини својевољни грѣх.

Покретач Каиновог грѣха била је завист, која изниче из нарцисоидности. Занимљиво, да је Филон сматрао Каина архетипском нарцисоидности. Убиство Авеља учињено је из зависти (уп. Јефрем Сиријски, Кирил Александријски, Симеон Нови Богослов). Управо је то тачка, гдѣ овај текст добија своје пуно и универзално значење. Заправо, то је прича о сваком од нас, о нашој нарцисоидности и зависти (Амвросије Милански). Ту се наратив претаче у егзистенцијал, илити прича добија наравученије. Колико је пута сваки човѣк још од дѣтињства био обузет завишћу. Бројка би се могла упоредити са „звѣздама на небу и пѣском на обали морској“. Довољно само је да неко ближњи – брат или сестра – имају бољи третман од стране родитеља у неком тренутку па да плане огањ зависти. Завист се одрастањем и старењем само умножава и води до сукоба и мржње. Успѣх другог је извор бола и фрустрације, која као у Каиновом случају у крајњој линији води братоубиству. Приповѣст о Каину и Авељу је заправо опомена сваком човѣку да увиди куда га води завист, да увиди шта значи самољубље. Нажалост, савремени концепт живота управо иде на руку таквом психолошком профилисању.

Истовремено ту је и глас Божији, који говори да се човѣк може одупрѣти грѣху. Стога ову приповѣст ваља читати кроз призму сопственог искуства. Сваки пут када на ближњег погледамо обузети завишћу у нама се буди Каин, који вреба само згодну прилику. Наравно, вребање прилике се односи на све врсте пакости које се чине ближњем, односно другом човѣку. С друге стране, Каин је човѣкова стварност или ‘усуд’, његова клица постоји у сваком људском бићу. То је архетипско, што у основи значи да су завист и борба против зависти свакодневна реалност кроз коју човѣк пролази. Завист као производ слободне и острашћене воље, и позив Божији да се одупремо грѣху, као слободна и боголика бића. На сваком је човѣку да ли ће грѣх пустити у срце или ће му се одупрѣти. А то је цѣна слободе…

Извор: Теологија.нет

Александар Суботић: Мртви немају шта да изгубе, сем својих гробова!

Mon, 03 Dec 2018 19:14:49 +0000

Ново друштво и нови свет, подразумевају новог човека, а да ли нови човек може бити кварљива роба, која се кроз смену генерација замењује другим новијим примерцима? То је чиста тржишна логика разменске вредности капиталистичке онтологије која нивелише сва бића сводећи их на међусобно разменљиву и заменљиву робу. Ако се, кад тад, не би ухватио у коштац са таквим скандалозним мисаоним остатком робног фетишизма, комунизам би остао теоријски заробљен у тржишну онтологију, и капитализам би однео победу у самој природи ствари.

Зато на првој „слободној територији“ где је социјалистичка револуција однела своју победу (бар за неко време – не треба заборавити како је Лењин плесао на снегу када се револуционарна власт у Русији одржала макар један дан дуже од Париске комуне), креативна „машта“, није остала имуна ни на проблем смрти.

Ехо револуционарног ентузијазма ширио се у свим правцима. Од свакодневних животних теорија и пракси – укључујући љубавне, па до уметничких, филозофских и научних, изгледало је да ништа није немогуће, па ни „изменити природу природе“ и победити смрт.

Млади Маркс је писао да теорија и пракса мора бити, „безобзирна критика свега постојећег, безобзирна у смислу да се таква критика нити плаши својих резултата нити сукоба са постојећим силама.“ (Писмо Ругу, септембар 1843)

А Николај Фјодоров се чудио модерној науци која се хвали својом критичношћу, док се истовремено догматски, априори мири са смрћу, без да и покуша да је доведе у питање (треба знати да је Фјодоров био скромни хришћанин и да он кроз свој пројекат оживљавања мртвих није доводио у питање свеопште васкрсење, баш као што ни „земаљска“ љубав не оспорава есхатолошку, напротив).

Ипак, после револуције једно од многих „безобзирних“ довођења у питање „постојећих сила“ могло се видети на делу у експериментима на институту Александра Богданова. Ево једног помало језивог одломка који сведочи о револуционарном кршењу табуа умрлих. Извесни друг, посетилац института, пише:

„Једноставно одузима дах када посматраш како се мртва тела помоћу електрицитета буде, како преносе цигле с једне гомиле на другу…како под утицајем тачно прорачунате мишићне стимулације, једни другима пружају руке у некој врсти руковања. Друг Коц ме је позвао да се поздравим са једним другом с одељења, Василијем који је умро пре три недеље. И ја сам осетио руковање – ледено уколико се има у виду температура по Целзијусу, али истински топло, ако се има у виду револуција по Марксу.“ (Глябин Д. О пополнении легионов свободного труда, „Пролетарский авангард“ 1923. Преузето из: Александр Секацкий, Миссия пролетариата)

Премда присутне, сличне максималистичке димензије нових идеја, ипак су највише цветале у оквиру пролеткулта, као и у неортодоксним правцима бољшевизма, попут покрета „богоградитеља.“

Тако је 1921 чувени „богоградитељ“ Леонид Красин (народни комесар трговине у бољшевичкој влади и члан социјал-демократске партије од њеног оснивања) на сахрани извесног бољшевика Л. Јаковљевича одржао следећи говор:

„Сигуран сам да долази време када ће наука постати довољно све-моћна, да ће бити у стању да рекреира умрли организам. Сигуран сам да ће доћи време у коме ће се животни елементи (умрле) особе моћи искористити као би се та личност физички пресаздала, тј. оживела… Ја сам сигуран да ће када наступи време ослобођења човечанства…снага и потенцијали какве не можемо замислити, бити у стању да васкрсавају… И међу осталим личностима биће тада и наш друг Лав Јаковљевич“ (Из: Tumarkin, Nina, „Religion, Bolshevism, and the Origins of the Lenin Cult“).

Сингуларност

Свака је, дакле, појединачна личност заувек важна.

Зато Марксов изворни назив за егалитарно посткапиталистичко хумано уређење света, није био „комунизам“, већ „друштво слободних појединаца“ (а означитељ „комунизам“ усвојио је због његове очигледне „политичко-пропагандне“ предности над првобитном рогобатном формулацијом). За Маркса је појединац био апсолутна и незамењива вредност, а то је за руске револуционаре значило „вечна вредност“ каква је ипак немислива изван заједнице (баш као и за тзв „руске космисте“ или хришћане, пре њих) а која није, тек тако, проста датост, већ се за њу треба изборити.

Троцки је писао, „Болест нашег руског сељака је инстинкт крда и одсуство персоналности, тј. баш тај ’квалитет’ којим се хвале наши реакционарни популисти… Под буржоазијом, лична основа значи себични индивидуализам и конкуренцију. У пролетеријату, пак, лична основа није у контрадикцији нити са солидарношћу нити са братском кооперацијом. Социјалистичка солидарност се не може ослонити ни на одсуство личности ни на инстинкт стада. А управо се одсуство персоналности често скрива иза колективитета.“ Међутим, „да бисмо индивидуу учинили светом, морамо уништити друштвени поредак који је разапиње“ (Троцки, Тероризам и комунизам).

Побијајући мисао Лудвига Нуара (филозофа коме је, касније, Алкександар Богданов приписивао неке од сопствених идеја које су одударале од официјалне партијске линије) о потпуној небитности постајања појединаца x или y, већ је Фјодоров овако расуђивао: „Оно што се односи само на неко x и y, не може се односити на синове/кћери човечије учеснике у васкрсењу, чија егзистенција није само витално важна, већ апсолутно незамењива, уколико је живот свих и свакога у себи неопходна сврха“ (Николај Фјодоров, Филозофија заједничког дела – у овом тексту, сви цитати Фјодорова су из тог истог његовог, главног, дела).

Сетно васкрсење

Седми је јануар 1970, топло је и сунчано и атмосфера је живахна у дому одмора где ветерани ’Великих Година’ светске револуције проводе своје дане.“ Овим простим описом идиличног Божићног дана из „блиске“ будућности Александра Колонтај 1922 започиње своју кратку футуристичку утопију под насловом: „Ускоро (за 48 година),„у којој сунчана идиличност никако није тек метеоролошка.

У причи, остарели ветерани светске револуције лепи божићни дан посвећују омладини новог комунистичког света тако што окупљени у топлини комуне приређују празник сећања. Старци покушавају да препричају своја, сада већ непојмљива, искуства подвига стварања тог безбрижног света који садашња омладина живи и познаје, док су, са своје стране, млади за ту прилику старима уприличили атмосферу каква би их подсетила на њихову сопствену борбену младост, што није било нимало лако. До велике јелке је било врло тешко доћи због сада уобичајено развијене еколошке свести. А свеће се више уопште нису ни могле пронаћи у ласерском свету где је чак и електрика резервисана само за најнеразвијеније кутке планете у убрзаном развоју, па су деца морала да научно изнова исконструишу свећице ради романтичне слике прохујалих времена старог света.

Светска револуција је поразила капитализам и свет је већ дуго организован у комуне где су „саме речи богат и сиромашан… одавно заборављене“, уз, за сада, ипак, још увек два сата рада, време се проводи „креативно и у истраживањима радозналог ума“, цео свет је, уствари, практично комуна многих комуна: „Млађе генерације и не знају шта је то рат“, а новац имају прилику да виде једино посетиоци музеја.

Звезда вечери коју су сви желели да виде и чују је извесна чувена „Црвена Бака“, очигледно сама Колонтајнова.

Њој деца постављају најразличитија једноставна питања на која она ипак никако не успева да адекватно одговори: „Да ли сте ви стварно пуцали у људе, у живе људе? Очи омладине пуниле су се изненађења сијајући прекором и збуњеношћу. Живот је био светиња… Бако, црвена бако, причај нам о Лењину…да ли је живео као и други?… Да ли је Лењин икада гледао у звезде, бако?“

Без обзира што деле исти светоназор, млади и стари извесно нису припадали истом свету, нису говорили истим језиком. Очигледно“, комунизам“ није превладао примарни јаз, јаз генерација. „Какве везе имају звезде?“, питала се црвена бака, кад је Лењин још био жив било је толико тога да се ради на самој земљи. Рат и глад…глад и рат.“

Прича се завршава помало агитираним тријумфализмом:

„Млади су главе држали високо, суочавајући се чврсто са будућношћу. Очи су окренули ка звездама и тамној подлози неба… Ви сте остварили ваше циљеве и ми ћемо остварити наше, ви сте покорили друштвене стихије а ми ћемо природне. Певај са нама црвена бако, нови људски бој је борба са елементима. Мелодију знаш. То је ваша интернационала, само су речи нове. Позивају нас у борбу, на остварења, на покрет напред. Запалимо дрво. Празник је пред нама. Наш је празник живот подухвата и открића.“

Упркос свечаној пролиферацији оптимизма и наде, читаоца ипак преплављује сета, сета латентно присутна у самој манифестацији победе једнакости у којој не могу да подједнако учествују сви. Ова сета указује на облик отуђења какав се може искусити само у сусрету са неким другачијим светом који је већ превазишао услове отуђеног рада и власништва, а тиме није достигао „истинску натурализацију човека и хуманизацију природе“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Баш је та превазиђеност капиталистичке хијерархизације живота, почев од основне поделе рада па даље, контраст који још више истиче сам генерацијски јаз. Лепљиви дах меланхолије указује на суштинску фрагментацију живота инхибираног ничим другим него смрћу, а оно што смрт инхибира није ништа друго него, декларисани универзализам. Кроз раздвајање генерација, смрт револуције осуђује на парцијалност.

Половином 1970-их, дакле, у времену с почетка глобалне доминације, још увек актуелне дистопије неолиберализма „без алтернативе“, где, иронијом историје, Колонтајнова смешта своју утопију, Жак Камат је писао:

„Комунистичка револуција је потпуна револуција. Биолошке, сексуалне, социјалне, економске револуције нису више од (њених) парцијалних атрибута; доминантност једног је осакаћење револуције која може бити само тиме што је све“ (Жак Камат, Лутање човечанства, 1975).

Такво „све“, наравно, нема везе ни са каквом хомогеном тоталношћу, која би попут „тоталне државе“, била одређена својим, и ка изнутра и ка споља, стално сужаваним и прошириваним, хостилним границама, већ управо супротно: Револуционарно „све“ је „не-све“ тенденцијске универзалности – која не искључује ни „онај део хоризонта заједнице који се још не може асимиловати“ (Chantal Mouffe, Feminism, citizenship and radical democratic politics), што се, такође, мора односити и на прошлост – јер не треба заборавити упозорење Валтера Бенјамина да „ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе).

Дакле, без кретања (и) ка васкрсењу мртвих, револуција није комплетна, према томе, на неки начин, уопште и није.

Хуманизација и васионско разотуђење

У причи александре Колонтај, скривена космистичка референца, са једне стране је позитивно изражена у окренутости младих генерација ка космосу и орјентацији ка регулацији природних елемената, а са друге стране, хришћанска је нада присутна „апофатички/негативно“ кроз потиштеност због међугенерацијског јаза иза које се крије тежња ка васкрсењу/васкрсавању мртвих.

И једно и друго је мисао водиља руског космизма, уз хришћанство као прво, другог универзалистичког критичког пројекта који је утицао на трећи такав пројекат, комунизам.

За разлику од Сесила Роудса (неславног британског колонијалног управника Јужне Африке) који је, такође гледао у космос, посматрајући политику као империјалистичку бесконачну економску експанзију, очајан што „те бескрајне светове…ми никада нећемо досегнути“, закључујући резигнирано: „Анектирао бих планете када бих могао… експанзија је све!,” космистичка критика отуђене модерности политику види као хумано-екстрахуману „физику“ разотуђења: „Тада ће се политика препустити физици која не може бити одвојена од астрономије… онда ће земља бити виђена као небеско тело а звезде као многе земље… митолошка патрификација (сједињење звезда и планета у универзални космос) постаће стварно оживљавање и регулација свих светова од стране васкрснутих генерација.“ (Фјодоров)

Пред човечанство, и списи Фјодорова и прича Контајеве, постављају исти задатак: „Регулација и контрола слепе природе могу и морају постати велики задатак заједнички свима нама.“ А за тако нешто, неопходно је, најпре, укинути прастару поделу на мануелни и интелектуални рад. Заснивајући друштво, не на квази независној активности експерата и пасивности „неуких“, већ на кооперативној и егалитарној организацији активности „заједничког интелекта.“ Што ће бити могуће једино „када сви људи буду учествовали у знању… тада ће примењена наука бити усмерена на трансформацију оруђа уништења у средства регулације слепе смртоносне силе.“ (Фјодоров).

За савремено, еколошки сензитивно уво, скандалозно приписивање природи епитета као што је „смртоносна слепа сила“, итд., показује колико се и комунизам – према чијој дијалектици је будући, нови, човек свест материје – и космизам, подједнако разликују и од капиталистичког ресурсољубивог природњаштва, и од постмодерне дубоке екологије, или од поновних покушаја савремене пост-критичке филозофије (тзв. „спекулативног реализма“) да се, „искомлексирана“ достигнућима природних наука, пробије иза завесе субјекта до природе каква она јесте без обзира на нас, тј. до „ствари по себи.“ Хегел, који данас, такође, поново оживљава, сматрао је да бисмо у пројекту револуционарног пробијања иза завесе, уствари, пронашли, ништа друго него себе: „Показује се да се иза такозване завесе која треба да заклања оно што је унутрашње, не може видети ништа, ако ми сами не одемо иза ње, како ради тога да би се видело тако и зато да би се иза ње налазило нешто што се може видети“(Хегел, Феноменологија духа). Иако је читава природа данас постала „разменска вредност у рукама капиталиста“ (Антонио Негри, Комунизам: Неке мисли о концепту и пракси) тј. новац, ипак је повратак премодерној употребној вредности, подједнако бесмислен као и романтичарски повратак „чистој природи.“ Фјодоров тврди да у „природи (препуштеној себи) нема сврсисходности, на човеку је да је уведе… сама земља постаје свесна своје судбине кроз човека.“ За Фјодорова хуманизација космоса, која подразумева борбу „против слепе природе која делује и у нама и изван нас“, јесте достојно дело које генерише човека – то је „једини задатак који омогућава људима да се осете браћом и сестрама а не тек учесницима или деоничарима у каквом предузећу.“

У проспекту космистичког оптимизма: организована хуманизација могла би искоренити сва зла, али највећа зла нису експлоатација и сиромаштво, већ „најопштије зло које погађа све – уствари, злочин, – јесте смрт, и зато, највише добро, најважнији задатак, јесте оживљавање!“

За Николаја је „вредност неке мисли одређена већим или мањим опсегом људи којих се она тиче“, стога он доводи у питање универзалност „светског бола“ интелигенције, утолико уколико се она не хвата у коштац са смрћу. По њему се „не може сматрати универзалном ни тзв.’грађанска туга’, каква се испољила током неуспеха француске револуције, или пропалих идеала ренесансе, што је све…било врло ограничено.“

Мада каснији егзистенцијализам укрштен са феноменологијом, заиста, освешћује ону универзалну сету која се могла осетити код револуционара попут Колонтајеве, ова се сада узима за аутентично биће човека „болесног на смрт“ који суштински јесте коначност у бачености и „бићу ка смрти“, што је егзистенцијалија у коју се не може дирати, нити се из ње може религијски дезертирати – јер и једно и друго би и даље било тек њен неаутентични облик, и ништа више.

Ипак, за Хаједегера, и „властито тубиће/dasein јесте само уколико поседује структуру суштине сабића/mitsein – као за Друге сусретајуће сатубиће“ (Хајдегер, Битак и време). И управо је то хајдегеровско „ mitsein“ можда најтачнији концептуални сажетак комунистичке онтологије – па је тако, Жан Лик Нанси, „mitsein“ сагледавао као сингуларно-плурално биће, онтолошки основ сваке еманципаторне праксе. Хајдегер је овај појам просто бацио у лице свету, нагласивши његову онтолошку неизбежност и уопште га није даље развијао:„Па ако се свагдашњи фактички губитак и не окреће Другима, сматрајући да су му непотребни, или ако их је лишен, он јесте на начин сабитка.“ Ми смо данас, међутим, дошли до тачке, да ништа више не изгледа онтолошки неизбежно, осим капитализма, а новац је још увек универзални еквивалент свега постојећег.

Негација

За Фјодорова, „смрт је само манифестација наше неспособности за узајамну помоћ.“ Дакле, смрт је тек крајњи израз отуђења. Зато остварење универзалног сродства као коренити облик разотуђења спаја генерације у заједничком делу, али, и живе потомке с умрлим прецима кроз врхунски посао заједнице: оживљавање мртвих.

Маркс је тврдио (у свом „уводу у критику политичке економије“) како је човечанство (док је у капитализму) још увек у праисторији, а Фјодоров да су „људи још увек малолетници, полубића… Премда ће „одрастање донети и савршено здравље и бесмртност“ ипак је „бесмртност за живе немогућа без васкрсења мртвих“ – тј. без истинске универзалности и по опсегу и у садржају. Тако стара (хришћанска) универзалистичка жеља за телесним заједништвом кроз васкрсење, проналази нови израз и у сноликим пројектима космизма и у хришћанско-гностичким струјањима комунизма.

Без обзира на све разлике, разотуђење кроз свеопште заједничарење различитих бића је крајњи циљ и хришћанске и космистичке и комунистичке визије универзализма.

Када је у питању космизам, његова есхатологија је можда исувише праволинијски процес разотуђења кроз заједничко дело, и последично ширење свести и технолошки напредак, што ће омогућити васкрсавање мртвих одлучујуће за стварни универзализам. Ту нема много места за неуспех и кенозу, за дијалектику и неки сингуларни историјски догађај који би могао бити од универзалног значаја. А управо је историјски догађај као извор универзалног разотуђења оно што је заједничко и хришћанству – где би такав догађај било Христово Васкрсење у комунизму – где је то социјалистичка револуција. За оба универзализма последице утемељујућег догађаја развијају се дијалектички, дакле и позитивно и негативно, као „сила, која, се у немоћи показује.“ Ипак, док комунистички универзализам најчешће није довољно радикалан и повлачи се у сусрету са граничним питањима, попут оног, шта са смрћу? Хришћанство често пада у пасивни квијетизам или религијско измештање решења свих проблема у „други свет“, помажући на тај начин силама овог света у њиховом неометаном спровођењу политике смрти.

Васкрсење мртвих јесте чин супротан делању чувеног Бенјаминовог Анђела историје. И истовремено, симптоматично испуњење његове потиснуте жеље. Бенјаминов неуротични анђео гоњен у будућност ветром који дува из прошлости, „радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Анђео се не усуђује да учини „чудо“ и раскине овај, уписан у наше несвесно, узрочно последични ланац апсолутне потчињености будућих прошлим догађајима. По опису Бенјамина, „олуја – анђела – незадрживо гони у будућност, којој окреће леђа док гомила рушевина пред њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја.“ А шта нас то, ако не капитализам, све до данас подсећа на ову олују прогреса која на путу у будућност за собом оставља рушевине?

Марксово „величање капитализма“(из Комунистичког манифеста) због друштвеног и технолошког напретка који је човечанство извео из феудалне ограничености, не прећуткује чињеницу да је циљ овог „прогреса“ исти онај класни интерес који води до опустошења планете (и осиромашења већине њених становника). Речено Марксовим речима из Капитала: „капиталистичка производња ремети метаболичку интеракцију између човека и земље“ (Карл Маркс, Капитал први том).

Али однос између природе и технике није нужно антагонистички: У свом семинару о анксиозности, Лакан није видео неку радикалну разлику између измештања примитивних организама из воде у ваздух и развоја свемирске технологије: „у одређеном тренутку историје, видели смо да људи дишу челичним плућима, или да путују у нешто што се неадекватно назива космос у нечему око њих, што суштински није друкчије од онога што ја овде наводим као гомилање кисеоника ради виталне функције примитивног организма“ (Жак Лакан, Анксиозност).

Дакле, није проблем апстрактно у техници, већ у класном интересу науке која је развија. Борба за ресурсе и ратни свемирски програми спроводе се под плаштом научног прогреса. Непревазиђено упечатљив симболички гест опасне комодификације свемира, свакако јесте недавно лансирање спортског електричног аутомобила „Тесла Роадстер“ у орбиту Марса, где је требало да кружи као као „вечна“ реклама компаније Елон Муска. Срећом Муск је мало промашио и ауто је завршио изгубљен у дубоком свемиру – што је опет јак симболички догађај, који лепо указује да је капиталистички прогрес – спортски ауто који јури право у смрт.

Кретати се насупрот „рајском“ ветру који нас гони у будућност слепу за садашњост. Прихватити не пунктуално већ догађајно сада – каирос. Спремити се за истинске упаде будућности у садашњост, и организовати остварење њихових последица – све су то (мали) кораци ка васкрсењу. У погледу којих се комунизам и хришћанство, уколико су доследни свом прокламованом универзализму сигурно слажу.

Иако космизам, за разлику од комунизма и хришћанства са којима је неразмрсиво повезан, делом јесте сцијентистички пројекат који, као иманентни континуитет развоја, баш и не уважава дијалектичке прекиде, ипак ни ту замишљено остварење универзалне хармоније није било процес без остатка позитивно орјентисан.

Међутим, негација, уколико није довољно револуционарна, постаје нихилистичко разарање попут рата. Гершом Шолем је писао како руска револуција „служи као једина узвишена тачка историје у светском рату и, колико год то било тужно, као месијанска реакција против њега“(Гершом Шолем, Бољшевичка револуција 1919), да би се, на крају, једино нуклеарни арсенал артикулисао као совјетски аргумент који се уважава.

Премда је космизам, такође, био експлицитно антиратно орјентисан, реакционарне ратничке силе су се радо служиле њиме, пре, током, и после хладног рата: Од почетака, са сином православног свештеника, Николајем Кибалчичем, експертом„Народне воље“ који је припремиоексплозив за успешни атентат на цара Александра II, и који је, потом, ишчекујући своје погубљење израдио прве пројекте за ракете којима би се достигао свемир, преко Константина Циолковског пионира астронаутике и личног ученика Фјодорова, до ученика Циолковског оличених у кључној личности свемирске трке Серегеју Корољеву – човеку чије „заслуге“ за совјетску премоћ укључују „машине“ као што су „Тупољев“, Спутњик“, итд, и свемирски програм после тога, што све, нажалост, има више везе са ратом него са миром.

И сам Николај Фјодоров, „отац руског космизма“ (за живота скромни библиотекар), мрзитељ сваког рата и човек посвећен светском миру, а чија је књига „Филозофија заједничког дела“ главна космистичка референца овог текста, жестоко се противио пацифизму какав одржава статус кво:„не признавати узроке небратског стања, значи тек се играти мира, у комедији помирења која ствара псеудо мир. Лажни мир је гори него отворено непријатељство, јер ово последње поставља питање, док претходно продужава непријатељство, прикривајући га. Таква је доктрина Толстоја.“

Дакле, чак и у руском космизму, као и у хришћанству и комунизму, могло би се пронаћи неко месташце за негацију, сличну павловском „не али да“, или хегеловском „остајању при негативном“, или пак чувеном Марксовом антиидеолошком ставу да је комунизам, не идеал ком треба прилагодити реалност, већ покрет негације који полази од конкретне садашњице: „Ми зовемо комунизмом стварни покрет који укида садашње стање ствари, а услови овог покрета произлазе из сада постојећих премиса“ (Карл Маркс, Немачка идеологија).

Тело, а не софтвер

За разлику од хришћанских, космистичких и комунистичких идеја „новог света“ и „новог човека“, добро сажетих у познатим речима Троцког о човеку као полупроизводу који тежи даљем развоју: „На крају, драги мој хомо сапиенс, радићу на теби“, дубока екологија и new age„холистички“ правци мишљења (али и они критички, попут структурализма и деконструкције) више мање „осуђују“ сваки „антропоцентризам“ као инхерентно тоталитаран, доводећи у питање и сам појам субјекта.

Своју „верност Фројду“ Лакан је, међутим, показао управо као структуралиста који не одбацује субјект (па је од Дериде и критикован за тзв. „фало-лого центризам“). Тврдио је да биолози претпостављају душу, „знали они то или не“, али да „човек не мисли душом, како је то Аристотел замишљао, већ је његово мишљење последица структуре… језика… која засеца његово тело… што нема везе са анатомијом“ (Лакан, Телевизија). Сматрао је да је грчки ум (νοῦς) политички мит у служби прилагођавања човека „души“ каква је у складу са датим светом. Док је мишљење, уствари, револуционарно: „мисао је у дисхармонији са душом.“ Заправо, „субјект несвесног је у контакту са душом једино преко тела, уносећи мисао у њу.“

Мада су тековине борбе против антропоцентричне репресије над бићима искљученим из нормативног концепта „човек“ драгоцене, човек који фантазира да то није, не би ли био у складу са „природом“, себе још више ставља у центар природе, и још више господари над њом – баш попут неолибералних шефова„другара“ својих радника, а субјект који се негира још више се подвлачи. Тако је и антитоталитарни анти-хуманизам завршио, између осталог, и у најопсценијој фантазији тоталитарног хуманизма: транс-хуманизму.

Хајдегерова тврдња из његовог последњег интервјуа (постхумно објављеног у „Шпиглу“): „Кибернетика је метафизика атомског доба“, врхунац остварења има у данашњим трансхуманистичким покушајима да обезбеде индивидуалну бесмртност, тако што ће информацијски садржај мозга – какав пророци пост-човечанства поистовећују са „личношћу“ – вечно преносити у компјутерске меморије. Слично постварење бесмртности у души – предмету који је њен носилац, стара је идеја чија је модификабилност непрестана фарса картезијанске „мислеће ствари“ (res cogitans). Софтверска варијанта је тек још једна у низу.

Међутим, свест је међусобни однос „индивидуа“ а не њихово индивидуално својство, особа је однос (како је то тврдио још Блажени Августин), чак и сама природа је однос (као што су подвлачили још Кападокијски Оци). Ако је тако, бесмртност не може бити реификована у неком предмету: души, уму, софтверу, већ постоји у бесмртном односу љубави између свих бића, и захтева рестаурацију и вечно постојање сваког, конкретног, појединачног, сингуларног, бића које конституише такав однос, кроз васкрсење тела. Живот је додир и загрљај мноштва различитих бића а не њихова унификација у један тотални ум. Пошто је Лакан, фројдовску психоанализу видео као еманципаторну праксу, веровао је да она говори то исто: „Идентификовање личности са нечим бесмртним познатим као душа, радикално се разликује, на самој равни односа, од (наше) доктрине која својим праксама изриче оно што је највише супротно платонистичкој традицији, наиме, да не може бити икаквог другог васкрсења, осим васкрсења тела“ (Лакан, Семинар о анксиозности).

Мртви немају шта да изгубе

Према оцени Ивана Илића (чувеног теолога, филозофа – образованог и у природним наукама, свештеника, љубимца француских левичара и америчких анархиста):

„никада нећемо елиминисати бол;

нећемо излечити с

ТВ Храм: Предавање "Васпитање деце и родитеља"

Mon, 03 Dec 2018 19:12:49 +0000

(ВИДЕО) Отац Александар Јовановић: Божићни пост

Mon, 03 Dec 2018 13:35:41 +0000

(АУДИО) Митрополит Амфилохије: Сусрет са старцем Порфиријем миловао ми је душу

Sun, 02 Dec 2018 11:05:20 +0000

Другог децембра врши се литургијско прослављање Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита. Тим поводом, из архиве Радио Светигоре, доносимо емисију “Загледан у Христа” посвећену овом Светитељу у којој је о свом сусрету су Преподобним старцем Порфиријем говорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски Г. Амфилохије.

“Са таквом добротом и сабраношћу је Преподобни Старац Порфирије разговарао са мном да ми је и сад, после неких четрдесетак година, када се сјетим тог сусрета мило на души. То је био један од најблагодатнијих сусрета у мом животу, тај мој сусрет са Старцем Порфиријем”- каже Митрополит Амфилохије.

Разговор водила Слободанка Грдинић.

ПОСЛУШАЈТЕ РАЗГОВОР ОВДЕ

Свештеник Ненад Илић: О зависти (Јеванђеље о исцељењу згрчене жене)

Sat, 01 Dec 2018 19:41:00 +0000

Док је Христос у суботу поучавао народ окупљен у зборници, наишла је жена која је пуних осамнаест година била згрчена, ходала савијена скоро до земље. Није могла да гледа небо, већ само своје ноге и мало тла испред њих. Христос се сажалио и исцелио је. Она се усправила, славећи Бога. А онда се старешина зборнице неочекивано разгневио. Почео је да виче на народ што долази у суботу, заповеђени дан одмора и мировања, да се исцељује и тако показује непоштовање Божијих заповести. Христос га је укорио као лицемера. Свако у суботу одрешује чак и свог вола и магарца да га напоји водом, а камоли неће ако може одрешити несрећну жену од превеликог и предуго ношеног терета. И сви они који су шапатом почели да осуђују Христово „непобожно“ понашање – постидели су се.

И то би било све. „Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама“ рекао би Свети Николај Српски. Иако се овај одломак може тумачити на више начина, иако се у тих неколико редова могу наћи бројне теме, рекло би се да је ово пре свега прича о зависти. Замка сваког старог текста па и вечног Јеванђеља је да га сместимо у околности у коме је настао и да га искључиво тако тумачимо. Јеврејима, књижевницима и фарисејима, припишемо слепило за Живог Бога и крајњи умртвљујући формализам и онда можда пронађемо неке паралеле у данашњем животу. Или, упозоравајуће, пронађемо нешто слично у самој Христовој цркви, коју су ето старозаветни Јевреји припремали, својим заветом са Богом најављивали. И то је нешто.

Међутим, пречесто заборављамо да се скоро свака реч јеванђеља тиче нас самих. Да су све грдње и опомене Христове упућене и нама. Ако је стена вере, једноставни, стамени и искрени апостол Петар могао да поклекне у својој вери, зашто мислимо да ми не подлежемо најразличитијим слабостима, да се Христове опомене не тичу нас самих? Да ли баш никад нисмо завидљиви, баш као што тај старешина јеврејске зборнице? Понекад можда мање, а понекад и више од њега?

Завидљивост је у нашем народу веома присутна. Можда чак и више него код других. Људи овде не завиде нужно некоме који је бољи у нечему у чему би и сами хтели да буду добри, да се истичу. Као што например у чувеном филму, завидљиви осредњи композитор Салијери дише за врат генијалном Моцарту. Иако знамо да не можемо имати све таленте, да би било апсурдно да се са свима такмичимо у свему, ипак жалац зависти дотакне срца многих од нас кад се суочимо са нечијим успехом, па и у области која нас до тада уопште није занимала, нити је имала за нас икаквог значаја.

Неспособност да се истински обрадујемо успеху ближњих, да тај успех чак и потпомажемо и трудимо се да увећамо, је једна од великих болести нашег бројем све мањег народа.

Откуда завист има тако високо место међу нашим манама? Сигурно је да јој можемо пронаћи много различитих узрока, зависи од угла из ког гледамо. Један од узрока је свакако осећај угрожености, страх. Ирационалан подземни страх да ће нам тај коме завидимо отети оно што је можда могло бити наше – богатство, љубав других или поштовање. Неосвешћени страх далеко сеже. Тако нам се, иако тога нисмо у потпуносни свесни, чини да ће нам тај други све отети ако настави да се својим успехом шири – да за нас ништа неће остати! Делимично је то проблем мале средине у којој сви познају свакога, или макар мисле да га познају, и сва добра од материјалног богатства до угледа сагледавају као видљиво ограничена у оквиру своје заједнице, али дуготрајна егзистенцијална угроженост и недостатак институција у које се има поверење, одсуство било каквог континуитета, па чак и основне сигурности, у многоме потпомаже бујање зависти.

Искушење је да одмеравамо завист. Код кога је већа, којој је узрок оправданији. Па кажемо нешто као: ако смо ми очајни, у претешким околностима и изложени сталним неправдама, разумљиво је да повремено осетимо пролазну горчину зависти. Људи смо. А како тај тамо старешина зборнице пред Божјим чудом може да осети завист! То је ипак превише!

Мало шта у јеванђељу тиче се само „тамо неких“. Скоро све се тиче нас, мене. Ако за тренутак уђемо у кожу тог старешине, који цео живот дословце преноси људима законе и знања која је примио, који на основу тога има своје место у друштву, и видимо како се пред нама одвија чудо које уздрмава цео наш свет, наравно да ћемо осетити страх. Па и ако се ради о чуду Божијем. А ако се сва љубав и сво поштовање присутних усмери према ономе кроз кога се чудо десило – доћи ћемо у искушење да себе у будућности видимо као промашену личност, непотребног и непоштованог – и страх ће расти. Замрзећемо онога ко нас угрожава, и осетићемо дубоку завист.

Ако бисмо успевали да стално имамо на уму да су сви дарови од Бога и да у Њему има места за све нас, да је свако од нас потребан за целокупну слику, Божански мозаик – завист би нас чешће заобилазила него што би нас спопадала. Ако хоћемо да се ослободимо зависти пре свега потребно је да сагнемо главу пред Богом. Да му поверујемо. Да му верујемо да за нас постоји јединствен пут који је само наш, на коме има успона и падова, али нам га нико не може отети, зато што је само наш, једини и непоновљив. А на њему многи привидни успони су падови, а падови заправо успони. Није лако тумачити оно што је пред нама. Али с вером у Бога може се тим путем мирно и стрпљиво корачати.

Кад је Христос подсетио оне који су Његовом чуду претпостављали древни формализам на очигледне животне чињенице, они су се постидели. И то, баш тај крај одломка јеванђеља, зачала, је можда оно најважније у њему. Као смртна бића нужно се кроз читав живот рвемо са страхом. Страх нас уводи у многе грехе, страх нас приводи и зависти. Тешко да никад нећемо осетити завист, али једно не треба да заборавимо. Кад год нам се завист неопажено привуче, а ми је макар и за тренутак пригрлимо, не заборавимо да се што пре искрено постидимо пред Богом и – покајемо. Баш увек, сваки пут. И тако ће завист морати да се повлачи пред Богом и пред нама, као Његовим сарадницима. И повући ће и велики део ирационалног страха са собом.

Замислите како би, рецимо, Србија изгледала – да је у њој само мало мање зависти!