Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон.

Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином.

Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила.

Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској.

Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова.  Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород.

Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући  на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем".

Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини  постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења.   Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу.

У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.»

Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина.

Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату.

Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас.

Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару.

Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин.

Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић)

Интертет припрема: Поуке.орг

Извори:

http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/

http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160

http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/

https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский

https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски

Исходиште кршћанског етоса је љубав. Она је и у сржи кршћанства, но наплављена је слојевима воље за овладавањем и доминацијом.

Та је воља као таква додуше сама себи прикривена, будући да је пренесена на Господара: на Божју вољу. Штовише, та се воља за овладавањем свим другим и друкчијим сама себи представља као жеља за служењем, служењем Господару и свему ономе што је по Божјој Вољи и по Божјем Закону. Зато се кршћанска љубав сама од себе из љубави према Божјем преокреће у мржњу спрам свега онога што је, с њезина гледишта, против ње и њезине вјере. Дакако, „господ(ар)“ није једини означитељ кршћанског Бога, но пресудан је за кршћанске заједнице. Премда Пан-Креатор у кршћанској заједници нема средишње мјесто, управо јој он омогућује да се постави као религиозни Посредник и етички Надзорник. То њезино самопостављање изражава се не само у захтјеву за писањем Цркве великим словом, него и прије свега и изнад свега у њезиним настојањима да и у подручју духа придобије апсолутну, безгрешну власт.

То значи да Црква човјеку не допушта бити човјек, да као религиозна Посредница и етичка Надзорница човјеку, тиме што му као својем уду одређује како треба бити, одузима слободу савјести. Овдје можемо ствар интракршћански заоштрити и рећи: ако не би било слободе савјести, ако Бог првом човјеку не би подарио ту слободу, не би било библијске повијести, не би било Криста, не би било кршћанства. То што је управо Бог допустио, наиме слободну Адамову одлуку и тиме изворни гријех човјеков, Црква фаризејски покушава унапријед већ одузети. Одузети му слободу савјести као темељ његова духовног достојанства! То што посвуда и свагда, ако јој је дакако допуштено, промиче и реализира своје религиозне и етичке вриједности преко политичке моћи (односно на њу везаних политичких странака) и правних санкција, свједочи надасве о невјеровању у себе, свједочи како о слабоћи саме вјере (маловјерности) тако и о сумњи или неповјерењу вјерника у њезине догме. Посриједи је поступак претварања етичког начела у правни закон и тиме (библијски речено) постављање закона пред љубав, права над етику. Уједно таквим поступком, препуштајући се вољи за моћ, Црква не дјелује против нихилизма, него дјелује управо као његова експозитура.

Улога је кршћанства дакле изразито двозначна. Посриједи је амбивалентност која је карактеристична за конфесије као институционализиране религије, утемељене на истинама као догмама и законима/поставкама као озакоњеним напуцима, на догматизирању и санкционирању љубави у Заповијед која прецизно одмјерава до које границе можеш љубити човјека у његовој „слабости“, односно докле сеже човјекова слобода.

На почетку модерног доба то је вриједило прије свега и изнад свега за слободу у погледу човјекове спознајне радозналости, а данас се с тиме сусрећемо код готово свих кључних питања „практичног“ одлучивања, односно самоодлучивања људи: од слободног одлучивања о рађању своје дјеце, преко истосполних веза-бракова, до одлучивања о властитој смрти. На свим тим подручјима Црква узима одлучивање у своје руке, одузима дакле човјеку као свом уду право на самоодлучивање или самоопредјељивање, а тиме и право на самоодређење, темељ људског достојанства. За њу је слобода само „права“ (читај: по њој прописана) слобода, а чиста савјест само клерикално прочишћена савјест. Лишена тако вјере у живу вјеру, Црква зато у помоћ зазива државу, штовише, прибјегава сили која је по дефиницији у рукама државе (судства, полиције), с гледишта етике, прибјегава дакле – насиљу. При томе не полази, рецимо, од неповредивости (светости) живота, јер још увијек толерира смртну казну или чак благосиља оружје и велича ратне злочинце, него из свог престижног тумачења изабраних божјих заповиједи, односно забрана. И тиме се, дакле узимањем права у своје руке, потврђује као експозитура и довршитељица модерног еуропског нихилизма.

Непосредно извориште еуропског нихилизма јест изједначење човјека и субјекта. Као субјект човјек би требао бити посвемашњи господар не само својег тијела и своје воље, него и природе и друштва. Напосљетку живота и смрти. Укратко: као Субјект требао би заузети мјесто Бога. Нововјековни антропоцентрични субјект, не осврћући се на смртност као коначност властитог бивствовања, тако није ништа друго до узвратна пројекција Божје Свемоћи. Из тога произлази да су изопачене како прва тако и друга слика: како теоцентризам тако и антропоцентризам.

Постмодерна епоха у правом значењу те ријечи је пост-теистичка и пост-атеистичка епоха. Происходи, за разлику од ултрамодернизма (који се игра животом и смрћу, којима би на крају требала припасти само виртуална стварност) и кршћанства (које човјеку обећава вјечни живот, бесконачно трајно посмртно постојање), из коначности људског бивствовања. Човјеков живот није неповредив јер га је створио троструко сакрални Господар живота, него због човјекове коначности и смртне рањивости. Зато нема Имена у име којег бисмо могли жртвовати људски живот. Како је радо понављао Курт Хиллер, могући су ратови у име овог или оног Бога, али није могућ рат у име неповредивости живота: „Ако не убијем, никада нећу засновати царство праведности…Тако мисли духовни терорист… Али ми вјерујемо да живот сам по себи стоји изнад среће и праведности неког живота“. Пустити бити најприје значи не допустити убити. Не убијај! То је једина заповијед која нема изнимку. Јер изнимку не може имати. Јер је сваки живот јединствен, уникатан, непоновљив. Само се један човјек родио, само један умро. Тврдити супротно, чиста је статистика, рекао би Боргхес.

Но живот није само људски живот. Живот је живот свих живих бића. А право на живот није само право садашњих, него и право будућих родова човјека и животиња. Због коначности бивствовања, које није само одређење човјекова бивствовања, него бивствовања као таквог, неизбјежно је човјеково само-ограничавање. С обзиром на освајачку ескалацију субјективитета субјекта, то значи: потребно је разликовање између човјека као човјека и човјека као субјекта те ограничавање субјекта неповредивошћу живота и човјековим достојанством.

Достојанство човјека, које извире из њега самог, јест у томе да не попусти пред свим својим жељама, да се, у бризи за себе и за друге, сам ограничава. Дакако, из човјекове аутономности или самозаконодавства може извирати и злокобна слобода безобзирности, али то није аутоматска посљедица аутономности. Бит аутономности је у слободи за слободу. Темељ човјекова достојанства је духовна слобода и зато човјека негира сваки пропис који му унапријед диктира што и како треба бити, неовисно о томе да ли се на мјесту Прописивача (само)поставила Партија/Странка, Црква, Народ или Држава. Своје достојанство може препознати и очувати само слободан човјек. Из своје савјести и по својој савјести!

Но савјест није већ и свијест. Премда никаква свјесност или правовјерност не може и не смије надомјестити савјест, глас савјести одјекује у празном ако човјек нема свијести, ако нема самосвијести као свијести о самоме себи и самосвијести као поноса над тим да располаже самосвијешћу. Ако, другим ријечима, не допусти себи да буде то што у својем бивствовању свагда већ јесте.

Према Хераклиту, спор је Отац свих ствари (polemos panton men pater esti). Међутим, то не значи да је рат Мајка свих ствари. Мајка свих ствари јест – љубав. У посвети писцу  Лудвигу фон Фикеру, пријатељу Георга Тракла, Хајдегер је своједобно записао: „Подупири љубав! Најдубље тумачење тога што је љубав јест оно Аугустиново, у ријечима које гласе: amo volo ut sis: љубим, односно желим (ich will) da je ljubljeni to što jeste. Љубав је пустити бити (Sein-lassen) у неком дубљем смислу, сходно којем дозове/изазове бит.“

А без љубави ни Бог нема никакве будућности.

Извор: Теологија.нет

Уочи дана волонтера, а поводом дешавања на Косову и Метохији и акције прикупљања помоћи за народне кухиње, колеге са Радија Светигоре разговарале су са председницом Милосрдног кола сестара „Краљица Милена“ са Цетиња, протиницом Оливером Балабан. Вашој пажњи препоручујемо овој разговор!

Звучни запис разговора

На празник Ваведења Пресвете Богородице у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић и  протођакон Владимир Јарамаз. Током Литургије вјерном народу се пастирским словом обратио началствујући протојереј Бранко Вујачић. Отац Бранко се у свом пастирском обраћању говорио о важности примјера Пресвете Богородице будући да је сав њен живот био у богослужењу.

Звучни запис беседе

„Сав живот њен је био богослужење, сав њен живот у храму јерусалимском био је такође богослужење. Па шта нас то својим животом, својим примјером учи Мајка Божија која се уздигла више од херувима и серафима, која је била савршена од рода људскога, која се удостојила да постане небески престо? Учи нас Мајка Божија да служећи другима ми служимо самоме Христу. Учи нас да одлазећи у храм ми одлазимо и суусрећемо се са свим оним што нас Црква Божија учи. Учи нас Мајка Божија и овоме посту и вјери и нади и љубави и милосрђу и свакој врлини. Учи нас да се управо у Цркви Божијој васпитивамо“, нагласио је отац Бранко.

Он је у даљем излагању појаснио да је најбољи показатељ нашег образовања и васпитања у цркви управо то да лик Божији, лик Бога који је у нас утиснут, нашим дјелима, нашим животом засија у нашем уму, нашој души и нашем бићу: „Мајка Божија се васпитавала у храму јерусалимском и осветила је своју душу, свој ум, своје срце, своју вољу је осветила. Учи нас Пресвета Богородица да је Црква та која треба да нас образује, да нас васпитава. Напросто, онај лик Божији, лик Бога живога који је у нама утиснут, у наше биће – он треба да засија. Само у том и таквом животу долази до нашег истинског преображаја, истинског преумљења, тако да у нашем срцу, нашој души и уму, заиста засија Христов лик“, поручио је отац Бранко.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Архијерејски Синод Цариградске Патријаршије је на заседању 29. новембра 2018. године, прихватио предлог Светог Архијерејског Синода Финске Православне Цркве од марта 2016. године, да се у диптих светих приброје Преподобни Јован Валаамски и Свети мученик и исповедник Јован Иломаначки. 

Преподобни Јован Валаамски 

Међу најпопуларнијим савременим књигама у православљу свакако су Писма валаамског старца чији је аутор схиигуман Јован валаамски. Схиигуман Јован, у свету Иван Алексејевич Алексејев, родио се 14. фебруара 1873. године у Тверској губернији. Иван Алексејев је у Валаамски манастир први пут дошао као шеснаестогодишњи дечак 1889. године. Непосредно након што је ступио у манастир, послат је у један од многобројних скитова на Валааму – скит Преподобног Германа Валаамског. Пред ратним вихором, почетком 1940. године, отац Јован се заједно са братством евакуисао из Валаама. Захваљујући јакој зими, Ладошко језеро се довољно замрзло да се из манастира евакуише читаво братство са светињама и драгоценостима које су се чувале у манастиру. Обретење братства из јужне у северну Карелију, десило се у смирај Зимског рата, који је за последицу имао анексију источне Карелије и велику миграцију православног живља према слободној Финској територији. Братсво је на северу Карелије, у близини данашње границе са Русијом, купило сеоско газдинство и започело нов живот. Манатир Нови Валаам се налази на веома живописном месту, карактеристичној Карелији, окружен густим шумама на обали језера Јојарви. Газдинство је имало једноспратну зграду као главни објекат, где су монаси прилагодили собе у келије за братију. Испред једне од њих била је клупа на којој је преподобни старац Јован дочекивао и исповедао духовна чада. Последњих година живота старац Јован је боловао од водене болести и киле. После краћег боравка и неге у старачком дому у Хеинавесију, отац Јован се вратио у манастир и своју душу предао Господу 6/24 јуна 1958. године. Преподобно тело светог старца је сахрањено на манастирском гробљу, у оближњој шуми, како то налажу древни карелијски обичаји. 
  

Свети мученик и исповедник Јован Иломаначки 
  

Јован Кархапе (Johannes Karhapää) био је карелијски учитељ и православни мисионар. Рођен је 13. јула 1884. године у сељачкој породици, близу Иломанција у северној Карелији. Био је члан локалне омладинске организације Братства Светог Сергија и Германа где се још од детињства дубоко утврдио у православној вери. Када је 1906. године Лутеранска Црква започела кампању протестантизације православног становништва у Карелији, православни Архиепископ Сергије је основао Православну школу, коју су Јован Кархапе и његово братство у потпуности оспособили 1908. године. Јован је са братством манастира Валаам, које се тада још увек налазило на Ладошком језеру, започео мисију која је за циљ имала утврђивање у вери православног становништва Карелије. До 1914. године био је путујући вероучитељ а 1915. године је са Братством сазидао храм Свете пророчице Ане у Тууповари. За време његовог мисионарења, фински националисти су га оптужили за русификацију Финске и промоцију „руске вере“, назвавши га сарадником руске тајне службе Охрана. Такође су га оптужили и за анти-финску политику приденувши му надимак „Мрачна сила Карелије“. Уместо да се брани, Јован Кархапе је наставио са мисијом и потпуно се посветио црквеној просвети, не уплићући се нимало у дневну политику. 
После револуције 1917. године, школе и цркве у којима је деловао Јован Кархапе су затворене а напади на њега појачани. Десничарска фракција националиста га је оптужила да је бољшевик, иако је јавно подржавао Цара и царски режим. Непосредно пре него што је 1917. године Финска стекла независност, Јован је протеран са упражњеног места учитеља. Како је грађански рат у Финској избио у јануару 1918. године, Јован је позван да се придружи Белој армији, али је ухапшен на регрутацији и пребачен у логор за ратне заробљенике у Јоенсуу. После неког времена, Јован је стрељан и сахрањен у масовној гробници 7. или 8. марта 1918. године. Тело је коначно предато његовој супрузи у децембру 1918. године  када је уз присуство великог броја православаца и лутерана сахрањен у Иломанцију. Предањски надгробни крст од дрвета је краден и бацан два пута у оближње језеро, све док није направљен споменик од камена. 

Преподобни Јоване Валаамски и Свети мучениче и исповедниче Јоване Иломаначки молите бога за нас! 

протонамесник Миодраг Андрић

Извор: Радио Беседа

ИЗ УВОДА:

Од самог почетка постојања Цркве јавља ли су се расколи, па су у вези са тим постављана питања валидности светих тајни у расколничким заједницама. Под расколничким заједницама подразумевамо оне хришћанске скупине које се у погледу догмата и светих тајни држе учења Православне цркве, али су изван евхаристијског јединства са њом. Реч је о неканонским заједницама које су у једном моменту иступиле из јединства са Црквом, отишле у раскол и на неканонске начине само прогласиле аутокефалију у односу на мајку Цркву. Ова тема  је изузетно важна, јер се у савременом пастирском искуству јављају недоумице попут пријема расколника у Цркву и склапања брака са припадницима расколничких заједница.

Рад у целости ПДФ формат

Преузмите рад у целости ОВДЕ