Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас се Црква сећа житија пророка Јелисеја – човека чије је срце примило сву пуноћу људског искуства. Он је спознао сиромаштво и величину, суочавао се с подсмехом и био је прослављан. Он је стајао покрај гроба свог учитеља и влашћу Божјом је васкрсавао мртве. Тајна његове светости се крије у непромењивости духа: у свакој тачки земаљског пута он је пребивао пред Лицем Бога. Зато су кроз векове с његовим ликом сазвучне речи апостола Јакова: „Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пева Богу“ (Jak. 5:13).

           Реч „злопаћење“ одише библијском архаиком, али је њена суштина данас актуелна као никад раније. То није просто физички бол. То је тежина душе: брига за децу, пропаст односа, исцрпљујуће болести, усамљеност у гомили и губитак смисла. Савремени човек, изнурен од информационе буке, затворен у виртуелном простору сурогатне комуникације и непрекидног поређења сопственог живота с гламурозним екранима туђих телефона, заглибио се у сталној и неизлечивој чежњи. То је стање празнине где нема ни оштрог бола, ни живе радости, већ постоји само грешни осећај богоостављености.

           Међутим, ни човекова радост није исте врсте. Постоји благословена, чиста радост: крик новорођенчета, дугоочекивани опроштај после дугогодишњег непријатељства, тихо одушевљење од лепоте Божје творевине. Постоји мала радост свакодневице – гутљај чаја у тишини, мудра књига, поглед унука пун поверења. Међутим, постоји и сурогат – површно весеље, еуфорија успеха, хазард разоноде. То је ментални допинг. Он споља имитира пуноћу живота, али унутра оставља само спаљени простор, не хранећи, већ немилосрдно исцрпљујући душевне снаге.

           Како одвојити жито од кукоља? 

Кад бура патње утихне под дејством молитве, душа се враћа у своје првосаздано и природно стање. Наш дух има своју домовину – тихи и светоносни мир у Богу. Истинска радост није екстаза, већ дубока и света тишина. Њој нису потребни спољашњи стимуланси, она се не боји да остане сама са собом.

           Али како да човек вапије ка Небу кад му је срце окамењено, кад га језик не слуша, а изнад главе му је непробојна купола од олова? Духовна парализа у тренуцима жалости је само последица. Губимо способност да се молимо и зато смо раскинули везу с Творцем. Тада се несрећа сама из казне претвара у средство милосрђа. Господ дозвољава да нас задесе невоље како би нас натерао да се зауставимо на ивици провалије и како бисмо ускликнули: „Сетих се Бога и обрадовах се“ (Пс. 76:4). Псалмопојац не каже да се његов проблем одмах решио. Једноставно се сетио Творца и већ му је то дало утеху.

           Молитва није магијска заклетва, већ акт поверења. То је способност да човек каже: „Господе, слеп сам и не видим излаз, али Ти држиш овај свет на Свом длану.“ Апостол нас позива да не траћимо душевне снаге на жалбе покушавајући да заобиђемо Божански Промисао, већ да трчимо ка олтару, да падемо на колена и да свој бол предајемо Ономе Ко све види.

           Тако је поступао пророк Јелисеј. Кад је непријатељска војска опколила град Дотан и кад је његов слуга успаничено повикао да је погибељ неминовна, пророк није подлегао немиру. Обратио се Извору Живота: „Господе, отвори му очи да види“ (2 Царств. 6:17). И слуга је угледао гору, огњену од небеске војске. Спољашња опасност није испарила у истом тренутку, али се променило виђење ситуације.

           Свети Јаков ова два стања ставља једно поред другог, јер оба крију смртоносну опасност по душу. 

Туга је подла – она покушава да сломи човека и да га баци у очај. Радост је подједнако опасна – она успављује духовну будност. У оба случаја човек ризикује да изгуби Бога: у несрећи – због роптања, а у срећи – због ситог егоизма.

           Апостолски савет је детиње једноставан. Ако осећаш чемер – падај на колена пред Богом, ако осећаш радост – опевај Његову величину. Главно је – немој чинити ни корак у страну од Извора Живота, ни у жалости, ни у радости. Пророк Јелисеј нам је оставио царски пут: да у сваком тренутку свог живота одржавамо везу с Богом. Даруј и нама, Господе, ову простодушност и целовитост срца како би и у олуји жалости и у тихој радости наш унутрашњи компас беспрекорно указивао на Тебе.

Митрополит Лука (Коваленко)

Извор: t.me/lekarzpmluka, за портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Свети Тихон, епископ аматунтски чудотворац. По смрти блаженог Мемнонија, би Тихон изабран једногласно за епископа, а посвећен славним Епифанијем, на епархију Аматунтску. Чистота живота његова и ревност к православљу препоручише га за овај чин. У то време још беше незнабожаца на острву Кипру. И Свети Тихон подузе се с апостолском ревношћу да обраћа неверне у верне. И имађаше он у томе великог успеха. После дугог труда у винограду Господњем пресели се у блажену вечност, око 425. године. Чудотворцем је назват због многих чудеса која је за живота учинио. Отац му је био хлебар. Кад год би га отац оставио у дућану, он би раздавао хлеб сиромасима бесплатно. Једном га укори отац због тога, а он се помоли Богу, и житница њихова напуни се жита тако да с муком врата отворише. Други пут је, опет, посадио сухо шибље од лозе, и лоза је озеленела и у своје време плод донела.

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Тихоне. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Рођен у селу Текуји близу Витлејема. Прост пореклом и животом, Амос је био чувар свиња богаташа јерусалимских. Но Бог који не гледа ко је ко по спољашњости него по чистоти срца, и који је и Мојсеја и Давида узео од оваца и поставио их за вође народа, изабрао је овога Амоса за свог пророка. Он је изобличавао цара Озију и његове жречеве за идолопоклонство, и одвраћао је народ од клањања златним јуницама у Ветиљу учећи га да се клања Богу јединоме и живоме. Кад га је главни жрец Амасија гонио, он прорекне, да ће Асирци покорити Израиљ, да ће посећи цара и синове Амасијине, и да ће Амасијину жену на очи његове војници асирски блудом оскврнити зато што је и Амасија завео народ на блуђење с идолима. Све се ово потом и збило. Син жречев удари пророка штапом по челу тако силно, да он падне. Једва жив буде донесен у своје село Текују, где испусти своју свету душу. Живео је у VIII веку пре Христа. (Видети Стари Завет, Књига пророка Амоса.)

Пуноправни светотајински живот није хир Типика, већ помоћ човеку да живи свој живот са захвалношћу, да подсети себе и оне око себе на важност заповести, важност љубави, а не огорчено поштовање истих.
***
Верујем да су молитве, осмишљене да одржавају и појачавају нечија осећања кривице, по својој природи контрапродуктивне. Оне спречавају човека да крене напред.
Свако подсећање на недела и грехе које смо починили нужно мора бити уравнотежено подсећањем на Божју близину нама, на Његову спремност да нам помогне да се крећемо ка Њему.
Овде нема места за очајање.
Погрешили сте? Не измишљајте сумњиве епитете за себе већ тражите начине да се исправите чинећи дела која су супротна греху.
***
Да ли је могуће говорити о стварној, а не измишљеној, вези између наших ритуала и ритуала Старог завета?
Мало вероватно.
Вештачко везивање за библијске корене, које настаје у заједницама које вековима нису имале ништа заједничко са јудаизмом, је само последица успостављања хришћанства као државне религије.
Сходно томе, хришћанство је почело да испуњава древне улоге свештенства и бескрајних освећења и церемонија, све више игноришући важност поштовања заповести и покајања. Појавила се идеја жртве и посебни услови њеног приношења, чистота/нечистота, свето/профано и други занимљиви концепти непознати апостолима.
***
Кад год купите још једну књигу духовних поука од неког монаха, или приче о монашким подвизима, запамтите најважније правило: „Ово су изводили професионалци. Не покушавајте то код куће.“
Монашки живот захтева много услова, од којих су први живот у послушности игуману, откривање мисли духовном оцу и свакодневни литургијски живот.
Изузетак је конкретан савет вашег духовног оца упућен вама. Не некоме другом у сличној ситуацији. Само вама.
***
- Господе! Јеси ли то ти? Ти који ми говориш гласом олује и ветра?
- Безумниче! То је само глас олује и ветра. Ја сам увек са тобом. Говорник је увек у твом срцу.
***
Данас се покушај разумевања шта значи бити православни хришћанин неадекватно назива „повратком духу ране хришћанске Цркве“.
Иако Црква било које епохе може имати само једног Духа.
Њему се морамо „вратити“.
А из историје „раног хришћанства“ многи узимају само лепе делове, деликатно игноришући оне ружне, попут погрома паганских храмова и јеврејских синагога и убиства Хипатије (прва историјски позната грчка научница).
У суштини, дешава се оно што треба да се деси: ствара се нова хришћанска самосвест, а хришћани из историје бирају оно што данас сматрају неопходним као њену основу.
Ако постоји Дух, то је нормално.
Када човек жели да чује Господа, чуће речи које су му потребне за покајање, не само у најгорој проповеди, већ чак и у необавезном разговору.
***
У великој шеми ствари, према Јеванђељу, није заправо важно шта овде пишемо о сукобима са нашим ближњима. (Иако смо оправдани својим речима и осуђени својим речима. Дакле, наравно, и то је важно.)
Важније је ово: Да ли смо спремни да пружимо помоћ свом ближњем коме је потребна, без прекора или слогана? Да ли ће наша идеологија затворити „врата милосрђа“ у нашим душама?
***
Као што је дуга за мене и даље симбол завета између Бога и људи и величанствени природни феномен, а не симбол знате већ чега што је узурпирао знате већ ко, тако је и реч/концепт „либерал“, „либералан“ за мене знак човекове тежње ка личној слободи, независности од „система“ и поштовању појединца, а не ружна реч или знак мржње према свему руском, у комбинацији са сервилношћу према „Западу“.
***
Заправо је смешно да је критеријум за истинско православље у Русији дуго био (још од 11. века) строго поштовање постова, а не способност обуздавања мржње, сарказма, сујете и гордости.
Православље се од стране многих, чак и унутар цркве, доживљава као религија бескрајних постова и ограничења која су одавно „закопала“ суштину празника за које пост наводно припрема...
Иначе, према Апостолским конституцијама (IV век), „Петров“ пост је, на пример, трајао недељу дана након седмодневног славља Педесетнице (V 20. 14-17).
***
Размишљам о црквама. Какве би требало да буду: богате или сиромашне, лепе или ружне? „Заједница“ је примарна. Горење Светог Духа у људима је истински храм где се славе све тајне Цркве.
Дакле, сама зграда није битна. Али шта је заједница? Ова модерна „банда парохијана око вољеног свештеника, који љутито гледају около себе, као да говоре: 'Ми смо код куће, идите даље, не треба нам нико други!'? Туђи свештеник је сувишан, али наш је светлост на прозору, која осветљава наш прави пут“ — да ли је то заједница? Да ли је то оно чему треба да тежимо? 
Заједница је данас типично мало окупљање око вољеног гуруа, са свим обележјима „ми“ и „они“. Наравно, постоје изузеци.
Покушајте да размишљате о медицини на овај начин: изнајмљујемо кафић за лекарску ординацију на сат времена. Доктор, да би прехранио себе и своју породицу, ради као утоваривач и лечи пацијенте у слободно време. Да ли је то тако? Не бих се сложио.
„Не треба нам све ово“, све се чешће чују гласови. „Само треба да се окупимо и причестимо, а остатак живота ће нам показати лепоту православља!“ Па, вама не треба. Али многима треба. 
Испоставља се да је током 1000 година у Русији лепота православља сведена само на цркве и неколико светитеља.
Црква је одавно више од места окупљања заједнице. Она је архитектонски израз различитости од свих осталих људских структура. Она је доказ вертикалне димензије живота, не само хоризонталне.
Без обзира колико су небодери украшени, једно насеље живи само када садржи храм који се истиче од осталих зграда. Када садржи нешто више од само „мене“.
Да, вртић, школа, болница, тржни центар са перионицом веша — свакако. Али и црква. Не као ритуално место, где људи повремено одлазе да прославе промену броја рођака, већ као место недељне молитве.
Храм, попут отворене књиге, говори о Богу чак и када свештеници и лаици ћуте или живе супротно својим речима.
Црква је такође уточиште за немирне душе, за које је прерано да се упусте у недељну службу, али којима је већ потребна тиха молитва у другачијем простору живота, ослобођеном од оловних гнусоба свакодневног живота.
Да, људи имају недовољно новца. Потребан им је на пример, за болесну децу којој је потребно лечење.
Али зашто се жале на рачун изградње цркава, а не клубова, фудбалских арена, паркинг гаража и полупразних тржних центара? Зашто гунђају због изградње још једне цркве уместо да се обраћају најбогатијим фармацеутским компанијама и лекарима, захтевајући бесплатно лечење деце?
Зашто је потребно прикупљати новац за лечење деце путем интернета?
С правом ћете одговорити да је ово манифестација човечности. У извесном смислу, потребнија је нама више него болеснима и умирућима. Чини нас људима, а не само створењима која су научила да ћаскају и да се лепо облаче.
Али и градња храмова је једна од манифестација човечности.
***
Неко је овде питао да ли је богохулно мислити да нам Црква нуди нешто погрешно? На пример, обавезну исповест пре причешћа? Не мислим да је то богохулно.
Ово је обичај који датира од пре неколико векова. Да, то је дуг период у људском животном веку. Чини се као да је „одувек било овако“. Али у поређењу са 2000-годишњом историјом саме Цркве, то је привремена појава.
Зашто је то тако? Зато што је природа људи који чине Цркву искварена. А једна од манифестација тога је жеља да се добије што више било чега уз минималан напор.
Одатле потиче утилитаристички став према црквеним тајнама и обичајима: „Извршим једноставну, али мистичним смислом испуњену радњу, а заузврат ми Бог даје здравље, успех, помоћ у мојим пословима (чак и онима који се не поклапају увек са заповестима)“ 
То јест, завршили сте ритуал, „освећени“ сте и не морате ништа више да радите. Које заповести, љубав, преображај душе? Зашто? „Света тајна ће све учинити за вас“.
„Ја сам православац, али не идем у цркву и не требају ми посредници“, човек напише глупу фразу и јако се увреди када га људи третирају као да је глуп. Зашто си православац? Је ли те мајка крстила кад си био дете? 
Све је као и у осталим сегментима живота.
Једу све, гоје се и жале се на усамљеност. „Шта још могу да једем да бих смршао?“ „Ох, волите ме оваквог због мог бескрајног духовног богатства, згодног би ме сви волели.“ Похађају курсеве на тему „Како научити енглески за 10 дана и добити трбушњаке без устајања са столице“. Похађају клубове и састанке како би „променили свој карактер и научили...“
И тако је за већину у свему.
Слободни сте да се не слажете, али има превише оваквих примера у животу. Супротност је ретка. Где лежи наше право благо, тамо ћемо се пре или касније наћи. Штета је што је то најчешће корито...
***
Ако Исповест посматрамо као редовно чишћење „плоче душе од прљавштине“, остаје мноштво питања на која једноставно нема одговора. Најважније од њих је: какво је то чишћење ако, у огромној већини случајева, оно аутоматски не чисти особу која редовно прима причешће и исповеда се?
 Шта је онда Исповест?
 Пре свега, то је тајна заједништва са Богом, а не нешто утилитарно, не нека врста службе или средства за удобан духовни живот.
 По мом мишљењу, ово је тајанствено ослобођење наших руку, везаних пороком, ради очишћења наших живота. Ми сами морамо да радимо на томе. А то тек предстоји после исповести и причешћа.
Ово је још један покушај да се уздамо у Господа и поверимо Му очишћење наших живота.
Али то не значи да излазимо „очишћени од греха“. У супротном, не би било потребе да признамо да смо најгори грешници пре причешћа.
***
Дакле, кажу, морамо „имитирати свеце“. Али како то можемо учинити? Како можемо имитирати Марију Египћанку, Серафима Саровског или праведног Јова?
„Угледај се на Серафима и Марију — остави свет и замонаши се. Угледај се на Јова — стрпљиво подноси патње.“
Али ово је смешно и апсурдно. Само неколицина од милиона хришћана може на овај начин да „имитира“ свеце. И да ли је уопште вредно подсећати да су десетине хиљада примиле монаштво, а ми славимо само неколицину њих?
То значи да нису били прослављени због монаштва као таквог, и не треба их првенствено у томе „имитирати“.
Па како неко може да имитира Свету Јелену? Родити се као паган, родити цара и пронаћи Христов крст у Јерусалиму? А управо то се десило пре миленијума и по.
Развили смо чудну идеју о имитирању светаца као површне копије њиховог животног пута. Али морамо се трудити да опонашамо њихову љубав према Богу, која их је подстакла да изаберу одређени пут у животу. Детаљи њихових живота ће се неизбежно разликовати, али суштина је иста.
И ово је доступно свима без изузетка - монасима, мирјанима, царицама и домаћицама.

игуман Силуан Туманов

извор

Преподобни Петар беше пореклом Грк, из Цариграда, по позиву војник а по чину војвода. Пошто беше искусан и вичан војник, цар га је много пута слао у рат. У једном од таквих похода на Сирију грчка војска претрпе пораз. Војвода Петар би заробљен са многим другим војницима и одведен у ропство у Арабију, у град Самару, који се налазио на обалама реке Еуфрата. У Самари он би окован у тешке железне окове и посађен у тамницу. Налазећи се у тамници, он брижљиво испитиваше своју савест, и сети се да је много пута помишљао да се одрекне света и обећавао Богу да ће постати монах. И би му тада јасно да је Бог допустио да он буде заробљен и допадне оваквих мука зато што се није постарао да добру намеру своју приведе у дело. Стога плакаше и ридаше много, кајући се за свој нехат и смиравајући себе, јер беше свестан да по заслузи страда.Пошто дуго време проведе у тамници он, немајући никакву наду да ће га људи избавити тамнице, стаде се топло молити свемоћном Богу, који га може Својим недокучивим путевима извести из тамнице, као што је Адама извео из ада (1 Петр. 3, 18-19) и апостола Петра из Иродове тамнице. А призиваше у помоћ и на многомоћно посредовање пред Богом великог чудотворца светитеља Николаја, јер одавна имађаше к њему велику по Богу веру и љубав и често му се мољаше са надом. И са многим сузама он вапијаше к брзом помоћнику, светитељу Николају, и говораше: Знам добро, свети Чудотворче, да нисам достојан добити од Бога опроштај и ослобођење из овог горког ропства, јер сам се много пута показао пред Њим лажов. Знам да се по правди налазим у овој смрдљивој тамници, и зато се не усуђујем молити Њега непосредно за своје ослобођење, да Га не бих још више разгневио; него светост твоју призивам, оче свети, јер ти имаш свети обичај да утешаваш оне који су у великим невољама и да им олакшаваш муке и патње, када те они свом душом призивају. К теби, свесвети Николаје, сада прибегавам и ја са горким сузама и молбом; тебе од данашњега дана сматрам за свога посредника и заступника пред милосрдним Господом, да ми ради твоје молитве подари, ако хоће, ослобођење, па ћу оставити све световне бриге и паштења; чак ни у отаџбину своју нећу свратити, него ћу право отићи у велики Рим, и тамо, у цркви врховног апостола Петра примити монашки лик, и у монаштву провести све остало време живота свог, да бих према својим силама служио Саздатељу мом и свемилостивом Добротвору - Богу, и творио вољу Његову.К оваквим усрдним молитвама Петар сужањ прилагаше пост, те сваког другог или трећег дана узимаше по мало хране. А једном читаву недељу дана он не окуси никакву храну. На крају те недеље њему се јави у сну светитељ Христов Николај и рече му: Молбу твоју, брате Петре, услиших, и уздисање срца твог примих, и молих за тебе благосрдног и човекољубивог Бога. Али пошто си ти сам био спор у испуњавању заповести Његових, то и Он неће да те брзо ослободи окова, припремајући оно што је најбоље по твоје спасење. Но пошто је милосрдни Господ наш, рекавши у Светом Еванђељу Свом: Иштите, и даће вам се; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7) дао тиме наду свима, то не престај узносити Му молитве и уздасима куцати у врата милосрђа Његова, да би се смиловао на тебе и подарио ти ослобођење од окова и тамнице. Само буди стрпељив у молитви, очекујући милост Божју.Рекавши то, свети Николај нареди сужњу Петру да се поткрепи храном, и постаде невидљив. Уставши од сна и узевши храну, Петар опет прибеже молитви, и још усрдније се мољаше и дању и ноћу са благом надом на избављење, и непрестано призиваше помоћника свог - Николаја светог. После неког времена понова се Петру јави у сну свети Николај, некако тужна изгледа. И рече му тихим и кротким гласом: Веруј ми, брате, ја нисам престао молити за тебе благост Божију, али не знам због каквих намера Својих и због каквог промишљања Свог Бог одлаже твоје избављење. Ипак не губи наду у Његово милосрђе: јер милостиви Господ има обичај да одлаже испуњење наше молбе, имајући у виду оно што је најбоље по нас, да не би ко, брзо добивши оно што моли, лако пренебрегао благодат Његову. Осим тога Господ жели да се за тебе моле и други који су Му благоугодили. Ево, ја ћу ти указати на једног многомоћног молитвеника к Њему. Призовеш ли њега у помоћ, нећеш се лишити наде, јер ако се он и ја заједно помолимо за тебе, верујем, да ће нас услишити човекољубиви Господ.Тада Петар упита светог Николаја: А ко је тај светитељ владико, који може брже од тебе умолити Бога? Твојим молитвама и посредовањем спасава се цео свет, јер сви хришћани који прибегавају теби, избављају се тобом од својих невоља. - На то свети Николај упита Петра: Знаш ли, Петре, праведнога Симеона, названог Богопримац, зато што прими на руке своје Господа Христа, донесеног у храм у четрдесети дан по рођењу? - Петар одговори: Знам, свече Божји, тог праведног мужа, о коме у Светом Еванђељу пише (Лк. 2, 25-36). - Свети Николај онда рече: Њега ћемо ми обојица, ти и ја, покренути на посредовање пред Богом, и тада ће се без сумње све недовршено добро завршити; јер праведни Симеон има велику силу пред Богом, и велику слободу према Њему, близу престола Његовог предстојећи заједно са Пречистом Владичицом Дјевом Богородицом и светим Претечом Јованом.Рекавши то, свети Николај отиде. А Петар, отресавши сан са очију, опет се предаде великим молитвама и неизмерном пошћењу, призивајући у помоћ и светог Симеона Богопримца, као и светог Николаја. И када преблаги Бог, умољаван великим угодницима својим Симеоном и Николајем, зажеле да подари слободу напаћеном сужњу, светитељ Христов Николај јави се трећи пут Петру ноћу, и то не у сну него на јави; и јави му се не сам него заједно са светим Симеоном Богопримцем. И рече му: Буди смео, брате Петре, и, одбацивши тугу, испричај о својим заветима општем посреднику и моме самолитвенику, и после благодарности Богу узнеси благодарност њему.Петар, подигавши очи, угледа светог Симеона, дивног изгледа, чесна лика, зрачећа светлошћу, обучена у старозаветно првосвештеничко одјејање, и са златним жезлом у руци. Угледавши га, Петар се препаде. А свети Симеон га упита: Јеси ли то ти који молиш брата Николаја да те ослободи уза и ове тамнице? - Петар једва отвори уста од престрављености, и одговори: Ја, угодниче Божји; ја и твоју светост стекох за свог посредника к Богу. - Хоћеш ли, упита га свети Симеон, испунити завет свој: да постанеш инок и да водиш врлински живот? - Да, владико, с помоћу Божјом испунићу, одговори Петар. - Светитељ рече: Ако дајеш реч да ћеш то учинити, онда можеш несметано изићи одавде и ићи куда желиш, јер те никаква препрека не може задржати овде.Тада Петар показа светоме ноге своје, оковане у гвожђе. Свети Симеон златним жезлом својим додирну железо на ногама Петровим, и оно се одмах истопи као восак од огња. И Петар устаде на ноге своје, и виде тамницу отворену, и изиђе из тамнице за светим Симеоном, идући за њим са светим Николајем. Обревши се ван града, Петар помисли у себи, говорећи: Није ли ово сан што видим? - Свети Симеон се тог часа окрете к њему и рече: Зашто сматраш за сан милост Божју која ти се на јави чини? Зар ти не видиш јасно где си и за ким идеш?Рекавши то, свети Симеон повери Петра светом Николају, и оде. Петар следоваше светом Николају. А када се раздани, свети Николај упита Петра: Јеси ли узео ишта чиме ћеш се хранити на путу? - Не, господине, нисам имао ништа узети, одговори Петар. - Тада му свети Николај нареди да оде у оближњу градину, рекавши: Тамо ћеш наћи човека који ће ти дати воћа. Узми колико хоћеш за пут, па хајде за мном. - Петар стварно нађе у градини човека који га снабде воћем. Онда понова продужи путем за светим Николајем, и за кратко време стигоше до Грчке земље. Свети Николај рече Петру: Ето, брате, ти си већ у својој земљи, и имаш слободно време за испуњење свога обета. Изврши дакле ускоро што си обећао, да не би понова допао у самарску тамницу. - Рекавши то, светитељ Христов Николај постаде невидљив.Узневши велику благодарност Богу и својим светим заступницима, Симеону и Николају, Петар стаде одмах остваривати своју намеру. Он не пође своме дому, нити се јави својим познаницима, већ крену у Рим да изврши Вишњему завете своје и испуни све што уста његова изговорише у дане невоље његове. А светитељ Христов Николај, узевши га једном под своје окриље, више га никад није остављао: јер као што је раније видљиво путовао с њим водећи га из Арабије у Грчку, тако је и сада при путовању његовом из Грчке у Рим невидљиво путовао с њим, свуда га пазећи и збрињавајући као чедољубиви отац, или као милостиви васпитач и будни и неодступни чувар.Када се Петар приближи граду Риму, свети Николај се јави папи у саном виђењу, држећи за руку мужа и, показујући га папи, исприча све по реду како га је ослободио из Самарске тамнице и како је овај обећао да ће се пострићи на гробу светог врховног апостола Петра. Светитељ каза и име тога мужа, и нареди папи да га прими и његову жељу испуни што пре. Тргнувши се из сна, папа стаде размишљати о виђењу. А кад се раздани и наступи време божанствене Литургије, папа пође цркви светог врховног апостола Петра, желећи да на јави види онога човека кога у сну виде. Пошто тај дан беше недеља, и много народа у цркви, то папа не могаше очима угледати и препознати онога кога је желео. Стога папа викну громко: Петре, који си дошао из Грчке земље, а кога свети Николај ослободи у Самари из тамнице, приђи к мени.Петар одмах изиђе из гомиле, приђе папи и, припавши к ногама његовим, рече: Ја сам слуга твој, владико. - Петар изрази своје чуђење папи о томе, како га призва по имену када га никада није познавао нити видео, нити је он сам икоме причао о своме ослобођењу од уза. Папа му на то рече: Не чуди се томе, брате, јер ми велики светитељ Николај исприча све о теби. - Примивши Петра с љубављу, папа га постриже на гробу светог апостола, као што се Петар беше заветовао. После пострига папа задржа код себе Петра не мало времена, учећи га и упућујући га на пут спасења. Затим, по наређењу Божјем, папа га отпусти из Рима, рекавши му: Иди, чедо, куда те Бог упућује. Нека милост његова буде с тобом, упућујући те на пут и чувајући те од лукавстава ђаволских.Блажени Петар, припавши папи к ногама, рече: Спасавај се, чесни оче! спасавај се учениче Христов и сасведоче мога покровитеља светога Николаја, и моли се за мене грешног. - Примивши од папе благослов, и опростивши се са свим клиром, Петар изиђе из Рима препустивши себе Богу, и желећи да се врати у Грчку земљу. А када дође на обалу морску, нађе лађу која је пловила на исток, укрца се у њу и отплови. Ветар беше погодан и пловидба благополучна.Пошто су дуго пловили без заустављања, они због недостатка хлеба пристадоше у близини једнога села. Морнари се искрцаше и одоше у једну од сеоских кућа да тамо испеку хлеба. И затекоше у тој кући болесне и домаћина, и његовог сина, и све његове укућане. Ту они испекоше хлебове и, пробајући их, рекоше једноме између себе: Узми врућ хлеб и носи на лађу крманошу и оцу. - Домаћин куће, чувши за оца, упита морнаре какав то отац плови са њима. Они му казаше да с њима плови из Рима монах Петар. Тада се домаћин куће обрати морнарима са оваквом молбом: Молим вас, господо моја, умолите тог оца да дође у кућу моју да се помоли за нас болесне и да нас благослови. Јер, као што видите, ми од ове љуте болести скоро умиремо.Морнари одоше и обавестише о томе оца. А он, смирен, и не желећи да се показује, одбијаше да иде к томе човеку. Али, дуго мољен од морнара и побуђен човекољубљем, најзад пође с морнарима, јер је знао да смрт стварно није далеко од онога човека. Улазећи на врата, он рече: Мир дому овом и онима што живе у њему! - Домаћин куће се тог часа исцели од тешке болести, и осетивши се потпуно здрав, брзо устаде са болесничког одра као од сна, и са сузама благодарности припаде к ногама преподобноме, и целива их. И сви присутни, видевши ово чудесно исцељење, удивише се и прославише Бога. Исцељени пак домаћин куће, узевши светога за руку обиђе са њим све постеље на којима лежаху болесници: преподобни закрстивши сваког крсним знаком, све их исцели од болести и здраве сатвори. И пошто исцели све болеснике у том дому, преподобни Петар се брзо врати на лађу, где му се сви на лађи поклонише као великом угоднику Божјем. А исцељени човек са свима укућанима својим, узевши хлеба, вина и зејтина, дође на лађу да заблагодари преподобноме за исцељење. Светитељ похвали његово усрђе, али му нареди да благодари Богу а не њему; и донесене дарове не хте да прими. Тада човек онај, са сузама припавши к ногама преподобнога, говораше: Блиски слуго Христов, ако овај мали принос не примиш из наших руку, онда неће бити радости у нашем дому. - Усто и морнари мољаху преподобнога да прими донесене дарове. И једва најзад пристаде преподобни да их прими. Потом, благословивши оног човека и дошавше с њим, отпусти их. А принесене дарове даде морнарима, сам не окусивши ништа од њих. И наставише своју пловидбу. За време пловидбе преподобноме беше храна: једна унција хлеба, и то од вечера до вечера; а пиће: једна мала чаша морске воде, коју Господ претвараше за њега у слатку.Једном преподобни Петар задрема тананим сном, и у саном виђењу угледа Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, која је јаче од сунца неисказано сијала светлошћу небеске славе, и поред ње светитеља Николаја који је са страхом стајао пред Њом. Светитељ Николај, показујући на Петра, говораше Богородици: Владичице! Пошто си благоволела ослободити овог слугу Твог из оног љутог ропства и тешких окова, Ти му сама укажи место где би он провео остало време живота свог. - Она одговори: На Атонској Гори биће покој његов. То место је удео мој, дани ми од Сина мог и Бога, да би ту они који се одричу светске вреве и по сили својој подухватају се духовних подвига, са вером и љубављу призивајући име моје, без жалости проводили овај временски живот, и ради богоугодних дела својих добили живот вечни. Ја веома волим то место и желим да се на њему умножи монашки ред, и милост Сина мог и Бога неће никада одступити од тамошњих инока, ако буду држали спасоносне заповести. Ја ћу раширити монашке обитељи на тој Гори на југ и на север, и монаси ће поседовати ту Гору од мора до мора, и име ће се њихово прославити по свој васељени. И ја ћу штитити оне који се тамо буду стрпељиво подвизавали у испосништву.Видевши такво виђење и тргнувши се из сна, преподобни Петар узнесе велику благодарност и хвалу Христу Богу, Пречистој Богоматери Његовој и великом оцу Николају. При повољном ветру лађа пловљаше брзо. Но чим се приближи крају Атонске Горе, лађа изненада стаде као укопана, иако је ветар дувао у једрила и вода била дубока. Уплашени, морнари се у чуду питаху: Шта је ово? - Видећи њихову збуњеност, преподобни Петар их упита: Децо, реците ми, како се зове ово место? - Они му рекоше: То је гора Атон. - Онда им светитељ рече: Мислим да је лађа због мене стала као укопана; изведите ме, дакле, на обалу и оставите тамо. Ако то не учините, нећете моћи отпловити одавде. - Морнари стадоше плакати, не желећи да се лише таквог оца. Али, не могући се противити вољи Божјој, они спустише једра, допловише до обале, изведоше светога из лађе, и оставише га тамо, говорећи с плачем и ридањем: Ми се данас лишавамо велике заштите и помоћи. - А светитељ им говораше: Човекољубиви Бог, који је свуда и све испуњује, нека вам буде сапутник и нека вас сачува од свакога зла.Рекавши то, преподобни им даде последњи поздрав у Господу, огради лађу знаком чеснога крста, благослови их све и отпусти с миром на пут. А сам крену у врлетна места, пролазећи кроз многе долине, провалије и густе шуме, док не пронађе једну врло мрачну пећину, у којој беше мноштво гмизаваца, а са њима и демона, и ту се настани. Какве тамо напасти претрпе преподобни од демона, и какве невоље поднесе, немогуће је исказати. Но поуке ради ми ћемо поменути нешто од тога.Настанивши се у поменутој пештери, преподобни Петар се дан и ноћ усрдно мољаше Богу, и проведе две недеље не окусивши хране. Не могући подносити такво испосничко испаштање, ђаво сабра све своје чете, наоружа их као за рат стрелама и луковима, мачевима и копљима, и уђе у пећину са страшном буком и великом виком, беснећи и изгонећи отуда светитеља. Једни демони затегоше лукове и уперише стреле у светитеља, други потегоше копља, трећи исукаше мачеве, неки тако огромно камење ваљаху да се земља тресла и пећина могла срушити. Преподобни, не надајући се да ће остати жив, говораше у себи: Нека умрем овде, ако је тако угодно Богу мом. - Затим, подигавши очи горе и уздигавши руке, он громко завапи: Пресвета Богородице Дјево Марија, помози мени, слузи Твоме!Чим беси чуше за њих страшно и ужасно, а за нас слатко и премило име Богородице, одмах са шумом ишчезоше; а светитељ још и име Господа Христа громко призивајући, као бичем или праћком прогоњаше бежеће бесове. Јер он громко викаше: Господе Исусе Христе, Боже мој, не остави ме!И од тога доба хучни нападаји демона престадоше за неко време, и преподобни борављаше у спокојству, славећи Бога и Пречисту Богородицу. У прво време боравка у Светој Гори преподобноме беше храна хлеб, који у малој количини беше узео са лађе. А када му тај хлеб нестаде, он се храњаше пустињским зељем и плодом дивљих дрвета која растијаху на тој гори. Тако се преподобни Петар храњаше све до оног времена када му анђео рукама својим стаде доносити с неба ману, о чему ће касније бити речи. А сада ћемо казивати по реду.Пошто прође педесет дана од првог вражијег разбојничког напада, ђаво са огромном силом бесова, као и први пут, крену против непобедивог војника Христовог. И у том циљу он покрену сваког звера и сваког гмизавца, који се налажаху на тој гори, и доведе их к пећини преподобнога; а заједно с њима дође он сам и другови његови, који се исто тако беху преобратили у различне зверове и гадове. И тада једни стадоше пузити крај светитељевих ногу, други шиштаху ужасним гласом, трећи разјапљиваху чељусти да га жива прогутају, и на лице његово налетаху. Са свих страна призор беше страшан и грозан. Но преподобни, оградивши себе знаком светог крста и призвавши име Христа Бога и Пречисте Богоматере, опет уништи њихову силу и далеко их одагна од себе, ликујући и веселећи се у Богу, Спаситељу свом.Пошто преподобни заврши прву годину свога пустињаштва у честим борбама са бесима, ђаво узе на себе облик једнога од Петрових слугу, који му је служио док Петар беше војвода у свету. И у таком облику ђаво дође и усрдно припаде к преподобноме, желећи да га пољуби, сав пун гадости. Затим севши, стаде плакати и говорити овако: Ми чусмо, господине наш, како си у рату био заробљен, и у Самару одведен, и у зломрачну тамницу закључан, и како те Бог молитвама светог оца нашег Николаја избави отуда и доведе у Грчку земљу. Дознавши за то, сви ми - твоји домаћи, плачући и ридајући, тражасмо те свуда, и обиђосмо градове и села распитујући за тебе. Пошто те не могасмо наћи ни сазнати где си, ми се дадосмо на усрдне молитве са сузама светом Николају да нам открије где боравиш ти, сакривено благо наше. И брзи свима помоћник, свети Николај, не презре молитве наше, него нам откри све односно тебе, те се ми, слуге твоје, веома обрадовасмо томе. А ја, предухитрујући све, похитах к теби, господину мом; стога хајде одавде кући својој, да би те видели сви који желе видети лице твоје и прославили због тебе Бога, који те чудесно избави из ропства и тамнице. А за безмолвије, за усамљенпчко молитвено тиховање немој да жалиш, јер и тамо има манастира и безмолвних места за пустињаке; и ти можеш изабрати за своје безмолвије коју ти драго обитељ. Осим тога и сам расуди по правди, шта Бог више воли од ових двеју ствари: да ли отшелништво у пустињи, по кршевитим раселинама и горама, које доноси корист једино отшелнику, или богоугодног и богонадахнутог човека који многима доноси користи, учењем својим обраћајући многе к Богу и изводећи их на пут спасења. Нема сумње, ово друго је боље, као што сам Бог сведочи у Светом Писму, говорећи: Који одвоји драгоцено од рђавога, биће као уста моја (Јерем. 15, 19). А ти знаш да су многи у нашем граду огрезли у безброј страсти и требају човека који их може побудити на покајање. Теби дакле, господине мој, предстоји велика награда од Бога, ако дођеш и обратиш их к Богу. Поред тога и нас, слуге твоје, који те љубе свим срцем, зашто презиреш, уклањајући се од нас и кријући се у овој пустињи?Ово и много шта слично томе ђаво дуго говораше са сузама, те се свети стаде смућивати и, заплакавши, рече му: На ово место не доведе ме ни анђео ни човек него сам Бог и Пречиста Богородица, и ако не буде њихова воља и заповест да ја отидем одавде, ја нећу отићи. - Ђаво, чим чу име Божје и Богородичино, одмах ишчезе. И удиви се свети лукавству ђавољем, и оградивши себе крсним знаком предаде се молитвеном тиховању, уперивши ум свој к Богу.Након седам година препредени враг се понова преобрази у ангела светла и са исуканим мачем у руци ставши близу пећине викну: Петре, слуго Христов, изиђи к мени, и ја ћу ти саопштити добру вест. - А ко си ти, упита светитељ, што желиш да ми саопштиш добру вест? - Ја сам архистратиг Господњи, одговори лукави, саблазнитељ, послан к теби. Буди истрајан! буди јак! радуј се и весели се, јер ти је од Бога спремљен престо славан и венац неувенљиви. Зато сада остави ово место и иди у свет, да би многима донео корист; јер и извор воде што је у твојој близини пресуши, по наређењу Божјем, да би изумрле без воде звери које наилазе на тебе.Говорећи то, лукави враг беше послао другога демона да, по попуштењу Божјем, задржи течење воде. А свети Петар, будући смиреноуман, одговори на ласкаве речи ђаволове овако: Ко сам ја да к мени, смрдљивом псу, дође архистратиг Господњи? - Не чуди се томе, слуго Господњи! одговори бес. Јер у ова времена ти си превазишао Мојсија и Илију и Данила и Јова: Мојсија и Илију превазишао си постом; Данила - гмизавцима и зверима, којима си уста затворио; а Јова - трпљењем својим; и због тога ћеш се велики назвати на небесима. Устани и види, вода је већ пресахла, и брзо напусти ово место и иди у манастире што су у свету, а ја ћу бити с тобом и многе ћу спасти преко тебе, говори Господ сведржитељ. - На то светитељ одговори бесу: Нека ти је на знање, ја нећу отићи одавде док не дође овамо свагдашња помоћница моја, Пресвета Богородица, и усрдни помоћник мој у свима бедама мојим, светитељ Николај.Чувши име Пресвете Богородице и светитеља Николаја, ђаво одмах ишчезе. А свети, познавши лукавство ђавола, а уједно схвативши и потпуну немоћ његову, помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Боже мој! ево враг мој ричући ходи и тражи да ме прогута, но Ти моћном руком Својом ограђуј мене, слугу Твога. Благодарим Ти што ниси одступио од мене; молим Ти се, преблаги Владико, не остави ме до краја.Пошто прође тај дан и наступи ноћ, преподобни заспа мало, и у саном виђењу јави му се брза помоћница хришћана, човекољубива Владичица, Пречиста Дјева Богородица, заједно са светим великим Николајем, и рече му: Од сада се више не бој, јер је Господ с тобом, и сутра ће те посетити истински анђео Господњи и донеће ти с неба ману за храну, пошто му је наређено од Бога да ти од овога дана сваких четрдесет дана у току целог живота твог доноси ману за твоју исхрану. - Показујући ману светом Петру, Пречиста Богородица му рече: Ето овакву храну доносиће ти анђео сваких четрдесет дана.Рекавши то и давши светом Петру мир, Владичица отиде од њега. А свети Петар, павши ничице поклони се и пољуби место где стајаху ноге Пресвете Богородице и светитеља Николаја. Сутрадан, као што рече Пресвета Богородица, дође анђео Божји носећи небеску храну, предаде је светом Петру и оде. Заблагодаривши Богу и Пречистој Богоматери, преподобни Петар окуси од мане донесене му анђелским рукама, и толико се поткрепи њоме, да је могао четрдесет дана провести без хране. После тога, по истеку сваких четрдесет дана анђео доношаше светом Петру ману, и он се укрепљаваше њоме на четрдесет дана. И тако преподобни проведе у побожном самовању, посту и молитви педесет и три године. А престадоше и сва ђаволска привиђења, утваре и страшила, који спочетка узнемираваху Петра; и све замке ђавоље бише далеко прогнане од њега невидљивом силом Божјом. Проживевши на гори толико година, преподобни не виде лица човечијег, нити имађаше одеће да покрије наготу тела свог; нити имађаше ишта што је потребно људској природи, него му само небо беше покривач а земља постеља. Зато га је лети пекла сунчана жега, а зими се смрзавао од хладноће. И све то он трпљаше ради љубави Божје и ради будуће награде.А када Господу би угодно да открије људима слугу Свога, Он то промислом Својим удеси на следећи начин. Ловац, неки, узевши лук свој и тоболац за стреле, крену у лов по Атонској Гори. Прошавши многа кршевита места и дубоке долине и шумовита брда, он стиже до места где преподобни Петар провођаше равноангелни живот. Када се ловац приближи томе месту, он угледа огромног јелена где истрча из луга и као некако играјући бежаше далеко испред њега. Угледавши дивног јелена, ловац га јураше цео дан, довијајући се како да га устрели. А јелен, руковођен Божјим промислом, стигавши над пећину преподобнога, стаде. Ловац пак, гонећи јелена, угледа где с десне стране јелена стоји наг човек, са густом брадом и косом која му је досезала до бедара, и телом обраслим у длаке као у звера. Угледавши преподобног, ловац се страховито препаде и наже бежати натраг. А свети Петар, видевши да се ловац даде у бекство, повика к њему громким гласом, говорећи: Зашто ме се плашиш, брате, и зашто бежиш од мене? Та и ја сам човек као ти, а не демонско привиђење, као што ти мислиш. Врати се и ходи к мени, па ћу ти испричати све о себи, јер те ради тога Господ посла овамо.Чувши ово дозивање, ловац стаде, и са страхом приђе преподобном оцу. Светитељ ободри ловца, загрли га и пољуби у Господу, па севши с њим, стаде разговарати, подробно му причајући све о себи: како је као војвода био заробљен у рату, како је у граду Самари држан у тамници, како су га свети Николај и свети Симеон Богопримац избавили из тамнице, како је ишао у Рим и вратио се отуда, како се настанио на овој гори и како се борио са демонима, чиме се хранио и колико је година провео у усамљеништву; једном речју: исприча ловцу сав свој живот.Слушајући светитељево причање, ловац се дивљаше и у исто време ужасаваше, па с умилењем рече: Сада разумех да ме Господ посети добротом Својом: Он мене недостојног удостоји да видим тајног угодника Његовог - тебе, оче. Од данас ја ћу заувек остати овде с тобом, слуго Божји. - Нека не буде тако, чедо! одговори му на то преподобни. Ти се најпре врати кући својој и испробај себе, да ли си у стању узети на себе испосничке и пустињачке подвиге. А испробај себе на овај начин: уздржи се од меса, вина, сира и зејтина, а пре свега уздржи се од жене своје, раздај имање своје убогима, усрдно се одај посту и молитвама, и испитај себе скрушеном душом. Тако проведи целу ову годину, а по истеку године дођи к мени, и што буде угодно Богу, то ће ти бити заповеђено.Рекавши то, светитељ даде као залог ловцу благослов и молитву, и при испраћају рече му: Чедо, иди с миром, и тајну која ти је казана чувај и никоме не откривај: јер ризница која је позната многима, може бити покрадена. - Ловац се поклони светитељу и отпутова, славећи и благодарећи Бога што се удостоји видети тако великог угодника Божјег у телу и разговарати с њим. И када дође кући, ловац учини све како му наложи свети.По истеку године, ловац узе са собом два инока и свога брата, и лађицом отпловише до обале, према којој се налажаше обиталиште светога Петра у пустињи. Изишавши на обалу, они се упутише право у ту пустињу. На путу ка пећини у којој обитаваше угодник Божји, ловац побуђен пламеном љубављу, похита испред осталих у пећину. Ушавши у њу, он нађе преподобног оца где лежи мртав на земљи: руке му беху прекрштене на грудима, очи лепо затворене, и остали делови тела чесно опремљени. Угледавши то, ловац се уплаши и, павши пред телом преподобнога, стаде силно плакати. А кад затим сапутници његови стигоше и угледаше тако дивног мртваца и друга свог где плаче над њим, упиташе друга: Ко је овај мртвац, и зашто ти тако горко плачеш за њим?Тада им ловац са многим сузама и ридањем подробно исприча сав живот преподобног Петра, како је сам прошле године чуо из уста преподобног. Ова повест о чудесним делима преминулог оца испуни умилењем срца слушалаца, и они плакаху горко што се не удостојише видети жива тако великог слугу Божјег и поразговарати с њим. А брат тога ловца, у коме беше нечисти дух, чим се дотаче моштију светитеља Божјег, одмах се исцели. Оборивши га на земљу, демон громко повика: О Петре! зар ти није доста што си ме истерао из моје пећине? А сада ме изгониш и из овог обиталишта мог!Рекавши то, он као дим изиђе из уста човека који лежаше као мртав. А после кратког времена човек устаде здрав и паметан, и рече своме брату: Благодарим ти, брате, што си ме довео овде на добро. - Затим исцељени понова припаде к моштима преподобнога са захвалношћу и целиваше их с радошћу. После тога сви заједно узеше чесне мошти угодника Божјег, снесоше их на обалу, положише у своју лађицу, и одвезоше их у једно доста познато насеље у Македонији. Ту се многи исцељиваху од моштију светитељевих. Чувши за то, епископ града дође са целокупним клиром, узе целебне мошти преподобног Петра, чесно их пренесе у своју епископију и, положивши их са мирисима у скупоцени кивот, погребе их у цркви, после тридневних и триноћних свенародних славословља Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу - од целокупне творевине слављеном свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Преподобни инок Пафнутије, који се подвизавао у једном од пустињожитељних манастира египатских, оставио нам је повест о томе како је пронашао у пустињи преподобног Онуфрија Великог и друге пустињаке. Своју повест он овако почиње:

Боравећи и побожно тихујући у моме манастиру, у мени се једнога дана појави жеља да одем у унутрашњу пустињу и видим, има ли тамо неки инок који више од мене служи Господу. Уставши, ја узех мало хлеба и воде, и кренух на пут. Изађох из свог манастира, не рекавши ништа никоме, и упутих се у најдубљу пустињу. Путовао сам четири дана, не окусивши ни хлеба ни воде, и дођох до једне затворене пећине која је имала само једно мало прозорче. Ја проведох код прозорчета читав сат куцајући, и очекујући да ће неко по обичају монашком изаћи из пећине и дати ми поздрав у Христу. Али пошто не добих одговора, нити ми ко отвори, ја сам отворих врата и уђох говорећи: благослови! И угледах у пећини некаквог старца који је седео и као спавао. Ја поново рекох: благослови! и додирнух његово раме с намером да га пробудим, но оно беше као прах; и опипавши тело његово, ја нађох да је умро пре много година. Угледавши хаљину где виси на зиду, ја је додирнух, и она се у мојој руци претвори у прашину. Ја онда скидох са себе мантију, покрих њоме тело умрлога и, ископавши рукама раку у пешчаној земљи, погребох тело подвижниково са уобичајеним псалмопјенијем и молитвом, и са сузама. Затим, прихвативши се мало хлеба и воде, ја се окрепих, и преноћих крај гроба тога старца.

Сутрадан изјутра, сатворивши молитву, ја кренух у најунутрашњију пустињу. Путујући неколико дана ја наиђох на другу пећину, и угледах пред њом трагове ногу људских, и помислих да неко живи у тој пећини. Закуцах на врата, и пошто не добих одговора ја уђох у пећину. Но не нашавши тамо никога, изиђох напоље, помишљајући у себи да ту вероватно живи неки слуга Божји који је у то време отишао мало у пустињу. И ја реших да ту причекам тог слугу Божјег, пошто сам желео да га видим и поздравим у Господу. И проведох цео дан у очекивању, непрестано појући псалме Давидове. А то место беше врло лепо; ту се налажаше урмина палма са родом и мали извор воде живе; и ја се веома дивљах лепоти тога места, желећи да и сам ту живим, када би то било могуће.

Када се дан стаде клонити к вечеру, ја угледах стадо бивола које иђаше к мени, и усред стада – слугу Божјег (то беше Тимотеј Пустињак). Када се стадо приближи мени, угледах човека без одела, који наготу тела свог покриваше власима. Пришавши месту где сам ја стајао, он ме загледа, па мислећи да сам дух и привиђење он стаде на молитву, јер су га на том месту многи нечисти дуси кушали привиђењима, као што ми после он сам исприча о томе. А ја му рекох: Што се плашиш, слуго Исуса Христа, Бога нашег? Погледај и види стопе моје, и знај да сам ја такав човек као и ти; опипај ме и увери се да сам ја тело и крв.

Пошто ме је неко време посматрао и уверио се да сам стварно човек, он се успокоји, па заблагодари Богу и рече: Амин. Затим ми приђе, загрли ме и уведе ме у своју пећину, и понуди ми урме и чисту воду са извора, и сам се прихвати због мене. И упита ме: Како си овамо дошао, брате? – А ја, излажући му своје мисли и намере, одговорих: Желећи да видим Христове слуге што се у овој пустињи подвизавају, ја изиђох из свог манастира и допутовах овамо; и Бог ми испуни жељу, јер ме удостоји видети твоју светост. – Затим га ја упитах, рекавши: Како си ти, оче, дошао овамо? колико се година подвизаваш у овој пустињи? чиме се храниш и зашто идеш наг, не одевајући се ничим?

Онда ми он стаде казивати следеће: Најпре сам живео у једној од тиваидских киновија, проводећи монашки живот и усрдно служећи Богу. Рукодеље ми беше ткање. Али се у мени појави помисао који ми говораше: изађи из општежића и живи сам, и труди се подвизавајући се, да би примио од Бога велику награду; јер ти можеш од труда руку твојих не само хранити себе, него и ниште хранити и странствујућу братију збрињавати. – С љубављу послушавши овај мој помисао, ја изиђох из братства, начиних келију себи у близини града и упражњавах моје рукодеље. И имађох довољно што ми треба за живот, јер сам зарађивао трудом руку својих. К мени долажаху много по моје рукотворине и доношаху све што ми треба; давах уточиште и путницима, а преостатке раздавах ништима и невољнима. Но моме животу позавиде непријатељ наш, ђаво, који увек војује против свију: желећи да уништи трудове моје, он стави једној жени мисао у душу, да дође к мени ради мог рукодеља; и она дође и наручи платно, које ја израдих и предадох јој. Потом ме она замоли да јој начиним и друго платно; и међу нама се развеза разговор и слободније понашање; и зачевши грех, ми родисмо безакоње; и проведох с њоме шест месеци, грешећи све време. Затим помислих у себи да ме данас или сутра може снаћи смрт, и ја ћу отићи у вечну муку. И рекох себи: Тешко мени, душо моја! Боље ти је да бежиш одавде, да би побегла од греха и уједно с тим од вечне муке! – Стога оставивши све, ја тајно побегох оданде и дођох у ову пустињу; и стигавши до овог места, ја нађох ову пећину, извор и урмину палму која има дванаест грана; и сваког месеца по једна од грана рађа ми то лико рода, да ми је то доста за исхрану у току тридесет дана. А када се заврши месец и уједно с тим род на једној грани, онда сазрева друга грана. И тако се, благодаћу Божјом, храним, и ништа друго немам у својој пећини. И одећа моја од дугог времена оветша и распаде се потпуно; и након много година (јер већ тридесет година боравим у овој пустињи) израстоше на мени длаке, као што видиш, и оне ми служе место одеће покривајући моју наготу.

Чувши ово од тог подвижника, прича Пафнутије, ја га упитах: Оче, у почетку твојих подвига на овом месту, да ли те је што ометало или не? – Он ми одговори: Претрпео сам безбројне нападаје од демона. Много пута они су ступали у борбу са мном, али ме нису могли савладати, јер ми је благодат Божја помагала; одолевао сам им крсним знаком и молитвом. Осим вражјих нападаја, мојим подвизима сметала је још телесна болест, јер сам силно патио од стомака, да сам и на земљу падао од страшних болова; и нисам могао стојећи вршити обичајне молитве, него сам, лежећи у својој пећини и ваљајући се по земљи, обављао молитвено правило са великом муком, и нисам имао снаге ни да изађем из пећине. Молио сам се милосрдном Богу, да ми због болести подари опроштај грехова мојих. Једном, када сам седео на земљи и грчио се од болова у стомаку, ја угледах пред собом чеснога мужа који је стајао и питао ме: Од чега болујеш? – Ја му једва могох одговорити: Болујем, господине, од стомака. – Он ми рече: Покажи ми где те боли. – Ја му показах. А он пружи руку своју, метну длан свој на болесно место, и ја се тог часа исцелих. Он ми онда рече: Ето си здрав, не греши више, да ти не буде горе, него служи Господу Богу свом од сада и до века. – И од тога времена, хвала Богу, ја више не болујем, благодарећи Бога и славећи милосрђе Његово.

У таквом разговору, вели Пафнутије, ја проведох са тим преподобним оцем скоро сву ноћ. Изјутра устадосмо на обичајну молитву. А кад се раздани, ја много молих тог преподобног оца, да ми допусти да живим поред њега или бар негде засебно у његовој близини. А он ми рече: Ти, брате, нећеш моћи овде поднети демонске напасти. – И са тог разлога он не пристајаше да останем код њега. Затим га молих да ми каже своје име. И он рече: Име ми је Тимотеј. Помињи ме, љубљени брате, и моли за мене Христа Бога, да до краја излива на мене Своје милосрђе, којега ме удостојава. – А ја, каже Пафнутије, припадох к ногама његовим, просећи га да се моли за мене. Он ми рече: Владика наш Исус Христос нека те благослови, и нека те заклони од сваког искушења ђавољег, и нека те води правим путевима, да би ти несметано прешао к светима Његовим.

Благословивши ме, преподобни Тимотеј ме отпусти с миром. Ја примих из његових руку урме за пут, захватих у свој суд воду са извора, па поклонивши се светом старцу том, одох од њега, славећи и благодарећи Бога што ме удостоји да видим таквог угодника Његовог, да се користим речима његовим и да добијем благослов од њега.
Враћајући се отуда, након неколико дана дођох у пустињски манастир, и задржах се у њему да се одморим и проведем неко време. Са тугом сам размишљао и говорио себи: Какав је мој живот? какви су моји подвизи? мој живот није ни сенка према животу и подвизима овог угодника Божјег кога видех. – У таквом размишљању проведох не мало дана, желећи да у богоугађању подражавам тог праведног мужа. Благодарећи милосрђу Божјем, које ме је подстицало да се бринем о души својој, ја се нисам лењио да поново кренем у унутрашњу пустињу, и то непроходним путем где живи варварски народ, звани Мазик. Ја сам свим срцем желео да дознам, има ли и други такав пустнњак који служи Богу, да га пронађем и добијем од њега оно што је корисно по моју душу.

Полазећи на предузети мноме пустињски пут, ја узех са собом мало хлеба и воде, који ми трајаху не дуго. А кад ми нестаде хлеба и воде, ја се сневеселих; но ипак сокољах себе и путовах четири дана и четири ноћи без хране и пића; онда веома изнемогох телом и, павши на земљу, очекивах смрт. Тада угледах мужа светолика, прекрасна и пресветла, где приђе к мени, метну ми руку своју на уста, и постаде невидљив. И ја тог часа осетих у себи снагу, и више нисам био ни гладан ни жедан. Уставши, ја продужих путовање у унутрашњу пустињу, и тако проведох још четири дана и четири ноћи без хране и пића; али опет стадох изнемогавати од глади и жеђи. Подигавши руке к небу, ја се помолих Господу, и понова видех онога мужа, који ми приђе, додирну руком својом уста моја, и постаде невидљив. Од тога ја опет добих велику снагу, и наставих пут. У седамнаести дан мога путовања ја стигох до неке високе горе. Уморан, ја седох у подгорју да се одморим. Утом угледах издалека мужа који је ишао к мени, изгледа врло страшног; сав је био обрастао у густе длаке као звер, и био је бео као снег, јер од старости беше оседео. Коса и брада досезаху му до земље, и као одећа покриваху му тело; бедра му беху препасана лишћем од пустињског биља. Када видех да се овај муж приближава к мени, ја се препадох и утекох на стену што беше на врху горе. А он, дошавши до тог подгорја, седе у хладу да се одмори, јер се беше уморио од силне жеге, а и од немоћи старачке. Погледавши на гору, он угледа и повика к мени говорећи: Сиђи к мени, човече Божји, јер сам и ја човек као ти; живим у овој пустињи Бога ради.

Чувши то, вели Пафнутије, ја свесрдно похитах к њему и падох му пред ноге. А он ми рече: Устани, сине мој! Та и ти си слуга Божји и пријатељ светих Његових; име ти је Пафнутије. – Ја устадох, а он ми нареди да седнем, и ја с радошћу седох близу њега. Онда га ја усрдно молих, да ми каже своје име и исприча свој живот, како у пустињи борави, и колико је времена ту. А он, видећи да га усрдно молим, стаде ми казивати о себи, говорећи овако:

Име ми је Онуфрије; у овој пустињи живим шездесет година, лутајући по горама, и не видех ни једнога човека, сем што тебе сада видим. Раније сам живео у једном чесном манастиру, званом Ерити, близу града Хермопоља у Тиваидској области. У том манастиру има стотину братије; сви су они једнодушни, проводећи заједнички живот сложно у великој љубави у Господу нашем Исусу Христу. Заједничка им је храна и одећа; проводе испоснички живот у побожном тиховању и миру, славећи доброту Господњу. У детињству свом ја сам тамо, као почетник, упућиван и поучаван од светих отаца усрдној вери и љубави према Богу и уставима монашког живота. Слушао сам их како разговарају о светом пророку Божјем Илији кога је Бог крепио да живи у пустињи постећи се, и о светом Претечи Јовану коме никада нико од људи не беше сличан, и о његовом животу у пустињи све до дана његовог јављења Израиљу.
Слушајући све то, ја сам питао свете оце: Шта, дакле, јесу ли они што се у пустињи подвизавају већи од вас у очима Божјим? – Одговарајући, они ми говораху: Да, чедо, они су већи од нас; јер ми свакодневно виђамо један другог, и саборно вршимо с радошћу црквено богослужење; ако смо гладни, имамо готов хлеб; исто тако ако смо жедни, имамо готову воду; ако се деси коме од нас да се разболи, братија га дворе, јер сви заједнички живимо, и један другог помажемо и служимо ради љубави Божје. А они што у пустињи живе, лишени су свега тога. Ако кога од пустиножитеља снађе туга, ко ће га утешити? у болести – ко ће му помоћи и послужити? ако Сатана нападне на њега, где ће он наћи човека да му ум ободри или посаветује, када је он сам самцит? и ако не буде хране у њега, где ће је лако набавити? исто тако и када ожедни, нема воде у близини. Тамо, чедо, предстоји несравњено већи труд него нама који живимо у заједници: јер који се одају пустињачком животу, ревносније служе Богу, предају се најстрожијем посту, великодушно подносе глад, жеђ, подневну жегу и ноћну хладноћу, снажно одбијају нападе невидљивог непријатеља и приморавају себе на све могуће начине да га победе, и усрдно се старају да прођу тесан и тужан пут што води у царство небеско. Због тога им Бог шаље свете анђеле, који им храну доносе, воду из камена изводе, и толико их укрепљују да се на њима збивају речи пророка Исаије који говори: Који се надају Господу, добиће нову снагу, окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40, 31). А ако се неко од њих и не удостојава да очигледно види анђеле, он се у сваком случају не лишава њиховог невидљивог присуства, и они га чувају на свима путевима његовим, штите га од нападаја вражијих, помажу му у делањима његовим, и молитве његове приносе Богу. Ако кога од пустињака задеси нека неочекивана напаст вражија, он пружа руке своје к Богу, и одмах му се шаље помоћ с неба, и све се напасти распрштавају због чистоте срца његова. Зар ниси слушао, чедо, шта Свето Писмо говори: Бог не оставља оне који Га траже, и неће свагда бити заборављен убоги, и трпљење невољних неће нигде пропасти (Пс. 9, 19); завикаше ка Господу у тузи својој, и избави их из невоље њихове (Пс. 106, 6); јер Господ свакоме даје према труду који човек узима на себе Господа ради. Блажен је дакле човек који твори вољу Господњу на земљи; јер таквоме анђели служе, ма да невидљиво; и чине да се радује духовном радошћу, и укрепљују га сваког часа док се налази у телу.

Све то слушајући у своме манастиру од светих отаца, ја – смирени Онуфрије осетих у души и срцу сласт слађу од меда, и чињаше ми се да се налазим у неком другом свету: јер се у мени појави неодољива жеља да идем у пустињу. И ја, уставши ноћу и узевши мало хлеба за четири дана, изиђох из манастира полажући сву наду на Бога, и кренух путем што води на гору, са намером да одатле идем у пустињу. И чим стадох улазити у пустињу, угледах испред себе лучу блиставе светлости. Уплашен силно, ја стадох, и већ почех помишљати да се вратим у манастир. Међутим, луча светлости ми се приближи, и ја чух из ње глас који ми говораше: Не бој се! Ја сам анђео који ходим с тобом од рођења твог, јер сам од Бога додељен теби, да те чувам; и сада ми је наређено од Господа, да те водим у ову пустињу. Буди дакле савршен и смирен срцем пред Господом, и с радошћу Му служи, а ја нећу одступити од тебе све док ми Саздатељ не нареди да узмем душу твоју.

Рекавши то из светле луче, анђео пође испред мене, а ја му радостан следовах. Пошто прођосмо шест до седам милиарија, ја угледах изврсну пећину, и луча анђелске светлости ишчезе из мојих очију. Приближивши се пећини, ја зажелех да дознам, има ли неког човека у њој. Дошавши до врата, ја по монашком обичају викнух: благослови! – И угледах старца, чесна и световидна изгледа; из његовог лица и погледа лијаше се велика благодат Божја и духовна радост, које беху у њему. Угледавши га, ја брзо падох пред ноге његове и поклоних му се. А он, подигавши ме руком својом, пољуби ме и рече: Јеси ти брат Онуфрије, мој сатрудник у Господу? Уђи, чедо, у моје обиталиште. Бог нека ти је помоћник; пребивај у звању свом, творећи добра дела у страху Божјем.

Ушавши у његову пећину, ја проведох с њим не мало дана, и труђах се да се научим од њега врлинама његовим, што и постигох, јер ме он научи уставу пустињачког живљења. Када старац увиде да је дух мој већ просвећен за појимање дела угодних Господу нашем Исусу Христу и за неустрашиво противстајање тајним војевањима врага и страшилима, које пустиња има, он ми рече: Хајде, чедо, да те водим у другу пећину, која се налази у унутрашњој пустињи, да у њој сам живиш и подвизаваш се у Господу, јер те Господ промислом Својим зато и посла овамо, да будеш житељ унутрашње пустиње.

Рекавши то, он ме узе и поведе у најдубљу пустињу; путовали смо четири дана и четири ноћи. Најзад петога дана нађосмо малу пећину. Тада ми онај свети муж рече: Ово је место које ти Бог уготови да се настаниш у њему. – И проведе старац са мном тридесет дана, поучавајући ме добрим делима. А по истеку тридесет дана, остављајући ме Богу, он отиде у своје обиталиште. И од тада он долажаше к мени једанпут годишње; и тако ме је посећивао сваке године све док се не престави к Богу. А кад последње године, по обичају свом, дође к мени, он се престави ка Господу. Ја много плаках за њим, и погребох тело његово близу мог жилишта.

После тога ја, смирени Пафнутије, упитах га: Оче свети, јеси ли многе труде узео на себе у почетку, по доласку свом у ову пустињу? – Блажени старац одговори ми: Веруј ми, возљубљени брате, ја узех на себе тако тешке труде, да сам много пута очајавао за свој живот, мислећи да сам близу смрти: изнемогавао сам од глади и жеђи, јер спочетка нисам имао ништа ни да једем ни да пијем, сем што сам налазио неко пустињско зеље и њиме се хранио, а жеђ сам своју расхлађивао само небеском росом; дању ме је пекла сунчана жега, а ноћу сам се смрзавао од хладноће, и тело ми се квасило од росе небеске. И шта све нисам претрпео? и какве све трудове нисам узимао на себе у овој непроходној пустињи? Немогуће је испричати све трудове и подвиге, а и не треба објављивати оно што је човек дужан ради љубави Божје радити насамо. Благи Бог, видећи да сам се сав предао испосничким подвизима и душу своју унео у гладовање и жеђовање, нареди анђелу Своме да се брине о мени и да ми сваки дан доноси по мало хлеба и по мало воде ради укрепљења тела мог. Тако ме је анђео хранио тридесет година. А по истеку тих тридесет година Бог ми удеси обилнију исхрану, јер близу моје пећине обрете се урмина палма са дванаест грана: свака грана одвојено од других доносила је род свој, једна једног месеца, друга другог, и тако свих дванаест редом за дванаест месеци. Када се завршавао један месец, завршавао се и род на једној грани; наступањем другог месеца, настајао је род на другој грани. Поред тога, по заповести Божјој потече у близини мојој и мали извор живе воде. И ево већ других тридесет година ја живим у таквом изобиљу, јер понекад једем хлеб што ми анђео доноси, а понекад се прихватим урми и пустињског зеља, које ми је, по устројству Божјем, слатко као мед, и пијем воду са извора, благодарећи Бога. А више свега храним се и напајам слатко речима Божјим, као што је писано: Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Брате Пафнутије! ако усрдно испуњаваш вољу Божју, Бог ће ти послати све што ти треба; јер је у Светом Еванђељу казано: Не брините се говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све то незнабошци ишту; а зна то и отац ваш небески да вама треба све то. Него иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 31-33).

Када преподобни Онуфрије говораше све ово, ја се, вели Пафнутије, дивљах његовом чудесном житију. Затим га опет упитах, говорећи: Оче, откуда се причешћујеш Пречистим Тајнама Христовим у суботу и недељу? – Он ми одговори: Анђео Господњи долази к мени и доноси Пречисте Христове Тајне и причешћује ме. И не само к мени долази анђео са Божанственим Причешћем, него и ка осталим подвижницима који Бога ради живе у пустињи и не виде лица човечјега; причешћујући их, он их испуњује неисказаним весељем. Ако пак неко од пустињака зажели да види човека, онда га анђео узима и узноси к небесима да види свете и развесели се; и просвећује се душа таквога пустињака као светлост, и радује се душом што се удостојио видети небеска блага, и заборавља све труде своје којих се подухватао у пустињи. А када се пустињак врати на своје место, онда стане још усрдније служити Богу, надајући се да на небесима добије занавек оно што се удостојио видети.

О свему овом преподобни Онуфрије разговара са мном Пафнутијем у подножју оне горе где се сретосмо. Од таквог разговора са преподобним ја се испуних велике радости, па заборавих и на све труде мучног путовања мог, праћеног глађу и жеђу. Укрепивши се духом и телом, ја рекох: ја сам блажен што се удостојих видети тебе, свети оче, и слушати дивне и слатке речи твоје. – А он ми рече: Устанимо, брате, да идемо моме обиталишту. – И уставши, кренусмо. А ја, каже Пафнутије, не престајах дивити се благодати преподобнога старца. Пошто пређосмо две или три милиарије, ми стигосмо до чесне пећине светога. У близини пећине беше изврсна палма и тецијаше мали поток живе воде. Зауставивши се код пећине, преподобни се помоли Богу. А кад заврши молитву рече: Амин. Затим седе, па понуди и мене да седнем поред њега. И разговарасмо, казујући један другоме добра Божија. А када се дан стаде клонити к вечеру и сунце нагињати западу, ја угледах између нас чист хлеб и воду. И рече ми блажени муж онај: Брате, прихвати се хлеба што је пред тобом и воде, да се поткрепиш, јер видим да си изнемогао од глади и жеђи и од путних напора. – Ја му одговорих: Жив Господ мој! нећу јести и пити сам, већ само заједно с тобом. – Но старац не пристајаше да једе; ја га дуго мољах, и једва га умолих да испуни моју молбу. Онда узесмо хлеба, преломисмо га и једосмо досита а хлеб нам и претече. Затим се написмо воде, заблагодарисмо Богу, и сву ту ноћ проведосмо у молитви.

А када свану дан, ја приметих да се лице преподобнога изменило после јутарњег молитвеног појања, и уплаших се. Схвативши то, он ми рече: Не бој се, брате Пафнутије, јер Бог, милосрдан према свима, посла те к мени да погребеш тело моје, пошто ћу ја данас завршити свој привремени живот и прећи на бесконачни живот ка Христу мом у вечни покој. – А беше тај дан дванаести јуни; и завешта преподобни Онуфрије мени, Пафнутију, говорећи: Возљубљени брате, када се вратиш у Египат спомињи ме пред братијом и пред свима хришћанима.

А ја му, вели Пафнутије, рекох: Оче свети, ја бих желео да по твом одласку из тела обитавам овде на твом месту. – Преподобни ми на то одговори: Чедо, није те Бог послао у ову пустињу ради тога да се у њој подвизаваш, него да видиш слуге Божије, па да се онда вратиш натраг и причаш о врлинском животу њиховом братији, ради душевне користи слушалаца а у славу Христа Бога нашег. Стога иди, чедо, у Египат, к своме манастиру и ка другим манастирима, и причај шта си у пустињи видео и чуо; и причај такође и оно што ћеш тек видети и чути; сам пак подвизавај се у добрим делима, служећи Христу Богу.

Када преподобни то рече, ја падох к чесним ногама његовим говорећи: Благослови ме, свечесни оче, и помоли се за мене да стекнем милост пред Богом; помоли се за мене, да ме Спаситељ удостоји видети твоју светост и у будућем веку као што ме удостоји видети те у овом животу. – Преподобни Онуфрије ме подиже са земље и рече ми: Чедо Пафнутије, Бог те неће ожалостити него ће испунити молбу твоју; и благословиће те, и утврдиће те у љубави Својој, и просветиће умне очи твоје ка боговиђењу, и избавиће те од сваког пада и лукавства ђавољег, и довршиће у теби почето добро дело; крилиће те анђели Његови на свима путевима твојим и чуваће те од невидљивих непријатеља, да они не би нашли ништа због чега би те оптужили пред Богом у часу грозног испитивања.

После тога преподобни отац ми даде последњи целив у Господу; па се стаде молити Богу са многим сузама и уздасима. Преклонивши колена и дуго се помоливши, он леже на земљу и изговори последњу реч своју: У руке Твоје, Боже, предајем дух мој! – И кад изговараше ове речи, њега обасја с неба дивна светлост; и при сијању ове светлости, преподобни весела лица испусти дух свој. И одмах се чу у ваздуху глас анђела који су певали и благосиљали Бога; јер они, узевши душу преподобнога, с радошћу је узношаху ка Господу.

А ја, вели Пафнутије, стадох плакати и ридати над чесним телом оца, кога недавно обретох и тако га се брзо лиших. Затим свукох са себе мантију, скидох поставу с ње, и поставом покрих светитељево тело, а мантију обукох, да се не бих наг вратио к братији. Нађох и камен велики који беше издубљен као гроб, не рукама људским него промислом Божјим, и у њега положих свето тело великог угодника Божјег уз прописано псалмопјеније. Затим накупих много ситног камења и њиме покрих свето тело.

После свега ја се стадох молити Богу, да ми допусти да живим на том месту. И хтедох да уђем у ту пећину, но тог часа пећина се на моје очи сруши, палма која је хранила светитеља, ишчупа се из корена, и извор живе воде пресуши. Видевши све то, ја разумех да Богу није по вољи да ја живим тамо.

Намеравајући да кренем на пут, ја поједох парчад хлеба, преосталу од јуче; исто тако попих и воду што беше остала у суду; па опет подигавшн руке и очи к небу, ја се помолих Богу. Потом угледах оног истог мужа, кога сам раније видео путујући по пустињи; то беше онај исти муж који је, укрепивши ме, ишао испред мене. Одлазећи са тог места, ја сам веома туговао што се нисам удостојио да светог Онуфрија дуже гледам међу живима. Но потом размисливши, ја се опет обрадовах душом што се удостојих насладити се светом беседом његовом и добити благослов из уста његових. И тако путовах славећи Бога.

После четири дана хода ја наиђох на једну келију која је била високо на подгорју са пећином. Ушавши у њу, ја никога не нађох; и поседех мало размишљајући у себи: да ли ко живи у овој келији, ка којој ме доведе Бог? Док ја тако размишљах, уђе свети муж, сав сед, изгледа необичног и дивног, обучен у одећу од палмовог лишћа. Угледавши ме, он ме одмах упита: Јеси ли ти брат Пафнутије што погребе тело преподобног Онуфрија? – А ја разумевши да је то њему Богом откривено о мени, припадох к ногама његовим. Он, тешећи ме, рече ми: Устани, брате! Бог те удостоји да будеш пријатељ светима Његовим; јер ја од промисла Божјег сазнадох за твој долазак к мени. Ја ћу ти, возљубљени брате, открити о себи да сам у овој пустињи ево шездесет година, и за то време не видех човека који би дошао к мени, сем братије која овде са мном обитава.

Док ми тако разговарасмо, уђоше три друга света старца, слична првоме, и одмах ми рекоше: Благослови, брате! Ти си брат Пафнутије, наш сатрудник у Господу. Ти си погребао тело светог Онуфрија. Радуј се, брате, што се удостоји видети велику благодат Божју. Господ нас обавести о теби да ћеш данас доћи к нама, и нареди ти да један дан проведеш с нама. Ево ми већ шездесет година боравимо у овој пустињи, живећи сваки одвојено; а у суботу према недељи сабирамо се овде. Ми нисмо видели човека, сем што тебе сада видимо.

Пошто поразговарасмо о преподобном оцу Онуфрију и о другим светима, након два часа ти ми старци рекоше: Узми, брате, мало хлеба и поткрепи се, јер си дошао издалека, и треба да се узрадујемо с тобом. – И уставши, једнодушно сатворисмо молитву к Богу, и угледасмо пред собом пет чистих хлебова, веома укусних, меких и врућих, као да су тог часа испечени. Потом ти оци принесоше још штошта од плодова земаљских. И севши заједно, стадосмо јести. И рекоше ми старци: Ето ми, као што ти казасмо, боравимо шездесет година у овој пустињи, и свагда нам се по наређењу Божјем невидљиво доносе само четири хлеба; а сада, зато што си ти дошао к нама, би послан и пети хлеб. Непознато нам је откуда се доносе ови хлебови, но сваки од нас, улазећи у своју пећину, сваки дан налази у њој по један хлеб. А када се сабирамо овде уочи недеље, то налазимо овде четири хлеба, свакоме по један.

Пошто једосмо, ми устадосмо и заблагодарисмо Богу. Међутим, сутон се стаде хватати и приближаваше се ноћ. Ми онда, ставши на молитву у суботу вече, проведосмо сву ноћ без спавања, молећи се до сванућа у недељу. А када се раздани, ја стадох усрдно молити те свете оце да ми допусте да останем с њима до смрти своје. Но они ми рекоше: Није воља Божја да ти обитаваш с нама у овој пустињи, него је потребно да идеш у Египат, да би обавестио христољубиву братију о свему што си видео, у спомен наш и на корист слушаоцима.

Када ми они то рекоше, ја их молих да ми кажу своја имена. Али они не хтедоше да ми их кажу. Ја их и после тога опет врло дуго и веома усрдно мољах, али моја молба остаде без успеха. Они ми само ово рекоше: Бог који све зна, зна и наша имена. А ти нас, брате, помињи, и моли се за нас, да се удостојимо видети један другог у вишњим насељима Божјим. Старај се, возљубљени, што више можеш да избегаваш искушења и саблазни света, да не будеш посрамљен од њих, јер су многе одвукли у погибао. – Саслушавши ове речи од тих преподобних отаца, ја падох к ногама њиховим и, добивши благослов од њих, кренух с миром Божјим на пут свој. Ти ми оци прорекоше неке ствари, које се стварно и збише.

Изишавши отуда, ја путовах један дан у правцу најунутрашњије пустиње. Дошавши до неке пећине, крај које беше извор живе воде, ја седох да се одморим и насладим лепотом тога места. Јер то место беше веома лепо; около извора било је много воћки, препуних родом. Пошто се мало одморих, ја устадох и прошетах између тих воћки, дивећи се изобилном роду њиховом и питајући се, ко ли је то дрвеће засадио овде. Било је ту разних воћки: палми, лимунова, јабука великих и дивних, смокава, бресака, винове лозе начичкане изврсним гроздовима, и других разних плодородних дрвета; ово воће било је слађе од меда, и мирисало је као најлепши мирис, а извор који је туда протицао, заливао је воћке. Гледајући све то, мени се чинило да је то рај Божји.

Док сам се ја тако дивио чудесној красоти тога места. угледах четири благовидна младића који су ишли к мени далеко из пустиње, и беху препасани овчијим кожама. Када ми се приближише, они рекоше: Радуј се, брате Пафнутије! – А ја, павши лицем на земљу, поклоних им се. Они ме подигоше, седоше са мном и стадосмо разговарати. Лица ових младића сијаху толико благодаћу Божјом, да ми се чинило да то нису људи него анђели који су сишли с неба. Они ми се веома обрадоваше, и узабравши воће, понудише ми да једем. И обрадова се срце моје због љубави њихове. И проведох код њих седам дана, хранећи се плодовима са оних дрвета. Између осталог ја их упитах: Како доспесте овде, и откуда сте? – Они ми одговорише: Брате, пошто те сам Бог посла к нама, то ћемо ти испричати наш живот. Ми смо из града Оксиринха; родитељи наши беху начелници тога града; желећи да нас науче књизи, они нас дадоше у једно училиште, и ми се брзо научисмо читању и писању. А када стадосмо изучавати више науке, код нас свију појави се заједничка и једнодушна мисао, јер нам је Господ помогао ка бољем: ми решисмо да изучавамо духовну мудрост. Од тога дакле времена, ми се сваки дан састајасмо и побуђивасмо један другог на усрђе ка служењу Богу. Имајући добру намеру у срцима својим, ми смислисмо да потражимо неко тихо усамљено место, па да тамо проведемо неколико дана у молитви, да бисмо дознали Божју намеру о нама. Стога сваки од нас узе мало хлеба и воде, колико би нам било доста за седам дана, и изиђосмо из града. После неколико дана путовања ми стигосмо до пустиње, и када уђосмо у њу, спопаде нас ужас, јер угледасмо пред собом неког светлог мужа, који је блистао небеском славом. Он нас узе за руке, доведе нас овде на ово место, које видиш, и предаде нас врло старом мужу који служаше Богу, и већ је шеста година како ми живимо овде. Са тим старцем проведосмо годину дана, и он нас учаше и упућиваше како да служимо Богу. По истеку године престави се ка Господу отац наш, и од тога времена ми смо овде сами. Ето, брате мили, ми ти испричасмо ко смо и откуда смо. У току ових шест година ми не окусисмо хлеба нити какве друге хране, сем воћа са ових воћки. Сваки од нас живи одвојено у безмолвију, у молитвеном самовању и тиховању. А када дође субота, ми се састајемо на овом месту, видимо се и тешимо у Господу. И пошто проведемо заједно два дана, суботу и недељу, опет се разилазимо сваки на своје место.
 

Међу људима који су око нас, постоје они који не верују у Бога, а који су ипак добри и чине много добрих дела. Често се укаже прилика да се чује питање: „Шта, зар то није довољно, зар се они неће спасити својим добрим делима?“ 
Морам да одговорим: Не, неће се спасити. 
Зашто се неће спасити?

Зато што је тако рекао Господ и Бог наш Исус Христос када Га „упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим… Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.“ (Мт. 22:35-39)

Ако је вера у Бога, ако је љубав према Богу прва и најважнија заповест у закону, а друга заповест о љубави према ближњем, која истиче из прве, добија своју силу због љубави према Богу, значи да је, да би се човек спасио, потребно да љуби Бога свим срцем својим, јер је то прва и најважнија заповест закона.

Шта значи спасити се? 
Значи добити живот вечни, значи ући у Царство Небеско, значи постати причасник тог Царства! 
Шта је Царство Божије? 
Шта је живот вечни?
То нам је рекао Господ Исус Христос у Својој великој првосвештеничкој молитви обраћеној Богу Оцу. Он је говорио: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јн. 17:3) То је живот вечни: живот вечни у познању Бога, у познању Господа Исуса Христа. Значи, без познања Бога, без познања Свете Тројице, без вере у Богочовека, Господа Исуса Христа нема вечног живота, то јест, нема спасења.

Господ Исус Христос је пред Своје Вазнесење на небо говорио Својим ученицима: „Идите по свему свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16:15-16) 
Видите како су јасне речи, видите како је потпуно јасно Господ рекао: „који не вјерује биће осуђен“. 
Значи нису довољна само добра дела, значи да је потребна и вера, значи да је потребно да они који чине добра дела свим срцем поверују у Бога и заволе Га.

Свети апостол Јаков је у својој саборној посланици рекао: „Вјера без дјела је мртва.“ (Јак. 2:20) И онај ко верује и само на веру полаже све наде на спасење, ни тај се не спасава: потребна су добра дела. Може се рећи и другачије: ако је вера без добрих дела мртва, и добра дела су без вере мртва.

Господ и Бог наш Исус Христос је говорио Јеврејима задивљујуће речи о томе да сви морају да се причешћују Небеским Хлебом, говорио је да је тај Небески Хлеб Тело Његово, које Он даје за живот и спасење света.
„Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн. 6:53) Каквог живота? Живота вечног: нећете имати живот вечни, нећете бити причасници Царства Божијег, нећете добити спасење душа ваших. 
Шта је јасније од овога? 
Ако не верујемо свим срцем у Бога, ако се не крстимо, ако се не причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, нема нам спасења.

Видите: само добра дела су недовољна за спасење! 
Знате да и неверујући чине добра дела и сваку правду – јавља се питање: како оценити то добро које чине неверујући? 
Наравно, сва добра дела неверујућих треба да се високо цене. Признајући то, ипак треба знати да постоји разлика између добрих дела неверујућих и дела оних који свим срцем верују у Бога.

У чему је та разлика? 
Ево у чему: било је мноштво људи јаких духом, који су жртвовали све, чак и живот за добро народа. Таквих је било безброј сада, у наше време и недавних година. Било је много људи који су свој живот жртвовали за добро свог народа, своје нације. Постоје људи који дају живот за добро људи своје расе, своје класе. По чему се разликују сва та добра дела, чак и жртвовање свог живота, велики подвизи и љубав према својој класи, свом народу, својој раси? 
Иако и јако висока, та љубав је само љубав према својој класи, свом народу, својој раси – спојена са мржњом према људима друге класе, другог народа, друге расе; истинска и права љубав је свеобухватна, љубав која је угодна Богу обухвата све, њој се никада не додаје мржња ма према коме. Таква љубав је свеобухватна.

Ако људи љубе Христа свим срцем, онда у њиховим срима нема места за мржњу према било коме од људи. О људима који љубав према својој класи, својој нацији спајају са мржњом према људима друге класе, другог народа, друге расе и друге нације, свети апостол Павле је у својој предивној речи о љубави говорио: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.“ (1 Кор. 13:2) Чак и вера која премешта горе представља ништа ако није сједињена са свеопштом љубављу.
„И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.“ (1 Кор. 13:3) 
Ако је то љубав само према својој класи, својој нацији, а не љубав свеопшта, свеобухватна, за душу нашу нема користи од ње. Нема никакве користи у добрим делима, нема чак користи у томе што ће живот дати за своје пријатеље, ако нема свеопште љубави, љубави према свим људима.

Одакле свеопшта љубав? 
Она је само од Бога: то је дар благодати Божије. Нема такве свеобухватне љубави код људи који не верују у Бога, који Га нису заволели свим срцем својим и свом снагом својом, који нису поверовали свим срцем у Господа Исуса и нису Га заволели.

Постоје људи који су од природе доброг срца и управо зато они лако и природно чине добра дела. Али и сада постоје моћни људи, који имају необичну физичку снагу; постоје људи који имају велику телесну лепоту. Да ли постоји заслуга што су се они родили са великом силом, што су се родили лепи, са добрим срцем? Не, заслуге нема никакве: то је дар, добијен од Бога при рођењу, а Царство Божије треба заслужити. Господ је рекао: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају.“ (Мт. 11:12)
Неопходни су подвизи, неопходни су напори, принуђивање себе на добро, обраћање од зла, од сваке неправде правди, неопходни су напори у чињењу добрих дела. И само када великим и непрекидним напорима очистимо своје срце и привучемо благодат Божију, када се под утицајем те благодати загреје и у срцу нашем разгори света љубав, љубав свеопшта, љубав лишена мржње ма према коме – само тада ће нам та љубав у јединству са вером открити пут ка Царству Божијем.

Дакле, добра дела нису довољна, није довољно учење о моралности: неопходна је религија, јер само у религији, у вери у Бога, у заједници са Богом ми добијамо силу да чинимо истинско, у очима Божијим вредно, добро. Проста моралност то не даје и веома греше они који мисле да религију замене само учењем о моралу.

За Бога вредно добро творе само они који су просвећени Божијом благодаћу, чије срце је постало станиште истинске, свеопште љубави према људима, пре свега према Богу.

Ето зашто сам на почетку своје беседе рекао да нису довољна само добра дела. Видите да је само добрим делима немогуће спасити се, јер ако је вера без дела мртва, онда су добра дела без вере такође мртва.

Памтите то, памтите да је спасење душа ваших само у задобијању љубави. Без љубави ништа нема силу. А љубав је само од Бога, јер нам је Господ Исус Христос открио највећу тајну: да је Бог љубав. 
Као што је сунце извор целокупног живота на земљи, и да све што живи зависи од сунца, тако је и Бог Сунце Правде, Сунце Љубави, Сунце Добра; само они чија срца примају Божанске зраке правде, само они могу да се спасу.

Откријте срца ваша пред Богом, јер се благодат Божија и света љубав шаљу само у срца која су широко отворена пред Богом.

Зашто се захтева отварање својих срца? 
Господ је у Откровењу светог Јована Богослова рекао: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном.“ (Отк. 3:20) Ако ко чује, ући ћу и пребиваћу са њим.
Потребно је да сви ви чујете то куцање Христово, потребно је да пазите на речи Откровења Јовановог и отворите своја срца широко, широко. Потребно је да се усели благодат у срца ваша и она ће постати храм Духа Светога.
 

Свети Лука Војно-Јасенецки

извор

У граду Брусу, на граници Витиније, Фригије и Мизије, близу горе Олимпа, свети Тимотеј беше епископ. Због чистоте и светости свога живота он доби од Бога дар чудотворства. Једном он уби огромног змаја, који се беше угнездио у једној пештери под кипарисом, и силна зла чинио стоци и људима. И то га уби на тај начин, што му у чељусти убаци покривач којим се на светом престолу покрива освећени хлеб. Другом приликом он исцели неког цара, по имену Арита, који је боловао од тешке смртоносне болести. Исто тако он не само исцели једну царицу која је била на самрти, него је и обрати од таме идолопоклонства ка светлости истините вере. Сем тога, дарованом му благодаћу он сваковрсне болести исцели, и силом Христовом многа чудеса сатвори, и учењем својим паству своју просвети, и мноштво неверних ка Христу обрати.

А када на римски престо ступи цар Јулијан, који се одрече Христа и поклони идолима, па стаде жестоко гонити Цркву Божију, тада се свети Тимотеј нарочито труђаше у проповедању речи Божије, утврђујући верне у вери и изобличавајући незнабошце због њихових заблуда. Чувши за светитеља, незнабожни цар Јулијан нареди да га ухвате и приведу к њему, па га онда баци у тамницу. Окованом светитељу долажаху многи у тамницу, и он их учаше о Христу, истинитом Богу. Сазнавши за то, Јулијан запрети светитељу да више не учи о имену Исусовом. Но свети Тимотеј не послуша безбожног и безаконог цара, већ и даље неустрашиво чињаше оно што као епископ треба да чини: учаше народ. А када цар Јулијан понова сазнаде да свети Тимотеј без страха проповеда о Христу, разгневи се и посла џелата те светитељу одсече главу у тамници, 362. године. После блажене кончине свештеномученикове, верни узеше свето тело његово и чесно погребоше. Од његовог гроба даваху се многа чудесна исцељења од разних болести и недуга, у славу Христа Бога нашег.

Ово је вероватно питање које данас забрињава већину људи.

Неки, суочени са страхом од катаклизама и губитака, верују да морају журити кроз живот, похлепно уживајући у сваком могућем задовољству и забави; други се затварају од света, његових изазова и лудила и смрзавају се, губећи интересовање за живот и оне око себе; неки падају у страх и панику, лутајући из једне крајности у другу; а неки уживају у мржњи која је, нажалост, тако обилно просута у нашем свету.

Друштвене мреже су прожете мржњом, смрћу, смехом и сузама. И чини се да окрутност корисника расте са сваким даном који пролази, без краја на видику. 

Жуч преплављује вести, већ преплављене крвљу, отроване лажима и заслепљене ђаволским облацима дима.

Било који позив на мир и разум, размишљање и лепоту, изазива баражу негативности; миротворци се исмевају, морално уништавају и заражавају губом мржње. Али ништа се не може изградити на мржњи; она рађа само уништење и зло, баш као што освета рађа само освету. Ко сеје ветар, пожњеће вихор.

Око за око је позив Старог завета; Нови завет је донео љубав и опроштај. И свиђало нам се то или не, духовни закони су неумољиви: они који жуде за крвљу, на крају ће је и добити, а они који траже љубав, сигурно ће је пронаћи.

Када сунце изађе из облака дима и чађи (а хоће!), светлост Истине ће открити пепео демона и трагове сатанских саботажа. И доћи ће просветљење.

Стога, да не бисмо постали гориво бачено у бесни пакао мржње, морамо одржавати мирни дух, неговати мир око себе и повећавати доброту на земљи. И што је већи спољни притисак догађаја и разних фактора, то су наши напори да одржимо мирни дух вреднији у Божјим очима.

Данас, свако има прилику да угоди Богу — да донесе мир, а самим тим и живот. Избор је наш. И Бог ће то прихватити као жртву љубави према Њему.

Митрополит Антоније (Паканич)

извор

Већина људи не жели да чује реч Божију, други је слушају са задовољством, али не  прелазе на примену онога што су чули. Коначно, постоје неки који чују и слушају реч Божију.

Први су за сажаљење, други, иако су расположени, немају храбрости и одлучности да живе истински и зато не постигну ништа, трећи су благословени јер су успели да затворе уши за сирене овог света и дали су своје срце Христу без компромиса и изговора.

Браћа моја, није довољна наша вера у Христа, ако није праћена έργαделима. „ Тако и вера ако нема дела, мртва је по себи.“ (Јаков 2:17).

У принципу, дакле, морамо знати реч Божију да бисмо исправно веровали и онда прешли у послушност онога што смо чули и научили. Није ствар у томе да се зна о посту, већ да се пости, не ради се само о томе да се зна о црквеној служби, већ да се иде у цркву, није ствар у знању о љубави и опраштању, већ да се воли и опрашта. Знати да су блуд,  огорченост, лаж и крађа греси, не користи ми ако их починим; уместо тога више ћу одговарати пред Богом, јер иако сам знао, нисам применио Његову реч на свој живот.

Савети за исповест

Много пута волимо да се кријемо иза изговора. "Нисам хтео, али сам то урадио јер сам морао." Драги мој, хтео си, и урадио си то. Желели сте то и згрешили сте, желели сте то и нисте послушали реч Божију, желели сте да останете у својим страстима. Лако помињемо наше падове и извињавамо се са изговорима. Дакле, желели сте и згрешили сте, а сада Благодаћу Божјом, дођите до својих чула и заиста се покајте.

Први задатак наше вере у Христа је покајање, преузимање одговорности без уплитања  других (који могу бити одговорни). Реч Божија је забележена у Светој Библији и тумачена је од стране наших богоносних Отаца. Мислим да сви ми, мање више, знамо шта Бог жели, шта је исправно а шта је погрешно (то знамо из наше савести). Стога смо позвани да се боримо како бисмо могли да живимо онако како Бог жели. То се неће постићи дефетизмом. Многи хришћани, пре него што уопште покушају, кажу "нећу успети". Али, добри моји, нећете успети; али се потрудите вером, поверењем у Бога, који ће благословити овај напор да духовно напредује. Није поента да одмах победимо у овој духовној борби (јер имамо и ову духовну фантазију), већ да активно учествујемо у њој и да изађемо последњи.

Благословено је ићи на исповедање наших падова без изговора, али исповедање мора бити почетак борбе против себичности и наших страсти, јер ако се лако вратимо у своје признате грехе, то показује да нисмо одлучни да живимо истински, да нисмо одлучни да живимо онако како Бог жели, немамо покајање; то у суштини показује да је наша вера  проблематична.

Ово помињемо не да би вас разочарали, већ због размишљања како бисмо коначно могли да доносимо храбре одлуке у својим животима; да се одрекнемо свог ега, да узмемо свој крст и да следимо Христа не на путу Голготе - јер Голгота није наше одредиште - већ ка нашем Васкрсењу.

Покајање и исповедање

Да бисте искусили ове свете дане, основни услов је у вама да донесете одлуку о промени, а не само да идете на исповест. Јер ако нисте донели одлуку да примените реч Божију у свом животу, ваше признање ће једноставно учинити да се осећате емоционално добро (и зато ћете вероватно рећи неке од својих проблема и нећете признати своје грехе) а то ће бити без дубоког покајања са ваше стране. 

Поента је, дакле, једноставно да идемо код свог духовног оца и исповедимо да је наш живот порицање Божије речи и да нисмо вољни да се покоравамо Истини наше Цркве, увек доносећи изговоре за нашу непослушност и систематско кршење Божјих заповести.

архимандрит П. Павлос Пападопулос 

извор

У временима неизвесности и искушења, човек се често суочава са страхом, бригом и сумњом. Тада вера постаје више од уверења – она постаје ослонац који даје снагу да се истраје, сачува мир и не изгуби нада чак ни онда када се чини да је пут пред нама нејасан.
Живот сваког човека испуњен је тренуцима радости, али и периодима искушења. Постоје дани када се чини да су проблеми већи од наших могућности, да су одговори далеко, а будућност неизвесна. Управо тада се показује снага вере.

Вера не уклања све тешкоће из нашег живота. Она не обећава да ће сваки пут бити лак нити да ћемо бити поштеђени бола. Али вера даје нешто много важније – даје човеку снагу да кроз тешкоће пролази без очајања. Она подсећа да ниједна невоља није већа од Божије љубави и да ниједна тама не може угасити светлост наде.

Када човек изгуби поверење у Бога, лако постаје заробљеник својих страхова. Почиње да гледа само оно што га плаши и заборавља да постоји Онај који управља свим. Тада бриге расту, а срце постаје немирно. Међутим, када се човек ослони на Бога, његов поглед се мења. Проблеми можда остају исти, али душа добија мир и снагу да их носи.

Свети Пајсије је учио да многе наше бриге настају зато што покушавамо сами да носимо терет који треба да предамо Богу. Вера није пасивност нити одустајање од одговорности, већ поверење да Бог делује чак и онда када ми не видимо решење.

У најтежим тренуцима важно је сачувати молитву. Чак и кратка молитва изговорена са вером може донети утеху и охрабрење. Она подсећа човека да није сам и да свака борба има смисао када се води са Богом.

Онај ко верује не живи без проблема, али живи без безнађа. Његова нада није заснована на пролазним околностима, већ на поверењу у Бога. Зато вера постаје светлост која показује пут и онда када око нас влада тама.

Јер где постоји вера, тамо страх губи своју снагу. А где се човек узда у Бога, тамо се рађа мир који ниједна невоља не може одузети.

извор