Причасници Божанских Тајни! Познајте колико се ви искрено присаједињавате Господу, ако се достојно причешћујете. Какву смелост ви имате пред Господом и Богородицом! Какву чистоту треба да имате! Какву кроткост, смирење и незлобивост! Какву непристрасност према земаљском! Какву ватрену жељу за небеским, најчистијим, вечним насладама!

+ + +

„Ко једе Моју плот и пије Моју крв, у мени пребива, и Ја у њему.“ (Јован 6:56)

По плодовима њиховим познаћете њих (Матеј 7:16). По плоду Литургије – најслађем, најблаженијем, животворном – по пречистим Тајнама Тела и Крви Господње познаћеш, да је Литургија од Бога, да је она по дејству Божанског Духа и да тај Пресвети Дух животворни дише у свим њеним молитвама и свештенодејственим обредима.

Какво је чудно живо дрво – ова Литургија! Какво је лишће! Какав је плод! Чак је и лишће дрвета за исцељење језичницима (незнабошцима) (Откр.22:2), не само плод. Јер ко није добио велику духовну корист, мир и сладост у души од побожног присуствовања на Божанској Литургији? И оно, што производи добар плод, мора и само бити добро; такав је закон ствари, такав је закон стваралачки.

На славу пресветог имена Владике Господа Исуса Христа и Владичице Богородице. – Ја сам осећао хиљаду пута у срцу свом, да после причешћа Светим Тајнама или после усрдне домаће молитве, било обичне или због неког греха, страсти и туге и невоље, Господ, по молитвама Владичице, или сама Владичица, по доброти Господа, давали су ми као нову природу духа – чисту, добру, величанствену, светлу, мудру и милостиву – уместо нечисте, униле (очајне) и троме, малодушне, суморне, тупе и зле.

Ја сам се преображавао много пута великом променом, на чуђење самом себи, а често и на чуђење другима. Слава сили Твојој, Господе! Слава доброти Твојој, Господе! Слава саосећањима Твојим, Господе, која показујеш на мени грешном!

Чудим се величини и животворности Божанских Тајни: једна старица, која је искашљавала крв и била потпуно без силе, пошто ништа није јела, после причешћа Светим Тајнама, које сам јој дао, почела је да се опоравља тог истог дана. Девојка, која је сасвим умирала, после причешћа Светим Тајнама, почела је да се опоравља тог истог дана и да једе, пије и говори, иако је она била скоро без свести, превртала се јако, и ништа није јела ни пила. Слава животворним и страшним Твојим Тајнама, Господе!

Причасници Божанских Тајни! Познајте колико се ви искрено присаједињавате Господу, ако се достојно причешћујете. Какву смелост ви имате пред Господом и Богородицом! Какву чистоту треба да имате! Какву кроткост, смирење и незлобивост! Какву непристрасност према земаљском! Какву ватрену жељу за небеским, најчистијим, вечним насладама!

Током целог свог земаљског живота људи траже све друго осим Христа Животодавца – и због тога немају духовни живот, због тога су предани свакаквим страстима: неверовању, маловерју, похлепи, користољубљу, зависти, мржњи, частољубљу, уживањима у јелу и пићу. Тек на крају свог живота траже Христа – у Причешћу, и то само из крајње нужде, и то само по примљеном обичају од других. О, Христе Боже, Животе и Васкрсење наше! Колико смо се осујетили, колико смо ослепели! А шта би било са нама кад би тражили Тебе, кад би имали Тебе у срцима својим? Не може језик изрећи то блаженство, које окушају они, који имају Тебе у срцима својим. За њих Ти си и крепка храна, и неисцрпно пиће, и светла одећа, и сунце, и мир, који превазилази сваки разум (Фил. 4:7), и неизрециво весеље, и све. (Са Тобом) Без Тебе све земаљско је прах и трулеж.

Добро је за мене да се молим за људе, кад се причешћујем достојно, то јест, свесно: тада су Отац и Син и Свети Дух, Бог мој је у мени, и ја имам велику смелост пред Њим. Тада је Цар у мени као у обитељи: проси шта хоћеш. К њему ћемо доћи и обитељ у њему ћемо учинити. „Што год хоћете, просите, и биће вам“ (Јован 14:23; 15:7).

Отварајући другима двери у Царство Небеско кроз крштење, зар сами, ми свештеници, нећемо ући? Чистећи друге покајањем и резрешујући туђе грехе, зар нећемо добити опроштај својих грехова? Сједињујући друге са Христом у тајни Причешћа, зар се нећемо сами сјединити са Њим искрено у невечерњем дану Христовог Царства? Дајући у миропомазању окрепљујућу благодат Светога Духа, зар сами нећемо добити крепости и силе од Свесветога Духа и зар нећемо увећавати дарове свога духа? Заиста чврсто се надамо да ћемо добити обећана блага по благодати, великодушности и човекољубљу Спаситеља нашег Бога. Дај Боже и свима да их добију! Само да се не олењимо, да не да не очајавамо, да не угађамо плоти у похоти (Рим. 13:14), да чувамо тајну вере у чистој савести (Тим. 3:9) и да успевамо (напредујемо) у љубави према Богу и ближњему.

Благодарим Ти, Господе, што ми дарујеш нови живот сваки пут, кад са сузама покајања и благодарења свршавам Божанску Литургију и причешћујем се пречистим и животворним Тајнама Твојим. Твојим светим Тајнама ја дугујем продужење битија мога, непорочност путева мојих и добру славу у људима Твојим.

Да се свети, дакле, Твоје велико име још више и више у мени и у свим људима Твојим, на којима се назива Твоје Свето име - и у целом свету Твојем; да дође царство Твоје, царство правде, мира и радости у Духу Светоме, у сва срца наша, као што си Ти рекао: „Уселићу се у њих и ходићу у њима, и бићу им Отац, и они ће бити Мени синови и кћери“ (2. Кор. 6:16; Лев. 26:12; Јер. 3:19), и да буде воља Твоја света, премудра, сведобра, свесавршена, свеблаготворна, како на небу, тако и на земљи, у свим људима Твојим, и у мени грешном, јер наша сопствена воља је погрешна, кратковида, јер је грешна, погубна, нељубавна, зла, завидна, горда, лењива, раскошољубива, среброљубива, шкрта.

Као што у Исусу Христу обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол. 2:9), тако и у животворним Тајнама Тела и Крви Његове. У малом човечијем телу је сва пуноћа бесконачног, несместивог Божанства, и у Агнецу, или хлебу, у свакој најмањој честици његовој је сва пуноћа Божанска. Слава свемоћи и доброти Твојој, Господе!

О, Владико Господе Исусе, колико пута си обнављао моју природу, лакомислено покварену гресима мојим! Нема томе ни броја ни мере! Колико пута си ме избављао из пећи, горућој у мени унутра, из пећи многобројних страсти, из пропасти унинија и очајања! Колико пута, само именом Твојим, Које сам ја призивао с вером, Ти си обнављао моју поквареност срца! Колико пута си то чинио кроз животворне Тајне.

О, Владико! Твојим милостима према мени грешном, заиста нема броја ни мере. И шта ја да принесем Теби, или шта да узвратим Теби за Твоја неизмерна доброчинства према мени, Исусе, Животе мој и Утехо моје? Да будем ја пажљив на путевима мојим по благодати Твојој, јер Теби су пријатни сви пажљиви на путу, као што си Ти рекао Духом Својим, кроз уста оца нашег Давида (Псалам 118:1); настојаћу да будем веран Теби, смирен, кротак, нераздражљив, незлобив, дуготрпељив, трудољубив, милостив, великодушан, непохлепан и послушан.

Да ми не буде на суд или осуду причешће пречистим Тајнама Твојим, Господе, већ на исцељење душе и тела.

Господе, помилуј ме, исцели душу моју. Псалам 40:5.

Амин.

извор

Света мученица Јулита живела је у Кесарији Кападокијској, а пострадала је за веру у време цара Диоклецијана, на прелазу из ИИИ у ИВ век. Била је богата и угледна хришћанка која је, према предању, после смрти супруга сама управљала породичним имањем — положај који је удовицу без мушке заштите често чинио метом правних и имовинских напада у тадашњем римском друштву. Када јој је један утицајан силник неправедно присвојио део њеног имања, она је, верујући у правду римског закона, потражила правду пред судом, не скривајући притом своју хришћанску веру.

Противник је пред судијом тада лукаво изјавио да неће ни расправљати с њом нити вратити отето уколико се испостави да је она хришћанка, пребацујући тако спор са имовинског на верско питање. Судија је, прихвативши тај изговор, од Јулите затражио да принесе жртву паганским боговима као услов да јој се призна право на сопствено имање. Она је одлучно одбила тај понижавајући избор, изјавивши пред целим судом да јој је вера у Христа драгоценија од свега имања које је изгубила, па и од самог земаљског живота који би можда могла да сачува одрицањем.

Због те постојаности, уместо да добије назад отето имање, била је осуђена на смрт спаљивањем и у пламену предала душу Богу, примивши мученички венац који је одабрала уместо земаљске правде коју је првобитно тражила. Црква је поштује као свету мученицу која је, суочена са избором између повраћаја свог земаљског добра и верности Христу, без колебања претпоставила вечно добро пролазном.

Празновање

Празнује се 13. август по новом календару (31. јул по старом).

https://kalendarcrkveni.com/svetac/sveta-mucenica-julita/

Православна црква 11. августа по новом, 29. јула по старом календару прославља Свету мученицу Серафиму.

Гоњењима страшним, наређеним од незнабожних царева римских, многи верни пострадаше за Христа у разноврсним мукама. У то време у селу Виндени, у дому једне високородне жене Савине, сенаторке, живљаше девојка Серафима, родом из Антиохије. Својим поукама она и Савину приведе вери Христовој.

Игемон Вирил посла слуге своје у дом Савинин, с наређењем да узму девицу Божју свету Серафиму и доведу к њему на суд. Блажена Савина се успротиви томе и нипошто не допушташе да послани узму девојку. Но света Серафима јој рече: Госпођо мати, пусти ме да идем с њима. Ти само моли Бога за мене. Ја се уздам у Господа Исуса Христа и верујем да ће Он доћи к мени и дати ми силе да Му верно послужим, иако сам недостојна тога због грехова мојих.

Блажена Савина, немајући поверења да свету девицу пусти са незнабожним слугама игемоновим, сама пође са њом к игемону. Пошто Савина по пореклу свом припадаше знаменитој сенаторској фамилији, то игемон, угледавши је, збуни се и пожури те је пусти дома заједно са светом Серафимом.

Након три дана игемон нареди да се устроји судиште на месту Алвини, где је обично обављано суђење, и заповеди градоначелницима да му на то судиште доведу Серафиму. Безбожни властодршци ухватише свету девицу и поведоше на суд, а блажена Савина пође пешке за њом. Увидевши да је немогуће избавити Серафиму из руку непријатеља њених, она громко повика ка игемону: Свирепи псу азијатски! не усуђуј се злостављати свету девицу Божију. То ће ти бити на погибао, јер је с нама Христос Бог наш, и Он ће казнити тебе и твоје цареве вечним мукама за многобројна страдања која наложибте на слуге Бога живога. - Рекавши то, Савина се кукајући врати дому свом.

Тада игемон рече Серафими: Принеси жртву бесмртним боговима, којима приносе жртве и господари наши цареви. - Серафима одговори: Ја се бојим и служим свемогућем Богу, који је створио небо и земљу, и све што је на њима. А они, којима ми ти наређујеш да се поклоним, нису богови него демони; поштовати њих, мени не доликује, јер сам хришћанка. - Игемон рече: Онда приступи па принеси твоме Христу ову жртву која је спремљена за наше богове. - Серафима одговори: Ја сваки дан Њему приносим жртву, клањам Му се и молим Му се дан и ноћ.

Тада је игемон упита: Где је храм Христа твога? И какву Му жртву приносиш? - Серафима одговори: Христу је угодна жртва то, да беспрекорно сачувам у чистоти девство своје, и да свесилном помоћу Његовом приведем и друге томе подвигу.

- Игемон упита: Је ли то црква ваша и жртва? - Серафима одговори: Ништа није узвишеније од познања истинитог Бога и служења Њему Јединоме побожним животом. - Игемон упита: Јеси ли ти сама, као што кажеш, црква Бога твога? - Серафима одговори: Пошто помоћу Његовом чувам себе непорочном, то сам заиста црква Његова. Јер наше Свето Писмо каже: Ви сте црква Бога живога, и Дух Божји живи у вама (2 Кор. 6, 16). - Игемон упита: Ако будеш напаствована и обешчашћена, да ли ћеш онда престати бити црква Бога твога? - Серафима одговори на то речима Светог Писма: Ако поквари ко цркву Божију, поквариће њега Бог (1 Кор. 6, 17).

Но игемон, не схватајући ове речи, нареди да Серафиму предаду двојици бестидних младића, родом из Египта, да они сву ноћ проведу са њом. Онда је ови безбожни младићи узеше и одведоше у једну веома мрачну кућу. А света девојка се тамо са умилењем овако мољаше Господу: Тебе призивам, Господе Исусе Христе, истинити хранитељу и чувару девства мога! К Теби вапијем, светлости и весеље вечно! Ти си посетио и укрепио Твог, затвореног у тамници, апостола Павла, погледај и на мене и помилуј смирену слушкињу Твоју, и избави ме од нечисте пожуде ових младића. Молим Те, нека потамне очи њихове, и они се неће моћи коснути слушкиње Твоје која се у Тебе узда, нити ће оскврнити тело моје, запечаћено светињом Твојом. Посрами њихову бестидност и недопусти да будем обешчашћена, него нареди да пређем к Теби. Погледај, благи Исусе, и на слушкињу Твоју Савину и укрепи је силом Твојом, да не би узликовао над њом љути враг ђаво: јер и она ради светог имена Твог претрпе много у делу мом. Услиши ме, Господе Исусе Христе, благословени и свепрослављени и преузношени са Оцем и Светим Духом, кроза све векове. Амин.

И гле, у први час ноћи, када они младићи хтедоше да јој приступе, изненада настаде силна хука и страшан земљотрес, да то чуше и сви околни житељи; а они младићи падоше на земљу као покошени и сви им се удови одузеше. Видећи тако брзу помоћ Божију, чиста девица подиже руке са сузама благодарећи Господу, и сву ноћ проведе у молитви. А рано у зору дођоше изасланици од игемона да питају младиће, јесу ли задовољили своју пожуду. Ушавши у кућу, они угледаше свету девојку где се моли, а младиће где леже на земљи као мртви, немајући снаге нити да устану нити да што кажу, само њихове отворене очи указиваху на то да су још живи. На такво чудо сабра се много народа, да види.

Чувши за то, игемон понова нареди да пред њега доведу на суд слушкињу Божију Серафиму. И он је упита: Ну, Серафима, је ли задовољена твоја телесна пожуда, или се још распаљујеш похотом? - Света Серафима одговори: Ти, како видим имаш развратно срце и ђаво обитава у њему, зато и говориш такве бестидности. Но ја не познах те младиће о којима ти говориш, нити сам осетила да су они били код мене. - Игемон упита: Ти, дакле, тврдиш да они нису провели сву ноћ код тебе? - Серафима одговори: Са мном беше Онај који ме стече крвљу Својом и чија сам ја слушкиња. - Игемон упита: А ко је то? - Серафима одговори: Хранитељ и чувар мој, Господ Исус Христос. - Игемон упита: Зашто тако много непотребнога говориш? Реци ми, каквим си то мађијама изазвала узетост код оних младића? - Света Серафима одговори: Нама хришћанима не доликује да се учимо мађијама, а они које ви убијате својим злочиначким мађиоништвом, њих оживљује Господ наш и Господар свију Исус Христос када Га призивају у помоћ. Игемон на то рече: Добро, ако твој Христос надвлађује ову мађионичку вештину, онда призови Га, да овим младићима поврати њихову пређашњу телесну снагу. Тада ми можемо дознати од њих, шта су они сву ноћ радили код тебе. А ја сам потпуно убеђен, да си их ти некаквим злим мађијама лишила свести, да они не би могли објавити твоју прљавштину. - Серафима одговори: Свемоћан је Бог чија сам ја слушкиња, и нема за Њега ништа немогуће. - Игемон на то рече: Онда учини да младићи дођу к себи, да им се поврати здравље, и да могу говорити. - Серафима одговори: Ти држиш да сам ја мађионичарка. Међутим, ја уопште не знам мађионичарску вештину. Ја своје молитве приносим Богу моме, ради којих Он даје оно што иштем не само мени једној, него и свакоме који Га призива свим срцем. - Игемон рече: Ради што хођеш, само учини да младићи проговоре, и ми ћемо сазнати да ли си ти сачувала своје девичанство. - Серафима одговори: Ја ти већ рекох да не знам мађиоништво; ја само могу молити Бога да јави милост Своју. - Игемон одговори: Онда иди на место где се налазе младићи, па се помоли за њих Богу. - Серафима одговори: Не доликује мени да идем тамо; осим тога, у том случају други не би видели то чудо, па би по своме неверју помислили о мени оно исто што и ти: да сам ја мађионичарка. Боље је, нареди да обамрле младиђе донесу овамо.

Игемон онда издаде наређење да младиће донесу на судиште. Када их донеше, сви се запањише гледајуђи их. Они беху тако страшно укочени, да је изгледало да уопште немају ни језика, ни руку, ни ногу. Тада игемон рече: Серафимо, замоли сада Бога свог, да младићи оздраве. - Света Серафима онда подиже руке к небу и стаде се са умилењем молити овако: Господе Боже свесилни, Ти си створио небо и земљу, море и све што је на њима; Ти си преко светих апостола Својих васкрсавао мртве, исцељивао губаве, давао говор немима и слух глувима; Ти и сада услиши мене, слушкињу Твоју, која се узда у Тебе; не презри мољење моје, нити се одврати од мене због неверја овог бедног игемона, него исцели ове младиће пред очима свију који посматрају и очекују ово чудо. Нека се постиди овај безумник, који подстицан бесом гони оне који верују у Тебе. Похитај, Господе, и јави силу Своју, да познаду да си Ти једини Бог који твори чудеса, и нема другога осим Тебе.

Помоливши се тако, света Серафима приђе младићима и, додирнувши их, рече им: У име Господа нашег Исуса Христа устаните на ноге! - Младићи одмах устадоше и стадоше говорити. Видећи то, сви се људи запрепашћени дивљаху. А игемон им се обрати питањем: Зар не приметисте да она не могаше обавити своју мађионичарску вештину док младиће не додирну рукама? - Потом се обрати младићима и упита их: Како вам ова жена одузе и ум и телесну силу? - Младићи одговорише: Господине игемоне, када ми по наредби твојој уђосмо к њој, одједном се појави један диван младић, блистајуђи сав као сунце, и стаде између ове девојке и нас. Од силног блистања његовог нас обузе страх, трепет и тама, и потпуна узетост. И тако од тога тренутка па све до сада ми бесмо у таквом стању. Расуди сада сам, да ли је ова девојка мађионичарка или је Бог њен заиста велик.

Игемон се обрати Серафими и рече: Објаони ми, Серафимо, каквом си вештином ово учинила, па ћу те одмах пустити. - Серафима одговори: Ја сам омрзнула зла учења, и сви хришћани одгоне од себе сваку враџбину и мађије, и ове им не могу нашкодити, чим они призову име Господа свог. - Игемон јој на то рече: Видим ја да ти много можеш својим мађијама, ипак ти кажем: ако боговима мојим не принесеш жртве, главу ћи ти скинути. - Серафима одговори: Ради што ти је воља, ја демонима твојим нећу принети жртве, нити ћу испунити вољу оца твог Сатане, јер сам хришћанка.

Тада игемон нареди да јој са две свеће жегу тело. Но свеће се одједном угасише, и они што држаху свеће падоше на земљу. А света Серафима, подигавши очи к небу, говораше: Господе Исусе Христе, нека се постиде и посраме сви непријатељи моји! - Игемон јој рече: Принеси жртву боговима, да не би умрла у мукама. - Серафима одговори: Ја зато и не приносим жртве вашим демонима, да не бих умрла вечном омрћу. - Игемон јој на то рече: Безумнице и бесомучнице! послушај заповести царске, поклони се бесмртним боговима, па ћеш себе ослободити мука и погибли. - Серафима одговори: Ви сте сами бесомучни и безумни, јер се одричете Бога живог и истинитог и клањате се демонима, са којима ћете заједно и пропасти. Међутим, ја саму себе приносим на жртву бесмртноме Богу, само да би Он благоизволео примити мене, иако грешну, ипак истиниту хришћанку.

Тада игемон нареди да светитељку бију штаповима. Но кад њу бијаху, изненада се земља страховито затресе, и одломи се један комад штапа којим бијаху мученицу, одскочи и удари игемона Вирила у десно око, те он кроз три дана ослепе. То страховито разјари игемона и он издаде овакву заповест о светој мученици: Наређујемо да се мачем погуби Серафима, која не само царске наредбе презире него је крива и за велике злочине.

И тако светој девици Серафими би одсечена глава.

Благородна Савина, са страхопоштовањем узевши свето тело њено, сахрани га са чешћу која приличи таквој девојци и мученици, и као превелико благо и најскупоценији бисер положи га у свом новом гробу, славећи Христа истинитог Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

Извор: спц.рс

Милош Билбија, у народу познатији као Милан, потоњи свештеник и страдалник од аустро-угарске окупаторске милиције, рођен је у селу Угарци надомак Босанског Грахова 2. новембра 1870. (1869) године. Трговачку школу завршио је у Сарајеву, послије које га је божански призив упутио стазама својих славних предака свештеничког рода. Богословију у Рељеву уписује 1890. године, а завршава је успјешно 1893. године. Био је син славног и познатог свештеника Илије Билбије (1860-1908), једног од вођа босанско-херцеговачког устанка из 1875. године. Отац Милош имао је брата Данила Билбију (1887-1942) потоњег архимандрита који је хришћански дјелао на пољу данашње Епархије зворничко-тузланске.

Личност младог богословца Милоша Билбије зрачила је огромном љубављу према Христу Богу и науци Његовој. Још као млад ђак рељевске Богословије истицао се високоумношћу и преданошћу будућем свештеничком раду. У доба усавршавања у богословским наукама Милош је показао шта је то заправо чему његов дух тежи, иако млад, и можемо слободно рећи будући у неком младалачком „заносу“, Милош је написао један чланак у којем је описао све жеље и стремљења свога срца ка Богу Вишњем. Чланак под називом „Прави Хришћанин“, објављен у „босанско-херцеговачком источнику“ за нас је најбољи свједок управо оне чињенице шта је то за будућег свештеника Цркве Христове био идеал правог хришћанина. Читајући детаљно поменути чланак силазимо у дубину ума пишчевог сазнајући многе тајне и о њему самом у које нам због људских слабости, историјских околности, те саме временске непремостивости, није дозвољено да завиримо. Тако окретавши страницу по страницу долазимо управо до тог савршеног „Правог Хришћанина“ и одлика које њега самог красе: „Он то чини на основу ријечи апостола Павла: „ Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих. Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама.“ (Рим 8,11) Ту је основ наде правога Хришћанина на загробни живот. Смрт човјеку није ништа друго, него оруђе, које отвара врата праве његове отаџбине-вјечнога живота; гроб је за њега дио земље, у ком труне огртач човјечији и почива до општег суда, чекајући, да се опет састане са душом, која га је овдје на земљи оживљавала.“ Прочитавши ово богонадахнуто штиво јасно схватамо чему је то понајвише и тежио својим животом и радом отац Милош, па чак и у ранијим добима свога живота, а то је идеал смрти у Христу која је премосница за живот вјечни. Није знао за страх од смрти у овоме свијету, штавише по свједочанствима можемо да увидимо да је и сам тежио ка оном вјечном, када ће се оно његово тијело, напаћено и измучено страдањем ради правде и истине, ради оног „Правог Хришћанина“ опет састати са душом „која га је овдје на земљи оживљавала.“

О младалачком добу оца Милоша Билбије јако се мало зна, готово и да не постоји неки записан документ који јасно свједочи, или бар неким сегментима упућује на његово младалачко доба, доба дјетињства и узрастања. Неки најранији спис који нам говори о добу његовог тјелесног сазријевања је управо поменути чланак написан о правом хришћанину и његовом животу са једином надом у Христа. Из тога чланка ми јасно можемо да закључимо да је отац Милош у то доба још био богослов рељевске богословије и да, како смо недвосмислено закључили, већ у то вријеме, дакле период одприлике 20-23 године, он већ увелико има јасан став по питању вјере у Христа и Цркву Његову. Исто као што по свједочанствима Отаца Цркве немамо много посвједочених јеванђелских прича о периоду Христовог дјетињства, тако исто немамо много ни о оцу Милошу, али закључујемо и то, вођени мудростима светих Божијих Угодника, период дјетињства и није толико пресудан нити битан за човјека, битнији је онај период дјетињства, односно усиновљења у Самом Христу Господу.

Милош Билбија, истински се усиновио и кренуо путем својих „старих“, те је по завршетку Богословије ступио у брачну заједницу са Милком Војводић и убрзо био рукоположен у чин ђакона 16. новембра 1893. године у Сарајеву, а потом на Сабор Светог Архангела Михаила 21. новембра 1893. године у чин свештеника. Рукоположен руком блаженопочившег митрополита Георгија Николајевића и именован за помоћника граховском проти, своме оцу свештенику Илији Билбији. Поред редовне испомоћи своме оцу, прота Милош је службовао и као предавач Православне вјеронауке у граховској Комуналној школи. 4. августа 1894. године премјештен је са, дотадашње службе помоћника при парохији граховској, на парохију у Грковцима-Црном Лугу гдје је дејствовао као самостални парохијски свештеник. На овоме мјесту започиње духовно и тјелесно страдање проте Милоша Билбије за Име Христово, које ће бити прекинуто његовим пресељењем у вјечно наручје Божије 28. јула 1916.г.

Свештеник Милош Билбија започео је градњу храма посвећеног светом пророку Илији у Црном Лугу, који је како „Први Шематизам Епархије бихаћко-петровачке“ наводи: „ Грађен од 1910. до 1926. године, на мјесту старог дотрајалог дрвеног храма из 1855. године. Избијање Првог свјетског рата, те чињеница да је у непосредној близини село Обљај, мјесто рођења Гаврила Принципа, атентатора на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, утицало је да су радови прекинути и храм је остао незавршен.“ Памти се, како и извори наводе, да је у Црном Лугу кад: „ Дође свети Илија у нас от каде се памти у Црном Лугу кот цркве велики збор бидне што море бити. Дође народа от Челебића и Врбице све до Грава…“ Ситуација је иста и у вријеме проте Милоша. Народ се од „вајкада“ сакупљао око свог свештеника и око храма да би заједно тако у Господу саборовао, најприје литургијски па онда и народски. Било би неосновано и погрешно говорити и писати о детаљном свештеничком раду оца Милоша на парохији црнолушкој, јер како већ напоменусмо, према људској слабости нису нам у детаље познати ови историјски токови. Међутим, оно што засигурно можемо да кажемо да је свештеник Милош Билбија био узоран свештенослужитељ и пастир Цркве Христове, јер да је, којим случајем било супротно, увјерени смо да би се та вијест пренијела са кољена на кољено и до данашњих дана. И имајући ово на уму можемо слободно да кажемо да је и он био такође ревносан и богоносан, најприје човјек па онда и свештеник, сљедујући својим славним прецима свештеничке лозе Билбија.

Догађај који је сасвим сигурно помутио како токове саме историје, тако понајвише историју српског народа био је атентат на аустро-угарског престолонаследника Фрању (Франца) Фердинанда којег је извршио Гаврило Принцип 28. јуна 1914. године. Атентат је између осталих недаћа које су услиједиле, великих трагедија и страдања народа у Првом свјетском рату, донио и недаће у западни дио Босне и Херцеговине, у околину мјеста рођења Гаврила Принципа.

Гаврило Принцип је рођен 13/26. јула 1894. године, како нам свједочи црквена књига „Домовник“, а према датуму који је уведен у „Матичну књигу рођених“ 13/26. јуна 1894. године.  Из овога јасно и недвосмилено можемо да закључимо да је између ове двије административне књиге дошло до разлике у датуму рођења Гаврила Принципа, и то тачно мјесец дана. Овакав случај погрешног увођења тачног датума рођења извјесних личности нам је познат и у каснијој историји када су се у матичне књиге датуми уводили, каснећи чак и по неколико мјесеци, тако да бисмо добили ситуацију да неко бива рођен крајем децембра извјесне године а бива уписан тек следеће године. У оваквим ситуацијама се прибјегавало црквеном „Домовнику“ у којем су свештеници уредно водили датуме рођења, јер су они били ти који су „знаменовали“ дијете, тј. били велики посредници у давању имена новорођеном, то су били моменти који су пропраћени свештеним обредом који је јасно прописан Црквом Божијом. Исти случај се догодио и са Гаврилом Принципом који је рођен 26. јула по Грегоријанском календару, дакле на Сабор светог архангела Гаврила, по коме је, како ћемо и увидјети, добио име. Гаврило је рођен рано ујутро у мјесту Обљај од мајке Маре (Марије) и оца Петра од миља званог Пепо. Одмах по рођењу отац малог Гаврила отишао је у село Угарке гдје је боравио свештеник Илија Билбија како би учинио „знамење“ дјетету. С обзиром да су родитељи Гаврила имали многе жеље у давању имена дјетету, ипак је пресудило оно наше народно „сам је себи дао име“, или пак боље речено Сам Господ Бог му га је дао. Међутим, тада још не знајући какав ће исход бити, Петар Принцип упутио се у Угарке код свештеника Илије како би он учинио знамење, и вративши се кући касно увече ништа није спомињао, и укућанима је изгледао као да је сасвим задовољан и да ће име дјетету бити по брату Марије, мајке Гаврилове, који се звао Шпиро, како и бијаше њезина жеља. Међутим, када дође и дан крштења, недељу дана по рођењу дјетета, тада Петар исприча сљедећу причу, причу коју није нико знао: „ Нисам, свега ми, ништа крив. Јер како ја изреко’ попу Илији да Мара жели дјетету надјенути име свога брата Шпире Мићића, тако се он исправи. Исколачи оне очурине, поглади браду, па ће мени: Да ти ниси бунике доручков’о!? Који Шпиро, који ли бакрачи? Дијете је рођено на светога Архангела Гаврила, 26. јула, и име ће му бити Гаврило.“ Крштење је умјесто проте Илије извршио његов син Милош који је по његовим ријечима био одсутан јер је: „Мор’о отићи у Л’јевно“. Све ове чињенице навели смо како би разјаснили проблематику око дана рођења Гаврила Принципа, јер ће управо тај дан бити разлог страдања проте Милоша Билбије.

Послије сарајевског атентата којег је Гаврило Принцип извршио 28. јуна 1914. године, са тим чином као што већ рекосмо, повукао је окидач многих страдања и мука српског народа. Између осталих пострадалих и мучених нашао се и прота Милош Билбија. Већ раније напоменусмо да је у одсуству проте Илије крштење Гаврила изврши његов син млади свештеник Милош Билбија. Како Јован Бабић поставља упит: „ Због чега је поновно враћање овом догађају важно?“ Управо јер се по тадашњим аустро-угарским законима пунољетство навршавало са пуних 20 година живота. Проблем у овом случају настаје онога момента када се Гаврилу Принципу суди за почињено дјело убиства престолонаследника Фрање (Франца) Фердинанда. По законима тог режима смртна пресуда могла је да буде извршена ако је дотично лице пунољетно, међутим овдје се поставља питање да ли је Гаврило Принцип у тренутку извршења атентата био пунољетан? Наиме, према матичним књигама Гаврило је, како смо већ навели рођен 26/13. јуна 1894. године што би аутоматски значило да је био пунољетан и као такав подлегао би смртној казни. Међутим, оно што је истина јесте била друга тврдња која наводи да је Гаврило рођен 26/13. јула 1894. године, на Сабор светог архангела Гаврила. У другом случају у моменту извршења атентата он није био пунољетан, имао је дакле 19 година и не би потпадао под суд смртне казне. Око ове теме водила се вишедневна битка у сарајевском Окружном суду, али је ипак коначан суд морао да додијели Гаврилу Принципу највећу затворску казну за малољетнике у трајању од 20 година. 

Оно што нас највише занима, а што је уско везано са овим догађајима који су предходили јесте управо заточеништво и мучење свештеника Милоша Билбије.

Милош Билбија парох црнолушки, одмах је по атентату на Престолонаслиједника заточен у мјесном затвору у Ливну. Над њим је у томе затвору извршена страховита тортура од стране аустро-угарске жандармерије, како би он признао да прави датум Гавриловог рођења није био 26. јул већ 26. јун, дакле мјесец дана раније. О овоме страшном догађају посвједочио је игуман манастира Милешеве Алексије (Ненадић) родом из Грковаца који се упокојио 1973. године. Он је приликом разговора са протопрезвитером Војиславом Билбијом 1965. године навео неколико битних информација из јула 1914. године које овдје износимо:

Наиме, Алексије Ненадић, био је у вријеме страдања свештеника Милоша Билбије његов црквењак и помоћник (лаик). Он га је допратио у Ливно гдје је мучен од стране „Шуцкора“ (Војна милиција аустро-угарске војске на територији БиХ), чији су злочини запамћени у великој мјери као покушај истребљења православних Срба. Игуман Алексије је потврдио чињеницу да је оцу Милошу између осталог, паљена брада и коса, те је изругиван на начин тако што су га припадници милиције јахали ругајући му се и ударајући га врећама пјеска. Све ово су чинили како би он измјенио датум рођења Гаврила Принципа, но он није попуштао. Након два дана мучења полумртвог и намученог су га пребацили попријеко на леђа коња који га је, уз пратњу свједока игумана Алексија, донио до куће. Од ових посљедица никада се није опоравио.

Отац Милош вјеродостојност „Домовника“ није ни у једном моменту хтио да доведе у сумњу, па макар и за то платио сопственом главом. Претрпјевши тако огромне муке, за које други извор наводи да: „ то свако зна“, ипак није хтио ни послије свега да призна да је било шта преправљао нити дописивао у „Домовнику“ како би тим чином Гаврилу спасио живот. Због свог истрајавања био је подвргнут нечувеном мучењу и истјазавању: „ Рекоше да су попа Милана Билбију, у љевањскоме пржуну, били кесами са ситном пржином, да се на кожи не позна, а бубреге му и џигере одбили. Све зато што је, рекли су му у пржуну, он крстијо Принципа Гавру и накриво му записо кат је рођен. Седам равније недиља је поп Милан, кадек су га најпослије ис пржуна пушћали, у јањећије бекињами, заливеније најљућом ракијом, лежо. Ништа није помогло: умро је, покој му души, ко прави мученик.“ Прелешћени ђаволском обманом, непријатељи Божији и гнусни мучитељи били су свештеника до изнемоглости врећама напуњеним пјеском, те на тај начин не оставивши иза себе видљиве трагове, али начинише унутарње крварење и „одбијање органа“ које је резултовало смрћу у тешким мукама.

Дошавши кући из затвора прота Милош је био у невиђеним мукама, оба бубрега су му била одбијена, те је због тога мокрио саму крв. Узалуд су над њим вршени велики трудови лијечења и којекакве помоћи, њему пак лијека није било. Тако је, након двије године тешке муке 28. јула 1916. године, свој дух предао у руке Христа Васкрслога исповиједник и свештеномученик Милан Билбија. Он је уз учешће велике масе нашег свијета сахрањен на црнолушком гробљу 30. јула исте године, да би благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, након пуне 102. године биле извађене дана 15. октобра 2018. У тренутку смрти имао је 45 година.

„ И дође тако свети Илија кадек у нас от каде се панти у Црном Лугу кот цркве велики збор бидне што море бити. Дође народа от Челебића и Врбице све до Грава…, …неки кажу биће збор, неки неће зато што не да власт да се нарот скупља…и још рекоше да је поп Милан пушћен ис пржуна љевањскога па ће бити литија и дјецу ће кршћавати ондак навали нарот само сукља прама цркви све до иза подне.“ И тако, благочестиви народ сабравши се поново, гледајући ка Цркви својој очекиваше оца Милоша на сабор, и чекаше и чекаше, узалудно јер се он не појави. Умјесто њега дође вијест о страшној смрти, вијест о највећим мукама које је прота Милош Билбија поднио за душу повјерену му од Господа, те уподобивши се јеванђеоској причи о Христу као „Пастиру добром“, Који живот свој полаже за овце, тако и он, свештеник из славне лозе Билбија живот свој положи за овце стада свога.

https://kinonija.rs/praznici/kalendar-svetih-za-28-jul-10-avgust/

Ова четворица беху из броја седам ђакона и из седамдесет апостола. Остала тројица ђакона беху: Стефан, Филип и Николај. Стефан првомученик празнује се засебно 27. децембра, а Филип 11. октобра. Николај није ушао у ред светитеља због своје јереси. А она прва четворица немају посебних дана празновања, него се сви спомињу у овај један дан, 28. јула. Прохор је био рукоположен од апостола Петра за епископа Никомидијског. Био је неко време на служби код св. Јована Јеванђелиста, и на острву Патмосу забележио је откровења, која је чуо са уста св. Јована. По том се вратио у Никомидију, где уложи велики труд око обраћања народа у веру. Сконча мученички у Антиохији где би убијен од неверних. – Никанор свети пострада у Јерусалиму истог дана кад и св. Стефан архиђакон, а ускоро за њим и 2000 других хришћана, које побише злобни Јевреји. – Тимон беше епископ у Арабији, и пострада за Христа на крсту. – Пармен умре на очи апостола, и од ових би оплакан и погребен.

Ученик св. Методија и Кирила. По смрти св. Методија Климент, под притиском Немаца, крете из Моравије на југ. С Гораздом, Наумом, Савом и Ангеларијем – сви заједно прозвати Петочисленици – пређе Дунав, погостова у цара Бориса Михаила, и по том дође у Охридску страну. Прво основа манастир у Белици, где му беше и његово прво епископско седиште. Доцније се пресели у Охрид, одакле разви велику архипастирску и просветитељску делатност за сву ближу и даљ у околину. У Охриду подиже св. Климент цркву св. Пантелејмону. Имађаше много ученика, који преписиваху књиге словенским писменима за словенски народ. При тој делатности нарочито му помагаше св. Наум. Чинио је чудеса и за живота свога, као што његове мошти пројављују целебну моћ до данашњега дана. После великог труда и верне службе Богу упокојио се мирно у Охриду 916 год. Чудотворне мошти његове почивају у негдашњем храму Свете Богородице, који се доцније прозвао по имену св. Климента.

Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена. Када је тај манастир због оштећења на зградама почео постепено да пусти, тада су и братија почели да се селе у приобални мали манастир Вазнесења, који је раније служио као лука и магацин старог великог манастира. Почетком прошлог века мали манастир Вазнесења је срушен, а близу њега је подигнут данашњи манастир. У оно време, када се братија пресељавала из старог у наведени манастир Вазнесења, више пута је и ова света икона великомученика преношена. Међутим, колико год пута је преносили, она се чудесно враћала у стари горњи манастир. Ипак, по изградњи новог манастира, на миг свеуправљајућег Божанственог промисла, она непрестано остаје ту, на украс манастиру и на утеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона, али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена и перипетија – као у ниједном другом атонском манастиру – због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило. Од скоријих чуда наводимо сведочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету почне гутати све пред собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се међутим обратили у молитви победоносцу и великомученику Христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа, али се опет за умиривање и одбрану од пламена усрдним молбама и молитвама братија обрате великомученику и свемилостивом Пантелејмону. Ова света икона раније се налазила у грчком Саборном храму манастира Пантелејмона, док данас краси руску цркву Покрова Богородице, где је и данас доказ божанствене заштите и покрова великомученика онима који га поштују. Премештена је у ову цркву по њеном освештању. Света икона великомученика и исцјелитеља Пантелејмона налази се на сјевероисточном стубцу, који носи сјајну куполу храма. Изгледа да је рестаурирана, али се не зна када. 

Извор: Фејсбуку страница Пријатељи манастира Хиландара /Аутор светлописа Костас Асимис

Архиепископ Сава III богословско образовање добио је у манастиру Хиландару. Зато Данило II и каже за њега да је био „васпитање и наук Свете Горе, и отуда се беше навикао благодати и смотрену разуму“. Као игуман манастира Хиландара постао је епископ призренски, али се не зна тачно време његовог доласка у Призрен. Нагледао је грађење цркве Богородице Љевишке. У сваком случају то је морало бити пре 1307. године. Наиме натписи узидани у цркву у којима се спомње име епископа Саве из истог су времена из којег је и велики ктиторски натпис са источне стране цркве који је тачно датован. Пошто су ти натписи узидани у зидове цркве 1307. године на оним местима која показују да је црква била при завршетку, може се као сасвим сигурно сматрати да је Сава дошао бар годину-две раније пре почетка зидања цркве.

Епископ Сава је на архиепископском престолу заменио Јевстатија II после његове смрти 1309. године. Краљ Милутин се саветовао са њим пре подизања манастира Бањске, чије довршење Сава није доживео. Приликом повратка Данила II из Свете Горе у Србију, Сава му је за пребивање даровао своју келију. Потврђујући својом повељом даровницу краља Милутина манастиру Хиландару назвао се Архиепископом свих српских и поморских земаља. Личност Архиепископа Саве III постаје нарочито значајна за развој средњовековне архитектуре у Србији зато што је везана за оне споменике који почињу да се граде у једном сасвим новом стилу. Он је био можда тај који је стајао на челу Хиландара док се овај градио; он је био тај под чијим се надзором обнавља Призренска епископија у његово време, док је стајао на челу српске Архиепископије, обнвљена је црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. По сведочанству Архиепископа српског Никодима, његовог наследника, испуњавајући аманет Светог Саве, редовно је давао помоћ манастиру Хиландару. То је захтевао и од свих наследника.

Умро је 8. августа / 26. јула 1316. године.

Света Евпраксија била је ћерка константинопољског велможе Антигона, рођака светог благоверног цара Теодосија Великог. Након смрти оца, мајка Евпраксије, побожна удовица, отпутовала је са ћерком у Египат, где су нашле женски манастир. Мала Евпраксија, заволела монашки живот, остала је у обитељи, добивши благослов мајке.

Док је света Евпраксија одрастала, појачавала је своје подвижништво, постећи и служећи сестрама с усрђем. Подносила је многа страдања, укључујући падове и повреде, али их је подносила с трпљењем. Због својих добродетеља, удостојена је дара чудотворства, исцељујући болесне.

Пре смрти имала је виђење: видела је светли дворац и чула да се припрема обитељ за њу. Када је сазнала за виђење, света је плакала, молећи Господа да јој остави време за покајање. Ускоро се осетила лоше и мирно је скончала у тридесетој години живота († 413).

Рођена у Цариграду од врло знаменитих родитеља. Отац њен Анисије Секунд беше сенатор, а мати ћерка онога славног велможе Евлавија, који се спомиње у житију св. Николаја чудотворца. Када порасте Олимпијада, би обручена некоме великашу, који умре пре венчања са овом часном девицом. Узалуд и цар и остала родбина наваљиваху на Олимпијаду да се уда за другога, она не хте никако, него се предаде богоугодном животу чинећи од наслеђеног имања велике жртве црквама и милостиње бедним. Служаше при храму као ђакониса најпре за време патријарха Нектарија, а по смрти овога за време св. Јована Златоуста. Када Златоуст пође у изгнанство, он усаветова Олимпијаду да остане при храму као и раније и послужи цркви ма ко био патријарх после њега. Но одмах по изгнанству овога великог светитеља неко упали велику цркву, и пожар захвати многе знатне грађевине у престоници. Непријатељи Златоустови оптужише ову свету жену за злонамерну паљевину. Олимпијада би прогнана из Цариграда у Никомидију, где се упокоји 410. год. оставивши аманет, да јој се тело метне у сандук и баци у море, па где га вода избаци, ту да се и сахрани. Ковчег би избачен у месту Врохти, где беше црква апостола Томе. Велика целебна чудеса пројавише се кроз векове од њених моштију. Изгнани Златоуст писао је изгнаној Олимпијади красна писма, која и данас могу служити великом утехом свима онима који страдају ради правде Божје. Пише Златоуст Олимпијади између осталога: „сад сам ја врло радостан не само због тога што си се ти избавила од болести, но још више због тога што тако благородно подносиш све невоље, називајући их трицама, што је својствено души пуној силе и изобилној у богатим плодовима мужества. Јер то што ти не само благородно подносиш несрећу, него што је чак и не примећујеш када она наиђе, и то без напрезања без труда и неспокојства, чак и не саопштавајући је другима, но као ликујући и торжествујући – то служи доказом највеће мудрости.“ (Писмо VI).

Једна моја познаница – верујућа, активна чланица Цркве и нимало глупа особа – на прекор да каква је то хришћанка када поступа овако или онако, ведро је одговорила: „Лоша!“ И наставила да се понаша исто. Чинило јој се да је са њом све у реду: хришћанка јесте, а то што је лоша – па шта је ту необично, ко је уопште добар?

Зашто пристајемо да будемо лоши хришћани – то је веома болно питање. Упућујем га пре свега себи, али не могу да га не поставим и другима. Понекад се човек просто запита: шта то радимо? Сви смо верујући људи, неки чак свештеници или монаси...

У томе и јесте ствар – сви верујемо. Наравно, не могу да видим шта је у срцу сваког човека, али за године проведене у Цркви стекла сам утисак да нико од људи које сам упознала није глумио веру. Ма колико ми се некад нису допадала њихова дела или ставови, сви су искрено веровали. У једном тренутку свог живота – као и ја – свесно су изабрали Христа и Његову Цркву.

Па зашто се онда понашају тако нехришћански? А зашто се тако понашам и ја?

 **Расцепљени смо. Искрено верујемо, а истовремено живимо као људи који Христа не познају и никада нису отворили Јеванђеље.**

Неко ће рећи: „Па то је одавно познато. Црква није за праведнике него за грешнике. Ми смо пали људи, рањени грехом, зато нам је заповеђено покајање.“

Али то заправо није одговор на болно питање: **зашто?**

Црква заиста јесте за грешнике. Али – за грешнике који се кају.

Христу су под‌једнако страни и суровост судије („Син Човечији није дошао да погуби душе људске, него да их спасе“ – Лк. 9,56) и оправдавање греха.

Жени коју је спасао каменовања (Јн. 8,3–11) није рекао: „Иди и живи како желиш.“ Рекао јој је: **„Иди и од сада више не греши.“**

Ни Његове речи првосвештеницима да ће „цариници и блуднице пре њих ући у Царство Божије“ (Мт. 21,31) не значе да ће сви грешници аутоматски бити спасени. У Царство улазе они који су се искрено покајали и променили свој живот.

Усудила бих се да претпоставим: када бисмо се сви кајали као ти цариници и блуднице, а не као првосвештеници, живот Цркве на земљи изгледао би другачије.

Када бисмо се кајали истом снагом којом грешимо, било би много мање рањених људи у Цркви, мање световног духа у међуљудским односима, мање понижавајућег страха од претпостављених, мање компромиса са светом. Обичан верник не би имао осећај усамљености, да га нико не чује и да никоме није потребан. Спољашње не би потискивало унутрашње.

Свако од нас ће на питање:

– „Да ли си хришћанин?“

одговорити:

– „Јесам.“

И то је тачно.

На питање:

– „Да ли си добар хришћанин?“

исправно је одговорити:

– „Нажалост, нисам.“

Али суштина је у трећем питању:

– „Да ли пристајеш да такав и останеш?“

Како одговарамо на то питање?

Неодређено и неодлучно:

– „Па... не баш, али...“

---

 „Али како да победим своју грешност? Тако сам слаб...“

Многима се чини да је признавање сопствене немоћи, духовне слабости и неспособности да се промене – исто што и смирење.

Али хришћанско смирење нема никакве везе са безвољношћу.

Молитва јеванђелског цариника била је смирена, али није била безвољна. Напротив – била је избор снажног и храброг човека. Као и свако истинско покајање.

Навикли смо да цариника замишљамо као сломљеног човека који плаче, па заборављамо управо ову његову унутрашњу снагу.

Да, рађамо се са палом природом рањеном грехом.

Али то не значи да смо јадна и беспомоћна бића.

Ако човек услед несреће остане без ногу, његов живот постаје много тежи, али га то само по себи не чини слабим. Слаб може постати само ако сам изабере да буде.

Грехопад је човека учинио духовним инвалидом, али му није одузео могућност да буде снажан.

Читаво Свето Писмо, у суштини, јесте историја изузетно снажних личности.

Христос је и своје апостоле и све који ће поверовати њиховој проповеди – дакле и нас – видео као снажне људе:

>„Не изабрасте ви Мене, него Ја изабрах вас и поставих вас да идете и род доносите.“ (Јн. 15,16)

Колико енергије и снаге има у тим речима: „поставио вас да идете и доносите род.“

---

Сергеј Јосифович Фудељ у књизи **„Пут отаца“** пише:

> „Када се од нас – болесних, слабих и заузетих својим пословима – затражи љубав према Богу, нас обузима страх. Наслућујемо да је то много теже од простог испуњавања моралних правила и обреда. То пред нама отвара сасвим други, божански свет. Зато узмичемо и говоримо: 'To није за нас, то је изнад наших снага.'

> Ако будемо искрени, рећи ћемо: 'Ми се тога бојимо и не желимо.'

> Наша духовна немоћ често је само изговор за наше нерадовање. Нешто ипак можемо – али нам се једноставно неће.“

Не желимо, јер би нас сећање на Бога и на смрт лишило могућности за компромис: да будемо, с једне стране, хришћани, а с друге – лоши хришћани.

Нама тај компромис одговара.

И чини нам се да би требало да одговара и Богу.

Али није тако.

Богу компромиси нису потребни.

Њему је потребан сваки од нас – у целости.

Он нас је откупио без погађања (1. Кор. 7,23) и неће прихватити ценкање са наше стране.

---

Сви се молимо и тражимо заступништво својих омиљених светитеља.

Али нека нам Бог подари да притом памтимо речи светог праведног Јована Кронштатског:

> „Да би човек тражио помоћ од светитеља, мора бити истога духа са њим.“

Шта значи бити истога духа?

Она иста безвољност, коју погрешно називамо смирењем, наводи нас да мислимо како између нас и светих постоји непремостив понор.

Тешко прихватамо истину да је **сваки хришћанин позван на светост**:

> „Будите дакле савршени као што је савршен Отац ваш небески.“ (Мт. 5,48)

Сви светитељи – почевши од Пресвете Богородице, Јована Крститеља и апостола – били су људи као и ми, са истом палом људском природом.

Бити истога духа са светитељем значи усмерити своју вољу у истом правцу.

То значи желети оно што је желео светитељ.

Делити његову љубав према Христу онолико колико данас можемо – и трудити се да та љубав расте.

Тада светитељ за нас неће бити само помоћник у животним невољама, већ **чист прозор кроз који гледамо Бога.**

> **Бити истога духа са светитељем значи желети оно што је желео светитељ и делити његову љубав према Христу онолико колико нам је данас могуће.**

---

Сећате ли се изреке која се приписује преподобном Серафиму Саровском?

> „Разлика између грешника који пропада и праведника који се спасава само је у једном – у одлучности.“

Сви смо верници.

Сви искрено верујемо.

Па зашто се никако не одлучимо?

Зашто се ја не одлучим?

Чини ми се да се не треба одлучивати за цео преостали живот, већ за **овај тренутак**.

За оно што се догађа управо сада.

За следећи корак.

То нам је могуће.

То је наш природни ритам.

Обећавати себи: „Од сада заувек!“ – често значи заваравати самога себе.

Наша пала природа не допушта нам да ка Царству Божијем идемо џиновским корацима.

Наш корак је мали, попут мрављег.

Али то није важно.

Важно је само да не станемо.

Јер тада нам сам Господ неће дозволити да закаснимо код Њега.

Марина Бирјукова

Поуке.орг

извор