Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протојереј Андреј Ткачов: Шта је ново у новој години?

Mon, 31 Dec 2018 21:36:37 +0000

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу...
Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ!

На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом.

Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо.

Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове.

Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова.

Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“

Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска.

Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе.

Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота!

И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп.

Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе.

Извор: Православие.ру

Протопрезвитер-ставрофор Милун Костић: Детињци, Материце, Оци у контексту значаја породице (Други део)

Mon, 31 Dec 2018 21:12:16 +0000

После Божијег имена, које је најузвишеније у целој васиони, најрадосније име и најлепша реч на овој нашој планети земљи јесте реч мајка, мама. Сваки пут кад изговарамо ту реч ми спајамо усне и упућујемо мајци пољубац.

Пред празнике Рођења нашег Спаситеља, који је на себе узео тело једног од нас кроз Пресвету Богородицу, и пун љубави према роду људском дошао да нас научи љубави, срећи, жртви, молитви и светињи породице, а кроз то и да нас спасе, схватамо да је небеској љубави нашег Спаситеља најсличнија љубав мајке, а нарочито мајке хришћанке. Зашто наглашавам име мајке хришћанке? Зато што свака хришћанска породица треба да буде света и да живи у Христовој љубави. Хришћанство је ослободило жену и мајку ропства јер је, до Христовог доласка у свет, жена – мајка била робиња и служитељка не само своме мужу и деци, него и заједници и друштву. Христос је својим доласком,учењем и жртвом уздигао достојанство жене и мајке до небеских висина, а хришћанску породицу означио као живу Цркву. Зато и није чудо што је наша Света српска Православна Црква посветила и једну недељу пред Божић том најузвишенијем бићу – мајци.

Реч мајка је слатка као шећер, узвишена као божанство, топла као сунце. Ова реч је мелем и лек за сваку рану душевну и телесну. То је реч којом се пуне срца радошћу, а и захвалношћу Богу Творцу који је створио ово најдраже биће и послао га у свет да га улепша и испуни љубављу. Зато је љубав мајке, а нарочито мајке хришћанке слика љубави небеске коју је Бог Отац излио на нас преко Сина свога Јединородног Господа Исуса Христа чији рођендан сваке године ишчекујемо са чежњом и жељом. Да би се наше жеље испуниле и оствариле треба сами да покажемо велику љубав према родитељима, браћи сестрама, ближњем и сваком човеку искрено, као што свака добра мајка показује љубав према својој деци.

Историја рода људског пуна је примера мајчинске љубави и доброте. Најузвишенији и најсветији пример мајчинства јесте Мајка Божија кроз коју је и њен и наш Творац дошао у овај свет исказујући према свету и према нама своју љубав. Тешко је речима исказати колико је велика улога мајке у породици. Није наш народ тек тако рекао: „Не стоји кућа на земљи него на жени“. Али, не на свакој жени, већ на жени хришћанки.

Хришћанка живи вером у Христа, Сина Божијег, и ту веру преноси на своју децу. Мајка их учи јеванђелским истинама, показује им како да се прекрсте, шта да кажу Боги кад гледају у звездано небо. Она их води у Цркву и приводи Христу. Њена молитва Богу за дете је пуна љубави, а Бог као највећа љубав узвраћа на мајчину молитву.

Следујући Христа и његову божанску науку, многе мајке су кроз целу историју рађале и васпитавале светитеље, хероје, научнике.

Сетимо се мајки Светитеља: Василија Великог, Григорија Богослова, Саве Српског, Владике Николаја и многих других. Сетимо се и мајки јунака: Милоша Обилића, Марка Краљевића, Мајке Југовића, мајки наших војвода Живојина Мишића, Степе Степановића, Петра Бојовића, па наших научника Николе Тесле, Михаила Пупина и других многобројних мајки хришћанки. Запитајмо се – да ли би они били то што су били да нису имали такве мајке? О мајци би се могло писати и причати не сатима, него данима, али ја ћемо ово излагање о мајци завршити песмом мајци коју је написао италијански песник Едмондо де Амичи, а која је тако дивно преведена и препевана на српски.

Извор: Епархија жичка

Протопрезвитер Јован Радовић: Мајка је биће најсличније Богу - Празници Дјетињци, Матрице и Оци учвршћују породицу везама љубави!

Mon, 31 Dec 2018 21:00:54 +0000

У уводном дијелу емисије отац Јован је тумачио Свето Јеванђеље на 31. недјељу по празнику Педесетнице, када наша црква слави недјељу Праотаца и празник Материце. Говорећи о празнику Материце отац Јован је подсјетио на ријечи Светог Владике Николаја да је мајка биће најсличније Богу и да празници Дјетињици, Метрице и Оци, које славимо пред Божић, учвршћују породицу везама љубави.

Звучни запис емисије

Говорећи о Божићном посту отац Јован је рекао да је циљ овог поста да своје срце, постом и молитвом, што боље припремимо, као ону Витјелемску пећину, да се у њему роди Богомладенац Христос. “Савјест је глас Божји у човјеку и морални филтер. Преко савјести Бог нам се обраћа“-каже отац Јован у одговору на питање шта је савјест и зашто нас она мучи, посебно после упокојења особа које смо повриједили. Одговарајући на питање слушатељке која је депресивна и помишља на самоубиство, отац Јован се запитао како је могуће да неко ко вјерује у Бога може имати такве помисли. Треба да знамо да такве помисли долазе од ђавола, и да снагом вјере у Господа Бога, ми можемо побиједити свако искушење. У емисији је било говора и о томе како отјерати лоше помисли приликом молитве, о болној теми-абортусу, благослову и клетви, и још много тога што мучи савременог православног Хришћанина.

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер Жељко Латиновић: Рођење Христово

Mon, 31 Dec 2018 20:59:17 +0000

Презвитер Игор Игњатов: Слава

Mon, 31 Dec 2018 20:57:32 +0000

Др Србољуб Убипариповић: Литургијско предање ране Цркве - Свети Герман, Патријарх цариградски

Mon, 31 Dec 2018 20:55:13 +0000

Протосинђел Клеопа (Стефановић): Православно монаштво (четврти део)

Mon, 31 Dec 2018 20:53:57 +0000

ТВ Храм: Породица данас - Детинци, Материце и Оци

Mon, 31 Dec 2018 20:52:17 +0000

На таласима радијâ "Беседа" и "Светигора" представљен нови 364. број Православног мисионара

Sun, 30 Dec 2018 13:13:00 +0000

Нови новембарско-децембарски 364. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, по већ устаљеном обичају представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радија Светигоре и радија Беседе. Представљајући садржај новог броја чија је централна тема СВЕТА ТАЈНА СВЕШТЕНСТВА, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, посебно се осврнуо на светотајински значај Свете Тајне Свештенства.

Радио Светигора: Нови 364. број ,,Православног мисионара“ доноси разговор са нашим главим и одговорним уредником оцем Николом Пејовићем поводом 20 година рада нашег Радија

Звучни запис разговора

Радио Беседа: Представљамо нови новембарско-децембарски број Православног мисионара

Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“, подсетио је катихета Бранислав Илић приликом представљања овог 364. броја Православног мисионара.

Извор: Православни мисионар

Митрополит Амфилохије: Не заборавимо љубав, заједништво и узајамно послушање у породици и Цркви!

Sun, 30 Dec 2018 13:03:28 +0000

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на празник Материце, у недјељу 30. децембра, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија пиперска. Благодарећи радију Светигора, доносимо звучни запис беседе.

Звучни запис беседе

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас све људе на заједништво, љубав, узајамно послушање и да све оно нашта су призвани испуњавају и у малој цркви – породици и у великој Цркви Христовој, да будуо часни чланови Једне свете саборне апостолске Цркве Божије.

Високопреосвећени Митрополит, који је на данашњи дан, 30. децембра, прије 28 година уведен у Трон црногорских митрополита, служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија Пиперска код Подгорице.

Владика је у својој архипастирској бесједи казао да је свеукупна васиона повезана Богом као љубави и да нас ништа не може одвојити од те љубави коју је уградио у свеукупну творевину. Све што постоји око нас и у нама јесте живи организам Његов, почевши од породице – мале цркве па до свеукупне васионе:

„Божанска љубав је она сила која обједињује све видљиве и невидљиве свјетове, обједињује и живе, и мртве. Божанска љубав, то је Христос као љубав који је глава Цркве Божије а Црква је Његово тијело. “

Истакао је да као што људски организам има своју главу, удове од којих сваки има своју функцију, и све је органски везано и не може једно без другога да постоји, тако је и Црква Христова живи организам гдје је Христос једна вјечна глава. Срце те Божије Цркве је Свети Дух животворни који је сишао на прву Цркву и од тада непрекидно силази на Цркву Божију:

„И ми смо сабрани силом Духа Божјега данас овдје око ове свете Божије службе, око Тијела и Крви Христа Бога нашега, онога Тијела које је рођено од Духа Светога и Пресвете Дјеве и које је Господ оставио са нама и међу нама. То Божанско тијело неће никада ишчезнути него ће увијек да сабира око себе и презива све људе и све земаљске народе у ту свету заједницу – Једну свету саборну апостолску Цркву Христову.“

У тој Цркви Господ све испуњава обједињује и свему даје снагу и силу и све чини живим организмом. И као што је мала црква породица живи организам:отац и мајка и дјеца, тако исто и Црква Христова има свога Оца небескога, главу Христа Господа, срце Духа Светога:

„То је оно што обједињује свакога човјека и чини Цркву Божију живом заједницом гдје свако има своју улогу, и сви су зависни, призвани да слушају једне друге. Господ и Његова љубав призивају нас на јединство, узајамно послушање и заједништво. Све што је у човјеку и око човјека има живоносни смисао и призвано је да служи и слуша једно друго. Тако бива у човјековом организму, породици, људској заједници, у Цркви Божијој, Једној светој саборној и апостолској. Поклонимо се Богу вјечној љубави, Христу Богу који је глава Цркве, будимо часни чланови тијела Његовог – Цркве Божије. Све нашта смо призвани испуњавајмо и у малој цркви (породици) и у великој Христовој Цркви – васионској заједници која је испуњена том Божанском љубављу“, поручио је у свом пастирском слову Митрополит Амфилохије.

На крају Литругије Митроплит је подсјетио на велике Божије угоднике које данас пролављамо: пророка Данила, тројицу отрока из пећи вавилонске, Св. Пајсија Београдскога, ђакона Авакума…

Говорећи о Преподобном мученику ђакону Авакуму, владика је казао да је поред његовог страдања остала упамћена и реченица да „Нема боље вјере од хришћанске! Србин Христов радује се смрти“, којом је одговорио на молбу своје мајке да се привидно одрекне Христа како би му Турци поштједели живот. Подсјетио је и на страдања свештономученика нових црногорских, српских Јоаникија и са њиме пострадалих свештономученика. Међу њима је био и старешина Пиперске обитељи, свештеномучник Боривоје који је мученички окончао свој живот на крају Другог светског рата у Словенији гдје се налазе његове мошти заједно са других 70 свештеника побијених од обезбожене братске руке.

Митрополит је казао да се подсјећањем на њих подсјећамо на суштину Цркве Христове, а то је распеће Христово – Његов крст и Голгота која се продужује кроз вјекове до наших времена преко голготе, страдања и мучеништва светих Божијих угодника. Такође, данас прослављамо и Христово васкрсење, Његов живоносни гроб који је извор вјечнога и непролазнога живота.

„Из тога Његовог живоноснога гроба развио се и косовски гроб за кога је Ловћенски Тајновидац рекао да се наше царство закопало у једну гробницу. Али та гробница није гробница безнађа него наде јер из ње се јавља и сија вјечни непролазни живот који се родио. У Витлејемским јаслима, у смирењу родио се вјечни и непролазни живот, јединородни Син Божији, најљепши међу синовима људским који је Својим дјетињством, младошћу освештао дједињство и младост, учинио га вјечном категоријом живљења и вјечнога обнављања“, казао је на крају свог обраћања Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Заједничарење у Ћелији Пиперској настављено је уз трпезу хришћанске љубави.

Извор: Радио Светигора

ТВ Храм: Тајна празника - Недеља Светих Праотаца

Sun, 30 Dec 2018 12:50:35 +0000

Протопрезвитер-ставрофор др Борис Б. Брајовић: Материце

Sun, 30 Dec 2018 12:27:46 +0000

Мајко, молим те вјеруј.

Пробао сам и боље не знам.

Стидим се онога што сам прошао.

Стидим се онога што јесам.

Јан Кертис, Изолација

Мама није ријеч, већ жагор радости одојчета које почиње своје галактичко путовање. На грудима мајке новокрштенац у дупљи скупља млијечни глас којим отвара свијет: Мама. И чује како му анђели говоре: Ево ти мајке твоје. И тако је од кад је свијета и вијека само оно што је задојено небу је мајчински припојено. Не знам када је Црква у свој литургијски поменик увела празник Материца али све ми се чини да је одвајкада ту био или можда ондје на Голготи започело је то упознавање. Али знам да мајчинску мелодију, тог стиха од једне ријечи свако од нас познаје и да задрхти када је чује. И никада тај дрхтај не нестане већ презими у нама читавога живота, јер мајка је једино биће на свијету које не стари. И таквих записа на свијету је колико је и синова и кћери и свако ко се матерински пропилио у себи је понио и Мама запис. То је онај топлији, њежнији, жртвенији дио у нама којим се одужујемо својим мајкама кад год дајемо а да не питамо колико нас то кошта, већ сваком потребитом бићу узвратимо оним гестом који нас подсјећа на њежну, увјек топлу руку која нас мази и кад је више нема. И кад заливамо цвијеће, кад хранимо било коју животињу, кад се не љутимо кад нас неко увриједи већ одмах опростимо, кад се радујемо сваком виђењу, назовемо помозбог и добар дан, кад разумијемо а не мудрујемо, кад волимо да љубимо, кад мале ствари чинимо као да су велике, то су све покрети мајчинског записа кога ако не угушимо, лако препознамо и допустимо са њим да процвјета беспомоћно дијете у нама. Све што је природно је мајчинско а све што је вољно је очинско. Кад мајка доји своје дијете и кад оно наслони своје меке усне на њену дојку, цијело њено биће се напрегне да све оно што има у себи да свом чеду, па тако и њено млијеко у себи мијења свој састав и уподобљава се потребама тих сићушних бића. И безброј оних нама знаних и незнаних састојака потече из мајчине питомине, сваки пут различитих и тачно одмјерених. Млијекопитатељица свијета. Мама запис. Причао ми је један добри свештеник како је гледао како Владика шабачки, идући на литургију од свога двора ка цркви кроз студен јутра и носећи просфору у руци, негдје на самом улазу, у порти, угледао дрхтураво куче које се уплело у своје тијело као у клупко које тек што се не размрси. Крупним кестењастим очима посматрало га је и све му казало, и своју муку и глад, и многе ударце, и шикану. Као очи дјетета које чекају да угледају мајку и све ће им бити јасно. Владика је полако као витлејемски дар раскрио извезену марамицу којом је ушушкао просфору и цијелу је дао смрзнутом завезуљку са погледом дјетета. Литургија мајке и Мама запис у сваком од нас. Слушао сам кад је митрополит Амфилохије причао како је на обалама Сене упознао једног божјака, одрпанаца и клошара који је живио са својим псом испод париског моста. Какав је то сусрет био и како су један другом чудно изгледали, могу да замислим. Обојица се одрекла од свијета, један у ритама други у црним хаљинама, отшелници сваки у својим крајевима свијета а тако слични. Мора да је то било на лијевој обали Сене испод моста Александру трећем који се као какав ратнички тоболац испружио додирујући једним својим луком Јелисејска поља а другим се прикрадајући приближавао Палати Инвалида. Док су сједили на поплочаним доковима пепељастог гранита које су довукли из ко зна којих колонијалних освајања, одмах испод позлаћених статуа подигнутих у славу Трговине и Индустрије започели су разговор. Слутим да су причали не о времену већ о умјетности, док је крупни монах посматрао украшено тијело моста бронзаним фигурама запазио је негдје на средини нехајне и разголићене Нимфе Сене, митска бића која као да су крманила бродом а до њих су спремни да прхну низ Сену стидљиво провиривали челични херувими. Ненаметљиво, монах је као за себе примјетио суживот различитих бића на костуру моста. Из превеликог тренч капута извијала се ситна и замашћена глава његовог саговорника, који је очима тражио неку замишљену тачку ослонца негдје на средини Сене, и није одмах одговорио. А онда и он као за себе почео је да говори тихо о њему познатим бићима изнад сенских водених брежуљака. И разговор се наставио. Свидјели су се један другом два необична саговорника тога пријеподнева у Паризу. У једном тренутку омалени Француз је брзо и енергично устао и претурајући по својим завежуљцима извадио боцу бургоњског вина коју ко зна гдје је нашао. Требала му је још чаша, и кратко размишљајући гдје би могла бити узвикнуо је усхићено Гренел, сјетивши се да је неки дан у тој улици у контејнеру нашао баш ону која му је требала. Извадивши је из сивомаслинасте војничке торбе, кратко је отруо о крзаве рукаве и брзо насуо до врха скоро непрозирну стакленку. Учтиво се извинивши свом саговорнику, чашу са вином понудио је прво, мајчински брижно из дубине Мама записа, свом сапутнику, коврџавом хртколиком псу који је одмах прионуо лапћући да извлачи драгоцјени нектар из ње. Када се он напио чаша је понуђена чудном монаху, владици из једне земље за коју његово домаћин није ни чуо. Владика је заблагодаривши Богу узео и испио гутљај наздрављајући са Наздаровије и њему и мосту посвећеном руском цару и Паризу и сусрету тога дана. Још један траг материчног записа. И таман када сам хтио да одустанем од даљих биљешки о Материцама прегледао сам један видео снимљен у неком азилу за псе. Негдје у неком мјесто, могло је бити било гдје у свијету, на крају фавела, у некој напуштеној страћари, у граду Махогини, пронашли су измучену зекасту кујицу која је ненавикнута на било какав додир, подвијеног репа скоро залемљеног за доњи дио трбуха, кидисала на свакога ко јој се приближио. Озвјерила се. И кад су је смјестили у издвојени простор данима није узимала ни храну ни воду нити дозвољавала да је ико такне. И онда је ушла млада дежмекаста волонтерка, довољно храбра да не одустане и почела је да јој се приближава и да је полако навикава на свој додир. Испочетка је било сурово, на сваки покушај да је помази кујица је инстиктивно уједала руку коју није препознала. Крвави угризи су били све рјеђи како је њена топла и њежна рука прелазила преко накострешеног превоја између купастих ушију. И како је мажење настављено кујица се све више приближавала и све више њежности допуштала слушајући баршунасти пријатни глас како јој матричну мелодију понавља. На крају се окренула и потпуно се препустила чврстом загрљају и онда је почела да мелодично и потресно арлауче своју животну жалопојку, и сад би се могао заклети да сам сваки њен цвилеж разумио. На крају се сасвим умирила и главу спустила на груди нове мајке, која јој је брисале сузице које су се циједиле из угарастих углова кујичиних очију. Материце моје. Мама моја.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Радио Светигора: Архиварник XIII - јеромонах др Амфилохије (Радовић)

Sun, 30 Dec 2018 12:24:50 +0000

У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У тринаестој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање (1984 г.) јеромонаха др Амфилохија Радовића, тадашњег декана Богословског Факултета у Београду, у којем је говорио утиске о свом путешествију по руској земљи.

Звучни запис емисије

Катихета Бранко Калаба: Календар у богослужбеном животу Цркве

Sun, 30 Dec 2018 12:14:23 +0000

Приликом прослављања великих хришћанских празника, као што су Божић и Васкрс, често настају недоумице и питања у вези са разликом између јулијанског и григоријанског календара. Гост Јутарњег програма, катихета Бранко Калаба, објаснио је у чему се огледа смисао и улога календара у богослужбеном животу Цркве.