Живе речи утехе: Живе речи утехе

Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа!

Thu, 21 Feb 2019 12:39:37 +0000

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице – смрачи се и његово. Нервира ли се мајка – нервира се и он. Оно што осећа мајка, – тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, – то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу.

Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част?

Рећи ћу вам нешто што се односи и на друга жива бића, и то она која нису словесна, па ћете то мало боље разумети. У Америци врше следећи експеримент: у две велике просторије, са истом температуром, истим начином заливања и истом земљом, саде цвеће. Али између те две просторије постоји једна разлика. У једној од њих пуштају благу и пријатну музику. Резултат? Шта да вам кажем! Цвеће које успева у тој просторији показује огромну разлику у односу на цвеће из друге просторије. Оно је много живље, боје су му лепше и развија се неупоредиво брже и боље.

Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући.

Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак – да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу.

За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу.

Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши. Навешћу вам два примера у вези са овим.

Неком згодом дођоше к мени две сасвим младе девојке. Једна од њих је имала врло рђава искуства, па ме је питала зашто је то тако. Ја сам јој рекао:

– То је све од куће, од ваших родитеља.

Пошто сам „видео“ душу једне, рекох јој:

– Ти си све то наследила од своје мајке.

– Ма наши родитељи су савршени људи – одговори она. – Они су хришћани, исповедају се, причешћују се. Можемо слободно рећи да смо живели у духу вере, осим ако је крива сама религија…

Ја јој одговорих:

– Не верујем ништа од овога што си рекла. Ја само једно видим – да ваши родитељи не живе радошћу Христовом.

На то ће рећи она друга:

– Слушај, Марија, добро отац каже. У праву је. Наши родитељи посећују духовника, исповедају се, приступају светом Причешћу. То све стоји… Али да ли смо икад имали мира у кући? Отац и мајка су се стално свађали. Час једно од њих није хтело да једе нешто, из љутње, час оно друго није хтело да некуд изиђу заједно. Према томе, отац је у праву.

– Како ти се зове отац? – упитах је.

Она ми одговори.

– А како је мајчино име?

Она и на то одговори:

– Е, – рекох јој ја, – ти унутра, у себи, уопште ниси у добрим односима са својом мајком.

Чујте ме сада! Док су ми наводиле очево име, ја сам видео њиховог оца, видео сам његову душу. Такође, док су ми спомињале мајчино име, видео сам и мајку, а видео сам и то каквим погледом кћи гледа своју мајку.

Неког другог дана дође ми једна мајка са својом ћерком у посету. Била је веома ражалошћена. Плакала је и јецала.

– Осећам се веома несрећном.

– Шта ти је? – упитам је ја.

– Очајна сам због моје старије кћери. Отерала је мужа од куће, а онда је нас родитеље дуго времена обмањивала и говорила нам лажи.

– Какве лажи? – упитам даље.

– Одавно је отерала мужа од куће, а нама није рекла ништа. Кад бисмо је телефоном питали како је Стелио, одговарала би: Добро је. Тренутно није ту. Отишао је да купи новине.“ Сваки пут би налазила неки изговор и објашњење, како ми ни у шта не бисмо посумњали. То је тако трајало две године. Крила је од нас да га је отерала. Пре неколико дана то смо од њега сазнали, случајно га сусревши. Ја јој на то рекох:

– Ти си крива. Ти и твој муж. А ти више него он.

– Како ја? Па ја сам толико волела своју децу! Нисам избивала из кухиње. Нисам имала личног живота. Приводила сам их увек Богу и Цркви, саветовала их свему добром. Како сам ја крива?

Ја се обратих другој кћери, која је присуствовала разговору.

– Шта ти кажеш?

– Јесте, мама, отац је у праву. Никад, ама баш никад, нисмо на миру појеле парче хлеба због твојих свађа са татом.

– Видиш да сам у праву! Ви сте криви. Ви рањавате своју децу. Нису она крива: она трпе последице вашег понашања.

У душама деце ствара се одређено стање као последица понашања њихових родитеља. Оно оставља трага у њима за сав живот. Њихово потоње држање у животу и њихов однос са другима у непосредној су зависности од доживљаја које су имали у свом детињству. Расту, образују се, али у дубини се не мењају. То се види и у најситнијим животним манифестацијама. Дешава се, например, да те спопадне стомакоугађање. Дође ти да стално једеш. Узео си нешто, појео. Видиш нешто друго, хоћеш и то; хоћеш и оно треће… Осећаш глад, чини ти се; ако не једеш, осећаш да те мучи киселина или дрхтавица. Плашиш се да ћеш ослабити. Али то је психолошки објашњива чињеница. Могуће је, рецимо, да си одрастао без оца и без мајке. Стога си духовно лишен и духовно гладан, сиромашан и слаб. Та духовна чињеница се одражава на теби и изражава се као телесна слабост.

На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакавпроблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите.

Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада дубоко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин него га изгрдиш само у себи са осећањем гнева. Или га, можда, само грубо погледаш, а дете то осети. У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Пита: волиш ли ме, мама? -Да, дете моје. – Али оно и даље не верује, позлеђено је, рањено. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер је његова душа рањена.

Претерано заштитнички став родитеља не дозвољава деци да сазревају

Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај.

Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: – Ти си крива.

Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро се малишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце.

Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох:

– Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дана намучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело.

Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и самозаинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају у животу. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела.

Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције.

– Ти си крива, – рекох ја мајци. – А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала: Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!…“ Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан.

Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу

Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска.

Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример.

Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох:

– Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу!

Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже – и то са много љубави: Једи, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело.“ Ништа друго да му не говори.

Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву.

Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи:

– Мајко, зашто не разговараш са мном?

– Јорго мој, како не разговарам с тобом?

– Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном.

– Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем?

Јоргос не одговори ништа.

Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита:

– Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже?

– Наш метод је успео! – одговорих.

– Какав метод?

– Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи.

– Мислиш да је то то?

– То је то! – кажем јој ја. – Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније.

– О, о! Какве се све тајне крију у човеку!

– Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје „вештине“, сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он.

Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао:

– Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу.

Ја сам у међувремену рекао родитељима:

– Ми ћемо се молити Богу за њега.

– Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! – рече отац.

– Немој, не дирај га! – рекох ја.

– Ма он одлази, старче!

Ја рекох:

– Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама.

Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима:

– Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима.

– Добро, како хоћеш – одговорише они.

Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи:

– Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац.

Отац му одговори:

– Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама?

– Па шта да радим, оче?

– Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати.

– Не могу – каже. – Морам одмах да поправим кола.

– Не знам – одговори отац. – Среди то некако.

Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже:

– Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога.

Он му рече:

– Добро, добро, дете моје.

– Јесте, али треба ми новац!

– Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш.

– Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити.

– Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох:

– Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се.

Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели.

После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу.

Много молитве, а мало речи деци

Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу. Да ли сте разумели какве су последице молитве? Љубав у молитви, љубав у Христу. То је оно што пружа стварну корист. Што више будете волели своју децу људском љубављу, – а она је често патолошка, – то више ће се деца запетљавати и понашање ће им бити негативно. Када, међутим, љубав међу вама родитељима, и ваша родитељска љубав према деци, буде хришћанска и света, онда нећете имати никаквих проблема. Светост родитеља спасава децу. А да би се то догодило, треба најпре божанска благодат да делује на душе родитеља. Нико се не посвећује сам од себе. Сама божанска благодат ће потом просветлити, загрејати и оживотворити дечје душе.

Често ми људи телефонирају и из иностранства и питају ме за своју децу, као и за друге ствари. Данас, ето, позвала ме је из Милана једна мајка и питала како да се опходи према својој деци. Рекао сам јој следеће:

– Моли се, а када затреба, говори деци са љубављу. Више се моли, а њима упућуј мало речи.

И иначе је потребно много молитве, а мало речи у односу на све. Не треба да будемо досадни ближњима него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи. Ако нису, нећемо даље говорити. Једино ћемо се тајно молити. Јер, ако и даље будемо говорили, само ћемо бити досадни и изазваћемо реакцију и отпор других, а понекад и њихово негодовање. Стога је боље преко тајне молитве тајно упућивати реч срцима других него гласно њиховим ушима.

Још сам јој додао:

– Слушај шта ћу ти рећи: моли се, па тек онда говори. Тако се понашај према својој деци. Ако им стално будеш давала савете, бићеш им досадна, а кад поодрасту, имаће осећај да их на неки начин притискаш. Радије, дакле, изабери молитву. Говори им молитвом. Говори Богу, а Бог ће онда говорити у њима. Другим речима, не треба да саветујеш своју децу тек тако, помоћу гласа који она чују својим ушима. Можеш и то да радиш, али пре свега треба да говориш Богу о својој деци. Говори отприлике овако: „Господе Исусе Христе, просветли дечицу моју! Ја их Теби поверавам. Ти си ми их подарио, али ја сам слаба, па не могу да их доведем у ред. Стога Те молим: просветли их!“ Бог ће им на свој начин говорити, а деца ће, опет, рећи: Ох, није требало да ожалостим маму оним што сам урадио! То ће излазити из њих самих, благодаћу Божјом.

То је савршен пут и начин. Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај – и све ће ући на једно уво, а изићи на друго. И на крају ће испасти неки облик притиска. У том случају, када дете одрасте, оно почиње да пружа отпор, тојест да се на неки начин свети оцу и мајци који су га притискали. За разлику од тога, једно је савршено – да детету говори христолика љубав и светост оца и мајке. Зрачење светости, а не људски напор, чини децу добром децом.

Када су вам деца позлеђена и рањена због неког озбиљног питања, не дозволите да на вас утичу њихове реакције и ружне речи. Она, уствари, не желе да се тако понашају, али кад им је тешко, не могу да поступају друкчије. Касније се кају. Но ако се ви изнервирате и наљутите, бићете једно са нечастивим и он ће се поигравати свима вама.

Светост родитеља јесте најбоље васпитање у Господу

На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска!

Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог.

Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри“ родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре“ хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи.

За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, ?

Презвитер Владимир Левићанин: Испит зрелости!

Thu, 21 Feb 2019 12:28:36 +0000

Свештеник Владимир Левићанин старешина храма св. Георгија у старој Бежанији, говори на тему да ли је чињење добрих дела и ширење гласа о томе кроз медије – хвалисање? „Оно што свако о данас ради лично треба да остане између њега и Господа, али када говоримо о Цркви или заједничком деловању, онда смо дужни да то и објавимо“, рекао је о. Влада. Али исто тако, свако од нас треба да да све од себе како би Господ могао да дела, напомиње наш гост. Питали смо зашто онда појединци из самих хришћанских заједница замерају да је нечије иступање у јавности односно у медијима –хвалисање, те често и саблазне или ражалосте оне који неко добро дело и чине? „Ми нећемо бити бољи хришћани ако будемо аутистични у односу на свет у коме живимо“ напомиње о. Владимир.

Звучни запис емисије

Извор: Радио Светигора

Ђакон Александар Лекић: О Светом Фотију цариградском

Thu, 21 Feb 2019 12:26:29 +0000

Свети Фотије Велики (820-891), патријарх цариградски, био је изузетан првојерарх Цркве Христове, једна од најзначајнијих личности тог времена и човек заиста светог живота. Међутим, његовом животу и делима није посвећена довољна пажња. Као резултат тога, веома често је погрешно схватан, а на Западу и потпуно оцрњен. О светом Фотију цариградском за наше слушаоце говорио је ђакон Александар Лекић.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Владика Фотије: Чувајмо своје православље и светосавље

Wed, 20 Feb 2019 15:22:00 +0000

Чујем да се код нас у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама? Да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо.

Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења. Без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога.

Нажалост, на нашим просторима дејствју многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека, не само духовно, већ на сваки могући начин.

Зато апелујемо на све православне хришћане и људе добре воље да не иду лажним учитељима и пророцима. Да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети оци Цркве, као и наши светитељи – Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода, до најновијег светитеља патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу.

Учите своју децу православљу и вери светих. Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани.

Дај Боже да наш српски православни народ у Републици Српској слуша речи своје Православне Цркве, јер само тако идемо сигурним путем спасења.

Епископ зворничко-тузлански Фотије

Протопрезвитер Жељко Латиновић: Предуслови за добијање аутокефалије у време Светог Саве

Tue, 19 Feb 2019 20:10:06 +0000

У недељу, 17. фебруара 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ЖЕЉКО ЛАТИНОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ,,Предуслови за добијање аутокефалије у време Светог Саве".

Извор: Радио Беседа

Илија Ромић: Теологија културе – питања и одговори

Tue, 19 Feb 2019 20:02:51 +0000

„Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21)

Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту.

При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма.

Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора.

Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“.

Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу).

Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи?

Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо.

Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века.

Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21).

Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија.

Извор: Теологија.нет

Протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић у емисији "Огледало": Црква је увек била та која сабира!

Tue, 19 Feb 2019 12:22:29 +0000

Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички гостовао је крајем децембра месеца прошле године у емисији "Огледало" на Српској РТВ. Тема емисије било је болно питање раскола у Украјини, питање које је велика рана на телу Цркве Божје. Поред тога, отац Бранко је у другом делу емисије нагласио неопходност нашег помирења са ближњима и са Богом, како бисмо били способни да препознамо присуство Божје у душама нашим. Наше међусобно помирење је услов за наше помирење са Богом, јер тако измирени ми приносимо наш дар и принос Богу, поучава парох храма Светог Архангела Михаила у Дољанима. Аутор и водитељ емисије је Љубица Гојковић.

Извор: Српска РТВ

Митрополит Атанасије Лимасолски: Где Црква греши са омладином?

Tue, 19 Feb 2019 11:24:59 +0000

Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати.

У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога.

Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету.

Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати.

Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи.

Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом.

Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега.

Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом.

Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка?

У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка.

Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог.

Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога!

Извор: Пријатељ Божји

Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије (Јевтић): О светом Фотију Цариградском

Mon, 18 Feb 2019 22:23:37 +0000

Предавање Владике др Атанасија (Јевтића) о светом Фотију Цариградском, уприличеном на ПБФ-у 22. фебруара 2011. године.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић за ИН4С: Нема ништа канонски упитно у аутокефалности СПЦ која траје већ 800 година!

Mon, 18 Feb 2019 22:22:28 +0000

Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С.

Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање.

У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан.

-Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда.

На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце.

Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне.

Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји?

Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји.

А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо.

Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића).

Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара.

Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве?

-Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке.

Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима.

Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји.

А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”.

Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева.

-Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније!

Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске).

Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства.

Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије.

На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало.

Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив.

Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније.

Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима.

А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе!

Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства.

Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архимандрит Бенедикт: Умолимо Господа да нам да благо вјечно!

Mon, 18 Feb 2019 22:20:55 +0000

На почетку емисије отац Бенедикт је тумачио Свето Јеванђеље које се чита на недјељу о Митару и фарисеју, истичући посебно колико је гријех гордости ружан пред Господом. Отац Бенедикт је, одговарајући на питање наших слушалаца, објаснио и колико је битно читати Псалтир, као и колики је гријех абортус и како се спасити гријеха хомосексуализма. Емисију са оцем Бенедиктом топло препоручујемо за слушање.

Звучни запис емисије

Извор: Радио Светигора

Архимандрит Михајло (Тошић): Господ о свему одлучује!

Mon, 18 Feb 2019 22:19:46 +0000

Сретење је молитвено, литургијски, као и увек, прослављено и у манастиру Светих Архангела код Призрена, бележи Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца. Свету Литургију служио је игуман архимандрит Михајло (Тошић) у капели Светог владике Николаја, где се са монашким братством окупила неколицина верујућих из Ораховца и Београда. "Господ је диван и чудесан и вера хришћанска је често необјашњива, али ако човек живи као истинским хришћанским животом, онда има шансу и да разуме" рекао је у беседи о. Михајло.

Звучни запис беседе

Отац је поучио да увек и свагда треба да се ослонимо на Господа, да помогнемо једни другима да лакше носимо наше крстове, не судимо и не умујемо много. "Не држимо предавања другима, то ће нас скупо коштати" рекао је о. Михајло и подсетио да је "Господ тај који о свему одлучује". "Треба да да будемо истинска браћа и сестре у Христу и истинске слуге Господње" рекао је Игуман у беседи и подвукао да и поред тешких времена у којима нечастиви све више господари светом - ми смо мањина која побеђује, али само "кротошћу и љубављу, смирењем и покајањем, праштањем и молитвом".

Извор: Радио Слово љубве

Протојереј Андреј Ткачов: Непријатне ствари

Mon, 18 Feb 2019 22:18:16 +0000

Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“.

Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао.

Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду.

Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет.

Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир.

Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног.

Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу.

То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“

То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни.

Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо.

Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари.

Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.)

На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“.

Која болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке.

Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика.

Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви.

Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас.

Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће.

Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан.

Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу.

И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи.

Извор: Православие.ру

Стојана Валан: Таворска свјетлост у позоришту суровости!

Mon, 18 Feb 2019 22:09:38 +0000

Када је, у разговору за наш портал, говорио о палости људске природе, Светислав Басара истикао је личност од које је, каже, по том питању много научио. Његово име и дјело, у умјетничким круговима, нарочито везаним за театар, одјекују врло моћно. Он је Антонен Арто, а Басара га назива и „несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак који је изгубио све осим разума“. То да је разум, сам по себи, ствар, мање него довољна, да би човјек био оно што му је стварањем намјењено, давно су својим животом мимо свијета дочарали древни хришћански подижници, а врло знаковито описао је и писац, есејиста и хришћански мислилац, Г. К. Честертон, када је као заједничи именилац сустанара једне психијатријске установе видио управо чист разум или логику. Лудаку је све логично, сматрао је Честертон, и никакав други опит реалности, за њега не постоји. Заиста трагично за човјека у његовој Боголикости.

Протекло је доста воде од када су записане проповиједи Св. Јована Златоустог које позоришне представе називају „стаништима Сотониним“ и још више од забране апостолских установа свештенослужитељима да се ожене глумицом. Немам намјеру да умањујем значај древних списа, већ само да укажем да се она чувена реченица, коју сте, уколико познајете бар једног православног теолога, неминовно морали чути, да је „црква динамично тијело“, остварила с временом сама од себе. Већ одавно позориште нема везе са светковинама у славу Диониса, и егзистира увлачећи у себе многе умјетничке интерпретације хршћанства, више или мање успјешно. Слично филму, свом потомку, који је својим моћним дејством на психолошком плану утицао на читаву савремену културу, и позориште има моћ да нас увуче у свој доживљај стварности и животни став, јер бити хришћанином подразумјева својеврсну оживотворену философију, егзистенцијални пут.

Једна сценска интерпретација Достојевског могла би да понесе титулу неке христијанизоване верзије позоришта, али, да ли је то довољно? Да ли су тематика и философија довољни да христијанизују један умјетнички израз какав је позориште и да ли је тако нешто уопше могуће?

У свом чувеном манифесту „Позориште суровости“ Арто, визионар, пјесник и позоришни теоретичар, поставља темеље онога што би истински умјетнички израз на сцени по његовим схватањима требало да буде. Ништа од „западне“ идеје позоришта не подржава тај израз. Западно позриште је „проституисање“ идеје позоришта. Све што се тиче имитације живота или како је он назива „психолошког и људског тапкања у мјесту“, не може да дочара оно што би сцена заправо требала да нам пружи. Идеје „Стварања, Постојања и Хаоса“, јесу идеје којих се позориште одрекло, које не могу да се изразе препиричавањем или пресликавањем. То су идеје опита, за које је потребно створити нове ријечи, нови покрет, нову сцену, нешто што ће нас увући у неке заборављене истине, у једну нову метафизику и што ће нас довести до упитаности над човјеком и његовим „поетским мјестом у стварности“

Дакле, Арто није трагао за идејама, за које је сматрао да су иманентне самој суштини људског бића, већ за техникама које ће их посматрачу приближити. Идеје су ту, али изискују посебну врсту виртуозности да би биле исказане. Површни тумачи Артоовог суровог позоришта, могли би рећи да је он искључиво имао намјеру да скандализује, да увођењем анархизма на сцену нема другу намјену до стварања хаоса као таквог и стварања суморног психолошког утиска.

Али сам Арто суровост види као лице свакодневице. Суровост је живот у његовом потчињавању нужности, и свјест о томе да је „живот увијек нечија смрт“. Унутар круга затвореног у опит трагедије, позориште суровости захтјева анархију која ће направити пролаз као Животу, не индивидуалном у коме „тријумфују карактери“, већ „неком врстом ослобођеног живота који брише људску индивидуалност… представити живот у његовом универзалном безграничном виду и извући из тог живота слике у којима бисмо волели да пронађемо себе саме.“

Свијет је затворен и у њему нема мјеста, за „праву смрт“. Оно што треба да умре да би васкрсло не умире, зло се поставља као „вјечни закон“ и све што је добро „само је напор“. Ван тога није могуће схватити „метафизичке идеје“, сматра Арто, и суровост постаје „егзорцизам“, захваљујући коме „ствари добијају своја обличја, граде се планови стварања“.

Предањски ликовни израз православног истока, икона, познаје технику иступања из затвореног круга створености као крајње нужности. Икона сама по себи, као израз „обузетости заједничком евхаристијском есхатолошком визијом“, иступа из свих сликарских техника које су јој предходиле и на којима је утврђивала занат, као и из свих каснијих периода историје умјетности, који сваки са собом носи специфичну човјекову потребу или прецизније речено, потрагу и као такав не може да изостане из евхаристијске визије.

Свијет који види православни иконописац носи све карактеристике створености осим смрти. Он је неограничен и то се, како нас уче теоретичари иконе, постиже свјетлошћу или „истуреношћу“. „Не могу сликати бића која би се налазила у сијенци, него ћу све освјетљавати, јер не могу да замислим да Бог нешто не види и не воли“, каже Стаматис Склирис.

Бити суров, не значи бити наказан. Доброта, Љепота и Истина дјелују као сјечиво на оне који се први пут са њима сусрећу или упорно одбијају да отворе очи за њих. О суровости Љубави, у немогућности да јој се умакне да и не говоримо. „Чежња Ероса је суровост“, каже Арто. „јер сагорјева на ватри неизвјесности.“

Може ли позориште да буде сурово на тај начин? Може ли да нас уплаши слика свијета каквог га види Бог, тј. указивање на удаљеност од те слике коју потискујемо кроз свакодневицу? Да ли је могућа суровост која се постиже свјетлошћу ослобођеном од своје двополности, од сјене и таме коју њена природност неминовно нуди? Позориште које није просто мимика овога свијета већ један иступ из њега у ону, како Склирис пјеснички тумачи икону, „дневну собу испуњену удобношћу и свјетлошћу Оца који је кроз њу прошао и припремио је за нас“.

Арто, који је цијелог живота трагао за рјешењима која ће позоришту омогућити да представи живот у његовом универзалном, безграничном виду и извући из тог живота „слике у којима бисмо вољели да пронађемо себе саме“, видио је, у своје вријеме, недостатност технике за произвођење свјетлости која уводи „посебно дејство на дух“ .

Данас, са технолошким достигнућима која чине да више не знамо да ли гледамо неки футуристички филм или Токио заиста тако изгледа, ми бисмо се заиста могли наћи у позоришту у коме ће нас обасјати свјетлост која ће хтјети и моћи да нам дочара Таворску и учини да будемо скандализовани апостолском заслијепљеношћу, шоком и збуњеношћу истовременом жељом да јој будемо изложени и да се сакријемо од ње.

У међувремену, на мање скандалозан начин (јер шта у свијету борбе за информацију може да нас шокира?), оно увијек може да нам указује на наше сопствене прекречене раке и да нас провуче кроз сито пукотина свакодневице. Јер саме по себи, пукотине не само да нису лоше, већ су на путу етичких спознаја и изузетно едукативне. И постоје у свему, како је отпјевао велики Леонард Коен (Anthem, The Future, 1992), и (управо) кроз њих улази свјетлост:

There is a crack, a crack in everything,

that’s how the light gets in

Извор: Теологија.нет