Извор: Радио Телевизија Војводине

„Срећан Божић“, жеља је која се пред крај сваке године изговара милионима пута. Једноставна је. Али, да ли сте икада размишљали о томе да „Божић“ заправо значи „Христово рођење“ и да „Срећан Божић“ представља жељу да све  у нама и око нас буде такво да се без проблема оствари рођење Христово?

Заиста имам необичног Бога! Свакако, ако причамо о православљу, требало би да говоримо о Богу који и ове године тражи место да се роди у друштвима – супер маркетима бола, рата, неправде, и у срцима – агенцијама усамљености, безнадежности, расизма. „Видим чудесно и несхватљиво тајинство“ (Ирмос 9. песме Божићног канона, 1. гласа, прим. прев.). Како бих, дакле, могао да опишем (уз сву своју неспреност и изненађење) свог Бога?

Мој Бог – исељеник
Христос је Син Божји, Бог и он сам, који се иселио са својих небеса да би сишао на земљу као у туђину.  А у тој туђини има много тога да уради, од бивања новорођенчета у јаслама, до распећа и васкрсења. Дакле, радник је у туђини (Јн 5, 17). Но и тамо је непрестано био мигрант: Богородица га је зачела у Назарету, рођен је у Витлејему, био у збегу у Египту, одгајен у Назарету, живео је у непрестаном покрету (Мт 2-3; Лк 2, 1-5; Дап 10, 38-39). Зар и сам то није рекао: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечји нема где главе заклонити“ (Мт, 8, 20)?

Дакле, убица Ирод се острвио на новорођенче-досељеника. Да ли вас то на нешто подсећа? Можда је у наше време Ирод оставио старомодни мач и зграбио свастику? И шта данас значи „мигрант“? Пакистанац у Енглеској? Грк у Немачкој? Можда Албанац у Грчкој? Безначајни мали људи у страној земљи, рећи ћете. А шта ћемо са тим што је мој необични Бог Себе поистоветио са њима? „Странац бејах… кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (уп. Мт 25, 31-46).

Мој Бог – недостојанствен
Ствари су могле бити другачије. Дакле, рођење у палати, дворцу, вили, на јахти, и слично. Свакако да је свемоћни Бог могао и тако да уради. Али тада то не би био хришћански Бог, зато што је тај Бог изабрао јасле; зато што тај Бог најдубље воли, не своје достојанство, него човека. И ако данашњи системи напајају и напајају се пожељним понашањем („како треба“) које сваког човека затвара у херметички покров престижа, власти и изолованости, мој Бог је „узео обличје слуге и постао човек“ (Флп 2, 7) зато што „није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој“ (Мт 20, 28).

Мој Бог – смутљивац
Христос није дошао у духовни туризам. Није дошао да благослови трулеж, смрт, искоришћавање. Његовим рођењем „народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“ (Мт 4, 16). Он Сам је то рекао: послан сам „да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће се отпустити и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу“ (Лк 4, 18-19).

Његовим рођењем је у историју ушла Љубав, с месом и костима, која од тада настоји да све прожме. Љубав није сладуњаво осећање, није избегавање одговорности, није попустљивост и неутралност. Она је једини аутентични начин живота, те стога сукоб са сваким равнодушним поретком ствари. Тако су у очима сваког режима хришћани (дужни да буду) „они што узмутише цели свет“ (Дап 17, 6).

Дакле, колико истините могу бити речи „Срећан Божић“ које ће пожелети они који се изјашњавају као хришћани, али су продали своју душу партијском газди, или закидају на надници свом раднику Филипинцу, или напросто шаљу своје дете у колеџ док други родитељи школују децу онде где им то дозвољава субвенција за незапослене? (Имућнији Грци, а нарочито новопечени богаташи, своју децу обично шаљу у скупе приватне америчке колеџе, а готово је правило да их у кући опслужују странци, углавном Филипинци, који за ниску плату и најчешће непријављени, дакле без здравственог и социјалног осигурања, раде све од кувања, чишћења, чувања деце, шетања паса, уређивања баште па до релаксационе масаже. Прим. прев.).

Мој Бог – анти-Пепељуга
Сећате ли се „доказа“ у бајци о Пепељузи? Ципелица коју је пробала била је њена! И све се даље добро одвијало, за све, као и за ногу девојке која је обула ципелу у свом броју.

Чини ми се да је мој Бог лошије среће. Често чинимо све што можемо да Га на силу угурамо у наше појединачне ципеле које Га некада болно стежу, а некада несношљиво „плива“ у њима. Једино што желимо јесте да наметнемо свој број другоме, па чак и ономе кога речима признајемо за свог Бога. И тако „бог“ ког стварамо по својој мери може бити „бог“ нечовекољубив, вољан да спали све које сматрамо за своје непријатеље, „бог“ бестелесан, „бог“ неприступачан, „бог“ ратоборан, укратко, „бог“ који се никада није нашао у Витлејему; не-помазаник и анти-помазаник.

„Мој“ је зато што је „наш“
На крају, потичем из многодетне породице. Зар  не би било будаласто кад би један од моје браће почео да верује да је наш отац само његов? Због тога, када му се обраћамо, не кажемо „Оче мој“ него „Оче наш“, Оче свих нас. И пошто је „Отац наш“, сви ми смо браћа, од исте „материје“ саздани. „Јер сте сви синови Божји вером у Христа Исуса… Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један, у Христу Исусу“ (Гал 3, 26-28). Мој Бог је и мој отац управо зато што је отац сваког човека који долази у свет, а не зато што је наводно мој сопствени. Ако је мој сопствени, онда је мој осуђеник.

Рођење Христово значи да се по први пут у историји Бог сјединио са човеком. Син Божји се очовечио, примио људску природу (узео је стварно људско тело и душу). То тело с којим се по први пут сусрећемо у јаслама, прво је људско тело које је, напојено живоносним божанством, дошло до Васкрсења и победило пропадљивост и смрт. Оно, међутим, не представља прошлост. Само ако помислимо на тајну Евхаристије која се савршава у свакој цркви, осетићемо да се Христос није повукао са земље, него нам је оставио Себе као своје Тело, да би сваки човек могао да постане његов уд, сателесан Телу Богочовека.[1]

Срећан Божић браћо, и имајмо на уму: Ако се Христос није оваплотио за последњег „циганина“ (како нажалост модерни Грци радо називају сваког ко им се не допада), тада се није оваплотио ни за кога од нас.

Извор: Теологија.нет

Исидора Секулић је 5. јануара 1948. године два пута писала Младену Лесковцу (1904–1991). Убрзо након што му је послала писмо добила је његово, и одговорила му је истога дана. У тим писмима је, између осталог, записала:

Сутра ће Бадње вече. Ја тада, као моји прапреци незнабошци, износим на друм вечеру курјаку, и чиним неке напоре да сагледам претка у дубокој прошлости, или да се дам сагледати од њега. Жижак од кандила на Бадње вече мени је чудесан сигнал… Поздравите сутра навече од мене Вашу породицу; и чувајте у себи и у њима тајну једне чудесне светске традиције која ће можда опет једаред ујединити свет. Родило се мало детенце, и постало неизмерно велики човек, и учинило нешто, и казало понешто што је важило, и још важи, за један од највећих колектива људства.

Зима је, свирепо хладно. Ја још два до три пута дневно добијам и језу. У постељу метнем термофор – и то ме сећа обичаја у хладној, влажној Енглеској – угрејем се, али онда ме загрли несаница.

[II]

Хвала на сећању и писму – да ли за Божић? – кад полако отпада оно што чини топлину тога датума и те институције. Одиста, Божић се баш тиме и разликује од других празника, црквених дана и датума, што је институција. У њему, у појму „Божић“, у визији „Божић“ – има тако много свега људског и човечног, од паганских, па и препаганских времена и радости, да том загонетно топлом и привлачном дану припада, најбоље, име институција. Дужа дан, подмлађује се живот, расту наде. Родио се Христос, један од најсимпатичнијих песника и луталица кроз љубав и страдања… Бадње вече, и црква у кући: тамјан, мир, песма, вертеп, и староставност, сан навечерја једног великог дана. Легенда о дану у години кад сви људи имају свећу, пањ, бео хлеб, печеницу, вино. Итд. Ја се, сем свега тога, увек спремам да прогледам у дубину до првог свога претка, првог човека на пустој планети, или на планети на којој је пре мога претка владало неко друго царство, нека друга игра вечности.

Извор: Теологија.нет

Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански г. Фотије у интервјуу СРНИ оцјењује да је  за српски народ и државу најбоље чувати своју неутралност и слободу; да за Србе пут ка Натоу не би био моралан; да је изолација немогућа, а пожељна немањићка симфонија са властима и да у стварности испуњеној наказама и демонима Црква има мисију да укаже на божанску страну постојања. Разговарала: Љерка Бјелица.

За српски народ и државу најбоље је чувати неку своју неутралност и слободу. То је одувек било најбоље, од Кочића /српски писац и политичар Петар Кочић/ до данас, каже у интервјуу Срни Његово преосвештенство епископ зворничко – тузлански Фотије.

За актуелно питање пута у НАТО, владика Фотије каже да то просто не би било морално.

„Наш народ је већ рекао да не можемо то да прихватимо јер смо били од Нато-а бомбардовани и Република Српска и Србија. Многи носимо трауме од тога и једноставно, то не би било морално“, оцјењује владика.

Он каже да је у данашњем свијету, који је постао „глобално село“, немогуће и бити потпуно изолован. „Укључен си, хтео не хтео“ - те да о интеграцији у ЕУ требају добро промислити веома мудри људи, економски и правни стручњаци.

 „Ми у сваком случају морамо контактирати са светом, немогуће је бити изолован, али са друге стране, то не мора да значи да ми аутоматски и припадамо том свету у смислу да се политички укључујемо у њихове пројекте као што је ЕУ“, сматра владика Фотије.

Наводећи примјер Енглеза, који су процијенили да имају штете као држава и повукли се из ЕУ, он каже да ни Срби не треба да идеализују ову политичку заједницу и да ка њој иду „грлом у јагоде“, мислећи да то рјешава све проблеме.

„Није тачно то, ништа неће бити решено, него би били у заједници са богатим државама које су економски доминантније од нас и питање је шта је ту добро. Не треба бежати од интеграција, него бити ту, али бити са здравим расуђивањем“, закључује владика.

Млади људи, каже, треба да чују и уче да су Срби народ страдални који је распет и дан данас - на Косову, у Републици Српској, па и у Србији. 

„Православни народ просто смета на путу светским силама. Сметали смо Наполеону, сметали Хитлеру и многима другима који су ишли према Русији, а сличан сценарио је и данас. Негде је тај однос снага у свету такав да је запади свет уједињен и има циљ пробоја на исток, а ми смо на путу томе и због тога смо много страдали“, наводи владика Фотије.

Он каже да је српски народ са Русима увек био близак по вјери, нацији, култури, писму, али првенствено по неком правдољубивом схватању живота, те да Срби на Русе гледају као на браћу. 

БИТИ ЗА РУСИЈУ НЕ ЗНАЧИ АУТОМАТСКИ И БИТИ ПРОТИВ ЗАПАДА

„Нажалост, овај такозвани проруски став се некако негативно котира на Западу. А зашто, када ми ценимо сваку проруску и прозападну вредност достојну пажње, све људско ценимо и на западу и на истоку“, истиче владика Фотије.

Он наводи да бити за Русију не значи аутоматски и бити против Запада.

„И за Запад смо, ако је хришћански, људски и поштен, то су наше вредности које тражимо у свим народима и цивилизацијама и поштујемо их“, каже владика и додаје да ће се та веза са Русима сигурно чувати и очувати, као доказ вијековног пријатељства и заједништва.

Након годину и по проведених на челу Епархије зворничко-тузланске владика Фотије каже да Црква у Републици Српској има добар статус и много простора за рад, истичући да ту сарадњу треба чувати и унапређивати на опште добро.

„Ми као Црква треба да се држимо принципа немањићке симфоније -  сарадње између Цркве и државе које су начелно одвојене, али сарађују на добробит државе. Ти односи се изграђују поверењем и поштовањем људи који су изабрани од народа и имају легитимитет избора“, каже владика.

Он поручује да треба чувати Републику Српску, зато што она гарантује слободу и напредак српског народа, као и празновати њене значајне датуме, као што је Дан Републике - 9. јануар.  

„Теба да чувамо Републику Српску, то је сада јасно и највећем делу политичара који нас воде, јер Република Српска даје простор за живот и рад свим људима који у њој живе, гарантује слободу, људска и грађанска права. Значајно је и да празнујемо датуме који су везани за оснивање Републике Српске и њено очување, као што је 9. јануар“, наводи владика.

Са друге стране, каже, нико не негира исто право другима да обиљежавају своје празнике, као што је случај у Федерацији БиХ.

„БиХ је конституисана од три народа и два ентитета по Дејтонском мировном споразуму и треба да очувамо тај систем који је обезбедио мир на овим просторима, што власт овдје и ради. Ми имамо потребу и право да очувамо оно што је посебност Републике Српске, нашу културу, језик, обичаје и веру, а не негирамо ни другима који то исто могу да имају за себе“, оцјењује владика Фотије.

Нажалост, подсјећа он, када је ''Дејтон'' тек примјењен, Република Српска је имала много више компетенција него данас.

„Сада је тренд да се све то некако врати или очува бар оно што сада имамо“, закључује владика, наводећи да је то питање људи који воде државу, док је мисија Цркве да обожи народ и посебно ради на моралном васпитању омладине.

„Онај ко је моралан, за њега је идеја добра највиша идеја и његов принцип којим се влада у животу. Када бисмо ми имали такве људе, формиране као православне хришћане,  који знају шта је добро и шта је зло, на било коју службу да се поставе они би правилно радили и никада не би чинили ништа што није у интересу народа и није добро за тај народ“, каже владика.

О ИСЕЉАВАЊУ СТАНОВНИШТВА:НИЈЕ ЧОВЈЕК САМО ЕКОНОМСКО БИЋЕ

О општем проблему исељавања становништва епископ Фотије говори и из личног искуства. Његов отац је седамдесетих година прошлог вијека радио у Њемачкој, али није тамо одвео својих петоро дјеце, три кћери и два сина, јер је, каже владика, желио да остану Срби.

„Ту је питање шта је за човека вредност. Ако је то само материјално, он ће онда ићи међу богатије, за већу плату, гдје је  економска и социјална ситуација боља него код нас. То је можда разумљиво, али се са друге стране, одласком у иностранство поставља питање очувања његовог идентитета, као и очување породице“, упозорава он.

Владика истиче да ће човјек којем је доминантна вриједност у животу комфор, економско и материјално, ићи тамо гдје то има и све ће дати за то.

„Али, није човек само економско биће, он је првенствено религиозно биће и потребан му је Бог, а ако нема Бога у души човека он онда постави на његово место неку другу вредност - новац, успех, лагодан живот“, упозорава владика.

Према његовим ријечима, важно је у народу очувати и хуманост, бригу о сиротињи и о потребитима.

„То је одувек било у Цркви и треба то да вратимо ако смо негде заборавили или изгубили. Ми смо у Епархији формирали добротворно друштво „Тројеручица“ које ће да се брине о сиромашнима, о многочланим породицама, о помоћи сиротињи, али и талентованој деци“, каже владика Фотије, наводећи да су у рад ове хуманитране организације укључени сви свештеници, Светосавска омладина и Коло српских сестара.

Као важан простор дјеловања Цркве владика истиче евангелизацију народа који је већ вјерујући, да се кроз проповиједи утврђује у вјери, као и кроз штампање духовних књига и часописа, што треба да донесе плодове на дуге стазе и да се људи врате култури читања духовног штива и црквене литературе.

 „На духовној тржници у савременом мноштву медија мора да се нађе место и за црквену реч, да људи могу да препознају шта је у том шаренилу од истине. Ми смо просто у утакмици са свим тим, хтели не хтели, па зато Епархија зворничко-тузланска има и свој сајт, Фејсбук, Инстаграм, и ЈуТјуб профиле да људи који разумеју тај језик могу да нас чују, да се прилагодимо и будемо присутни у њиховим домовима“, каже владика, који лично није активан на друштвеним мрежама, али схвата њихов значај.

МЛАДЕ ТРЕБА УЧИТИ ВРЛИНИ И ЧУВАТИ ОД УЛИЦА, ФЕЈСБУКА И ОБОЈЕНИХ РЕВОЛУЦИЈА

Према ријечима епископа Фотија, посебан значај Црква придаје вјеронауци, која је од ове године уведена и у средње школе у Републици Српској, уз одзив ученика од 90 одсто.

„То су деца у адолесцентном добу, када врло лако скрену на широки пут дроге или алкохола, живота који није примерен човеку, није хришћански ни православан. Ту је велика битка за омладину коју привлачи много тога, њихова личност се буди, долази до општег потреса у организму у психофизичком смислу и у том периоду им је потребна реч Цркве да их упути шта је добро и шта није добро“, каже владика.

Према његовим ријечима, црквено образовање је значајно за младе којима се данас кроз популарно нуди и много штетног.

„Много је штетне литературе која велича насиље, криминал и неморал,  а још су опаснији филмови који најдиректније утичу на младе, од цртаних филмова са наказама, без лепоте, до филмова са демонским ликовима, што постаје стварност у којој омладина треба да живи. Црква мора да им укаже на божанску страну постојања, на божанско виђење света, на начин живота који је постојао у нашем народу док је владао култ добра. Честити, љубазни људи, поштовање родитеља и старијих, то су биле врлине које је модерно доба наказа све порушило и сад треба то поново изграђивати у човеку“, упозорава владика Фотије.

Он каже да сви и стално у друштву треба да указују младима на традиционалне вриједности, не у смислу конзервативних, него универзалних вриједности.

„То су хришћанске врлине доброте, љубави, милости и милосрђа у којима треба васпитавати омладину, иначе ће их преузети улице или фејсбуци и одоше у обојене револуције, где неко манипулише њима. То је велика мисија и велика борба у којој Црква мора да учествује заједно са свим просветним институцијама и другим институцијама које се баве младима, да им се помогне, да се заштите од тих искушења, да не падну, не постану робови“, истакао је владика Фотије.

Према његовим ријечима, оно што данас недостаје младима је култ или призив за светост, јер је морал уздрман. Владика је цитираоријечи старца Пајсија са Свете Горе „Грех је постао мода у наше време“. 

„Људи који живе слободним, греховним животом, постају популарни у друштву, а врлински живот  сматра се мање вредним. Црква се труди да врати тај хришћански култ светости, црквени и хришћански живот. То није никакав фанатизам, него један нормалан и моралан живот. Ако тако размишљамо, онда ће држава и друштво имати будућност, јер има такве честите људе, који ће врлински живети и радити, и на сваком послу морално поступати“, закључује владика.

 Према ријечима владике Фотија, важно је и да родитељи својим врлинским животом позитивно утичу на дјецу, да породица буде на здравим основама.

„Нажалост, велики је проблем колико има растава црквених бракова, једна трећина у Епархији, што није била традиција раније, што је било незамисливо. Опет је то нешто што нам долази са запада, из тих серија у којима се не зна ко је коме отац, супруга или супруг, хаос један, а осим филмова и медија то сада долази код нас и преко система образовања“, упозорава владика Фотије.

Он предвиђа велико искушење ако Република Српска уђе у европски просвјетни систем гдје се, како наводи, протурају многе опасне теорије, попут такозване родне теорије - да се брише сазнање да ли је дијете мушко или женско.

„То је све страшно за нас, чак ни Бог по њима не би требало да буде он, у мушком роду, то иде до те мере. Ако ми тај просветни систем прихватимо, он ће бити потпуно у супротности са учењем Цркве и свих традиционалних институција у друштву. Ми нећемо моћи помоћи тој деци ако их у школи науче да не знају ко су и шта су. Зато је Црква ту да буде као со и као светлост у једном народу, да чува те традиционалне вредности које су позитивне и то нам је данас јако потребно“, нагласио је владика.

Мисија Цркве је, каже, да народ претвори у литургијски, да мисли и поступа на јеванђелски и врлинскиначин, насупрот језикусиле, моћи, доминације и бомбардовања које свијет гура у сукоб свјетских размјера.

„Црква ту има позитивну улогу да учи о добру, да говори опет - не убиј, да говори о моралним и етичким вредностима које су битне и које нас чувају да не дође до такве катастрофе“, закључио је у интервјуу Срни епископ зворничко – тузлански Фотије.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У четрнаестој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање “О свештенству“, тадашњег епископа рашко-призренског г. Павла. Уредник серијала Архиварник Александар Вујовић,  уредник Катихетског програма Радио Светигоре.

Звучни запис емисије