Живе речи утехе: Живе речи утехе

Радио Беседа: Ново издање емисије "Ристрето"

Fri, 22 Feb 2019 16:12:37 +0000

У данашњем издању емисије Ристрето у пола девет, пажњу смо посветили сусрету Господа Исуса Христа и старешине цариникâ Закхеја. Говорили смо и о празнику Сретења Господњег као сусрету Старог и Новог Завета, као и о поуци приче о царинику и фарисеју. Благодарећи Радију Беседи доносимо звучни запис.

Најава предавања Мирослава Илића: Задужбинарски етос Немањића

Fri, 22 Feb 2019 16:09:00 +0000

Радио Глас: Ексклузивни интервју - Презвитер Владимир Марковић из ВДС АЕМ

Fri, 22 Feb 2019 14:19:33 +0000

У оквиру хуманитарне акције Епархије нишке, помоћ вишедетним породицама у општини Медвеђа, а залагањем Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија и јереја Владимира Марковића, генерални секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, деветочлана породица Леповић из села Леце код Медвеђе је у суботу 16. фебруара 2019. године, на дан Светог Симеона и Ане, обрадована са два лепа коња. О сарадњи Православне Епархије нишке и ВДС-а Архиепископије београдско-карловачке разговарамо са јерејем Владимиром Марковићем, генерални секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Благодарећи Радију Глас доносимо звучни запис разговора.

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190222-073131-178_17_22_217-894.mp3

Глумац Небојша Дугалић гост Радија Беседе

Fri, 22 Feb 2019 14:14:16 +0000

Глумац, режисер, професор Факултета савремених уметности у Београду, добитник многобројних признања и награда – Небојша Дугалић, био је гост радија „Беседе“. Господин Дугалић је говорио о прожимању вере и уметности, о очувању породице, разликама и специфичностима позорнице, филма и серије. Чућете и шта за породицу господина Дугалића представља предстојећи период свете Четрдесетнице. Са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо звучни запис разговора.

Архиепископ Јован: О обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља

Fri, 22 Feb 2019 13:49:52 +0000

Радио Светигора: Архиварник XXI - Митрополит Амфилохије "Добробитије"

Thu, 21 Feb 2019 19:40:40 +0000

У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У двадесет првој емисији серијала Архиварник емитујемо предавање које је одржао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на тему “Добробитије“. Предавање је одржано 1. децембра 1993. године у Подгорици.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Светигора

Света Антуса: Посланица о правом пријатељству

Thu, 21 Feb 2019 18:14:00 +0000

Уобичејено је међу људима да се хвале својим пријатељима чак и да се са другима такмиче ко их има више. Склони смо да и површне везе сматрамо пријатељским, не залазећи дубље у тему истинског и правог пријатељства.

Јер шта не би учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем.

Рецимо прво, колико много задовољства доноси пријатељство. Пријатељ је светао радошћу и усхићује се када види пријатеља. Сједињен је са њим у јединству, имајући одређено, неописиво задовољство душе. Ако само размишља о њему, он се подиже и узноси се високо у свом уму.

Говорим о правим, истинским пријатељима, који би изабрали, да умру за своје пријатеље, за оне које топло љубе. Не помишљај да можеш побити оно што говорим, примером оних који воле слабо, или који ручају са тобом, (букв. „који деле трпезу са тобом“: Сирах 6:10), или са којима имаш површно познанство.

Ако ико има пријатеља, каквог ја описујем, он ће схватити моје речи; а, иако ће виђати свог пријатеља сваки дан, често му то неће бити довољно. Он уздиже исте молитве за пријатеља, као и за себе. Познајем одређеног човека, који, када проси молитве светог човека, ради понашања свог пријатеља, прво га моли да се моли за пријатеља, а онда и за себе.

Истински пријатељ је такав, да су време и место љубљени у његовом сусрету. Јер, као што светлећи предмети проливају светлост на околна места, баш тако и пријатељи преносе сопствену благодат на места где су били. А често смо, када смо стајали на тим местима без пријатеља, плакали и јецали, сећајући се дана када смо били заједно.

Није могуће језику изразити задовољство, које изазива присуство пријатеља, јер то знају само они који су га искусили. Човек може тражити услугу, и добити је, од пријатеља без сумње. Када нешто траже од нас, ми смо им захвални; али када се двоуме да питају, онда смо тужни. Немамо ништа, што није њихово. Често, иако презиремо све земаљске ствари, поред тога, ради њих, не желимо да се одвојимо из овог живота; и више смо жељни њих, него светлости.

Да, заиста, пријатељ је пожељнији од саме светлости. (Говорим о истинском пријатељу.) И не протестуј; јер би за нас било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. А како могу то рећи? Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства.

Такав је био Павле, који би радо предао сопствену душу, без питања, и вољно би отишао у Пакао ради своје браће. (Рим. 9:3) Са таквим пламеним осећајем, умесно је волети. Узми ово као пример пријатељства. Пријатељи надмашују очеве и синове, то јест, пријатељи према Христу.

Пријатељство је велика ствар, а колико велико, нико не може научити проучавањем, нити било каквим речима објашњења, већ само самим искуством. Јер је одсуство љубави донело јереси, и оно узрокује да незнабошци буду незнабошци.

Онај ко воли, не жели да заповеда нити да влада, већ се осећа захвалнијим када је потчињен и када му се заповеда. Он жели пре да пружа услуге, него да их прима, јер он воли, и осећа као да није задовољио жељу пријатеља. Није толико усхићен доживљавањем доброте, као када он чини добро. Јер он жели, да држи пријатеља везаног за себе, пре него да буде дужан пријатељу: или пре, жели да му он буде дужан, а такође и да њега има као свог дужника. Он жели да пружа услуге, а да не изгледа као да их пружа, већ да буде дужник пријатељу.

Када пријатељство не постоји, збуњујемо нашим службама оне којима служимо, и преувеличавамо ситне ствари. Али када пријатељство постоји, ми кријемо услуге, такође желећи да се велике ствари чине малим, да не би изгледало да нам је наш пријатељ дужан, већ да се ми покажемо као дужници њему, док је заправо он наш дужник.

Знам да многи не схватају ово, али разлог тога је, што ја говорим о небеским стварима. Било би то, као да говорим о некој биљци из Индије, о којој нико нема искуства. Језик то не може представити, иако бих изговорила десет хиљада речи. Чак и сада; шта год будем говорила, говорићу узалудно. Јер нико неће бити у стању да га представи. Ова биљка је засађена на Небесима, имајући своје гране натоварене, не бисерима, већ изобилним животом, који је много пријатнији од бисера.

Али о којој врсти задовољства желиш да говориш? Да ли је срамно задовољство, или врлинско? Сладост пријатељства надмашује сва друга задовољства. Можеш поменути сладост меда, сем што се медом може постати презасићен, а пријатељем никада (докле год је пријатељ); жеља се пре увећава, што је више задовољена, а то задовољство нас никада не може оставити презасићеним.

Пријатељ је слађи од живота. Према томе, многи нису желели да живе више, након смрти својих пријатеља. Са пријатељем, човек може вољно поднети прогонство; али без пријатеља, нико не би изабрао да насељава, чак ни своју земљу. Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво, а без њега и здравље и богатство неподношљиво.

Имати пријатеља јесте имати другога себе; то је слога и склад којем ништа није једнако. У овоме, један је једнак мноштву. Јер, ако су двојица, или десеторица, уједињени, нико од њих више није само један, већ сваки од њих има способност и вредност десеторице; и наћи ћеш једног у десеторици, и десеторицу у једном. Ако имају непријатеља, кога напада не један, већ десеторица, он је поражен, јер је ударен, не једним, већ десеторицом.

Ако неко падне у оскудицу? И даље није опустошен; јер он успева у свом већем делу; то јест, у деветорици, а сиромашни део је заштићен; то јест, мањи део, од оног који успева. Сваки од њих има двадесеторо руку, двадесет очију, и исто толико ногу. Јер он не гледа само сопственим очима, већ и очима других; не хода сопственим ногама, већ ногама других; он не ради сопственим рукама, већ рукама других. Он има десет душа, јер не брине само он о себи, већ такође и оних девет душа пријатеља. И ако би их било и стотину, иста ствар би се десила поново, моћ би била само увећана.

Види одлику божанске љубави! Како узрокује да појединац буде непобедив и једнак мноштву. Како један човек може бити на различитим местима. Како у исто време, може бити и у Персији и у Риму, и како оно што природа не може урадити, љубав може. Јер један део човека ће бити тамо, а један део овде; или пре, биће заједно и тамо и овде.

Или, ако би имао хиљаду, или две хиљаде пријатеља, размисли до које висине би његова моћ порасла. Да ли видиш како је продуктивна ствар љубав? Јер ово је чудесна ствар: умножити појединца, у хиљаду људи. Па, питање је, зашто ми не поседујемо ову снагу, и поставимо себе у безбедност? То је боље од све моћи и врлине. То је боље од здравља, боље од саме светлости дана. А то је и радост. Колико дуго ћемо ограничавати љубав на једног, или двојицу?

Научи из разматрања супротног. Претпостави да је постојао неко, ко није имао пријатеље – ствар која је најлуђа. („Луди ће рећи, ‘Немам пријатеља’“ (Сирах 20:16)).

Каквим начином живота живи таква особа? Јер и да је богат и по хиљаду пута; чак и да живи у изобиљу и раскошу, да поседује мноштво добрих ствари, он је потпуно сиромашан и обнажен. Али у случају пријатеља, то није тако; чак и ако су сиромашни, они су боље обезбеђени од богатих; а који се човек неће усудити да говори за себе, пријатељ ће рећи за њега.

А ствари које није у стању да сам да, може дати кроз друге, и штавише, тако ће свима нама, бити узрок свих задовољстава и радости. Јер немогуће је да би он трпео бол, будући заштићен бројним телохранитељима.

Чак ни цареви телохранитељи нису толико пажљиви, као прави човекови пријатељи; јер први чува кроз страх од дисциплине, а други кроз љубав. А љубав је много захтевнија од страха. Заиста, краљ може устрашити своје чуваре; али пријатељ верује више пријатељима, него самоме себи и, ради њих, не плаши се никога ко му жели зло.

Преставимо дакле себи, ову ствар – сиромах, који може имати утеху у сиромаштву; богаташ, са циљем да може поседовати своја богатства у безбедности; владар који може владати безбедно; потчињени, који може имати добро расположене владаре.

Пријатељство је прилика за човекољубље и извор благости. Чак и међу зверима, најсуровије и тврдоглаве јесу оне, које се не држе заједно. Према томе, ми насељавамо градове и држимо трговине, да би могли да имамо међусобне односе једни са другима. Ово је такође и Павле заповедао, када је забранио „занемаривање заједничких сусрета“ (Јев. 10:25).

Јер не постоји ништа толико лоше, као усамљеност и одсуство друштва, и приступа другима.

Шта онда с монасима, неко би могао упитати, а и с онима, који живе као пустињаци, на врховима планина? Они нису без пријатеља. Они су побегли од буке тргова, али постоје бројни који су у сагласју са њима, који су блиско везани један за другог у Христу. А то повлачење је било у циљу да би могли постићи оно, због чега су се повукли. Из разлога што ревност послова води у многе спорове, напустили су свет, да би неговали божанску љубав са великом строгошћу.

Скептик би могао рећи: „Шта? Ако је човек сам, да ли такође може имати пријатеље?“ Ја бих заиста желела, када би било могуће, да сви буду способни да живе заједно; али у међувремену, нека пријатељство остане непокренуто. Јер није место то, које чини пријатеље. Штавише, монаси имају многе који им се диве; а нико се не би дивио неком, уколико га не воли. Такође, монаси се моле за цео свет, што је и највећи доказ пријатељства.

Из истог разлога, ми грлимо једни друге на Божијој Литургији; са циљем да будући многи, постанемо једно. А узносимо молитве за непосвећене, за болесне, за плодове земаљске, за путнике по тлу и по мору.

Погледај на снагу љубави у молитвама, у Светим Тајнама, у проповедању. То је узрок свих добрих ствари. Ако прилагодимо себе, са циљем старања и бриге о овим поукама, ми ћемо управљати и садашњим стварима, али и задобити Царство.

Света Антуса

(писмо своме сину, Светом Јовану Златоусту)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав

Thu, 21 Feb 2019 18:12:00 +0000

Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Еванђеља се чита Христова парабола о Страшном суду (Мт. 25,31–46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У параболи се одговара: Љубав — и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем.

Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд.

Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину, за праведно, једнако и хуманије друштво.

Сигурно је да све ово потиче из хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи — ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није.

Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“ — његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности — и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична“ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку оног што се може волети у њему, онога што је од Бога.

Хришћанска љубав је у овом погледу нешто супротно „социјалној активности“ са којом, данас често идентификују хришћанство. За „социјалног активисту“ објект љубави није „личност“ (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније „хуманости“. Али за хришћанство човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. „Социјални активиста“ није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне

„хуманости“, али оно чини смртни грех против самог себе када год престане да се брине за личност и када престане да је љуби. Социјални активизам је увек „футуристичан“ у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постигнути.

Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада — једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани, сигурно, имају одговорности за „овај свет“ и морају да их испуне. Ово је подручје „социјалног активизма“ које потпуно припада „овом свету“. А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све „услове“ овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај — у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који „у злу лежи“, једине трајне и трансформишуће победе, победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призвање, да љубављу испуни грешни свет.

Парабола о страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за „хуманост“, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав — признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, знамо, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара

Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер „уколико сте то учинили једном од најмањих од моје браће, мени сте учинили“…

из књиге оца Александра Шмемана

"Велики пост"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Старац Јефрем Катунакијски: О послушању

Thu, 21 Feb 2019 18:10:34 +0000

Благословене душе, не знам одакле да почнем и шта да кажем. Шта прво, а шта друго. Пуно тога ми долази на ум. Једно је стварно и истина. Све не можемо објаснити, али бар једно... И то би било довољно. На Катунакији, Симонопетри, Ормилији, душа се уздиже, ако постоји умно делање.

Био сам недавно у Ормилији, али не на бденију, већ сам тиховао. После бденија, долази ми отац Кипријан и рече ми да за трпезом кажем неколико речи оцима. Ма како ја сада да говорим - нисам свештенопроповедник, нити неки учен и образован човек, већ неписмен. Понекад ми је тешко чак и на грчком да говорим. Понекад и на грчком језику тражим реч да нешто духовно изразим и не налазим је. Ипак, ради благослова сам пристао. Поред мене је седео отац Поликарп из Суротија, од кога сам тражио благослов да кажем две-три речи. Знао сам да треба да говорим пред послушницима, а било је ту и образованих људи: протосинђели, јеромонаси, игумани. Почео сам да говорим о послушању.

Наш старац Јосиф Исихаста, који је био сасуд исихије и умне молитве, није нас учио, узводио у исихију, умну молитву. Не, већ нас је учио послушању. Из послушања происходи молитва, а из молитве богословље. Желим само основно да кажем о овоме. Хоћеш ли да задобијеш молитву? Хоћеш ли да твоју молитву прате сузе? Хоћеш ли да нађеш уски пут монашког живота, пут свога спасења? Једини пут за то је пут послушања. Ако живиш у послушању, наћи ћеш и пут свога спасења. Да наведем један пример. Једном сам седео у својој келији, бавећи се умном молитвом, а мој сабрат у другој келији радио је нешто око печата за просфоре. Налазио сам се у стању благодати (виђења нетварне светлости). Благодат може да обитава у човеку кратко. Пет минута. Један сат. Може и два, а може и три сата. Монах из суседне келије ме је позвао на ручак. Нисам хтео одмах да кренем, док не прође благодат. Али због такве помисли – непослушања, бладогат се одмах удаљила од мене и рекох себи: «Шта си учинио?» Због непослушања одмах сам изгубио благодат. Свети оци нам говоре да послушање треба да нам буде на првом месту, а потом молитва. Имао сам молитву и не послушах, па изгубих и молитву. Чинећи послушање, молитва пак може и да се задржи. Дакле, из послушања происходи молитва. Уз послушање, молитва може да буде много усрднија. Дакле, непослушање задобих, молитву изгубих – две штете.

Опет понављам: из полушања – молитва! Свети оци кажу да се у манастир не долази да би се молио, већ да би се учио послушању. Ако чиниш послушање – то је твоја молитва. Зато, ако ти неко од братије каже да нешто урадиш, иди и уради. Ако неко чини послушање, то највише успокојава душу старца. Ако се успокојава душа старца, успокојава се и Бог. Ако си успокојио старца, успокојио си Бога свога. Старац је видљиви бог. У теологији иконе се каже, по светом Василију Великом, да поштовање према икони прелази на Прволик – тако је код нас у односу према старцу. Зато, пази да те ни најмања помисао не одвоји од старца. То могу из искуства да кажем у односу на старца Јосифа Исихасту. Кадгод бих прихватао неку помисао против њега, губио сам благодат.

У нашој келији на врху, живи старац Гедеон поред црквице светих Архангела. Код њега је живео један послушник, који је раније био ожењен. Дошао је на Свету Гору, а имао је демона у себи. Док је чинио послушање према старцу, демон није био видљив. Био је миран. Када је престао да слуша старца (једном је присвојио прилог из Америке од сто долара), у њему се одмах појавио демон. Једном сам отишао код њих у келију на Причешће и видео сам демона у том послушнику. То сам им рекао. «Видиш демона?» «Да», рекох. «Видим.» Тај човек је говорио да када једном каже Исусову молитву, демон ућути, другу молитву – вришти, трећи пут – постаје невидљив. Ето, колика је сила Исусове молитве. Демон му је говорио. «Мислиш да ћу отићи од тебе? Шта каже Христос? Овај род се изгони само постом и молитвом. Не, нећу изаћи.» Циљ демона је био да га наведе на непослушање. Ђаво познаје Јеванђеље, али се највише плаши послушања, јер је оно подражавање Христа.

Свети Теодор Студит каже да смо ми у манастиру сабрани како би у љубави и јединству Духа прослављали име Божије. Исихија је важна, али су важнији послушање и заједница. Ако имаш правило од десет метанија, тако чини. Не, пет. Боље петнаест, али најбоље десет како треба. Ако се не чини тако, то је већ за исповест. Први непријатељ није нам ђаво, већ сопствена помисао. Ако својој помисли верујеш - ето пада. Ко верује својим помислима, још увек робује својој вољи. Један послушник на Светој Гори није хтео да се причешћује, јер је веровао својој помисли да није достојан.

Једном приликом негде у скиту, био сам са братијом. После литургије, они седоше да узму воду и да се послуже. Један монах приђе и рече старцу: «Геронда, не радите добро! Оци треба ћутећи да иду у своје келије и да тихују.» Тада сам му рекао: «Дете моје, ти си послушник, а почео си да поучаваш старца. Не радиш добро. Треба само да кажеш: Нека је благословено старче.» Тога монаха је помисао полако одвела од старца из Каруље. Прошао је и друга места и на крају се појавио као јереј, закрштавајући нас. «Ви сте јереј?» «Да.» «Управо сам завршио Литургију.» Видите, због егоизма је отпао од старца и саморукоположио се за свештеника. Ево шта бива када човек верује својим помислима. Ако имаш помисли, треба да их кажеш старцу. Не веруј својим помислима. Ђаво ће те преко помисли полако одвести где он жели. Послушници који оду од свог старца, од свог канона из манастира – сви старци.

Ако чиниш послушање, задобићеш и молитву. Без послушања, и молитва се губи. У Цркви нам је све дар. Дар нам је свето крштење, дар – света Литургија, дар – Царство небеско. Бог од нас хоће само чистоту срца. Ако имамо чисто срце, можемо задобити срдачну молитву. Духовно стање човека зависи од благодати у тренутку када се он моли. Ко задобије благодат, постаје бог по благодати. Како да задобијемо благодат? Послушање је једини начин. Искусио сам и једно и друго. Послушање је подражавање Христа. Послушник задобија већу благодат него онај ко заповеда. И онај ко заповеда добија благодат, али већу онај ко слуша, јер се потчињава. Где има два или три монаха, онај који се потчињава задобија највећу благодат. Први задобија благодат да може да руководи, како да организује, како да реши разне проблеме манастира, али онај ко се потчињава, у посебној је благодати. Искуство нас тако учи.

Благодат долази у разна времена. Неки монах ми рече: «Данас је Преображење, али нисам осетио неку посебну радост и благодат. Можда ће доћи сутра – обичним даном.» Суд Божији је другачији од суда људског. Благодат задобијамо и у светој Литургији, али и изван ње. Можеш да задобијеш радост у свакодневном послу на послушању. Наше је да непрекидно пребивамо у молитви. Када Бог реши да посети нашу душу, хоће да је затекне у молитви. Треба непрестано да проверавамо како смо провели дан и да ли смо били у непослушању. Христос је дошао на земљу да се разапне. Он жели да се и његови ученици разапну за Царство небеско. То нам није директно речено, да нас не би растужило. Имао сам помисли против старца Нифонта и чујем глас благодати у себи: «Не чиниш добро!» Ко чини послушање старцу, постаје други христос, постаје благодатни христос.

са грчког језика превео

Епископ Фотије

Извор: Српска Православна Црква

Јеромонах Макарије игуман савински - гост емисије Телевизије Храм "За христољубиву војску"

Thu, 21 Feb 2019 18:09:03 +0000

У више наврата смо у емисији „За христољубиву војску“ са гостима разговарали о заједничким обележјима војног и свештеничког односно монашког позива, а вечерас нам се пружила јединствена прилика да о томе поразговарама са јеромонахом Макаријем, игуман манастира Савина код Херцег Новог, који је завршио Војнотехничку академију и био официр, а већ готово две деценије посвећен је монашком позиву. Његов боравак у Београду искористили смо за овај сусрет у коме ће отац Макарије са нама поделити своја искуства из војне службе и духовног узрастања и развоја, које га је из строја земаљске војске сврстало у ред војника Христових. Аутор и уредник: Славољуб М. Марковић.

Извор: Телевизија Храм

Архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман студенички: О животу у „манастиру свих српских цркава“ и о моштима преподобног Симеона миротичивог и њиховим чудесима!

Thu, 21 Feb 2019 14:21:46 +0000

Гост радија Светигора био је игуман манастира Студеница- архимандрит Тихон (Ракићевић) са којим смо разговарали о манастиру Студеници, о животу у „манастиру свих српских цркава“, о моштима светог Симеона миротичивог и њиховим чудесима. Тема разговора је такође била везана за ново, цјелокупно издање Типика светог Саве.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Глумац Небојша Дугалић у Врбасу: Вера и уметност

Thu, 21 Feb 2019 13:10:04 +0000

Глумац, режисер, професор Факултета савремених уметности у Београду – Небојша Дугалић, одржао је предавање у понедељак, 18. фебруара 2019. године, у дворани биоскопа Југославија у Врбасу, на тему: Вера и уметност. Предавање је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, организовала Црквена општина у Врбасу. На звучном запису предавања благодаримо Радију Беседи.

Протопрезвитер Жељко Латиновић: Светитељство, исповедништво

Thu, 21 Feb 2019 13:04:37 +0000

Прослављајући спомен на светитеље, на мученике, склони смо да заборавимо да они нису тек само део историје Цркве. Они су, били и остали, присутна снага и дивно светило Православља. Да ли су страдалници односно сведоци данас и самохрана мајка, они изморени болестима, заробљени у канџама наркоманије, деца у сиротиштима, људи по затворима и на ратиштима, они на тешким физичким пословима? Може ли се и то назвати исповедништво? Протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду је одговарао на питања слушалаца радија „Беседе“. Емисија је емитована у четвртак, 21. фебруара 2019. године. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице Радио Беседе.

Старац Јосиф Ватопедски: Топлота божанских обећања

Thu, 21 Feb 2019 12:41:27 +0000

Опет посуђујемо речи блаженог Старца нашег о последњој теми. Боље је да учинимо тако него да препричавамо оно што смо чули и видели и што смо научили од Отаца наших.

Јер једна је ствар да неко слуша о стварима које су се догодило "у време оно", а друго је када гледамо данашње примере. Посудили смо, такође, и један навод из Апостола Петра, који је говорио о истом искуству. "Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевици величанства његова" (2 Пет. 1, 16). И ми смо такође, "били очевици" преподобног Оца нашег, не у фантазији или кроз фантазију или на неки такав начин, него то што видесмо и чусмо, заиста руке наше опипаше. Доносимо један израз благодати, онако како га је он сам доживео и како га је описао. "Тада улазимо у унутрашњи божански облак и тамо се налазимо у огњеном стубу љубави. Све око нас постаје попут пламена, и као грмљавина се чује глас божанске енергије љубави, која представља извор љубави у хиљадама људи. Која ће ме сила одвојити, од најслађе љубави Твоје Христе? И након тога - да ли у телу или ван тела Бог зна, да ли у колиби или изван ње Бог зна - само је то видео онај који је видео - да је све огњем постало огањ, и сузе љубави потекоше од усхићења и од слатких таласа љубави, од таласа благодати Твоје, јер ми је складност будућег постала знана. И тада, удишући твој духовни ваздух са чудесним најбољим миомирисима, застадоше моја чула, тако да више нисам осећао своје телесне енергије ( = дејства)".

"Како је то велики чудо и како су ту многа созерцања. Мислено узлазе на Тавор они који се са Христом распеће, да тамо приме добро преображење и сладајшчи Исус им се мислено јавља у слави својој и својој тајинској ( = мистичној) слави. Ово је истинита радост, и ово је харизма! Ово је дар, ово је извор из кога истиче вода жива".

Овим речима нас блажени Старац уводи на степен свога созерцења и у наставку тумачи границу унутар које се крећу словесна бића, спознајући тако сопствену пуноћу и средишњи смисао речи. "да буде Христос све у свему". На кратак али јасан начин, старац говори о најзначајнијој ствари, да човек, када је помилован божанском благодаћу, благодари и непрестано исповеда да: "Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим" (Тит, 3, 5). На висини духовног созерцања, где долази до обожења, облачимо се у одећу смиреноумља преображеног Бога Логоса, стајући попут Мојсија пред лицем јединога Бога, и двадесет четири старешине ( = презвитера) поклањају се Бог Који седи на своме престолу (уп. Отк. 4, 10).

Надаље отац наш описује смисао савршеног бестрашћа у Христу које се уобличава благодаћу, да бисмо се уподобили* свом архетипу. и да бисмо, као чисти и смирени срцем, све примили од првог и превсходног узрока /Бога/, а ништа од самих себе, јер је све створено и све налази своје савршенство У Христу Исусу Господу нашем "кроз кога је и за кога све створено" (уп. Кол. 1, 16). Овде је реч о онима који се чврсто држе бестрашћа у пуноћи освећења, јер је само на тај начин могуће очувати целовитост своје личности. Божанском благодаћу, величина Божија постаје спознатљива, и спознаје се да су божански дарови савршени и на почетку (приликом стварања) и на крају (освећење и савршенство). Ово објашњавају чудесне речи Павлове: "Јер ко те истиче? Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?" (1 Кор. 4, 7). Пуно познање ове дубине није створено нити се постиже нашим настојањима ( = покушајима), већ је то чисто дејство божанске благодати која дарује савршенство у Христу и која борави у вернима. Благодат је као нова душа и нова ипостас словесних бића, тако да у њима Бог заиста постаје "све у свему".

Пуноћу смисла стварања и односа између Творца и твари, објашњава Старац на следећи начин: "Бог ствара и назиђује оно што је његово, а створења бивају захвална и благодарна за та добра. Ово је веома једноставно и остварује се у онима који имају "ум Христов" и "који се уподобљавају икони небескога" (уп. 1 Кор. 15, 49). Такви могу слободно да призивају Бога Оца, како је и говорио наш Старац: "Бога Оца може да призива онај ко је спознао благодат која је од Оца. Пошто се такав назива сином, он окушава од љубави Очеве, осећајући своје синовство. Он зна на делу да је био наг, и да му је била својствена свака слабост, све док га Онај који је богат није оденуо и утешио сваком утехом, и док га богати Отац његов није нахранио чистом храном коју је од Њега примио".

Овај вид односа Творца и твари, Старац назива "кружним кретањем". У истом поретку налазе се и "небеска тела" - свети анђели, јер су и они примили биће и добробиће од Бога, остајући свагда у својој равнотежи и узносећи славу и хвалу Богу, за оно што су од почетка од њега примили. Тако отац говори: "Све ово кружно кретање онога што је на небу и онога што је на земљи показује одакле је примило своје биће, и сва твар своје кретање има од Бога и ка Богу, онако како га је Творац у њу положио. Јер Свебогати Господ благодарно прима /њихово/ благодарење". И наставља Старац: "јер тако заиста /створења/ почињу да Га спознају, и Он даје љубав своју онима који Га дотле нису знали, као што каже Јов: "ушима мојим слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем и кајем се у пепелу" (Јов. 42, 5-6)."

Ово је чиста владавина и милосрђе дарова Божјих. "Нека свако спозна своју сопствену слабост. А да би човек ово постигао, потребно је да прође кроз многа и велика искушења. И када благодат победи и када је он прими, тада постаје снажан ( = крепак).

И на осталим степеницима подвига, човеку је неопходно потребна божанска благодат, како би победио страсти и како би у себи утврдио богознане врлине и да би узишао на ступањ покајања. Међутим, у стању пуноће освећења, што јесте обожење, оно што је човечанско се смањује, и само божанска благодат све савршава. Истинита је реч Господа нашег: "без мене не можете ништа учинити" (Јн. 15, 5). То је тако јер " када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост" (1 Кор. 15, 54), то у потпуности представља дело благодати.

Када човек овако осећа, он говори са уверењем ( = убеђеношћу) да "сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца свјетлости, у којега нема измјенљивости ни сјенке промјене" (Јак. 1, 17). Слично се догађа и у време молитве, како наглашава и авва Исаак Сирин. Након чисте молитве, пошто подвижнику дође благодат Божија, "он се више не моли јер је услишена његова молитва. Пошто је молитва услишена и пошто је настало созерцање, ум се више не моли" (Авва Исак Сирин, Слово о подвижништву 32, О чистој молитви). Када је Старац наш желео да нам објасни овај натприродни начин на који христоносни човек то доживљава, говорио је следеће: "Ништа од енергија старог човека, у овоме часу није остало, јер не само да се нашао у другој природи, изван времена и простора у коме се крећу створена бића, него он дише други ваздух, налази се у другом космосу, где не важе чулна мерила и облици и симболи". Да би нас уверио, читао нам је одговарајуће светоотачке текстове који су се бавили овом темом. "У чистој души, као сунце сија светло Свете Тројице. А ваздух који она дише јесте Пресвети Дух". Тада Господ наш, Који је Онај који дарује и Онај који се дарује, преображава благодаћу слугу верног, који је са много труда прешао море тешких искушења и није издао љубав Божију - "и тада настаје созерцање у Богу, у Њему а не у нама". То је созерцање које није човечанско, него божанско.

Ово виђење, којима се душа храни је, према сведочанству Отаца наших нелажно. Човек у себи осећа своју ништавност и постаје мањи од свега створеног, као знак неверја овога света. А ако га питате шта мисли у себи након толиких откривења божјих и своје заједнице са Њим, он ћути, немајући снаге да се изрази. Ако је заиста примио божанске дарове и посведочио се благодаћу, он схвата да је све то неизрециво и да надилази искуство ствари и сведочења. Он сам се, међутим, никада не сматра достојним, и на сваки начин жели да себе не пореди са оним што постоји, него више воли да се од људи скрива као онај који не постоји! Након што нас је Старац у све ово уверио, размишљали смо о дубини речи које смо често слушали: "Твоје од твојих, приносимо ти Владико многомилостиви, Човекољупче, и враћамо се Теби благодарећи Ти за Твоју велику милост". Ускладимо се са смирењем савршених у Христу који су се духовно подвизавали и који су се удостојили пуноће божанских обећања датих људима. Они престављају стубове небескога и у себи су устројили ум Христов.

са јелинског Александар Ђаковац

Извор: Светогорске стазе