Када човек први пут дође у цркву, има много питања. Како се треба понашати током Литургије, којим речима се треба молити, како се треба припремити за Причешће? Али чак и касније, ако се трудимо да свесно водимо духовни живот, питања се настављају. Ко је и зашто установио правила која морамо понављати чак и без одговора у срцу? Како можемо разумети текстове на „интуитивном“ црквенословенском језику? О овим питањима разговарамо са игуманом Силуаном (Тумановим) , председником Издавачког савета Санктпетербуршке митрополије и аутором руских превода неколико богослужбених књига и кратког молитвеника за лаике.
Аспирин није лек за свакога.
— Оче Силуане, како је настала идеја о објављивању „мирског“ молитвеника на руском језику?
Ствар је у томе што је наш традиционални молитвеник састављен од молитава намењених монасима. За лаике, молитвеници једноставно не постоје. Како је могуће замислити да се молимо из молитвеника, на пример, у селу где је писменост била прилично ниска? Шта год су верници могли да се сете у цркви, попут „Оче наш“, они су понављали. Није случајно што је Свети Серафим Саровски саставио своје правило за лаике, које се састојало управо од понављања једноставних молитви изнова и изнова.
Потреба за молитвеником јавила се средином 20. века, када је огроман број образованих људи почео да се идентификује са Православном црквом. Тада су молитвеници почели да се преписују и умножавају у великим количинама. Штампани су у старом правопису по манастирима, и природно, скуп молитви је био монашки. Монашки идеали су, наравно, добри, али нису погодни за све хришћане, и наш задатак је да таквим људима приступимо са љубављу.
— Да ли је могуће створити молитвено правило за себе?
„Уверен сам да је то не само могуће, већ и неопходно. У одређеном тренутку, хришћанин има право да изабере за себе одређено молитвено правило, да га појача, скрати или замени другим. У томе нема ништа необично. Ви и ја не читамо често књиге које смо учили у школи. Када човек дође у Цркву, нуди му се збирка молитви које су саставили духовно искусни људи. Оне му нису дате да их рецитује целог живота. Баш као што је потребан и буквар да бисмо научили да читамо сами, а не да га понављамо целог живота. У неком тренутку, хришћанин почиње да осећа да се стандардно правило не поклапа са његовим искуством. То значи да је спреман да прилагоди своје молитвено правило у једном или другом правцу.“
Митрополит Антоније Сурошки говорио је о тихој, контемплативној молитви, предлажући седење пред иконама, одређивање одређеног времена и посвећивање тог времена покушају да се стане пред Бога. И ово делује као прилично смео и нов приступ.
Свети Оци су и раније давали сличне савете. Молитва може имати најразличитије облике. Као што је добро познато, тиха молитва је један од врхунаца исихастичке молитвене теологије; то је молитва као стање ума. Светогорски Оци, Пајсије Атонски , на пример, такође кажу да молитва не треба да буде ствар читања текста, већ евхаристијски живот захвалности Богу и другима. 
Верујем да је руско друштво зрело за молитву на руском језику још од 19. века. Чак су се и духовно ригорозне и искусне личности попут Светог Филарета (Дроздова) бавиле преводом Светог Писма на руски. Наравно, стално видимо да постоје хришћани којима је удобније и којима је корисније да се држе црквенословенских текстова, и то је добра ствар. Главно је да не терају друге на то. За неке је аспирин лек, а за друге је супротно. Молитве и Свето Писмо су духовни лек; морамо то запамтити. Важно је да ли делује у вашој души или не. Ако један облик не делује, покушајте са другим.
Молитве пишу грешници
— Постоји уобичајени аргумент: али древне молитве су писали свети људи...
Чак и сада се састављају текстови за новопрослављене свеце, али да ли је то модернизам, екуменизам или обновитељство? Не, ове текстове одобрава Синод и они постају део свакодневног живота парохијана. Не знамо да ли су људи који састављају молитве свеци или не. Људи се канонизују тек након смрти. Сви свеци су били грешници, само је Христос безгрешан. Стога би се могло рећи да молитве пишу грешници за грешнике. Морамо ово запамтити и разликовати шта је духовно корисно, а шта није. Ако осетите било какву забуну, можете оставити текст по страни - нема проблема. А ако се осећате збуњено док читате црквенословенски текст, онда и то оставите по страни - нема проблема.
Када неко дође у цркву да се моли, прекасно је да се схвати да ли је добио одговарајуће образовање или да ли је спреман. Он је већ овде, моли се са нама, и треба му пружити прилику да разуме шта се дешава у цркви.
Разумљив црквенословенски језик
„Често чујем људе како кажу: 'Зашто се мучити са преводима? Црквенословенски је тако јасан.' За Руса је све јасно, чак и интуитивно.“
— Да, али ако питате такве људе, не чак ни нешто сложено, можете чути тако „интуитивне“ преводе да сте запањени!
Али како да преведемо „Невидљивим чиновима ангела дориносима“ на Литургији? Људи су збуњени. Не знају сви да имамо прилично неспретно постављену паузу усред Херувимске химне, тачно усред реченице. „Који мистично представљамо Херувиме“ — то јест, ми, мистично имитирајући Херувиме и животворну Тројицу, певајући Трисвето („Свети, Свети, Свети“, што ћемо касније чути у евхаристијском канону), „сада оставимо по страни све светске бриге“ — и са којом сврхом? Да примимо и уздигнемо Цара свих, праћеног невидљивим ангелским силама. „Дориносима“ значи ношење копља, оружја. И тако, тачно усред фразе, постоји пауза, током које се врши помен на Херувимској химни. Јер још увек не разумемо о чему певамо. Али је логичније да се настави као што је сада у грчким богослужбеним књигама: зашто бисмо требали да оставимо по страни светске бриге? – да бисмо примили Цара свих.
За спасење душе, ово наравно није толико важно. Људи су се спасавали чак и без разумевања било чега у текстовима. Али, ако имамо образовање и могућност да нешто разумемо, а ништа по том питању не радимо, мислим да грешимо. Грешимо једноставно зато што не користимо разум који нам је Бог дао. А пљујемо и на сећање и наслеђе Светих Отаца, који су нам оставили лепе и логички проверене текстове испуњене богатим значењем, јер то доживљавамо као неку пријатну буку уз коју свако мисли своје мисли.
Стога је разумљивост црквенословенског језика дискутабилно питање.
Тешки терети које је тешко поднети
— Испоставља се да чак и пре самог присуствовања црквеној служби, верник мора прво да прође посебну припрему.
— У томе је поента! Састављање службе захтева целу библиотеку, а пре сваке службе улаже се прави научни напор да се координишу бројне књиге. Свештеник користи Служебник , чтец користи Псалтир и Часослов , чита каноне из Октоиха , Минеја и Триода , а хору је потребан Ирмологиј. То је седам књига одједном. Ту је и Типик — скуп прописаних правила (зборник), који садржи начин и редослед вршења црквених служби. Минеј, садржи променљиве молитве за сваки дан у години, по датумима сваког месеца, за непокретне празнике (то јест такве који долазе увек одређеног дана у одређеном месецу). Стога се месечни минеј, у складу са бројем месеци у години, састоји од дванаест књига. Плус два дела Триода, и друге књиге такође!
Набавка свих ових скупих и ретких књига је ван могућности неких парохија, а камоли сваког парохијанина. Требало би да узмете и црквенословенско-руски речник , речник црквенословенских паронима, а пожељно је и речник библијског грчког и хебрејског језика, јер се неки аспекти Старог завета могу разумети само кроз хебрејски.
Али ово захтева специјализовано образовање! Да ли имамо право да то захтевамо од свих хришћана? Можемо ли захтевати да пре сваке службе обављају посао који, извините, није сваки свештеник који је завршио богословију способан да обави? Управо на то мислимо када кажемо да људима стављамо тешке и неподношљиве терете.
Молитвена бука или ризница значења?
— Многи у цркви стоје са паметним телефонима, читајући паралелни превод службе. То је решење.
„Али то је као да посећујете маму и разговарате са њом на страном језику, преводећи све на свом паметном телефону. То је апсурдно.“
Многи, наравно, не осећају никакав проблем овде. Толико да је 1923. године Свети синод Грчке православне цркве, пошто је још једном усвојио резолуцију којом се захтевају службе на древној верзији грчког језика, написао да парохијане теши... молитвена бука у цркви!
Фраза „молитвени шум“ је незамислива комбинација. Па ипак, управо тако огроман број наших сународника доживљава богослужење. За то могу постојати сасвим објективни разлози: на пример, црква је пуна, тешко се чује са улаза, звучници или не раде или их нема, јер „нема смисла постављати те грешне микрофоне овде“. Људи ништа не чују. Додајте томе појање Светог писма посебним ђаконским гласом на црквенословенском, окренути леђима народу. Где је овде мисионарски, катихетски или поучни значај богослужења?
Људи проналазе олакшање молећи се својим речима. Читају неке псалме, молитве и чекају свој ред да се исповеду — тада имају праву везу са свештеником и постоји неко значење у свему што се дешава. Онда је њихов ред да приме причест. Тако убијају време.
— Али изгледа да људи треба да долазе у храм да траже виша значења?
„Наравно, ова значења нам се нуде не да би нас забавила елегантним фразама, већ да би нам дала нешто суштинско за спасење. Али, не желећи да разумемо, игноришемо их. Једно је када особа објективно не може да разуме, чује или схвати. Сасвим је друго када може, али каже: 'Не, урадићу како су наши оци поставили', а да се превише не упушта у то.“
Колико људи зна кондаке Светог Романа ? Знамо само један фрагмент, који се пева током Акатиста Пресветој Богородици. А он их је написао на десетине. Другим речима, хиљаде текстова је заборављено у Православној Цркви, а Црква се није распала нити урушила. Стога, чак ни данас, нема потребе за страхом да ће неки текстови бити замењени другима или реинтерпретирани. Главно је сачувати значење.
Руски језик за реноваторе?
— Чини ми се да је негативан траг који су оставили обновљеници од великог значаја.
„Да, постали су познати по својим осуђивањима. Али какве то везе има са руским преводима? То није оно што су радили историјски обновљенци.“
Када смо водили дискусију у нашој парохији, неки су говорили да је читање Апостола на руском, на пример, „обновљенство!“ Одржао сам целу презентацију парохијанима. Испоставило се да је било лажних сабора на којима су обновљенци одлучили да забране службе на руском језику. Протојереј Василије Адаменко је био обновљенац, али их је напустио јер му је било забрањено да се моли на руском. Дошао је код митрополита Сергија (Страгородског) и примљен је у канонско заједништво са Црквом. Затим је положио монашки завет под именом Теофан и био је благословен да служи службе у потпуности на руском. Окупио је заједницу од преко 1.000 људи. Штета је што ове историјске чињенице сада тако мало људи зна.
Погрешно је веровати да је русификација повезана са обновљенским покретом. Напротив, русификација литургијских служби била је директна препорука Помесног сабора из 1917–18. године.
— Шта је реновационизам?
Обновљенство је жеља неких свештеника да постигну одређени хијерархијски положај уз помоћ световне власти. Група свештеника, првобитно из Санкт Петербурга, одлучила је да сруши црквену власт уз помоћ совјетске световне власти. И делимично су успели. Истина, Богу се не може ругати; на крају се догодило супротно. Али циљ обновљенца био је политички — да сами преузму контролу. За трудбенике и подвижнике попут јеромонаха Теофана, циљ је био стран свакој политици; био је мисионарски, пастирски, и митрополит Сергије, касније патријарх, је то разумео.
Мислим да ће пре или касније нека парохија у већим градовима бити изабрана и званично ће јој бити дозвољено да обавља и руске службе и неке облике древних литургија. Оне су, иначе, нестале из употребе због оштре политике Цариграда, која је потискивала националне и покрајинске обреде и молитве.
Значење Светих Тајни 

Како се треба припремити за причешће? Да ли постоје нека прописана правила?
Некима је потребно потпуно правило, скуп устаљених традиција, док другима не — и то се такође мора прихватити са смирењем и љубављу. Правила припреме налазимо у Типикону, који је такође био намењен средњовековним монасима. Ниједно правило није прописано за лаике. Штавише, постојећа традиција се развила у доба када је причешће било изузетно ретко. Сходно томе, пре причешћа је била потребна одређена припрема, расположење за примање ове узвишене тајне.
Углавном, једино важно, неоспориво правило јесте сам текст Литургије. Он је довољно уравнотежен и прожет потребним значењима да припреми човека за тренутак Причешћа. Међутим, чак ни ово правило не „читају“ они који долазе у цркву са децом на само Причешће. Чак ни ово правило није за свакога.
Према црквеним историчарима, у стара времена, када су људи чекали у реду за причешће, да би се спречило да ћаскају, зевају, свађају се, нуђене су им молитве. Тако су настале молитве за причешће. Накнадно се све променило, постало је оно што је данас, а ове молитве су постале лично, приватно правило. 
— Причешће ће „успети“ и ако сте прочитали три канона и ако дођете са својом децом на саму Тајну, зар не?
„Имамо страшну ситуацију. Човек чита сва три канона, два акатиста, канон за причешће, молитве за причешће, али не разуме зашто се причешћује. Зашто? Да би добио благодат. За шта је то потребно? Да би одвратио уроке? Да би његова унука могла добро да учи? А шта је за нас Христос?“
Оно што Црквени Оци говоре о кретању духа и тела ка Христу, о сједињењу са Њим, о тражењу Бога, чији се наговештаји величанствено одражавају у делима руских писаца и песника — где је то? Тражење Бога... Ко си Ти? Зашто си нас позвао к Себи, како можемо бити занимљиви Теби? Ако то тражење изостане из живота особе, која је сврха читања свих ових правила? Можда је вредно прво сам схватити зашто се човек причешћује?
Често не знамо ко стоји поред нас у цркви. Чак и ако ту особу виђамо дан за даном, годину за годином. Не знамо њихове потребе и проблеме, и не желимо да знамо. А чак и ако знамо, не желимо или не можемо увек да помогнемо.
Уобичајено верујемо да је причешће чин личног освећења. То је свакако тачно, али поента је у томе да Нови завет није дат само за мене, већ за цео Нови Израел. За целу Цркву Христову. И у мери у којој сам у Цркви, у тој мери је мој лични завет са Христом релевантан за мене. Ако сам сам са Богом, али нисам ни на који начин повезан са својим ближњима, онда обмањујем самог себе. Апостол каже да је особа која мисли да воли Бога, а мрзи свог ближњег обмањена. Ово разумевање пружа предуслове за правилно разумевање причешћа Светим Христовим Тајнама.
Можда се питате: одакле ми све ово? Из молитви саме Литургије и молитви за Причешће, које сам превео и видео њихово значење, њихов значај. Можете учинити исто и сами се уверити да је Причешће много дубље, озбиљније и глобалније него једноставно „за срећу“. То је оно што нас преноси у вечни живот, оно што нам гарантује учешће у вечности чак и сада. А не само нека врста благодатне помоћи у нашим земаљским пословима. То може бити тачно, али то је споредни ефекат.
Сви очекују да Црква побољша морал, жетву сена, принос млека и образовање, али то није сврха Цркве. Ако у друштву превладају хришћански идеали искрености, саосећања, молитве и самопожртвовања, они благотворно утичу на морал, жетву сена, принос млека и образовање.
Да би се разумело значење, неопходно је превести и разумети текстове. Зато правим преводе и нудим их људима. Многи кажу „хвала“. Вредност је у томе што ти људи не напуштају Цркву нити се супротстављају „црквенословенској већини“. Напротив, моје књиге им помажу да остану смислено укључени у Цркву.

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Богојављења, 19. јануара 2016. љета Господњег, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици

Бог се јави – Ваистину се јави!

Народ који сједи у великој тами видје свјетлост безмјерну и народ који сједи у сјенци смрти би обасјан свјетлошћу неизрецивом, већ древни пророк Божији (Исаија) је предвидио тај велики и страшни догађај рођења Христовог, Његовог крштења у Јордану и јављања те вјечне, неизрециве, Тројичне божанске свјетлости.

Када се крштавао Господ у Јордану Тројична свјетлост се јавила и открила, чуо се глас са небеса – глас Оца небескога: Ти си Син мој вољени и Дух у виду голуба је сишао на Њега и потврдио истинитост ријечи Оца небескога. Јавило се Свето тројично поклоњење – Света Тројица се јавила и открила неизрецива тајна, најдубља тајна, најдубља истина. Све истине и све тајне, и сва догађања и сва збивања од настанка свијета до данас, до краја свијета и вијека, обасјана су том свјетлошћу Свете Тројице: Оца и Сина и Духа Светога. Иначе без те свјетлости све би било погружено у таму, све би било погружено у сјенку смрти. Све би било подложно смрти, ништавилу, пролазности.

Тај догађај, то јављање Бога ми прослављамо празнујући долазак Христов у овај свијет и све оно што је везано за Њега и за Његов долазак у овом свијету. Све чежње људскога срца од искони, од кад човјек зна за себе, све су те чежње управо испуниле се, оствариле се у том јављању Божијем. За свим што је чезнуо човјек и што чезне је управо да му се Бог јави. Види човјек чудеса овога свијета у коме живи, човјек се диви љепоти божанске творевине, човјек се диви љепоти људскога лика и устројства људске природе, људскога бића, човјек је запањен свим оним што види у себи и око себе, оним што се догађало и што се догађа. Али иза свега тога његовог виђења, иза свих љепота и красота и тих чудеса која нам се јављају нашим рођењем, нашим постојањем, скрива се та најчудеснија љепота. Све те љепоте, истине и доброте, открива ова доброта и љепота и ова свјетлост која се јавила на ријеци Јордану – Господ Син Божији јединородни који се крштава.

Свети Јован Крститељ видјевши Га како долази, изговориће оне знамените ријечи: Гле, Јагње Божије које узима на себе гријехе свијета. Јагње Божје – Свети Јован је предвидио, као претеча Његов, не само Његово рођење, него је предвидио и шта ће бити са Њим докле буде био овдје на земљи. Видио га је као Јагње Божије које узима на себе гријехе свијета и Јагње Божије које је заклано за живот свијета. Ништа чудесније није могао открити Јован Крститељ од јагњета. Има ли ишта љепше од свих створења око нас од јагњета? Са тим најљепшим створењем упоредио је Јован Крститељ самога Господа, најљепшега између синова људских. Благодат тече са усана његових а Дух Свети потврдио је ријечи Бога Оца: Ово је Син мој вољени.

И тако се јавила та велика тајна и тако је човјек кроз ту тајну постао видовито биће и сва творевина се освештала, а нарочито воде ријеке Јордана – освештале се уласком Господњим у воде ријеке Јордана и Његовим крштењем, које ми понављамо кроз вјекове, благосиљајући на исти начин воду донијету у светињу храма Божијега, а кроз њу благосиљајући све воде. Јер кроз све воде открива се Његова тајна, све воде земаљске постају Јордан који открива и јавља ту велику и свету тајну.

Поклањамо се Оцу и Сину и Духу Светоме, примамо ту свету тајну, божанску тајну Свете Тројице и свјетлост која нас обасјава, и која обасјава сваког човјека који долази у овај свијет. И пијемо од јорданске воде, умивамо се, чистимо се том водом јорданском, умивамо своје лице и просвећујемо се и освећујемо се том свјетлошћу божанског лика.

Зато се и поздрављамо до данашњега дана поздравом: Христос се роди, а данас, ево поздрављамо се још дивнијем и чудеснијим поздравом:

Бог се јави – Ваистину се јави!

Бог се јави – Ваистину се јави!

Бог се јави – Ваистину се јави!

Поклањамо се Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу нашем у вјекове вјекова, амин!

https://mitropolija.com/2026/01/18/mitropolit-amfilohije-sve-ceznje-ljudskoga-srca-od-iskoni-ostvarile-su-se-u-javljanju-bozijem/

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ И БЛАЖЕНЕ МАТЕРЕ И УЧИТЕЉИЦЕ НАШЕ СИНКЛИТИКИЈЕ[4]

1. Требало би да сви људи буду упућени у оно што је добро, јер, увежбани у добрим стварима, они не би имали губитке у животу. Међутим, многа добра непозната су простима и неупућенима. To им се пак дешава због тога што им је ум постао туп од немарности. Јер често се дешавало да драго камење дође у руке сиромаха, и они не знајући о томе ништа, гледали су то камење као ништавно и непотребно. Тако и ми, имајући детињасту и неискусну душу, сретнемо ли се са овим драгоценим бисером, не сматрамо га низашта велико, јер гледамо само на његов спољашњи облик, док је познавање његове природе далеко од нас. Ако нас пак неко од наших ближњих поучи мало о његовој вредности, у нама се тада рађа божанствена жеља за њим, јер сама та ствар подстиче наш ум ка тој жељи.
2. Ја и себе убрајам у такве; зашто онда говорити о нама као да ми нешто знамо да кажемо о блаженој и славној овој Синклитикији? Сматрам да никакво људско биће није у стању да прикаже њена добра дела. А ако неко и покуша да каже нешто о њој, макар био и мудар и учен, бескрајно много ће изостати иза онога што је потребно рећи о њој. Јер као што они који хоће га гледају у сунце кваре своје очи, тако и оне који покушавају да се огледају на њеном житију хвата вртоглавица од величине њених подвига, и отступају или раслабљују себе због помућења мисли ума.
3. Ми пак, иследивши по својим моћима оно што се односи на личност блажене Синклитикије, и чувши донекле од њених вршњака оно што се тиче њеног првог живота, и просветивши се донекле од самих чињеница, решисмо да ово пишемо скупљајући себи спасоносну духовну храну. Но говорити достојно о њој, немогуће је не само нама, него је то неостварљиво и за многе друге.
4. Ова света имењакиња небеског савета[5] беше из Македонске земље. Њени преци, чувши за богољубље и христољубље Александринаца, одоше из Македоније у град Александра Македонца[6]. Дошавши у земљу Александријску и нашавши да је стварност изврснија него што се причало, са радошћу се настанише у њој. Но нису се они радовали многобројности људства, нити су се дивили величини граћевина, него су се радовали што су нашли чврсту и јединствену веру уз искрену љубав, и зато су своју нову отаџбину стављали испред старе.
5. Но блажена Синклитикија беше и пореклом знаменита, и притом украшена и другим, по светском схватању, раскошним стварима. Имала је она и једну истомислену сестру, и два брата, који су такође проводили честит живот. Један од њих умре још као дете, а други, када му би 25 година, хтедоше родитељи да га ожене. Када је већ све било готово за свадбу, и обављени сви народни обичаји, младић изненада одлете као птица са стене, заменивши земаљску невесту пречистим и слободним сабором Светих на небу.
6. Блажена пак Синклитикија, будући још у наручју родитељском, упражњаваше пре свега душу у богољубљу; и није толико водила бригу о телу, колико је бдила над природним нагонима.
7. Она беше и по телу изванредно лепа, тако да су јој многи просиоци долазили још од најранијег узраста, привлачени или њеним богатством, или угледом њених родитеља, или их је распаљивала лепота ове девице. Родитељи су је свесрдно пострекавали на брак, настојећи да им се од ње очува потомство. Но она, целомудрена и племенита душом, никако се није слагала са таквим саветима родитеља, већ је, слушајући о светском браку, замишљала у уму брак божански, и, презревши многе просиоце, тежила једино Небеском Женику.
8. У њој се могла видети достојна ученица блажене Текле, која је следовала једној и истој науци и поукама. Уосталом, обема беше један исти заручник - Христос, и један исти невестоукраситељ - Павле. Мислим такође да им се ни соба није разликовала, јер им обема брачна соба беше Црква, и један исти Давид обадвема певаше честне и божанске песме. Јер он благозвучним кимвалима весели душе посвећене Богу, и тимпанима и псалтирским лирама узноси најсавршенију песму. Маријам пак доводи играчице на ове свештене свадбе, говорећи: "Певајмо Господу, јер се славно прослави" (2 Мојс. 15, 1). И јестива су ове божанске вечере заједничка свима који једу: "Окусите и видите да је благ Господ" (Пс. 33, 9). Исто тако једна је и иста тканина њихових брачних одећа: "Јер који се у Христа крстише, у Христа се обукоше" (Гал. 3, 27). Истоветна је дакле у њима двема била љубав ка Господу, јер су се обе удостојиле истих дарова и истим су се подвизима подвизавале. Страдања блажене Текле, мислим да су сваком позната, како се она са огњем и дивљим зверовима борила; Синклитикијини врлински трудови и муке нису скривени од многих. Јер ако им је обема био један жељени и вољени Спаситељ, онда им је несумљиво био и један исти противник. Сматрам чак да су Теклине муке биле лакше, јер је злоба врага малаксавала од тога што је споља на њу нападао, док је овде силнију своју злобу показао нападајући изнутра кроз противне и пагубне своје помисли.
9. Синклитикијино око није очарала разноврсна тканина хаљина, нити разне боје драгог камења; њено ухо није обманула музика, нити је свирала могла раслабити њену душевну снагу. Њу такође није разнежила суза родитеља, нити неки други савет њених сродника. Имајући дијамантску мисао у себи, она се није поколебала умом, него је сва своја чула као врата затворила и насамо са својим Жеником разговарала, говорећи ону реч Светога Писма: "Као што ја припадам љубљеноме моме, тако и мој љубљени мени" (Пес. над Пес. 2, 16). Она је избегавала загонетне и помрачујуће душу разговоре повлачећи се у унутрашње одаје душе своје. А када би пак чула светле и корисне поуке, она је напрезала своју мисао да то схвати и прихвати.
10. Преподобна Синклитикија није пренебрегавала ни онај спасоносни лек за тело - пост, јер је тако волела пост да ништа од постојећега није сматрала равним њему. Она је сматрала пост за чувара и темељ свега другог. Ако би се некад десило да мора јести ван уобичајеног времена, тада се са њом збивало нешто супротно ономе што бива код других: лице јој је постајало жуто, а тело мршавије. Јер када покретач бива без задовољства, онда за њим следује и покретано. И како узрок буде постављен, тако за њим следује и све што зависи од њега. Јер онима којима xpaнa доноси уживање, њихово тело расте и дебља; којима пак бива супротно, тело им бива мршаво и танано. Ову моју реч потврђују болесници. Тако дакле блажена Синклитикија, настојећи да јој тело побољева, даваше души могућност да цвета. Радећи тако она поступаше по речима св. апостола: "Јер уколико се наш спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља" (2 Кор. 4, 16). Тако се у тајности подвизаваше преподобна.
11. Када родитељи преп. Синклитикије скончаше, она још већма занета божанском мишљу, узе са собом и сестру, која беше лишена очњега вида, оде из родитељске куће и настани се у једном удаљеном од града гробу неког њеног сродника. Распродавши све своје наслеђено богатство и раздавши сиротињи, она позва једног свештеника те је он постриже. На тај начин она скиде са себе сваки украс, јер је у жена обичај да косу називају својим украсом. Овај њен поступак беше знак да јој је душа постала проста и чиста. Тек тада се по први пут она удостоји назвати се девственица (тј. монахиња).
12. Раздавши сво своје богатство сиромашнима, преподобна говораше: Великог сам се имена удостојила, али немам ништа вредностно чиме бих могла узвратити Дародавцу. Јер ако у спољашњим светским стварима људи напуштају сво своје богатство ради неког пролазног звања, колико сам већма ја, удостојена толике благодати, требала да заједно са пролазном имовином предам и тело своје? Али зашто и говорим о давању имања и тела, кад је и онако све Божје: "Јер је Господња земља и све што је на њој" (Пс. 23, 1). Тим речима упражњавајући се у смиреноумљу, преподобна Синклитикија молитвено подвижнички тиховаше.
13. Још у очевом дому преподобна беше прилично навикла на подвиге, те сада изишавши на само поприште подвига, она напредоваше у врлинама. Јер они који неприпремљени и неодлучни ступише у ову божанску тајну подвижништва, не достигоше циља, пошто не беху предвидели све њене појединости. Као што се они, који желе да пешаче на далеко, старају најпре да се снабдеју за пут, тако и она својим ранијим подвизима снабде себе и обезбеди за пут, те сада лако напредоваше путем који води на небо. Јер она, поставивши добре темеље за подизање куће, сагради себи веома јаку кулу. Али зграда куће прави се од спољашњег материјала, док ова блажена чињаше супротно: не скупљаше спољашњи материјал, него шта више раздаде сву своју унутрашњу сопственост. Јер раздавши имање своје сиромашнима, и напустивши гњев и злопамтљивост, и одбацивши уз то и завист и славољубље, она сагради своју кућу на камену, те јој кула би велелепна и кућа неразрушива (ср. Мат. 7, 24-25).
14. И чему много говорити? Преподобна Синклитикија још у самом почетку превазилажаше оне које су већ стекле навику монашког живота. Јер као што се природно обдарена деца, док још такорећи муцају, такмиче са одраслом децом која се већ дуже времена уче код учитеља, тако и она, горећи духом, претицаше друге.
15. Ми нисмо у стању да опишемо свакодневно подвижничко живљење преподобне Синклитикије, пошто она није допуштала никоме да види то њено живљење, нити је хтела да јој зналци тога буду разглашивачи њених добрих дела. Није се толико старала да добро чини, колико да то чува и скрива. To je пак чинила не обузета завишћу, него захваћена божанском благодаћу. У своме уму носила је ону Господњу реч која вели: "Ако што чини десница твоја, нека то не зна левица твоја" (Мат. 6, 3). И тако скривајући своје подвиге, она је вршила оно што доликује њеном позиву.
16. Од своје најраније младости па све до саме старости, преподобна је не само избегавала сусрет са било којим мушкарцем, него је већином избегавала и свој женски род. A то је чинила са два разлога: или да не буде слављена због великих подвига, или да се не лиши врлине због телесне потребе.
17. Тако је она будно мотрила на прве покрете душе своје, не дозвољавајући им да се поводе за телесним жељама. Као што се поткресава неко бујно дрво, тако је она одсецала младице бесплодних грана, јер је трновите израслине помисли одсецала постом и молитвом. Ако је пак неко од њих ускоро прорастало, онда им је она наносила разне казне, морећи тело разноврсним трудовима. Није се само задовољавала гладовањем без хлеба, нeгo и пијењем врло мало воде.
18. Када пак непријатељ подизаше рат против ње, она је најпре молитвом призивала Господа свога у помоћ, јер се лављи напад не може савладати голим подвигом. На усрдну молитву њену Господ долажаше и напад престајаше; но често непријатељ продужаваше дуго свој напад, а Господ не брањаше борца свог, да би тиме повећао искуство врлине душе. Но преподобна се и тада још јаче борила да победи нeпријатеља, као да је добила нове снаге. Она није себе умртвљивала само узимањем врло мало хране, него је избегавала јела која дају уживање. Хлеба је узимала само мало парченце, а воде често није ни пила, и спавала је на земљи кратко. Док је бивала у борби, она је употребљавала ово оружје: узимала је молитву уместо оружја и штита, а шлем око главе био јој је од вере, наде и љубави. Јер вера иде испред свега, уједињујући чврсто сва друга њена оружја. Присутна је била и милостиња, мада не на самом делу, него по расположењу преподобне.
19. Када је кроза све то непријатељ доживљавао пораз, онда је и она ублаживала суровост подвига, чинећи то да јој се удови тела не би раслабили, што би био знак пораза. Јер ако оружје пропадне, каква је нада војнику за борбу? Док неки други, изнуривши себе прекомерном и неразумном глађу, нанеше себи смртоносну рану, и предавши такорећи себе непријатељу, упропастише себе. Преподобна није поступала тако, него је све радила са расуђивањем: и са непријатељем се храбро борила молитвама и подвизима, и старала се о телу ради сигурности своје лађе. Јер и морнари, када их захвати невреме и бура, остају дуго гладни, јер мобилишу сву своју вештину против опасности која им прети; а када спасу животе своје, тек се онда постарају да задовоље ову другу потребу. He троше они сво своје време борећи се с морском буром, него имају и кратко спокојство као одмор од својих трудова, мада ни тада нису безбрижни, нити се предају дубоком сну, имајући искуство из прошлости и мислећи на будућност. Јер иако је ветар престао да дува, море се од тога није смањило; и ако је једно прошло, остало је друго. Да, догађај је већ прошао, али свагда остаје узрочник. Тако је и у овоме случају: мада се дух похоте удаљио, но није далеко онај који влада њоме. Стога се треба свагда молити због несигурности мора и због слане злобе непријатеља. Блажена Синклитикија, знајући добро ову садашњу буру живота и предвиђајући унапред многе олујне буре, пажљиво је побожношћу управљала своју лађу према Богу и довела је неповређену у спасоносно пристаниште, укотвивши се вером у Бога као неком најсигурнијом котвом.
20. Живот преподобне беше апостолски, вером и сиромаштвољубљем утврђен, и уз то просијаваше љубављу и смиреноумљем. Она у животу доживе спасоносност речи Божје: "Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије, и на сву силу вражију" (Пс. 90, 13; Лук. 10, 19). Она је с правом чула ону реч Божју: "Добро, слуго добри и верни; у маломе си био веран, над многим ћу те поставити" (Мат. 25, 21). Ту пак реч, мада се она односи на добра која се дају, ипак овде треба разумети овако: Јер си победила у телесној борби, и однећеш победу и у бестелесној борби, пошто ћу те и ја бранити. Нека познају величину вере она начала и власти које спомиње служитељ мој Павле. Јер победивши противне силе, присајединићеш се оним бољим силама - Анђелима.
21. Поставши на тај начин усамљена отшелница преподобна Синклитикија постаде творитељ добрих дела. А после извесног времена, када се расцветаше њене врлине, миомирис њених сјајних подвига допре до многих. Јер речено је: "Ништа нема сакривено што се неће објавити" (Мат. 10, 26). Сам Бог зна често да објављује оне који Га љубе, да би се поправили они који то чују. У то време долажаху к преподобној неке жене, желећи да са науче нечему узвишенијем, И посећиваху је ради духовне користи. Јер кроз њене речи добијаху корист од њеног таквог живота, и зато, желећи се већма користити, долажаху к њој све више. Као што је то већ уобичајено, питаху је говорећи: Како се спасти? А она, уздишући дубоко и лијући мноштво суза, повлачила се у себе, и као да је сузама одговор давала опет је поново ћутала. Посетитељке је међутим нагоњаху да им говори о великим делима Божјим. И дивећи се самом изгледу њеном опет је мољаху да им што каже. И пошто би блажену дуго салетале, она би, после дугог времена када се све утишају, рекла смиреним гласом ону реч Светога Писма: "Немој давити бедника, јер је сиромах" (Приче 22, 22). Посетитељке су с радошћу примале ту реч, као да су меда и саћа окусиле, па су још више тражиле од ње да им говори. Притом је самим изрекама Светог Писма салетаху, јер јој говораху: "Забадава си примила, забадава и даји" (Мат. 10, 8). Још јој говораху: Пази да не даш одговор због скривања таланта као онај слуга. А она им одговараше: Што тако мислите о мени грешној, као да ја нешто чиним или поучавам? Сви имамо заједничког учитеља - Господа; из једног истог извора црпемо духовне воде: из истих сиса млеком се хранимо, из Старог и Новог Завета. А посетитељке јој одговараху: Знамо и ми да нам је један васпитач - Свето Писмо, и један исти Учитељ, но ти си свесрдним старањем узнапредовала у врлинама. Оне које су стекле навику добрих дела треба, као јаче, да помогну малој деци, јер је то заповедио наш општи Учитељ. Слушајући све то, ова блажена плакаше као мало дете, а присутне, престајући са питањима, мољаху је да престане плакати. И када би она престала плакати, опет би настала тишина задуго. Потом би посетитељке опет навалиле са питањима. На крају блажена, сажаливши се, и схвативши да оно што говори не доноси њој похвалу, него присутнима пружа корист, поче им говорити овако:
22. Чеда, сви људи и све ми знамо како се треба спасти, али нашом сопственом немарношћу далеко смо од спасења. Треба нам прво држати оно што нам је кроз благодат Господњу објављено, a то je: "Љуби Господа Бога свога из све душе своје, и ближњега свога као себе самога" (Мат. 22, 37.39). О те две заповести држи се почетак Закона, и у њима пуноћа благодати почива. Малобројне су ове речи, али је велика и бескрајна сила у њима. Јер све оно што је корисно за душу, у зависности је од ове две заповести, као што сведочи и св. Павле говорећи да је љубав циљ закона (ср. 1 Тим. 1, 5). Све оно што људи по благодати Духа Светога кажу корисно, из љубави потиче и у љубав утиче. Ето, то је спасење - та двострука љубав.
23. А треба још и ово додати, што такође произилази из љубави, a то je да свака од нас треба да зна шта значи стремити за оним што је веће. Но посетитељке, не могући да схвате те речи, поново је питаху. А она им одговори: Зар не знате ону причу из Еванђеља: о стотини, и о шездесет, и о тридесет? Стотина означава наш позив (монашки-девственички), шездесет означава оне који се уздржавају, а тридесет означава оне који разумно живе. Прећи од тридесет на шездесет јесте ствар добра, јер је добро напредовати од мањега ка већему. Али је врло опасно срозати се са већега на мање. Јер ко једном крене ка горем не може се ни на оном мањем зауставити, него као да пада у бездну пропасти. Тако неке особе, давши завет девствености, попуштају помишљу својој слабој вољи, и на тај начин само траже изговор за грехе. Јер такве саме себи, или боље рећи ђаволу говоре, да ако разумно (боље рећи неразумно) поживимо, удостојићемо се макар оних тридесет. Јер и сав Стари Завет држао се рађања деце. Треба међутим знати да тако схватање потиче од ђавола. Јер онај ко се од већега спушта на мање бива нападан од противника. Као што војник који побегне бива суђен за то, и не добија опроштај што је отишао к мањој војсци, него добија казну што је уопште бежао. Стога, као што рекох, треба ићи од мањега ка већему. To и Апостол учи када каже: "Оно што је иза мене заборављам, а ономе што је испред нас томе треба стремити" (Фил. 3, 13). Треба дакле они који имају стотину да je y себи стално задржавају и да не дају крај томе броју, јер је речено: Ако и све што вам је заповеђено учините, реците: Слуге смо непотребне (Лук. 17, 10).
24. Ми које смо узеле на себе монашки позив треба да се држимо крајњег целомудрија и разумности. Јер и жене у свету изгледа да имају целомудреност и разумност, али оне имају истовремено и нецеломудрије и неразумност због тога што греше свим другим чулима. Јер и гледају очима непристојно, и смеју се раскалашно. Ми пак треба све то да оставимо иза себе и да се уздижемо врлинама, и од очију да одбацимо сујетно сањарење. Јер Свето Писмо вели: "Очи твоје нека гледају право" (Приче 4, 25). Језик такође треба да чувамо од таквих грехова, јер није добро да орган којим славимо Бога, изговара срамне речи. И не само да не треба говорити срамне речи, него их не треба ни слушати.
25. Све то ми не можемо сачувати ако будемо често излазиле у свет, јер кроз чула наша, макар и не хтели, улазе лопови. Јер како може да не поцрни кућа ако је око ње споља дим а прозори су јој отворени? Зато је дакле потребно одрећи се излажења на тргове. Јер ако нам је непристојно и непријатно гледати браћу или родитеља када су наги, далеко више нам наноси штету када на трговима видимо многе непристојно обнажене и слушамо њихове срамне речи? Од тога бива да произилазе гадна и заразна маштања у души.
26. Но када и у куће себе затворимо, ни тада не треба да смо безбрижне, него треба да стражимо, као што је и написано: "Стражите!" (Мат. 24, 42). Уколико већма себе обезбеђујемо у целомудрености, утолико нас више нападају рђаве помисли. Јер се каже: "Ко придодаје знање, придодаје муку" (Књ. Пропов. 1, 18). Тако исто и борци: што више напредују, то се сусрећу с већим противницима. Погледај колико си узлетела, па ти неће бити тешка садашња борба. Ако си победила телесни блуд на делу, непријатељ ће ти предложити блуд кроз чула. А када себе обезбедиш и од тога, онда се враг завлачи у сами ум, покрећући духовну борбу. Јер он тада и у нашој усамљености наводи нам на ум лепа лица и раније разговоре. Но не треба прихватати те маштарије, као што је написано: "Ако дух властодршца наиђе на те, ти немој напуштати своје место" (Књ. Проп. 10, 4). Јер пристајање на те маштарије равно је мирском блуду. Јер је написано: "Силни ће бити испитани силно" (Прем. Сол. 6, 6). Велика је дакле борба са духом блуда, јер је блуд основно ђаволово зло за упропашћење душе. To је имао у виду блажени Јов кад је говорио за ђавола да он "има силу у пупку стомака" (ср. Јов 40, 16).
27. На многе разне и лукаве начине покреће ђаво жалац блуда против христољубивих људи. Често је и братску љубав употребио овај зломислитељ за свој зли циљ. Јер је и девственице, које су избегле брак и сваку житејску маштарију, често спотакао помоћу братских односа; и монахе, који су на сваки начин избегли сваки вид блуда, успео је да рани и обмане кроз пријатељско дружење. Јер посао непријатеља се и састоји у томе да своје зло тајно протура под видом туђег добра. Он пружа некоме зрно пшенице, а иза тога поставља замку (као што бива са птицама). И ја мислим да је Господ о томе баш говорио када је рекао: Долазе вам у одећи овчијој, а унутра су вуци грабљивци" (Мат. 7, 15).
28. Шта ћемо онда при свему томе ми да радимо? "Будимо мудре као змије, а безазлене као голубови" (Мат. 10, 16), те покренимо против његове замке лукаво - разбориту мисао. To јест речи: "Будите мудри као змије", речене су у смислу да нам не буду непознати ђаволови напади, те тако слично (тј. наша лукава разборитост) брзо увиђа оно што му је слично (тј. ђавољу лукавост). А речи пак о безазлености голубијој показују да наши поступци треба да су беспрекорни. Свако добро дело бива у избегавању злога, а како ћемо избећи оно што незнамо? Треба дакле, имајући на уму лукаву способност непријатеља, чувати се његове злобне препредености, јер је речено да ђаво "ходи и тражи кога да прогута" (1 Петр. 5, 8) и: "његова су јела она изабрана" (Ав. 1, 16). Зато треба увек стражити, јер ђаво напада и кроз спољашње ствари, и кроз унутрашње помисли неда мира. И то већма кроз унутрашње, јер нас даноноћно невидљиво напада.
29. А шта нам је потребно за ову борбу? Очигледно: потребан је напоран подвиг и чиста молитва. Ова су средства несумњиво добра за уништење сваке рђаве помисли, али је потребно и неко посебно оштроумље да би се одагнала ова зараза од душе, те када срамна помисао дође извести против ње оно што јој је супротно. Ако нам, например, наиђе у машти слика неког лепог лица, онда треба мислено наружити ту слику: ископати јој очи, унаказити образе, расећи јој уста, и онда ће се видети ружно месо и кости, и схватићемо шта је у ствари оно за чим смо жудели. Тако ће дакле наша мисао моћи да заустави ову прелест, ову самообману. Јер оно што смо тобож волели није ништа друго него измешана крв и месо, због чега и животиње носе на себи руно да се оно под кожом не би видело. Тако ћемо дакле и таквом врстом помисли успети да одагнамо ту нечисту страст, јер као што се клин клином избија, тако треба одгонити демона. Уз то још треба замислити онога кога волимо како по целом телу има смрдљиве и гнојне чиреве; кратко речено: упоређивати га и изједначивати са мртвацем у нашим унутрашњим очима душе. Најбоље пак од свега је владати својим стомаком, јер ћемо само тако моћи да владамо и телесним страстима.
30. Овај разговор беше божанска гозба за присутне девственице, јер пијаху из чаше премудрости, а блажена им Синклитикија наливаше божанско вино и пиће. Свака је од њих узимала оно што је хтела; а једна од присутних запита је говорећи: Је ли сиромаштвољубље савршено добро? А она рече: Сасвим је савршено онима који то могу да издрже. Јер оне које упражњавају сиромаштвољубље имају невоље у телу, али у души лакоћу. Као што се тврда и груба одећа брзим провлачењем кроз воду и лупањем пракљачом пере и убељује, тако се и јака душа кроз добровољно сиромаштво још више учвршћује и оснажује, док оне које имају слабу одлучност доживљавају супротно овима првим. Јер оне, чим их мало снађе невоља, раслабљују се још више, као поцепане хаљине, не подносећи потребно прање ради веће врлине. И мада је исти онај ко их је направио, ипак хаљине имају различити свршетак: једне се цепају и пропадају, а друге се убељују и обнављају. Према томе, сиромаштвољубље се може назвати драгоценим благом храбре одлучности, јер је оно узда која спречава чињење греха на делу.
31. Прво је потребно увежбати се у трудовима, то јест у посту и лежању на земљи, и у другим појединачним подвизима, и тек онда стицати ову врлину. А они који не поступају тако, нeгo одједном одбаце од себе све ствари, бивају најчешће захваћени раскајањем (то јест враћају се понова на поседовање ствари).
32. Јер поседовање ствари бива средство за живот у задовољствима. Ти дакле прво уништи твоју страст, то јест угађање стомаку и уживање у лепим јелима, и тако ћеш после лако моћи да се одрекнеш од поседовања ствари. Иначе мислим да је тешко кад постоји страст да нема и средства за њу. И како ће онај ко се није одрекао страсти моћи да одбаци ово друго? Зато и Спаситељ, разговарајући са оним богатим младићем, није му одмах заповедио да се одрекне имања, него га прво пита да ли је испунио заповести Закона. Имајући улогу правог учитеља, Господ га пита: Ако си азбуку научио, ако си научио слогове да изговараш, и уопште ако си већ потпуно научио речи, ходи онда да научиш и савршено читање; то јест: "Иди и продај своје имање, и хајде за мном" (Мат. 19, 21). Мени се чини да младић није рекао како је већ извршио све што га је Спас питао, Господ не би га потстрекао на сиромаштвољубље. Јер како би могао почети да чита кад ни смисао слогова није знао?
33. Сиромаштвољубље је дакле добро онима који су стекли навику добра, јер одбадивши све сувишно стреме само ка Господу, певајући чисто ону божанску реч, која каже: "Очи се наше на тебе уздају, и ти дајеш кад треба храну онима који те љубе" (Пс. 144, 15).
34. С друге стране, они добијају велику корист; јер немајући ум привезан за земаљско благо, одевају се у царство небеско, и очигледно испуњавају ону реч псалмопевца Давида, који каже: "Постадох у тебе као живинче" (Пс. 72, 23). Јер као што се стока у јарму када врши свој посао, задовољава само основном храном за живот, тако и трудбеници сиромаштвољубља не сматрају употребу новца низашта, и једино за свакодневну храну раде телесни посао. Овакви поседују камен вере, и њима је речено од Господа да се не брину за сутра, као и оно: "Птице небеске не сеју нити жању, и Отац небески их храни" (Мат. 6, 26). Поуздавши се у те речи, јер су речи Божје, са смелошћу говоре ону реч Светог Писма, која каже: "Веровах, зато и говорих" (Пс. 115, 1).
35. Исто тако и враг бива лакше побеђен од ових сиромаштвољубаца, јер нема чиме да им нанесе штету. Јер већина штета и искушења бивају због лишавања ствари, док код сиромаштвољубаца нема шта да оштети. Да им запали села? Немају их. Да им помори стоку? Али, ни ње немају? Да им се дотакне до вољених ствари? Али су се и од њих веома удаљили. Са свих тих разлога сиромаштвољубље је заиста сјајно оружје против непријатеља и скупоцено благо души.
36. Но колико год је сиромаштвољубље дивно и корисно за врлину, толико исто је среброљубље зло и пагубно у стицању порока. И с правом је божански Павле за среброљубље рекао да је оно узрок свих зала (ср. 1 Тим. 6, 10). Јер је познато да је среброљубље узрок свих страсти: похлепности за богатством, кривоклетства, крађе, отмице, блуда, зависти, братомржње, свађе, идолопоклонства, грамзивости и њиховога порода: лицемерја, улизивања, подсмевања. Зато га с правом Апостол назва мајком свих порока. Јер среброљупце не само да Бог кажњава, него они и сами себе упропашћују. Јер имајући у себи ненаситу страст, они никада не достижу до циља, те зато имају неизлечиву рану у себи. Када среброљубац ништа нема он мало и жели, а када то мало добије онда жели нешто више. Има ли сто златника, он већ облизује усне; и када на њима заради, тада стреми ка бескрајном богатству. И среброљупци, не могући тако да достигну до једног циља, увек кукају да су сиромашни. Среброљубље такође увек доноси са собом и завист, а завист разједа прво свога имаоца. Као што змија отровница кад се рађа, прво своју мајку упропашћује пре но икога другог, тако и завист сатире прво свога имаоца, пре него што се распростре на суседе.
37. Велика би ствар била када бисмо ми, тражећи оно право сребро, могли поднети толико трудова колико узалудних напора подносе трговци у сујетном свету. Они подносе бродоломе, западају често међу морске разбојнике и разбојнике на суву, подносе затим буре и олује, и мада често зарађују, ипак због завидљиваца говоре да су сиромашни. Међутим ми се не усућујемо изложити се таквим опасностима ради истините добити. Ако некад и зарадимо нешто, одмах хвалимо себе и показујемо се људима. Међутим често не успевамо ни да испричамо то другима, а већ нам ђаво украде и ону малу варницу добра што мислимо да имамо. И још, трговци и кад зараде много, теже за још већим, и све што имају сматрају за ништа, него се пружају за оним што још немају. А ми, и немајући ништа од онога што иштемо, не тражимо опет ништа да стекнемо; болујући од крајње духовне беде ми себе проглашавамо за богате! Зато је добро да онај који чини добро, никоме то не објављује, јер особито такви претрпљују штету, будући да "оно што мисле да имају, и то ће им се одузети" (Лук. 8, 18).
38. Потребно је дакле старати се на сваки начин да се сакрије свака добит. Они пак који причају о својим достигнућима нека пробају да говоре истовремено и о својим манама и недостатцима; па ако ове скривају да не би их слушаоци критиковали, колико већма треба да чувају она прва, пошто отуђују од Бога. Они који стварно живе врлински, они чине обратно: казују и најмање своје грехе додајући и оне које нису учинили, одбацујући тако људску славу, а своја добра скривајући на обезбеђење душе. Јер као што се откривено благо умањује, тако и врлина, упозната и објављена, ишчезава. И као што се восак топи на домаку огња, тако се и душа раслабљује од похвале и губи своју духовну моћ.
39. И опет, супротно томе такође важи овде: ако топлота растапа восак, онда значи да га хладноћа стеже; ако похвала одузима духовну силу душе, онда увреда и понижење свакога узводе душу у већу врлину. Јер је речено: "Радујте се и веселите се када против вас људи реку сваку лаж" (Мат. 5, 12). И на другом месту вели се: "У невољи распротранио си ме" (Пс. 4, 2). И опет: "Увреди се надаше душа моја и невољи" (Пс. 68, 21). И још многа друга безбројна блага такве врсте могуће је наћи у Светом Писму за душу.
40. Постоји жалост корисна, и постоји жалост пагубна. Корисна жалост има то својство да уздише због сопствених грехова и због духовног незнања наших ближњих, и још да не отпадне од своје добре намере и да достигне до савршене доброте. To cy дакле врсте праве и добре жалости. Друга пак жалост, по подметању ђавољем, зна да се прикрада споменутим жалостима. Јер непријатељ зна да убаци у душу жалост пуну неразумности, коју неки називају унинијем, чамотињом. Овога духа треба одгонити особито молитвом и певањем псалама.
41. Бавећи се добрим бригама не треба да мислимо да има неко ко је у животу без брига. Јер Свето Писмо вели: "Свака глава је на бол и свако срце на тугу" (Ис. 1, 5). Једном речју је описао Дух Свети и монашки живот, и живот светски. Јер говорећи о "болу главе" указује на монашки начин живљења. Јер глава је оно што управља: "Мудрацу су, вели, очи у глави његовој" (Књ. Проп. 2, 14), и тиме, као што мислим, указује да се у глави налази прозорљивост. А што вели за "бол", то вели зато што свака младица врлине постиже се трудовима. Говорећи пак о "жалости у срцу" указује на колебљиви и лењиви начин живота. Јер срце су неки назвали обиталиштем воље и жалости, те кад такве људе не хвале, они се жалосте; кад нешто туђе желе, то их једе; када су у немаштини - не подносе то; кад се богате - разбешњују се, јер због бдења око богатства немају кад ни да спавају.
42. Немојте дакле да попуштамо у нашој одлуци, говорећи да они у свету живе безбрижно. Шта више, ако бисмо сравњивали, они се скоро више труде од нас. Посебно пак жене у свету имају још већу невољу, јер рађају са великим тешкоћама и под великим опасностима; и после се муче да доје, и разбољевају се сваки пут кад им деца болују, и све то трпећи нема краја њиховом труду. Јер или им се деца телесно разбољевају, или кад одрасту злоумљем убијају родитеље. Знајући то, не дозволимо да нас непријатељ заварава као да оне проводе лак и безбрижан живот. Јер оне ако рађају - тело им се боловима раслабљује; a ако не рађају - разједа их стид и увреде због тога што су нероткиње.
43. Ово говорим вама да би се осигурале против врага нашег. Ово што говорим не одговара свима, него само онима које желе монашки живот. Јер као што животињама није иста храна, тако ни људима није на корист једна и иста реч. "He треба, вели се вино ново левати у мехове старе" (Мат. 9, 17). Јер друкчије ће узимати храну они који су испуњени созерцањем и духовним познањем, друкчије пак они који се баве подвижничким и опитним начином, а друкчије они који у свету према моћи својој живе праведно. Као што међу животињама: неке су на суву, неке у води, а неке су птице; тако су и људи: неки се држе средњег живота, као жива бића на копну; неки су усмерили очи увис, као птице; а неки су пак покривени водама грехова, као рибе. Јер вели се: "Дођох у дубину морску, и бура ме потопи" (Пс. 68, 3). Таква је дакле природа живих бића. Ми пак, као орлови са развијеним крилима узлетимо на висине и "згазимо лава и змаја" (Пс. 90, 13) и завладајмо над некадашњим владатељем (ђаволом). To ћемо пак успети ако сав ум свој предамо Спаситељу.
44. Али уколико ми будемо дизали себе ка висини, утолико ће се и ђаво паштити да нас омета својим замкама. И шта је чудно ако ми, које смо кренуле ка добру, будемо имале противнике, кад они завиде и на безначајним стварима, па чак не допуштају људима да узму благо скривено у земљу. Па кад се они противе и обичној земаљској сујети, колико ли већма завиде на царству небеском?
45. Треба нам се против њих потпуно наоружати. Јер и споља нам придолазе, и ништа мање изнутра се крећу. И душа наша као лађа, некад се потапа од спољних валова, а некад због унутрашње воде потоњује. Тако исто и ми: некад пропадамо кроз спољашње делима почињене грехове, а некад нас упропашћују унутрашње помисли. Зато треба будно мотрити и на спољашње нападе нечистих духова и одстрањивати унутрашње нечистоте помисли; особито увек треба стражити над помислима, пошто оне непрестано нападају. Јер при спољашњој бури, ако морнари почну да вичу, дешава се да им спасење дође од суседних лађа; а при унутрашњој провали воде дешава се често да их смрт прогута док они спавају и док је море мирно.
46. Треба дакле ум све брижљивије наоружавати против помисли. Јер непријатељ, хотећи да душу сруши као неку кућу, успева да је потпуно сруши било да почне од темеља, или са крова; или пак ушавши кроз прозоре најпре везује домаћина, и онда све редом упропашћује. Темељ су душе добра дела, кров је вера, а прозори су чула; и непријатељ кроза све то напада. Отуда многоочит треба да је онај који жели да се спасе. Овде на земљи нисмо безбрижни, јер вели Св. Писмо: "Који стоји нека се чува да не падне" (1 Кор. 10, 12).
47. Ми пловимо по непознатоме мору, јер је живот наш назван морем устима свештеног псалмопевца Давида. Mope пак има нека места са подводним камењем, а нека пуна животиња, нека пак тиха и спокојна. Ми монаси изгледа пловимо по мирном делу мора, а људи у свету по оним опасним деловима; и ми пловимо по дану руковођени Сунцем правде, а они плове по ноћи ношени незнањем. Међутим често пута бива да мирјанин, будући у бури и у тами, завапи и почне да стражи, те спасе своју лађу, а ми у тишини бивамо потопљени због наше немарности и због напуштања крме правде.
 

Када Диоклецијан објави гоњење хришћана, епископ никомидијски Теопемт беше први који пострада за Христа. Он беше изведен пред цара, и цар му запрети смртном казном, ако се не одрече Христа. На ту претњу храбри епископ одговори цару: "Стоји написано: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити. Ти, царе, имаш власт кад мојим телом, чини с њим што ти драго". Би много бијен, глађу мучен и истјазаван на разне начине. Најзад цар дозва неког мађионичара, Теону, да Божјем човеку некако мађијама доскочи. Теона раствори у води најјачи отров и даде Теопемту да испије. Теопемт прекрсти чашу и испи отров. Видев Теона, да његов отров ништа не нашкоди Теопемту, он се окрете к цару и узвикну: "И ја сам хришћанин, и клањам се Распетоме". Обојица бише на смрт осуђени: Теопемта мачем посекоше, а Теону жива у земљу затрпаше, 298 године. Чесно пострадаше и грађани Царства Христовога постадоше.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОПЕМПТА И ТЕОНЕ

Када цар Диоклецијан[1] објави прво своје гоњење хришћана, он дође из Рима у град Никомидију, начини ту многе идоле, и клањаше им се. А после неколико дана ухватише у предграђу човека Божјег, епископа никомидијског Теопемпта, који први пострада за Христа у овом гоњењу. Изведен пред цара, он рече цару: Идоли, сребрни или златни, дрвени или камени, којима се ти клањаш, нису богови, јер не могу ни дисати ни говорити, нити што добро или зло учинити. Само свемогући небески Бог створи небо, и земљу, и море, и све што је у њима.
Када светитељ говораше то и многе друге ствари о вери хришћанској, цар се разгневи и рече му: Нисам те звао да ми многе речи говориш, него да одмах умукнеш и да принесеш жртву богу Аполону. - Свети Теопемпт одговори: Таквим боговима ја никад нећу принети жртву, нити ћу се икада уплашити твојих мука. Јер стоји написано: He бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити (Мт. 10, 28). Ти имаш власт над мојим телом, чини с њим што ти драго.
Тада нареди цар да се ужеже пећ, и у њу баци свети епископ. И војници ложаху пећ од јутра до подне, и силно је ужегоше. А свети епископ им рече: Престаните мало, и ја ћу вам показати силу Господа Бога мог, за чије се свето име та пећ ужиже против мене.
Рекавшито, баци се у пећ која је силно горела и седе усред ње. А војници, мислећи да је одмах изгорео и скончао, отидоше. У поноћи пак свети човек изиђе из пећи, уђе у цареву ложницу, док су се сва врата пред њим сама отварала, пробуди цара и рече му: Ја сам епископ Теопемпт, човек Исуса Христа, јер нисам умро, као што ти нареди да ме уморе, него сам ево жив. - Рекавши то, врати се опет у пећ.
Видећи светитеља, и чувши његове речи, цар се препаде, и од великог страха просто занеме. А када свану, он дозва своје војнике, и упита их: Бацисте ли оног хришћанина у усијану пећ, као што вам наредих? - Војници одговорише: Да, господару, поступисмо по твоме наређењу: бацисмо га, и он је јуче изгорео и скончао.
Тада Диоклецијан пође са војницима. И кад дође пред пећ, чу светог епископа где пева и слави Бога усред усијане пећи, и зачуди се веома. Затим светитељ изиђе из пећи неповређен, а цар рече присутнима: Погледајте, какву силу имају хришћанске мађије. Јер сам чуо да у име неког Исуса чине своје мађије.
И тог часа нареди да ухвате једног пса и баце у пећ, да виде хоће ли и пас не изгорети, као што неким чудом није изгорео епископ. Али пас одмах изгоре. Видећи то, цар рече Божјем човеку: Вргнућу те као безбожника на најстрашније муке, јер видим да си опсенар и мађионичар.
И нареди цар да га затворе у тесној тамници, да му не даду ни хлеба ни воде све до дана када он буде хтео да му суди пред народом. И остаде човек Божји у тој тамници двадесет и два дана без јела и пића, Богом укрепљаван. A пo истеку тих дана, рече цар својим војницима: Хајдемо да видимо, је ли још жив онај хришћанин, или је већ умро. А кад га нађоше жива и лицем весела, као да се за царском трпезом гостио, разгневи се Диоклецијан и изведе из тамнице блаженог епископа. И раздеравши хаљине своје, пљесну рукама, говорећи: Ходите и видите, колико је хришћанско мађионичарство! - А блажени епископ рече: Докле ћеш, бедниче, бити слепа срца и не познавати истинитог Бога, у кога ја верујем? Јер он ми даде силу и снагу да ни у шта не сматрам све муке док не победим тебе и одолим твоме мучитељству.
А када цар чу то, нареди да му ишчупају десно око, да му га ставе у десну руку, и тако опет одведу у тамницу. Кад се светитељ у тамници мољаше, засија му велика светлост у тами, и одмах се отвори зеница његовог светог ишчупаног ока, и постаде цела и здрава као и друга.
Дознавши то и видевши, цар се веома разгневи, и рече: Тако ми царства римског и великог Аполона[2], нећу се смирити док не пронађем неког веома великог мађионичара, који ће бити у стању да све твоје вештине и мађије уништи! - Рекавши то, нареди да га опет одведу у тамницу. И посла гласе на све стране свога царства, обећавајући многе дарове и велике почасти ономе мађионичару који је у стању обеснажити хришћанске мађије. И дође цару неки маћионичар, по имену Теона, и рече му: По твоме царском нарећењу дођох да одмах обеснажим хришћанске мађије; и бићеш задовољан са мном.
Цар се обрадова томе, и рече: Имам у тамници једног хришћанског главешину. Ако његове мађије обеснажиш, велике ћеш почасти од мене доживети. - Теона му одговори: Нека тај хришћанин покаже неку силу преда мном, и ја ћу на твоје очи у прах развејати сва његова дела. - Обрадован таквим речима, цар му рече: Али ја бих хтео да најпре од тебе видим неко знамење.
- А Теона одговори: Нека ми се доведе овде најопакији во. - И кад доведоше таквога вола, Теона му прошапта неке речи у уши, и одмах се распаде во на два потпуно одвојена дела. Цар се удиви и рече: Ти си заиста у стању да уништиш хришћанске мађије.
- А мађионичар Теона рече цару: Причекај мало, и видећеш на како је чудесан начин учињено ово дело. - Рекавши то, нареди да му донесу теразије, метну на њих оба дела од вола, и показа се да су оба подједнако тешка.
Диоклецијан нареди да му одмах доведу епископа Теопемпта. Кад га доведоше, цар га постави према мађионичару, и рече му: Пошто знам да си опсенар и мађионичар, а дође и овај мађионичар из Мисира, ја хоћу да дознам ко је од вас јачи у мађијама. - Тада Теона рече епископу: Сада ћу опробати на теби две вештине свога мађионичарства. И ако те не повреде, ја ћу поверовати у твога Бога. - И начини две погаче од мађијског брашна, и даде епископу да их поједе. И овај их поједе, и беху му у устима слатке као мед. И нимало му не нашкодише. Видећи то, Теона се зачуди, и рече: Још ћу једно чудо мађионичарске вештине на теби учинити. И ако ти не нашкоди, повероваћу твога Бога. - И узевши чашу воде, метну у њу неко смртоносно биље, и призва имена најсилнијих демона, да би отров био што јачи. И даде светитељу да попије. Светитељ попи, и ништа му не би. Тада се Теона баци пред ноге светога епископа, и рече: Нема другог Бога осим Исуса на кога би се могли надати. - Затим рече цару: Хришћанин сам, и клањам се Распетоме.
Чувши то, цар се веома смути, и викну: Велика су чуда која бивају од хришћанских мађија. - И нареди да обојицу одведу у тамницу. У тамници свети епископ научи Теону вери, и даде му име Синесије, које значи: пун разума. Јер чистим срцем разумеде и познаде Христа, Бога и Господа. И крсти га у тамници.
Сутрадан нареди цар да изведу пред њега светог епископа, и ласкаво му рече: Здраво, учитељу мађионичара! - и наговараше га на разне начине да би га склонио на јелинску безбожност. А када светитељ не хтеде да принесе жртву боговима, цар нареди да га распростру по земљи лицем навише и привежу му руке и ноге за четири дрвета. Затим нареди, те један огроман камен, који осам људи једва донесоше, метнуше на стомак светитељу. Но када се свети епископ мољаше, одмах се камен што му беше на стомаку сам подиже и одбаци од њега пет-шест метара далеко.
-Тада нареди цар те га стрмоглавце за ноге обесише, и још му један други тежи камен о врат везаше, и тако висаше од јутра до три сата. Онда нареди цар да изненада пресеку конопац којим је био за ноге обешен, како би, нагло повучен каменовом тежином смрскао главу и сломио врат и тако бедно скончао. И када то учинише, свети епископ силом Божјом стаде право на ноге своје. После тога мучитељ изрече смртну пресуду светитељу, коју овај с радошћу прими, и громко рече: Благословен Бог и Отац Господа мог Исуса Христа што ме удостоји овога дана који сам непрестано желео. Молим Те, Господе, помени ме у овај час и свагда.
-Рекавши то, преклони колена, и отсекоше му главу. И тако сконча у миру, исповедајући веру у Пресвету Тројицу.
Затим нареди цар да изведу преда њ Теону мађионичара који је поверовао у Христа. А када га цар ни ласкама ни претњама не могаде склонити да принесе жртву идолима, нареди да га баце у дубок ров и затрпају земљом. А доведоше и бесне коње који гажаху земљу којом светитељ беше затрпан у рову. Тако свети Теона, затрпан земљом и дуго гажен копитама коњским, пређе ка Господу, године 303.
Тако извршише свој мученички подвиг свети мученици Теопемпт епископ и Теона, коме је име и Синесије у граду Никомидији[3]. Пострадаше од цара Диоклецијана, док у свима и над свима царује Господ Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

Свештеник Јовица Вукасовић, службеник Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске, говорио је у Теми јутра Радија Светигоре о смислу и богослужбеним особеностима празника Крстовдана, указујући на његову нераскидиву повезаност са празницима Богојављења и Светог Јована Претече и Крститеља.
Отац Јовица је истакао да се Крстовдан, Богојављење и празник Светог Јована не могу посматрати одвојено, већ као једна празнична цјелина. Како је навео, у постбожићном периоду богослужбена тематика природно прелази са догађаја Христовог рођења на догађај Његовог крштења на Јордану.
„Празник Крстовдан нас уводи у догађај Христовог крштења и у потпуности је усмјерен ка Богојављењу, али истовремено нас подсјећа и на главне догађаје Христовог доласка – Крст и Васкрсење“, казао је Вукасовић, појашњавајући да управо из тог разлога Црква уочи Богојављења прославља Крстовдан.
Говорећи о богослужбеној пракси, он је објаснио да се на Крстовдан, по правилу типика, најчешће служи Литургија Светог Василија Великог, осим у случајевима када црквени поредак прописује другачије. Како је навео, када Божић или Богојављење падају у недјељу или понедјељак, тада се Литургија Светог Василија Великог служи на сам дан празника, док се уочи, на Бадњи дан или Крстовдан, служи Литургија Светог Јована Златоустог.
Посебну пажњу свештеник Вукасовић је посветио и царским часовима, који су карактеристични за празник Крстовдана. Појаснио је да је ријеч о богослужењу које обухвата читања из Старог и Новог завјета, Апостола и Јеванђеља. Назив „царски“, како је навео, потиче из византијског периода, јер је због значаја ових часова њима присуствовао и сам цар. Ове године, према типику, царски часови се служе раније, а не на сам дан празника.
Отац Јовица је подсјетио да је Крстовдан дан строгог поста, без обзира на то у који дан седмице пада. Како је нагласио, разлог за то је чињеница да је празник посвећен Крсту и страдању Господа Исуса Христа.
„Као што су сриједа и петак, од најстаријих дана, најстари пост који је забиљежен код хришћана – у сриједу зато што је Јуда издао Спаситеља, а у петак због Његовог Распећа – тако је и овај празник обавезан за пост, у који год дан падао“, казао је он.
У наставку разговора осврнуо се и на освећење воде на Крстовдан и Богојављење, истичући да између крстовданске и богојављенске водице нема суштинске разлике, јер се у оба случаја врши чин великог водоосвећења.
„Оно што је за нас важно јесте да се та вода освећује прије свега ради нашег освећења – коришћењем, како се каже у молитви, било помазивањем, пијењем или кропљењем. И у самом чину освећења наглашава се чему служи та вода и како се она користи“, истакао је Вукасовић, додајући да вјерници након великог водоосвећења у своје домове носе мању количину свете воде, која се може користити током цијеле године.
Говорећи о њеној употреби, појаснио је да богојављењска водица може бити утјеха вјерницима који, због болести или других разлога, нису у могућности да се причесте, али да она никада не може бити замјена за Свето Причешће. Такође је нагласио да свету водицу могу користити искључиво крштени вјерници који немају црквену забрану, те да се она може користити за помазивање болних мјеста и повремено кропљење дома, уколико свештеник није у могућности да дође у посјету.

https://mitropolija.com/2026/01/17/otac-jovica-vukasovic-krstovdan-bogojavljenje-i-jovanjdan-su-jedna-praznicna-cjelina/

Одрасли, који желе да поразговарају са младима о православљу, често сами нису спремни за проповед. Какве грешке они најчешће допуштају? Да ли критичко усмерење тинејџера представља препреку за разговор о вери? Које теме су интересантне младима? Шта можемо научити од светих исповедника следећи њихов пример? О томе нам прича свештеник Валериј Духањин.

Постоји један мисионарски принцип, који је успоставио Светитељ Николај (Касаткин), просветитељ Јапана: «На почетку заволи оне, којима хоћеш да проповедаш о Христу, затим поступи тако да би и они тебе заволели, а потом им говори о Христу». То се фактички односи и на младе. Не можемо их учити о Христу, ако се не односимо лепо према њима, ако их сматрамо за мале штеточине. С почетка треба да научимо да с њима нађемо заједнички језик, да разумемо њихове бриге и интересовања. Треба да будемо свој на своме са њима и да им помогнемо да нађу одговоре на њихова животна питања. И онда када млади почну да нас уважавају и да нас прихватају, тек ће тада наше речи о Христу ући у њихова срца.

Пада ми на ум пример из живота исповедника из 20. века, Светитеља Николаја (Могиљевског). Још пре револуције, био је учитељ у сеоској основној школи на југу Русије. Почео је да окупља децу, а затим и младе и водио их је на риболов, а после је кренуо да организује разне занимљиве догађаје и увек је користио прилику да им говори о православљу. Испрва их је учио народним песмама, а затим и црквеним. Прво су се деца окупљала у школи, или у нечијем дворишту, а потом су почела да певају у храму. На тај начин их је он постепено увео у црквени живот, а као резултат тога, сеоска деца су се мање тукла и зазирала су од алкохола. Ауторитет Светитеља Николаја је био толики, да су му се родитељи често обраћали, жалећи се на своје синове у нади да ће светац утицати на њих. Разуме се, он је уживао поштовање међу омладином и могао је смело да им прича о вери, и његове речи нису могле да буду одбачене.

Искуство је показало да младићи слободније говоре и слушају о вери, ако при храму постоји неки клуб, који они посећују. Тамо они осећају да их третирају као озбиљне људе и спремнији су да приме веру.

Понекад људи указују на чињеницу да се млади према свему односе превише критички. Међутим, то је заправо добра ствар. Горе је кад се све прихвата без размишљања, јер тада постоји опасност да ваше дете упадне у секту. Некритичко размишљање је јако опасно у савременом свету, испуњеном искушењима. Када разум утихне, наше срце може лако бити обмануто да прихвати лаж као истину. Због тога личност, која се развија, мора да прође и кроз период критицизма. За тинејџерски узраст је везано критичко разматрање разних погледа на свет, разних парадигми, јер тада се код човека развија сопствена мисао.

Имајући то у виду, морамо да будемо спремни да ће у разговору млада особа и сама износити своје ставове и размишљања. Не треба се плашити тога, јер њихови ставови, означавају могућност дијалога. Много је гора ситуација у којој тинејџер одише равнодушношћу и ћутећи, крадом гледа у свој мобилни телефон. Током разговора, родитељи треба да се труде да подстакну живу расправу, како би адолесцент могао да из другог, за њега новог, угла размотри хришћанство. На пример, млади изнад свега воле и цене слободу. Треба им показати, да Црква не спутава људе, већ да им пружа истинску слободу. Црква ослобађа човека од унутрашњих мука. Ако неко у својој души негује зле мисли, злобу, гнев, завист и сујету, како ту може бити слободе? Ако младић крене да пуши, следећи пример оних из виших разреда, има ли ту личне слободе? То је чист конформизам, менталитет стада. Црква нам помаже да разбијемо окове разних зависности, да се оснажимо као личности и да ослободимо душу од њеног терета.

За време пубертета, код тинејџера се јавља интересовање према супротном полу. Стога је важно с њима говорити о љубави и заљубљености, о мушко-женским односима, дотаћи оне теме, које су им најближе.

Управо у пубертету, млада особа трага за личним смислом. Понекад се младић несвесно ослања на било шта, само да би се његова душа испунила смислом. Он жели пуноћу живота и радост. То је узраст у којем родитељи, својим примером, могу да покажу како живот без вере нема смисла. Атеизам исповеда коначну смрт свега и једино вера у Бога нам говори да смо бесмртни, да имамо бесконачну перспективу савршенства, али да бисмо то достигли, морамо бити уз Бога.

Овде је, пре свега, важна лична искреност, јер се срце увек отвара пред искреношћу. Са тинејџерима можемо разговарати само од срца. И још један битан савет: избегавајте придиковање и моралисање. Ми не покушавамо да некога научимо како да се правилно понаша, већ делимо са својим дететом оно што нам је најдраже. Православна вера је благо, које може обогатити човека у било ком узрасту.

извор

Блажени Евстатије би рођен у Будимљанској жупи од богобојажљивих родитеља. Жарко волећи своје родитеље, он измалена развијаше у себи љубав к Богу: избегавао је таште забаве, неговао у себи врлине, ревносно посећивао цркву и с уживањем пратио божанствено појање и читање, старајући се да разуме смисао тога. Једном он дође к својим родитељима и рече им: „Ја силно желим да се учим; дајте ме да учим књигу“.
Чувши овакве речи, родитељи се обрадоваше, заблагодарише Богу што усади тако добру жељу у душу њиховог детета, па нађоше учитеља да њиховог сина учи књизи. И помоћју Божјом он за кратко време превазиђе у учењу све своје вршњаке. Посветивши се сав изучавању божанствених књига, он нимало није мислио ни о јелу, ни о пићу, ни о оделу, па је чак мало мислио и о родитељима, него је сву љубав своју и наду полагао на Господа. А када постаде пунолетан и озбиљно размисли о своме призвању, он одлучи да остави родитељски дом и пође путем Господњим као монах. Зато се упути у Зетску област, у манастир Светог архангела Михаила, где се налазило и седиште Зетске епископије. Ту га епископ Неофит постриже у монашки чин, и он стаде проводити врло строг подвижнички живот, дан и ноћ посвећујући молитви и не осврћући се натраг ка таштини света коју беше оставио. Одликујући се уздржањем и чистотом живота, изнуравајући себе постом и бдењем, он је непропустљиво хитао у цркву на дневна и ноћна богослужења, строго држао келејно молитвено правило, a y остало време предавао се богомислију и умној молитви. Немајући никакву сопственост, он се старао да од одређеног му манастиром удела за храну и одело уштеди ради раздавања ништима. Подвизавајући се у манастирској тишини са потпуним смирењем, он ипак брзо постаде познат у целом том крају као велики подвижник који подражава древне оце.

Не задовољавајући се монашким подвижништвом у свом манастиру, Евстатије гораше од жеље да посети свети град Јерусалим ради поклоњења Гробу Господњем и осталим светињама. Не откривајући ником ову тајну намеру своју, он са сузама мољаше Господа Христа да га удостоји да оствари пламену жељу своју: да срећно отпутује у Свети Град и поклони се месту где је Он пролио своју крв за спасење рода људског, и где је учинио велика чудеса.

Молитва угодника Божјег би услишена. Када он размишљаше о томе где би нашао богобојажљиве сапутнике, к њему дођоше два монаха, као од самог Господа послани, и они му у разговору рекоше да путују у Јерусалим да се поклоне Гробу Господњем. Заблагодаривши Господу Богу и поклонивши се пречистој икони Његовој и икони Светог архистратига Михаила, он радосна и весела срца крену са ова два монаха на давно жељени пут. Помоћу Божјом он лако и благополучно стиже у Јерусалим. Ту се он побожно поклони Гробу Господњем и свима светињама на месту страдања Господњих. Не журећи, он обиђе сва света места и наслађиваше се посматрајући их. Посети он и сву околину Јерусалима где живљаху преподобни и богобојажљиви мужеви – подвижници, учећи се од њих и усвајајући њихова правила живота и подвига.

Пошто проведе дуго време у Светој Земљи, он крену натраг, али не право у своју отаџбину већ у Свету Гору Атонску, желећи да види тамошњи монашки живот и да се наслади душекорисним разговорима о подвижништву и чистоти душевној и телесној. Допутовавши у Свету Гору, преподобни Евстатије се настани у српском манастиру Пресвете Богородице Хилендару. Ту се он са великим усрђем предаде монашким подвизима, са смирењем и покорношћу обављајући сваки посао, одређен му као послушање, неизоставно посећујући сва црквена богослужења и предајући се насамо ноћној молитви и богомислију. Тако проведе он много година и постаде познат међу свима атонским подвижницима. Многи седи старци, а не само млађи монаси, често долажаху к Евстатију, и с љубављу и духовном утехом вођаху душеспасоносне разговоре.

После неколико година таквог подвижничког живота, Евстатије би једнодушном одлуком сабора целе Свете Горе постављен за игумана манастира Хилендара. Поставши управитељем манастира, Евстатије се стаде још усрдније подвизивати, пружајући пример у сваком труду и врлини, учећи речју и делом. Водећи врлински живот на тако видном положају, преподобни Евстатије се веома прочу и стече свеопшту љубав не само код атонских подвижника него и код мирјана, и то не само код простих људи него и код великаша и царева. Сви су хитали да Евстатију укажу почаст и да га обаспу даровима. Али те дарове он није примао за себе, него их је дарежљивом руком раздавао беднима, удовама, сирочади, који нису имали хране и крова. Благочестиви краљеви српски, чувши за високе врлине преподобног Евстатија, прибегаваху к њему за савет, и његову обитељ обасипаху изобилним даровима. Блажени Евстатије ревноваше да у свему иде трагом великог Саве, оснивача Хилендарске обитељи.

Није чудновато онда што при таким преимућствима и врлинама преподобни Евстатије би, и против своје воље, изабран и рукоположен за епископа Зетске епархије, са седиштем у оном манастиру Светог архистратига Михаила у коме он као младић прими ангелски образ монашки. Искусан у духовном животу и у црквеним пословима, блажени Евстатије, поставши владика, са великим успехом обављаше своје пастирске дужности и постаде најистакнутији епископ српски. А када сконча архиепископ српски Јоаникије, благочестиви краљ српски Милутин сазва сабор епископа, игумана и бољара; и сабор једногласно изабра на српски архиепископски престо Светог Саве овог благочестивог епископа зетског Евстатија. По смирености својој епископ Евстатије покуша да се одрекне тако високог и одговорног положаја. Али му то не примише; и он ускоро би свечано од целокупног сабора узведен на архиепископски престо. Свети Евстатије се покори промислу Божјем, и пламеном молитвом заблагодари Господу Богу на великим милостима Његовим, којих он сматраше себе недостојним.
Истрајно се трудећи на спасењу своје душе, Свети Евстатије се пламено брињаше око добра поверене му Српске цркве. Архиепископски престо српски располагао је у то време великим богатствима, и Свети Евстатије уложи све старање на то, да ниједна црква не оскудева ни у чему потребном, и он штедро додељиваше сиромашним црквама оно што им је потребно.

Свети Евстатије није дуго управљао Српском црквом (1279-1286): седам година после свог ступања на високи престо он се тешко разболе и виде да му се приближава крај. Налазећи се у предсмртној болести, он није роптао него је с радошћу очекивао одлазак из овог земаљског света у небеске обитељи. Находећи се тада у својој архиепископији, у Жичи, он се усрдно спремао и молио Господа да му подари мирну кончину. Око болникове постеље беше се сабрао сав црквени Сабор српски: оближњи епископи, игумани и монаси, и сав клир црквени. Сви плакаху, видећи где се приближава крај њиховом учитељу и архипастиру. Но, болник, подигавши се с постеље, обрати се онима што плакаху: Оставите такву жалост; узвеличајте Господа са мном, и узвисимо име Његово заједно (Псал. 33, 4).

Сви присутни обратише се од плача к молитви и песнопјенију на исход душе. Затим се Свети Евстатије причести Светим Тајнама. И после малог одмора он се обрати присутнима: Ходите, возљубљени, да дамо један другоме последњи целив, јер се ја растајем с вама.

Ово праштање изазва много ридања код духовне деце Светог Евстатија. Напослетку, подигавши руке своје к небу, блажени изговори ове речи: „Ти знаш крај свачијег живота, Боже богова и Господе господа, у руке Твоје предајем дух мој!“ – Тако се дивно и славно престави Свети Евстатије. То би године 1286, јануара четвртог.

Духовна лица, која се беху сабрала крај одра, заједно са мирјанима сахранише са чешћу тело блаженог архиепископа у Жичи, у храму Спаситеља, положивши га у мермерну раку, коју раније беше припремио себи сам Свети Евстатије. Уcкopo после сахране, на гробу светог покојника стадоше се збивати знамења и чудеса. Понекад су на гробу виђали где горе свеће; понекад пак ноћу су се чуле код гроба неке речи, некакав разговор, као да се ту слегло много хиљада људи. Један човек, који служаше при храму Спаситеља, боловаше од носа. Много је средстава он пробао и много новаца на лечење истраћио, али помоћи није било. Изгубивши наду у земаљска средства, болесник се пламеном молитвом обрати ка Господу Богу и Пречистој Матери Његовој у храму Спаситеља, на сваком богослужењу стојећи неуморно крај раке преподобног Евстатија. Једне ноћи болесник виде у сну себе где стоји, као што имађаше обичај и на јави, крај раке преподобног Евстатија; к њему се јави благолики муж у архијерејском одјејању и упита га шта му треба. Болесник исприча све по реду. Тада му дошавши муж рече: „Мене је Господ послао да те исцелим; само не греши више, да не би још горе пострадао“. При овим речима он прекрсти болника и дотаче се ране његове. Болник га упита: Ко си ти, свети владико?“ Дошавши одговори: „Ја сам слуга Христов, монах, име ми је Евстатије, лежим на овом месту“.

Болник се пробуди и препаде, па са страхом похита к тадашњем архиепископу Јакову и обавести њега и цео сабор о овом чудесном виђењу. Тада пак болник се потпуно исцели, и сви прославише Господа и Његовог светитеља Евстатија.

Чудеса на гробу Светог Евстатија стадоше се умножавати. Једном нађоше три изванредно лепа цвета где беху израсла на мермерној раки његовој, иако је она била потпуно сув камен, и на њој није било ни земље нити икакве влаге. Ово чудесно знамење наведе све на мисао, да Бог прославља Свога угодника и обнавља тело његово нераспадљивошћу. Тада се пак једноме од монаха тога манастира, еклисиарху, у ноћном виђењу јави неки страшан младић са пламеним мачем у рукама, и са гневом рече: „Зашто сте нехатни видећи таква знамења или не разумете да телу преминулог није одређено да види труљење, већ треба да буде извађено из земље?“

Обавештен о свима овим чудесима, благочестиви краљ Милутин се посаветова са архиепископом Јаковом, па нареди да се рака свечано отвори. А кад рака би отворена, у њој се показа нетљено тело светитељево, као да је живо. Тада оно би са великом чешћу подигнуто из гробне раке, положено у кивот и постављено у храму. И би одређено да се празнује дан светитељевог престављања, четврти јануар.

После извесног времена, због опасности од непријатељских најезда, мошти Светог Евстатија, старањем архиепископа Јакова, бише пренесене из Жиче у Пећ, где и почиваху под спудом у храму Пећке Патријаршије до 1737. г. када бише однесене на неко друго место.

Житије Светих – Преподобни Јустин Ћелијски

Осим дванаест великих апостола, Господ је изабрао још и седамдесет других, малих апостола, и послао их на проповед Јеванђеља: И посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи… Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове (Лк 10, 1 и 5). Но као што је један од Дванаесторице, Јуда, отпао од Господа, тако су неки од ових Седамдесет одустали од Господа не с намером издајства, него по немоћи људској и маловерности (Јов 6, 66). И као што је Јудино место било попуњено другим апостолом, тако су и места ових била попуњена другим изабраницима.

Ови апостоли трудили су се на истом послу као и дванаест великих апостола, били су помоћници Дванаесторици у ширењу и утврђивању Цркве Божје у свету. Многе муке и пакости претрпели су они од људи и демона, но њихова тврда вера и жарка љубав према васкрслом Господу учинила их је победиоцима света и наследницима Царства небескога.

Тропар (глас 3): Апостоли свети, молите Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

**

САБОР СВЕТИХ СЕДАМДЕСЕТ АПОСТОЛА

Осим дванаест великих апостола Господ Христос изабра још и седамдесет других, малих, апостола и посла их на проповед Еванђеља. О томе свети еванђелист Лука пише ово: Потом изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим (Лк. 10, 1). Јер Дванаесторицу држаше поред себе, а Седамдесеторицу одашиљаше на проповед. Каква имена беху ове Седамдесеторице, није сасвим познато. Јер, као што пише свети еванђелист Јован: многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим. А Исус рече дванаесторици: Да нећете и ви отићи? (Јн. 6, 66-67). И би да се пред добровољно страдање Господа Христа веома смањи број ученика његових, и једва ко од Седамдесеторице остаде са Њим, па и један од Дванаесторице отпаде. A пo васкрсењу Господњем, лик светих дванаест апостола би попуњен Матијом. Лик пак Седамдесеторице попуњаваше се постепено из редова оних које Дванаесторица придобијаху за веру својом проповеђу Еванђеља, и свети апостол Павле, кога сам Господ позва у апостолство и придружи Дванаесторици као првоврховног са светим Петром.
О Седамдесеторици апостола постоји писана повест под именом светог свештеномученика Доротеја, епископа тирског. Та се повест спомиње и у почетку књиге Апостол, и у Прологу. Али тамо се пише и о некима који су испрва апостоловали, a затим од вере и апостолства отпали. Као што је Николај дошљак из Антиохије, један од седморице ђакона, који се са Симоном врачарем одврати од вере (Д.А. 6, 5). Такође Фигел, Ермоген и Димас, о којима пише свети Павле Тимотеју: Знаш ово да се одвратише од мене сви у Азији, међу којима је Фигел и Ермоген (2 Тм. 1, 15). И опет: Димас ме остави, омилевши му садашњи свет (2 Тм. 4, 10), и затим постаде идолски жрец у Солуну. О њима пише и свети Јован Богослов у својој Првој посланици: Од нас изиђоше, али не беху од нас; кад би били од нас, онда би остали с нама (1 Јн. 2, 19). И такве не треба убрајати у број свете Седамдесеторице. Јер какву заједницу има светлост са тамом? (2 Кор. 6, 14). У тој повести прешло се ћутке преко многих, које света Црква поштује као свете у месецослову убрајајући их у светих седамдесет апостола. To cy: Тимотеј, Тит, Епафрас, Архип, Ахил, Олимп, Кодрат, Ахаик. Осим тога, у томе спису под именом светога Доротеја има и много других сумњивих казивања. Због тога су овде са великом опрезношћу покупљени подаци о св. Седамдесеторици апостола из Светога Писма, и предања светих Отаца, и веродостојних древних црквених историчара и писаца.
1. Први од седамдесет апостола беше свети Јаков, брат Господњи, кога свети апостол Павле спомиње у посланици Галатима, говорећи: Изиђох у Јерусалим да видим Петра. Али другога од апостола не видех осим Јакова, брата Господњег (Гал. 1, 18-19). Он би од самог Господа постављен за првог епископа у Јерусалиму. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине јеврејске, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Свети Јаков се пoпe и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о његовом васкрсењу и његовој вечној слави на небесима. Разјарене старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још беше у животу. Тада га камењем и мотком дотукоше. И тако мученички оконча свој апостолски подвиг. - Празнује се 23 октобра.
2. Свети еванђелист Марко, који написа свето Еванђеље по казивању светог апостола Петра. Њега спомиње свети апостол Петар у својој Првој посланици, говорећи: Поздравља вас црква у Вавилону, и Марко син мој (1 Птр. 5, 13). Од светог апостола Петра он би постављен за епископа у Александрији. Ту су га идолопоклоници, због проповеди Еванђеља, везали, и чврсто везана вукли по калдрми, и свега изразбијали. И тако изранављена и искрвављена бацили у тамницу, где му се сам Господ јави и позва га у небеску славу. И он предаде дух свој Господу. - Празнује се 25 априла.
3. Свети еванђелист Лука. Написао свето Еванђеље на молбу хришћана. Свети апостол Павле га спомиње у посланици Колошанима: Поздравља вас Лука лекар љубљени (Кол. 4, 14). Написао је Дела Апостолска. И после многих трудова, своје апостолство оконча мученички у Тиви (Теби) Беотијској[1]. - Празнује се 18 октобра.
4. Свети Клеопа, најмлађи брат светог Јосифа Заручника. Ишао у Емаус са светим Луком, о чему свети Лука говори, прећуткујући своје име (Лк. 24, 35). По васкрсењу видео Господа. И у ломљењу хлеба познао васкрслог Господа Христа (Лк. 24, 30-31). За сведочанство Христово убијен од Јевреја. - Празнује се 30 октобра.
5. Свети Симеон, сродник Господњи. После светог Јакова био други епископ у Јерусалиму. И за распетог Христа распет окончао. - Празнује се 18 септембра и 27 априла.
6. Свети Варнава, назван тако од апостола, а раније се звао Јосија. Помиње се у Делима Апостолским (Д.А. 4, 36), и у посланици Галатима, где свети апостол Павле каже: Изиђох у Јерусалим са Варнавом (Гал. 2, 1). Са светим Павлом служио Еванђељу, и најпре проповедао Христа у Риму. Затим био постављен за епископа у Милану. У својој постојбини, на острву Кипру, камењем убијен од Јевреја и Јелина; и сахрањен са Еванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. - Празнује се 11 јуна.
7. Свети Јосија, или Јосиф, назван Варсава и Јуст. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника. Спомиње се у Делима Апостолским (Д.А. 1, 23). О њему свети апостол Павле у посланици Колошанима вели: И Исус названи Јуст (Кол. 4, 11). Сматра се да је овај Јосија син светог Јосифа Заручника, као Јаков и Симон и Јуда, не Искариотски. Био епископ у Елевтеропољу, где пострада за Еванђеље. - Празнује се 30 октобра.
8. Свети Тадеј, био најпре ученик светог Јована Претече, затим Христов. To није онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Крстио едеског кнеза Авгара и очистио га од губе. И после многих подвига у проповедању Христовог Еванђеља упокоји се у Господу у Финикијском граду Вириту[2]. - Празнује се 21 августа.
9. Свети Ананија. Крстио апостола Павла (Д.А. 9, 13-18). Био епископ у Дамаску[3]. У граду Елевтеропољу камењем убијен од обласног управитеља Лукијана. - Празнује се 1 октобра.
10. Свети првомученик Стефан архиђакон. Засут камењем од Јевреја, отиде Господу Исусу Христу, кога виде, када му се небеса отворише, где стоји с десне стране Богу (Д.А. 7, 55.56.59). Први пострадао мученички за Господа Христа, због чега и прозван "Првомученик". - Празнује се 27 децембра и 2 августа.
11. Свети Филип. Један од седморице ђакона. Крстио Симона Врачара у Самарији и евнуха царице арапске Кандакије. (Д.А. 8, 13.27). Био епископ у Тралији азијској, и многе вером просветио. Скончао мирно у дубокој старости и прешао у неостариви живот. - Празнује се 11 октобра.
12. Свети Прохор. Један од седморице ђакона (Д.А. 6, 5). Сапутник светог Јована Богослова, и заједничар у његовим трудовима. У граду Никомидији Витинијској био први епископ. Затим, проповедајући Христа у Антиохији[4], мученички пострада. - Празнује се 28 јула.
13. Свети Никанор. Један од седморице ђакона. У исти дан, у који свети првомученик Стефан би засут камењем, настаде велико гоњење на цркву Јерусалимску (Д.А. 8, 1). Тада би убијен свети Никанор са две хиљаде верних. - Празнује се 28. јула.
14. Свети Тимон. Један од седморице ђакона. Био епископ у граду Бостри у Арабији. Због проповеди Еванђеља много пострадао од Јевреја и Јелина. Био у усијану пећ бачен, али неповређен изашао. Затим за Христа на крсту издахнуо, и Господу отишао. - Празнује се 28 јула.
15. Свети Пармен. Један од седморице ђакона. Пун вере вршио поверену му од светих апостола елужбу. На очи светих апостола умро мученички. - Празнује се 28 јула.
16. Свети Тимотеј. Трудио се са светим Павлом у проповедању Еванђеља. Био епископ у Ефесу. Свети Павле му упутио две посланице. - Празнује се 22 јануара.
17. Свети Тит. Трудио се такође са светим Павлом у проповедању Еванђеља. Био епископ гортински на Криту. И њему свети Павле упутио Посланицу. Скончао у дубокој старости. - Празнује се 25 автуста.
18. Свети Филимон. Био епископ у Гази. Свети Павле упутио му посебну Посланицу. Скончао мученички за царовања Неронова. - Празнује се 19 фебруара и 22 новембра.
19. Свети Онисим. О њему свети Павле пише Филимону. Мучен од римског епарха Тертула скончао у Путеоли. - Празнује се 15 фебруара.
20. Свети Епафрас. Свети Павле га спомиње у посланици Филимону, говорећи: Поздравља те Епафрас који је са мном сужањ у Христу Исусу (ст. 20). Био епископ у Колоси, и уједно у Лаодикијској цркви и Јерапољској. Са светим Павлом био у узама у Риму, одакле пишући Колошанима Павле каже: Поздравља вас Епафрас, који је од вас, слуга Исуса Христа; он се једнако труди за вас у молитвама, да будете савршени и испуњени сваком вољом Божјом. Јер ја сведочим за њега да има велику ревност и бригу за вас и за оне који су у Лаодикији и у Јерапољу (Кол. 4, 12-13).
21. Свети Архип. Спомиње се у посланици Филимону. После светог Епафраса, држаног у узама у Риму, био епископ у Колоси. Пишући Колошанима, свети Павле вели: И кажите Архипу: гледај на службу коју си примио у Господу да је довршиш (Кол. 4, 17). - Празнује се 19 фебруара и 22 новембра.
22. Свети Сила. Са светим апостолом Павлом проповедао реч Божју. И с њим поднео многа страдања, и ране, и тамницу. О њему пише у Делима Апостолским: А Павле изабравши Силу, изиђе утврђујући цркве (Д.А. 15, 40-41; 16, 19; 17, 4). Био епископ у Коринту. Пошто се довољно потрудио у проповедању речи Божје и сатворио многа знамења и чудеса, мирно скончао и Господу отишао. - Празнује се 30 јула.
23. Свети Силуан. Свети Петар га у својој Првој посланици спомиње овако: По Силуану, вашем верном брату, као што мислим, пишем вам ово мало (1 Петр. 5, 12). Такође и свети Павле у Другој посланици Коринћанима пише: Син Божји Исус Христос, кога ми вама проповедасмо ја и Силуан (2 Кор. 1, 19). Он је са светим Павлом проповедао реч Божју. И био епископ у Солуну. Много се потрудио, много за веру страдао, док није Господу на небеса узишао. - Празнује се 30 јула.
24. Свети Крискент. Свети Павле га спомиње у својој Другој посланици Тимотеју говорећи: Крискент у Галатију (2 Тим. 4, 10), тојест послан од мене на проповед. Био епископ у Галатији. Затим проповедао Христа у Галији, где и ученика свога Захарију постави за епископа у граду Вијени. Опет се вратио у Галатију, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. - Празнује се 30. јула.
25. Свети Крисп. Дела Апостолска га спомињу овако: A Крисп, старешина зборнички, верова Господу са свим домом својим (Д.А. 18, 8). О њему и свети Павле у Посланици Коринћанима каже да је Криспа крстио (1 Кор. 1, 14). Био епископ на пелопонеском острву Егини, између Јегејског и Јонског мора. Скончао у миру.
26. Свети Епенет. Свети Павле га спомиње у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравите ми љубљеног Епенета, који је првина из Ахаје у Христу (Рм. 16, 5). Био епископ у Картагени. - Празнује се 30 јула.
27. Свети Андроник. Њега у истој Посланици спомиње свети Павле, говорећи: Поздравите Андроника, - и назива га својим рођаком и другаром у сужањству, који је још и по томе чувен што је пре апостола Павла поверовао у Христа (Рм. 16, 7). Био епископ у Панонији. - Празнује се 17 маја и 30 јула.
28. Свети Стахије. И њега свети Павле помиње у Посланици Римљанима: Поздравите, вели, и Стахија ми љубљеног (Рм. 16, 9). Свети апостол Андреј Првозвани поставио га за првог епископа у Византији у Аргиропољу. - Празнује се 31 октобра.
29. Свети Амплије. И њега свети Павле спомиње у истој Посланици, говорећи: Поздравите Амплија, мени љубљенога у Господу (Рм. 16, 8). Био епископ у Диоспољу; и убијен од Јелина, мученички скончао за Господа Христа. - Празнује се 31 октобра.
30. Свети Урбан. И њега спомиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите Урбана, помоћника нашег у Христу (Рим. 16, 9). Био епископ у Македонији, и мученички скончао за Господа. - Празнује се 31 октобра.
31. Свети Наркис. И њега спомиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите домаће Наркисове, који су у Господу (Рм. 16, 11). - Био епископ у Атини. - Празнује се 31 октобра.
32. Свети Апелије. И њега помиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите Апелија, окушанога у Христу (Рм. 16, 10). Био епископ у Ираклији. - Празнује се 31 октобра.
33. Свети Аристовул. И њега спомиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите домаће Аристовулове (Рм. 16, 10). Био епископ у Британији, и тамо после многих трудова и страдања мирно скончао. - Празнује се 31 октобра.
34. Свети Иродион. И њега помиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите Иродиона, рођака мога (Рм. 16, 11). Био епископ Неопатарски. - Празнује се 8 априла.
35. Свети Агав. Добио дар пророштва. Спомиње се у Делима Апостолским: И дође одозго из Јудеје један пророк, по имену Агав, и узе појас Павлов и свезавши своје руке и ноге рече: тако вели Дух Свети: човека чији је овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму Јевреји, и предаће га у руке незнабожаца (Д.А. 21, 10.11; 11, 28). - Празнује се 8 априла.
36. Свети Руф. Свети Павле га помиње у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравите Руфа, избранога у Господу (Рм. 16, 13). Био епископ у Тиви, у Грчкој. - Празнује се 8 априла.
37. Свети Асинкрит. Спомиње се у истој Посланици (Рм. 16, 14). Био епископ у Ирканији Азијској. - Празнује се 8 априла.
38. Свети Флегонт. Помиње се у истој Посланици (Рм. 16, 14). Био епископ у тракијском граду Маратону. - Празнује се 8 априла.
39. Свети Ерма. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 14). Био епископ у Филипопољу. - Празнује се 8 априла.
40. Свети Патров. Споменут на истом месту (Рм. 16, 14). Био епископ у Неапољу. - Празнује се 5 новембра.
41. Свети Ермије. Споменут на истом месту (Рм. 16, 14). Био епископ у Далмацији. - Празнује се 5 новембра.
42. Свети Лин. Свети Павле га спомиње у Другој посланици Тимотеју (2 Тм. 4, 21). Био први епископ у Риму. - Празнује се 5 новембра.
43. Свети Гај. Свети Павле га спомиње у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравља вас Гај, домаћин мој и целе цркве (Рм. 16, 23). Био епископ у Ефесу после светог Тимотеја. - Празнује се 5 новембра.
44. Свети Филолог. Свети Павле га спомиње у истој Посланици говорећи: Поздравите Филолога (Рм. 16, 15). Свети Андреј га поставио за епископа у Синопи. - Празнује се 5 новембра.
45. Свети Лукије. Свети Павле га спомиње у истој Посланици (Рм. 16, 21). Био епископ у Лаодикији Сиријској.
46. Свети Јасон. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 21). Био епископ у Тарсу. - Празнује се 28 априла.
47. Свети Сосипатер. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 21). Био епископ у Иконији. - О овој последњој тројици свети Павле пише, говорећи: Поздравља вас и Лукије и Јасон и Сосипатер, рођаци моји (Рм. 16, 21). - Празнује се 28 априла и 10 новембра.
48. Свети Олимп. Свети Павле га спомиње у истој Посланици (Рм. 16, 15). Био следбеник светог апостола Петра, и када Петар пострада у Риму, по заповести Нероновој би посечен и он заједно са светим апостолом Иродионом. - Празнује се 10 новембра.
49. Свети Терције. Писао Посланицу Римљанима коју му је свети Павле диктирао. У њој сам спомиње себе овако: Поздрављам вас и ја Терције, који написах ову посланицу у Господу (Рм. 16, 22). Био епископ у Иконији после светог Сосипатра, где се и увенча мученичким венцем. Празнује се 30 октобра и 10 новембра.
50. Свети Ераст. Свети Павле га спомиње у истој Посланици (Рм. 16, 23). Био најпре економ цркве Јерусалимске, а потом епископ у Пенеади Палестинској. - Празнује се 10 новембра.
51. Свети Кварт. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 23). Био епископ у Бејруту. - О овој последњој двојици свети Павле пише: Поздравља вас Ераст, благајник градски и брат Кварт. - Празнује се 10 новембра.
52. Свети Евод. Био епископ у Антиохији после светог апостола Петра. У својој Посланици Антиохијанима спомиње га свети Игњатије Богоносац, говорећи: Сећајте се блаженог Евода, оца свог, који вам од апостола први би постављен за пастира. - Празнује се 7 септембра.
53. Свети Онисифор. Свети Павле га спомиње у Другој посланици Тимотеју, говорећи: А Господ да да милост Онисифорову дому, јер ме много пута утеши, и окова се мојих не постиде (2 Тм. 1, 16). Био епископ у Колофону и у Кирини. - Празнује се 7 септембра.
54. Свети Климент. Свети Павле га спомиње у Посланици Филибљанина, када вели: Који се у еванђељу трудише са мном, и Климентом (Флб. 4, 3). Био епископ у Риму после Лина и Клита. Протеран у Херсон. Скончао мученички: утопљен у море с каменом о врату. - Празнује се 25 новембра.
55. Свети Состен. После светог Криспа, као старешина зборнице јеврејске, обраћен у хришћанство светим Павлом. О њему пише у Делима Апостолским: Онда сви Грци ухватише Состена, старешину зборнице, и бише га пред судницом (Д.А. 18, 17). И сам свети Павле спомиње га у својој Посланици Коринћанима, која почиње овако: Павле, вољом Божјом позвани апостол Исуса Христа, и брат Состен (1 Кор. 1, 1). Био епископ у Колофону. - Празнује се 8 децембра.
56. Свети Аполос. Њега спомињу Дела Апостолска: Дође у Ефес један Јеврејин, по имену Аполос, родом из Александрије, човек речит и силан у књигама. Овај беше упућен на пут Господњи, и горећи духом, говораше и учаше право о Господу (Д.А. 18, 24-25). Спомиње га и свети Павле у Првој посланици Коринћанима, када каже: Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте (1 Кор. 3, 6). Био епископ у Смирни пре светог Поликарпа. - Празнује се 10 септембра и 8 децембра.
57. Свети Тихик. Спомиње се у Делима Апостолским и у посланицима: Ефесцима и Колошанима. Свети Павле вели: А како сам ја и шта радим, све ће вам казати Тихик, љубљени брат и верни слуга у Господу, кога послах к вама за то исто да знате како смо ми, и да утеши срце ваше (Еф. 6, 21-22). A y Другој посланици Тимотеју пише: А Тихика послао сам у Ефес (2 Тм. 4, 13). После светог Состена био епископ у Колофону. - Празнује се 8 децембра.
58. Свети Епафродит. Свети Павле га спомиње у Посланици Филибљанина, говорећи: Али нађох за потребно да пошљем к вама брата Епафродита, свога помагача и другара у војевању, a вашега посланика и слугу моје потребе (Флб. 2, 25). Био епископ у Адријанији. - Празнује се 8 децембра.
59. Свети Карп. Свети Павле спомиње га у Другој посланици Тимотеју, говорећи: Кад дођеш донеси ми кабаницу што сам оставио у Троади код Карпа, и књиге (2 Тм. 4, 13). Био епископ у Верији Тракијској .
60. Свети Кодрат. Био епископ најпре у Атини, а потом у граду Магнезији, где је проповедајући Еванђеље мученички пострадао у време цара Адријана[5].
61. Свети Марко, звани друкчије и Јован. Дела Апостолска га често спомињу као сапутника апостола Павла и Варнаве. Као ово: А Варнава и Савле, предавши помоћ, вратише се из Јерусалима у Антиохију, узевши са собом и Јована који се зваше Марко (Д.А. 18, 25). Био епископ у граду Библосу у Финикији. И његова сенка је исцељивала од болести. - Празнује се 27 септембра.
62. Свети Зинон, или Зина, звани законик, тојест учитељ Мојсијева закона. Свети Павле га спомиње у Посланици Титу; Зину законика пошљи ми што пре (Тит. 3, 13). Био епископ у Диоспољу. - Празнује се 27 септембра.
63. Свети Аристарх. Спомињу га Дела Апостолска (Д. А. 19, 29) и посланице светога Павла: Колошанима (4, 10) и Филимону (ст. 23). Био епископ у Апамији Сиријској. - Празнује се 15 априла и 27 септембра.
64. Свети Пуд. Свети Павле га спомиње у Другој посланици Тимотеју, када вели: Поздравља те Пуд (2 Тм. 4, 21). Био угледан грађанин римски, члан Сената, човек благочестив. Дом Пудов био је најпре уточиште светим апостолима Петру и Павлу, a после се обратио у цркву, названу Пастирска. Прича се да је у њој свети Петар чинодејствовао.
65. Свети Трофим. Њега спомињу Дела Апостолска (Д.А. 20, 4), а и свети Павле у Другој посланици Тимотеју: Трофима оставих у Милету болесна (2 Тм. 4, 20). Са Пудом и Аристархом следовао светом апостолу Павлу на путу, и у свима гоњењима, и најзад сва тројица посечени од Нерона кад и свети Павле. - Празнује се 15 априла.
66. Свети Марко, нећак Варнавин. Био епископ у Аполонијади. Њега спомиње свети Павле у Посланици Колошанима заједно са светим Аристархом: Поздравља вас Аристарх, који је са мном у сужањству, и Марко нећак Варнавин (Кол. 4, 10).
67. Свети Артема. Спомиње га свети Павле, пишући Титу: Кад пошљем к теби Артему (Тит. 3, 12). Био епископ у Листри. - Празнује се 30 октобра.
68. Свети Акила. Спомињу га Дела Апостолска (Д. А. 18, 2) и свети Павле (Рм. 16, 3). Био епископ у Ираклији. Проповедао реч Божју у Азији и Ахаји. Убијен од незнабожаца. - Празнује се 14 јула.
69. Свети Фортунат. Свети Павле га спомиње у Првој посланици Коринћанина (1 Кор. 16, 17). Блажено пострада проповедајући реч Божју.
70. Свети Ахајик. Њега заједно са Фортунатом спомиње свети Павле, када вели: Обрадовах се доласку Фортунатову и Ахајикову, јер ми они накнадише што сам био без вас; јер умирише дух мој и ваш (1 Кор. 16, 17-18).
Овим се завршава лик светих Седамдесет апостола. По једном еванђелском набрајању додају се овој Седамдесеторици још друга два апостола које Господ јави:
71. Свети Дионисије Ареопагит. Спомињу га Дела Апостолска (Д.А. 17, 34). Најпре био епископ у Атини. Затим проповедао Христа у Галији[6]; тамо и мачем посечен. А да и он припада истом апостолском лику, сведочи Јевсевије, епископ Кесарије Палестинске. О овим апостолима он каже ово: Овима додаде оног Ареопагита, по имену Дионисија, кога Павлова проповед у Атини обрати у веру, о чему пише Лука у Делима Апостолским.
72. Свети Симеон, звани Нигар. Њега свети Лука спомиње у Делима Аопстолским, говорећи: A y цркви која беше у Антиохији беху неки пророци и учитељи: Варнава и Симеон, звани Нигар (Д.А. 13, 1) А да и он припада истом апостолском лику, сведочи свети Епифаније, стављајући га међу апостоле када набраја њихова имена овако: Марко, Лука, Јуст, Варнава, Апелије, Pyф, Нигар (тојест Симеон Нигар), и осталих Седамдесет два. - Тако свети Епифаније пишући о овој двојици уверава нас да лик ових светих апостола садржи у себи седамдесет и два лица; и да је свети Симеон Нигар један од њих. Но и свети Јован Дамаскин, у Октоиху петога гласа у среду на вечерњу, после Дванаесторице апостола спомиње сабор Седамдесет и два, говорећи: Свехвална Дванаесторица показа се савршено, видећи једне ревности сабор Седамдесет и два.
Њиховим светим молитвама, које много помажу, да се удостојимо и ми бити заједничари светог скупа небескога звања, и гледати свевишњег Апостола и Архијереја вере наше Исуса Христа, славећи Га са Богом Оцем и Светим Духом кроза све векове, амин.
Јевсевије, епископ Кесарије Палестинске, у првој књизи своје Црквене историје пише следеће: "Име сваког од дванаесторице апостола Христових довољно је познато из еванђелских сведочанстава, али се списак седамдесеторице апостола потпуно тачан нигде не налази. Ако се пажљивије расмотри та ствар, онда се могу наћи више од седамдесет, држећи се само једног сведочанства светог апостола Павла, који у Првој посланици Коринћанина каже: Јави се (Христос по васкрсењу Свом) Кифи, затим једанаесторици; а потом га видеше више од пет стотина браће, од којих су многи живи и сад, а неки и помреше (1 Кор. 15, 5-6). - Неке од таквих многих који се трудише у проповедању Еванђеља Христова у то време и слично светим апостолима вером просветише разне земље, и стога достојних самог имена апостолског, споменућемо овде посебно.
Свети Лазар, који четири дана лежа мртав и Господ га васкрсе. У време великог гоњења на цркву Јерусалимску, после убиства светог првомученика Стефана, свети Лазар би прогнан из Јудеје и отиснут на море у чамцу без весала, заједно са светим учеником Господњим Максимином, и са светим Келидонијем који се родио слеп али био исцељен Господом. Ho пo промислу Божјем чамац доплови до острва Кипра, и свети Лазар тамо проповеда Христа у граду Кидонији. Доцније он би у том граду посвећен за епископа од стране светог апостола Варнаве, а тамо се на острву Кипру и упокоји у миру. Када после близу хиљаду година откопаше гроб Лазарев у граду Кидонији на Кипру, нађоше свето тело његово у мермерном ковчегу, на коме је стајао натпис: "Лазар Четвородневни - пријатељ Христов"[7].
Свети Јосиф из Ариматеје, тајни ученик Христов, који је измолио од Пилата тело Господа Исуса, такође је био од завидљивих Јевреја прогнан из Јудеје, и проповедао Христа у Енглеској, где се и преставио. Енглези га и почитају као апостола своје земље[8].
Свети Никодим, који је ноћу долазио Исусу да слуша науку Његову (Јн. 3, 1-2), и који је дао добар савет Јеврејима да не осуђују Исуса докле Га не саслушају и испитају шта ради (Јн. 7, 50-51), а који је потом заједно са Јосифом чесно укопао тело Исусово (Јн. 19, 39, 40), - такође пострада од Јевреја за веру у Христа и проповед апостолску будући прогнан из Јудеје[9].
Свети Гамалил био је учитељ светог апостола Павла. Он даде мудар савет Синедриону односно проповеди светих Апостола, рекавши: Прођите се ових људи и оставите их; јер ако буде од људи ово дело, поквариће се; ако ли је од Бога, не можете га уништити; чувајте се да се како не нађете као богоборци (Д.А. 5, 38-39). - Касније он верова у Христа и јавно Га апостолски проповеда. После мученичке кончине светог архиђакона Стефана он узе тело његово и сахрани га на свом имању недалеко од Јерусалима. Такође он скриваше код себе прогнаног због проповедања Христа светог Никодима, којега, када се упокоји, и сахрани близу гроба светога првомученика Стефана, где затим и сам би сахрањен[10].
Евнух царице Етиопске Кандакије, крштен светим апостолом Филипом на путу (Д.А. 5, 34-40), који и своју царицу обрати ка Христу, би први проповедник Христа у Етиопији[11], где и сконча мученичком смрћу.
Свети Закхеј који с радошћу прими Господа у дом свој и чу од Њега: "данас дође спасење дому овом" (Лк. 19, 1-10), по вазнесењу Господњем следова светом апостолу Петру, и би од њега постављен за епископа Кесарије Палестинске, где апостолски проповеда Христа[12].
Свети Корнилије капетан, крштен светим апостолом Петром (Д.А. 10, 1-48), би потом постављен од њега за епископа и проповеда Христа у граду Скепсији[13], где и сконча у миру[14].
Свети Лонгин капетан који беше на стражи код крста Господњег и исповеди да је Исус заиста Син Божји (Мт. 27, 54), би такође на стражи код гроба Господња и беше очевидац Васкрсења Христова, о чему и сведочаше пред свима. Касније он проповедаше Христа као апостол у Кападокији, где и пострада мученички[15].
Свети Игњатије Богоносац, по предању, био је оно дете које Господ узе у Своје руке и на које указа апостолима, рекавши: Ако не будете као деца, нећете ући у царство небеско (Мт. 18, 2-5). Њега свети апостол Петар и рукоположи за епископа у Антиохији, где он апостолски проповеда Христа. Он мученички пострада за Христа у Риму, бачен лавовима који га растргоше[16].
Свети Поликарп, епископ града Смирне, као апостол је неуморно проповедао Еванђеље Христово. У Житију светог Игњатија Богоносца свети Симеон Метафраст назива светог Поликарпа божанственим апостолом, говорећи: "Допутоваше они у Смирну, и тамо свети Игњатије целива светог Поликарпа, божанственог апостола, евога саученика". Свети Поликарп пострада мученички за Господа Христа[17].
Свети Јеротеј, члан Атинског ареопага[18]: њега свети апостол Павле научи светој вери хришћанској, и би од њега постављен за епископа у Атини. Заједно са другим светим апостолима и свети Јеротеј би пренесен по ваздуху у Јерусалим пред Успеније Пречисте Богоматере. Скончао мученички[19].
Свети Антипа, епископ Пергамски[20], такође пострада због апостолског проповедања Христа[21]. О њему сам Господ Христос у Откривењу светог Јована Богослова говори овако: Антипа, верни сведок мој, би убијен (Откр. 2, 13).
Свети Димитрије, кога спомиње свети Јован Богослов у својој трећој посланици, говорећи: Димитрију сведочише сви, и сама истина; а и ми сведочимо; и знате да је сведочанство наше истинито (3 Јн. 12). Свети Димитрије би епископ у Асијском граду Филаделфији[22].

Израиљева незахвалност. Кажњавање свештеника и народа због незаконите жртве.

1. Бреме ријечи Господње Израиљу преко Малахије.

2. Љубим вас, вели Господ; а ви говорите: у чем нас љубиш? Не бјеше ли Исав брат Јакову? говори Господ; али *Јакова љубих.

*Рим. 9, 13.

3. А на Исава мрзих; зато горе његове опустих и нашљедство његово дадох змајевима из пустиње.

4. Што Едом говори: осиромашисмо, али ћемо се повратити и саградити пуста мјеста, овако вели Господ над војскама: нека они граде, али ћу ја разградити, и они ће се звати: крајина безаконичка и народ на који се гњеви Господ довијека.

5. И очи ће ваше видјети и ви ћете рећи: велик је Господ на међама Израиљевијем.

6. Син *поштује оца и слуга господара својега; ако сам ја отац, гдје је част моја? и ако сам господар, гдје је страх мој? вели Господ над војскама вама, свештеници, који презирете име моје, и говорите: у чем презиремо име твоје?

*2 Мој. 20, 12.

7. Доносите на мој олтар хљеб оскврњен, и говорите: чим те оскврнисмо? Тијем што говорите: сто је Господњи за презирање.

8. И *кад доносите слијепо на жртву, није ли зло? и кад доносите хромо или болесно, није ли зло? однеси га старјешини својему, хоћеш ли му угодити и хоће ли погледати на те? вели Господ над војскама.

*3 Мој. 22, 22.

9. Зато, молите се Богу да се смилује на нас; кад је то из ваших руку, хоће ли на кога од вас гледати? говори Господ над војскама.

10. Ко је међу вама који би затворио врата или запалио огањ на мом олтару ни за што? Нијесте ми мили, вели Господ над војскама, и нећу примити дара из ваше руке.

11. Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име моје међу народима, и на сваком ће се мјесту приносити кад имену мојему и чист дар; јер ће име моје бити велико међу народима, вели Господ над војскама.

12. А ви га скврните говорећи: сто је Господњи нечист, и што се поставља на њ, јело је за презирање.

13. И говорите: гле, колика мука! а могло би се одухнути, говори Господ над војскама; и доносите отето, и хромо и болесно доносите на дар; еда ли ћу примити из руке ваше? говори Господ.

14. Проклет да је варалица, који има у свом стаду мушко и завјетује, па приноси Господу кварно; јер сам велик цар, вели Господ над војскама, и име је моје страшно међу народима.

Проповијед и казна свештеника и народа због његовијех гријехова, нарочито због бракова са многобожачкијем женама.

2. И тако сада вама је ова заповијест, свештеници.

2. *Ако не послушате и не ставите у срце да дате славу имену мојему, вели Господ над војскама, тада ћу пустити на вас проклетство и проклећу благослове ваше; и проклех их, јер не стављате у срце.

*5 Мој. 28, 15.

3. Ево ја ћу вам покварити усјев, и бацићу вам балегу у лице, балегу празника ваших, да вас однесе са собом.

4. И познаћете да сам вам ја послао ову заповијест да би био мој завјет с Левијем, вели Господ над војскама.

5. Завјет мој за живот и мир бјеше с њим, и дадох му то за страх, јер ме се бојаше и имена се мојега страшаше.

6. Закон истинити бјеше у устима његовијем, и безакоње се не нађе на уснама његовијем; у миру и право иде са мном и многе одврати од безакоња.

7. Јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његовијех уста, јер је анђео Господа над војскама.

8. Али ви зађосте с пута, и учинисте те се многи спотакоше о закон, покваристе завјет Левијев, вели Господ над војскама.

9. Зато и ја вас учиних презреним и поништеним у свега народа, као што се ви не држите мојих путова и у закону гледате ко је ко.

10. Није ли нам свјема један отац? *није ли нас један Бог створио? зашто невјеру чинимо један другоме скврнећи завјет отаца својих?

*Јов 31, 15.

11. Јуда чини невјеру, и гад се чини у Израиљу и у Јерусалиму; јер скврни Јуда светињу Господњу, коју би му ваљало љубити, *женећи се кћерју туђега бога.

*Језд. 9, 1,

12. Господ ће истријебити из шатора Јаковљевијех човјека који чини тако, који стражи и који одговара, и који приноси принос Господу над војскама.

13. Још и ово чините: покривате сузама олтар Господњи, плачем и уздасима; зато не гледа више на принос, нити му је драго примити што из ваших руку.

14. А ви говорите: зашто? Зато што је Господ свједок између тебе и жене младости твоје, којој ти чиниш невјеру, а она ти је другарица и жена, с којом си у вјери.

15. Јер није ли учинио једно, ако и имаше још више духа? а зашто једно? да тражи сјеме Божије; зато чувајте дух свој, и жени младости своје не чините невјере.

16. Јер Господ Бог Израиљев вели да мрзи на пуштање, јер таки покрива насиље плаштем својим, говори Господ над војскама; зато чувајте дух свој да не чините невјере.

*5 Мој. 24, 1.

17. *Досађујете Господу ријечима својим, и говорите: у чем му досађујемо? У том што говорите: ко год чини зло, по вољи је Господу, и таки су му мили; или: гдје је Бог који суди?

*Мал. 3, 13-15.

О Месијину претечи.

3. Ево, *ја ћу послати анђела својега, који ће приправити пут преда мном, и изненада ће доћи у цркву своју Господ, којега ви тражите, и анђео завјетни, којега ви желите, ево доћи ће, вели Господ над војскама.

*Мат. 11, 10; Марк. 1, 2.

2. Али ко ће поднијети дан доласка његова? и ко ће се одржати кад се покаже? јер је он као огањ ливчев и као мило бјељарско.

3. И *сјешће као онај који лије и чисти сребро, и очистиће синове Левијеве, и претопиће их као злато и сребро, и они ће приносити Господу приносе у правди.

*Иса. 1, 25; Зах. 13, 9.

4. И угодан ће бити Господу принос Јудин и Јерусалимски као у старо вријеме и као пређашњих година.

5. И доћи ћу к вама на суд, и бићу брз свједок против врачара и против прељубочинаца, и против онијех који се куну криво и против онијех који закидају најам најамнику, и удовици и сироти и дошљаку криво чине и не боје се мене, вели Господ над војскама.

6. Јер ја Господ не мијењам се; зато ви, синови Јаковљеви, не изгибосте.

7. Од времена отаца својих отступисте од уредаба мојих и не држасте их. *Вратите се к мени, и ја ћу се вратити к вама, вели Господ над војскама. Али велите: у чем бисмо се вратили?

*Зах. 1, 3.

8. Еда ли ће човјек закидати Бога? а ви мене закидате; и говорите: у чем те закидамо? у десетку и у приносу.

9. Проклети сте, јер ме закидате, ви, сав народ.

10. Донесите све десетке у спреме да буде хране у мојој кући, и окушајте ме у том, вели Господ над војскама, хоћу ли вам отворити уставе небеске и излити благослов на вас да вам буде доста.

11. И запријетићу вас ради прождрљивцу, те вам неће кварити рода земаљскога, и винова лоза у пољу неће вам бити неродна, вели Господ над војскама.

12. И зваће вас блаженим сви народи, јер ћете бити земља мила, вели Господ над војскама.

13. Жестоке бјеху ваше ријечи на ме, вели Господ; а ви велите: шта говорисмо на тебе?

14. *Рекосте: залуду је служити Богу, и кака ће бити корист да држимо што је наредио да се држи, и да ходимо жалосни пред Господом над војскама?

*Псал. 73, 13.

15. Зато *хвалимо поносите да су срећни; напредују који чине безакоње, и који искушавају Бога, избављају се.

*Псал. 73, 12; Мал. 2, 17.

16. Тада који се боје Господа говорише један другоме, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред њим за оне који се боје Господа и мисле о имену његову.

17. *Ти ће ми бити благо, вели Господ над војскама, у онај дан кад ја учиним, и бићу им милостив као што је отац милостив своме сину који му служи.

*2 Мој 19, 5.

18. Тада ћете се обратити и видјећете разлику између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који му не служи.

Господ о будућности.

4. Јер, гле, иде дан, који гори као пећ, и сви ће поносити и сви који раде безбожно бити стрњика, и упалиће их дан који иде, вели Господ над војскама, и неће им оставити ни коријена ни гране.

2. А вама, који се бојите имена мојега, грануће *сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем, и излазићете и скакаћете као теоци од јасала.

*Лука 1, 78.

3. И изгазићете безбожнике, јер ће они бити пепео под вашим ногама у дан кад ја учиним, вели Господ над војскама.

4. Памтите закон Мојсија слуге мојега, којему заповједих на Хориву за свега Израиља уредбе и законе.

5. Ево, ја ћу вам послати *Илију пророка прије него дође велики и страшни дан Господњи;

*Мат. 11, 14; 17, 11.

6. И он ће обратити срце отаца к синовима, и срце синова к оцима њиховијем, да не дођем и затрем земљу.

Рођен у Кесарији Кападокијској. Био је официр у римској војсци у време цара Ликинија. Но када наста страшно гоњење хришћана, он напусти војску и свој чин и удаљи се у пустињу Синајску. Усамљен на планини Хориву, Гордије провођаше време у молитви и размишљању о тајнама неба и земље. Нарочито, пак, размишљаше о сујети и ништавности свега онога око чега се људи толико муче и боре на Земљи, па најзад пожели да умре и пресели се у живот непролазни и нетрулежни. С том жељом он сиђе у град у време неких незнабожачких трка и игара. Пријави се градоначелнику као хришћанин. Узалуд га овај одвраћаше од вере, с ласкама и претњама. Гордије оста непоколебљив и тврд као дијамант и говораше: "Није ли очито безумље куповати овим кратковременим животом вечну муку и погибао душевну?" На смрт осуђен, он радосно хиташе губилишту и успут говораше џелатима о дивној и слаткој науци Христовој. И с именом Исусовим на уснама он предаде своје младо тело мачу а праведну душу Богу 320. године.

**

СТРАДАЊЕ СВЕТОГА МУЧЕНИКА ГОРДИЈА

Мученик Христов Гордије роди се у Кесарији Кападокијској од хришћанских родитеља, и би одгајен у хришћанској вери. A када одрасте, би изабран за војску, и постаде официр у римској војсци, јер је телесном снагом и душевним јунаштвом превазилазио друге. У то време римски цар Ликиније изли на хришћане отров свога насилништва, и своју богоборну руку подиже на Цркву Христову. На све стране слате су цареве заповести и наредбе да се нико не клања Христу. А ко поступи противно томе, да буде кажњен смрћу. И постављаху свуда камене и дрвене идоле, дела руку људских, да им се сви клањају као вечитоме Богу. А који се не повинују, да се на то приморају мукама.
И настаде лом у целом граду Кесарији: отимаху хришћанску имовину, пљачкаху хришћанске домове, тела хришћана на муке стављаху, благочестиве жене по улицама злостављаху, не беше милости према младости, ни поштовања према старости. Најневинији људи страдаху као злочинци. Тамнице беху тесне. А чувене и богате куће опустеше, док се пустиња испуни изгнаницима, чија једина кривица беше у томе што верују у Христа. Отац предаваше сина на смрт, син гоњаше оца на суд; брат беснијаше на брата; слуга устајаше на господара. Неку језиву ноћ безумља навуче ђаво на душе људске, те један другога не распознаваху као у мраку. А сврх свега тога, безбожне руке молитвене домове разораваху, свете олтаре уништаваху: а не беше ни приноса, ни кандила, ни места за службу Божју; све беше захватила невоља као црни облак. Божји угодници беху прогнани, свештена лица страховаху од свирепог насилништва, а демони ликоваху скрнавећи васељену воњом и крвљу одвратних жртава.
Видећи такву невољу, свети Гордије изабра себи добровољно прогонство: збаци са себе официрске знаке, презре славу овога света, остави богатство, сроднике, пријатеље, слуге, спокојан живот, и све што је светољубивим и сластољубивим људима драго, и отиде у пуста и неприступачна места, желећи радије да живи са зверима него са идолопоклоницима, ревнујући као свети пророк Илија. Јер овај свети пророк, видевши сидонско идолослужење, удаљи се на гору Хорив, и усели се у пећину, тражећи да види Бога, као што и виде уколико Га људске очи могу видети. Тако и Гордије: побеже од градске вреве, пијачне вике, величања велможа; побеже од оних што се тужакају, продају, купују, куну се, лажу, говоре срамне речи; побеже од игара и забава и смехотворства што бивају по градовима. А сам имађаше чист слух, чисте очи, и пре свега срце очишћено које може Бога видети. И удостоји се божанских откривења, и научи се великим тајнама не од људи, него стекавши великог учитеља истине, Духа Светог.
Размишљајући о овоме животу како је ништаван и краткотрајан као сан и сенка, силна га жеђ обузе за вечним животом у оном свету. И као снажан борац, он се глађу, бдењима, молитвама и духовним поукама припреми за борбу. Нарочито пак ишчекиваше дан, у који цео град празнује празник поганог бога Mapса[2], или боље - демона који воли ратове. А када дође тај дан, сав град изиђе на тркалиште да гледа коњске трке, и са високих места посматраху сви. He остаде тада у граду ни Јеврејин, ни Јелин, па чак и многи хришћани, који немарно живе и не склањају се од сујетних скупова, беху тамо да посматрају брзину коња и вештину јахача. Toг дана и робови беху слободни од рада, те се и они слегоше тамо. А и ђаци беху дотрчали тамо. И жене блудне и развратне беху такође тамо. Уопште, гледалиште беше препуно људи, који су ревносно посматрали коњске трке.
Тада храбри и велики душом Гордије сиђе с планине и дође на тркалиште. He зачуди се народу, нити помисли у колико се непријатељских руку сам предаје. Као густо камење или дрвеће људи су седели на гледалишту. Без имало страха у ерцу и плашње у души, Гордије утрча и стаде усред гледалишта, испуњујући реч Светога Писма: Праведник је као лав без страха (Прич. Сол. 28, 1). И не само то, него стојећи потпуно слободно усред гледалишта, изговори громко речи пророка Исаије које свети апостол наводи: Нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају (Рм. 10, 20 Ис. 65, 1). Овим речима јасно показа да није силом доведен, него добровољно предаје себе на мученички подвиг. У томе се угледа на Господа Христа, који сам предаде себе у руке Јеврејима када су га у ноћном мраку тражили. И одмах свети Гордије сврати на себе све погледе. Био је страшан по изгледу: због дугог боравка по горама коса му је била пуна праха, имао је дугачку браду, у бедној одећи, телом потпуно сув, одевен у врећу, са штапом у руци. Све је то изазивало страх код оних који су га гледали. А усто је и нека божанска благост обасјавала његово лице.
А када се сазнаде ко је, настаде силна граја: хришћани су од радости пљескали, а незнабошци су довикивали судији да нареди да га убију. Викало се и грајало на све стране; нико не гледаше на коње, нико не обраћаше пажњу на јахаче, узалуд су колеснице проламале ваздух. Сваки је хтео да гледа само Гордија, да слуша само шта он говори. Граја испуњаваше цело гледалиште као хука силног ветра, од које се није чуло трчање коња. Онда проповедник даде знак народу да ућути. И умукоше трубе, ућуташе свирале, престаде музика. Једино се свети Гордије и видео и чуо.
А ту на гледалишту беше и кнез који је руководио тркама и делио награде тркачима. К њему доведоше светитеља, и он га упита ко је и откуда је, каква је рода и где му је постојбина. Светитељ му исприча све о себи, какав је чин имао, зашто га је одбацио, отишао у пустињу, и ради чега се вратио. Вратио сам се, рече, да јавно покажем како твоја наређења не сматрам низашта, а исповедам Христа Исуса, наду моју и заштиту моју. И пошто сам чуо да си ти веома опак човек, изабрао сам нарочито овај дан и згодно време да остварим своју намеру и испуним свој завет.
При овим речима гнев се кнежев као огањ запали, и он сав бес што беше у њему искали на светог Гордија: Доведите ми, рече, мучитеље. Где су бичеви? где оловне кугле? где точкови? Нека буде растегнут на њима, и нека се издроби тело његово! Нека буде обешен на дрвету! Нека се за мучење донесу смртоносне справе! Нека буде бачен зверовима! Нека буде посечен мачем! Нека буде вргнут у провалију! Али, све је то ипак мало за гадног човека, који треба да погине не од једне него од многих смрти.
А Гордије свети рече: Заиста бих нанео себи велику штету, када не бих желео да разним смртима умрем за Христа.
Ове речи још више разјарише кнеза, и он својој природној љутини додаде још врло велику јарост, и беше све беснији и беснији, уколико свети мученик Гордије показиваше у мукама све веће и веће јунаштво. Никакве муке, никаква смртоносна оружја и оруђа не могаху га одвратити од намере, него подижући очи к небу он певаше псаламске стихове: Господ ми је помоћник, и не бојим се; шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). И опет: Нећу се бојати зла, јер си Ти са мном (Пс. 22, 4). И друге сличне речи, које је из Божанских Књига научио, говораше, побуђујући себе на јунаштво и трпљење. Толико беше неустрашив, да сам на себе призиваше муке. "Зашто оклевате? говораше он. Зашто стојите? Хајде, стружите тело моје и на парчад га издробите! Мучите ме како хоћете! He лишавајте ме добре наде: јер уколико ме свирепије будете мучили, утолико ћу већу награду примити од Господа мог. Муке овога живота донеће вечно весеље, и ми ћемо, место рана које задајете телу нашем, обући светле хаљине при општем васкрсењу; место бешчешћа - венци ће нам процветати; место осуде са злочинцима - живећемо с анђелима. Ваше претње су семе које сејете по мени, да бих, када поново дођем, с радошћу однео снопове своје (Пс. 125, 6)".
И пошто не могаде кнез да бесом својим и мучењем одврати светог Гордија од вере, настаде, лукав, да га ласкавим речима преласти. Јер је ђаво навикао да плашљиве застрашује, а јуначке ласком омекуши и раслаби. Велике даре нуђаше мучитељ светоме, и још му веће од цара обећаваше. Цар ће ти дати, рече, најистакнутије место у војсци, много имања, богатства, славу, и све што хоћеш. А светитељ, чувши његова обећања, насмеја се његовом безумљу, говорећи: Зар ми можеш дати ишта што би било боље од царства небеског?
Тада незнабожни кнез потрже и гњев и мач, и нареди џелату да приђе, и издаде му заповест и руком и поганим језиком да посече светог Гордија. И пошто је светитељ имао бити посечен пред толиким светом, опколише га познаници са свих страна: грљаху га и последњи му целив даваху, и плачући мољаху га да се не предаје добровољно на смрт, да не уништава цвет свога живота, и да не напушта ово слатко сунце. И саветоваху да се само устима одрекне Христа. И говораху му: Једном речју избави себе од смрти, одрекавши се Христа језиком, а срцем веруј у Њега како хоћеш, јер Бог неће послушати језик него оно што ум говори. Урадиш ли тако, ти ћеш и гњев судије укротити, и Бога према себи умилостивити. - А он стајаше као непоколебљива стена усред мора, коју са свих страна запљускују и ударају морски таласи. И као што дом мудрога човека, сазидан на камену, не могу оборити ни силни ветрови, ни велике кише, ни набујале реке, тако овај јуначни муж стајаше непоколебљив у вери. И видећи својим духовним очима где ђаво облеће његове познанике, и једнога потстиче на сузе, другога на преклињање и давање некорисног савета, упути онима што плачу, реч Господњу: He плачите за мном (Лк. 23, 28), него плачите за непријатељима Божјим, који гоне хришћане. Плачите, кажем, за њима, који нама огањ спремају, а себи пакао зажарују, и гнев за Дан гнева сабирају. Престаните да ми срце цепате, јер сам ја готов не само једанпут него много пута за име Господа нашег Исуса Христа умрети. - А онима који му саветоваху да се језиком одрекне Христа, овако одговори: Језик, који благодаћу Христовом имам, не могу покренути да се одрекне Творца свога, јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 11). Како ћу се одрећи Господа мог, кога од детињства обожавам, и васпитан сам у светој вери? Неће ли уздрхтати небо горе, ако се одрекнем Бога? Неће ли светила небеска сакрити светлост своју од мене? А земља, да ли ће ме поднети, и зар ме неће прогутати жива? He варајте се, Бог се не да ружити, и по устима ће нам нашим судити: по нашим ће нас речима оправдати, и по нашим речима осудити. Нисте ли чули страшну претњу Господњу: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10, 33). Зашто ми саветујете да се одрекнем Бога мог? да ли да живот свој продужим? или да смрт за извесно време избегнем? или да неколико дана животу свом додам? Онда ћу лишити себе вечног, бесконачног живота. Или да избегнем телесне муке? Онда нећу угледати добра Праведника тамо где нема мука. Очигледно је безумље: краткотрајним животом купити себи вечне муке и пропасти с душом. Но и вама саветујем: помишљате ли зло, онда се научите благоразумности и истини, и одбацивши лаж, говорите истину; реците да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца. Јер ће овај глас испустити језик, када се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 11, 10).
Рекавши то, свети Гордије се прекрсти и неустрашиве душе пође на посечење. И не измени се у лицу. И стаде на место посечења, као да нема џелата за собом, него као да анђеле види пред собом и жели да им у руке преда душу своју. И би посечен, 320 године. И доби блажени живот, као Лазар однесен у брујању радости на место вечнога покоја, где примајући награду за свој подвиг, са анђелима слави вечито Подвигоположника, за кога пострада.
Светом мученику Гордију написао је похвално слово Св. Василије Велики као архиепископ Кесарије Кападокијске, где се родио и пострадао свети Гордије.

Рођен у Риму и од младости изучен светској мудрости и вери Христовој. Свој живот је увек управљао према заповестима јеванђелским. Много се користио поукама свештеника Тимотеја, чијем је погубљењу за веру и сам присуствовао, па гледајући пример јуначког пожртвовања свога учитеља, и сам се запојио таквим духом за цео живот свој. У тридесетој години постао је епископ римски. Поправљао је обичаје хришћана. Тако, на пример, укинуо је пост сваке суботе, како се то дотле држало код неких хришћана, и одредио, да се пости само Велика Субота као и оне суботе које падну уз постове. Својим молитвама и чудесима помагао је, да се цар Константин и мајка му Јелена обрате у веру праву и крсте. Садејствовао царици Јелени да пронађе Часни крст. Управљао је црквом Божјом двадесет година и чесно је скончао свој земаљски живот преселивши се у Царство небеско.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СИЛВЕСТРА папе римског

Свети Силвестар, у старом Риму рођен и у светој вери васпитан, би ученик презвитера Кирина. Од њега се научи књижној мудрости и добрим обичајима. Као пунолетан, беше веома гостољубив. Из љубави к Богу и к ближњему он довођаше странце у свој дом, и пошто би им опрао ноге, угошћаваше их, и чињаше им сваку услугу.
Једном из Антиохије дође у Рим, проповедајући Еванђеље царства, епископ Тимотеј, човек свет и исповедник[1] Христов. Њега Силвестар прими у свој дом. И добивши много духовне користи од његовог светог живота и учења, он постаде савршен у врлинама и вери. А Тимотеј, живећи у Силвестровом дому годину и неколико месеци, многе Римљане од идолопоклонства обрати к Богу. Због тога га епарх града[2] Тарквиније баци у тамницу, и дуго држаше у оковима. И би три пута бијен што не пристаде да принесе жртву идолима. Затим му мачем отсекоше главу. A блажени Силвестар ноћу узе његове свете мошти, и сахрани их у дому свом са одговарајућим песмама. Затим жена једна хришћанка, по имену Теонисија, са благословом епископа римског Мелхиада[3], подиже о свом трошку храм светом Тимотеју, у који и пренесе мошти светог мученика.
Епарх града Тарквиније дозва Силвестра и тражаше од њега имовину што је остала после Тимотеја, и присиљаваше га да принесе жртву идолима. А када овај не хтеде, он му грожаше мукама. Силвестар пак, провидевши да ће епарх брзо умрети од изненадне смрти, рече му еванђелску реч: Ову ноћ узеће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20), и нећеш остварити оно што се хвасташ да ћеш ми учинити. - Разгневи се епарх на ове речи, и нареди да светога Силвестра вежу железним веригама и баце у тамницу. А сам седе да једе. И кад јеђаше рибу, западе му рибља кост у грло, коју никаквим начином ни лекаријом не могаше извадити. И мучећи се од тога све до поноћи, издахну, као што прорече светитељ. И сутрадан родбина с плачем сахрани епарха. A хришћани с радошћу изведоше Силвестра из тамнице. И веома га поштоваху не само хришћани него и нехришћани. Јер многе слуге епархове, када видеше да се пророштво Силвестрово испуни, удлашише се, и припадаху к ногама светитељевим бојећи се да се и њима не деси неко зло као њиховом господару; а други, убеђени тим чудом, повероваше у Христа.
Када свети наврши тридесет година, епископ римски Мелхиад произведе га за ђакона. Затим, после Мелхиада Силвестар би од свих изабран на престо римског епископа, и беше на њему као велика свећа на светњаку. И пасаше стадо Христово као други апостол, речју и делом упућујући га на спасоносну пашу. А када нађе неке свештенике, који су чин свој оставили и трговином се бавили, врати их опет црквеном служењу. И донесе канон да се нико од посвећених не сме бавити трговином.
Овај пресвети отац надену код Римљана имена седмичним данима, јер у то време, први дан седмице, који ми називамо недељом, Римљани називаху даном сунца, а остале дане називаху даном Месеца, даном Марса, даном Меркура, даном Јупитера, даном Венере, даном Сатурна[4]. Светитељу беху одвратна нечестива имена незнабожачких богова, и нареди да се први дан назива дан Господњи, јер у тај дан Господ наш славно васкрсе из мртвих, a остале дане онако како их Римљани и сада називају. А одреди и ово: да хришћани посте само у ону суботу у коју Христос умре и сиђе у ад да га разруши и изведе отуда праоца Адама са праоиима, a y остале суботе забрани да се пости.
У то време беше у Риму велика змија која је живела у једној дубокој пећини под гором, званом Тарпеј. Тој змији незнабошци сваког месеца приношаху жртве као богу. Кад год је излазила из пећине, увек би затровала ваздух својим отровним дахом, те биваху многи смртни случајеви међу људима који живљаху у близини, нарочито међу децом. Свети Силвестар, желећи и да људе избави од те напасти и да их од безбожја[5] приведе истинитом Богу, сазва хришћане што живљаху у граду, и наложи им тродневни пост и молитву. А сам предњачаше свима у посту и молитви. И једне ноћи јави му се у виђењу свети апостол Петар, наређујући му да узме са собом неке свештенике и ђаконе, и да без бојазни отиде у пећину где змија борави, да на улазу пећине отслужи свету службу, и да затим уђе унутра у пећину, да призове име Господа Исуса, и тако учини да змија никада више не изађе из пећине.
Светитељ поступи по апостоловом наређењу: отиде пећини и, пошто отслужи свету службу, уђе у пећину, и нашавши у њој нека врата затвори их, говорећи: Нека се ова врата не отворе до дана другог доласка Христовог! - И затворивши тако змију, учини да никада не изађе. А незнабошци мишљаху да ће тамо змија појести Силвестра и свештенике његове. Но када видеше да изађе неповређен, дивише се. И отада не видеше да змија изиђе. И многи у томе познаше силу истинитога Бога, и обратише се вери.
У оно време када цароваше Константин Велики, који још не беше просвећен светим крштењем, а беше отишао из Рима у рат против Ликинија, наста у Риму у његовом отсуству гоњење на хришћане од стране римског Сената. Примораваху хришћане да приносе жртве идолима; и кад ови одбијаху, подвргаваху их најразноврснијим мукама. Због тога свети Силвестар узе свој клир, изиђе из града, и скриваше се у гори званој Сорактес. После тога цар Константин, победивши Ликинија, издаде заповест (едикт) о престанку гоњења хришћана, тако да нико не сме хулити Христа нити злостављати хришћане. И подиже у царском дому свом цркву у име Спаситеља Христа. И нареди да се слободно крсте сви који желе да буду хришћани, а да беле хаљине за крштење узимају из царских ризница. И крсти се у то време врло много људи; и из дана у дан растијаше и увећаваше се Црква Христова, а идолопоклонство опадаше. И настаде радост велика код хришћана, јер их беше тако много у Риму да хтедоше већ да протерају из града све који не желе да буду хришћани. Али цар запрети народу, говорећи: Бог наш не жели да Му ико приступа на силу и под морањем, него ако ко добровољно и благонамерно приступа Њему, тај My je пo вољи, и Он га милостиво прима. Стога, нека сваки слободно верује како хоће, и нека један другога не гони. - Таквој наредби царевој људи се веома обрадоваше, јер допушта свима да слободно живе, сваки у својој вери и по својој слободној вољи.
He само у Риму настаде радост код хришћана, него и у целом свету: јер свуда пуштаху из тамница и окова хришћане, за Христа мучене; враћаху се из прогонства исповедници Христови; слободно долажаху својим домовима они што су се из страха од мучитеља крили по горама и пустињама; и свуда гоњење умуче и мучење престаде.
Али, ђаво, не могући да гледа где се толико шири црквени мир и светлост вере, подстаче Јевреје да отиду славној Јелени, мајци царевој, која се тада налажаше у домовини својој Витинији[6]. И они јој овако говорише: Добро уради цар, син твој, што безбожје напусти и идолске храмове поруши. Али зло учини што поверова у Исуса и поштује га као Божјег Сина и истинитог Бога. А Исус је био човек Јеврејин и мађионичар, варао је људе маћионичарским привидностима. Њега је Пилат као злочинца мучио и на крсту распео. А што цар оздрави, то није силом Исусовом, него благодаћу Бога који је створио небо и земљу. Стога треба, царице, да одвратиш сина свог од такве заблуде, да се не би вишњи Бог разгневио и цару се неко зло десило.
Када Јелена ово чу, извести писмом сина свог о томе. А он, прочитавши, написа својој блаженој мајци да Јевреји, који тако говоре, дођу са њом у Рим, и нека се пред свима расправљају о вери са хришћанским епископима, па чија страна победи, њена ће вера бити боља.
Царица извести Јевреје о овом царевом наређењу. Одмах се скупише многи мудри Јевреји, вични њиховом закону, зналци пророчких речи и упознати са јелинским учењем, и готови на расправљање о вери. И они са царицом Јеленом отпутоваше у Рим. Међу њима беше и један врло мудар равин[7], по имену Замврије, који не само беше вичан и савршен у јелинској мудрости и у јеврејским књигама, него беше и превелики мађионичар. На њега Јевреји полагаху сву своју наду: ако хришћане не победи речима, надвладаће их мађионичарским чудесима.
Када дође дан расправљања између Јевреја и хришћана, седе цар на престо свој са целим Сенатом. И изиђе пред цара свети Силвестар са малом дружином: неколицином епископа који су се тада затекли у Риму. Уђоше у дворану и Јевреји, њих сто и двадесет. И поче расправљање, које и царица Јелена жељаше да чује, због чега и седе иза завесе. А цар и Сенат имали су да пресуде о ономе што буду говориле обе стране.
У почетку Јевреји захтеваху да од стране хришћана ступе у парбу с њима дванаест најмудријих људи. А свети Силвестар се успротиви томе, говорећи: Ми се не уздамо у множину људи Него у Бога који све укрепљује. Њега у помоћ призивајући, говоримо: Устани, Боже, брани ствар своју. - Јевреји на то рекоше: To је из нашег Писма, јер те речи наш пророк написа. Ти треба из вашег Писма да говориш, а не из нашег. - А Силвестар одговори: Истина, у почетку вама би говорено Писмо Старога Завета и проповеди пророка, али све то и нама припада, јер је у њима много шта речено о Христу Господу нашем. Стога треба данас о томе да расправљамо с вама, јер ваше књиге постадоше нам своје, a наше вама су туђе, и ви ћете радије веровати својим књигама неголи нашим. Због тога ћемо вам из ваших књига показати истину којој се ви противите. И победа ће бити чудесна и очигледна, када је однесемо оружјем које смо узели из руку противника. - На то цар рече: Правда је у речима епископа, а не може јој се противречити; јер ако вам, о Јевреји, хришћани из вашег Писма приведу доказ о Христу своме, онда ће несумњиво победа бити на њиховој страни, и ви ћете бити тучени од својих властитих књига. - Када ово рече цар, цео Сенат похвали суд његов.
Онда стадоше Јевреји говорити хришћанима овако: Сведржитељ Бог наш у Књизи Поновљених закона говори: Видите, видите да ја јесам, и да нема бога осим мене (5 Мојс. 32, 39), како онда ви Исуса, који беше човек, кога оци наши распеше, називате Богом, и уводите три Бога: Оца, у кога и ми верујемо; и Исуса, за кога кажете да је Син Божји; а трећим богом називате Духа? Верујући тако, зар се не противите јавно Творцу свега Богу, који учи да нема других богова осим њега? - На ово богонадахнути Силвестар одговори: Ако без икакве узрујаности и вреве разгледате Писма, наћи ћете да ми ништа ново не уводимо када исповедамо Сина Божјег и Светога Духа. Јер то нисмо ми измислили, него су нам то божански пророци објавили. Пре свега Давид, пророк и цар, предсказујући побуну ваших отаца противу Спаситеља нашег, рече: Зашто се буне народи, и људи помишљају узалудне ствари на Господа и на Христа (= на Помазаника) његовог (Пс. 2, 1-2). Ето дакле, говорећи о Господу и Помазанику његовом, он уводи не једно лице него два. А да је Христос - Син Божји, то објављује исти пророк, говорећи: Господ рече мени: Ти си Син мој, ја те данас родих (Пс. 2, 7). Јер је један који рађа, а други који је рођен.
На то рекоше Јевреји: Пошто кажеш да Бог роди, ти тиме бестрасног чиниш страсним. И како то, Син је Бог рођен у времену, и постао је у времену? Јер реч "данас" означава време, и не допушта да се верује да је Бог вечан. - Силвестар одговори: He кажемо ми, о Јевреји, да је у Богу рођење страсно, него исповедамо да је Божанство бестрасно, а такво и рођење; као што се од ума рађа реч. Нити уводимо временско рођење Сина од Оца, него верујемо да је његово роћење вечно невременско, јер знамо да је Син, заједно са Оцем и Духом, Творац времена. А Творац времена није под временом. Та пак реч: "Ја те данас родих", означава не горње и предвечно божанско рођење, него рођење доле, примљено у времену и у телу ради спасења нашег. Знао је пророк да је Христос Бог пре векова, због чега и каже: Престо је твој, Боже, вечан (Пс. 44, 7). А објављујући унапред Његово оваплоћење које је имало бити у последње време, говори: Ти си Син мој, ја те данас родих. - Овим дакле речима: "Ти си Син мој", означава не временско него предвечно рођење Његово; a речима: "ја те данас родих", означава Његово рођење које се догодило у времену. А што рече: "Ја те родих", пророк показа да и оно рођење Сина, које је имало бити у времену, Отац приписује себи као своје властито, јер је имало бити по Његовој вољи. Но осим тога, та реч: "ја те данас родих", означава вечност рођења Божјег, у којој не постоји ни прошлост ни будућност, него је "данас" свагда садашње. - A o Духу Светом исти Давид сведочи, говорећи: Речју Господњом небеса се учврстише, и Духом уста његових сва војска њихова (Пс. 32, 6). Овде дакле спомиње Оца - Господа, и Сина кога назива Речју због вишег и бестрасног рођења, и Духа Светога. И на другом месту каже: Светога Духа свог немој узети од мене (Пс. 50, 11). И опет: Куда бих отишао од Духа твога? (Пс. 138, 7). Овим речима пророк јасно показује да постоји Дух Свети, и испуњује све и сва. И опет говори: Пошљеш Духа свог, и постају (Пс. 103, 30). Није ли то све Давид рекао? Но и Мојсије Боговидац у Књизи Постања наводи овакве речи Божје: Да начинимо човека по обличју своме и по подобију (1 Мојс. 1, 26). С ким то онда говораше Бог ако не признамо да друго Лице беше с Њим? He може нико рећи да је то говорио Бог Небеским Силама. Јер саме те речи: "по обличју своме", не допуштају ни да се помисли на то. Јер није исто обличје и подобије Бога и Анђела. Анћели су нижи по природи и по сили. Једно је природа Божја, а друго анђелска. Морао је дакле неко други бити онај са којим Бог изговори те речи: "по обличју своме". И морао је тај други бити исте природе и обличја и подобија и истости са Богом који говори. А ко може бити такав, ако не Син, који је са Оцем једносуштан, једнославан и једномоћан, неизменљиво Обличје Очево? Шта онда ми ново уводимо када верујемо и говоримо да постоји Отац и Син и Свети Дух? И ако то незнабошцима изгледа невероватно и бесмислено, није чудновато, јер не знају Свето Писмо. Али зашто не верујете ви, који се поучавате речима светих Пророка, међу којима нема ниједнога који није пророковао о Спаситељу нашем?
А када овај божанствени отац жељаше да још говори о Пресветој Тројици, прекидајући његов говор цар рече Јеврејима: Ове речи које нам епископ наведе из Писма, о Јевреји, јесу ли тако написане и у вашим Књигама? - Они одговорише: Јесу.
- Цар рече: У овом расправљању о Пресветој Тројици, мислим, да сте побеђени. - А они одговорише: He, добри царе! никако нас Силвестар победити не може, ако ми изнесемо противразлоге које имамо. Јер ми имамо многе противразлоге, и готови смо да их одмах изнесемо, али видимо да је излишан разговор и узалудан труд расправљати о Тројици. Није сада реч о томе, да ли је један Бог или три, него о овоме: да Назарећанин није Бог. Јер, ако се и допусти да постоје три бога, из тога не излази да треба сматрати да је Исус Бог. Исус није Бог, него то беше човек, рођен од људи, с грешницима живео, с цариницима јео и пио; и као што у његовом Еванђељу пише, био кушан од ђавола, затим издан од ученика, ухваћен, исмејан, бијен, жучју и оцтом напојен, раздевен, хаљине његове коцком подељене, иа крст прикован, умро и погребен, - како се такав човек може називати Богом? To је разлог о царе, што се сада говори противу хришћана да они уводе новог бога. Ако дакле о њему могу да што кажу, и ако имају какве доказе нека нам их изложе.
Када они то рекоше, свети Силвестар поче говорити: He кажемо ми да су три Бога, као што сматрате ви, о Јевреји! него исповедамо једнога Бога, који се у три Лица или Ипостаси поштује и обожава од нас. Но требало је да ви најпре покажете да разлози, које поводом вашег првог питања наведох из ваших Књига, нису добри, па да онда идемо даље у расправљању. Али пошто се сада отказујете да о томе говорите, ми ћемо као што сами предлажете, поразговарати о Господу нашем Исусу Христу. Почећемо од овога: Бог који је све привео у биће, створио је човека; и када виде да је он постао склон свакоме злу, не презре створење руку Својих које је пропадало, него благоволе да Син Његов, који је нераздељиво са Њим (јер је Бог свуда присутан), сиђе к нама. И Он сиђе, и родивши се од Дјеве би под законом, да искупи оне који су под законом (Гал. 4, 4.5). А да се имао родити од Дјеве, прорече божанствени пророк Исаија, говорећи: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14). A то име, као што и ви знате, означава Божји долазак к људима, и у грчком преводу се каже да Емануил значи: с нама Бог. Овај пророк дакле пре много времена унапред објави да се Бог има родити од Дјеве. - А Јевреји рекоше: На нашем јеврејском језику у књизи пророка Исаије не стоји дјева него девојчица, а ви то искваристе, јер написасте у својим књигама дјева место девојчица. - Свети епископ Силвестар одговори: Ако у вашим књигама не стоји дјева него девојчица, то није ли девојчица једно исто што и дјева? Погледајмо даље, када пророк Исаија, као од лица самога Бога, рече Ахазу: Ишти себи знак од Господа Богa свог, ишти оздо из дубине или озго с висине. Ахаз рече: Нећу искати, нити ћу кушати Господа. Тада рече пророк: Зато ће вам сам Господ дати знак: ето, девојка ће затруднети (Ис. 7.10.11. 12.14). Ако пак ви кажете да пророк говори не о девојци него о девојчици и да девојчица није девојка, онда се и обећани знак не може назвати знаком, јер да удата девојчица роди, то није знак већ природни закон и обичај. Али родити без везе са мушкарцем, није обична појава већ знак који премаша природне законе. Та девојчица дакле, као што је код вас написано, беше девојка, пошто Господ обећа да у њој да знак, и то такав знак да натприродно роди сина не познавши мужа. И ми не искварисмо Писмо, написавши место девојчица девојка, него пре исправисмо, да бисмо јасније познали у њој тај пречудни Божји знак који превазилази природу људску. Ко се икада од људи роди без мушког семена осим Адама сазданог од земље, и Еве саздане од ребра његовог? И где то роди жена не саставши се с мужем? Та Бог не би ни обећавао знак, када би та девојчица затруднела, не на натприродан начин него на природан начин саставши се с мужем. To би била обична природна ствар. Али пошто чедна девојка заче без мужа од Духа Светога, зато је то знак Божји нови и преславни. И би с нама Бог, по обећању, натприродно рођен од Дјеве чисте.
Јевреји рекоше: Но пошто рођени од Марије не би назван Емануил већ Исус, онда то није онај кога Бог обећа преко пророка него други. - Свети Силвестар одговори: Обичај је у Светом Писму да се понекад место имена употребљавају догађаји и дејства, као ово: Надену му име: брз на плен, хитар на грабеж (Ис. 8, 3) Иако се нико никада није називао таквим именом, ипак пошто је Христос имао да победи непријатеље и заплени плен, као име му се сматраху та дела његова која је имао учинити. A што каже и о Јерусалиму исти пророк: Назваћеш се град правде (Ис. 1, 26)? Нико никада није тај град називао градом правде, него га сви зову његовим обичним именом: Јерусалим. Али пошто се тада Јерусалим узвисио пред Богом, дато му је у пророштву име град правде, због онога што се у њему догодило. И још се у Светом Писму може наћи тога да се извесна дела употребљавају као имена.
Да је пак Бог имао живети с људима, чуј шта о томе пророкује Варух: Овај Бог наш, коме нико није сличан, откри све путеве знања, и даде га слузи своме Јакову, и Израиљу кога он љуби; затим се јави на земљи, и са људима поживе (Варух. 3, 36. 37.38). А да је имао бити кушан од ђавола, прорече Захарија: И показа ми Господ Исуса поглавара свештеничког, који стајаше пред анђелом Господњим, и ђаво му стајаше с десне стране да му се противи. И рече Господ ђаволу: Господ нека ти запрети, ђаволе! (Захар. 3, 1.2). А да је имао бити продан од свога ученика, унапред објави псалмопевац: Који једе хлеб мој, подиже на ме пету (Пс. 40, 10). О хватању Његовом би проречено у књизи Соломоновој: Рекоше у себи они што помишљају неправо: ухватимо на превару праведника, јер нам је непотребан, и противи се нашим делима (Прем. Солом. 2, 1.12). И о лажним сведоцима писано је унапред: Усташе на ме лажни сведоци (Пс. 26, 12). A o распећу Његовом рече: Прободоше руке моје и ноге моје; избројаше све кости моје (Пс. 21, 17.18). Исти пророк унапред говори и о дељењу хаљина Христових: Разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку (Пс. 21, 19). Он исти прорече да ће бити напојен оцтом са жучи: Дадоше ми жуч да једем, и у жеђи мојој напојише ме оцтом (Пс. 69, 22). И опет о сахрани Његовој претсказа: Метнуше ме у таму најдоњу (Пс. 87, 7). И ваш праотац Јаков, провидећи то исто Духом, рече: Спусти се и леже као лав и као љути лавић (1 Мојс. 49, 9).
Та и врло многа друга сведочанства о Господу Христу наводећи из светих Пророка, свети Силвестар убеди Јевреје. Јер устима његовим говораше Свети Дух, и он показа јасно да је Христос истинити Бог, рођен од Дјеве. А Јевреји рекоше: Зашто је било потребно да се Бог роди у телу људском? Зар није могао друкчије спасти род људски? - Светитељ одговори: У Бога је све могуће. Али је требало да ђаво буде побеђен од онога, који је од њега био побеђен. Човек је би побеђен од њега, али човек рођен не на обичан природни начин, не од мушкарчевог учешћа, него човек саздан од земље, и то од такве земље која је била као девојка чиста и чедна. Јер тада земља још не беше проклета од Бога, нити је беше оскрнавила крв убијенога брата или неко убиство зверова; још је не беху почели кварити трулежна тела мртваца; нити беше окаљана од неких нечистих и прљавих дела. Од такве земље би прародитељу саздано тело, које божанско удахнуће оживе. Када свезлобни ђаво победи таквога и тако рођенога човека, требало је стога да и сам буде побеђен од таквог истог човека. А такав је Господ наш Исус Христос, рођен, не на обичан начин и по природном закону, него од чисте и свете девојачке утробе, као Адам од чедне земље. И као што Адам би оживљен божанским удахнућем, тако се и Господ наш Исус Христос оваплоти дејством Духа Светога који је сишао на Пресвету Дјеву, и беше савршени Бог и савршени човек по свему, осим греха, имајући у једном лицу две природе: божанску и човечанску. Човечанска природа дакле пострада за нас, а Божансгво остаде нестрадално. И употреби светитељ овакво поређење: као што се не секу сунчани зраци када се сече дрво обасјано сунчаним зрацима, тако и човечанска природа Христова, сједињена са Божанством, мада претрпе страдања, Божанство ипак не пострада.
Када то говораше свети Силвестар, цар и цео Сенат похвалише Силвестра, и признадоше му да је у овом расправљању однео победу. А Јевреји не беху у стању да ишта више рекну против Силвестра.
Тада Замврије мађионичар рече цару: Иако нас Силвестар надвлађује својим речима, јер је богат у речима и вешт у разговору, ипак ми нећемо отступити од свог отачког закона, нити ћемо поћи за човеком кога оци наши сви сложно предадоше на смрт. А да је једини Бог онај кога ми поштујемо, и да нема другога, ја сам готов да то покажем, не речју као Силвестар, већ делом. Само, нареди, о царе, да доведу овде великог и љутог бика, и одмах ће твоја царевина и сви присутни сазнати да нема Бога осим нашег Бога. - А неко од присутних рече цару: Има такав бик у моме стаду, недалеко од градских зидова; њега не може нико у јарам ухватити, нити га руком погладити или додирнути. - И одмах посла цар да тог бика доведу.
У то време разговарајући, свети Силвестар упита Замврија: Због чега тражиш бика? И када га доведу шта ћеш му радити? - Замврије рече: Хоћу да покажем силу имена Бога нашег, које када будем шапнуо бику на ухо, одмах ће угинути. Јер смртна природа не може да поднесе име Божје, нити може жив остати онај који чује то име. Наши оци, када волове довоћаху за жртву, име су то изговорили на уши воловима, а ови су одмах са силним рикањем падали и умирали, и бивали готови за жртву. - Силвестар рече: Ако то име, као што кажеш, убија свакога који га чује, онда како си га ти научио? - Замврије одговори: Ти не треба да знаш ту тајну, јер си наш непријатељ. - На то цар рече Замврију: Ако нећеш да ту тајну откријеш епископу, онда је кажи нама. - Одговори Замврије: Ни кожа, ни хартија, ни дрво, ни камен, нити икаква ствар може држати на себи то име ако се напише на њој; јер ће одмах погинути и онај који пише и уништиће се ствар на којој се пише. - А цар рече: Кажи нам како си се ти сам научио томе имену? Јер је немогуће сазнати га, ако се не изговара нити пише. - Замврије одговори: Ја седам дана постих, о царе; онда у нов сребрни умиваоник налих чисте воде са извора, и молих се. Тада невидљиви прст исписа по води речи које ме научише имену Божјем. - На то мудри Силвестар рече: Ако си се тако научио имену томе као што причаш, шта онда бива када то име говориш некоме на уво, не чујеш ли га и сам као онај коме га казујеш? и како чувши то име, и сам не умреш? - Одговори мађионичар: Рекох ти да ти не треба да знаш ову тајну, јер си наш непријатељ. Но нашта речи, када треба делом доказати оно што се говори! Изабери једно од двога: Или ти призови име твога Назарећанина и умртви бика, па ћемо и ми у њега веровати; или ћу му ја рећи на уво име Бога нашег, и на тај га начин умртвити, али ћеш тада и ти морати веровати у нашег Бога.
Сви присутни, када то чуше, похвалише Замвријев предлог. А хришћани се колебаху, но свети епископ их успокоји. Цар пак рече Замврију: Треба најпре да ти испуниш што си обећао, јер си обећао да ћеш једном речју убити бика. - Мађионичар одговори: Када тако наређујеш, о царе, погледај силу Бога мога. - И рекавши то, приближи се бику, кога везана чврстим конопцима снажни људи с великом муком једва држаху и вођаху за рогове. И када приђе бику, шапну му нешто на уво, и бик страшно рикну, затресе се, и паде мртав.
Сви се присутни веома удивише томе, а Јевреји, пљескајући, повикаше: Победисмо! победисмо! - Свети Силвестар замоли цара да нареди да се утишају. А кад настаде тишина, епископ рече Јеврејима: Није ли у вашим Књигама написано ово што свемогући Бог говори: Ја убијам и оживљујем; раним и исцељујем? (5 Мојс. 32, 39). - А они одговорише: Да, тако је написано. - Силвестар рече: Ако је Замврије именом Божјим убио бика, онда нека га тим истим именом и васкрсне. Јер је Бог добротвор а не злотвор; и у Његовој је природи да чини добро, а чинити зло - противно је Његовој природи. Воља је његова свагда добра, свагда хоће да чини добро; а каткад бива да и по нечим злим казни некога ради користи других. Али то бива по нужди; и такве ствари не чини радо, него приморан нашим злочинима. Када дакле Замврије лако учини оно што природа Божја не воли, утолико лакше може учинити оно што је за Бога природно: да оживи вола оним истим именом Божјим којим га умртви, и ја ћу пристати уз веру његову. - А Замврије рече цару: Царе, Силвестар још хоће да се препире речима. Али речи нису потребне, када се догодило овако чудесно дело. - А Силвестру рече: Ако имаш, о епископе, какву силу, онда учини и ти неко чудо именом твога Исуса.
- Епископ одговори: Ако хоћеш, ја ћу ти показати силу Христа мог, када призивањем светог имена његовог васкрсне бик кога си ти убио. - Замврије рече: Напразно се хвалиш, Силвестре, јер је немогуће да бик оживи. - Цар пак рече Замврију: Ако дакле то што ти називаш немогућим, епископ учини, да ли ћеш онда поверовати у његовог Бога? - Замврије одговори: Ваистину ти се заклињем, о царе! да ћу, ако видим васкрслог бика признати Христа Бога и примити Силвестрову веру. - To исто рекоше и остали Јевреји.
Тада епископ клече и свесрдно се са сузама помоли Богу. Затим устаде, подиже руке к небу, и говори громко да сви чују: Господе Исусе Христе Сине Божји и Боже, Теби је лако и умртвљивати и оживљавати, ранити и исцелити, благоволи да призивањем пресветог и животворног имена твог оживи бик кога Замврије умртви призивањем ђавола, јер је време да се јаве чудеса твоја ради спасења многих. Услиши ме слугу твога у овај час, да се прослави пресвето име твоје!
Онда приђе бику и рече громко: Ако је Исус Христос, рођени од Дјеве Марије, кога ја проповедам, истинити Бог, устани и стани на ноге своје, и одбацивши сваку дивљину, буди кротак!
Чим то светитељ рече, бик одмах оживе и устаде, и стајаше кротак. Светитељ нареди да му са рогова скину конопце и рече бику: Иди одакле си дошао, и немој никоме удити, него буди кротак, тако ти наређује Исус Христос Бог наш. - И отиде бик веома кротак, иако је пре тога био неукротиво диваљ.
Кад то видеше, сви као једним устима повикаше: Велики је Бог кога Силвестар проповеда! - А Јевреји са Замвријем притрчаше светитељу, стадоше му цсливати ноге, и мољаху га да се помоли Богу за њих и да их прими у хришћанску веру. Тада и блажена Јелена трже завесу иза које је седела слушајући расправљање и гледајући шта се догађа, изиђе и паде светитељу пред ноге, исповеди Христа да је истинити Бог и замоли да је удостоји светог крштења. - И крштена би тада света Јелена, тако исто и Јевреји са Замвријем, и врло многи људи приступише Богу и присајединише се Христовој Цркви.
После тога свети Силвестар брањаше веру православну од јереси аријанске и посла своје претставнике на I Васељенски Сабор у Никеју. Поживе остало време свога живота у свом уобичајеном труду и старању о Цркви Христовој. И пошто је тако добро пасао своје разумно стадо, у дубокој старости пређе ка Господу, године 335. У епископству проживе двадесет и три године и десет месеци. А сада у бесконачном животу са Анђелима прославља Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је слава вавек, амин.
 

Постоји једна тема о којој често читамо у Јеванђељу. И обично је то тренутак када ум, по навици, престане да мисли јер му се чини да је све већ речено. Али управо тај осећај познатог је најопаснији застор – он нас спречава да те речи заиста стигну до срца и да видимо застрашујућу анатомију сопствене ситости.

„Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско“ (Мт. 19:24, уп. и Мк. 10:25; Лк 18:25).

Зашто Христос није ублажио ову реченицу? Зашто није рекао да је богатима само „мало теже“?
Зато што овде није реч о богатству, већ о дубини људског срца.
У Јеванђељу, „богат“ је онај коме ништа не фали. Онај коме живот не поставља питања и коме Бог није нужност. Богатство је стање срца које је самодовољно.

Често се покушава разбијати радикалност ове реченице причом у којој се „иглене уши“ односе на малу капију у Јерусалиму кроз коју камила може проћи ако клекне.

То је покушај да се истина учини подношљивом. Али нема никаквих трагова да је постојала таква капија у Јерусалиму. Дакле, Христос није мислио на капију, већ заиста на „иглене уши“ као метафору. Христос намерно показује контраст: највећа животиња и најмањи отвор.

Порука није „тешко је“, већ „људски гледано – немогуће је“.

Сит човек не може да се „провуче“ у вечност – превише је надувен сопственом сигурношћу.

Дијалог у глувој соби благостања

Замислимо сцену која се одвија у свакој соби у којој је „све у реду“.

Човек лежи у тишини.
Кућа је мирна. Житнице пуне. Дан је био добар.
Нема дугова, нема свађе, нема разлога за бригу.
Све је испланирано, све је под контролом.

И обраћа се себи, тихо:

„Душо, имаш многа добра спремљена за дуге године. Почивај. Једи. Пиј. Весели се.“ (Лк 12, 19)

Савест је тиха. Срце мирно. Сан долази лако.
Нема молитве – јер нема потребе.
Нема суза – јер нема бола.
Нема питања – јер је све у реду.

И баш тада, у савршеној тишини, чује се глас:

„Безумниче. Ове ноћи узеће се душа твоја од тебе; а што си припремио — чије ће бити?“ (Лк 12, 16–21)

Није речено: јер си крао или угњетавао. Само: ове ноћи.

Богати човек:
Господе… зар је грех што ми је све у реду?
Што сам се трудио, радио, стекао?
Што живим у миру?

Христос:
Није.

Богати човек:
Онда зашто ова реч? Зашто тако изненада?

Христос:
Зато што си заспао као да Ме никад нећеш срести.

Богати човек:
Али ја верујем у Тебе.

Христос:
Верујеш. Али се на Мене не ослањаш.

Богати човек:
Имам ли уопште наде?

Христос:
Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско.

Богати човек:
Зар ме је Бог заборавио?

Христос:
Не. Само те више не зауставља.

То што је некога Бог „заборавио“ није проклетство.
Нити одбацивање.
То је највеће поштовање слободе – потпуно препуштање.
Бог више не буди, не исправља, не ломи.
Човек то доживљава као благослов, а заправо је препуштен самом себи.

Страшно је не то што има много. Страшно је што ништа не боли.

Богати човек:
Али, могу ли се богати спасти?

Христос:
Људима је немогуће. Али Богу је све могуће.

Богати човек:
Како?

Христос:
Тако што ћеш престати да се ослањаш на оно што имаш и тражити ослонац тамо где га сиромашни већ имају.

***
Спасење богатог није у ономе што има, него у добровољној унутрашњој сиромашности. То је ретко, јер боли. Познато из предања – Јосиф из Ариматеје и други богати људи који су живели у страху Божијем. Не зато што су били сиромашни, већ зато што никада нису били мирни. Ту се открива најстрашнија дијагноза преподобног Марка Подвижника:

„Ако видиш некога да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд.“
„Сви свети сматрали су за неспорну истину да онога ко живи без мука – Бог заборавио.“

Страх за сите

Христово упозорење није осуда новца, већ упозорење за оне који су сити.
Није страшно имати пуне житнице.
Страшно је заспати без иједног питања.

Реч „ове ноћи“ остаје да одзвања.
Не зато што смрт долази изненада, већ зато што човек често одлази уверен да је све у реду.
А можда ништа није било у реду – само је било мирно.

Није страшно имати много.
Страшно је кад те ништа не боли.
Док те боли, Бог је још увек ту.
Још увек те буди. Још увек те није „заборавио“.

https://kompasinfo.rs/koga-jevandjeljska-rec-ne-moze-da-utesi/