Овај свети мученик пострада за веру Христову са још преко 4000 хришћана, свештеника, инока и инокиња, грађана, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија), и беше му 95 година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље он опколи хришћански град Негран, и најпре поручи грађанима, да ако се не одрекну Христа, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима, да им ништа неће учинити, само нека му отворе капије градске, да уђе и узме данак, који му они дугују, па ће се по том одмах удаљити. Хришћани повероваше, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово Византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо Етиопском цару Елезвоју, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина, удари с војском на кнеза Омиритског, победи га, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза Омиритског, по Божјем откровењу, би постављен неки побожни човек Аврамије, а за архиепископа Омиритског, опет по Божјем откровењу св. Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм св. Тројици, који Дунаан беше сагорео, и подигоше храм св. муч. Арети и осталим мученицима Негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. год.

из Охридског Пролога
 

Марљиво прилежи на читање Светог Писма, то ће те извући из порочног живота, јер се Јеванђељем и учењем Православне Цркве савест истанчава (изоштрава) слично оштром ножу. Она почиње да запажа и најмање погрешке у нама. 
Где је Света Библија, отуда се изгони свака ђаволска сила.
Незнање Светог Писма велика је стрмина и дубока провалија. Незнање Божанских закона велика је издаја свога спасења. 
Читање Писма велика је одбрана од греха, то је духовна храна за душу. Читање Јеванђеља даје човеку спасоносно виђење својих грехова и путева спасења.
Свети Тихон Задонски знао је напамет Јеванђеље и Псалтир.
Свето Јеванђеље је неисцрпно и свагда ново за назидање, зато што њега није написала рука човечија, него Дух Свети, Који је водио ту руку и управљао њоме.
Пошто Овај Дух зна све, испитује саме "дубине Божије", то је она, без обзира на крајњу једноставност и неизвештаченост речи Јеванђеља, устројена тако премудро да никада не губи силу и сладост, већ напротив постаје све поучнија, што се више наше срце срођује с њом.
Читање Псалтира укроћује страсти, а читање Јеванђеља спаљује трње наших грехова, јер је реч Божија "огањ који спаљује".
Свето Писмо је област Ума, Слова и Духа - Бога Тројице. У њему Он се пројављује отворено: "речи које вам говорих Дух су и живот" - рекао је Господ.
Списи Светих Отаца - ево опет израза Ума, Слова и Духа Ипостасних, већ са већим учешћем самог човечијег духа.
У речи Божијој видимо лицем у лице Бога и себе, какви јесмо. Познајте у њој себе, људи! Али не усуђујте се да сами тумачите Јеванђеље и књиге Светог Писма него се обраћајте Светим Оцима Цркве који су га протумачили.
Велика је сила Божанског Писма и велико је богатство мисли скривених у његовим речима. Јер својство је Писма такво да се у мало речи може наћи велико мноштво поука.
Божанско Писмо показује нам како су праведници често падали, а грешници се исправљали, да бисмо од једног и другог ми добијали богато уразумљење, да се они који се држе добра не би препуштали безбрижности, видећи да су и праведници падали, а да они који живе у гресима не би очајавали, знајући како су се многи грешници покајали и успели да достигну највиши степен врлине.
Никада није могуће исцрпети смисао Писма. То је источник који није омеђен.
Велика корист бива од читања Божанског Писма: душа добија крила (полет), постаје узвишена, ослобађа се од нечистих порочних помисли и наслађује се великим миром и спокојством.
Заволите слушање и читање речи Божије, житија и поуке светих, у њима ћете наћи правила и примере светог, Богу угодног, живота.
Не читајте одједном много, само да бисте прочитали, већ да бисте освежили и нахранили душу, а она се храни оним што преко пажње продре у срце и заокупи га.
Ако вас за време читања или размишљања некаква мисао доведе пред лице Господње, затворите књигу и останите са том мишљу дан и више. Благодатна мисао је један од чувара душе.
Читајте дотле док у вашем срцу не дође до умилења.
Оно што читате у духовним књигама треба да се тиче вас, тада имајте себе у првом плану, а не судите о другима и о њиховим гресима.
/.../ 
Немарност или недостатак воље за читањем божанских књига јесте глад за душу. Стомак без апетита знак је озбиљне болести. Ако имате одбојност према речи Божијој, онда је ваша душа подложна тешкој болести.
Љубав према Богу рађа се из беседе са Њим.
Које трње првенствено гуши добро семе речи Божије? 
Житејске бриге, задовољство овога света, привезаност за богатство.
Људи који су искварили свој укус читањем рђавих, душепогубних књига, читају Јеванђеље против своје воље и из досаде. И читање Јеванђеља у том случају може се чак показати као веома непријатан лек. Али када, не обазирући се на то, наставе да читају, тада непријатност постепено ишчезава.
Зашто вам је често неподношљиво и не желите да слушате речи о спасењу душе, већ радије брбљате о таштини житејској? 
То значи да нас не само присуство Божије, него и мисао о Богу, мучи и тишти, као што је мучило Гадаринце присуство Исуса Христа. 
Зашто нам је мучно сазнање или подсећање да хришћанину треба да буде стран расејан, бучан живот, да он треба да води живот скроман, богобојажљив, честит, да треба да буде тако милосрдан да ради добра душе заборави све друго? 
Зашто већина хришћана само једном годишње приступа примању Светих Тајни (Причешћивању)? 
Зато што нам је тешко у присуству Господа. Он као да нам смета. Испуњена је жеља Гадаринаца, које је мучило Његово присуство. 
Шта им је остало? 
Отићи ће и од нас Христос, ако нас Његово присуство буде мучило. 
Тада ће нас сасвим покрити тама греховна, најкрајња.
Писање обичних световних (светских) људи је најчешће пројављивање палог човечијег духа, са његовим греховним склоностима, навикама и страстима.
Читаш световне новине: пријатно и лако се чита, лакомислено се свему верује. Међутим, ако узмеш духовну књигу, постаје тешко на срцу, рађа се сумња, многи то признају. 
Због чега то бива? 
Не бива то од својстава књиге, већ од одлика читалаца, од вредности њиховог срца, а највише - од ђавола, непријатеља човековог, непријатеља свега светог и побожног.
Када читамо световна дела, ми га (ђавола) не дирамо и он нас оставља на миру. Чим се прихватимо свештене књиге, почнемо да мислимо о свом исправљењу и спасењу, већ идемо против њега, раздражујемо га, мучимо његову злобу, и ево, он нас напада и мучи нас за узврат. 
Шта да се ради? 
Не остављати добро дело већ треба трпети и трпљењем спашавати душу своју. "Трпљењем својим спасавајте душе своје" - говори Господ.
Када седаш да читаш или слушаш оно што се чита, најпре се помоли Богу, просећи: 
"Господе Исусе Христе, отвори уши и очи срца мога, да бих чуо или прочитао Речи Твоје и испунио вољу Твоју. Отвори очи моје, и схватићу чудеса Твоја из закона Твога 
(Пс. 118,18). 
Надам се, Боже мој, да ћеш Ти просветлити срце моје".
Тако свагда моли Бога да просветли ум твој и открије ти силу речи Својих.

Старац Сава Псково-Печерски

(из књиге ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ)

Уочи сваког пада у грех, демони на човека наводе следеће страсти: мрачни заборав, љути гнев (тј. нечовечну и зверску злобу), мржњу, као непрозирну таму. Ове три страсти претходе свакоме греху. Јер човек не чини ни један грех пре но што се претходно не припреми на свакојако зло, кроз заборав или гнев или мржњу. Од њих потиче душевна неосетљивост, тј. ум, као око душе, постаје мрачан и заробљен свим страстима. Пре свега, рађа се маловерје. Маловерје рађа самољубље – почетак и крај, корен и узрок сваког зла, оно представља бесмислену љубав према свом телу, тј. кад неко увек и у свакој ствари бира само оно што је њему корисно. Овај зли корен страсти искорењује се љубављу, милосрђем и одрицањем од своје воље.
Самољубље рађа немилосрдност, среброљубље и незасит стомак, који је такође корен и разлог свакојаких зала. Од немилосрдности и среброљубља на сваком кораку произилазе разне несреће и злодела. Слично као код мирјана, и код монаха среброљубље порађа гордост, услед које су демони отпали од свете славе и били свргнути с неба. Гордост рађа славољубље, којим је био преварен и Адам када је зажелео да постане Бог, што је било могуће, и чиме је донео страдање и клетву целом роду људском. Славољубље рађа сластољубље, кроз које је Адам пао и био
изгнан из Раја. Од сластољуба се рађају стомакоугађање и различита блудна дела.
Блуд рађа гнев, који гаси топлоту срца и погубан је за сваку добродетељ. Гнев рађа злоумље, које представља хлађење духовне топлоте. Злоумље је извор мрачне и злобне хуле на свог брата. Хула рађа неумитну жалост, која као рђа изједа човека.
Оваква жалост рађа неразумну пренагљеност. Пренагљеност рађа сујету која износи на видело добродетељи и тако труд оставља без награде. Сујету рађа необуздану многоречивост, која је узрок празнословља. Униније рађа мрачан сан.
Ако неко ове страсти победи, и друге ће му се покорити: страх, завист, дволичност, улизиштво, гунђање, непоузданост, лихварство, зановетање, привезаност за ствари, малодушност, заједљивост, уображеност, прељуба, човекоугађање, дрскост, смех, а моћи ће да савлада и неописив јаз који се ствара након пада у грех, што човека доводи у стање убиственог очајања јер не примећује Божанско човекољубље и милост, тј. да је Он сам дошао да спаси грешнике и да на земљи нема таквог греха за кога не би било опроштаја. Све страсти исходе из следећих седам: самољубља, среброљубља, гордости и сујете, злоумља, осуђивања, уображености и очајања.
Онај ко се не чува и не одбацује их, изгубиће десет горепоменутих добродетељи: 
веру, љубав, пост, уздржање, бдење, молитву, смирење и смиреномудреност, безмолвије и тиховање, нестјажатељност и расуђивање, а заједно с тим, нанеће штету и осталим добродетељима. Ако би ко имао макар и једну одових главних страсти, неће му поћи за руком да се спасе, чак и ако би се подвизавао протв свих других страсти и задобио ма коју добродетељ, па чак и када би крв своју пролио за Христа. Молитва таквог човека није угнодна Богу. Господ Бог да нас избави благодаћу Својом од сваке напасти и страсти у векове. Амин.

св Пајсије Величковски

Манастир Тршка Црква – Историја, Знаменитости и Битне Информације

Скривен међу валовитим обронцима Хомољских планина, надомак града Жагубице, налази се једно од најстаријих светилишта у Србији – манастир Тршка Црква. Ово место, испуњено духовним миром и историјским значајем, вековима одолева зубу времена, чувајући сећање на сложену прошлост српског народа. Тршка Црква није само архитектонска и верска драгоценост – она је живи сведок епоха, борби, обнове и вере.

У овом тексту водићемо вас кроз историју манастира, описаћемо најзначајније знаменитости, као и корисне информације које вам могу помоћи приликом посете овом посебном месту.

Историјски преглед – Од средњег века до савременог доба

Манастир Тршка Црква потиче из XIII века, и према предањима, сматра се да је подигнут још у време краља Драгутина, сина Стефана Првовенчаног. Ипак, први писани трагови који га помињу датирају из 13. века, што га чини једним од најстаријих манастира у Тимочкој Крајини и у источној Србији уопште.

За разлику од многих других манастира који су кроз векове мењали своју функцију и изглед, Тршка Црква је, упркос разарањима и историјским превирањима, успела да сачува основне елементе своје средњовековне архитектуре. У доба Османског царства, манастир је више пута рушен и обнављан. Највећа разарања претрпео је током XVII века, али се верни народ и монаси нису дали обесхрабрити – манастир је изнова обнављан, и тако до данашњег дана.

Обнова из XIX века, финансирана делом из прилога локалног становништва, али и уз помоћ кнежевине Србије, дала је манастиру садашњи изглед. Иако су током обнове додавани барокни елементи, основна основа – једнобродна грађевина са полукружном апсидом – остала је очувана.

Архитектура и уметнички детаљи манастира Тршка Црква

Тршка Црква је пример споја рашког и моравског стила, што је реткост на овом географском простору. Грађена је од камена и опеке, са једноставном основом, али богатом унутрашњом декорацијом.

Посебно се истичу фреске, од којих су неке из XV и XVI века, а које су делимично очуване упркос оштећењима и зубу времена. На њима су приказани класични мотиви из живота Христа и светаца, али и локалне теме и призори који одражавају живот народа тог краја.

Иконостас у цркви представља спој више епоха – од старијих икона из XVII века до новијих радова савремених иконописаца. Ипак, сви елементи су пажљиво уклопљени у целину, дајући простору свечану, али и смирујућу атмосферу.

Верски значај и духовна улога

Тршка Црква није само споменик културе – она је и даље активан манастир, место молитве, сабрања и тишине. Монаси који овде живе чувају традицију православља, организују литургије и примају вернике и посетиоце током целе године.

Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем, и управо се на празник Спасовдан овде окупља велики број људи из различитих крајева Србије, али и из иностранства. Тај дан се обележава литургијом, литијом, резањем славског колача и народним саборовањем, уз песму, игру и братску трпезу.

Манастир Тршка Црква кроз легенде и народно предање

Као и сваки стари манастир, и Тршка Црква има своје приче и легенде. Мештани причају о тајним ходницима који воде испод цркве, о закопаном благу скривеном током турских најезди, али и о чудотворним моћима неких икона из манастира.

Једна од познатијих прича везана је за извор који се налази у близини манастира. Вода из тог извора, како верују верници, има лековита својства и посебно помаже особама које имају проблема са видом. Многи ходочасници долазе управо због тога, у нади да ће им вера и природа заједно помоћи.

Локација и како доћи

Манастир Тршка Црква се налази у селу Трговиште, око 4 километра југозападно од Жагубице, у самом срцу Хомоља. Пут до манастира води кроз прелепе пределе, преко благих брежуљака и шума, што чини саму вожњу правим ужитком за љубитеље природе.

За оне који долазе из правца Београда, најлакши пут је преко Пожаревца и Петровца на Млави, док се из источне Србије може доћи преко Бора и Мајданпека. Пут је добро обележен, а у близини манастира постоји и мањи паркинг за возила.

Практичне информације за посетиоце

Радно време: Манастир је отворен током целе године, а препоручује се долазак током дана, између 8 и 18 часова.

Облачење: Као и за сваки манастир, препоручује се пристојна одећа – покривена рамена и дуже панталоне или сукње.

Смештај: У Жагубици постоји неколико мањих пансиона и приватних смештаја. За оне који желе тишину и повлачење, могуће је договорити и краћи боравак у манастиру уз претходну најаву.

Водичи: Монаси су врло срдачни и често су спремни да поделе информације о историји и значају места. У појединим терминима могуће је организовати и вођене обиласке.

Закључак

Манастир Тршка Црква није само духовно уточиште, већ и важан историјски споменик који нас подсећа на дубоке корене наше културе и вере. Било да сте верник, љубитељ историје, уметности или природе – ово место ће вас дирнути својом једноставношћу, лепотом и тишином која прожима сваку његову стопу.

У времену када трагамо за миром и смислом, можда је управо једно овакво место – далеко од градске буке, ушушкано у зеленило Хомоља – оно што нам је потребно.

manastiri.rs

У време цара Антонина беше св. Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца, а св. Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца, идолопоклоника, и молећи се приљежно Богу, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског, распали се Аверкије ревношћу Божјом, па уђе у храм идолски, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући, и Божји човек изгна из њих демоне, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу, и одмах 500 њих примише крштење. Мало по мало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би св. Аверкије позват у Рим, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме, у граду Јерапољу, крајем II столећа.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

Колико могу попити вина тог дана, а колико не могу? Колико могу попити пива? Људи до безумља долазе некада, заиста, сувише озбиљно схватају “на уљу и без уља”…

Ако ми наједампут размислимо о томе, онда наша вера постаје бесмислена. Ако ми стално говоримо «сме се —не сме се», тада нам уопште није потребан Христос. А ако нема тога «сме се —не сме се», тада се открива пространство за заједничарење са Богом, ради твог схватања шта је добро, а шта је зло, вашег разумевања себе, шта је у теби добро које стреми ка Богу, шта је у теби зло о коме је говорио апостол Павле: «Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове!Шта хоћу да чиним —не чиним, а што нећу—оно се само по себи подразумева».

Исто је тако у посту! Уосталом, пост —то није време за «сме се —не сме се». Ако пост сведемо на овакво разумевање, ту нема никаквог поста, нема никаквог пута, нема никаквог сусрета са Богом, нема никакве радости од поста, нема никаквог искуства у томе шта ти сада можеш или… Као што је записано у Јеванђељу, које се чита пред пост: «А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно» (Мф. 6:16–18).

Ако се питате како постити, онда прочитајте ових неколико редова. Ако ово човек не слуша, онда нема никаквог смисла, било колико окачили икона, било како строго постили, ма колико се трудили да се осамите, када се може уље, када се не може уље… Колико могу попити вина тог дана, а колико не могу? Колико могу попити пива? Људи до безумља долазе некада, заиста, сувише озбиљно схватају “на уљу и без уља”. И ако бих тог дана појео нешто на уљу шта ће се десити? … Али мало ко хоће о томе да размишља, зато што се сви брину о једном те истом питању «Баћушка, шта се сме? Баћушка, шта се не сме?»

о. Алексеј Умински

извор

Свети пророк Јоил беше из колена Рувимова, син Ватуилов, из села Метомора. Други по реду из мањих пророка. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. "Трубите у трубу на Сиону, наредите пост; саберите народ, освештајте сабор, скупите старце, саберите децу и која сисају. Нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку, прости, Господе, народу своме, и не дај наследства свога под срамоту" (Јоил. 2, 15.16.17). Прорекао је Свети Јоил и Силазак Светога Духа на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.

Тако он пророкује у име Божје: "И после тога ћу излити Духа Својега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, старци ће ваши сањати сне, младићи ће ваши видети утваре. И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Духа Својега. И учинићу чудеса на небу и на земљи, крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође велики и страшни дан Господњи. И сваки који призове име Господње, спашће се, јер ће на гори Сион и у Јерусалиму бити спасење, као што је рекао Господ, и у остатку који позове Господ" (Јоил 2, 28-32 = 3, 1-4; Д. Ап. 2, 17; Мат. 24, 29; Рм. 10, 13).

http://arhiva.spc.rs/eng/node/87566.html

Свет се темељи на лажи. Отац овога света је онај који први у себи зачео лаж, и који својим болесним, трулежним и мртвим семеном оплођује све оне који се одвајају од истине. А истина је у Цркви.

Црква је стуб и тврђава истине. Огњени стуб и тврђава опасана и сазидана од огња. Духовног и благодатног огња. И ми се у њему налазимо. И сва наша лаж, све наше прелести, све наше обмане, слободно баците у овај огањ, немојте да се стидите, немојте да се плашите, немојте да се двоумите. Слободно, сву своју лаж баците, предајте овом огњу. И ослободимо се и живимо у истини, потпуној истини, апсолутној истини.

Јер је моћна као тврђава коју је Господ сазидао на Себи. Не на песку и не на људској жртви, на људској крви, него на Својој крви! На крви Богочовека Исуса Христа. На крви Сина Очевог. А оно што је сазидано на крви Очевога Сина, Отац чува и Дух Свети покрива. И сваког оног који прилази и свој живот зида на том камену, хранећи се са тог чокота, примајући животворне и вечно живе сокове, укључује се у тај вечни и бесмртни крвоток Богочовенаског тела, то јест Цркве православне, и бива вечно жив.

И сведочи да је она понуда коју нам свет нуди лажна понуда. То што су је многи прихватили, и што на изборима у демократским системима највећи број гласа за лаж, то не значи да је лаж постала истина. Јер никад то није био нити може бити критеријум истине.

Истина је у Тројици. Не у три милиона. И у три милијарде живих лешева, синова ђавољих. Истина је у Тројици. У Оцу, у Његовом Јединородном и ради нас оваплоћеном Сину, и у моћном Животворном Духу Светоме. И у свима онима који се Животворној Тројици поклањају. Не било како и не на било којем месту, него у Цркви Живој, у Цркви Апостолској, у Цркви Христовој и Цркви Православној. И у њој не било како, него онако како је Отац благоизволио, како нас је Син научио и како нас је Дух Свети укрепио.

А како то бива, браћо и сестре? Кроз литургију. Јер син Царства, он зна важност недеље. И зна узвишеност Божанствене литургије. И као такав не може да допусти себи да буде одсутан. Да изађе из те тврђаве, из тог огњеног стуба истине.

Јеромонах Рафаило Бољевић

Транскрипт беседе из манастира Подмаине

Човек често има прилике да чује да грех понекад није толико преступ, да није толико извршење зле намере, колико је грешка... И понекад у доброј мери заиста јесте тако. Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо, имамо чврсту намеру да не понављавмо своја ранија сагрешења. Али, околности се стичу тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо...

Зашто? Овде се, вероватно, увек може говорити о читавом низу комплекса узрока. И о греховним навикама, које се лако стичу, али се тешко искорењују. И о слабој вољи, недостатку одлучности да се човек супротставља својим страстима «чак до крви». И о маловерју, које нас лишава Божије помоћи онда кад нам је она најпотребнија. И о покварености наше природе, о људима заједничкој склоности ка греху.

Међутим, постоји још један разлог који се помало издваја и који је «најодговорнији» за грех као за грешку. Он се подразумева сам по себи, тако је уобичајен, да је чак некако незгодно и говорити о њему... А не можемо и да не говоримо: пречесто се спотичемо управо о то, а не о нешто друго. Овај разлог је одсуство веома потребне навике: прво треба размислити, па тек онда делати. Недвосмислено и са свом сигурношћу могу да кажем: кад бисмо увек прво размишљали, а тек после предузимали ово или оно, огроман део наших сагрешења не би био ни учињен.

Ово се, пре свега, тиче „несвесних грехова“.

Пре неки дан сам разговарао с једним човеком и он ми је испричао нешто о једном драматичном догађају:

- Отишли смо, - каже, на реку зими, - а испод другарице се провалио лед и она је почела да тоне. Мислим: треба да трчим до ње, али шта ако заједно пропаднемо под лед? Хвала Богу, пре него што сам било шта морао да учиним сама се извукла. А да није, шта би било? И како уопште човек да се понаша у таквој ситауцији, како да савлада себе?

- Како да савлада себе, - одговарам, - је безусловно тешко питање, али ми се чини да пре свега треба поставити друго питање: зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим?...

Колико трагичних, апсурдних и уједно страшних «случајности» се дешава управо због тога – недостатка навике да се питамо: шта радим, зашто, до чега то може да доведе? Један је скочио у воду са стрме обале и главом је ударио у камено дно, други је скочио с падобраном иако већ одавно није млад и сломио је кичму, трећи је јурио колима по граду и тркао се с исто таквим тврдоглавим човеком као што је и он, па је ударио човека, четврти је пио без обзира на то што има чир и доспео је у болницу. И сваки се после тога кајао: «Зашто, зашто сам то учинио!... Да сам само пре тога размислио!»

И у сасвим свакодневним и мање трагичним ситуацијама се дешавају сличне ствари. Видиш, на пример, да је љут, да је буквално ван себе твој друг / колега /, шеф, али идеш код њега на разговор који ће највероватније довести до експлозије. Само што ти не прогнозираш – мрзи те да се бавиш тиме. А на крају – свађа, скандал, зато што ниси могао да прећутиш: реч по реч, и такве ствари сте један другом рекли да је сигурно било боље да си од самог почетка ћутао. И опет се кајеш и сакрушаваш: «Кад би...»

Или те нешто нагони да кажеш нешто на тему – клизаву, тешку, вишезначну. И рекао си, и оклизнуо си се, и замрсио си се у тешкоћама, и осудио си, и нехотице си преварио, оклеветао си неког. И поново преостаје само једно: треба ићи на исповест.

Међутим, и за «обичне» «вољне» грехове се може рећи практично исто. «Вољни» су кад добро схваташ да намераваш да учиниш, у принципу не неко неутрално дело, које може да се претвори у грех, већ сам грех као такав.

Твоје срце је већ практично пристало на њега, већ си се одлучио... И требало би да застанеш макар на тренутак и да размислиш: „Колико пута је већ било тако? Грешио сам, газио сам своју савест због неког тренутног, краткотрајног задовољства, због неке радости која је у највећој мери сумњива. А како сам се после тога мучио! Како ми је тешко било на души, колико времена сам се секирао, извлачио се из овог тешког стања, покушавао да се вратим самом себи, тражио сам помирење с Господом и с људима! Да ли је вредело?...“

Како је корисно, како је од животне важности правило: не чини, а да ниси размислио! И притом је рационално: јер масу времена и снаге често улажемо да бисмо поправили нешто што смо учинили због неразмишљања и неопреза.

И уједно се испоставља да нема, чини се, ничег тежег него се придржавати овог правила. Није да у томе има нешто немогуће. Једноставно, мрзи нас... Баш нас мрзи! Тим пре – а шта ако се ништа страшно не деси, а шта ако све буде у реду?

Желели бисмо да буде тако! Само што је искуство неумољиво: ниси размислио – сигурно си згрешио. То је толико тачно да је не размишљати већ само по себи грех. И вероватно постоји само један начин да га човек избегне, да изађе на крај с њим: да стекне одговарајућу навику. Тако једноставну, тако обичну, да је опет незгодно и незграпно говорити о њој. Али, треба, ипак треба: она је тако ретка у наше дане, као... Као да смо се потпуно одучили од тога да размишљамо.

Игуман Нектарије (Морозов)

извор

Господ Исус Христос, пре 2 хиљаде година, поставио је пред људе идеал савршенства: Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески!, што људима делује недостижно, нереално и претерано – све док га лично не почну примењивати. Владика Николај Велимировић је на ову људску дилему – како је могуће чинити добро онима који нас мрзе, када је то супротно људској природи, одговорио овим речима: „Никада не бисмо поставили то питање да нисмо покушали бар једном у животу да учинимо неку доброту особи која нас мрзи“. Дакле, само лично искуство, лични труд, може донети плод и одговор човеку на иначе увек апстрактно питање о могућностима људског савршенства, по мери и висини раста Христовог.

Ствари нису другачије када је у питању питање људске толеранције према другим људима, посебно према онима друге вере, националности, расе и идеолошког уверења. Као што је лако „бити добар чинећи добро“, тако је релативно лако кретати се у кругу људи са истим верским или политичким или неким другим уверењем. Лично искуство, лична борба почиње када наши родитељи, или наша деца, наши рођаци, или наши пријатељи, наше колеге са којима свакодневно радимо имају различита, понекад чак и потпуно супротна уверења, мишљења, погледе на живот и понашање.

Зашто често чујемо да су хришћани, и не само хришћани, већ и верници других монотеистичких религија (јудаизам, ислам), изузетно нетолерантни према свима онима који не верују као они, и да је истинско стрпљење одувек била карактеристика која је одликовала све азијске религије (посебно будизам и браманизам)? Ако површно погледамо двeхиљаде дугу историју ратова у хришћанском свету и многе примере израженог фанатизма, не само међу појединцима такозваних хришћана, већ и у хришћанским црквама (посебно онима на Западу), које су своје противнике прогониле „огњем и мачем“, морали бисмо се сложити да стрпљење, посебно религиозно, никада није била јака страна хришћанства кроз векове, па све до данас.

Не тражећи по сваку цену оправдање за ову чињеницу, желео бих да вас подсетим да је хришћанство било и остало млада религија и да је само Господ Исус Христос, јединствен међу осталим верским учитељима у светској историји, завршио своју мисију на земљи још млад, у 33. години живота.

Иако је Исус Христос више пута истицао да Његово Царство није од овога света и да човек треба да стекне на земљи само она добра која би му могла послужити на небу, Он не одбацује овај свет као дело неког нижег божанског бића, или слепих природних сила, подложних неизбежном закону вечне промене и пропадања. Исус Христос је, заправо, својим животом и учењем потврдио старозаветно јеврејско веровање, према којем је Бог „из ничега“ створио свет и сва жива бића, благосиљајући њихово умножавање на земљи. Стога, сваки хришћанин, чак и када не признаје да је anima naturaliter christiana, дубоко у свом бићу носи потребу, рекао бих подстицај неке врсте духовног „генетског програма“, кроз самоусавршавање и тиме исправљање првородног греха, да исправи и усаврши друштво и природу. Зато је хришћански мислилац са западне хемисфере, Карл Густав Јунг, могао да дође до концепта који је назвао „процесом индивидуације“, што у основи не значи ништа више од спонтане и веродостојне потребе хришћанина за самореализацијом, индивидуално и лично, са крајњим циљем да то своје „ја“ из љубави и слободне воље преда Христу у себи. Самоусавршавањем кроз достизање Христа у себи, хришћански подвижник (чак и када није монах) неизбежно побољшава и усавршава околину, породицу и друштво са којима и у коме живи.

Ревност и жар са којима се Христос поверио Богу, потпуно се предајући Његовој вољи, вековима су били пример и узор у хришћанској историји, како за појединце, тако и за хришћанске цркве, да и оне тако делују у животу: активно и борбено, доносећи „огањ на земљу“, и њиме стварајући истинску историју. Зашто је та ревност за Бога Христова тако често и трагично изродила у фанатизам међу такозваним хришћанима, који се нису прво очистили „огњем“, да би деловали међу људима очишћеним и просветљеним љубављу, већ је та небеска ватра врло брзо и лако постала крвави мач који је секао све „невернике“ и „расколнике“? Немам други одговор, барем за сада, осим психолошког: тамо где се многи благодатни дарови дају веома страственом, снажном и чврстом у вери појединцу, или чак целом народу, постоје и многа демонска искушења, зле страсти и грех сваке врсте. Прихватањем хришћанства, свака особа појединачно, као и сваки народ који је крштен крстом, преузели су на себе тешку и велику одговорност: да носе крст Христов, али да га не намећу другима.

Дозволите ми да се још једном вратим на хитну људску потребу за стрпљењем. Разноликост међу људима увек збуњује, плаши, чини нас сумњичавима и затворенима за другачије и непознато. Често несвесно се питамо чему толико религија, начина веровања, понашања, обичаја, језика, раса, народа! Како би лепо било када би сви били православни, или католици, или муслимани, или комунисти! Али зашто онда – питам се – толико разноликости у природи, у биљном и животињском свету Земље? Одакле долази толико различитог цвећа на ливади, све једно поред другог, што задивљује наш поглед и наша осећања када смо у природи? И колико различитих станишта постоји „у кући нашег Оца“, у Универзуму, у милијардама соларних система!

Колико пута треба да читамо изванредну Прву посланицу Светог апостола Павла Коринћанима (посебно поглавља 12. и 13.), у којој нас велики апостол хришћанства увек изнова опомиње да су дарови различити, али је Дух један те исти , и да у Телу не треба да буде борбе, него да се удови подједнако брину једни о другима , јер смо Тело Христово и појединачно удови !

Стога, чини ми се, треба увек изнова да трагамо за сличностима и јединством у различитости; то је Божји план који се опажа у свим живим бићима, то је Гетеова пословица, заправо, то је Свети Дух који дише где му је воља .

Када откријемо Јединство у мноштву, у нама више неће бити страха и збуњености, већ одушевљења и слављења Творца, који се тако богато излио у све видљиво и невидљиво. Наша нетрпељивост, понекад појачана до тачке страшног фанатизма, произилази из наше слабости и страха. Стога је Виктор Франкл потпуно у праву када каже: „Вера не сме бити крута, већ чврста. Крута вера чини човека фанатиком, а чврста вера чини човека толерантним.“ Или, како је написао други хришћански мислилац: „Немојмо проповедање Јеванђеља учинити предметом нашег себичлука и увек поштујмо савест других. Учинићемо највише за Божје дело у свету ако смо заиста искрени према свима које је Бог поставио на наш пут, без обзира на њихова уверења. Манифестација Царства Божјег је превише свето и превелико дело да бисмо се усудили да у њега мешамо личне амбиције, као и жељу да другима наметнемо своје мишљење. Најопасније је сматрати себе бољима и већима од других.“

Што више ширимо своја срца у љубави, нади и вери, са Христом у нама – али након што прво упознамо своје хришћанско порекло, а затим и своју хришћанску националност, тако да нас заиста осени Свети Дух – пре и више ће се у нама учврстити разумевање разноликости света и разноликости веровања народа. Управо разумевање те разноликости, у љубави и из љубави, може нас заиста проширити до „мере раста пуноће Христове“.

https://radioistocnik.info/tekstovi/akademik-vladeta-jerotic-gde-su-granice-hriscanskog-strpljenja

Митрополит Црногорско-приморски проф. др. Амфилохије Радовић

Ове одговоре Митроплит Амфилохије дао је на питања која су му поставили монаси из Манастира Григоријата на Светој Гори током његове посјете 23. новембра 1986.   

Питање: Преосвећени, молимо Вас да нам кажете неколико ријечи, из Вашег искуства, како да се духовно изграђујемо. Чему треба, прије свега као монаси, да тежимо?

Одговор: Скрушеност срца – оно што кажемо у 50. псалму „дух скрушен, срце  скрушено и унижено(смирено), Бог неће одбацити“. Ако срце није скрушено, човјек не може осјетити тајну праве, истинске радости. Не осјећа је док је вјера само рационално, интелектуално знање, чак и знање Јеванђеља, Догматике (догми Цркве),  док сјеме није пало у срце, док још срце није омекшало. Омекшавање срца!

То вам кажем овдје, вама Светогорцима, који свакодневно живите то, док ми у свијету ријетко то осјећамо, само када нам Бог да од мрвица које падају са стола Господњег. Прекјуче, када сам прошао кроз град Ниш, окупила се група младих људи у сали коју је недавно отворио један наш студент Теолошког факултета. Он је поморац и са својим братом отворио ту изложбену салу и дао јој име „САЛВАДОР ДАЛИ“. Позвао ме је телефоном да ми то саопшти. И рекох му: „Побогу, одакле си нашао то име, ниси могао наћи неко друго име за салу?“. Каже: „Које друго име, сада су то објавиле новине, приказано је и на телевизији“. И рекох: „Дај неко друго име, овдје имамо врсне сликаре! У Нишу, родном граду цара Константина Великог!… Дај „Астрапас’“. „Ко је тај?“ каже ми. Кажем: „Објаснићу ти други пут“. И стварно је то учинио, да је име„Астрапас“. Дакле, сада, пролазећи одатле, позвао ме је да видим изложбу и том приликом је окупио друштво пријатеља, младиће, девојке, итд. Један од њих - био је уметник, колико се сјећам.  Знате, импресионирала ме пажња тих младих људи. Сви су били световни људи. Дакле, тај младић ме је питао: „Шта је молитва? Ја сам, каже, атеиста“. И покушавао сам да му објасним. Сјетио сам се искустава са  светим људима које сам срео и видио овдје на Светој Гори. Шта да му дам, интелектуална тумачења и дефиниције? За њега је то потпуно недоступно и не занима га. Али кад сам му поменуо неколико примјера, видио сам га како пажљиво прати оно што сам рекао. Зато што оно што сам видио, што сам доживио, што постоји овдје у овом простору, веома је важно. То је искуство преображеног човјека кроз покајање и сламање срца. И то показује примјер који сам поменуо са Русом монахом који није спавао цијелу ноћ, јер је увриједио свог брата. То показује да је имао Христа у себи. Свакако је тиме избрисао многе гријехе, као што каже и Јеванђеље: ко много воли, много ће му бити опроштено. Али у свијету је тешко стећи скрушено срце, смирено, веома је тешко! Срце постаје камен. Јер вртоглавица свијета, та екстровертност, вуче те; идеш, идеш и немаш времена да сједнеш и погледаш срце, да уђеш дубље унутра. За тај унутрашњи рад ми је говорила једна Рускиња, јуродива Христа ради, коју сам упознао прије три године у Петрограду, на руском гробљу. Нашао сам је како сакупља неке папире претварајући се да је луда. Био сам с једним Јеромонахом. Поздравио сам је, а она ме гледала са таквом чедношћу и чистотом у очима које ријетко виђам. Гледала ме је, гледала и у једном тренутку рекла: „Дубље оче, дубље!… разумијеш; не около, не около. Не споља, дубље, дубље… разумијеш?“ Рекох: „Разумијем“. Поново каже: „У дубину оче, у дубину…“.

Постоји тамо један мозаик који приказује Господа изнад гроба, много људи долази да се поклони и догађају се чуда. И говорила је: „Какву радост нам Господ даје, када сунце засија кроз мозаик! Како лице Господње сија!...“ И њено лице је сијало!... Јадна дошла из Сибира. И рекох јој: „Како си дошла из те даљине?“ Рече: „Оче, код нас у нашем крају нема цркве и ја без цркве не могу да живим. Разумијеш? Отишла сам отуд, живим овдје, скупљам старе папире из смећа и задовољна сам. Не треба ми ништа друго; имам Господа.“ И када смо одлазили: „И не заборави, баћушка, не заборави; Господ је велика радост!... Чуо си? Велика радост је Господ!“. У овој жени сам доживио ријеч светог Серафима Саровског, који је свакоме говорио: „радости моја“. Било је очигледно да ова жена није излазила из цркве и тамо је стекла овај вјечни дух, дух скрушености, који се укоријенио у њој. И овдје, Света Гора, остала је и јесте расадник таквих душа, и то је утјеха за цијелу Цркву и за цијелу васељену. Видите ли сада младе људе који долазе овдје и налазе одмор, спокој? Синоћ сам прошао поред келије оца Пајсија. Дошао је један младић из Солуна узнемирен и питао: „Желим да видим оца Пајсија“. А он му је одговорио, као што знате: „Шта хоћеш од тог јадника! Узми један локум и прошетај тамо до чесме, има лијепо сунце...“ Намјерно то казао. Данас сам га опет видио у Манастиру Ставроникита и каже ми: „Опрости, Преосвећени, што сам те јуче прекинуо“. Рекох: „Је ли све добро?“ Летио је од радости. Рече: „To је оно што сам тражио. Испуњен сам миром!“ Загрлио сам га и рекох му: „Браво, сине мој! Да си ме прекинуо још десет пута!“ Био је тако тужан када је дошао. А данас га гледам потпуно промијењен човјек. Срео је то нешто, нашао је неку топлину, срео правог човјека, то отворено срце, ту филантропију (човјекољубље) Христово, утробу милосрђа. То је оно што човјек одувијек тражи, нарочито данас. Тражи те утробе милосрђа. Наравно, таквих људи је мало у свијету, али никада их није било много. Одувијек су чинили мало стадо, без њих свијет не би могао да живи. Нека јеврејска традиција каже да се свијет одржава на 35 праведника. Док год постоје 35 праведних људи у свијету, свијет ће још имати живота. Када их нестане, тада долазимо до последњих времена. И свакако вјерујем да их има више данас, који имају то божанско човјекољубље, које се рађа из скрушеног и смиреног срца.

Питање: Преосвећени, желите ли нам рећи нешто и о вашем блаженом Старцу, оцу Јустину?

Одговор: Да, радо.

Једном смо сједели и причао сам оцу Јустину о Светој Гори, о томе шта сам овдје видио и доживио. Говорио сам му, говорећи му видео сам како потоци суза теку из његових очију. И рекао је: "Ех, Јустине! Како ти је прошао живот? Шта си до сада радио у животу? То је то, то је то... Де ми реци оче, имам једну наду. Надам се у молитве тих људи, да ћу и ја видјети неки кутак тамо, код Господа. Да ће ми они помоћи." Говорио је то као мало дијете.

Недељу дана прије него што се Ава упокојио, када је већ био ослабљен, обавестили су нас из манастира да је у тешком стању и пожурили смо. Били смо отац Никола (Јоанидис), докторирао је на нашем Теолошком факултету у Београду и сада је професор Теолошкг факултета Универзитета у Атини, и ја. Рекао ми је отац Никола : "Немамо бензина и не знам хоћемо ли моћи да стигнемо." Рекох му: "Иди, и свети Арханђели ће нас довести." И заиста смо стигли таман до манастира; ауто није могло да иде даље ни десет метара. Утрчали смо у келију. Окупиле су се сестре, био је ту и отац Атанасије (Јефтић). Када сам ушао у собу, очекивао сам да га видим како крвари, али он се подигао и сијао је изнутра таквом радошћу, таквом срећом, да би рекао да смо сви ми око њега болесни а он једини здрав. Сијале су му очи, толико се радовао што смо дошли! Тог тренутка сам схватио шта заиста значи "свети човјек", за кога је смрт стварни прелазак, не у тмину, већ у живот и свјетлост. Као оно што човјек чита у житијама светаца. Говорио је да је добро за хришћанина, прије него што оде из овог свијета да прође кроз неку врсту страдања (трпљења), веома добро, веома добро.

Остао сам уз њега цијелу седмицу након што се његово стање погоршало. Тих дана чекао је да дође отац Теофил из Манастира Каона, код кога се последњи пут исповиједио. Претходно се исповиједао код једног руског ожењеног свештеника из Београда, оца Нектарија, веома светог човјека који је оставио име у Београду. Видио сам дакле оца Јустина, видио сам с колико радости чека да дође исповједник, као дијете: "Види, можда долази отац Теофил да се исповиједим." Веома ме је то импресионирало. Чекао је то као нешто веома важно у свом животу.

Баш тај дух, та скрушеност, та смиреност која проистиче из скрушености, то омекшавање душе кроз које се стиче јасноћа и сузе покајања, тај мир душе који не долази из овог вијека, то сам видио у оцу Јустину.

Питање: Рекли сте нам, Преосвећени, да је срж хришћанског живота дух покајања и скрушеног срца. Молимо Вас, реците нам како можемо стално осјећати и тежити ка том духу, јер није само свијет мјесто тешкоћа, већ и у нама самима живи „стари човјек“ који често хлади нашу жудњу и ревност. Долази лењост, долазе тренуци када немамо духовну ревност и наше срце се окамењује и не тражи Бога. Ако можете, помозите нам у томе.

Одговор: Тамо у Типикарници, у Кареји (Света Гора), живи један старац Србин, отац Јоаким. Врло је врлински човјек, драга душа! Једном сам отишао код њега из Капсале. Он је копао. Поздравио сам га, поздравио ме је, сједели смо. Рекох му: „Оче, понекад долазе часови духовне лењости, малодушности итд. Како се може борити против тога?“ Добро ме је погледао и рекао: „Да се бориш, да се бориш! И мени, знате, долазило је то. Али ја, знате, борио сам се. Не смијеш да попустиш. Удри јаче! Малодушност мене удара и ја малодушност. Удри по глави. Не смијеш да попустиш… треба батине.“

Питање: Како?

Одговор: То желим од вас да научим.

Питање: Преосвећени, имамо проблем, посебно љети. Долази много људи у манастир и обавезни смо да проводимо много сати у гостопримству. Наравно, не остаје времена за наш духовни рад и богослужење. Не тежимо томе да долази свијет овдје, али пошто долазе, кажемо да их шаље Богородица, па немамо право да их вратимо, посебно у овакво вријеме када постоји толика духовна криза. Шта нам савјетујете да радимо?

Одговор: Исти проблем имам и ја, можда чак и гори, у мојој Митрополији. Проблем се не рјешава рецептима. У сваком случају, нема другог рјешења, ако га не прихватиш као свој крст. Заиста, понекад се уморим од много рада, кад год неко закуца, тражи да га примим. Кажем у себи: „Сада си ми дошао?“ Али затим кажем у себи: „Какву корист имаш да се љутиш? И ти се оштећујеш, физички и духовно, и нашкодићеш и њему. Одлучи се и измоли кратку молитву да га примиш с радошћу и стрпљењем.“ И кад то урадим, знајте, умор нестаје. Не знам да ли сам схваћен. Заиста вам кажем; тако је, другачије не може, послао га је Господ. И затим заборавим на љутњу и све то. Ријетко то успијевам, али другачије не може, не можеш га отјерати. Морате га прихватити. А ако то мораш да урадиш, онда то уради срцем и љубављу, колико год можеш!

То сам схватио из приче младића који је отишао код оца Пајсија и слушао га девет сати. Само што га је саслушао, чуо његову бол и показао му мало љубави и разумијевања, то је било лијек. Јер данас, у свијету у којем живимо, немамо времена једни за друге. Сви осјећамо потребу другог, али све сматрамо важнијим од нашег брата; ствари, аутомобиле и наше послове. Мало је људи који могу сједети и слушати другог!

И да вам кажем што сам научио од мог оца, једноставног сељака. Кад би неко пролазио тамо гдје је радио на пољу  и сл., чак и мало дијете, он би оставио свој посао, колико год важан и хитан био, ишао би да га поздрави - ако је био старији - да га почасти, да сједне с њим. И моја мајка би рекла: „Побогу, ништа нећеш урадити тако; какав је то начин?“. Али он је успијевао завршити све послове и истовремено га сви вољели. Вољела су га и дјеца из комунистичких породица. Нису ишли другдје, долазили су мом оцу, јер су схватили да их он прима с љубављу, да то не осјећа као терет.

Имао је времена за друге. Волио је да прича о Достојевском. Ишао је у гимназију прије рата, затим се оженио. Био је јединац. Његов отац га је молио да остане у село. Читао је много, али увијек и Свето Писмо. Имао је много тога да каже. То ми је оставило утисак! Када сам се вратио из иностранства у своје село, отишао сам да посјетим комшију. Нашао сам га како сакупља сијено и ставља га у шталу. Нисам га видио петнаест година. Одрастао сам тамо, са његовом дјецом. Поздравио сам га. Ах! Дошао си, овдје си? рекао ми је. Само то. Није показао интересовање, нити се помјерио са свог мјеста. И то ми је засметало. Тада сам схватио зашто су његова дјеца толико себична. Јер су то наслиједила од свог оца. Био је веома радан, али " оно друго потребно" није имао у себи. Мени лично није стало, али ми се није свидјела тај став према људима. Да ли је његов посао био важнији од личности свог комшије, дјетета које је пролазило туда? Подсјетио сам се да би мој отац, гдје год да је био, сишао би да поздрави.

Питање: Да ли је ваш отац био човјек Цркве?

Одговор: Да, био је човјек Цркве, и то у веома тешком времену. После рата тражили су од њега да постане учитељ, јер је скоро завршио гимназију. Држали су семинаре два мјесеца и постајали учитељи. И међу њима је био најобразованији. Али он није хтио то, рекавши: "Знате, не желим преузети то, јер ћу бити приморан да подучавам атеизам, а то не могу". Тражили су од њега да ради и у општини. Нису имали секретара. Одбио је: "Не, рекао је, имам своје имање, своју дјецу, не желим." Један од комуниста, када је умро мој отац, говорио је: "Нисам могао да схватим Ћира - тако су звали мог оца. Он је био образованији и способнији од свих нас. Ми смо отишли тамо, а он је одбио доћи. Био је добар човјек, али то нисам могао да схватим." Ја сам говорио: "Ви сте имали друге планове." Тада, када нико није смио ићи у Цркву (у манастиру Морачу), мој отац је нас дјецу водио прве недјеље Свете Четрдеснице (васкршњи пост) да се причестимо. То је редовно чинио.

Једном смо сједели. Сва моја браћа су се окупили, осим најмлађег. Радили смо цио дан, а увече смо сједели и разговарали. Причало се о вјери, о исповиједању вјере - да ли треба избјегавати исповедање вјере да не бисмо изложили себе непријатностима. Мој покојни брат, најстарији, говорио је да не треба јавно исповиједати своју веру. Може се задржати унутар себе. Ја сам тврдио супротно, да оно у шта верујеш треба да исповиједаш. Тада сам био у четвртој години Богословије. И остала браћа су изнијела своје мишљење. Мој отац је слушао расправу, и у једном тренутку каже: „Слушајте, дјецо! Имам вас, седам синова и спреман сам да пролијем последњу кап своје крви за вас. Али запамтите ово што вам кажем: Ако би дошао неко и рекао ми: 'Изабери, или ћемо ти убити седам синова или ћеш се одрећи Христа', ја бих рекао – и заплакао –: 'Бог их је дао, Бог их је узео... Нису моји, Божији су. Убијте дјецу. Христа се не одричем'."

Плакао је као мало дијете. То ми је остало у сјећању. С таквом страшћу! И доказао је то. Био је поносан што сам постао свештеник.

Други пут, када сам завршавао Богословију, разговарали смо. "Шта ћеш постати?" питао ме је. Рекох: "Откуд знам шта ћу бити и како ћу? Тешко је овдје у Црној Гори." Каже: "Зашто не постанеш монах?"

Рекох: "Ти имаш гомилу дјеце око себе, а мене си нашао?" — Ах! да, каже. Ако је потребно, ако мораш жртвовати себе за Христа, другачије не може.

Ја, док сам био у иностранству, нисам му писао.

И када сам постао монах, применио сам монашки обичај; да немам везе са родбином. Нисам рачунао на јадног мог оца, који је имао другачији менталитет. Када сам се вратио, схватио сам колико је био срећан што сам постао монах! Неко му је, не знајући за мене, послао фотографије са рукоположења. Узео је фотографију, причали су ми, љубио је, и плакао. Толико се радовао!

Прошли смо кроз једну ливаду заједно и говорио ми је: "Хајде, овуда идемо. Ко зна кад је последњи пут свештеникова нога прошла овуда. Благослови их." Веома озбиљно је то говорио и са поносом. Волио ме је више од све остале дјеце. Хтио је и да друга браћа иду у Богословију, али они га нису послушали.

Питање: Како сте упознали оца Јустина?

Одговор: Упознао сам оца Јустина у Београду 1958. године. Био сам студент прве године. Тамо је умрла једна позната дама, побожна, која је вољела монахе. Њена кућа је постала метох манастира у Београду. Био сам на сахрани те даме. Чуо сам да постоји неки отац Јустин, прочитао сам неколико његових радова и отишли смо да га видимо. Сјећам се, као визију то видим: био је сав у бијелом и носио је дугу мантију. Први пут сам то видио, јер други свештеници то нису носили. Говорио је на сахрани. Било је 3-4 архијереја и свештеника. Дакле, говорио је и плакао. Очи су му биле као два извора. Сав у бијелом како је био. И рекао је сестри Љубици: "Ти сада идеш у Небеску Србију, поздрави тамо сву нашу неправедно страдалу браћу." Када је говор завршен и када су архијереји и свештеници отишли, ја сам га поздравио. Импресионирао ме је. Јер тада, рећи такве ствари, било је веома храбро. Тада сам га први пут упознао и тако ми је остао у сјећању: као пророчка фигура. Живахност коју је имао! Врло живахан. Отац Јустин се није плашио. Један његов бивши ученик који је као свештеник после рата постао  Министар унутрашњих послова, и којег се није усудио нико да га расчини у том страшном времену када су се секле главе неистомишљеницима, удаљио се од цркве, али је веома цијенио оца Јустина. Позвао га је и затражио сарадњу: "Знамо вашу вриједност итд. Желите ли да сарађујете с нама?" "Са вама, атеистима? Никада! Можете ме исјећи на милијарде комада. Ја ћу Христа мог имати," одговорио је отац Јустин. "Добро, добро," рекао је министар. Заиста је имао дух исповједнички у себи, дух слободе пред Богом и људима.

Питање: Пошто сте провели доста времена у Грчкој и упознали обичан народ и његову једноставну побожност, да ли бисте жељели да нам кажете како сте видјели Православље овдје, како се живи међу нашим народом, Србима и Грцима?

 Одговор: Одговорићу примјером. Недавно сам био на Кипру. Одушевило ме је понашање, карактер које Кипрани одржавају до данас. Овдје у Грчкој, у широким народним слојевима, мислим да се изгубило то древно понашање. Можда га срећете на острвима. То је понашање које је укоријењено у народу, које срећете код неких жена, старих жена, код лаика и чак код свештеника, као што је отац Димитрије Гагастатис, такви!

Оно што сам видио на Кипру оставило је огроман утисак на мене. Питао сам једну старицу: "Када си дошла из села?" Она каже: "Одакле си, оче?" Рекох: "Из Србије." Каже: "Ја сам из тог и тог села."

Таква каква је била, то се могло видјети и по њеном односу, одјећи, изразу лица и понашању. И схватио сам да је Црква заиста радионица, топионица која гради, ствара, мијеси са истим тијестом народе без обзира на подручје, језик и националне особености итд. Црква оставља печат на човјеку, не схватајући да је православан.

Причали су ми о неком нашем умјетнику који је потпуно световњак и нема никакве везе с црквом, да је имао изложбу сликарства у Шведској. Један од тамошњих умјетника га је питао: "Зашто имате византијску текстуру у својим дјелима?" — "Немам никакве везе с византијском уметношћу," каже. — "Никада се нисам бавио тиме!" — "Одакле си?" пита. — "Из Србије" — "Којој религији припадаш?" — "Не припадам ниједној религији." — "Добро, а твој отац?" — "Он је православни Србин." Иако је био световњак, умјетник је у свом подсвјесном задржао оно што су његове очи запамтиле пролазећи кроз манастире. И то га је обиљежило. Исто сам примијетио и у Молдавији која није доживјела западни утицај од римокатолика и унијата, за разлику од Трансилваније.

Исто важи и за моју Црну Гору. Кажем вам: жене на Кипру као да су пресађене из Црне Горе. То је тајанствена ствар. Тајна Цркве и њеног дјеловања унутар народа. Исто сам видио и у Грчкој, гдје сам био парох. Те старе жене из села су ме много научиле. Сјећам се једне старице из Спате (градић поред атинског аеродрома). Отишао сам да је исповиједим и причестим. Била је болесна! Била је веома срећна што сам дошао. Говорила ми је: "Оче, много ти хвала што си ми донио Свету Причест. Знаш, Тајне су (духовни) мираз Цркве." Слушај! И готово исти израз нашао сам код св. Николе Кавасиле.

Рећи ћу вам још један догађај који открива изворну вјеру народа. Био сам у четвртој или петој години Теолошког факултета. Имао сам много тешкоћа и пролазио сам кроз озбиљну кризу. Тада сам отишао да посjетим сестру која је удата у другом селу. Било је далеко и ишао сам коњем. Враћајући се, срео сам сељака из Горње Мораче и поздравио га са: "Помаже Бог." То је уобичајен поздрав код нас Срба, на који народ одговара: "Бог и теби помогао." Поздрав му је био занимљив. Млад човек који тако поздравља! Одговорио ми је: "Бог ти помогао" и питао ме: "Реци ми, одакле си?" — "Из Доње Мораче," рекох. — "Гдје си био?" — "Био сам код сестре која је удата овдје и ишао сам да је видим." — "Како се зове твој отац?" питао ме је. — "Зове се Ћиро." — "Молим те," каже, "реци ми шта се десило с оним дјететом које је отишло да постане свештеник?" — "Добро је," рекох. "Ево га овдје и сада разговара с вама." Нећу заборавити тај тренутак. Човјек је стао, заплакао је. Каже: — "Сине мој, нека је слављено име Божије што ми је омогућио да те видим данас. Нека је благословен и твој отац који те је послао на овај пут. За мене, вјеруј ми, ово је највећи дан мог живота, што сам те видио данас." И човјек је почео да плаче.

У тим данима сам имао кризу, осјећао сам страшан притисак. Био сам узнемирен. Мислио сам да су сви против мене, да сви сумњају у мене. Али, ова сцена ми је остала у сјећању. Наћи некога с толико вјере! Наставио сам даље, а он је наставио да благосиља. Писмо каже: "Такву вјеру нисам нашао ни у Израелу." То показује други случај који се догодио када сам ишао на 40-дневни парастос мога оца (умро 1977). Пролазећи путем срео сам жену из села стару 50-55 година. Било је пусто мјесто и рекао сам јој: — Помоз Бог. — Добро јутро, одговара ми. — Како си? питам је. — Добро, каже. Ти си Ћиров син? — Да! — Знаш ли ти мене? Ја сам сестра тог и тог, ми смо кумови. И додаје: Када ћеш доћи код нас? — Шта ја имам да радим овдје, кажем. Ви не вјерујете у Бога, свештеника не поштујете. Ја без Бога не могу да живим. — Није баш тако! — Како није тако! — Није тако. Погледала је около, да види да нема никог и каже: — Знај, ја се молим Богу, али ја знам гдје и када ћу се молити. Не желим пред овим псима да исмијевају Бога и мене. Али знаш, без Бога, без вјере у Бога, данас не бих постојала и не бих разговарала с тобом.

И вјерујте: Ова жена није крочила у цркву од 1945. године, али је цркву чувала унутар себе. Носила је црнину. Била је као монахиња. Та вјера скривена унутра. Не доказује ли то да Господ Бог живи? Жива вјера. Она не може да нестане из душе народа.

Превео и приредио протопрезвитер Никола Ј. Гачевић