Ријеч о Старом Завјету креће од чињенице да је оно дио Божијег Откривења, које је у цјелини натприродно, а дијели се на предањско и писано. Стари Завјет, као и Нови, распростире се на оба таква дијела. Међутим, Свето Предање је шири концепт етоса и живота Божијег народа у двије епохе, а Свето Писмо је динамично ограничени спектар Св. Списа.

Када је ријеч о Светом Предању у Православној Цркви, његово становиште и ширину покушаћемо илустровати мишљу Николаја Велимировића, коју биљежи владика Атанасије Јевтић, а то је став да су „Светитељи живо Предање Цркве“[1]. Тај агиолошки и антрополошки приступ је најбољи илустратор ипостасности Савеза Бога са људима кроз домострој. У предговору превода житија Св. Серафима Саровског св. Николај описује његов доживљај благодати Светога Духа, свјетлости и радости усред снијега и зиме и додаје: „Ево, ово је суштина Православља“. Чувени њемачки теолог Харнак написао је књигу „О суштини хришћанства“. Прочиташ је сву, и опет не знаш шта је суштина хришћанства, а прочиташ ових неколико страница Светог Серафима, и видиш шта је суштина хришћанства.

У том погледу питање инкорпорације књига Св. Писма Старог Завета у Православној Цркви проблем је стар колико и сама Црква. Као што је познато, основу канонских књига неопходних за богослужење и свакодневну употребу чинио је корпус „Писмо“ све до краја првог вијека. Њега је испунио и тумачио сам Господ Христос, а апостоли раширили све до нас, када данас у Цркви имамо једину праву ризницу чувања Св. Писма.

Најбоље о Старом Завјету, у контексту испуњења у Новом, говори апостол Павле: „Тако нам Закон постаде васпитач за Христа“[2]. Овде, како примјећује Стергиу, апостол указује на закон као педагошки инструмент, све до доласка благодати када се установљава нов начин постојања. Ипак, то што је новозаветно испуњење рефлектовано, не само Писмом, не значи да „оно (Писмо) повезује Цркву и синагогу“[3]. О томе подробно пише Св. Јустин Философ и бори се против таквога мишљења, јер је Црква Нови Израил. Он сматра да Стари Завјет треба „формално одбацити са свим његовим тврђењима“[4], што се сматра антитезом првобитног јеврејског одбацивања Месије.

Георгије Флоровски наглашава: „Нико не може да тврди да је истинити Мојсијев сљедбеник уколико не вјерује да је Исус Господ. Онај ко не препозна Исуса као Месију, као Помазаника Господњег, тај на страшан начин издаје сâм Стари Завјет“[5]. Тиме Флоровски само понавља становиште апостола и Св. Отаца да је Исус из Назарета спона два Савеза.

У новозавјетном канону, који се закључује у шестом вијеку, разликује се историјски положај посланица у односу на Јеванђеља, њихова тематика такође. Многа истраживања библиста су утврдила да су посланице старије. У корист бржем формирању канона ишла је појава лажних учења (јереси). Писац најстаријег дјела новозаветног канона, Св. апостол Павле, у једној од посланица говори: „Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова, него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује... Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старог Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида.“[6] Овде видимо свједочанство о разликовању, још у првом веку, да се под Старим Завјетом подразумијевала збирка и канон списа старозавјетних, а под Новим Заветом апостол подразумева Нови Савез Бога са људима, јер се „стари у Христу укида“.

У првим временима хришћанства појавила су се нека настојања да се Стари Завјет искључи из канона. Та учења предводили су гностици и маркионити. Проблем маркионита био је у томе што су одлучно одбацивали целокупно јудејско наслеђе и на тим основама саставили свој „избирљиви“ канон. Грешка је била очигледна, са несагледивим еклисиолошким последицама. Ништа мање негативно не дјелују ни гностици на овом пољу. Ипак, Црква у лику и дјелу Св. Отаца излази на крај са њима. Како су и говорили Оци јеретицима: „Ви не бисте ни имали Писмо, нити бисте се могли на њега позивати, да га Црква није сачувала и да она не сведочи да је то заиста жива и истинита Реч Божија“[7].

Атанасије Патролог рефлектује цјелокупно питање кад каже: „Не као да је Свето Писмо нека књига пала с неба, па би она сама требало нама да одлучује шта ћемо ми радити и како живјети. Јер да је Бог књигом рјешавао ствари, није требало ни да долази Христос, да живи са нама, да нас учи, страда и васкрсне... Зато је Христос Ипостасна Ријеч Божија и Дух Свети Утјешитељ уводи Цркву у сву истину Христових ријечи, дјела, науке, тајни...“[8]

Стергиу наводи могућности да Црква буде оптужена за неразматрање других аспеката истраживања Старог Завјета: археолошко, културолошко, историјско и књижевно. Међутим, из поменутих разлога видимо да у одређеним историјским раздобљима, нарочито у првим вијековима гоњења, Црква остатак снаге преусмерава у другом правцу, а овим се питањима бави сходно приликама.

Без Писма не би постојала теологија. Ранохришћанска заједница цјелокупно своје учење о Христовом Васкрсењу и другим истинама темељи на Старом Завјету. На акривичности светописамског језика, који је испуњење закона, пророка, типологије и др. у Христу, заснива се прво богословствовање. Сви древни писци често су наводили Стари Завјет; чак је и паганима вијест спасења проповиједана у контексту Старог Завјета. Флоровски наглашава: „Хришћанска порука није била напросто прокламација неких учења, него прије свега, порука о великим дјелима Божијим кроз вијекове“[9]. Хришћанство је нов смисао и начин постојања, оно је уједно испуњење и продужетак Старог Завјета, али и више од тога – оно се види искључиво у заједници - Цркви. Додаћемо и став више Отаца да је читав Стари Завјет „Протојеванђеље за Христа“.

Видјели смо у ријечима апостола Павла најранија разликовања Старог и Новог Завјета[10]. У ком се контексту схвата један, а у ком други. Међутим, први пут о јудејском Писму, као Старом Завјету у литерарном смислу, говори се у списима Мелитона, епископа сардског. То нам биљежи црквени историчар Јевсевије (ЦИ IV, 26, 14). Дакле, код њега имамо потврду Старогс Завјета као канонске збирке списа, док се Нови Завјет први пут као збирка светих списа помиње „од стране једног антимонтанисте“ (око 192-193), што је такође забележио Јевсевије (ЦИ V, 16cc; уп. 16, 3: „еванђелске науке Новог Завета“).

Довољно је кренути са изучавањем хришћанске теологије и наићи на нека од старозавјетних учења. Сваки покушај његовог избацивања био је осуђен на пропаст. „Сјенка будућих добара“, иако је сјенка, она је неодвојива од самих добара. Као што их је наговјештавала  прије открића, тако данас та иста откривена добра прати као нераскидиви дио.

На све то, овим редовима додајемо коцкицу у мозаику, ипак неопходну за схватање премостивости биполаритета, која се по ап. Павлу Христом (Црквом)  укида: „Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде“ (2Кор 5, 17).

Извор: Српска Православна Црква

Гост Јутарњег програма Радија Беседе био је презвитер Иван Спасевски, парох у Горњем Ковиљу. Отац Иван је слушаоце поучио о појму прелести, указавши на правилно поимање. Благодарећи Радију Беседи доносимо звучни запис разговора.

Ђакон Александар Савић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, говорио је о опасностима које се крију на глобалној светској мрежи. "Млађе генерације јесу много брже у усвајању технологија и њиховој примени, као и у пријему информација, али нису много критичке у односу на њих", рекао је наш гост. Шта год да се постави на мрежу, тамо остаје вечно, била то фотографија или лажна вест, указује ђакон Алкесандар. Замолили смо га да посведочи како у његовом дому изгледа усмеравање деце и борба са маедијским атаком на дечију душу. "Разговор је увек на првом месту" каже ђакон Александар и подвлачи да "ако смо хришћани - хришћани смо све време, па и у тзв. виртуелном свету".

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/11.02.19 - Rec pastira - o.Aleksandar Savic 64Kbps.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Владимир Вељковић је под насловом „О размерама идеолошке пошасти“ дао занимљив прилог уочавању идеолошких оправдавања црквеног интервенционизма у Православљу данас. Као аутор списа на који је реаговао, осјећам се истински захвалним и поласканим његовом пажњом и схватањем да је мој прилог заслужио овакву допуну и инхерентну критику, па сам се потрудио да поменути текст (као и један његов ранији спис линкован у Размерама) пажљиво прочитам. Покушаћу да његове перспективе допуним, такође са дозом инхерентне критике, уз наду да ће бити благонаклоно прихваћене, барем онолико колико са радошћу прихватам Вељковићеве.

Очигледно је да је су моји редови заиста проблематизовали само идеологију Цариградске Патријаршије: „У потпуности је изостала анализа друге стране, односно савремене идеологије РПЦ. Тако да се стиче утисак да су потези Цариграда дошли ниоткуда.“ Разлог за анализу поступака Цариграда и искључиво њега јесте чињеница да на плану црквеног дјеловања једино је Цариград имао очигледно неканонске и агресивне поступке у Украјини. Напросто: ја нисам писао анализу свих православних идеологија данас јер бих онда поред српске, украјинске, руске, цариградске, морао да анализирам и идеологију Американаца који су прихватили Православље или румунску национално-православну идеологију (România – pământ sfânt! Руминија – света земља!) те отуда моја „благост“ према СПЦ и РПЦ.

Овдје бих скренуо пажњу на једну малу логичку недољедност која је битна за читав текст: Вељковић са правом скреће пажњу на обрисе једне иимперијалне идеологије која се води начелом војног, политичког и сваког другог остваривања идеје „Свете Русије“. Па, ипак, чак и да сасвим успјешно докаже да постоји руски империјализам и квази-црквена идеологија која га прати (што није тешко и што је Вељковић, мислим, успио), то и даље не казује зашто би, рецимо, непримјерено понашање Москве у Украјини било повод Цариграду да се својим (не)канонским потезима укључи у драму. Прављење реципроцитета кривице је реторски успјешно, али за овај случај нам не говори много о мотивима Цариграда да „дође однекуда“. Како је о Цариграду већ било ријечи, овај пут нећемо му посветити пажњу, али бих само истакао да, када упоредимо двије квази-црквене идеологије (цариградску, над-национално квази-васељенску, забринуту за планету, спремну да осуди спрегу државе и власти и руску, националистичку, империјалну, са жељом да се рехабилитује замишљена „симфонија“ владарског и црквеног апсолутизма), онда само можемо да констатујемо да је она руска бучна и бар идејно досљедна себи иако војно-политички немоћна да било како утиче на великом дијелу Украјине – цариградска је недосљедна и тренутно има своје посљедице. То можда руску идеологију не чини нужно „бољом“, али објашњава зашто се тренутно нисам бавио њоме. 

Прије него што допуним понеки од Вељковићевих увида, само бих се још једном дотакао питања које је са правом поставио и анегдотски га донекле разријешио, а то је питање разликовања између завјетног памћења и идеологије. Нећу уопште бити иновативан ако кажем да, поред неких мање значајних, највеће разликовање видим у начину употребе идентитетског памћења зарад постизања одређених агресивних циљева. У том смислу једна иста идеја може и не мора имати идеолошку употребу. Како је Вељковић као примјер кандидата за српску квази-црквену идеологију навео светосавско-косовски завијет, можда би тај примјер био најадекватнији да се објасни да разлика између завјета и идеологије постоји. У заглушујућој буци другосрбијанских убјеђивача Србаља како је „косовски завијет“ Милошевићев изум и зачетак великосрпске идеологије, али и у честим стварним свођењима тог завјета на српску верзију ускогрудих парола и клишеа, препоручио бих нам свима да прочитамо Андрићев сјајни есеј о Његошу као Трагичном јунаку косовске мисли. Да ли ће један идејни концепт или једна реторика (да не кажем „наратив“) постати идеологија или остати завјетно памћење, можемо најприје да препознамо по резултатима. 

Света Русија и Русија
Вељковић нас упућује на један свој ранији текст свакако вриједан читања под називом „Света Русија“. Свјестан сам немогућности свакога ко пише на одређену тему да одабере најшири могући спектар навода из других текстова (или саговорника) на које ће се ослонити, али ми се чини да би онда бар вриједило допунити утисак који остаје читањем ова два текста.

Најприје, стиче се утисак да је идеологија „Свете Русије“ и то управо у том политичком и помало милитаристочком виду некакав „званични став“ Руске Православне Цркве. Иако се и сама РПЦ МП често труди да остави утисак монолитне (хи)јерархије, она то није и треба бити поштен па рећи да су се највиши црквени великодостјници углавном суздржавали од запаљивих изјава (што се не може рећи за бројне друге носиоце моћи који су својом реториком у Москви често стављали у тежак положај своју браћу у Кијеву). Како је Вељковић примијетио, унутар идеолошког наратива „Свете Русије“ одомаћено је апсолутно негирање било какве украјинске посебности (понекад пропраћено презиром према „хохлима“) – нешто што никад нећете чути од патријарха Кирила иако хоћете од, на примјер, од оца Александра Ткачова. У извјесном смислу, Патријархови непрекидни позиви „Русија, Украјина и Бјелорусија – то и јесте Света Русија“ нису били основа за неки политички програм, већ тражење минимума заједничког у историји и себепоимању православним словенским народима у центрифугалним политичким процесима у свакој од тих земаља. Његове честитке Дана независности Украјине упућене Петру Порошенку, ономе „вођи кијевске хунте“ у доживљају руске деснице био је још један његов покушај да се нађе мост између Москве и Кијева и сигурно није посматран са симпатијама у круговима људи који сам назив „Украјина“ доживљавају као личну увреду и идејну јерес. Чињеница јесте да се идеологија Свете Русије са временом код многих претварала и у позив дивизијама да прегазе Кијев, неодговорни позив на огромни рат који би само заувијек одродио Кијев од Москве. Али, како то обично бива, динамика догађаја у политици није зависила само од Москве (изгледа: најмање од ње) а претварање идеје Свете Русије у идеологију Свете Русије могуће је схватити само у тој ишчашеној динамици рата. А улогу Цркве (тј јерархије) само у нијансираним приступима.

И иначе, идеологија Свете Русије има више „извозног“ потенцијала него што одговара некаквом стању ствари у самој Русији (у друштву) или што може да послужи за било какво „оправдање“ некакве велике ратне кампање и завојевачке политике. Насупрот, чини ми се, заједничког виђења В. Вељковића и неког од наших епископа (чији интервју „Печату“ Вељковић наводи у прилогу свога виђења), ја нисам убјеђен нити у духовну обнову Руске Федерације као империје нити у свеобухватне геостратешке домете претпостављене „идеологије Свете Русије“. Напротив. Као човјек и православни Хришћанин и Србин срећан сам што Русија није више Јељцинов пијани брод у распаду, али она није успјела да пронађе стабилне идентитетске основе, друштвено уређење нити духовну културу која би се супротставила западној култури конзумеризма као врховне вриједности. Она није пошла оним „трећим путем“ који јој је својевремено препоручивао Солжењицин. Наравно, у Русији милиони људи иду у храмове РПЦ, али још безбројнији милиони не иду. У школама нема конфесионалне вјеронауке већ се предају „Основе православне културе“ (иако је било приједлога да се уведе „Закон Божији“ = конфесионална вјеронаука), о чему се В. В. Путин изјаснио резервисано. Русија данас није никаква православна џамахирија већ држава и друштво које некако још увијек тражи било какав стабилан културни образац. У овоме данашњем има свега и свачега: поред луковица цркава, на панорамама градова подједнако се могу примијетити здања изграђена у социјалистичком брутализму као и рекламни замјењиви споменици боговима потрошачке културе и шопинг-молови, ти храмови толико презираног Запада. Чисто сумњам да бисте у московском метроу нашли људе који би били спремни да вам објасне шта јесте „Свѧтаѧ Русь“. Као што је познато, руско становништво (као и украјинско и бјелоруско) и даље нестаје. Један од неуспјеха савремене Русије јесте управо у томе што осим дјелимичне рехабилитације сјећања на царски период, ниједна власт није осмислила друштво које не би било данашња комбинација империјалне инерције, совјетске администрације („коју год партију да направиш, код нас испадне комунистичка“ В. Черномирдин) и „духовне културе“ Запада. 

О томе да ли је Руска федерација суперсила – вриједи причати са бољим познаваоцима геополитике. Да сама чињеница да у њој живе Руси, словенски народ који се кроз историју идентификовао са православном Црквом, има одређени и геополитички значај – мислим да је и без С. Хантингтона свима јасно. Али замишљати Русију као земљу унутар које се десио неки морално-вјерски препород, Црква дошла на друштвене позиције које је имала у ромејском или руском царству, па сад та православна џамахирија води свете ратове ради „Свете Русије“ – таква слика ни по чему не одговара реалности. Уосталом, као што сви видимо, Русија је од 2014. наовамо првенствено заштитила сопствене геостратешке интересе припајањем Крима, подршком снагама Сиријске арапске републике, док се у Донбасу ангажовала тек толико да заштити физичко постојање и од ње саме непризнатих република. Идеологија „Свете Русије“ је можда једно од звучнијих покрића за десни идејни блок у Русији и иностранству, али то је њен највећи домет. За масе религијски индеферентних Руса у РФ и Украјини, легитимитет свих руских акција објашњавао се и заснивао на правним процедурама (референдум) и секуларним идентитеским разлозима, језиком (заштита становништва које говори руски). Отуда сматрам да Вељковић гријеши у предимензионирању потенцијала идеологије Свете Русије да легитимише било какав војни или политички потез Москве. 

Поимање „Свете Русије“ као „митског“ (што значи: смислотворећег) „мјеста“ у заједничком историјском памћењу Руса, Украјинаца и Бјелоруса само по себи сигурно не подрзаумијева идеологију коју је на њему могуће направити. Говорити о идеологији Свете Русије као о некаквој идеолошкој основи војних и политичких потеза Москве таман је онолико промашено колико и бесмислене тезе о Слободану Милошевићу као великосрпском православном агресору на Хрватску и БиХ који је вођен идеологијом „Небеске Србије“ покренуо ратове деведесетих, а Српска Православна Црква (у цјелини) била морално-религиозни инспиратор тог подухвата. 

О руској „агресији“ и „опортунизму“ УПЦ (Да ли је свака наднационална Црква „опортунистичка“?)
Више него сами ставови – за које ми се чини да су у суштини сасвим досљедни једном сјајном неидеолошком ставу према коме је свака употреба силе ради наметања духовног идеала „Сатанино кушање“ – у поменута два текста ми је пажњу привукла терминологија коју Вељковић употребљава. Као примјер мањка нијансирања навео бих спомињање „руске агресије“ у Украјини а као примјер моралне дисквалификације за коју нисам сигуран чиме је оправдана – „опортунизам“ канонске Украјинске Православне Цркве. 

Уз све притиске и идентитетске политике, у данашњој Украјини ни изблиза нису сви убјеђени у то да је Русија „страна земља“ а руски народ „проклети Москаљи“ (да не говоримо о приближно 17,3% или 8,334.000 Руса колико их је на територији Украјине, заједно са Кримом, било 2001). Вељковић и ја сагледавамо ствари из једне сасвим различите перспективе: за њега је дјелоање Русије у Украјини и Грузији просто „агресија“ док се мени чини да између та два случаја мора постојати разлика: руска војна интервенција из 2008. напросто јесте војни интервенционизам, док су догађаји из 2014. имали далеко другачију динамику која је започела на Мајдану: оног момента када се у Кијеву одлучило да масе успостављају владу, било је неумитно да ће доћи до контра-реакције у Доњецку и Луганску. Да ли је Русија агресор у очима некога у Љвову или Трнопољу? Јесте. Да ли је она то у очима некога у Кијеву? Данас је велика вјероватноћа да ће вам одговорити да јесте, али понеко то сигурно неће рећи. Да ли је она то у Доњецку или Луганску? Тамошње становништво би вам рекло да није. Штавише – и то је врло битно нагласити – чисто сумњам да би већина становништва Новорусије уопште било вољно да пуно пажње посвети идеологији „Свете Русије“: за њих је без било каквог оправдања било јасно да им је потребна физичка одбрана од физичке, насилне и подједнако империјалне украјинизације којој су били изложени од 1992 до 2014, а којој би без сумње још агресивније били изложени послије „Евромајдана“. Русија очигледно јесте интервенисала и ради својих геополитичких интереса, али Грузија, Сирија и Донбас напросто нису исто. Говорити о „руском империјализму“ у Доњецку је подједнако смислено колико о „великосрбијанској агресији“ на Сарајево у коме сам рођен.

У том смислу „опортунистички став“ канонске Украјинске Православне Цркве (како говори Вељковић) није ствар искључиво политичког врлудања већ изражава несигурност једног друштва и једне земље у којој се ни изблиза сви не слажу са тренутним ултрадесничарским „консензусом“, па чак ни са довршеношћу украјинског идентитетског пројекта. Вељковић на почетку мога текста прилично лако одбацује жал што нисмо на вријеме опомињали и Цариград и Москву да ће нас идеолошки максимализми довести до сукоба, али у своме тексту „Света Русија“ вјерује да је Украјинска Православна Црква требало да има снаге да, ваљда, заустави Војску Украјине и једнице Новорусије од међусобног сукобљавања? Када већ она то није (била) у стању, њен труд да се „не замери ни властима у Кијеву ни црквеним и државним властима у Москви“ проглашен је опортунизмом (што неодољиво подсјећа на оптужбу за опортунизам коју наизмјенично Митрополиту Амфилохију упућују србски националисти којима је „црногорствујући“ и новоцрногорска десница којима је „србијански уљез“). Да је можда понешто од времена заиста провео у Кијеву, Вељковић би се лако увјерио да поменути „опортунизам“ није ствар само односа према властима, већ је једна незавидна животна ситуација у којој људи који по свему јесу Украјинци чувају канонске везе са Москвом (насупрот често сопственим политичким или идентитеским схватањима) управо зато што оне јесу једини начин да будеш члан Православне Цркве. И ту већ не могу никако да појмим позицију г. Вељковића јер ми се чини да оптуживањем једне Цркве за „опортунизам“ коју би можда могао да упути јерархији замагљује милионе вјерника УПЦ који нису остајали у канонском јединству ни ради каквог „опортунизма“ (штавише, управо супротно: њихово остајање их је углавном коштало бриге, здравља и живота) већ управо ради јединства Цркве. Ако је постојала иједна не-национална Црква, Црква која обједињује чак и војнике који се гледају преко нишана, то је УПЦ. Зашто је оптуживати за „опортунизам“, давати јој моралну дисквалификацију? Да ли то значи да би свака будућа „наднационална“ црквена структура која би дјеловала у двије земље у конфликту или у два народа у конфликту такође била „опортунистичка“? Ако ствари стоје тако, онда само и можемо бирати између „конзистентних“ Цркава у служби једне власти и идеологије и „опортунистичких“ Цркава које се труде да живе упркос идеологијама и властима. 

Помало ме зачуђује бар један дио Вељковићевог аргумента за који ми се чини да је саморазумљив и није ми баш сасвим јасно шта би могло бити упитно. Наиме, Вељковић се труди да покаже да је већинско русофилско становиште српског народа и јерархије плод очекивања руске помоћи око задржавања АП Косово и Метохија у границама Србије. Нисам склон да у тој ноторној чињеници (РФ прилично досљедно брани интегритет Србије као један од ријетких савезника на том пољу) видим безбројне мистичке слојеве, али не могу да се начудим Вељковићевом чуђењу због тога што је русофилски сентимент толико изражен. О томе зашто је изражен, поред дубљих историјских веза, довољно је рекао он сам. Из врло сличних разлога (хеленска помоћ током ратова, историјска и култуна блискост, јединство у Цркви на првом мјесту) себе сматрам хеленофилом и румунофилом. 

За крај бих само још једном примијетио да за мене лично питање будућности Цркве у Украјини и цијеле Православне Цркве и даље није ствар стајања на било чију страну на начин на који се то код нас (а чини ми се и код Вељковића) подразумијева. Овдје се, бар за мене, не ради о „двије стране“. Свака од тих страна не мора да живи у Украјини: Патријарх Вартоломеј може задовољно да трља руке сматрајући да се осветио Митрополиту Илариону Алфејеву за недолазак на Кристки сабор – Алфејев и Патријарх Кирил можда забринуто размишљају о томе шта је уопште могуће учинити у Кијеву. И једни и други и њихови навијачи спокојно ће отићи у постељу заборавивши на чињеницу да неки кијевски свештеник или вјерник већ одавно неће. Али, како ми недавно у разговору рече један наш дивни свештеник и професор ПБФ: „нема везе, код њих се ионако стално бију“. 

Извор: Теологија.нет

„Игра коло до кола,
чуло се до Стамбола,
чуло се до Стамбола,
царског града охола.
Игра коло до кола,
не хаје за Стамбола“.

(Српска патриотска песма)

„Как все ли-то в Царе-граде по-старому?
Как все ли-то в Царе-граде по-прежнему“?

(Из руске народне билине)

Мешање Цариградске патријаршије у црквене прилике у Украјини, стварањем нове јерархијске структуре преко неколико јуридичких потеза, уз садејство политичких елита савремене Украјине, оптеретило је црквене односе у православној икумени. Легализација украјинског раскола, примањем црквених дисидената разне мотивације од Московске патријаршије, под омофор Фанара, представља потез цариградског патријарха Вартоломеја, којим је, најблаже речено, доведено у питање његов углед као „првога међу једнакима“. Историјски цариградски патријаршијски трон показао је у 20. и почетком 21. века све слабости које су се око њега манифестовале још у времену туркократије, а које се могу подвести под термин „источни православни папизам“. Посебно место овде заузимају фамозна укидања српске Пећке патријаршије 1766. и Охридске архиепископије 1767. године, две историјске словенске аутокефалне цркве које су духовно водиле балканске Словене византијског обреда. То је, наравно, посебна тема, неке нове историјске студије понашања Фанара према словенским аутокефалијама у прошлости.

Дипломатска активност Цариградске патријаршије и украјинских политичара предвођених председником Петром Порошенком, од јесени прошле 2018, па до почетка јанаура 2019. године није довела до праве и пуне аутокефалије нове Православне цркве Украјине. Фетишизација томоса, пропраћена од екстремних украјинских националиста покличима „ми имамо томос“, па до његове идолатрије шетњом кроз Винички крај, одакле је и апостата од канонске Украјинске православне цркве, бивши митрополит Симеон Шостацки, веома је далеко од суштинског значаја аутокефалије, која подразумева част и самосталност црквеног живота једне територије (народа) без било какве спољашње присиле. Изостало је признање нове аутокефалије у Украјини формалним изјавама поглавара помесних православних цркава и њихових харизматско-литургијским учешћем, у међусобном молитвеном животу и заједници. Осим Цариградске делегације на устоличењу новог „митрополита Епифанија“ није било пристуних архијереја других православних јурисдикција.

Некадашни кандидат за патријарха Руске православне цркве митрополит кијевски Филарет Денисенко 1990. године, а сада анатемисани и рашчињени мирјанин Михаил примљен је са јесени 2018. године у општење од стране патријарха Вартоломеја, духовног вожда „цариградског, васељенског и Новога Рима“. Са Денисенка је скинута анатема и забрана служења, уз познато јелинско босфорско образложење да цариградски патријарх има право апелације и суђења у споровима осталих помесних православних цркава. Али, да ли је заиста тако? Убеђене присталице и заговорници „источног папизма“ овога пута су не само на речима, него и делима, уплели себе у најгори етнофилетистички пројекат садашњице, мешањем у праведне одлуке, независни живот и особене прилике највеће помесне православне цркве на свету – Московске патријаршије.

Самозвани кијевски патријарх Филарет, је као „глава безбожног и нечастивог зборишта створеног ради личне користи“ прљао не само Свету Кијевску Рус, него су се конци његових амбиција поклапали и спајали са тенденцијама парасинагога на Балканском полуострву. Филарет Денисенко је посетио Црну Гору 24. октобра 2010. године где је изразио подршку Мирашу Дедејићу, рашчињеном свештенику Цариградске патријаршије. На јавном скупу где су „служили заједничку архијерејску литургију“, речено је како „обе цркве“ заправо „пролазе исти и тежак пут до аутокефалности“, а сам Денисенко је рекао да је препрека постизању аутокефалије Православне цркве у Украјини Московска патријаршија, а „вашој црногорској православној цркви смета Српска православна црква“.[1] (https://www.youtube.com/watch?v=5jXnkm9i7Gk ). Мираш Дедејић као екстремни србофобни црногорски националиста (што је пандан примитивном национализму западних Украјинаца и њиховој русофобији), јесте оруђе у притисцима на Српску православну цркву, њену црногорско-приморску митрополију и друге епархије у Црној Гори, од стране прозападних и про-НАТО власти, режима Мила Ђукановића. Посматрано канонски и еклисиолошки Мираш Дедејић, који се представља као „црногорски архиепископ Михаил“ добио је „потврду народног избора“ и „хиротонију“ од стране расколничке Бугарске православне цркве 15. марта 1998. године, тачније од тзв. „Алтернативног Синода“ којим је председавао патријарх Пимен.[2] (https://www.youtube.com/watch?v=wlJxX8Fjj0U&t=425s). Ово већ довољно сведочи о њеној валидности и утемељености. Самозвани црногорски архиепископ и митрополит Михаил (Мираш Дедејић) био је у посети неканонској цркви анатемисаног Филарета Денисенка у неколико наврата.

Познато је да је патријарх Вартоломеј својевремено Мираша Дедејића ставио под забрану свештенослужења, одузевши му црквени чин, док је био парохијски свештеник у Италији, тј. у свези клира Цариградске патријаршије, 9. априла 1997. године. Исто тако, патријарх Вартоломеј је осудио Алтернативни Бугарски синод деведесетих година 20. века пруживши подршку канонском стању Патријаршије у Софији. Откуда, онда, канонско-правна казуистика једног језуитског типа у Фанару по питању „анатеме“ над Филаретом Денисенком, човеком чија се зла антисаборна дела виде и даље од граница Украјине? Модерни фанариотски гласноговорници и горди предавачи еклисиологије оправдавају потезе патријарха Вартоломеја да је могао „поседујући право интерпелације“ да скине анатему са Филарета Денисенка, једне црквене личности високог ранга који је многе савремене руске архијереје рукоположио још у совјетско време. Намерно се заборавља да је његово учешће у хиротонијама било пре рашчињења и одлучења од црквене плироме Руске православне цркве! Са друге стране, поставља се питање како је „патријарх васељенски и Новога Рима“ дозволио себи да буде потпора расколничкој интернационали која прижељкује развој догађаја на канонској територији Српске православне цркве по украјинском моделу, који данас искључиво пројављује еклисиолошки неред и једно опасно повећање степена насиља који проистиче из идентитетске конфузије.

др Радован Пилиповић,
директор Архива Српске православне цркве

Извор: Православие.ру

A o празнику Света Три јерарха данас смо разговарали са професором ПБФ-а Вукашином Милићевићем који је за наше слушаоце говорио о значају који данашњи празника има за наше покољење. Хришћанска вјера неодвојива је од културе истакао је отац Вукашин рекавши да животи ова три светитеља потврђују управо то.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора