Божанственом благодашћу просветливши се,
и по смрти показујеш светлост живљења свога
и истачеш миро благоухања
онима што притичу ка гробници моштију твојих,
и народ свој упутио и к светлости Богопознања,
Симеоне оче наш, Христа Бога моли
да нам дарује велику милост. (тропар)

Житије преподобног Симеона Мироточивог и о лози преподобног

Беседа протојереја-ставрофора др Радомира Поповића изговорена 26. фебруара 2014. године на Светосимеоновској академији на Коларцу

Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200.

Извор: Ризница литургијског богословља

ОТАЦ МИХАИЛО : Благослов за постдипломске студије добио сам од Патријарха Павла. Редовно се враћам Србији, јер сам ту провео најлепше дане живота.

У посети Србији недавно је боравио протојереј Михаилo Чиквин, свештеник Пољске православне цркве, велики поштовалац блаженопочившег Патријарха Павла и српског народа, који је постдипломске студије завршио у Београду, и који се задивљен српским светињама и историјом, као и многовековном борбом за очување православља на Балканском простору, Србији увек враћа с љубављу. Приликом његове посете Зајечару, упознао је свештенике, монахе и вернике који се труде да сачувају непролазне вредности вере, тредиције и духовности у црквама и манастирима источне Србије. O томе како у граду Бјалистоку на истоку Пољске живе православни верници и како је организована њихова парохијска заједница, сазнали смо у разговору са оцем Михаилом.

Долазите често у Србију, где имате много пријатеља и  посећујете наше светиње, али већина људи мало зна о вама и животу православне цркве у Пољској ?

Одрастао сам и живим као свештеник у граду Бјалистоку на истоку Пољске, у породици која је одувек неговала православну традицију, и наравно васпитаван сам у духу православља. У Пољској има много измешаних бракова, јер већина становништва припада римолатоличкој цркви. Али постоји одлична сарадња са свима и људи се међусобно уважавају и поштују, тако је и моја мајка као млада прешла у паравославље. На истоку земље живи доста староседелаца и доста њих се воде као Белоруси, а близу је и граница са Белорусијом, тако да и са те стране имамо велики утицај православља. У Пољској има око петсто хиљада  православаца, на челу Цркве је Митрополит варшавски и све Пољске Г. Сава. Црквени живот се одвија без проблема, јер је тамо традиција да народ долази у цркву. Определио сам се за свештеничку службу и после Гимназије сам студирао на Духовној Академији у Варшави. Био сам три и по године ипођакон нашем митрополиту Сави. Постдипломске студије сам завршио у Београду од 2001 – 2005 године.

Зашто сте за студије изабрали Београд?

Иако нисам знао ни реч српског језика, верујте дошао сам из неког личног ината. Слушао сам те 1999. године о бомбардовању Србије, и као млад човек осетио сам да то није баш права истина како медији преносе о српском народу. Учио сам на Академији историју помесних цркава и наравно историју Српске православне цркве, читао сам о светом Сави и бројним светитељима и манастирима, о српском народу који је толико дао православљу. Нисам могао да схватим да се један такав народ променио толико и да убија и уништава по Балкану. Тражио сам више информација, јер нисам хтео да прихватим црно – белу истину. Наш митрополит Сава, који је студије такође завршио у Београду, питао ме је где желим на постдипломске студије. Ни сам не знам зашто у том тренутку сам рекао да желим у Београд. Он се у почетку забринуо због ратних збивања, а затим је писао Патријарху Павлу, и ја сам тако добио благослов за студије у Београду.

Да ли сте упознали Патријарха Павла ?

Да. Када сам дошао у Београд Патријарх ме је примио и као сина посаветовао шта да радим и како да живим. Заволео сам Србију и драго ми је да увек изнова дођем. Ту сам, мислим, провео најлепше дане мога живота и редовно се враћам Србији.

Склопили сте и бројна пријатељства?

Имам доста пријатеља и долазим са великом радошћу када ме позову. Овде у Зајечару је мој пријатељ Зоран Јанићевић, који је осликавао нашу цркву у Бјалистоку. Први пут сам у овом крају и надам се да ћу га боље упознати.

Чули смо да сте боравили на Косову и Метохији?

Да. Често  сам боравио тамо као студент обилазећи светиње, а и после. Дешавало се да дуже времена проводим у манастирима, на пример у Пећкој Патријаршији сам много пута спремао испите.

Много тога сте сазнали и научили о нашој цркви и народу, шта је то што носите са собом из Србије?

Искуство из Србије је велики допринос мојој служби. Највише знања сам стекао у Београду, и у српским манастирима од монаха и игумана. Они су мене овде прихватили и васпитавали када је вашем народу било најтеже. Они су ме чували и градили, такав сам свештеник добрим делом како сам научио у Србији.

Има ли разлике у свештеничкој служби овде и у Пољској?

Срби су добар и отворен народ. Код вас у цркви се у комуникацији са верницима јако брзо смањује дистанца између свештеника и верника и то постаје присан однос са поверењем. Постоји разлика у вашем и нашем менталитету. Код нас то баш није тако, бар не на први поглед, постоји више дистанце. Мени је дражи начин опхођења овде код вас, зато се трудим да будем ближи са мојим верницима, иако је тамо потпуно другачији  однос између људи, што због утицаја римокатоличке цркве, што због близине Руске цркве, која има огроман број верника, тако да свештеници понекад не могу да пруже пажњу сваком појединцу. У Србији свако ко има потребу и жељу може да комуницира непосредно са свештеником, чак и са Епископом. Трудим се да као свештенослужитељ будем што више са народом, јер код нас много људи долази на богослужења. Много зависи од човека тј.  од свештеника како ће служити Богу и верницима.

Како је организован црквени живот у вашој парохијској цркви?

Свештеник сам при храму светог Јована Богослова и ту сам од почетка градње храма (2008). Код нас свака парохија има своју цркву и у њој неколико свештеника који раде на тој парохији, служе у цркви и брину о њој. У нашој Епархији имамо више од 40 парохијских храмова, од чега је дванаест цркава у нашем граду Бјалистоку, који има 300 000 становника, а мање од половине су православци. Немамо плату од државе, једино имају они који као свештеници предају веронауку, раде у војсци или болницама. У парохијском дому имамо Параклис посвећен светом владики Николају српском. Мислим да је то јединствено ван  Србије, и показује колико смо везани за Српску цркву. Постоје бројне активности при храмовима за наше парохијане, а свештеници сваке недеље одржавају предавања за народ.

С обзиром на савремен начин живота, успевате ли да привучете младе људе у цркву?

Имамо јако добро искуство у раду са младима, јер је црквена заједница добро организована, нарочито протеклих тридесетак година. Постоји „Братство православне омладине“ које ради на томе да се млади окупљају око цркве и да у православном духу проводе време на разне начине. Осим доласка у цркву на богослужења, организујемо састанке, предавања,  кампове, забаве. Важно нам је да омладина одраста у здравој средини и да у будућности брине о својој цркви. Сасвим је природно да млади људи траже смисао свега и питају се како ће усмерити свој живот, зато им је потребна подршка. Многа питања и одговори су тешки за младе особе, неки од њих се изгубе у том трагању, али се врате хвала Богу својој цркви, где нађу помоћ и утеху.

Да ли постоји веронаука у школама и да ли је обавезна?

Када се дете уписује у школу онда се опредељује и за веронауку, која се подразумева, али родитељи не морају да упишу своје дете уколико не желе. Готово сва деца иду на веронауку, то је тамо сасвим нормално. На државном нивоу постоји римокатоличка и православна веронаука. У мојој парохији 99 % деце иде на веронауку.

Има ли активности у оквиру цркве у које су укључена деца?

У богослужбени део деца су укључена кроз појање у хоровима. Имамо три хора, одраслих, омладински и дечији. Недељом служимо две Литургије, у осам и десет часова. На првој Литургији  пева хор најмлађих и то је јако лепо, највише волим да служим ту Литургију. Деца потом половину дана проводе у парохијском дому, јер се за њих спрема доручак, а онда имају пробу хора и међусобно се друже. Наравно слично је организовано и за одрасле, који после Литургије разговарају са свештеницима и слушају предавања.

Колико држава и градске институције подржавају православну заједницу?

Имамо добру сарадњу са свима. Град подржава многе програме са којима конкуришемо за помоћ. Већ десет година постоји и ради приватна православна школа „Свети Ћирило и Методије“, за коју смо се заиста доста борили да се отвори. Школа има преко 180 ученика и ја сам тамо духовник. Почињемо наставу са јутарњом молитвом. Поред обавезних предмета као и у свакој другој школи, у настави имамо и црквенословенски језик. Професори нису бирани на основу вероисповести, већ по професионалности, да буду најбољи у граду. Тако постижемо висок ниво образовања. Последњих година смо најбоља школа по резултатима наставе у источној Пољској. Имамо највише државних и међународних лауреата из разних предмета, што нас сврстава у првих десет школа у Пољској. У школи ради кухиња, где се спрема храна поштујући празнике и дане поста. То је квалитетна школа замишљена да што боље образује нашу децу и да они сутра буду на корист целом друштву, а првенствено својој Цркви. Држава помаже као и сваку другу школу, онолико колико је обавезна, одређеним износом новца за сваког ђака. У граду постоје и два православна вртића, као и старачки дом на периферији града. Активне су и наше хуманитарне организације, где кроз црквене кухиње помажу сиромашне и бескућнике. Средства се прикушљају од разних приложника, а понекад конкуришемо и за одређена средства на нивоу града. Они нас уважавају јер мисле да квалитетно радимо.

Имате пуно активности, постоји ли нека сарадња са српском црквом?

Већ осам година организујемо један изузетан фестивал српске културе „Видовдан“, чији сам директор, у оквиру кога представљамо српску културу и традицију. Намера нам је да наш народ што више упознамо и приближимо српском народу и Српској цркви. Сваке године имамо различите теме по којима спремамо програме.  Прошле године бавили смо се музиком Србије. Долазили су многи хорови, диригенти и појци из Србије, који су сарађивали са нашим хоровима. Тада отварамо и српски биоскоп, где приказујемо српске филмове које преводимо на пољски језик. Заједно одржавамо концерте, изложбе, предавања, и као резултат свега имамо заједничку литургију на Видовдан. Увек дођу и српски Епископи и свештеници које позовемо. У цркви имамо честицу светих моштију светог кнеза Лазара, што нам је посебна радост. Фестивал је одлично посећен и траје седам дана. Интересантно је да у нашем граду нема српских становника тако да нас често зову „Амбасадом Србије у Пољској“. У организовању овог фествала помаже нам град и Министарсво културе.

Не можемо а да не останемо задивљени великим трудом и енергијом коју улажете у све ове активности?

Знате, ситуација у нашој цркви је другачија него код вас, ми смо у мањини као православци и много се трудимо да сачувамо нашу Цркву. Сами бринемо о себи, чувамо веру и традицију. Пољаци су верујући народ и редовно иду у цркву, то је традиционално код нас, све је ораганизовано и народ је побожан, зато редовно посећује богослужења. Ако хоћете нешто добро да урадите и постигнете, потребни су за све добри и верујући људи који ће са љубављу да живе и раде у Цркви Божијој. Ви у Србији имате много више могућности, јер сте већински православна земља, зато то треба искористити, јер не можемо вратити живот уназад, време пролази па да се не деси да преспавамо спасење, једноставно не треба правити пропусте. Све што је јеванђелско и у име Божије донеће свој плод. Зато се и ми трудимо да урадимо што више.

Посећују ли ваши верници Србију?

Сваке године организујемо екскурзије. Почетком године у фебруару путујемо у Свету земљу и Јерусалим, а после Васкрса долазимо у Србију, где са нашим верницима посећујемо различита места, прошли пут смо били на Косову и Метохији. Често обилазимо цркве у Белорусији јер нам је близу. Позивамо вернике из Србије да нам дођу и посете нас, а ми ћемо организовати братски дочек.

Извор: Епархија тимочка

Тешко је живети далеко од Оца. Жалосно је чувати свиње и гладно гледати у њихово корито. Срце хоће да пукне због контраста између преступних снова и сурове стварности. Врло је лоше, заправо је смртоносно потчињавати се „житељу оне земље“ која се налази далеко од очевог дома (тако се у причи приказује демон којем служи самовољник). А најгоре је човеку што зна да је сам за то крив. Али пошто си сам направио глупост, сам треба и да се вратиш. Имаш могућност. Управо у томе се састоји Радосна вест.

Осрамоћени чувар свиња смишља молитву: „Оче, згрешио сам небу и пред Тобом. Нисам достојан да се називам сином. Прими ме макар као једног од најамника.“

И – на пут. С изразом потиштености на лицу и ногама изгребаним до крви.

Али молитва коју је смислио није изговорена до краја. Отац је чврсто загрлио сина и он је успео да изусти само један део: „Оче, згрешио сам. Нисам достојан да се називам сином...“ Затим – стоп. Нису се зачуле речи о најамнику. То су непотребне речи. Син је отишао и син се вратио. Без снижавања статуса. Ако вам се тако свиђа, управо то је исповест која није изговорена до краја. Дело је учињено. Син се вратио. Чему сувишне речи?

Да ли желите да поправите дело речима? Узалудно је. Ако Отац не опрости речи неће помоћи. Али ако је опростио, ћутке плачите неко време. Главно се десило.

Повратак кући нису реченички обрти, унапред припремљени и тачно изговорени, чак и по папиру. Истински повратак по Јеванђељу јесте очински загрљај и обостране сузе-радоснице. Јер нема довољно речи да се све исприча. А то није ни потребно. То би судија исписао дуге записнике са испитивања, а Отац је једноставно загрлио. Отац зна неизречено.

А затим ће наступити пир, нова одећа, прстен и чизме.

Проверавајте да ли сте обувени, у шта сте одевени, да ли је било пира и имате ли прстен. Ако тога нема, није било ни повратка. Прича се односи на све.

Пир са закланим телетом је Причешће, Литургија, Евхаристија. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Прародитељи су згрешили кроз тајанствену храну, а кроз још тајанственију Храну треба да се оствари помирење. Жртвено Теле око трпезе треба да окупи све оне који умеју да се радују туђем покајању. Теле је и Јагње. Он је и Небески Хлеб, и Мана, и Жива вода. Све свето и заиста спасоносно венчава Евхаристија.

Прстен је знак царског достојанства. Знак враћене племенитости. Хришћани се ретко осећају као цареви, као да им врховни Петар није рекао да су „царско свештенство“. Очигледно, нису се до краја покајали. Да су се вратили – вратили су се, али се још увек осврћу према шуми из које су изашли. А увек треба да се враћамо. Једном и заувек. Просто, ван Дома је увек врло лоше.

Чизме су против змије. Оне која гмиже на стомаку од проклетства које се зачуло у Рају. Змија, као што је речено, уједа у пету. Очигледно да је једном угризла и босоногог младића. Отров од уједа се разлио у крви, заразио ју је, родио је у души злочиначке замисли и отуда се полако у оболелој души родила жеља да оде и да од очевог новца живи у потпуном задовољству. То не треба да се понови.

Узгред речено, не треба истребити све змије у околини (зло остаје и има га много), већ треба обути своје ноге. Пословица каже да је онај ко је добијао батине двоструко вреднији од онога који није. И сад је младић заштићен. И горким укусом учињене грешке и благодатном помоћи коју му је Отац пружио. А они који воле да питају зашто Бог не лиши Сатану сваке снаге, боље нека се просто обују после повратка кући и не гневе Небо сувишним питањима.

Нова одећа је оно што је стари Јаков облачио вољеном Јосифу. На гозбу треба доћи у новој одећи. Обучени у рите се избацују с ње, а претходно им се вежу руке и ноге, као што је речено на једном месту.

Тако се чудно и свечано завршава прича о човеку којег би по праведном суду (с чим се он унапред и сложио) требало сместити с робовима у шталу. Управо то се сваког дана дешава с човеком који се каје и који се кроз покајање враћа у Дом. Има много таквих људи. Сваки од нас је такав човек.

Сад ми, који смо се покајали и вратили, увек имамо о чему да поразговарамо.

„А колико дуго си ти био далеко од Дома? Ја двадесет година. А ти?“

„Које си ти свиње напасао (односно, којим грехом си зарађивао за живот)?“

„Да ли је твој пут до Оца био дуг или си одмах одлучио и одмах се вратио?“

„Ко ти је показао пут до Дома?“

И тако даље.

Чак можемо заједно с Оцем док стоји на путу чекајући још једно заблудело дете да извирујемо са занимањем и да самилосно гледамо кроз прозор: да не иде неко? Јер, не враћају се туђинци, него браћа.

Занимљиво је како ће се убудуће одвијати живот ове задивљујуће породице. Хоће ли се млађи брат помирити с озлојеђеним старијим? Да ли ће и старији син пожелети да оде – како би се осветио зато што је Бог био изнад очекиване праведности и зато што је испољио изванредну милост? Прича не даје одговоре на ова питања. Зато их даје црквена историја која има већ преко две хиљаде година. Одговор је следећи: неће бити идиле. Кад би наступила идила не би биле потребне чизме. Живот Цркве и јеванђељске историје није мелодрама с хепиендом. То је милост према палима под условом дубоког покајања самог палог. И то су отворена врата могућности за будућност где је, ако је неко од нечега и заштићен – само сразмерно максимално озбиљном односу према себи и према животу.

Оваква озбиљност се на језику Цркве назива „стражење“. И оно се рађа, као и свако добро уопште, од страха Божијег.

Извор: Православие.ру

Питање да ли је Мојсије видѣо или није Бога, јесте питање које себи поставља сваки пажљиви читалац Светог Писма. Разлог томе је чињеница да се у Петокњижју у неким стиховима говори да Мојсије није могао видѣти Бога, док се у неким другим одломцима говори да га је видѣо. Ти догађаји су описани у такозваним синајским теофанијама. Без обзира што је Петокњижје настајало у дужем временском периоду, и што је у њега уткано више предања и редакцијских захвата, нужно га је посматрати као завршен и канонски текст. Занимљиво је да су неки ранохришћански егзегети сматрали да се напетости у тексту превазилазе изналажењем скривеног (дубљег) значења.

Извѣштај из Изл 33, 18-23 говори о томе да Мојсију није било могуће видѣти Бога: „Опет рече Мојсије: молим те, покажи ми славу своју. А Господ му рече: учинићу да прође све добро моје испред тебе, и повикаћу по имену: Господ пред тобом. Смиловаћу се коме се смилујем, и пожалићу кога пожалим. И рече: али нећеш моћи видѣти лица мојега, јер не може човѣк мене видѣти и остати жив. И рече Господ: ево мѣсто код мене, па стани на стѣну. И кад стане пролазити слава моја, метнућу те у расѣлину камену, и заклонићу те руком својом док не прођем. Потом ћу дигнути руку своју, и видѣћеш ме с леђа, а лице се моје не може видѣти“. Бог заклања Мојсија руком да га овај не би видѣо ‘с лица’ и допушта му да га види ‘с леђа’. У Изл 3, 6 сам Мојсије „заклони лице своје, јер га би страх гледати у Бога“. Многи описи на посредан или непосредан начин указују на смртни страх од виђења Бога (уп. Изл 19, 10.18; 20, 19; Бр 11, 18; Пнз 5, 2; ИНав 3, 5; 7, 13 итд). У наведеним текстовима, Бог је апсолутно доминантан у односу на творевину, тако да га Мојсије ни на који начин не може ‘опипљиво’ видѣти. Човѣк, чак, ни науме његове на може да зна (уп. Јов 38, 1–42, 6; Ис 55, 8-9), што значи да је Бог ‘по себи’ још недоступнији. Мојсије о Богу зна само то да је он Онај који јесте, а када му се приближава „ступа к примраку у којем бѣше Бог“ (Изл 20, 21). Исто се каже да се на Хориву, иако је Бог с народом говорио ‘лицем у лице’, чуо само звук рѣчи из огња „али лик не видѣсте – ништа осим гласа“ (Понз 4, 12). 

Међутим, као што је речено, у неким другим стиховима из Петокњижја говори се другачије. Тако се изабрани представници Израила: Мојсије, Арон, Надав, Авијуд и седамдесет старѣшина, послѣ склапања Савеза, попеше на гору и „видѣше Бога Израилова, подножје његовим ногама као да бѣше од драгог камена сафира, сјајем налик самом небу. Он не пружи руке своје на изабранике Израила, него слободно гледаше Бога и једоше и пише“ (Изл 24, 9-11). Нешто касније у тексту се каже да „Господ говораше са Мојсијем лицем у лице, као што говори човѣк с пријатељем својим“ (33, 11). У Поновљеном закону такође стоји: „Лицем у лице Господ је говорио с вама на гори исред огња“ (5, 4). Сличан опис налазимо у Књизи бројева: „Из уста у уста њему (Мојсију) говорим, јасно – а не у загонетци и лик Господњи он гледа…“ (12, 8). Из наведених стихова стиче се утисак да је Бог човѣку сагледив, тј. да су га Мојсије и старешине очима гледали.

Овакви ставови библијских писаца доводе нас у позицију да се запитамо да ли је Бог доступан човѣковом виђењу, и у којој мѣри га је могуће видѣти? Наравно, тешко би било прихватити чињеницу да у Петокњижју постоје два потпуно опречна мишљења о могућности виђења Бога, без обзира на више предањских слојева. Поготово што се ова мѣста налазе у оквиру једног наратива (уп. Изл 33). Да би се дошло до ваљаног одговора, битно је увидети теолошке перспективе из којих се говори о Мојсијевом виђењу Бога. Када се текстови темељније проуче долази се до закључка да се у овим описима више крије нека друга теолошка мисао, од питања виђења Бога по себи. Цѣлокупни контекст приповѣсти сугерише да се овде више говори о односу Бога и човека (Мојсија и Израилаца). 

Наиме, када је реч о текстовима у којима се говори о Мојсијевом виђењу Бога нужно је имати на уму метафоричност језика, с једне стране, као и теолошки смисао таквог исказа, с друге. Преко описа виђења Бога библијски писци више наглашавају идеју стварног Божијег присуства међу Израилцима, него чин Мојсијевог виђења Бога ‘голим оком’. Чин виђења ‘лице у лице’ више говори о међусобном односу Бога и човѣка (Мојсија, Израила), и тиме се истовремено искључује свако посредништво између Бога и изабраног народа. Сам Бог општи са Израилом. ‘Лице у лице’ у овом контексту значи близина и непосредан однос. Бог није странац који човѣка (Израил) гледа из даљине, него је ту уз њега – он га води у Обећану земљу. 

С друге стране, у теофанијама у којима се Бог не може видѣти наглашавају се божанска слава и моћ, што је био и гарант Божијег обећања. Бог који је извео народ из ропства показује се у свој сили, али управо као такав он може да изабраном народу испуни дато обећање. У противном испуњење обећања би било доведено у питање. Само апсолутно доминантни Бог може неупитно да испуни своје обећање. Тиме се наглашава да су други народи и њихови идоли ништавни у односу на њега. Управо послѣ Божијег ‘јављања у сили’, настаје синајски Савез.

Дакле, у оба случаја не говори се о боговиђењу у смислу да ли човѣк може видети Бога или не, тј. да ли је Мојсије и на који начин видео Бога. Теолошки нагласак ових текстова није био на томе. О самој природи боговиђења старосавезни писци не говоре ништа подробније. Циљ теофанија у Старом Савезу био је више да се протумачи воља Божија или да се укаже на његову славу, него да се говори о Богу као таквом. Еванђелист Јован наглашава да је Бог невидљив: „Бога нико није видео никад“ (Јн 1, 18а). Када говоре о Богу, старосавезни писци се користе метафоричким језиком са наглашеним антропоморфизмима, што је и разумљиво. 

Само виђење Бога је, пак, мистички догађај који превазилази свакодневно искуство, а самим тиме и могућност јасног сведочења тог виђења другима – како је говорио и апостол Павле да су то: „неисказиве речи које човѣку није допуштено говорити“ (2Кор 12, 4). Непосредан сусрет са Богом је чин виђења очима вѣре, тајанствени доживљај и унутрашња интерпретација тога доживљаја. Мојсијево виђење Бога може се сагледати на тај начин, јер он није говорио о Богу какав јесте, него шта хоће. Стога библијски наративи остају у поменутим оквирима, представљајући Мојсија као човѣка који је непосредно сусрео Бога, и који је по Божијој заповѣсти водио народ Израила у земљу коју им је обећао Бог.

Извор: Теологија.нет

Апсурд је што себе представљају као ревнитеље Цркве, а у суштини ревнују само за ширење својих јереси. Погледајте и пошаљите људима који су узнемирени захваљујући пропаганди ових ‘бораца’.

http://www.svedokverni.org/nova-dokumenta-kao-put-ka-antihristu-video/

У данашњем издању емисије Ристрето у пола девет, пажњу смо посветили сусрету Господа Исуса Христа и старешине цариникâ Закхеја. Говорили смо и о празнику Сретења Господњег као сусрету Старог и Новог Завета, као и о поуци приче о царинику и фарисеју. Благодарећи Радију Беседи доносимо звучни запис.