Јеромонах Петар Петрић који се налази на усавршавају богословских знања у Кијево-печерској лаври говорио је за слушаоце радија „Светигора“ о Покајном канону Светог Андреја Критског. Овај светитељ је кроз канон и примјере покајања својим савременицима објаснио читаву историју спасења описану у Старом завјету – истакао је отац Петар Петрић.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

ПРВИ ВЕЛИКИ ПОСТ У ЖИВОТУ

Савети братије Сретењског манастира

Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела?

Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.

Свети Јован Златоусти

• Велики пост
• Прва недеља Великог поста
• Mисли за сваки дан прве недеље поста
• Молитва Светог Јефрема Сирина за време поста
• Велики канон Светог Андрије Критског
• Н. Успенски: О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова
• Старечник о врлини опраштања
• Свети Фотије Цариградски: Поука о посту

У свечаној дворани Богословије  Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, протојереј Жељко Латиновић је одржао предавање Смисао и значај аутокефалије Српске Цркве. Поводом јубилеја 800 година аутокефалије наше помесне Цркве предавање је одржено 1. марта 2019. године у организацији Црквене општине Сремски Карловци и Православне омладнске заједнице и саветовалишта Ангелијанум. 

Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. Расте ли вера наша у Господа Христа, истовремeно расте и љубав наша према Њему. 

Јер вера непрестано открива у Христу све новиjа и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере „укорењени и утемељени у љубави“. Ако је у љубави Христовој укорењен и утемељен, он вером расте у све божанске бескрајности, заиста „расте растом Божјим“ „у човека савршена, у меру раста висине Христове“, и постаје живи храм Пресвете Тројице, јер „Христос обитава у срцима верујућих, који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему“.

У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у друштву „са свима светима“. Јер и вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему — светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима светима“ који су у Њему. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом, Цркви.

Преподобни Јустин, Догматика 3. том

Христос је жива истина. "Ја сам пут, истина и живот" (Јн. 14, 6). Живот беспочетни, неограничени и непоробљени, савечан Оцу, неразлучив и неодвојив од Њега. "Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, као што нас и изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје, на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, у коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости (Еф. 1, 3-8)".

 Величини овога откривења следило је и бескрајни благослов обећања Божјих, која су започела имала на самом почетку проповеди Господа нашег: "Покајте се јер се приближи Царство Божије (Мт. 4, 17)". Кроз покајање у нама се пробуђује мишљење и сила живота и кроз веру се васпоставља и упропашћена част и достојанство наше као људи. Плачем покајним обнављају се наше грехом ослабљене способности садејством и даривањем благодати Пресветога Духа и уопште божанским просветљењем. На самом почетку овог делатног покајања, ако се неко и бори, не може да нађе, као што је мислио, своје ослобођење, своју слободу од окова старога човека. На почетку, он једноставно обуздава своју склоност према греху и делатно прекида потчињеност страстима и греховном размишљању. Он коначно престаје да позајмљује и почиње да се стара о враћању својих дугова. Некада са радошћу некада са муком, скрушава страсти и искушења, и просуђује према могућности, колико је постигао у истинитом духовном животу, нарочито када његов однос према другима није исправан. 

Тада наступа неопходност самобликовања ( = самоуобличавања), која води ка смирењу, јер без овога нема заједничког живота. За ово дело потребно је стрпљење и трпљење, али пуноћа успеха зависи једино од благодати Божије која је "у нама". Господ свега света делатно нас охрабрује ( = куражи). Он нам говори "не бојте се, ја сам побиједио свијет (Јн. 16, 33) ". Наша стварна победа није у томе што нас је он као свемогући Створитељ ослободио свеза, него у томе што је то учинио као човек. Победом над светом, тј. над грехом, и још тачније над свегрешношћу читавог света и времена, човек Исус Христос постаде надсветски, да би таквима учинио и оне који му следују. Када се и живот наш усагласи са божанским заповестима, води нас управо у ту исту победу. "Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац мој да род многи доносите, и бићете моји ученици" (Јн. 15, 7-8). Удостојавамо се само кроз Њега и силама благодати Његове. Другога пута нема. Нико други није способан да нас води, да нам открије надсветске тајне божанских блага, пошто "у Њему обитава сва пуноћа Божанства тјелесно (Кол. 2, 9)". Он и само Он сједињује све у једно вечно богодлично деловање - оно што је на небу и оно што је на земљи и под земљом. Ако овоме следујемо и ако останемо у науци Његовој. кроз просветљење примамо чула Његова, примамо учествовање у надсуштаственом "БИЋУ", сагласно нашем покајању.

            Стога је смирена молитва онога ко се каје "скрушеног срца" пријемчива за Бога, и он осећа да је обухваћен божанском љубављу, која тада испуњава душу, не само видљивим, него и невидљивим. Тако Исус постаје "све у свему". Онај, дакле, ко је окусио ову сладост, нека се припреми да окуси овоме супротну горчину и расејаност. Мати благодат, која са толико љубави теши и утврђује душу која се каје и спасава је од искушења и незнања и уопште доји ( = млеком храни) познањем толиких тајни, одједном отврђује и постаје непријамчива кријући своје присуство. Из овог жалосног стања, душа која плаче куца на иста врата покајања и одмах их отвара. Све у свему, душа се осећа остављеном и без ичије помоћи. "Боже мој, Боже мој, зашто су ме оставио (Мт. 27, 46)?" Нема ни Симона из Киреје да понесе крст наш. Иако се много моли, одговор не види јасно. Остаје само једна тајинска утеха, да се нада не би изгубила, која у тишини ( = ћутећи) охрабрује подвижника: "Не плаши се, само веруј", или да употребим речи Оца нашега Старца Силуана: "Држи ум свој у аду, и нећеш остати без наде". Речи Псалма: "одевах се у врећу (жалости) и постом смиравах душу моју" (Пс. 34, 13) постају свакодневна обавеза. Тако и речи: "Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ" (Пс. 41, 4). И опет нас охрабрују речи Господа нашега: "и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас" (Јн. 16, 22). Након муке долази смирај, и након буре тишина. Изнова по појављује благодат и након многих искушења душа поје победно. "Обрати си ми плач мој у радост, растргао си врећу (жалости) моје" (Пс. 29, 12). Појава благодати након искушења најдубља је и "слађа већма од меда и саћа" (Пс. 18, 11), јер њоме узраста осећање љубави Божије више него што је до тада била знана. Тада се и смирење умножава, јер близина божанске љубави открива ништавност човекову и душа исповеда скрушено: "Добро је што си ме унизио, да бих научио законе Твоје (Пс. 118, 71) ... познах, Господе, да су судови Твоји правда, и ваистину си ме смирио (Пс. 118, 75) ... Понизих се до краја; Господе, оживи ме по речи Твојој (Пс. 118, 107)". Дубоки осећај смирења представља ширину духовних снага човекових и улазак у област слободе. "Чисти и у срцу смирени" Исус на упознаје под призмом смиреноумља, и то је значење речи. "И познаћете истину, и истина ће вас ослободити (Јн. 8, 32)".

            Одавде почиње наш улазак у нову твар и нову природу, где су ваздух и клима, према блаженом старцу нашем, другачији. Овде постајемо заједничари овог новог стања и синови новога века, према Светом Макарију, и нова чула се отварају. Хранимо се "да би живот прогутао оно што је смртно (2 Кор. 5, 4)" и обнављамо чула кроз пуноћу здравља, тако да више не делују бесловесно, него само "да служе правди за освећење (Рим. 6, 19)". Нека нико не умишља да ово савршенство долази без труда, него се оно постиже кроз тешка искушења трпљењам кроз које благодат божија окушава и опробава подвижнике. "Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје. И изведе ме из рова мучења и из муља блата, и постави на камен ноге моје, и управи стопе моје" (Пс. 39, 2-3). Стихови су ови из Псалма Давидовог, који, желећи да подвуче значај једне речи, понавља и каже "трпећи потрпех", тј. много претрпех. Ово је претходило молитви Господу, а уследило је "извади ме", каже, "из рова мучења и из муља блата". Ово је познање тешких искушења. А након тога следи "постави на камен ноге моје, и управи стопе моје". Камен чврсти ногама јесте слобода, а управљање стопама јесте расуђивање. Тако се остварује обновљење "старога човека". Тако се парадокс учења Христовог открива као несумњива истина у онима који га вером примају. Човек осећа ништавност своју и прилази своме беспочетном Оцу. Када човек напипа да је земљан ( = глинен), пропадив, ништаван, он постаје склон молитви која га везује уа личносног Живог Бога. Препознаје га из униженог стања свога, јер силази до најдубљих предела земље, до ада, и након тога узлази изнад свих небеса и седа са десне стране Оца, да испуни све у свему. Ово је пут борбе, и само овако се може стићи до Оца: "нико не долази Оцу осим кроз Мене (Јн. 14, 6)".

            Пуноћу благодати, како сведочи Павле, ми хришћани смо наследили више него што је имаше пророци и праведници пре и за време Закона. Они су познали божанство у сенци и у загонетки, док ми "божанство познајемо кроз заједницу природе" (уп. 2 Пет. 1, 4). Упознасмо /Бога/ чулима, и "руке наше опипаше" Бога Логоса живота. Ово Он сам сведочи: "А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују. Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше (Мт. 13, 16-17)". Павле нас уверава да нам је Духом Светим дато познање тајне Христове "која у другим нараштајима није била обзнањена синовима човјечијим (Еф. 3, 5)". Толико је тајна велика и чудесна, да је требало да буде објављена кроз Цркву и началствима и властима небеским: "Да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија, по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему, у коме имамо слободу и приступ с поуздањем кроз вјеру у Њега" (Еф. 3, 10-12). Суштина ове тајне за нас је сада да спознамо Њега и силу васкрсења Његовог и заједницу у СТРАДАЊИМА Његовим "саображавајући се смрти Његовој" (Фил. 3, 10). Васкрсли Господ наш Који је сео са десне стране Оца, сишао је у доње крајеве земље. Стога и пут нашега узласка захтева нашу сопствену кенозу кроз страдања, и због тога и постоје искушења. Обезличење наше иконе разорило је и органе нашег бића, и зато смо добили заповести које неизоставно морамо испунити: "будите свети као што сам ја свет" ( уп. 1 Пет. 1, 16) и "Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески" (Мт. 5, 48). "Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије" (ДА 14, 22), и заиста "многе су невоље праведних" (Пс. 33, 19). Током борбе коју водимо са законом бесловесности који делује у нашим удовима, напајамо се великом благодаћу да би смо могли да у себи остваримо преображење. Због су тога Оци наши прибегавали љубави према страдању и изнад својих природних могућности. На уму су имали да "ако с Њим умријесмо, с Њим ћемо и живјети" (2 Тим. 2, 11), и заиста умртвише своје удове на земљи, и удостојише се да понесу икону небескога. Кроз искуство спознаше да се на уласку у живот налази Голгота, и због тога се нису освртали на умор ногу својих, и нису ходали широким путем, него радије одабраше уски и тешки пут, како би стигли "до Онога који је победио смрт и васкрсао" - Спаса Христа.

            Господ наш је обећао онима који желе да му следују, да ће, након што овде поднесу жртве, стоструку плату примити у вечном Царству Његовом. Та стострука плата нису добра која се виде споља и која људи имају, него су то духовне благодати, које освежавају душу надприродним созерцањима, која нас чине заједничарима небеским тајинства. Због тога је "Царство Божје у вама" (уп. Лк. 17, 21), и од онога који ова дела твори ова се тајна не скрива, него се на свој матерински начин открива у неисказивим уздисајима срца, обзнањујући му оно што је за човека припремљено у будућности и показујући му славу, колико може да прими. Плодови Духа, благодати Божије, које су сила Цркве, раздељују се богољубивим и страстотерпним подвижницима. Чак и они који се током борбе покажу сасвим неславни и понижени, постају часни и хвалевредни, јер их одржава и теши вера њихова, јер су "научени од Бога" и "износе из ризнице старо и ново" (уп. Мт. 13, 52). "А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24) да "не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе" (уп. 2 Кор. 5, 15), постајући тако удеоничари благодати "јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу; А другоме вјера истим Духом; а другоме дарови исцјељивања истим Духом; А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће" (1 Кор. 12, 8-11).

            Ако је све ово, што Господ дарује онима који Га љубе, само стоти део онога што ће дати онима који истрају следећи Га. Немогуће је описати каква ће само бити вечност након обновљења ( = поновног стварања), јер је и светима "само делимично" дато да то спознају, и то је оно што и војујућа Црква /преко њих/ зна. Ако "духовном и духовнима" нико не може да суди, него они свему суде, онда ни ми не можемо о томе да просуђујемо, него само да то описујемо. Духовне благодати јесу дарови самога Пресветога Духа. Ови дарови се раздељују се тако што се једни јављају раније а други касније, дајући се Цркви према потреби, сваки пут у складу са околностима икономије ( = домостроја) о вернима. Пошто су ови дарови уводећи њих карактерише исцељивање и пророштво, дар исцељивања се највише даје вернима који исцељују, док се онима који управљају савестима даје дар пророштва. Благодат пророштва почиње понекад степеником на коме се јавља слутња ( = наслућивање), и изгледа да је ово била прва ствар која је падом разрушена. Предосећај срећемо и када је у питању крвно сродство. Многе мајке, тако, предосећају ( = слуте) страдање своје деце, а близанци осећају невољу један другога чак и када су веома удаљени. Предосећање се често јавља и код оних који се уводе у веру, који тек почињу да живе животом по Богу и да се очишћују од греха. Узлажењем на више духовне нивое, и предосећај узраста до провиђања, и ако потом благодат Христова поново просветли ум и у њега се усели Дух Свети, задобија се провиђање и дар пророштва. У свом најједностанијем облику, они који достигну степен духовног детињства, свагда обилују овим даром. Постоје и веће ( = више) благодати. Оне се дају онима који ватрено љубе божанску љубав, као Павлу, који је све чини "да како Христа задобије", Ове веће благодати само малобројни постижу. Ако се према Оцима нашим, расуђивање сматра "вишим од свих врлина ( = добродетељи)", нећемо погрешити ако га сматрамо вишим од осталих и првим. Јер шта је друго расуђивање, ако не духовни вид, којим се познају и херувимски разликују ( = расуђују) различита стања чулног и мисленог света и њихове тајне. Речи Господње: "Имајте у себи соли" (Мк. 9, 50), односе се на ову врлину. "Мудар има очи у глави" (Проп. 2, 14). А шта би то друго било, ако не очи расуђивања? Тако нам је тумачио блажени и свеврлински Старац Јосиф, а тако су писали и Оци наши из свога личног искуства. Они од Отаца наших који су се удостојили овог миомириса Духа Светога, стално су подвлачили везу човека са родом оних који су желели да се подуче божанским одредбама и да говоре о својим личним тешкоћама ( = недостацима). Да поменемо неке који су имали велики дар расуђивања попут Авве Пимена, Старца Варсануфија и Јована /Пророка/, њиховог учитеља у духовном закону Марка Подвижника и Максима Исповедника и мноштва других древних и нових ( = савремених), који су свагда "гледали" за пуноћу Цркве. Они који су задобили свесветлу благодат Духа, могу да кажу са Павлом: "смисао ( = циљ) духовнога рата није нам непознат" (уп. 2 Кор. 2, 11). Они су чисти срцем, савршени у послушности и потчињавању, и у потпуном одбацивању сопствене воље. Исправни у савести и мртви самовољи, непоколебљиви чувари ( = делатници) духовног рада, који се непрестано држе сећања на Бога - исповедници трпљења горких искушења. Ови истинити старатељи ( = економи) тајни Божјих удостојише се ових дарова расуђивања, и постадоше духовни светионици народу, очи Цркве, они о које се разбијају таласи напада непријатеља. У њима се потпуно испуњава реч /Божија/ "ради и чувај" (уп. Пост. 2, 15), и они су способни да напасају стадо Христово. Делајмо свагда као стражари који бдију, и како они који се зналачки старају о својој савести. Ако се овога будемо држали, кад год ветар почне да дува, он ће ширити једра нашег брода (Јован Лествичник, Беседа 223, О Расуђивању, 5).

Извор: Светогорске стазе

„Искупљење и спасење, победу над грехом, смрћу и ђаволом и нови живот, који нам је Христос даровао Собом и у Себи, Својом смрћу и васкрсењем, ми људи добијамо само под условом учествовања и тесног сједињења са Спаситељем, нашом вером, у Цркви, која је Тело Спаситељево, дакле ‘тело спасења’. 

Ово учешће и ово сједињење са Црквом као Телом Христовим, као основном и једином Светом Тајном нашег спасења и нашег обожења, врши се кроз Свете Тајне Цркве, а пре свега Светом Тајном Крштења, Миропомазања и Евхаристије, тј. Причешћа. У овим Светим Тајнама, чија је круна или испуњење Божанствена евхаристија, ми се сједињујемо са Спаситељем и учествујемо у његовом дарованом нам спасењу и у његовом теандричком (богочовечанском) животу, и у Његовој нествореној Божанској благодати. Светим Тајнама ми постајемо удови и учесници Христовог Тела, сутелесници Њему (Еф 5, 30; 3, 6) сакривени и саживотни у Њему.“

Епископ Атанасије (Јевтић), Аскетика

Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива „Недељом праштања“. На тај дан у црквама се читају Христове речи: „ Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења “ . Тога дана увече, уочи самог почетка Великог поста, у храмовима се врши обред узајамног праштања и ми – мирећи се једни са другима – улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота.

Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и променом нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој „недељи праштања“. Зашто?

Зашто се у нама – истовремено са буђењем наше савести – јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: „Свако је пред свима крив за све…“. Ове речи нам – на први поглед – изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ као и потпуни апсурд.

„По чему сам ја крив пред другима?“ – увређено и надмено протестује наш разум, наше „спољашње“ сазнање. Што се тиче „морала“ сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог „морала“ нас умирују тврдњом да је то нешто што је сасвим „нормално“ за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадано почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота , које у потпуности прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од „другога“, од „других“, почевши да сваког „другог“ и све „друге“ доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим, та љубав је изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу : као да и у љубави желим да волим само себе. Савест, и једино савест, може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила „напада“ и „одбране“, као арену немилосрдне борбе за животни опстанак. Стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: „Свако је пред свима крив за све“, као и истину речи Светог Серафима Саровског који каже: „Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде…“.

Смири се: а то пре свега значи – спаси се од те твоје исконске поробљености отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату „свих против свих“ у коме живимо.

Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу“ на недостатке других људи – и још горе – да смо ,,дигли руке од других људи“. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем…“.

И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљеност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено… Као што тугује мало дете које је нешто скривило својој мајци, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављења срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говоримо било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог и огрубелог живота у коме наметнути „колективизам“ човеку не доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.

ЗААМВОНА МОЛИТВА У НЕДЕЉУ СИРОПУСНУ

Благодаримо Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас мноштво грехова.

Ми ти се молимо, свеблаги, удаљи од нас, у време поста, свако фарисејско лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања и уклони свако забрањено дело, реч и помисао. Испуни нас Духом Светим, светлошћу и истином коју си законоположио. Учврсти нас у борби против страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и жеднима Твоје правде.
Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља.
Јер си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Преузето из књиге:
Протојереј Александар Шмеман,
„Тајне празника“

Другог јуна,[1] амбициозни Арво Перт Пројекат академије Светог Владимира окончан је извођењем Канона покајања (1997) од стране Естонијског Филхармонијског Камерног Хора у Метрополитанском Музеју уметности Храма Дендур. Естонски Филхармонијски Камерни Хор, под руководством маестра Тону Каљустеа, један је од водећих светских хорова, и њихово извођење те ноћи није било безначајно. Певали су са изванредно богатим и углачаним звуком, одржавајући јединствено устројство и беспрекорну интонацију током сат и по интензивно фокусираног певања. Концерт је добио сјајан приказ у Њујорк Тајмзу, стога уместо приче о детаљима наступа, желим да изразим моју личну перцепцију Канона покајања као композиције и начина на који оно баца очаравајуће светло на улогу православног уметника делајућег изван литургијске сфере.

Канон покајања јесте изазовно дело, и за извођаче и за публику. Наизглед, делује скоро до бола једноставно, смештено у једно тонско подручје у непрестано ниском тоналитету кроз целокуност комада, уз употребу честих понављајућих ритмичких и текстуалних мотива. Међутим, дело је уствари сложено организовано и заварљиво тешко за извођење. Текст Канона покајања (који се може наћи у већини православних молитвеника), представљен овде на црквено-словенском, јесте покретачка снага дела, и све у Пертовом уређивању, и на свеобухватном формалном нивоу и на минутном нивоу индивидуалних музичких гестова, решава се у односу на текст. Текст је дубоко покајан, а музика, произилазећи из срца посвећеног православног верника који је извесно живео у блискости с овим текстом бројне године током рада на овом делу, настоји да изазове у слушаоцу нешто од покајног искуства које је и произвело речи.

Није лак задатак за композитора да створи искуство покајања у својој публици. Већина Арво Пертових слушалаца вероватно не дели његова православна уверења – он је најизвођенији живи композитор на свету, поврх свега – али чак и ако би делили његова уверења, како он као композитор евоцира дух покајања у својим слушаоцима? Засигурно, композитор треба да се ослања на текст да би пренео специфичне концепте. Међутим, говорећи као доживотни православни хришћанин, и повремени комозитор, могу поуздано рећи да просто слушање или читање или чак певање датог текста не гарантује да ће створити икакав препознатљив утисак у срцу. Често не буде ни разумљиво. А опет, седећи у публици на овом концерту другог јуна, могу рећи с једнаким убеђењем да мислим да сам искусио нешто од покајног духа с којим Арво Перт настоји да прожме ово дело, и не мислим да сам био усамљен. Било је вероватно хиљаду људи у сали те ноћи, и једва да сам могао чути ичије уздахе. Било ко, ко редовно посећује концерте у Њујорку знаће колико је ово неуобичајено.

Па како он то изводи? Много је писано о Арво Пертовој карактеристичној композиторској техници званој tintinnabuli (од латинског tintinnabulum што значи „било“, „звоно“), у којој један глас или скуп гласова полако образује тонску тријаду, у звоно-ликом маниру, док други глас или скуп гласова таласа дијатоничку мелодијску линију у сред тока. Као и у ранијим Пертовим делима у којима је његов tintinnabuli стил оформњен, као што је Tabula Rasa (1970) или Spiegel im Spiegel (1978), Канон покајања користи tintinnabuli веома ефективно. Међутим, желим да кажем нешто о другој одлици Пертовог дела: то је, његова изванредна способност да обликује перцепцију времена слушаоца, и кроз ово обликовање, да позове слушаоца у једну врсту борбе са његовим или њеним [по]мислима. Такође, извевши недавно део Канона као члан хора, желим да урачунам нешто од мог искуства овог истог преобликовања времена и последичну битку са [по]мислима из перспективе појца.

Најпре, перспектива слушаоца. Канон покајања је дугачко дело у сваком смислу. Неколико чак и најдужих главних симфонија трају нешто више од сат, а многе од ових, бар оне на које су слушаоци навикли да чују, крећу се од висина ка дубинама, од бучног ка тихом, од нежног ка силовитом, и од једног кључа или тонске области ка другој. (Наравно, опере и ораторији могу да трају много дуже, али су по природи скопчани са драмом на неком нивоу, па спадају у другу категорију.) Канон, насупрот томе, је близу сат и по времена дугачак, никад не одскаче изван свог изворног кључа, и има мало успутних промена темпа или динамичких ефеката. Интензивно је медитативан. Међутим, како дело одмиче, постепено откривајући своју формалну структуру и нежно смењујући своје музичке нагласке зарад произношења текстуалне фразе, оно инсистира да слушалац успори своју перцепцију времена. Ако очекујете да се дело заврши (нешто својствено нашем нестрпљивом веку), или ако очекујете да будете понешени неком драматичном променом у музици, дело ће деловати досадно, ако не и мучно. За мене, искуство је било нешто налик скакању у воду која је мало прохладна. На почетку, било ми је неугодно, батргао сам се уоколо за нечим познатим да се придржим. Онда, полако, почео сам да се прилагођавам свом новом окружењу, и ускоро сам увидео да коришћењем мојих менталних мишића на други начин – то јест, успоравањем мојих мисли и дозвољавајући им да се крећу у ритму који је дело диктирало, као пливач који се прилагођава температури и повећаном отпору воде – био сам у стању да заузмем простор дела, и да разумем нешто од онога што преноси. Резултат овог успоравања је био тај да су текст, те дубоке покајне речи, почеле да оживљавају на потпуно неочекиван начин. Почео сам да се задржавам на речима, не једноставно читајући ради [стицања] осећаја значења као што то уобичајено радим (вероватно као што читате овај чланак управо сада), већ заиста промишљајући их и дозвољавајући значењу сваке речи да продре. Искуство није било нимало досадно, већ динамично и узбудљиво, и темељно покретајуће. Након замирања одјека завршних срце-растежућих „Амина“ – пробадајуће висок и танак Д-дурни акорд распршујући се нагоре чак више од Г-дура, а онда, у нижем регистру, од Г-дура назад до Д-дура – публика је седела у одушевљеној тишини током напрегнутих 10 секунди пред ерупцију у громогласни аплауз. Изгледа да је свако осетио преображавајући ефекат дела.

Тек недавно, имао сам прилику да изводим завршни став Канона покајања као део полу-професионалног хора на узбудљивом и револуционарном фестивалу нове музике православних композитора у Грејвс Концертној Хали Северно Кентакијског Универзитета, под управом маестра Петра Јермихова. Док смо увежбавали комад, опет сам осетио тај исти осећај пребивања у хладној води, овог пута као појац. Ноте су биле у неугодном регистру, временски запис се неочекивано мењао, а најтеже од свега, периоди певања су били константно означени нерегуларним мерама мировања тако да сам се осећао као перкусиониста у оркестру, бројећи махнито како не бих пропустао ни откуцај. Искусан сам појац, композитор, па и диригент, али сам искрено могао наћи у делу веома мало тога да је интуитивно или предвидиво; ни у једном моменту, стога, нисам могао прећи на „ауто-пилота“ и једноставно ући у ток дела. Сваки покрет морао је бити прорачунат, мој фокус није могао да буде попуштен ни за трен, и ниједном ми није било дозвољено да уживам у музици. И ја сам осетио да нисам сам у својој нелагодности, и нисам могао одолети да се не запитам да ли бисмо се показали равноправни задатку ваљаног читања дела. Међутим, чим смо отпочели комад на концерту, нешто попут чуда се десило. Осећај фокусиране концентрације у хору био је опипљив, састав се кретао и дисао као један организам. Кад смо допрли до климактеричног средишњег одељка комада, осећао сам као да је звук био биће извучено из нас неком невидљивом силом. Моја лична пажња била је фокусирана углавном на бројање ритмова и певање степена и словенских речи правилно, не у ствари на изражај или на друга својства звука; али унутрашња изражајна снага дела је била ту безобзира, куљајући из састава са преплављујћом силом. Принуђавајући појце да фокусирају сву своју пажњу на пребројавање нота и пауза, Арво Перт је успео да надмудри наше уметничке егое[2] и да створи моћни осећај за јединство и заједничку тежњу унутар састава. Заслуга иде такође и маестру Јермихову за разумевање овога и за стављање примарног нагласка на ритмичку прецизност рађе него на изражај током проби, као и за предосећај да ће знати да ће комад коначно изаћи изједна. Након што су завршни „Амини“ изронили и хор зашао иза сцене на станку, било је јасно да се свако осећао истовремено и исцрпљено и усхићено, као да смо се суочили са смрћу и победили је.

Искусити Канон покајања, било као слушалац или као извођач, значи окусити нешто од унутрашње борбе интегралне православној духовности.

Изнад свега, Канон убедљиво открива да, док борба са сопственим помислима и немоћима повремено може бити горка, преображај који следи из тога јесте невероватно сладак. Ово је мистерија покајања. Добровољно осуђујемо себе не из само-мржње или неке врсте мазохистичке жудње за болом, већ ради одстрањивања свега сувишног, свега баналног и нечистог и ружног, тако да озарујућа мирноћа прочишћене душе, њена снага и лепота, могу постати видљиви. За композитора налажање начина да пренесе ову суптилну и парадоксалну реалност кроз музику – и штавише, да убеди дубоко неверујући свет да слуша-јесте изванредно постигнуће, и Арво Перт заслужује признање да је један од великих композитора нашег времена, можда и свих времена.

Док смо моја жена Марија и ја напуштали концерт у Метр-овом Храму Дендура, масивну стакло-зиду просторију у којој се налази реконструисани египатски храм из 15 века пре Христа који је изворно посвећен Изису и Озирису, разменили смо пар речи са једним од организатора концерата са академије Св. Владимира. Погледао је нагоре према намрштеној грађевини иза нас, и рекао са очигледним утиском, „Слушајући ову музику и ове речи, овде, у овом месту, осећам као да је некако храм очишћен.“ Сложити се нисам могао више /Сложио сам се у потпуности.

Извор: Теологија.нет

Готови смо тврдити да човек, уопште узевши, своје страдање цени тежим него туђе. То је брз и непроверен суд. Свој бол ценимо оноликим колико он боли нас и нашу осетљивост. Машта при том не игра скоро никакву улогу, јер је пуна реалност у нама, а не на размаку. Друго је кад замишљамо како бисмо трпели оно што је засада ван нас, а што сматрамо несрећом или страдањем. У таквом случају машта живо ради, и увеличава. Увеличавање нам постаје јасно ако нас снађе оно чега смо се ужасавали (нпр. сиромаштво, осакаћење несрећним случајем); или кад нас снађе оно што снаћи мора (болест, старост). Стварна наша страдања, ма како велика, знатно се разликују од онога што смо маштом замишљали. Нити се луди, нити се умире. Основа живота се љуља, делимично руши, али се после опет успоставља. Тачно као висови, провалије, и воде, после земљотреса. И човек је, са својим нагонима, страстима, и вољом, пун висова и провалија, и може се преслагати, и са истим елементима постојати као друго, некада и боље и лепше од ранијега.

Због размака, и непознавања ни узрока ни последица, велика је наша машта кад замишљамо шта трпи неки други страдалан човек, било телом било душом. Право стање тога другога непознато нам је чак и онда ако трпи оно што смо ми трпели некада, или баш и оно што трпимо истовремено с њим. Јер нема два истоветна ударца, ни два истоветна реаговања на ударац. Ако не друкчије, увеличавамо туђе страдање тиме што га више изолујемо од олакшања и изравнања, него своје. Чинимо тако и из урођене себичности, из самољубља и сујете, јер своју опрезност и памет, па и срећу, подижемо у вредности више него туђе такве особине.

Увеличавамо маштом не само појединачна страдања, него и страдања класа, и суму страдања у свету. Општа историја нам износи примере великих друштвених покрета насталих због нетачног цењења општих страдања. Историја књижевности нам износи примере литерарних епоха врло жестоких праваца, опет због увеличаног мерења људског страдања. Људи, они људи који су инспирисали друштвени покрет, или дух у књижевности, испуњавају се горчином и мржњом и роптањем на Бога много више по машти него по мери страдања свога и општег. Не желимо обарати, ни потцењивати ни количину ни разноврсност људских страдања. Желимо само подсетити да страдање није само надодавање на живот нечега што је животу потпуно страно и разорно, него је и увођење у живот и материју нашу таквих елемената који могу да уђу у однос и изравнање са нашим материјалним и духовним егзистовањем. Та изравнања су бескрај комбинација и могућности, и чине засебну велику науку у којој се садрже све науке о материји и сва учења о духу. Да подсетимо, што се материје тиче, да једна иста материја егзистује и остварује чињенице у сунцу, са четрдесет милиона степени; у земљи, са неком десетином хиљада степени; а у човеку са неколико десетина степени. А што се тиче духа, подсећамо да исте школе сврши, и исто занимање обавља понекад човек слеп, глув, и нем, као и онај са здравим и комплетним чулима. Посматрајући и пратећи лично у себи читав свет изравнања, Достојевски је створио сву своју огромну и разноврсну књижевност. Увеличавао је, наравно, и он страдања људска, али и кад се то одбије, остају примери и документи неоцењиви, остају истине које, знамо, хране и науку и уметност. Ради примера, нећемо се позивати на текст Достојевскога из романа, него на текст из његова дневника, вођеног на основи личног живота и искуства док је издржавао робију у Сибиру. Он је видео тамо изравнања под најтежим условима живота, на најгорем материјалу људском. Дивио се Достојевски посматрајући како су разбојници гласно и од своје побуде понављали за свештеником речи: „Прими ме, Господе, као разбојника“; и затим, што и јесте главно, како су по читав дан, и по више дана, држали се, разговарали, забављали се и радили као људи с којих је пао сав терет, који не страдају, који су некако нормално ту и на том послу.

Шта је изравнање? Није то врста материјалног прераспоређивања човекова, испремештај његових отпорних места према невољи која се у њега уселила. Изравнање у страдалноме спиритуалног је карактера, нарочито у моменту настајања. За моменат, у човеку се дели дух од тела, и човек чини један избор при којем га води и помаже неко тајанство, нешто меко и милостиво, што без икаквог ауторитета придобија страдалника да изабере мирно очекивање изравнања неке врсте. Касније, изравнање узима и материјални карактер, јер остаје као функција у целом животу и раду човека. То је оно што прост народ лепо каже: Патња га изменила, патња га озарила. Гледате некога страдалника и видите: умањен је, и изгубио је, по свима рачунима овога света; крњ је и разбијен; али уједно не можете не видети да се тај човек може гледати и с ове, и с оне стране, са стране где стојимо ми, и са стране где стоји он. Нама с ове стране није лако гледати страдалног како треба, с његове стране. Али ако смо проникљиви и осетљиви, искусићемо да страдалник гледа нас с оне стране као неко ко је тамо прошао кроз тесна врата, и живи на неком спрату, у подземљу или у надземљу, али свакако на спрату који је само његов. Из његових се очију чита да он бар једну ствар боље зна него ми: зна да ми са страхом гледамо његов живот, а он без страха живи тај живот. Ми мислимо да су код њега тело и душа завазда се раздвојили, и да оно непогођено од невоље, не помаже погођено. А стварно, душа и тело везали се код њега јачим везама но икад, и до саме смрти оно што је остало поштеђено даје се ономе што страда. Лукерја Тургењевљева — и овде не наводимо роман, него дневник писца — Лукерја, тешко болесна, чим остане сама, пева. Раније, певање у њој било је раскошни додатак њеној младости и веселости. Сад, то је постала функција изравнања: то је одмор, уједно доказ живота, уједно мала амбиција, уједно уметничко занимање у слушању и оцењивању гласа и лепоте израза.

Ми никада не можемо знати шта све у телу или души страдалнога остаје неповучено у страдање, и у какве нове односе то ступа са оштећеним областима живота и личности. А ако би баш и све било повучено, не знамо колико је у страдалном оне вере и филозофије у којима се чува у човеку макар зрно иманентног божанског елемента. Може то бити и једноставна народна обичајна филозофија. Познавали смо малог чиновника који је много страдао од рођака и од другова, али који је са достојанством трпео, оснивајући свој морал, и васпитни систем за своју децу, на простонародној речи: Види Бог опачину кроз дебелу облачину. Чим то изрекне, он се смири. Тврдио је да се њему губици и невоље доста брзо изједначују нечим на другој страни, и да он ударце дочекује стрпљиво, јер они и нехотице утичу на добар свршетак нечег дотле неизвесног. „Није то да ми нешто падне кроз прозор; него се и ја, и жена, и деца одједаред досетимо како нешто да довршимо или изведемо. Као да нам израсту још по две руке, тако се провреднимо; или као да се дан продужи, тако много свршимо и не уморимо се; или злотвора постидимо; или одједаред пријатеља нађемо. И добро смо расположени: чини нам се да смо нашли нешто што је Бог у шали био сакрио од нас.“

Наравно да изравнања долазе само у случају великих страдања, оних која су дошла да остану дуго, или до гроба, дакле у случајевима кад цео живот па чак и биће морају да се преуреде. Има људи који се у невољи прозле, уђу у гњев и мржњу, постану безбожници, развију у себи једну свирепу машту која их цепа и раскида, што је ново зло и страдање. Па и њима дође изравнање; наравно онакво каквоме су сами пошли: предаду се некој обесној навици, или каквом пороку, траже и нађу стање у којем туга и трагедија не могу опстојати. Али је чешћи и човечнији случај да људи у страдање пројицирају што најбоље знају и имају. Страдање се на тај начин раздели у низ проблема, у појединачна ограничења и ускраћења, и онда је лакше носити их, јер се лакше види како бар нека од тих страдања воде у нестрадање, и нека од зала могу значити пут ка добру. Чим се страдање раздели у разна значења и односе, пада у човеку гњев, и глупа жеља за одмаздом. Чим падне гњев, најбесмисленије стање од свих стања у човеку, и стање инфериорно и према најтежем страдалном стању, човек се већ одбацио у правцу надмоћи над страдањем, а ту друго нема до изравнања, некада праве победе. Човек пре свега мирно призва страдање. Пошто га је признао, почне га упознавати; упознавање води у разне односе, а разни и нови односи у преображење. То преображење значи да ранија, такозвана нормална појава наша престаје важити као једина. Она се постепено и заборавља; нове чињенице су полазна тачка за нова гледишта, нова осећања, нова цењења. Негде окрњен, али негде зановљен, човек се уравнотежава и изравњује, почне волети нове нагоне и нова расположења. Пронађе, да под свима околностима има смисла што се родио, јер у свима стањима има човек посла на свету. Друкчији човек почне сасвим друкчије утицати на људе, животиње, и на мртав материјал под рукама. Бива да га људи, животиње, и материјал који обрађује, боље разумевају и слушају него раније. То је потресно и неизмерно искуство. То је момент кад страдални јасно раздвоји страдање од зла, види разлику, види да у злу има мрака и празнине, а у страдању има могућности за живот угодан себи, људма и стварима.

Пуно је тајанствености у томе како се кроз страдање откривају изравнања, нове могућности и способности. Када су потпуно осиромашили, отац и син се помирили, разумели, остали заједно до краја живота. Не из узајамне сентименталне потресености, него су им се изравнања ванредно допуњавала, и они осетише да су заједница више него икада. Познато је у рату многоструко забележено искуство да пас тачно разликује глас већег или мањег страдања човека и коња, и у тачном смислу чини избор куда ће поћи и повући некога. Али је свакако најзанимљивије како „мртав“ материјал за обраду испољује други и друге стране своје природе према томе које чуло човечје га прати и цени при обради; и како човек који је изгубио једно чуло, не само да за тај губитак добије изравнање у смислу телесном, него доживи изравнање духовно у смислу радости што према свом материјалу уђе у нов однос, и тако у нове фазе рада и стварања. Један признат столар из нашега града почео је да губи вид. Постепено се свет затирао пред њим. Видео је само до извесне линије у даљину, и само до извесног степена особине предмета. Па се и то, и толико, скраћивало и сужавало. Затим је светлост почела да мучи око. Разбијала се, и ужасан је напор био да се кроз тај титрави елеменат гледа, и све је већи био бол очију при том. Посматрали смо како се човек у свему мења. Све се више мучи, а све се мање тужи. Ако га неко нарочито запита, скоро му није право што други задире у нешто што не зна, и што, најзад, још није ни свршено. Одговарао је мирно: „Још видим белу лепу даску, радим, још сам способан и човек.“ Сви смо стрепели очекујући да „се све сврши“. Мајстору су глава и врат све ниже повијени; мучно их закреће подешавајући однос између очију, светлости и даске. Па тек зажмури; лице се тад опусти као тешко уморан човек кад падне на одмор. Једног дана мајстор престаде радити, а ћутање његово одаваше очај и несрећу. Па се онда вид сам од себе нешто мало поправи, односно врати на оно стање кад је столар још радио. Опет започе рендисање, тестерење и приглављивање делова. Али, гле, мајстор ради и држи очи затворене, не гледа иако још види. А руке се крећу некако друкчије него пре, као да су сад на њима и очи. Почео нов живот, нов рад рукама које сасвим друкчије пипају откад и виде. „Зашто не отворите очи, мајсторе?“ — „Могу и тако, све знам; радим као кад сам био млад, све боље и боље; а очи ми се одмарају, и отворим их само пред вече, малецно, да ми не буде жао. Једног дана, и ви ћете сви да их затворите и да се одмарате… Како да вам то објасним, ето, ја сам потпуно спреман да ослепим.“ — И ослепео је. Али је даље радио, и мир га није напуштао. А дрво, откад га је само рукама ценио и радио, постало чудновато. И сасвим једноставни купци запажали су да је кадифасто по површини, и чисто топло. И то је сад постала мајсторова амбиција и радост; „моја нова фирма“, говорио нам је. И заиста, мајстор је отада био све више уметник. Дрво му се дало са једном својом тајном, и столар је носио велику победу у свом бићу. Заборавио је своју некадашњу појаву; није ценио ни рад свој ни себе према узору из изгубљеног живота, него само из новостеченог.

Варамо се о туђем страдању и онда кад га ценимо као друштвено унижење и искључење. Колико је велика била заблуда наша, људи из оног малог града, и у другом једном случају, кад смо ценили несрећу познаника одведеног у апс за кривицу коју је он одрицао, неки суграђани веровали у њу, а већина остајала у ставу неодређеном. Кад је напослетку клеветник признао истину, и сва варошица ударила у весеље, изненадише нас мирно држање бившег апсеника, и још више писмо његово једном пријатељу: „Изгубио сам сад нарочито однос према клеветнику, свом другу, чије сам покајање свом душом очекивао; па однос према апсанџији и једном сапатнику у апсу који су веровали у моју невиност као у светињу, и волели ме као болесно дете. И сад ми је тако као да сам изгубио најбољи део свог живота, и улазим у ситно и празно.“ Које чудно изравнање је било досуђено том страдалнику, и како га је он високо ценио!

Људи страдални, као оне биљке које у сутон или у зору морају да окрену главе у одређеном правцу, бивају обрнути у други један свет, у друго гледање. Спочетка, човек се осећа као осуђен, боли га да изгуби онај првашњи свет, и у њему неку своју каријеру. Наступају изравнања. Она воде кроз тежак процес сад јачања сад одумирања бола, али свршавају са преображењем човека са упрошћавањем његова живота у смислу духовне надмоћи. Прикивање човека за страдање носи собом неминовно најважније изравнање: живљи покрет у пространој ирационалној слободи која је скривена у сваком човеку, као што је скривена на дну или у понору из којег је свет произишао — а у тој слободи закључују се све могућности. Из те слободе, како је раније речено, страдални људи потежу некада у зло; али из те слободе, која је старија од природе и над природом, може да дође тајна могућност која покаже како кроз страдање води пут у нестрадање. Изравнања смире у човеку природу, и доносе нове могућности рада и радости. Преображен страдалник гледа са критиком, са супериорношћу у своја ранија стања. Онај слепи столар, давно мртав, живи још у многим његовим суграђанима као пример надвишавања просечног живота. Често нам је говорио: „Верујте ми, у овом мом страдању ја сам се одморио од ранијег мог живота, који је такође био страдање, чини ми се и горе од овога.“

Извор: Теологија.нет

Одговори на питања како и зашто треба постити.

Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, парох у пензији и некадашњи старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас о Великом Часном Посту који је ред нама. Питали смо проту за почетак како прићи посту, промилити о њему пре него што почне, не обесхрабрити се и не натоварити себи превелики подвиг? „Циљ поста је васкрсавање Божијег лика у нама самима“ истиче прота Милан и додаје да је „пост освежење и отрежњење, јер грех замрачује ум“. А зашто онда тако лако заборављамо на сусрет са благодаћу, а лако се сетимо чулних искустава? Некадашњи призренски богослов и ученик Патријха Павла доноси неколико животних примера из свог богатог свештеничког рада и указује на непрестану будност, односно трезвеност ума.

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/08.03.19 - Rec pastira 64 Kbps.mp3

Извор: Радио Слово љубве