У мору, језеру или реци свака честица воде налази се у јединству са другим честицама и њима је окружена. И у ваздуху је свака честица окружена другима и са њима сједињена. И сви ми земнородни окружени смо Богом са свих страна. Они од нас који су чисти или који се чисте сједињени су са Њиме и свуда се у Њему налазе.

Сви ми земнородни (слично земљи, води, ваздуху или многограном дрвету) чинимо једну целину, премда често због зависти непријатеља растрзану самољубљем, раздражљивошћу, непријатељством, расправом, гордошћу, јересима и расколима, завишћу, тврдичлуком, саможивошћу, злобом, презиром и другим страстима. Са друге стране, ђаво и његови анђели сачињавају јединство, слично некој тамној, опакој, отровној води или неком усијаном, загушљивом и убитачном ваздуху.

Они нас окружују и напрежу се да продру у нашу душу услед њене непажљивости и разних пристрасности како би нас помрачили, озлоједили, стеснили, попалили и на све начине мучили. На пример, дешава се да идете по чистом и пријатном ваздуху и да наједном смрад из септичке јаме или од људских измета повреди ваше чуло мириса на најнепријатнији начин. Ви стога желите да што пре прођете такво место како би поново удисали чисти ваздух. Сличан је и бесовски смрад.

Сам Господ пореди ваздух и воду са тамним бесовским пуковима, говорећи: И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и нападоше на кућу ону (тј. на човека и на његову душу), и не паде; јер беше утемељена на камену (Мт.7,25).

Бог нам је у свако време ближи од свакога човека, ближи и од одела, и од ваздуха, светлости, од жене, оца, мајке, кћери, сина и друга. Ја Њиме живим духовно и телесно, Њиме дишем, Њиме мислим, осећам, замишљам, смерам, говорим, предузимам и делам. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап.17,28). Јер је Бог онај који чини у вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу (Фил.2,13).

Стога свагда треба видети Господа пред собом са десне стране како се не бисмо поколебали и грешили.

Ми треба да се поставимо са намером да Га ништа не истисне из наших мисли и срдаца и да Га ништа не заклања, тј. никаква пристрасност према храни, пићу, новцу, оделу, стану или његовом намештају, или разним личностима, световним разонодама или играма. Ништа не треба да нам одузме нашег преслатког и највољенијег Господа.

Напротив, ми сваког часа и минута треба да припадамо само Њему: да будемо с Њиме нераздвојни, као што је Он нераздвојан са нама, те стално брине о нама и чува нас. Међутим, када грешим и имам пристрашће према било чему, Он је далеко од мене, премда не просторно (будући да у свако време све испуњава). Напротив, моје срце је удаљено од Њега због мог нерасположења према Њему. Он ме је заиста напустио Својом благодаћу и више не живи у мом срцу, с обзиром да је у мени присутан Његов непријатељ - ђаво.

- Свети Јован Кронштатски (из књиге МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ)

На петнаестак километара од Великог Новгорода, на обали реке Верјаже, налазио се манастир, звани Клопски, и у њему храм у име Животворне Тројице. Ранијих година ретко је ко знао за овај манастир, али се касније он веома прочу благодарећи чудесима светог Михаила. У том манастиру игуман беше Теодосије, муж врлинаст; за време његово и дође у Клопски манастир блажени Михаил. To би 23. јуна 1408. године.
До данашњега дана остало је непознато, откуда свети Михаил дође у манастир, и ко су му били родитељи. To ce догоди лети, у време када сва братија беху на јутрењу. На деветој песми канона јеромонах који је служио, окадивши храм, пође да покади у својој келији која се налазила поред храма. Нашавши келију отворену, иако ју је он затворио одлазећи у храм, јеромонах уђе у њу и угледа човека у монашкој одећи где седи; пред њим гораше свећа, и он преписиваше књигу Дела светих Апостола. Повративши ce y храм, јеромонах каза игуману и братији шта виде. Они, по завршеном богослужењу, пођоше у келију, али је нађоше затвореном изнутра. Игуман сатвори молитву, но одговора из келије не би. Стадоше куцати на врата, али она и даље остајаху затворена. Игуман онда нареди да се открије кров над тремом; али и та врата из трема у келију нађоше затворена. А када по наређењу игумана врата бише разбијена, и они сви уђоше у келију, тамо нађоше старца који је седео и писао. Настојатељ га упита: "Кажи ми, јеси ли ти човек или дух?" Старац понови игуманове речи. Игуман сатвори молитву, а старац изговори исте молитвене речи што и игуман. Тада настојатељ стаде дошљака осењивати крсним знаком и кадити га тамјаном; а старац се склањаше од кађења и понашаше као јуродив, сулуд.
Заједно са братијом свети Михаил пође у храм на литургију, за време које он певаше за певницом са манастирским појцима. Игуман му наложи да прочита Апостол, и сви беху до дна душе потресени лепотом и надахнутошћу његовог читања. По изласку из трапезе где светитељ обави одређено читање, игуман одведе преподобног Михаила у келију, одређену му за становање. И од то доба блажени остаде у манастиру животворне Тројице, вршећи послушање чтеца у храму и у трапези. И велико умилење у срцу доживљаваху сви који га слушаху.
Међутим, ни игуман ни братија не могаху да дознаду име новодошавшег брата, откуда је дошао и какво му је порекло. Једном Клопску обитељ посети кнез Константин Димитријевич, млађи син великог кнеза Димитрија Јовановича Донског. Чувши за време трапезе читање светог Михаила, кнез му приђе близу, познаде га и рече: "Ово је син Максимов Михаил". Преподобни одговори на то: "Једино Творац зна ко сам ја". Тада игуман примети: "Сине мој, зашто нам не кажеш своје име?" И светитељ потврди да му је име Михаил[16].
За време свога живљења у Клопској обитељи преподобни Михаил је јео само хлеб и воду, и то једанпут недељно и у малој количини. Када би после великих молитвених подвига светитељ осетио замор, он се одмарао лежећи на земљи. У његовој келији не беше никаквог иметка, ни одеће, сем оне што је носио на себи. Немогуће је причати о оним великим трудовима, које преподобни узе на себе Христа ради. Од подвига и уздржања тело његово постаде као сенка.
У то време у Великом Новгороду и његовој околини настаде суша, која се продужи три године: пресахнуше не само потоци него и реке. Тада, на молитве светог Михаила, близу манастира затресе се земља и изби ботаг водом извор, који и до данас служи на потребу и братији и долазницима. После пак суше настаде у том крају глад, за време које гомиле сиромашних стадоше долазити у манастир за парче хлеба. Бојећи се оскудице, игуман није знао шта да ради; но преподобни Михаил, указавши на то да је Господ са седам хлебова нахранио четири хиљаде људи, наговори игумана да храни све гладне. А када братија узгунђаше због тога, преподобни их поведе са игуманом до житног амбара, и они са запрепашћењем угледаше да се залихе жита, на молитве светитељеве, нису смањиле.
Проживевши у Клопском манастиру четрдесет четири године, и сатворивши у име Христа многа чудеса, блажени Михаил се мирно упокоји у Господу 1452 године. Чесно и многострадално тело његово игуман са братијом сахрани у манастиру Животворне Тројице, где се преподобни Михаил подвизавао, и би положено с десне стране главнога храма. Ту оно почива и до данашњега дана, точећи разноврсна исцељења онима који са вером прибегавају, у славу Христа Бога нашег.

Први установитељ и устројитељ општежића монашког. Рођен у области Кападокије, у селу Могариаси, од благочестивих родитеља. Као младић посетио Симеона Столпника, који га благослови, и прорече му велику славу духовну. С кадионицом, у коју стави хладно угљевље и тамјан, тражаше Теодосије место где би се настанио и основао манастир, и заустави се онде где се угљевље разгори само од себе. Ту се настани и отпоче подвизавати. Ускоро се сабра око њега много монаха разних језика. Зато он сагради по једну цркву за сваки језик, те се тако истовремено служило и појала слава Божја на грчком, јерменском, грузијском итд. Но у дан причешћа сва братија сабирала се у велику цркву у којој се служило на грчком језику. Трпеза је била заједничка за све, заједничка и сва имовина, заједнички труд, заједничко трпљење а неретко и - гладовање. Теодосије беше узвишени пример живота свима монасима, пример у труду, молитви, посту, бдењу и у свима хришћанским добродетељима. И Бог га обдари даром чудотворства, те могаше болне целити, на даљину се јављати и помагати, зверове укроћавати, будућност прозирати, хлеб и пшеницу умножавати. Беше му молитва на уснама дању и ноћу. Упокоји се мирно у Господу када му беше сто пет година од рођења (529. године).

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА ВЕЛИКОГ установитеља монашког општежића

Преподобни Теодосије рођен је у области Кападокији[1], у селу Магариси, од благочестивих родитеља: оца Проересија и мајке Евлогије. Би васпитан у доброти, и изучи школе. А када постаде пунолетан и добро изучи Свето Писмо, одредише га да у цркви чита људима из Светих књига, јер беше слаткогласан и искусан читач као нико. Читајући поучне речи слушаоцима, он се најпре сам поучавао. Јер слушајући како је некада Господ наредио Авраму да иде из земље своје и од рода свог, и опет како у Еванђељу Господ саветује да човек ради вечнога живота остави оца и мајку и браћу, он пламтијаше срцем и гораше духом да све остави и пође за Христом путем уским и мучним. Размишљајући стално о томе, он се мољаше говорећи: Покажи ми, Господе, пут свој, и ићи ћу у истини твојој (Пс. 85, 11). Затим, ослањајући се на Бога, он крену у Јерусалим за време царовања Маркијанова[2], када се већ скупљаху свети оци на Четврти Васељенски Сабор у Халкидону[3] против Диоскора и Евтихија. Пролазећи пак кроз Антиохију[4] блажени Теодосије зажеле да види преподобног Симеона који се на стубу подвизавао[5], и да испроси од њега благослов и молитве. Стога пође к њему, и кад се приближи стубу, чу преподобног где му довикује: Добро дошао, човече Божји Теодосије! - Чувши где га по имену зове човек који гa никада видео није, нити га познавао, Теодосије се удиви, и павши на колена, поклони се прозорљивом оцу. Светитељ га позва к себи, и он се пoпe на стуб, и припаде к чесним ногама његовим. А овај загрли и целива богонадахнутог младића, и прорече му да ће бити пастир словесних оваца, и да ће многе отети од духовних вукова. И претсказа му и друге неке ствари и, пошто га благослови, отпусти га.
Окрепљен благословом преподобног, и имајући његове свете молитве као свог путовођу и хранитеља, Теодосије настави пут и стиже у свети град Јерусалим за патријарховања Јувеналијева[6]. И пошто обиђе тамо сва места и поклони се у Светињи над светињама, он размишљаше у себи шта да изабере: усамљенички живот, или да се у заједници са другима спасава? Увиђао је да је опасно да се усами и самоћује, а овамо се још није научио како да се бори са духовима зла. И у земаљским ратовима нико није тако глуп да, још необучен ратној вештини и неискусан, при првој борби улети у окршај; како би се ја, говораше у себи светитељ, још необучен ратовању, и неопасан вишњом силом, усудио да сам у усамљености ратујем са поглаварима и властима и управитељима таме овога света, са духовима зла испод неба. Ја треба најпре да се придружим светим подвижницима, и да се од искусних отаца научим како да се борим са невидљивим непријатељима. Затим, са временом, сабраће се плодови који се рађају од усамљености и безмолвија.
Пошто о свему томе мудро размисли, - јер у њему са другим врлинама беше и савршена разборитост која уме о свему добро да расуђује, - он се одмах даде на тражење наставника себи. У то време међу оцима који живљаху у околини Јерусалима, беше један изврстан старац, по имену Лонгин[7]. Он имађаше келију крај стуба, који се од старина називаше Давидов. Затворен ту, он трудољубљем скупљаше слатки мед врлина. К њему дође блажени Теодосије и поче се учити иночком труду. И приљубивши се уз старца, свом душом се учаше од њега свакој врлини, јер преподобни Лонгин беше велики речју и животом. А после доста времена, иако Теодосије није хтео, преведе га старац на место, звано Старо Седиште[8]. А ево због чега: жена нека благочестива и чесна удовица и Христова служитељка, Гликерија, подиже на том месту цркву Пречистој Господарици нашој Богородици, и многим усрдним молбама досађиваше преподобном Лонгину да допусти Теодосију да живи крај новоподигнуте цркве. Но ученик не жељаше да се одваја од свога оца. Али, послушан, пресели се тамо по наређењу оца. Живећи тамо, свуда се пронесе глас о његовој врлини. Јер врлина обелодањује онога који је стекне, као што упаљена свећа показује онога који је носи ноћу. И почеше к њему долазити и сабирати се око њега они што жељаху да се на његов живот угледају.
Блажени проживе тамо неко време, али му додија узнемиравање, јер не подношаше људске почасти и вреву. И отиде одатле у гopy, где беше пећина, у којој су се, како причају стари, одморили и три ноћи преноћили она три мудраца што су с даровима дошли Христу у Витлејем, при повратку у своју земљу. У ту дакле пећину пресели се из Старог Седишта преподобни Теодосије. А ово пресељење његово би по промислу Божјем, да би се на том месту подигла преславна лавра[9], и у њој се сабрали ради Христа Бога хиљаде духовних војника. Променивши пак место свога боравка, преподобни промени уједно и начин свога живота, јер крену врло уским путем. Жеља му беше да свагда испуњује заповести Господње. А нарочито беше толико обузет божанском љубављу да нинашта световно није гледао, него је све своје духовне силе усредсредио на Богу Творцу, љубећи Га свом душом, свим срцем и свом мишљу. Ту љубав он је тако обилно пројављивао у својим телесним трудовима и подвизима да је немогуће подробно исказати. Његова молитва беше непрекидна, стајање - посвуноћно; сузе су му стално текле из очију као потоци из извора. Његов пост беше неизмеран: тридесет година није окусио ни трунку хлеба, него је јео урме, или сочиво, или траву и корење пустињско, и то тако мало колко да не би умро од глади. А када ни те хране не беше због пустињске жеге, онда му храна беху коштице од урме, поквашене у воду. Душу пак своју непрестано је хранио речју Божјом, насићујући је унутрашњим боговиђењем.
Проводећи такав живот, он заблиста као звезда јарка, и прочу се међу житељима Палестине. Јер се не може град сакрити кад на гори стоји. И долажаху к њему неки љубитељи врлине, желећи да са њим проводе пустињачки и безмолвни живот у пећини. У почетку дакле имађаше седам ученика. Но знајући да за оне који почињу живети по Богу, ништа није корисније од сећања на смрт, - јер је то истинска философија, - он им нареди да ископају гроб, како би, гледајући на њега, учили се сећању на смрт, као да саму смрт имају пред очима. А када ископаше гроб, дође отац да га види. И стојећи крај гроба, он се обрати својим ученицима као шалећи се, а уствари очима душе провиђаше шта ће бити, и рече им: Ето децо, гроб је готов. Је ли ко од вас готов на смрт, да би собом севтелисао овај гроб? - Када то светац рече, један од присутних ученика по имену Василије, који беше свештеник, одмах предухитрујући друге, паде на колена пред старцем, додирну земљу лицем и тражаше благослов да умре и да га сахране у тај гроб, говорећи: Благослови мене, оче, да ја севтелишем овај гроб и будем први мртвац међу братијом која се учи сећању на смрт.
- Он тако мољаше, а старац пристаде, и нареди да се живоме Василију држе помени као већ умрломе, како то закон прописује за покојнике: трећег, деветог и четрдесетог дана. И кад те помене обавише, сконча и блажени Василије, иако никакве болести не беше на њему, него просто као да заспа слатким сном, и пређе ка Господу. A y четрдесети дан после његове сахране, виде старац Василија где заједно са братијом стоји на молитви и пева заједно са њима. И помоли се Богу да и осталима отвори очи да виде Василија. И виде га један од братије, по имену Асције, и од радости потрча да га загрли, али не успе, јер Василије постаде невидљив. А одлазећи рече да сви чују: Спасавајте се, оци и браћо, спасавајте се; мене пак овде више нећете видети.
Ово би први доказ врлине преподобног Теодосија: васпитао је ученика који је био готов на смрт, и који се после телесне смрти показао жив душом, по речи Господњој у Еванђељу: Који верује у мене, ако и умре, живеће (Јн. 11, 25). A o осталим старчевим чудесима, по даној му од Бога благодати, биће речи даље.
Приближавао се Ускрс. Ученици светога, којих у то време беше дванаест, беху тужни, јер за празник немађаху ни хлеба, ни уља, нити ишта за јело. А што је најтеже, немаху ни просфоре ни вина, да би се на пресветли ускршњи празник служила света литургија, и они причестили Светим Тајнама. Стога потајно негодоваху међу собом на преподобнога. А он, пун непоколебљиве наде у Бога, нареди братији да украсе свети храм и да буду без бриге. Јер Онај, рече он ученицима, који је у старо време прехранио Израиљ у пустињи, а касније - са неколико хлебова нахранио многе хиљаде, постараће се и о нама. Јер Он нити је сада слабији но што је био раније, нити у промишљању нехатнији, него је исти Бог вавек. - Ово рече преподобни са поуздањем, и одмах се зби што рече. Јер као што некада Аврааму би послан ован готов за жртву, тако и овом блаженом старцу Божји промисао уготови све што беше потребно. Јер на заласку сунца стиже њиховој пештери неки богољубац и на две мазге донесе од своје куће пустињским испосницима храну, па још и просфоре и вино за свету литургију. И када то видеше ученици блаженога, обрадоваше се, и дознаше у како је великој милости код Бога старац њихов. И отпразноваше Ускрс весело; а хране им беше доста за сву Педесетницу.
Затим их понова снађе оскудица у храни; и мучени глађу, братија опет туговаху. А неки богат човек чињаше у то време велике милостиње свима обитељима палестинским, а Теодосијеву, која беше у пештери, није ни приметио ни знао. И наваљиваху братија на преподобног оца да извести издашног дародавца, како би и њихова обитељ, као и остале, добила од њега милостињу за прехрану. Преподобни пак Теодосије није желео да га знају мирјани, и није се уздао у људе, него у Бога који отвара руку своју и сити свако живо биће по жељи (Пс. 144, 16), и тешаше ученике своје, и поучаваше, да у трпљењу очекују милост Божју. Он се надаше у Онога што храни сваку душу гладну. Јер када бесловесној стоци даје храну њезину, и вранићима који вичу к Њему (Пс. 146, 9), утолико пре неће лишити потребне хране своју разумну и словесну твар. Док је светитељ тако тешио малодушну братију, пролажаше поред њихове пештере један човек, водећи коња натовареног великим товаром хране. Он је ишао некуда даље, носећи храну. А када беше близу пештере, и хтеде је проћи, стаде коњ као укопан, и не хтеде маћи с места. Иако га је господар много тукао, он је стајао на месту непокретан као камен. Тада разумеде човек онај да по Божјој вољи нека невидљива сила држи његовог коња прикованог за то место. Он отпусти узде и пусти коња да иде куда хоће. А коњ, као неком руком вођен, пође право к обитељи преподобног Теодосија у пештери. И увиде човек да је то воља Господња и промишљање Господње о слугама Његовим, и даде сву храну преподобном старцу и ученицима његовим. И од тога времена престадоше ученици његови да буду малодушни, и труђаху се да оиа свог подражавају у чврстој нади и вери у Бога.
Братија се умножаваше из дана у дан. Јер благодат обилна, којом беше испуњен свети отац, призиваше к себи многе душе које воле врлину. И оне, као јелени разумни, жедни духовне воде, стицаху се к старцу. А и многи великаши и богаташи дођоше да живе с преподобним. И пештера беше тесна да их све прими. Стога наваљиваше братија на преподобнога, да подигне манастир изван пештере, и да простран тор устроји за своје словесне овце. Немој се бринути, оче, говораше братија старцу, за трошак око зидања манастира; само нареди, и наше ће руке бити довољне да сврше тај посао.
Светитељ пак, видећи како се множи његово стадо, осећаше да треба да буде пастир. Али, то ће нарушити његово молитвено тиховање, његово свето самовање. И опречне мисли растрзаху га: ем не жељаше да напусти безмолвије, ту брижну мајку, ем сматраше да је важна ствар старање о братији. Јер човек треба да живи не само за себе, него много више за ближње, чега је образац сам Господ Христос, који сабра ученике, и би пастир словесних оваца, и душу своју положи за њих. Размишљајући о овоме, преподобни Теодосије беше у недоумици чега да се држи, безмолвија или старања о спасењу братије. И час беше за једно, час за друго. Шта онда ради блажени? Он све препушта Богу који може корисно сјединити једно са другим тако, да и плодови безмолвија не пропадну и плата за старешинство и старање о братији не изостане. Јер се иночко житије састоји не у усамљивању тела него у удобрењу и мирноћи срца. Поред тога, преподобни имађаше на уму и пророштво светога Симеона Столпника, који му прорече да ће пасти словесне овце. Али, све препушташе Божјој вољи; и мољаше се Богу да му на неки начин стави до знања да ли My je пo вољи зидање манастира, и да му неким чудесним знамењем покаже место, на коме би требало сазидати обитељ. Стога узе кадионицу, напуни је хладним угљевљем, стави тамњан без жара, и иђаше по пустињи, молећи се овако:
Боже, Ти си многим и великим чудесима убедио Израиљце; и угодника твог Мојсија разним знамењима уверио да узме на себе бреме старешиновања над народом; Ти си штап у змију претворио, и руку белином губе покрио и опет је исцелио; Ти си воду у крв превратио, и опет крв у воду; Ти си, Творче свих и Сведржитељу, преко руна дао Гедеону знамење победе; Ти си продужио живот Језекији за петнаест година; Ти си услишао молитве Илијине, и послао огањ с неба ради обраћења нечестивих, и спалио дрва и жртве, камење и воду; Ти си и сада тај исти Бог - стога услиши мене, слугу твога, и покажи место где би Теби било по вољи да слуге твоје, а ученици моји, подигну свети храм моћи твојој и устроје обитељ; а показаћеш на тај начин што ћеш учинити да се на том месту ово угљевље само од себе запали у славу твоју, како би то многе привело познавању истине.
Говорећи у молитви то, и слично томе, он прохођаше места која му изгледаху погодна за манастир, и прође велики део пустиње, све до места званог Кутила, и до обала Смољаног језера, али се угаљ у кадионици не запали. И када виде да се угаљ не запаљује, и да му се жеља не испуњује, он намисли да се врати у пештеру. При повратку пак, када беше близу пештере (о, ко ће достојно одати хвалу сили твојој, Бесмртни Царе!) одједном се диже из кадионице миомирисан дим, јер се угљевље распали веома. И сазнаде свети да је то место, на коме жели Бог да се подигне обитељ, место које је означио не језиком него огњем на чудесан начин.
И одмах се ученици светога дадоше на посао: поставише темељ, зидаху цркву, и келије, и ограду. И ускоро помоћу Вишњега сазидаше огромну обитељ. И би лавра преподобног Теодосија чувена и славна; и у њој узакоњено општежиће. А Господ даде тој лаври свако изобиље, те се житељи њени богаћаху не само духовним богатствима добрих дела већ не оскудеваху ни у телесним потребама. И беше тамо одмориште не само иноцима него и мирјанима, странцима и намерницима, ништима и убогима, болеснима и немоћнима. Јер преподобни Теодосије беше милосрдан, човекољубив и жалостив: свима беше милостиви отац, свима - нежни пријатељ, свима - усрдни роб и слуга; болнима ране чишћаше, крв и гној отираше; губаве у уста целиваше тешећи их, и својим их рукама храњаше н појаше и сваку им услугу чињаше. А велику љубав показиваше према свима, ма откуда долазили, збрињујући их, и дочекујући, и душу им успокојавајући. И преподобни беше свима опште уточиште, опште лечилиште, општи дом, опште угошћење, опште прибежиште недужних, гладних, нагих, путујућих. Јер се сви наслађиваху његовом љубављу и милостивошћу и добротом; и не беше никога кога он превиде. Дешавало се понекад да су у манастиру у току једнога дана постављали по сто трпеза ради посетилаца и странаца и ништих. Тако преподобни отац беше човекољубив и гостољубив. А Бог, који је сам љубав, видећи толику љубав угодника свог према ближњима, благослови манастир његов, те се у њему на невидљив начин умножавало оно мало хране што су имали да су код њих хиљаде и хиљаде људи били нахрањивани досита.
Једном беше велика глад у Палестини. И на Цвети, по обичају, стекоше се са свих страна ништи и убоги у манастир по милостињу. Ученици се ожалостише, и испричаше блаженоме да немају толико хране да би могли дати толиким људима. A он c гневом погледа на њих, прекори их за неверје, и рече: Одмах отворите врата да сви уђу. - И уђоше ништи и убоги, и седоше по реду. И нареди преподобни ученицима да им изнесу хлеба. И ученици кренуше тужни у хлебару, сматрајући да неће наћи ништа. А кад отворише хлебару, она беше пуна хлебова. Јер је рука Промислитеља свих, Бога, напуни ради вере слуге свога. И братија даде хвалу Богу због таквога чуда, и дивише се великој нади оца свога.
И опет, на дан Успења Пречисте Богородице стече се врло много народа у манстир. А пошто не беше хране за толики народ, преподобни Теодосије узе неколико хлебова, погледа на небо, благослови их, и нареди да раздаду народу; и једоше сви, и наситише се, јер Бог умножи хлеб као оно некада пет хлебова у пустињи. Па још сваки узе и за пут колико је коме требало. А од комада што претекоше, братија напунише много котарица, исушише их на сунцу, и једоше не мало времена. Но и много пута, када су се хиљаде и хиљаде народа скупљале у манастир и мислило се да ни студенци неће бити у стању да напоје толики свет, сви су бивали досита нахрањени рукама дарежљивог хранитеља. А подиже преподобни и многе странопријемнице, и разне болнице, одвојено за монахе, одвојено за мирјане, одвојено за престареле и изнемогле. Усто И оне по горама и пећинама посећиваше, и стараше се о њима с пламеном љубављу као отац о деци: снабдеваше их дакле свим што им је потребно за тело и за душу, учећи их и поучавајући их, и многе од сатанске прелести избављајући.
У обитељи преподобнот беху братија од разних народа и језика. Због тога подиже и друге цркве, у којима су братија на свом језику славили Бога: у великој цркви Пресвете Богородице - Грци, у другој - Ивери, у трећој - Јермени. Сви они на својим језицима обављаху црквено правило седам пута на дан, по Давидовом уставу: Седам пута на дан хвалим те (Пс. 118, 164). A за болеснике беше посебна црква. A y време причешћа Пресветим Тајнама, сва се братија из свих цркава скупљаху у велику цркву, у којој Грци служаху, и заједно се причешћиваху.
Све пак братије, деце преподобног оца, коју он духовно роди, и родитељски васпита, и на врлину упути, беше шест стотина деведесет и три. Од њих многи бише пастири по другим манастирима, пошто се добром управљању беху научили од светог Теодосија, пуног духовне мудрости и знања. Он пасијаше стадо своје, не штапом кажњавајући него речју руководећи. А реч његова беше сољу зачињена, продираше у душу, и спушташе се до у извор духовних покрета. Јер он учаше речју и делом, будући сам углед стаду. Зато, и када би кога с љубављу поучавао, страшан је био многима; и када би коме претио, био је врло мио и сладак. А чудесно беше код њега то што он, иако се није учио световној философији, нити био вичан јелинским књигама, тако је речито држао опширне поуке, да се с њим није могао упоредитини онај који је остарео читајући књиге, ни онај који је до краја изучио сву науку о красноречивости. Јер је он поучавас не од мудрости људске, него од благодати Духа Божјег, која је њему, као другом Јеремији, тајно говорила: Ето, метнух речи своје у уста твоја (Јерем. 1, 9). И говораше блажени неке изврсне ствари од себе, неке из апостолских списа и отачких завештања, и из подвижничких поука светог Василија Великог, чијег живота беше подражавалац, и чијих богомудрих списа беше љубитељ.
Добро је да од многих великих, споменемо ову кратку поуку његову: Молим вас, браћо, ради љубави Господа нашег Исуса Христа, који себе даде за грехе наше, нека затрепери у нама брига за душе наше; тугујмо над сујетом пролазног живота; подвизавајмо се за будући живот у славу Божју и Сина његовог; не будимо лени и млитави, проводећи данашњи дан у чамотињи a почетак доброга дела одлажући за сутра, да нас не би некада истраживач душа наших нашао без добрих дела, и избацио нас из дворца радости, и ми горко и безуспешно закукали због рђаво проведеног времена живота, ридајући онда када неће бити никакве користи од кајања. Сад је време најбоље, сад је дан спасења. Овај живот је живот покајања, а онај - награде; овај - делања, онај - исплате; овај - трпљења, онај - утехе. Сада је Бог помоћник онима који се обраћају с пута зла, а онда ће бити страшан истраживач људских ствари, речи и помисли, пред којим се не може сакрити. Сада уживамо у Његовој дуготрпељивости, а онда ћемо познати Његово правосуђе када васкрснемо. Једни ће отићи у муку вечну, други - у живот вечни, и сваки ће од нас примити по делима својим. За колико време одлажемо да се не повинујемо Христу, који нас призива у своје небеско царство? Зар се нећемо отрезнити? Зар се нећемо од сујетног живота окренути еванђелском савршенству? Како ће очи наше поднети страшни и ужасни Дан Господњи, у који ће они који су с десне стране Бога и који су My ce приближили добрим делима, добити царство небеско; а оне који су с леве стране, одбачени због немања добрих дела, прогутаће пакао огњени и тама вечна и шкргут зуба? Ми кажемо за себе да смо желатељи царства небеског, а како ћемо га стећи, ако о томе не бринемо. He трудећи се нимало око заповести Господњих, ми ce y сујети ума свог надамо да ћемо добити удео оних који су се до последњег даха борили противу греха.
Тако поучавајући своје ученике, преподобни их потстицаше на ревносно старање око спасења. Али, већ је време да споменемо његову ревност за веру. Јер, иако у свему беше кротке нарави, ипак је онде, где је насиље чињено вери, био као пламен огњени, или бритка сабља, или непобедиви мач ратников.
У то време, после Лава Великог и Зенона, зацари се Анастасије[10]. Његово царовање у почетку изгледаше као дивни рај, a касније се показа као ледина опустошења. Јер он постаде као пастир који разгони и уништава своје стадо, и овце поји мутном водом. Јер подлеже Јевтихијевој и Северовој монофизитској јереси, и њоме смућиваше Цркву Божју, одбацујући Четврти Васељенски Сабор светих отаца, Халкидонски. Збацивао је са престола њихових епископе православне, и на њихова места постављао људе злославне. И многе православне придоби за своју јерес, једне претњама а друге почастима и поклонима. Он се дрзну да се вештим лукавством својим косне и овог непоколебљивог стуба вере, преподобног оца нашег Теодосија. Лукавство се састојало у овоме: посла преподобноме тридесет литри злата, тобож за исхрану и одевање ништих и негу болних, a y самој ствари желео је тиме да придобије преподобног, кога цела Палестина слушаше и чијем схватању и савету следоваше. Али велики отац прозре лукавство царево, и би као орао који, недостижан и неухватљив, лети међ облацима и гледа да улови онога који њега лови. Стога послано злато не одбаци, да не би непромишљено увредио цара и разгневио га, и да би милостињом, учињеном тим златом, измолио цару милост у Бога која ће га упутити на прави пут. Али милостиња нимало не успе, јер злато не беше послано правдом него лукавством. Цар се пак надаше да ће Теодосије, пошто је примио злато, постати његов једномишљеник. Али му нада беше узалуд. A када дође време, у које је преподобни, на захтев царевих посланика, требало да пошаље исповедање вере, и то исповедање у духу Јевтихија и Севера, преподобни сазва све житеље пустиње. И као муж силан и вођ духовне војске, он мушки иступи против јеретичке непобожности, и одговори цару оваквим писмом:
Царе, пред нама су две ствари: или да пристанемо живети одвратно и неслободно, или да часно умремо. Следећи правим догматима светих отаца, знај да ми претпостављамо смрт, јер не примамо нове догмате него идемо за законима ранијих отаца. A оне који, сем ових, примише и бране друге догмате и законе, ми побожно одбацујемо и проклетству предајемо, и хиротонисане од јеретика не примамо ни по коју цену. А буде ли ко хтео да нам ишта од тога наметне, ми за сведока истине призивамо Бога кога јеретици хуле сада, да ћемо се успротивити до саме крви. И као за отаџбину, тако ћемо и за Православље радосно положити душе своје, макар гледали како ова света места огњем уништавате. Јер каква је корист ако се света места само називају светим, а њихове светиње јеретици предају порузи? Ми дакле ни у ком случају не само не желимо говорити, него ни помислити ишта несагласно са Светим Васељенским Саборима. Од ових, Први Сабор украсише триста осамнаест отаца, који се сабраше против Арија, и овога проклетника предавши анатеми од тела Цркве отсекоше, јер учаше да је Син туђ Оцу по суштини, и завођаше догмате неправе вере. А Други Сабор, по промислу Божјем, сабра се у Цариграду против Македонија, који ригаше хуле на Светога Духа. Трећи Сабор се лепо састаде у Ефесу против поганог и одвратног Несторија који је хулио тело Христово, узето од пречисте Дјеве. Затим се у Халкидону састадоше на Сабор шест стотина и тридесет отаца који се сагласише са одлукама претходних Сабора, и то објавише, и који проклетог и гадног Јевтихија заједно са Диоскором отсекоше од свештеног тела Цркве, и апостолску веру утврдише, а свакога који супротно мисли прогласише за туђа Цркви Христовој. Ми стојимо за ове Саборе, макар навели на нас пожар, потргли оштре мачеве, и натуткали љуту смрт, и то не једну, него, ако је могуће, безброј смрти. Ми ни у ком случају нећемо отступати од истинске побожности, нити ћемо одрицањем осрамотити оно што оци дивно одредише. Нека сведоци буду њихови напори и многи подвизи што за веру поднеше. Но то ће остати чврсто и непоколебљиво и у нас, и у оних који достојно следују и Богу и нама. А мир Божји, који превазилази сваки ум, нека буде чувар и наставник државе твоје.
Овим писмом преподобни јасно показа своју велику ревност за веру. А кад цар прочита писмо, застиде се и утиша мало, и обустави на неко време гоњење православних. И написа преподобноме смирено бацајући на друге кривицу за црквену смутњу. Човече Божји, писаше цар, ми нисмо криви за ову новотарију. Смело призивам за сведока свевидеће око Божје, да ову смутњу изазваше они који су већма од других требали да ове ствари ћутке почитују. А они, пошто сваки жели да речју и звањем буде први, стрељају један другог, и нас привлаче к себи. Није непознато твоме преподобију, да се неки од инока и клирика, који како изгледа правилно расуђују, латише ове саблазни; трудећи се, као што рекосмо, да се истакну као први.
Пошто прође неко време, цар се опет поколеба и устаде против вере. И опет свуда се почеше читати, и у самом светом граду Јерусалиму, царске наредбе које одбацују Свете Саборе, нарочито пак Халкидонски. Стога опет духовни војник преподобни Теодосије, иако већ беше стар, показа младићски подвиг. Јер док су сви ћутали из страха, а многи се потчињавали наредбама, преподобни дође из своје обитељи у Јерусалим, стаде у светој великој цркви јерусалимској на степеницама, одакле свештеници обично обављају читања народу, даде народу руком знак да ћуте, и громко повика: нека је проклет сваки који не сматра да су четири Света Васељенска Сабора подједнако важна као и четири Еванђеља! - Ово рекавши, он као анђео уплаши народ, и нико се од противника не усуди да ишта проговори. Затим дозва своје најприсније у вери ученике, и пролажаше оближње градове и села, уништавајућн непобожност а утврђујући побожност. Када цар сазнаде за то, осуди преподобнога на прогонство, не знајући бедник да му је смрт за вратом. Преподобни дакле би послан у прогонство, а цар Анастасије убрзо умре. И одмах се поврати у своју обитељ исповедник Христов Теодосије са осталима што беху страдали за Православље. А писа му Феликс, епископ старога Рима[11], тако исто и Јефрем, епископ антиохијски[12], много славећи блаженога што показа такву ревност, и прогонство поднесе за истиниту веру, и што беше готов да и смрт прими. Но, већ је време да пређемо иа чудеса светога.
Када је злочестива наредба цара Анастасија била објављенау светом граду Јерусалиму, и сви се оци из палестинских обитељи, као и преподобни Теодосије са својим ученицима, како рекосмо, беху сабрали на месту званом Јератион[13], на коме се сваке године обавља воздвижење Часног Крста Господњег, жена нека, која је имала рак на дојки, од кога је дуго патила, дође тамо и стајаше тужна близу светих отаца. Затим приступи једном од њих, - беше то преподобни Исидор, касније игуман обитељи Сукијске[14], - плачући му показа своју болест, и упита, да ли је на том сабору преподобни Теодосије и какав изгледа. Исидор јој показа светитеља. А она се прикучи, стаде иза њега, и као што се некада крвоточива жена дотаче хаљине Господње, она обнажи дојку и кришом се њоме дотаче хаљине преподобнога, и одмах се исцели. Али то осети преподобни, окрену се к жени и рече јој: He бој се кћери! Јер Господ мој рече: вера твоја спасе те (Мт. 9, 20-22). - А блажени Исидор брзо приђе жени, желећи да види учињено чудо, и виде да ни трага не беше на оном месту где беше неизлечива рана.
После смрти цара Анастасија, и пошто се преподобни отац беше вратио из прогонства, он по обичају свом одлажаше у Витлејем ради молитве. А кад једном хтеде да се одмори од труда, сврну од пута у обитељ преподобног Маркијана. Преподобни Маркијан љубазно прими милога госта, али не имађаше чиме да га угости, јер у то време не имађаше ни хлеба, ни пшенице. И после дугог духовног разговора, када дође време за обед, нареди Маркијан ученицима својим да сваре сочиво и донесу. A Teoдосије, када виде толику убогост Маркијанову, нареди својим ученицима да из својих торби изваде и предложе хлеб што беху од дома понели за пут. И када јеђаху рече преподобни Маркијан преподобноме Теодосију; He замери, оче, што немамо чиме да те угостимо; и не укори нас што ни хлеба немамо да предложимо, јер смо оскудни, а ни пшенице немамо. - Када то рече, чудесни Теодосије погледа на браду Маркијанову и угледа у бради зрно пшенично, пало козна откуд; пажљиво га и тихо узе десном руком, и радосна лица осмехујући се рече: Ево пшенице; како дакле говорите да немате пшенице. - Блажени Маркијан с радошћу узе из Теодосијевих руку то зрно као неко плодоносно семе, нареди да га однесу у житницу, верујући да ће благословом светога Теодосија без труда донети већи род него обрађене њиве, што и би. Јер сутрадан изјутра, по одласку Теодосијевом, када ученици Маркијанови хтедоше да отворе врата од житнице, угледаше житницу пуну пшенице тако да ни врата не могаху отворити. И извести Маркијан преподобног Теодосија о чуду које се десило захваљујући му за умножење пшенице. А преподобни одговори: Нисам ја, оче, умножио пшеницу него ти, јер зрно би узето из твоје браде.
Једна угледна жена из Александрије дође са својим синчићим у обитељ преподобног Теодосија. А синчић, угледавши из далека светог оца, обрати се својој мајци, указујући прстом на блаженог, и говорећи: Овај ме избави те се не удавих у бунару; он ме ухвати за руку те не потонух. - А мајка припаде к ногама преподобног, и исприча му ово: Мој синчић, играјући се са својим врсницима, из неопрезности паде у врло дубок бунар; и мишљасмо да се тамо разбио и удавио. Кукајући за њим као да је већ мртав, спустисмо једног човека у бунар да из воде извади леш детињи, а он га нађе живог где седи поврх воде. Зачуђени, ми га питасмо како не потону, а он нам рече да се појавио неки стари инок, ухватио га за руку и држао поврх воде. Од тога времена ја са дететом обилазим градове и села, гope и пустиње, не би ли пронашла тога оца. И ево, пронађох твоје преподобије, јер синчић мој познаде да си то ти био који си га спасао.
Друга. нека жена много је патила при порођајима: рађала је мртву децу, и то рађала сваке године у страшним мукама. Била је и многодетна и бездетна: многодетна, јер је често рађала; a бездетна, јер је плод њен бивао мртав пре но што би из утробе изашао. Она са сузама замоли преподобног оца Теодосија, да се помоли за њу, да јој престане пород умирати, и да јој се олакшају порођајне муке. И још га замоли за допуштење да детету, ако роди мушко, да име Теодосије. Ако допустиш, рече жена, да дете које родим буде названо твојим именом, ја се надам да ће оно бити живо. - Преподобни изађе у сусрет молби њеној, и усрдно се помоли Богу за њу. И када се жена породи, не имађаше пређашње порођајне муке, већ лако се породи, и дете беше живо, и то мушко. И наденуше му име преподобнога. А кад поодрасте, доведоше га у обитељ преподобном оцу, и посвети га Богу кроз монаштво.
Исто тако и једна жена из Витлејема много је туговала, јер су јој деца умирала. А када свом новорођенчету надену име преподобнога Теодосија, оно остаде живо. И порасте здрав телом, и постаде велики уметник, јер беше изврстан грађевинар.
Једном гусенице и скакавци много досађиваху у Палестини. У то пак време преподобни беше веома стар, и не могаше ићи. Ипак нареди ученицима својим да га однесу у поље, где је претило уништење плодовима земаљским. Тамо он запрети скакавцима и гусеницама, рекавши: Тако вам наређује заједнички Господар свију нас: не уништавајте труд људски, и храну убогих не сатирите! - И одмах скакавци као облак отидоше а гусенице поцркаше.
У једно време братија много оскудеваху у одећи, и просто наготоваху. И досађиваху преподобноме долазећи по тој ствари.
Али он немађаше шта да им да како би купили, иако је то желео и саосећао братији. Ho пo обећању Господњем говораше им: He брините се за сутра. Heгo иштите најпре царства Божјег и правде његове, и ово ће вам се све додати. Јер зна Отац ваш небески шта вама треба пре ваше молбе (Мт. 6, 34.33.32). - Док је свети тако тешио братију, дође однекуд неки човек кога нико није познавао, нити он каза ко је и откуда је. И даде сто златника преподобноме за манастирске потребе, и отиде. А преподобни заблагодари Богу за такво промишљање његово, и даде те златнике братији да се одену. И сви се снабдеше одећом за дуго време.
 

Рођен у Риму, но као презвитер проживео до краја свој век у Цариграду, већим делом у време царовања Маркијана и Пулхерије. Наследивши велико богатство од родитеља, он га је нештедице истрошио на две сврхе: на зидање или обнављање храмова и на милостињу сиромасима. Сазидао је две нове цркве у Цариграду, знамените по својој лепоти и светињи: светој Анастасији и светој Ирини. Кад су га питали зашто тако много троши на цркве, он одговори: "Кад бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих потрошио много злата да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам Цркву, невесту Христову". Колико је, пак, овај дивни муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома тврд, према самом себи, следујући савету апостолском: "Кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни" (1. Тим 6, 8).Пише се о њему: "Сав би у Богу и Бог у њему, и представи се Богу испуњен годинама и добрим делима", 471. године.

**

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКИЈАНА презвитера и старешине Велике цркве у Цариграду

За царовања Маркијана и Пулхерије[4] блисташе у Цариграду врлинама прекрасни човек, Маркијан блажени. Рођен у Риму од високородних и богатих родитеља, који се преселише у Нови Рим, Цариград, и доведоше свога сина Маркијана као дете. Маркијан успешно изучи школу, и доби дивно васпитање. А пошто је волео да посећује храм Божји и присуствује црквеним службама, заволе га Патријарх и уврсти у своје клирике[5]. Но после мало времена, иако Маркијан беше по годинама млад али по памети и чистоти живота стар, патријарх га рукоположи за презвитера, и затим постави за старешину Велике цркве.
Када се родитељи блаженог Маркијана преставише из овог живота, оставише за собом велико богатство. Пошто блажени беше јединац, он наследи целокупно богатство. И нештедице га потроши на две сврхе: на зидање или обнављање храмова, и на милостињу сиромасима. Он сазида светој мученици Анастасији нову цркву, дивну и скупоцену. А када га један од другова зачуђен упита, зашто је толико злата потрошио на зидање и украшавање ове цркве, светитељ му одговори: "Када бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих утрошио много злата, да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам цркву, дивну невесту Христову, која се уневестила најдивнијем између синова људских, и која је крв своју за Њега пролила, - зар да штедим своје имање? и зар да се још више не старам око њеног украшавања?"
Колико је овај блажени муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома немилосрдан, према самом себи. He само да се није лепо одевао, него је и оно бедно одело што је на себи имао, често скидао са себе и давао сиромасима.
Пошто доврши и изванредно украси цркву свете Анастасије, дође време да се она освети на сам дан свете Мученице, 22. децембра, дан у који је она мученички пострадала за Христа. Освећење изврши сам пресвети патријарх Генадије[6]. Беше присутан и цар са целим сенатом, и много народа. Обавише и литију, јер пренесоше свете мошти мученице Анастасије из мале старе цркве у велику нову цркву Маркијанову. За време литије преподобни Маркијан у фелону иђаше са осталим свештенством испред кола на којима беху свете мошти. Утом му приђе један просјак, просећи милостињу. А он, немајући при себи ништа осим хаљине у којој беше обучен, - јер никада у своме животу није имао две хаљине, - а не желећи да без ичега отпусти бедника, кришом се извуче, нађе скровито место, скиде са себе хаљину, и даде је просјаку. А сам остаде наг, само у фелону[7], поступивши по речи Господњој: Који иште у тебе, подај му. - И опет се увуче у свој ред међу свештенством, и нико не знађаше шта је учинио. И кад дођоше цркви, осветише је, и чесно положише мошти свете мученице Анастасије. Пресвети патријарх нареди и блаженом Маркијану да служи са њим свету литургију. А кад дође време умивања руку, Маркијан се покриваше фелоном сво јим, осврћући се, да не бе неко приметио да је наг. А присутни ђакони и свештеници, погледајући на њега, видеше на њему под фелоном неку дивну хаљину, као скупоцену порфиру царску, која се сва блисташе у злату. И једни се чуђаху, а други негодоваху, говорећи у себи да свештеник не треба да носи тако раскошну одећу и да литургише. Но ту невидљиву одећу, којом Бог покриваше наготу слуге свога, сви видеше када блажени Маркијан приступи да се причести пречистим и животворним Тајнама. Неки пак од презвитера казаше о томе пресветом Генадију. И рече пресвети: И ја видех то исто што ми ви кажете. - И после свете литургије позва га патријарх у ђаконик, и поче га корити говорећи: Шта то радиш, брате, гиздајући се преко обичаја раскошном одећом? Зар ти доликује да литургишеш у одећи која приличи цару а не презвитеру? - А он са смирењем припаде ногама његовим, говорећи: "Опрости, Владико, нисам учинио то што ми кажеш. Јер од младости своје нисам навикао да носим лепе и скупоцене хаљине; па зар да се сада у такве облачим?" - Рече му патријарх: "Ми те сви видесмо у царској одећи. Што се тако покриваш?" И нареди му да разгрне фелон. А кад разгрну фелон, видеше тело његово наго, и зачудише се. Патријарх затражи од њега објашњење, и он против воље исприча шта се десило, како Христа ради даде просјаку своју једину хаљину. И сви који то чуше, као и они који на њему испод фелона царску одећу видеше, прославише Бога који такву тајну благодат даје онима који Га љубе. И отада многи сазнадоше за његово милостиво житије. Докле је ишла љубав блаженог Маркијана према сиромаштву, и трпљење, види се из овога: једном приликом, идући по киши, покисе му одећа; он дође дома, закључа врата, наложи ватру и сушаше крај ње своју мокру одећу, јер није имао другу да обуче. Утом се деси да патријарху затреба ради нечега старешина цркве, и посла неке да зову Маркијана. Ови дођоше Маркијановој кући, али она беше затворена. Тада они стојећи пред кућом довикнуше Маркијана и саопштише му да одмах иде патријарху. Он обећа да ће доћи, али не отиде, јер му се одећа још не беше осушила. И понова дођоше ти људи од патријарха са поруком да одмах иде патријарху. А један од њих погледа кроз кључаоницу и виде Маркијана како крај ватре суши своју одећу, и то каза онима што беху с њим. Онда они отидоше и известише патријарха о томе. А он рече: He чудите се томе. Маркијан се још из младости евоје научио добровољном сиромаштву и смирењу; свега себе поверио је Богу јединоме, и делом извршује апостолску реч: имајући храну и одећу, он је тиме задовољан (ср. 1 Тм. 6, 8) - Чувши то, прославише Господа који има такве своје служитеље.
Због таквог његовог врлинског живота Бог му даде дар чудотворства: да изгони ђаволе и да исцељује болесне. Једном, о празнику неком беше сдужба у цркви свете Анастасије; народа беше много, а једна трудна жена, пошто у цркви беше тескобно, изиђе на црквено крило, али се случајно омаче с њега, паде на земљу и издахну. А свети Маркијан, не желећи да празник буде нарушен кукњавом, подиже руке своје к небу, и усрдно се помоли Богу, и наједанпут жена оживе, и стаде на ноге здрава, а плод који ношаше у утроби својој нађе се да је жив. И удивише се људи овом преславном чуду.
Једном беше велики пожар у Царцграду. И огањ већ беше опколио цркву свете Анастасије. Преподобни Маркијан се пoпe на кров цркве, и подигавши руке к небу, мољаше се. И одмах огањ задржа и заустави своје неукротиве пламенове, и сав угасе од светитељевих молитава као од многе воде, и ни најмање не оштети црквену грађевину.
Преподобни Маркијан сазида још цркву и другој мученици, светој Ирини, и то на месту крај мора где је био стари и већ пали храм. Исто тако он обнови и оближње цркве: храм светог Теодора и храм светог Исидора, и снабде их свима потребама. И залажаше већ у дубоку старост, приближавајући се блаженој кончини својој. Ноћу пак обилажаше улице градске, и кад би нашао неког мртваца, он га је умивао и облачио. И говорио би мртвацу: Устани, брате, да се поздравимо! - И устајући на реч светитељеву, мртвац би му давао целив у уста, и опет отпочинуо.
А спасао је блажени Маркијан и многе блуднице саветима својим и доброчинствима, и оне су се удавале и живеле по закону. А оне од њих које су пошле на тај пут из беде, он је обраћао на пут целомудреног живота, потајно их збрињујући од имања што су му били оставили родитељи.
Овог блаженог мужа Бог усини, Анђели похвалише, Светитељи почитоваше, цареви се застидеше, народи му се удивише, и због њега прославише Бога. А ђаволи га се поплашише, и побегоше од њега. Он сав беше у Богу и Бог у њему, и престави се Богу испуњен годинама и добрим делима. А престави се Богу 471 године, пре но што доврши и освети цркву свете Ирине. На самртном часу изговори ове речи: Господе, у руке твоје предајем ово двоје: душу, коју си Ти сам саздао, и цркву, коју сам ја по твојој вољи сазидао. - А погребен би славно у манастиру светог Јована Претече, који се назива и Даниловим, близу цркве светог мученика Мокија.
О довршењу цркве свете Ирине, после кончине блаженога Маркијана, побрину се благочестива царица Верина, супруга цара Лава Великог, који се зацари после Маркијана и Пулхерије. И доврши је како доликоваше; и кров јој украси златом; и изнутра је улепшана сваким благољепијем у спомен преподобног Маркијана, а у част самог Христа Бога, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.
 

Овај угодник Божји роди се у време Јустина Млађег[1] од побожних и богатих родитеља, Теодора и Евдокије. Пошто изучи световне науке, он се ожени, али му жена убрзо умре. Он се одмах са великим усрђем одаде духовној философији; из љубави према Богу напусти свет, и у подвижништву провођаше свој живот. А кад му би тридесет година, по Божјој вољи поставише га за епископа свете Цркве у Мелитини[2]. Сјединивши световну образованост са подвижничким животом, он беше не само добри пастир своме стаду него светило и помоћ и другим људима, нехришћанима, јер промишљаше о општем добру. Много пута га је цар Маврикије[3] слао у Персију ради народних послова, и са персијским царем Хозројем учвршћивао мир између Грка и Персијанаца. А када неки кнез Варам, устаде против персијског цара Хозроја, и збаци га с престола, тада овај светитељ поможе Хозроју те се врати на престо. Са тог разлога Хозрој се потчини Грцима, и плаћаше им данак. To учини те свети Дометијан постаде велики пријатељ цара Маврикија и његове супруге. Ови га наградише многим златом, које он све утроши на зидање светих цркава и сиротишта. А када по други пут дође у Цариград, он се пресели ка Господу, 601 године. И светим моштима његовим одадоше велику пошту и црквени и царски великодостојници, јер их са великим почастима пренесоше у његов град Мелитину. Овај светитељ учини многа чудеса и за живота на земљн и после свога престављења - у славу Христа Бога нашег.

Брат светог Василија Великог. Био је најпре само презвитер, пошто беше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном светском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II васељенском сабору. Мисли се да је он саставио други део Символа Вере. Велики беседник, тумач Светог Писма, и богослов. Због свога пораза аријевци се беху нарочито на њега окомили као на свог страшног противника, те у време цара Валента, њиховог једномишљеника, успеше да збаце с епископске столице и отерају у изгнанство. Осам година проведе овај Свети Отац у изгнанству трпељиво сносећи све беде и сва понижења. Најзад сконча у дубокој старости концем IV века преселивши се у Царство Божје и оставши кроз све векове на земљи као велико светило цркве.

**

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА епископа Ниског

Овај свети Григорије беше млађи брат светог Василија Великог. Родио се око 335. г. у граду Неокесарији у Понту у оној истој благочестивој породици из које су изашли још многи други светитељи Божји. Прву науку учио је код свога старијег брата Василија, а затим је прошао и све светске и духовне науке. Оженио се побожном девојком Теосевијом и био посвећен за чтеца божанских књига у Цркви Божјој. Касније му дође мисао да се посвети позиву светског ритора, но по савету светог Григорија Богослова, друга Василијевог и његовог, одбаци ту мисао и, шта више, отиде те се замонаши код свога брата Василија на реци Ирису у Понту, а блажена му супруга Теосевија постаде ђакониса. Ову блажену Теосевију, која се ускоро затим упокоји, многим похвалама увенча свети Григорије Богослов (у писму упућеном Григорију), називајући је "сестром" Григоријевом и својом, похвалом Цркве и украсом Христовим.
По избору светог Василија за архиепископа Кесаријског, би изабран и свети Григорије у јесен 371. год., за епископа у малом кападокијском граду Ниси, да би уједно подржао и свога брата у одбрани Православне вере и Цркве. Свети Григорије мудро управљаше Црквом Христовом, а нарочито беше славан беседник и изврстан хришћански философ. Ревнујући за Православну веру он изазва против себе гоњење од стране аријанаца, који се у време цара Валента беху поново осилили. Ови јеретици успеше да збаце светог Григорија са епископске столице (375 г.), на коју се светитељ поново врати тек по смрти цара Валента 378 године. По смрти брата му Василија, великог поборника Православља, свети Григорије преузе на себе богословску догматску борбу против јеретика Евномија, крајњег аријанца, и зато писаше знамените богословске књиге у одбрану Православне вере у Свету Тројицу. Учествовао је затим на сабору у Антиохији 379. г. са светим Мелетијем Антиохијским. Од православних би изабран за архиепископа у Севастији (380. г.), те је управљао и том Црквом неколико месеци до избора новог православног епископа. Када за царовања Теодосија Великог би сазван у Цариграду Други Васељенски Сабор 381. године, против аријанаца и духоборачке јереси Македонијеве, на њему узе активног учешћа и свети Григорије. Са осталим светим Оцима, поборницима Православља, изложи никејско-цариградски Символ Вере, и би увршћен у "изабране оце" Цркве, општење са којима беше знак и доказ православности. Када се на истом Сабору упокоји председавајући Сабора - свети Мелетије Антиохијски, би одређен од Сабора свети Григорије да му одржи надгробно похвално слово. После II Васељенског Сабора узимао је учешћа још на неколико Сабора држаних у Цариграду. Иза себе остави многе богословске и подвижничке књиге, корисне Цркви светој и вернима за живот и благочешће. Упокојио се око 395. године. По изгледу личио на свог брата Василија, само био нижег раста и просед.

„Све што нас иритира код других може нас довести до бољег разумевања себе.“

– Карл Јунг

Или што бих ја рекао:

„Све што ме нервира код тебе, помаже ми да упознам себе.“

Јер није проблем у теби — него у мени који на тебе реагујем.

И док его виче: „Он ме нервира!“, душа шапуће: „Зар не видиш, ту си још рањен?“

Свети Јован Лествичник каже:

„Као што вода открива лице, тако ближњи открива човеково срце.“

Зато све што нас боли у односу — није грешка другог, већ лекција за нас.

Психотерапија то зове пројекцијом. Православље то види као позив на покајање.

Бог користи и ближњег да би нас научио љубави, понизности и самопосматрању.

Зато следећи пут кад те неко избаци из такта, немој се нападати, већ застани и запитај се:

„Господе, шта ми овим показујеш о мени?“

Јер највећи дар ближњег није да те воли — већ да ти помогне да видиш где још не волиш себе, где ниси слободан, где ниси целовит. И да те упути ка Њему, Једином који може да те исцели.

**

Данас смо окружени бројевима, а усамљени у души.

Имамо стотине "пријатеља", а често никог да нас погледа у очи кад се ломимо изнутра.

Јер права блискост се не мери лајковима, него тишином коју неко уме да издржи с тобом.

Не мери се одговором на story, него одговором на твој позив кад ти је срце тешко.

Психолошки гледано, људи се данас све чешће повезују кроз корисност – не кроз истину.

Кроз заједничке користи – не кроз заједничке вредности.

А када нестане корист, нестане и „пријатељство“.

Духовно гледано, пријатељ је дар од Бога.

У Светом Писму пише:

„Пријатељ верни лекар је живота, а који се боји Господа – наћи ће га.“ (Сирах 6,16)

То значи – ако ти је срце усмерено ка добру, Бог ће ти дати људе који не траже савршенство, већ присуство.

Који те не напуштају кад погрешиш, већ те подсете ко си кад заборавиш.

Зато није важно колико људи седи за твојим столом – већ колико би остало кад би нестало твоје здравље, твоја моћ, твоја видљивост.

**

Осмех није само покрет лица — он је покрет душе. У психотерапији знамо да и најмањи осмех може да промени хемију мозга, да унесе светлост у таму мисли и да отвори простор за наду. У православљу, осмех је дар љубави, јер радост у Христу није себична већ она која другога подиже.

Старац Ананија Кустенис каже:

„Хумор је живот, дах. Ако си успео да некога насмејеш док је жалостан — то вреди више од свега! Осмех је нематеријално човекољубље.“

Када се насмејемо, не смејемо се из подсмеха него из захвалности. Тада бежи туга, малодушност ишчезава, а ђаво одступа. Зато, као што чувамо душу молитвом, чувајмо је и осмехом — јер и он је вид љубави, и према себи и према другима.

**

Највећа издаја није када те други издају, него када издаш самога себе.

А то чинимо сваки пут када потиснемо своје осећаје, када пристајемо на оно што није у складу с нама, када живимо да бисмо задовољили друге, а заборавимо да смо и ми Божја деца са својим даром и позивом.

Психологија нас учи да то вуче корене из детињства – из потребе да будемо вољени и прихваћени, макар по цену да се одрекнемо себе.

Православље нас подсећа да се тада удаљавамо од дара који нам је Бог поверио, од онога што нас чини јединственим и живим.

Мир никада нећемо пронаћи у угађању другима. Он долази тек када се вратимо себи, онако како нас је Господ створио.

**

Боли те јер растеш. Боли те јер си жив.

А највише те боли онда кад си близу истине, али још увек бежиш од ње.

Човек бежи од бола јер мисли да је бол казна.

Али у Божијем свету – бол није казна, него позив.

Позив да станеш. Да погледаш. Да се вратиш.

Ми бежимо у посао, у односе, у мреже, у обавезе.

Јер верујемо да је бол нешто што треба избећи.

А истина је да се кроз бол долази до смисла.

Јер смисао не расте у удобности.

Смисао се рађа из оног што нас пресече, из сусрета са собом, какви заиста јесмо.

„Јер кад сам слаб, тада сам силан.“ (2. Коринћанима 12,10)

То је тај парадокс духовног живота:

оно што те највише заболи, може да те најдубље преобрази.

Ако не побегнеш.

Ако останеш присутан.

Ако пустиш да кроз сузу благодат сиђе.

( са Инстаграм странице Душана Благојевића)

Манастир Увац се налази у селу Стубло, на граници општина Чајетина и Прибој, у засеоку Увац. Данашња манастирска црква подигнута је на остацима средњовековног манастира, припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.

У рушевинама је манастир затекао и описао јеромонах Дионисије Поповић 1856. године, док је прота Јевстатије Караматијевић у трећој деценији 20. века у Увцу затекао остатке величанствене цркве и других грађевина.

Између прибојског Црног врха и јужних златиборских камених обронака, лежи заселак Увац, на десној обали, у жупној долини истоимене реке. Амбијент, нетакнут и у нашем времену тешко да посетиоце оставља равнодушним. Сеоско насеље из XIX века грађено je "на подобије" много старијег, na je заселак Увац, као ретко где на другом месту, прототип позног средњовековног насеља. Без комуникација и путева, с козјим стазама, којима се пролазило и пре неколико векова, с полудрвеним и дрвеним кућама покривеним шиндром, Увац у потпуности дочарава средњовековни живот у овој старо-влашкој забити. И као што свака заосталост није последње зло; Увац је задуго остао редак пример културне и цивилизацијске затворености у протеклим временима.

Сурово нестајање манастирског комплекса Увац, последњих година XVII века, јесте аутентични пример умирања целог села и околине. За дужи низ година овај питоми крај у долини реке Увац био је потпуно пуст. Они који су се овде доселили, вероватно после више деценија, нису имали готово никаква или само делимична сазнања o претходном становништву o њиховим страдањима и исељавањима. Нови житељи затекли су манастир Увац у рушевинама, a у народу су временом створене различите приче o животу, успону и разарању овог светилишта. Манастирска имања вероватно су припада неком њима непознатом спахији, na су и становници Увца из прве половине XIX века no предању наводно били "чивчије" Јањиног манастира.Мала црква у средњем току реке Увца, испод златиборских падина, подигнута је вероватно у првим деценијама XV века. И мада нема никаквих писаних података o томе, no свему судећи, саградио ју је неки локални властелин (за сада непознат) за потребе околног сточарског насеља и његових житеља. Подигнута на граничном подручју, ова православна црква била је својеврсна брана надирања богумилске јереси, која се и тада ширила са територије босанских феудалаца. Сви досадашњи извори упућују да је река Увац у једном свом делу као и део слива реке Лим, у XV веку била гранично подручје између Деспотовине и босанских држава. Како су територије у том времену лако прелазиле из руке у руку a тешко се браниле, опстанак у овој жупној граничној области вероватно је често био угрожен.

Приликом археолошких и конзерваторских радова 1994. и 1995. године, констатована су знатна оштећења, фрагменти паљевина у слоју првобитне мале цркве, будућег манастирског комплекса Увац. O степену других оштећења, на пример конструктивних целина, било је тешко доносити суд. Коначно, црква манастира Увца доживела је у каснијим временима још две значајније обнове и проширења, али је исто толико пута била паљена и разарана. Последње рушење крајем XVII века значило је брисање манастира Увца са списка појућих светилишта пуних три стотине година. Манастир је живео у народу, у колективном сећању, као чудесан пример градитељске снаге нације у трагичном историјском раздобљу.
Истраживачки радови на манастирским објектима на Увцу у периоду 1994-1997. године, потврдили су велико проширење цркве посвећене Рођењу Богородичином, као и градњу помоћних просторија, конака и монашких ћелија. Све то одвијало се у периоду од 1572-73. до 1580. године. Доказано је да су тада извођени вишегодишњи радови на комплексу овог светилишта, чиме је и заокружена манастирска целина. Пре свега, мала једнобродна црква, која је све време од турских освајања ових крајева na до средине друге половине XVI века делила судбину српског народа који је живео у жупној долини реке Увац, у овом периоду значајно је променила изглед. Ктитори, као и братство манастира, одлучили су се на проширење цркве на тај начин што су делимично избијени северни и јужни зид, na су са једне и друге стране дозидане широке правоугаоне певнице. Да би се оствариле геометријске пропорције, али и због неких других, можда литургијских разлога, проширена је првобитна апсида, дозидан синтронос у унутрашњем делу олтарског простора, као и горње седиште, непосредно испод прозора на делу апсиде. Бели камен шкриљац, којим су извођени радови у олтарском простору, коришћен је и за подне плоче у простору певница, делу олтара и вероватно спољашњих целина, трема и других детаља у манастирском комплексу. Како су подне плоче из певничких простора сачуване и код следеће обнове, почетком XVII века, то је било могуће констатовати да су у овој фази обнове и проширења манастирске цркве као и свих других објеката били ангажовани веома добри мајстори који можда нису били из ових крајева. Начин сечења и слагања подних плоча у тек сазиданим певницама био је тако ефектан и прецизан да се сличан рад није могао поновити код великог проширења и реконструкције, извођене у следећем веку. Међутим, обнова манастира Увца у нашем времену тачније у последњим годинама XX века, у новим техничко-технолошким условима, није могла дати такве резултате у свим градитељским сегментима, посебно у сечењу и обради тешких камених плоча истог или сличног квалитета. To сведочи да су ктитори скраја XVI века ангажовали изванредне мајсторе који су претходно већ радили на сакралним објектима у непосредној близини или на неком већем манастирском центру који се тих година градио.

Може се рећи да готово и нема извора o великим градитељским радовима из тог периода на манастирима Увцу Бањи, Кратову, Мажићима и другим мање познатим црквама и манастирима. Ипак, из Поменика манастира Св. Тројице код Пљеваља, писаног (или преписиваног) у другој половини XVI века, уписана су имена две монахиње из манастира Вувца. Оне су непознате године, вероватно последњих деценија тога века, дале известан прилог за помињање својих имена приликом молитви и биле записане на страницама Поменика монаха и монахиња. To су Ана (Јања) и Марина. Ови важни подаци упућују на то да је у тим деценијама манастир Увац вероватно био женски манастир, али и на један други, можда много драгоценији траг. Наиме, како се у последњим вековима на просторима Старог Влаха и Полимља полако ширио мит o светитељки Јањи, заштитници слабих и нејаких, то се и више цркава из ових крајева називало Јањиним црквама. Разуме се да су предања често имала тежину реалних збивања, a митови у својој суштини снагу историје, коју није било могуће проверавати. Тако је и манастир Увац, између више других цркава Старог Влаха, постао познат у предању народа ових крајева као црква Јања.

Завршетак велике обнове и проширења манастира Увца у осмој деценији XVI века није забележен на црквеним књигама или литургијским предметима, које су тада вероватно прилагане манастиру као што је то био случај са већим делом бањске ризнице и сачуваним посветама високих црквених достојанственика. Разуме се, то се односи на доступне и познате књиге, предмете и записе са њих, од којих су многи вероватно нестали у вихорима несрећних збивања минулих времена. Али археолошки докази потврдили су завршетак великих радова у деценији која је претходила милешевској несрећи и околним српским светилиштима. Слојеви гара у делу припрате као и северозападног дела манастирске порте, управо у нивоу новоподигнутог комплекса на Увцу из XVI века; поуздано доказују да проширени манастир није био дугог века, односно да је спаљен у истој години када је страдала и Милешева и спаљене мошти св. Саве. Тешко да је овај удес задесио само светилишта у делу нахије Бањана, Старог Влаха и Полимља. Турска освета била je, као и у многим примерима раније и касније, систематична и припремљена. Коначно, то је време када на османском двору успостављају примат везири арбанашког порекла, a у сенку падају или нестају ренегати словенске крви. Мржња према већ мртвом, али још увек славном, везиру Мехмеду Соколовићу била је присутна и не треба је искључити када се анализира судбина Милешеве и овог подручја насељеног православним живљем.

Степен оштећења манастирског комплекса Увац из последње деценије XVI века, и поред слојева гара на појединим местима, ипак није био такав да се не би могао брзо поправити. Извесно је да су се монаси за кратко време вратили свакодневним обавезама, na je братство (или сестринство) манастира већ за годину-две успоставило нормалан живот. Већ у првим деценијама XVII века, у комплексу Увца започињу велики радови, који су no свом обиму готово истоветни онима из XVI века, односно из периода обновљене Пећке патријаршије. Срећна коинциденција приликом истраживачких радова јесте налаз новца са прецизним годинама ковања (1611-1614) у културном слоју последње велике обнове манастирског комплекса, који тачно потврђује да је братство манастира Увца започело радове на обнављању и проширењу између 1615-1618. године. Само делимичан осврт на општа збивања у окружењу упућује на значајне градитељске и уметничке активности, готово последње у том веку које у историјској науци ипак нису довољно осветљене.

Градитељски радови на манастирском комплексу Увац у првим деценијама XVII века нису no обиму били и највећи. Већ је речено, послови на проширењу манастира из друге половине XVI века били су велики. Међутим, радови v овој фази били су неупоредиво сложенији и захтевали су добре и проверене мајсторе. To се пре свега односило на зидање храма Рођења Богородичиног, које се разликовало у односу на претходно стање, дакле на оно из XVI века. Ктитори и манастирско братство захтевали су два сложена посла на овом проширењу. To je постављање стубова носача и кубета изнад централног дела храма, као и припрате на западној страни и њено засвођавање слепом калотом. Готово сав потребан материјал био је у околини, осим сиге коју су вероватно вадили у горњем току реке Увца и лако је низ реку транспортовали сплавовима. Ha тај начин допремана је и грађа, које je, истина, било и у непосредној близини. Мајстори су вероватно ове послове завршили за кратко време. Када су радови на храму били завршени, или можда у исто време, подигнута је на јужној страни велика трпезарија, са доњим подрумским делом, и горњим, у којој је за исти сто могао сести велики број монаха и гостију. Очигледно, то није било све, радови у манастирској порти и помоћним економским просторијама извођени су и у наредним годинама, вероватно све до средине XVII века, a можда и дуже. Ипак, већ у првим деценијама тога века, храм на Увцу са правоугаоним, обновљеним певницама у функцији хора, из XVI века, куполом на коцкастом постољу, дограђеном припратом на западној страни - био је врло брзо спреман за осликавање унутрашњих зидних површина.

Ha основу скромних остатака живописа који су на Увцу сачувани пуком случајношћу и пожртвовањем конзерватора, може се са извесном резервом рећи да су неки делови цркве на Увцу осликавани између 1620-1622. године, када бележимо и најстарији запис са једног штампаног псалтира, који je, неким непознатим поводом, приложен манастиру. Важније од тога јесте чињеница да су храм Рођења Богородичиног на Увцу у тим годинама осликавали зографи из круга хиландарског монаха Георгија Митрофановића. Мада је на основу сакупљених фрагмената зидног сликарства, извађеног из шута или са комада сиге, и упоређивањем са оним фрескама које је тих година сликао монах из Хиландара, незахвално доносити такав закључак. Мора се признати да је на неким ликовима светитеља и орнамената са Увца препознатљив утицај, или можда и лични рад, овог тада најпознатијег црквеног сликара из XVII века, односно, неког од његових даровитих настављача.
Последње рушење манастира Увца догодило се крајем 1697. или у пролеће 1698. године. Семе припремљено за сетву, чији су угљенисани остаци пронађени у манастирским подрумима, није било никада посејано. Рушење је било систематично и сурово. Они који су то радили имали су довољно искуства у том послу, a видело се да су то радили без журбе. Пре свега, сви вредни предмети, део црквеног мобилијара, покућство, делови вреднијег посуђа, намирнице, житарице, али и све што се могло натоварити на коњске самаре - било је опљачкано и однето. Можда је и велики број отпалих коњских потковица, пронађених у слоју паљења, као својеврсна потврда тешко натоварених коња. Исто тако, неколико заборављених дуванских лула у истом слоју могли би се тумачити као персонификовано стрпљење рушитеља Увца.

У остацима гара, уочено је одсуство бронзаних предмета као и оних од драгоцених метала, na се може рећи да је откривени материјал на манастирском комплексу Увац углавном употребног карактера, од гвожђа и керамике, a за рушитеље очигледно није имао никакав значај. После пљачкања манастир је запаљен. Како су конаци, келије, радионице, помоћне просторије и кровови били подигнути од борове и ређе од храстове грађе, може се претпоставити какав је пожар захватио читав комплекс. Знатно касније, после три стотине година, из рушевина вађен је необичан, наранџасти камен, каквог иначе у околини нема. Сивоцрни серпентин, од кога су грађени темељи и храм Рођења Богородичиног, у страховитом пожару, променио је структуру и постао црвено-наранџаст. Трагови гара и спаљених остатака били су у висини од 2 до 10 cm. Пећи са керамичким лончићима, које су загревале конаке и помоћне просторије, обрушиле су се у подрумске делове, na су неки комади, игром случаја, остали читави. Све што није било захваћено пожаром, остало је испод рушевина.

У којој мери је тада страдао храм Рођења Богородичиног, као и читав манастирски комплекс - може се само претпоставити. Свећњаци од белог студеничког мермера, без значаја за рушитеље, сурово су поломљени и разбацани. Али пре паљења храма, срушена је фино обликована чесма од сиге, на јужној страни, непосредно уз цркву. Комади камена и сиге са храма затрпали су остатке манастирске чесме, na je и то сведочанство да је црква посвећена Рођењу Богородичином на Увцу последњи објекат на коме су се рушитељи и најдуже задржали.

Тешко ће се ма када сазнати шта је све опљачкано и однето са манастирског комплекса Увац. Изненадни напад је затекао калуђере, који тешко да су нешто могли сакрити и спасити. Покрадене црквене књиге продаване су на базарима Босне, Херцеговине и Полимља, na су их неки други свештеници и монаси откупљивали и прилагали у манастире Херцеговачког санџака. Монаси су без сумње, били упознати са судбином манастира, чије је име стајало у записима и натписима црквених књига, али они су знали и за несрећу оних који су се у време удеса затекли у манастиру. Анатема, тако честа на рукописним и штампаним књигама, односила се на рушитеље који су књиге опљачкали, али не и на откупљиваче, који су их спасавали и прилагали на сигурнија места. Међутим, пијетет према свима који су пре њих књиге чували и користили, обавезивао их je.

У пожару храма Рођења Богородичиног на Увцу нестао је иконостас, делови мобилијара, црквеног намештаја, певнице, дрвени делови горњих конструкција, кров, кровни покривач од ситног боровог клиса. Цркву без кровне конструкције било је лако рушити, a то се, очигледно, и догодило. Тако је у северној певници, под гомилом камења, затрпан столарско-бачварски алат, који je, изгледа, као и његови власници, поделио судбину манастира. Како је у том времену алат имао велику вредност, пре свега као средство за рад, то се намеће и питање да ли је алат после рушења било немогуће спасавати или су власници већ били мртви.

Условна реконструкција рушења манастира Увца из последњих година XVII века била је могућа захваљујући релативно сачуваним манастирским остацима, на основу чега је било могуће успоставити приближну слику комплекса пре разарања, али и могући изглед овог духовног центра после несреће која га је задесила. Међутим, то се не може рећи за страдање других метоха манастира Бање, као и за паљење седишта Дабробосанске митрополије, која ће у рушевинама остати више од 150 година. Закопана и спашена бањска ризница, без икаквог писаног аманета, јесте и потресно сведочанство o збивању у Бањи тог пролећа 1698. године, када је испред сурових пљачкаша склоњен велики део бањских драгоцености.
Манастир Увац и готово сви бањски метоси - Кратово, Дубрава, манастир Дубница, црква Јања у селу Рутошима, Св. Георгије у Мажићима - остали су у рушевинама више од три века. Већи број више никада није обнављан. Старо седиште Дабробосанске митрополије, Бања код Прибоја, било је пусто до друге половине XIX века, када је уз помоћ народа читавог краја, и уз ангажовање свештеника и каснијег монаха Дионисија Поповића, манастир делимично обновљен. Стару славу као и духовну улогу више никада није повратио.

Првобитна црква била је мала грађевина коју је манастирско братство проширивало дограђујући припрату, бочне певнице и проширујући олтарску апсиду. Пронађено је велико богатство пластике: раскошна амвонска розета, фрагменти мермерног црквеног мобилијара, затим крстионица, чираци и друго. Живопис је скоро у целини уништен, али захваљујући упорним конзерваторима, из стотине фрагмената од фресака успела је делимична реконструкција ликова Светог Архангела Михаила и Светог Симеона.

Крајем марта 1994. године, екипа Народног музеја из Ужица с неколико стручњака службе Заштите споменика из Београда и Прибоја била је први пут на необичном локалитету манастира Увца. Уснула и зачарана околина засеока Увца, нетакнуто и напуштено насеље, камење и манастирске рушевине - били су пресудни да се почетком јула исте године нађемо на месту које је било изван комуникација, путева и веза. Опрема је транспортована војним хеликоптером, који се једини и могао спустити у тај предео. На Малу Госпојину 1995. године поново је оживео манастир, после два и по века. Истог дана обављено је мало освећење цркве и служена света архијерејска литургија. Литургију је служио Његово Преосвештенство епископ жички Господин Стефан, уз саслужење свештенства намесништва ужичког.

Крајем 1998. године, прецизније 21. септембра, на празник Рођења Богородице, манастир Увац предат је Српској православној цркви, с великим степеном завршених радова у односу на стање пре последњег разарања, тачно пре три стотине година. Kao no неписаном правилу морало је проћи много времена да се стекну неке непознате околности и да се поново обнови овај гранични духовни центар. Једини преживели сведок његовог успона, трајања и усуда била је стара винова лоза, давно посађена на источној страни манастирске цркве. Она је вековима опасивала читаву порту постајући временом дивља, падајући на земљу и хватајући врхове грана околног дрвећа. Винова лоза с Увца јесте и симбол свеколиког трајања, живота и неуништивости.<

Чланови тима који је радио на обнови и релативизацији чинили су и: архитекта Благота Пешић, археолог Саво Дерикоњић, етнолог Боса Росић, историчари: Јелена Ристановић, Радивоје Папић, Mapa Алексић, конзерватори: Милица Дабовић-Котур, Мира Ћуковић, Драган Томановић, Миодраг Марковић, Драган Јовичић, фотограф Зоран Домановић. Неки од њих, као што су археолог Саво Дерикоњић и архитекта Благота Пешић, аутори бриљантних остварења на Увцу остају дужни текстуални део истраживања и градитељске обнове.

Не може се мимоићи веома заслужна личност без чије материјалне као и друге помоћи манастир Увац не би био обновљен. To je господин Раде Бегенешић, помоћник министра за културу Републике Србије, који је у изузетно тешким околностима, својом наклоношћу и вером за ову врсту послова, подстицао и чинио све да се манастирски комплекс Увац приведе крају. И за настајање ове књиге, у великој мери дугујемо захвалност господину Бегенешићу. Градња локалног пута Стубло-Увац био је мукотрпан и пионирски рад захваљујући коме је манастир Увац могао бити завршен и доступан свима који га сада посећују. Заслуге припадају предузећу "Путеви" - Ужице, али и појединцима који се не могу заобићи, као што су: Србо Бајевић, Радован Јеремић и Станко Тејић.

Данас манастир Увац има жив монашки живот.

извор

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ХОЗЕВИТА

Овај славни отац наш Георгије беше пореклом из једног села на Кипру. Родитељи му беху благочестиви и богати. Старији брат његов, Ираклид, још за живота родитеља отиде у Свети Град да се поклони Светим Местима, и пошто се поклони и посети реку Јордан, отиде у Лавру звану Каламон и постаде монах. Благословени пак Георгије остаде уз родитеље, и растијаше васпитаван у свакој побожности и чистоти.
По смрти родитеља узе га к себи заједно са свим наслеђем његовим неки његов сродник, који имађаше јединицу кћер и зато реши да њоме ожени Георгија. Но пошто млади Георгије избегаваше светске ствари и не жељаше да се жени, одбеже неком другом свом сроднику који беше игуман у једном манастиру желећи да се посвети монашком животу, као што је то учинио и његов старији брат. Дознавши за то онај први сродник његов дође и поче да се препире са овим другим сродником, тражећи да му врати младића. На то му овај одговори: Нити сам га ја довео овамо, нити ћу га ја отерати. Он сам има узраст, нека изабере оно што му користи. Кад младић дознаде за свађу својих сродника око њега, напусти све и тајно побеже са острва. Дошавши у Свети Град Јерусалим и поклонивши се Светим Местима, сиђе на реку Јордан и помоливши се тамо отиде у Лавру Каламон код свога брата. Када га брат виде онако младог и голобрадог, не хтеде да га задржи у Лаври, по заповестима светих Отаца, него га одведе у манастир Пресвете Богородице, звани Хозева, и предавши га тамо игуману врати се натраг у своју келију.
Игуман, видећи непоколебивост и монашку побожност Георгијеву, убрзо га постриже и одену у монашку схиму, и предаде га једном напредном у подвижништву старцу монаху као помоћника у старчевом послушању. Старац је био родом из Месопотамије и беше врло строг. Једног дана посла старац овог светог младића на поток да донесе воде. Младић, отишавши и спустивши се у поток, врати се празан, јер пошто беше одевен не могаше да донесе воду због сплета трске и шипражја. Старац му тада нареди да скине са себе одећу и да се само препојаше спољном мантијом и тако да иде да донесе воде. Пошто младић задоцни са водом, старац сакри његово одело и отиде за трпезу. A младић, дошавши и не нашавши ни старца ни своје одело, отиде у манастир онако без одела. Када закуца на врата манастира вратар му отвори и видевши га нага запита га за узрок тога, па дознавши шта се десило отиде и донесе му одело, па га уведе у манастир. Враћајући се старац надзорник његов из трпезарије после јела, срете Георгија пред гробом светих пет Отаца који се ту налажаше, и видећи га, са пуно гњева и претње удари га руком, говорећи: Зашто си закаснио? На то се одмах осуши рука старцу, и он паде пред ноге младићу молећи га и говорећи: Чедо, немој ме обелоданити ни изобличити јавно; сагреших, опрости ми! Помоли се Господу за мене да ме исцели. Младић са смирењем и побожношћу одговори: Иди, оче, и направи метаније пред гробом светих Отаца и они ће те исцелити. Старац наваљиваше говорећи: Теби сагреших, ти се помоли за мене. Тада младић узе старца за руку, отиде заједно са њим до гроба Светих, направи метаније и помоливши се, старац би одмах исцељен. Од тада старац постаде кротак и снисходљив и врло смирен. Будући да се тај догађај разгласи међу братијом и сви се дивљаху и слављаху Бога због тог славног чуда које учини овај младић, и то још почетник, Георгије се побоја да не падне у замку гордости, зато напусти тајно манастир, сиђе у Лавру своме брату, и остаде са њим у такозваној старој Цркви. Овде они провођаху овакав начин живота: Никада не куваху за себе јело на ватри, осим када им долажаху посетиоци. Притом поручише чувару утврђења њихове Лавре да им од недеље до недеље чува покварена јела из тврђаве и оно што њему доносе манастирски оци. Тако су се они само тиме хранили, никада не перући нити испражњујући посуђе из кога су јели, због чега се у посуђу накотише многи црви, и смрђаше надалеко. Вина такође нису пили.
У Јерихону пак бејаше један земљорадник кога ова браћа много вољаху. Но догоди се да овоме земљораднику умре детенце - јединче. Ојађени отац стави мртво детенце у једну котарицу, метну преко њега као поклон њима нешто од плодова са своје земље коју обрађиваше, покри одозго лишћем од винограда, па тако отиде са котарицом у Лавру. Дошавши он закуца на врата њихове келије, из које изађе Георгије и уведе га унутра. Ожалошћени отац кога они љубљаху, направи пред њима метаније, и спустивши котарицу пред њих на земљу замоли их да благослове плодове његовог труда, па изађе напоље. Кад браћа извадише плодове из котарице нађоше у њој мртво детенце. Видевши то, старији брат Ираклид се узбуни и рече брату своме: Позови натраг тог човека; данас дође међу нас искушење, јер колико видим дођоше да кушају нас грешнике. Међутим Георгије, којему тада беше око четрдесет или нешто више година, направи пред њим метаније, па рече: Немој се љутити нити гњевити оче, него хајде да се са вером помолимо многомилостивом и многожалостивом Богу, па ако Бог не узме у обзир грехе наше и смилује се, и васкрсне ово дете, онда ће га отац његов по вери својој добити натраг жива, и отићи; ако пак Божја доброта то не учини, позваћемо оца и рећи му да ми грешници нисмо достигли до такве духовне висине да васкрсавамо мртве, нити имамо такву смелост пред Богом. Старац послуша и оба стадоше на молитву са сузама и срцем скрушеним. А свемилостиви и човекољубиви Бог, који чини вољу оних који Га се боје, услиши их и васкрсе детенце. Тада дозваше натраг оца његовог и рекоше му: Ево ти жива твог сина због великог милосрђа Божјег; гледај да то нипошто никоме не кажеш и не ставиш нас на муке и ожалостиш. Отац узе синчића и отиде славећи и благосиљајући милостивог Добротвора и Животодавца Бога.
Тако ова браћа провођаху свој живот са сваким миром и побожношћу; никада их нико не чу да се споречкају или да прогунђају нешто између себе, нити с неким другим, јер старац Ираклид имађаше велику смиреност и кротост, а Георгије велико послушање и смирење. У својој седамдесетој, отприлике години, ава Ираклид се престави из овог живота, а беше се прочуо у целој долини Јорданској као човек благ и пун вере, украшен сваком врлином, девственик, молчалник, сиромаштвољубљив, милостив, уздржљив више од свих других. Јер сво време живота свога он узимаше храну само онако како смо напред рекли, и то узимаше је једном у два или три дана, а понекад и једном недељно. Једино због великог наваљивања од стране отаца пристајао је понекад да једе за општом трпезом, која се каткад постављала љубави ради. Бивало је и да се разболи, јер је себе приморавао на велике подвиге. Притом он имађаше и мајку свих врлина смиреноумље, и зато никада није прихватао да стане у ред са светим оцима да пева, сматрајући себе недостојним да стоји с њима, него је увек стајао у дну Цркве, имајући на себи само једну стару расу и кукуљицу на глави. У храму је говорио псалме у себи до почетка богослужења, и то са много суза и усрђа, не разговарајући нити се расејавајући. Зато се говорило о многим чудима које Христос Спаситељ чињаше кроз њега. И тако овај ава Ираклид, просијавши чесним и богоугодним животом, оконча живот у доброј старости, и би погребен онде у гробу заједно са преподобним оцима; а на небу он се са хоровима Светих непрестано моли смело пред Богом за нас и за цео свет.
Ава пак Георгије, оставши сам у келији, туговаше и плакаше за братом својим, настављајући храбро свој начин живљења и подвига, и би вољен од свих. Често је служио другим оцима са миром и побожношћу, јер је био добио и част ђаконства, које је вршио са страхом и умиљењем, служећи увек и прислужујући свима.
Једнога дана указа се потреба да изађе ради некога посла. Отворивши врата келије он угледа лава где лежи пред вратима. Имајући срце без страха, он ћушну лава ногом говорећи му да се склони испред врата да би могао да изађе на свој хитни посао. Лав зарежа пријатељски и заврти репом, али не хтеде да устане. Ава Георгије га гурну два-три пута ногом тражећи да му направи пролаз, а када лав не послуша, свети рече: Добро; пошто ниси послушан, онда по Светом Писму: "Зубе лавове сакруши Господ". Благословен је Бог, отвори уста да видимо! Лав отвори широм уста и допусти светоме да му опипа зубе како хоће; а свети стави руку у уста звери и опипавши потврди, говорећи: Као када неко опипава равно дрво, тако су и зуби лавови. Тада лав устаде и удаљи се, а светитељ отиде и обави свој посао.
Када у то време умре игуман Лавре, настаде неред и неслога у Лаври; братија се подели у две групе око избора новог игумана, и поче да крши правила и обичаје својих отаца. Због тога је много туговао и жалостио се овај старац; и мољаше се усрдно Богу да му да знак где је Његова воља да се удаљи одавде. Тада му се јавише у виђењу две велике светле гope, од којих једна беше виша и светлија од друге. Тада му рече онај који му показиваше то виђење: Где желиш да одеш и настаниш се? Старац замоли да му да ону вишу гору. Рече му овај исти који му се јавио: Иди онда у твој манастир где си пострижен за монаха и настани се у келијама. Свети, отишавши одмах, замоли игумана Хозевитског манастира да му да обиталиште у келијама. Игуман пак овога манастира зваше се Леонтије, и беше муж благ и врло милостив и сиромахољубац. Он беше силно узнапредовао у врлини милостивости; и пошто се упокоји, један га од стараца виде где стоји пред жртвеником сав као огањ. Када старац Леонтије угледа свог бившег ученика где се вратио, обрадова му се веома и одмах му даде келију. Свети се сместа попe на гору и настани у келијама Хозевитским, због чега и доби име Хозевит. Нико није успео да дозна његов начин живота за све време проведено у тој келији, осим што се знало да није имао ни вина, ни масла, ни хлеба, ни одеће, осим једне кратке мантије коју је носио кад је бивао у Цркви. Ишао је тамо где се бацају отпатци и сакупљао бачене крпе од којих је сашивао себи одећу, и од истих крпа правио себи постељу. А молио је и неке келиоте да од недеље до недеље чувају за њега отпатке са трпезе отаца и гостију, па било да су то отпаци од поврћа, или осприја, или морских шкољки. Добивајући од њих те отпатке, туцао их је све заједно у каменој ступи и правио лоптице, које је затим сушио на сунцу и онда, квасећи их водом узимао од њих једном у два или три дана, ако му је уопште било потребно да једе у својој келији. Јер беше обичај да суботом увече долазе келиоти у општежиће и да учествују у богослужењима и у Литургији Пречистих Тајни, а затим и за трпезом са манастирским оцима. И верујте ми, часни оци и браћо (вели писац овог житија и ученик Светога - преподобни монах Антоније), да сам ја лично, после наиласка Персијанаца[1], дошавши у манастир отишао са неком братијом у келије и нашао тамо остатке оних лоптица, дивећи се са братијом како их је овај свети могао јести. Када су Персијанци стигли до Дамаска настао је велики неред у овој земљи. Једнога дана сеђаше овај преподобни на једном камену и грејаше се на сунцу (јер беше мршав од превеликог уздржавања), и горећи сав жељом духовне љубави за творење воље Божје, мољаше се са непрекидним сузама човекољупцу Богу да се смилује на људе своје. И дође му глас: Сиђи у Јерихон и видећеш дела људи. Тада сиђе у манастир и нашавши братију из општежића који иђаху у Јерихон, сиђе и он с њима. Када стигоше до вртова испред града, изненада чу у ваздуху велику вреву од мноштва људи, који ратоваху међусобно и викаху као у борби. Подигавши очи своје увис виде ваздух испуњен Индусима који се сукобљаваху као у рату, а земља се сва тресијаше и дрхташе под њиховим ногама. Братија рекоше преподобноме: Ајде, оче, да уђемо у град. Зашто стојиш толико дуго и гледаш у ваздух? Преподобни им одговори са сузама и тугом: Бежимо, браћо, и вратимо се. Зар ви не видите и не осећате да се земља тресе? И док он то говораше, гле, одједном изиђоше из града неки наоружани коњаници и други млађи петаци и деца, који имађаху мачеве и копља у рукама и трчаху тамо-амо. Братија тада схватише да то беше потрес земље о коме говораше старац, и вратише се у манастир са великим страхом, јер им свети исприча и виђење које виде у ваздуху. Попевши се у своју келију старац плакаше и ридаше због непобожности и злоћудности народа, или боље рећи због незнања и безбожности. Следећег дана, изишавши опет из келије, сеђаше на сунцу грејући се (као што је то често чинио због слабог тела), и мољаше се са усрђем Богу, говорећи: Владико, Боже доброте и Господе милости, који хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине; подигни жезал Твој и накажи народ овај, јер ходи у незнању. И одмах затим виде велики штап од огња, који се протезаше од Светог Града до Бостре, те тако провиде свети да ће народ бити тешко наказан, и због тога плакаше стално и туговаше.
Када пак стиже најезда Персијанаца и опколи Свети Град, тада изађоше и братија из општежића и келиоти, па братија отиде са игуманом у Арабију, а ови се сакрише по пећинама и по шипражју. Међу њима беше и овај преподобни старац, јер га много молише братија да се и он сакрије са њима. Сарацени пажљиво претресоше сву долину и испитиваху брђане о њиховој имовини, па пошто пронађоше старца и многе друге оце, похваташе их и преведоше у други поток. Међу њима беше и ава Стефан Сирац, старац преко сто година, свети и чувен отац, кога Сарацени убише онде, а друге оце одведоше у ропство. Светога пак Георгија, пошто га видеше сиромашног и врло слабог и побожног, поштоваху његов начин живота; боље рећи, будући покренути на то од Бога, дадоше му котарицу пуну хлебова и суд са водом, па га отпустише рекавши му: Иди, спасавај себе где хоћеш. Он сиђе ноћу до Јордана и бијаше тамо док Персијанци не прођоше кроз Јерихон, одлазећи за Дамаск и водећи са собом и заробљенике из Светог Града. Отуда старац отиде у Свети Град, где и остаде док не сиђе понова у Хозевитски манастир, где се поново настани, иако не оде поново горе у келије. У манастиру он свакодневно поучаваше и утврђиваше братију, која се била вратила, а такође учини и многа чуда, која су описана у опширнијем житију његовом.
Но пошто и он беше човек и требаше да се пресели ка жељеноме Господару, разболе се болешћу од које и умре. Оне вечери кад је преподобни скончао, вели ученик и писац житија његовог Антоније монах, да би се показало са каквим чврстим уверењем одлази овај свети ка Господу, дође по промислу Божјем у манастир мноштво гостију, те ја бејах много заузет у мом послу. Нека братија од оних који живљаху близу старца дођоше неколико пута и рекоше ми: Тражи те старац говорећи: где је Антоније? Позовите ми га, јер ја ћу сада скончати. Ја бејах у жалости, јер сам хтео и мој посао да свршим, и опет да дођем к старцу. Дознаде за то у духу старац па ми јави: Немој се жалостити нити узнемиравати, чедо, него заврши своје послушање, a ja ћу те чекати док не дођеш. Пошто једни гости устајаху иза трпеза а други долажаху, време мог служења се протеже скоро до поноћи, но старац ме чекаше. Завршивши на крају своје послушање и отпустивши госте, сиђох к старцу. Пошто ме виде, он ме загрли и целива и благослови, па се окрете ка истоку и рече: Изађи сада, душо моја, изађи у Господу! Пошто то рече три пута, предаде дух свој Господу, Који се у њему и с њим подвизавао тим добрим и честним подвигом. Тако се пресели ка Господу као кад неко кораком прелази са места на место, веома мирно и спокојно, предајући, очигледно, дух у руке Божје, као што је и написано: "Душе праведних у руци су Божјој, и неће их се дотаћи мука". И опет: "Честна је пред Господом смрт преподобних Његових". Ја пак, дознавши да преподобни предаде свој дух, падох на груди његове и плаках што се лишавам преподобног оца мог. И пошто га погребосмо са псалмима и појањима и песмама духовним, положисмо га у гробове Преподобних Отаца. А он сада налази се са хоровима Светих на небу и моли се с њима за нас и за цео свет. Амин.
 

Јулијан беше из египатског града Антиноја, од родитеља врло виђених и богатих. Од младости своје заволе девствену чистоту, и зажеле да је до краја свога живота очува. Поставивши њу као темељ другим врлинама, он живљаше у страху Божјем, марљиво се учаше и читаше књиге; изучаваше обе мудрости: јелинску и хришћанску; и тако упознаде и световну философију и цело Свето Писмо. А кад му би осамнасет година, родитељи га почеше приморавати да се жени, јер им беше јединац, а хтели су да имају потомство. Али он одлучно одбијаше.

И када му поводом тога родитељи и рођаци веома досадише, овај целомудрени младић измоли од њих недељу дана на размишљање. И целу ту седмицу проведе у посту, у молитвама и сузама, и дању и ноћу молећи Бога, да му Он на који било начин сачува девственост беспрекорном. А када седмога дана наступи ноћ, и он, изнемогао телом од поста и молитве, леже и заспа, јави му се Господ у виђењу, и тешећи га и крепећи га рече му: He бој се, послушај савет својих родитеља, јер ћеш узети жену која девственост твоју неће повредити, нити ће те од мене одвојити, него ће и она тебе ради сачувати своју девственост; и тако ћу и тебе и њу, девственике, примити на небо. Осим тога, ви ћете раширити чистоту, јер ће вашим учењем многи младићи и девојке постати житељи неба. А ја ћу свагда бити с тобом, обитавајући у теби и побеђујући све телесне пожуде и искушења. И учинићу да девојка, којом се будеш оженио, пристане на твој добри предлог. И у ложници својој ви ћете угледати мене са хоровима Анђела и безбројним девственицима оба пола, које природа раздели, а вера у мене уједини. И ти ћеш бити следбеник њихов. – Говорећи то, Господ га додирну и рече: Буди храбар! и нека се не плаши срце твоје!

Утешен и охрабрен овим божанским виђењем, дивни младић се прену и рече: Благодарим Ти, Господе Боже, који испитујеш срца и душе, што ћеш удаљити од мене сласти и утехе овога света, и што ми обећаваш да ћеш бити чувар и заштитник моје чистоте, јер се чврсто срцем надам у Тебе и уздам, да ћеш ми дати оно што око не виде, ухо не чу, и у срцу човеку не дође, а што си уготовио онима који Те љубе. А пошто ме удостојаваш да ходим путем твојим, молим Те: Ти сам буди добар пут и мени и свима љубитељима чистоте. Господе, Ти знаш да од свога рођења па све до овога часа, у који си благоволео да ме позовеш, ја ништа друго не волим и не желим осим Тебе. Стога завете што излазе из мојих уста, Ти утврди и Ти у дело спроведи.

Онда изађе из своје собе, и саопшти родитељима да пристаје на њихову жељу и не одбија брак. Родитељи се веома обрадоваше, и одмах се дадоше на ревносно тражење девојке која би му одговарала пореклом и богатством. И нађоше такву девојку, по имену Василису, јединицу кћер у својих родитеља, лепу, и благородну. Њу заручише своме сину. А када после уобичајеног свадбеног весеља уведоше женика и невесту у ложницу, и оставише их, осети невеста врло јак пријатан мирис, као у башти где је много кринова, ружа и другог мирисног цвећа. И она рече женику: Господару мој, шта је ово? Сад је зима, а диван мирис цвећа осећа се као у пролеће. И овај дивни мирис толико ме усхићује и наслађује, да је у мени потпуно угасла жеља за телесном везом. – Тада јој блажени Јулијан, женик, рече: Овај дивни мирис који осећаш, не долази од годишњег доба, него по дејству самога Христа, љубитеља чистоте, који вечни живот дарује онима који девственост своју чувају неповређеном. Ако дакле хоћеш да заједно држимо заповести Христове, и да My угодимо, онда заволимо Њега свом душом и сачувајмо My нашу девственост неповређеном. Начинимо од себе Његове изабране сасуде у овом свету, да бисмо с Њим царовали у оном. И тако се ја и ти никада нећемо растати.

На ове његове речи блажена невеста Василиса одговори: Зар је ишта потребније од спасења, сачувати девственост и добити живот вечни? Верујем твојим речима, и желим да заједно с тобом живим у девствености до краја живота, како бих могла добити вечно уздарје од Христа Господа мог.Када она то рече, блажени Јулијан врже себе на земљу, клањајући се Богу, и распрострт ничице вапијаше к Богу: Утврди, Господе, ово што се у нама збива по Твоме дејству! – А девственица Василиса, видећи женика свог на земљи где се моли, одмах и сама припаде на молитву.

И гле, изненада се затресоше темељи ложнице у којој беху, и неисказана светлост засија тако, да од небеског сјаја потамнеше свеће што гораху у ложници. И би велико божанствено виђење: с једне стране виђаше се цар славе Христос са безбројним мноштвом девственика у белим хаљинама, а с друге стране – царица Владарка, Пречиста Дјева Богородица са хоровима девственица. И са обе стране појаху се неисказано миле небеске песме, какве ухо земаљско не чу. И приступише два пресветла човека, опасани златним појасима, подигоше Јулијана и Василису са земље, и показаше им на постељи једну прекрасну и врло велику књигу. А око постеље стајаху нека милолика чесна четири старца, који држаху златне чаше пуне мириса, из којих се силно изливаше неизразиво диван миомир и испуњаваше ложницу. И рече им један од тих стараца: Ево, ове чаше приказују савршенство ваше, јер благо вама што победисте привремену насладу овога света и похитасте вечној, каква у срце човеку не дође. Прочитај, Јулијане, што је написано у овој књизи живота. – И Јулијан погледа и прочита њихова имена написана. А беше златом написано ово: Јулијан који се одрекао света из љубави према мени, биће међу онима који се не оскврнавише са женама; а Василиса, права срца и непорочне девствености, уврстиће се у лик девственица, које следују истинитој Дјеви Марији, Мајци мојој пречистој.

Када ово Јулијан прочита, затвори се књига, и са обе стране сви светлоносни девственици и девственице радујући се рекоше једногласно: Амин. – И опет рече старац Јулијану и Василиси: У овој књизи коју видите, записани су људи чисти, трезвени, истинољубиви, милосрдни, смирени, кротки, који имају љубав нелицемерну, који су све непријатности и суровости поднели, и који су невоље и муке претрпели, и најзад који су толико Христа волели, да ништа нису претпоставили тој љубави: ни оца, ни мајку, ни жену, ни децу, ни имање, ни богатство, нити ишта од овога света, па још и душе своје не поштедеше него их за Христа дадоше; међу њих се и ви сада уврстисте.

А блажени Јулијан и блажена Василиса, испуњени неисказане радости, остало време ноћи проведоше у псалмима и појању.Када дан освану, весељаху се родитељи, рођаци и све званице свадбене, сматрајући да је телесно сједињење између женика и невесте обављено, не знајући ништа о њиховом духовном супружништву. И живљаху Јулијан и Василиса међу собом у чистоти и целомудрију, чувајући цвет своје беспрекорне девствености чистим. А скриваху ову тајну од људи, да о њиховом девственом животу не би дознали ни родитељи, ни рођаци, нити ико од људи, док касније сам Господ не објави то на корист многих.После не много времена преставише се из краткотрајног живота овог родитељи и Јулијанови и Василисини, и оставише им веома велика имања.

А када добише слободу за свој духовни живот, њих обузе жеља не само да се старају о своме спасењу, него и о спасењу других. Стога подигоше два манастира, мушки и женски, па се раздвојише и постригоше, он у мушком а она у женском манастиру. И сабра он много монаха, а она много монахиња, и старешиноваху над њима. У светог Јулијана беху до десет хиљада братије који свесрдно служаху Богу. Јер му Бог даде толику благодат, да су се са свих страна стицали к њему они што желе спасења: остављали су своје домове, заручнице, родитеље, сроднике, имања, и све лепоте света, и предавали се у руке њему, да их води у царство небеско.

Тако и света Василиса у своме манастиру сабра и уневести Христу чисте девојке до хиљаду, па још и мноштво жена. И цветаше анђелска чистота у оба манастира као у две рајске баште. И девственост слављаше победу над сластољубивим демоном нечистоте. Али, већ је време да испричамо кончину ових светих, како са својом у Богу сабраном децом пређоше у небеске обитељи, говорећи Христу Богу: Ево нас и деце коју си нам дао.У то време цароваху два незнабожна цара, Диоклецијан и Максимијан. И устројише љуто гоњење хришћана на све стране. И смутња потресаше Цркву Христову. И приближаваше се гоњење границама оне покрајине, где свети Јулијан и Василиса живљаху. И многи хришћани беху у великој пометњи и страху.

Тада блажени Јулијан и Василиса у посту и молитвама са сузама молише Бога да учврсти верне своје и њихове монахе и монахиње, и да их сачува, да не би ниједан од њих отпао и пропао, него да се сви удостоје небеског блаженства. И јави се Господ Христос у виђењу светој Василиси, и обавести је да ће ускоро отићи у вечни покој. Али ће најпре послати испред себе све свете девственице; и ниједна неће остати после ње, да не би, која од њих, видевши страшно гоњење Цркве, пала духом, и отпала, и лишила се свога друштва. Стога ће Василиса проживети овде још пола године, док девственице њене све до једне не пређу к Богу. А њен духовни брат Јулијан, после ње поћи ће са многима на мученички подвиг. И храбро ће истрајати; и победиће непријатеља; и у победничком слављу отићи ће из овог света да прими двоструки венац: венац девствености и венац мучеништва у радости Господа свога.

И би тако. Јер у току пола године сав лик девственица, сабран светом Василисом, пређе кроз привремену смрт у небеске дворе свог бесмртног Женика. Само остаде света Василиса сама. И њој се у сну јавише у виђењу све те деве свете, обучене царски у светлост, говорећи: Ми тебе чекамо, мајко наша, да се заједно с тобом поклонимо Господу и Цару нашем. Хајде, дођи нам, и предај нас Христу, коме си нас уневестила.Пробудивши се преподобна Василиса се веома обрадова што је сав лик њених девица ушао у радост Господа свог, и што је и њој припремљен тамо живот вечни. И обавести о свему томе свога духовног брата, светога Јулијана. А после неколико дана, молећи се усрдно Господу, предаде дух свој у руке бесмртног Женика и Бога. Свето пак тело њено преподобни Јулијан сахрани на достојан начин.

Затим дође у те крајеве обласни намесник Маркијан, са својом женом и сином. Безумно разјарен на хришћане, он их је на страшне муке бацао, убијао и крв њихову проливао. А кад сазнаде за Јулијана да је високог порекла, а верује у Христа, и да са њим има много једноверне братије, он посла к њему угледне грађане да га усаветују да се покори царској наредби и принесе жртве идолима. У то време у обитељи тгреподобног Јулијана беше се сабрало из околних градова и крајева много свештеника, ђакона и других клирика са својим епископима, који љубљаху Господа свог и радо чекаху мученичку смрт за Њега. Сви они одговорише преко блаженог Јулијана посланицима обласног намесника да они имају једнога Цара који живи на небу, Господа Исуса Христа, и његове наредбе слушају, и клањају се Њему – јединоме истинитоме Богу, и готови су одмах да за Њега умру, али се неће поклонити идолима, и ђаволима што су у њима.

Посланици се вратише, и испричаше обласном намеснику што им би речено. И расрди се намесник, А посла војнике да доведу само Јулијана, желећи да га сам испита, а да се манастир са свима који су у њему огњем спали. Војници ухватише блаженог Јулијана, свезаше и у тамницу градску одведоше. А његова братија, њих до десет хиљада, са епископима и клирицима што се беху тамо скупили, оног часа постадоше миомирисне жртве Богу, јер са манастиром бише спаљени. И на том месту за дуго време чуле су се дивне песме, певане од мноштва певача, у оне часове када су вршене уобичајене црквене службе: у шест сати, у девет, у дванаест, у три пo подне, и увече, и у поноћи. И многи се болесници тамо исцељиваху. Јер који год би дошао, и чуо то небеско појање, исцељивао се, ма каква болест да је била на њему.

Сутрадан преподобни Јулијан би изведен пред намесника на суд. Намесник употреби много красноречивости, и ласкања, и претњи, и застрашивања, али све без успеха. Тада гвозденим штаповима душмански тукоше преподобног. При томе један се штап од силног ударања сломи, и парче удари једног службеника, који беше рођак намесников, и изби му око. To још више разјари и разбесни намесника. А свети мученик рече намеснику: Чуј ме, Маркијане: Скупи све ваше најчувеније жречеве, и нареди им да над овим ослепљеним оком призову имена својих богова и богиња, и умоле их да поврате вид поклонику њиховоме. Ако пак они то не буду могли учинити, ја ћу онда призвати име Гoспoда мог Исуса Христа, и не само повратићу му ово испало телесно око, него ћу му и очи срца просветити за познање истине.

Намесник пристаде. Сазва све жречеве и нареди им да у оближњем идолском храму умоле помоћу жртава богове и богиње и исцеле око ослепљеноме. Они отидоше и поступише по наређењу. И пошто принесоше многе жртве, чуше од својих богова ово: Идите од нас, јер смо ми предани вечном огњу, и држани у тами. Како можемо слепоме вид дати, када га и сами немамо? А Јулијанова молитва вишњем Богу толико је моћна, да од дана у који је узет на мучење, наше се муке у паклу устостручише. – Чим ово демони изрекоше у том идолском храму, одмах попадаше сви идоли, којих беше до педесет, и у прах се претворише.А намесник повика на светог Јулијана: О мађионичару, твоје враџбине су тако силне, да су и богове наше срушиле! Али да видимо, да ли ћеш исцелити око ослепљеноме, као што си обећао.

И нареди да мученика нага обливају мокраћом, да би, рече, отступила од њега мађијска и враџбинска сила. Али се смрад те мокраће изненада претвори у диван мирис, и замириса ваздух да су се сви чудили. Онда свети Јулијан, осенивши крсним знаком око ослепљенога, призва име Господње, и одмах се болесник исцели, и око његово прогледа, и виђаше јасно. А намесник, ослепљен злобом, приписиваше то мађијама а не сили Христовој, док исцељени громко викаше, говорећи: Ваистину је Исус Христос истинити Бог, и Њега једино треба почитовати, и Њему се клањати!

А намесник нареди да му одсеку главу. И тако исцељени, прогледавши и телесно и духовно, крсти се у својој властитој крви, н оде да види невидљивог Бога.Нечестиви Маркијан нареди да светог Јулијана вежу веригама по целом телу, и да га тако, исмевања ради, воде по целом граду, мучећи га по свима улицама на разне начине. Док тако вођаху светога, и исмеваху, и мучаху, око њега се разлегаше граја: Ово заслужују они који се не клањају боговима и презиру царске наредбе. А када са светим дођоше до школе у којој се намесников син Келсије учио, – он беше јединац у својих родитеља, – Келсије дечак погледа на светога, и рече својим вршњацима: Дивну ствар видим! – А кад га питаху шта види, он рече: Ено, оног осуђеног хришћанина, кога војници везаног веригама воде, видим окружена мноштвом светлих младића, од којих му једни служе, а други му мећу на главу венац тако светао, да сјај његов превазилази сунчеву светлост. И сматрам да треба веровати у таквог Бога и служити My, који своје служитеље тако чува и толиком славом обасипа. Верујте ми, браћо, и ја хоћу да будем такав, ако Бог његов буде хтео да буде Богом мојим.

Рекавши то, он баци књиге и дивно одело, светско остављајући свету, и потрча за светитељем. Када га стиже, он паде мученику пред ноге, вапијући и говорећи: Желим тебе да имам за оца свог другог рођења, а свог телесног безбожног родитеља Маркијана, мрзитеља и мучитеља праведних, одричем се, и презирем. Теби се приљубљујем, и желим да данас као и ти страдам за Христа Господа и Спаситеља мог, кога досада не знађах.Када то видеше војници мучитељи, беху као избезумљени од страшног изненађења. И стече се сав град на такав призор, и чуђаху се гледајући како се намесников син прилепио уз мученика, и целива му ране. И рече дечко народу: Знајте, ја сам намесников син. Досада сам са својим незнабожним оцем гонио невине свете људе. To сам чинио у незнању. Сада пак, када сам познао Бога, и Бог мене познао, ја се одричем лажних богова, a одричем се и оца и мајке, и на огромна богатства пљујем! Исповедам Христа, и верујем у Њега, и објављујем да сам следбеник блаженог Јулијана. Зашто оклевате, ви слуге и војници? Идите и известите моје родитеље, да сам познао истинитог Бога и приљубих се његовом верном служитељу.

О томе брзо известише оца и мајку. Као восак од огња, тако се њихово срце растапаше од бола. И одмах послаше да дечка узму од Јулијана и да га доведу дома. Али Бог који чува децу, учини то да га се нико није могао коснути. Јер сваки који га се коснуо, осећао је силан бол у руци и у рамену свом, и због тога се ниједан не усуди да га ухвати и одвоји од мученика. Обавештен о томе, намесник нареди да обојицу доведу к њему. И погледавши на блаженог Јулијана рече: Плод наде моје хоћеш да ми мађијском вештином својом на силу отмеш, и недоличним речима обмањујеш младо срце да се одрекне родитељске љубави.

Док ово намесник говораше, дотрча мајка Келсијева са многим рођацима, косе чупајући, груди раздирући, дојке обнажујући и до неба кукајући. Када то намесник виде, раздра хаљине своје, и лице своје изгреба, и рече мученику: Свирепи Јулијане, погледај бол оца и мајке, и осврни се на кукњаву толиких рођака, и ослободи невиног дечка твојих мађија. Врати нам сина јединца; врати нам наследника и господара дома, да се и ја за тебе заузмем код цара, да ти опрости кривицу и отпусти здрава.Свети Јулијан одговори: Помоћ ми твоја не треба, нити тражим да ме цар пусти. Једно молим Господа мог Исуса Христа: да ме заједно са овим јагњетом, које је рођено из вучје утробе, и са свима који буду хтели веровати, после претрпљеног мучеништва уврсти међу спаљене од њих. А ето, пред тобом стоји онај који је од тебе телесно рођен, а сада са мном верујући у Христа, духовно је одрођен од тебе. Он је одрастао, нека ти сам одговори, нека се сам обазре на мајчине сузе, и нека се сам сажали на груди које су га одојиле.

На то чесни и благоразумни дечко рече: Од трња се ружа рађа, али не губи мирис свој зато што је рођена од трња, нити трње које је родило ружу губи оштре бодље своје. Ви дакле, родитељи моји, као што навикосте, насилништвом својим као трњем бодите невине, а мене оставите да као ружа лијем из себе мирис верујућима. Вама нека се повињавају они који су готови да пропадну, а мени нека следују они који се труде да пређу из таме у светлост. Ја се ради Господа мог Исуса Христа одричем вас, својих родитеља; а ви, ради поштовања богова својих, ставите на муке сина свог, јер привременом смрћу тражим вечни живот. He могу да будем вама добар, а себи рђав; нити ћу љубав вашу претпоставити вечним радостима. Што оклеваш, оче, као неверујући и каменог срца родитељ, а не као прави Авраам? Узми мач и принеси на жртву Христу мене, сина твог? А ако те природна родитељска љубав савлађује, па не можеш да то урадиш, онда ме пошаљи најсвирепијим кнежевима и мучитељима, да и ја за Господа мог Исуса Христа пострадам. Узалуд су ваше сузе и ваше кукање, јер ме од вере моје не могу одвојити.

Када намесник то чу, нареди да обојицу одведу у смрдљиву и врло мрачну тамницу. А кад они ступише у њу, тама се претвори у светлост, и смрад у мирис. To видеше двадесет војника, и у Христа повероваше. Али пошто блажени Јулијан не беше презвитер, и немаше ко да крсти ове што повероваше, беше због тога жалостан. Али Бог који чини по вољи онима који Га се боје, посла им презвитера на овај начин:У граду том беше један човек, најчеститији и најугледнији у грађанству, кога цареви Диоклецијан и Максимијан много уважаваху и вољаху, јер беше од рода ранијег цара римског Карина. Тај човек беше хришћанин са женом својом и децом. А кад он и жена његова преминуше у хришћанској вери, остадоше иза њих седам синова, млади по годинама али стари по разуму. Због родитеља њихових цареви их веома вољаху, и наредише им да остану у својој вери и да без бојазни јавно славе Христа свога. A ова деца имађаху код себе презвитера, по имену Антонија, који им вршаше свете тајне. И би им откривење од Бога, да са презвитером својим иду и посете у тамници Јулијана и Келсија. А кад пођоше ноћу, пред њима иђаше анђео, који додирну тамничка врата, и она се одмах отворише. И уђоше, и целиваше свете сужње, и молише се заједно Богу. И крсти презвитер блаженог дечака Келсија, сина намесникова, и двадесет војника. А седморица браће, разговарајући са блаженим Јулијаном и Келсијем, распалише се ревношћу да за Христа заједно с њима страдају, и не хтедоше изићи из тамнице и вратити се дома.

Обавештен о томе, намесник се силно зачуди што они, којима су цареви допустили да слободно исповедају хришћанску веру, добровољно желе окове и муке. И дозва их к себи, и много их саветоваше да се врате своме дому, и да Христа свог поштују како хоће, јер ту милост имају од царева. Али они жељаху окове и тамницу више него слободу. И рекоше: Злато није достојно царске круне, ако најпре не буде у топионици прекаљено и очишћено. Тако и ми: нисмо достојни Христа нашег, ако наша вера у Њега не буде као злато прекаљена. Некорисно је дрво које се лишћем кити, а не доноси рода. Тако и ми: нећемо бити по вољи Христу нашем, ако My не поднесемо дивне плодове вере наше.

И намесник им остави на вољу док о томе извести цара. И вратише се од намесника ови блажени дечаци не дому свом него у тамницу светоме Јулијану и Келсију и двадесеторици војника. Са њима беше и презвитер њихов Антоније.И намесник посла царевима подробан извештај о Јулијану, о сину свом Келсију, о војницима, и о овој седморици браће. И убрзо доби одговор: да сви, ако остану непокорни, буду спаљени огњем; а ако им због њихових враџбина огањ не нашкоди, онда да их намесник умори каквим хоће мукама.

Пошто намесник од царева доби такву заповест, он нареди да се усред града спреми судиште. И севши пред народом, изведоше преда њ светог Јулијана са свом дружином његовом: са Келсијем и седморицом браће, са њиховим презвитером, и са двадесеторицом војника. И стаде их убеђивати речима да се поклоне идолима, казујући им да је царска наредба да их све погуби, ако се не покају. А они смело противречаху, и говораху да је Цар Небески припремио вечну погибао идолопоклоницима, ако се не покају. У току те дуге препирке наиђе крај судишта пратња; ношаху мртваца да сахране. Угледавши пратњу намесник нареди да мртваца донесу преда њ и ставе на средину. Посматрајући то, народ беше у недоумици шта то намесник намерава са мртвацем. И рече намесник светом Јулијану: Кажу за вашег учитеља Христа, да је пре свога распећа васкрсавао мртве. Ево дакле прилике да јавно покажете да ли је Он заиста Бог: васкрсните овог мртваца, као и учитељ ваш. – Одговори свети Јулијан: Шта користи говорити слепоме да се сунце рађа? – Намесник одврати: Остави сада своје скаске, него ако си моћан ти, или Бог твој, васкрсни овог мртваца, као што предложих.

Ha то свети Јулијан рече: Иако неверје ваше не заслужује такво чудо, ипак, пошто је време да се покаже божанска сила Његова, и да не мислите да је то немогуће Богу, одмах ћете видети. Јер се надам у Господа мог, да ће ми дати све што са вером молим од Њега, и да ме неће осрамотити пред вама. – Рекавши то, свети Јулијан подиже к небу очи и срце, и мољаше се гласно да сви чују, и лице његово засија у молитви. А молећи се говораше: Господе Исусе Христе, истинити Сине Божји, који си пре векова рођен од Оца а при крају света примио без семена тело од Пречисте Дјеве, погледај сада са небеских висина, да се постиде непријатељи Твоји а охрабре они што верују у Тебе: услиши ме у овај час са светог неба Твог, и васкрсни овог мртваца да, видећи превелику и свемоћну силу Твоју, не би умрли душом оништо живе у телу, и да би оживели они што имају мртву душу.Тако се мољаше око једног сата. Затим се обрати Мртвацу речима: Теби говорим, земљо сува, у име онога који васкрсе четверодневног Лазара, устани, и стани на ноге своје!

Како то светитељ рече, одмах се подиже мртвац и стаде, тако да се сав народ страшно запрепасти. А васкрсли повика громким гласом говорећи: О, благопријатних молитава слуге Божјег! О, непорочне девствености његове, шта све може! Јер куда бејах одведен, и откуда сам враћен?Све то пажљиво посматраше намесник Маркијан, и дивљаше се веома, али силу Христову не познаде, јер га ђаво беше заслепио. И он говораше да је то сила мађионичарске вештине. Онда, као потсмевајући се, упита васкрслога: Откуда си се вратио? – А овај стаде причати подробно, говорећи: Вођаху ме неки црни ђаволи, огромни као дивови, страшног ичгледа, очи им као усијана пећ, зуби као у лава, нокти као у орла; у њих не беше нимало милости; с радошћу ме вуцијаху у пакао, и када бејах на самој ивици понора, ђаволи стадоше, не бацајући ме, и чекаху док се тело моје не преда земљи, од које је узето. И гле, одједном се пакао ускомеша, и чу се глас одозго са престола Божјег: Због Јулијана мог љубљеног нека се та душа врати у тело своје! – И одмах дођоше два белоризца, и узеше ме из руку нечастивих и у свет вратише, да помоћу овога који ме васкрсе, после смрти познам Бога оног кога сам раније као жив одбацивао.

Чувши то, намесник се помете, и не знађаше шта да ради. И да не би у народу било буне и распре, он нареди да и њега са светим Јулијаном и осталим светима одведу у тамницу: и да тамничка врата његовим печатом запечате. У тамници нареди свети Јулијан блаженом Антонију призвитеру да крсти васкрслога. И доби на светом крштењу име Анастасије, које значи Васкрсли.Сутрадан нареди намесник Маркијан да се спреме тридесет и једно буре, према броју светих мученика, и да се до половине напуне смолом и сумпором, и да се наложи много дрва ради спаљења светих. И када све то би готово, доведоше свете из тамнице, сваког посебно везаног. А Јулијан и Келсије беху свезани једним веригама. И плакаху многи жалећи што тако млади дивни дечаци умиру невини. А свети Јулијан им говораше: не браните злату да прође кроз огањ, да би постало још блиставије.

Намесник пак не хтеде да гледа спаљивање свога сина, срце му се кидаше, већ одреди себи заменика који ће извршити царско наређење, а сам се удаљи тужан. И све свете, сваког посебно, ставише у спремљену бурад, оградише бурад дрвима, и потпалише. И дизаше се пламен у висину на дванаестак метара, а свети усред огња певаху и хваљаху Бога. Пошто изгореше дрва, и сав гориви материјал, угледаше све свете живе и читаве, и нимало неповређене, весела лица, што све страховито запрепасти. О томе известише намесника, и он одмах хитно дође да види да ли је истина. И кад виде, не знађаше шта да ради. Стога нареди да свете опет одведу у тамницу.

Жена намесникова, мајка Келсијева, када дознаде да јој се син сачувао од огња жив и читав, отиде у тамницу да га види. И видевши га, поверова у Христа; и би крштена у тамници од презвитера Антонија. Зваше се Марионила. А кад намесник убрзо сазнаде да је и његова жена примила хришћанско крштење, одмах и њу баци у тамницу. Затим изведе на суд, и донесе пресуду да се мачем посеку светих двадесет војника и седморо браће дечака. А Јулијана са Келсијем, презвитером Антонијем и Анастасијем, и жену своју Марионилу, остави да им касније суди, и држаше их у оковима.После неког времена изведоше свете на суд. И они се направише као да желе да се покоре царској вољи и намесниковом савету: да се поклоне идолима. Због тога их са великом радошћу поведоше у идолски храм. И када се приближише храму, свети Јулијан се помоли Богу, и храм се сруши, и затрпа све који у њему беху: жречеве, и до хиљаду других људи. И раседе се земља на том месту, и букну пламен из понора који прогута незнабошце који му се приближише.

И опет одведоше свете у тамницу. И кад се идуће ноћи мољаху, јави им се мноштво светих мученика, који су раније пострадали, у великој светлости, обучени у беле хаљине, и певаху небеске песме. Међу њима беху и двадесет војника и седморо браће, недавно посечени. А дође и света Василиса са целим ликом својих светих девојака, и обавести Јулијана да ће ускоро са својим дружином завршити подвиг, окончати борбу, и са слављем прећи у небеска насеља. Она рече: Теби се отвори царство небеско, и Господ наш Исус Христос узеће к себи тебе и оне што су са тобом. A y сусрет ће вам са славом изаћи Патријарси, Пророци, Апостоли и Мученици, и бићете уврштени међу њих занавек.

Рекавши то, она постаде невидљива, и сви свети што се беху јавили отидоше, оставивши сужњима Христовим неисказану радост и весеље духовно.Затим опет мучитељ изведе на суд свете. И мучаше их на разне начине. Најпре нареди да кудељу оквасе уљем, да им њоме омотају прсте на рукама и ногама, па да је потпале. И учинише тако. Али кудеља на рукама и ногама изгоре, а свети нимало не бише повређени. Онда светом Јулијану и светом Келсију одра кожу са главе; блаженом презвитеру и Анастасију очи кукицама извади, и ослепи их; а када свету Марионилу хтедоше да муче, руке се мучитељима укочише, и они се је не коснуше. Затим их све бацише зверовима да их поједу, али божанска сила затвори уста зверовима, и они остадоше читави.

Најзад нареди намесник да се из свих тамница и затвора доведу сви који су осуђени на смрт, те да са њима заједно буду убијени и свети мученици. И када доведоше све осуђенике, он нареди да се посеку сви, и мученици с њима, не штедећи ни сина свог, ни супругу. И тако свети скончаше, мачем посечени међу безаконицима издахнуше. А кад их посекоше, одмах се земља затресе, и из темеља се сруши трећина града, и не остаде у граду ниједно место читаво на коме у то време беше неки идол. А бише и муње и громови, и град, и погибе не мало незнабожног света. Намесник пак Маркијан једва остаде жив од страха; и разболе се, и после неколико дана, изеден од црва, издахну.

Идуће ноћи, по посечењу светих, дођоше свештеници са благочестивим људима да скупе тела мученика. Али пошто беху међу многобројним лешевима, не могаху их распознати. Стога, преклонивши колена, стадоше се молити. И гле, јавише им се душе светих у облику девојака, свака крај свога тела. И тако познавши њихова чесна тела, скупише их и сахранише у цркви под олтаром. А Бог који прославља своје светитеље учини те се појави извор воде живе и целебне на оном месту где тела светих мученика беху сахрањена. И исцељиваху се од свих болести том водом и молитвама светих, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

Синаксар – Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу.

Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља. А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији, где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.

Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин.

Повест о руци која је крстила Господа

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.

Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

„Спомен праведника слави се уз похвале,
а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо.
Јер, показао си се ваистину и од пророка часнијим
зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао.
Стога, за истину пострадав радујући се,
благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу,
Који узима грехе света и дарује нам велику милост!“.

https://mitropolija.com/2026/01/19/sabor-svetog-jovana-krstitelja-jovanjdan-6/