У новом издању емисије Личност и заједница, говорили смо са истакнутим филозоф, проф.др. Александром Фатићем о љубомори и зависти, који заправо јесу и смртни греси у хришћанству. 

Поред тога, у нашем друштву, у нашим друштвеним заједницама, суочени смо са поражавајућим статистикама, да се у средствима информисања готово свакодневно говори о убиствима најближих, а као разлог се најчешће наводи љубомора.  Шта је љубомора а шта завист, када љубомора наступа а када завист, да ли постоје нивои ових феномена, да ли нам филозофија може помоћи да разрешимо ове дилеме и уопште да пронађемо смисао живота у том погледу.

Аутори емисије:
Стојадиновић Дејан 
Стојадиновић Ивана.

У оквиру циклуса предавања током Великог поста у организацији Српске православне црквене општине Котор, Которанима се обратио ректор Цетињске богословије, протојереј – ставрофор Гојко Перовић. У просторијама црквене ризнице отац Гојко је дао пресјек три године Христове проповједи уочи Његовог страдања и васкрсења.

Звучни запис предавања

“Кад читамо Свето писмо, кад читамо Јеванђеље, ми не можемо из текста видјети тачно што је кад било, јер имате четири јеванђелиста који пишу сваки својим редом и не описују сви исте догађаје. Имате рецимо чињеницу да је Лазарево васкрсење, као ваљда најстрашнији, најчудеснији догађај у Јеванђељу, само описано код Јована. Троје јеванђелиста уопште ни једне ријечи о Лазаревом васкрсењу, а Тајну вечеру описују сви четворо. Код Јована, код кога има Лазарево васкрсење, нема ни једне ријечи о установљењу Свете евхаристије –  “ово је моје тијело, ово је моја крв”, каже отац Гојко Перовић.

Од четири јеванђелиста Матеја, Марка, Луке и Јована, двојица су само из броја 12 апостола.

“Матеј и Јован, док су Лука и Марко  из броја 70 апостола. Опет, од њих двојице Марко је очигледно био присутан у неким моментима, а Лука није него је све то чуо од Павла, који опет није био присутан, него му се Господ указао на путу за Дамаск. Дакле, четири Јеванђеља описују живот Господа Исуса Христа и ту су људи избројали 40 чуда. Од који су нека описана код свих. Рецимо, Умножење двије рибе и пет хљебова. Нека чуда су описана само код једног, нека само код двојице. Е, то је све стало у три године Христоиве проповједи”, казао је између осталог отац Гојко Перовић.

Он је публици представио три године Христове проповједи које се односе на одлазак из Галилеје у Јерусалим и враћање у Галилеју и на крају улазак у Јерусалим гдје пострада и васкрсава.

“Мали је овај наш живот да би се све десило у вијеме његовог трајања. Многи бољи људи од нас већ су под земљом. Наши вршњаци. Тако да дужина живота и количина информација које пролазе кроз нашу главу уопште није битно за спасење. Битно је како оно што сам добио и како ћу то да живим. Апостоли су ишли уз Господа, пратили га, слушали. Када је дошло вријеме разбјежали се, па се кајали, па се враћали. Дакле, све је што кажу за људе. И страх и сумња и љубав и мржња и питање. Једино је битно како ћемо се показати на крају и зато овај пост и све ове теме, а поготово оне које дођу на Страсну недјељу пред Христово васкрсење, свакога од нас враћају и чине актером. Ми сви постајемо дио оне гомиле која посматра што се дешава. И оне која иде уз Христа кроз Јерихон и оне која га дочекује у Јерусалиму кад улази на магарету и оне која виче “распни га” и онога скупа људи који су се разбјежали кад нестаје свака људска нада”, каже Перовић.

Управо тада, наводи даље отац Гојко, када крену сва људска разочарења, депресије, Господ воли да дође. Од моћи и гомиле пара Он се не види.

“Оно што још нико није видио од значајних догађаја је предстојећи Васкрс 2019. Треба да се спремимо за њега. За многе од нас то ће можда бити најважнији дани у години”, поручио је отац Гојко Перовић.

Након предавања одговарао је на бројна питања о Великом посту.

Извор: Радио Светигора

У четвртој емисији серијала о знаменитим женама Средњег века говоримо о царској кћери Евдокији Анђео и Венецијанки Ани Дандоло, унуци Енрика Дандола, једног од највећих дуждева Средњега века, инспиратора Четвртог крсташког похода и зачетника млетачке империје на Леванту. Евдокија и Ана биле су прва и трећа супруга великог жупана Стефана Немањића, Првовенчаног српског краља. 

Извор: Радио Беседа

Молитвено смо прославили празник Светих 40 мученика Севастијских - Младенце.
Часни ђакон Никола Милић из Храма Светог Николаја Мириклијског Чудотворца у Нишу говорио је за Радио Глас о овом празнику. 

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190322-101307-94_228_236_21-564.mp3

Извор: Радио Глас

Светом литургијом, коју је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске и благосиљањем славског колача у подгоричком насељљу Момишићи данас је прослављен празник Светих Мученика севастисјких, и Светих новојављених Мученика момишићких чије мошти почивају у цркви Светог великомученика Георгија и њима посвећеној након њиховог јављања. У литургијској проповиједи ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да нас Господ окупља на сваки дан и на сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење.

Звучни запис беседе

„Господ нас позива својим позивом јеванђелским кад каже: Остави све и хајде за мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају и одвајају од овога живота и његов поглед упућују ка нечему већем од овога живота“, казао је он.

Додао је да тај позив Госпшодњи најбоље показује којим је начин људскога спасења.

„Тешко је оставити све. Може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу и оде на други континент. Али не може се одвојитио сам од себе и од својке нарави… И на крају нам увијек остаје да се рвамо сами са собом и са чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, да себи угодимо, па је бивало људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели и пили, рекао би човјек ‘ух, види како се мучи и подвизава’, а он уствари храни сам себе, своју сујету тако што је поставио себе у центар неке своје замисли“, рекао је отац Гојко.

Ректор Цетињске Богословије је нагласио да оставити све значи оставити све оно што је теби угодно.

„Оставити све – то значи: остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки – оставили себе ради другога“, поручио је отац Гојко Перовић.

Казао је да је оставити овај живот могуће само ако нам је јасно да постоји јој неки живот осим овога земаљскога.

„То је права вјера. И хвала Богу да то није остало тамо негдје давно, у вријеме севастијских Мученика, па ни давно, у вријеме момишићких Мученика. Сваки од нас данас живимо у овом дану, у часном Васкршњем постру, разапет пред тим Господњим позивом. За хришћанина то увијек значи послушати онога другога, акроз њега послушати ријечи Божје“, истакао је он.

Казао је да ми данас имамо севастијске и момишићке Мученике, али и примјер Дарка Вујошевића.

„То је онај момак који се придружио Мученицима севастијским и момишићким испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе: Хвала Богу да живимо у народу, граду и у вријеме таквога човјека“, рекао је отац Гојко и додао да ово није моменат да уздижемо људе, па ни тог момека.

„Него да кроз његов примјер опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту. То није било случајно. И свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини. Него су сви рекли: Е, хвала Богу да се нашао неко такав“, закључио је протојкереј-ставрофор Гојко Перовић.

Старјешина цркве протојереј Никола Пејовић је честитао данашњи празник и сабрање, као и салву Удружењу добровољних давалаца крви које носи име Мученика момишићких.

„Ово мјесто нас призива на ријеч Христову да љубимо једни друге да бионас Отац наш небески познао по томе. Ово мјесто је мјесто те истинске жртвене љубави која се остварила кроз подвиг Момишићких мученика око којих се ми овдје сабирамо“, рекао је отац Никола.

Захвалио је браћи свештеницима, монахињама из манастира Ћелија Пиперска и домаћину славе Балши Поповићу, као и свим учесницима данашње светковине у Момишићима.

Уручио је захвалнице најзаслужнијима за успјешну организацију прошлогодишње јубиларне прославе 330 година од страдања Момишићких мученика.

Домаћин славе Балша Поповић поздравио је све присутне и предао домаћинство за наредну годину свом рођаку Обраду Поповићу.

Уз трпезу љубави приређен је и богат духовни и културно-умјетнички програм.

Извор: Радио Светигора

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 2012. године, на свом редовном прољећном засједању, а на предлог Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, прибројао реду Христових мученика 42 свештеномученика и мученика Момишићка, пострадалих у XVII вијеку.

Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака (дјеце парохијана, међу којима већина из тамошњег братства Поповића) живи су спаљени 1688. године у цркви Св. Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које је претрпила османлијска војска тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча.

Њихове мошти су сакупљене и похрањене под Свети Престо цркве Св. Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном Литијом пренијете у обновљени храм Св. Георгија у Момишићима и положене под Свети Престо. 1995. године њихове мошти су пренијете у гробницу са десне стране олтара унутар храма.

Мошти су вјерноме народу изнијете на цјеливање на празник Светих четрдесеторице мученика Севастијских (Младенци) 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном ћивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму Св. Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на посљедње свечано обретење њихових моштију од тада се, помјесно у Митрополији црногорско-приморској, прослављао њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. По свештеном обичају, при освећењу многих новосаграђених и обновљених храмова њихове Свете Мошти су, благословом Митрополита Амфилохија уграђиване у Свети Престо. Дјелићи њихових моштију су, у поменуту сврху, стизали чак и до Аустралије и Новог Зеланда, као и до нових мисионарских храмова Митрополије новозеландске Васељенске Патријаршије на далеком Фиџију.

Свечано прослављење новопројављених мученика извршено је на Светој Литургији 19. маја 2012. у Спомен-храму Светога Саве на Врачар. Служио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и свих Архијереја наше Српске Патријаршије и молитвено учешће свештенства, монаштва и вјерног народа из Митрополије.

Тропар глас 4.

Двојица Свештеномученика Момишићких,
побожно поживјеше, и у страху Божјем
четрдесет ученика својих васпиташе,
па као јагањци заједно бише заклани,
од непријатеља вјере Христове,
тако крв своју невину пролише за Јагње Божије,
које узима на себе гријехе свијета.

Кондак глас 8.

На небозарној гори Момишићкој,
изнад града Подгорице,
вјечно сјаји Христово лице,
обасјавајући свјетлошћу нетрулежном,
мошти четрдесет ђака мученика,
и двојице часних свештеника,
што за праву вјеру пострадаше,
и посташе обиталиште
Пресвете Тројице.

извор

Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

            Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.

            Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.

            Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.

            Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.

            Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.

Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић

Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,

Издательство Сретенского монастыря

Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас.

Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам?

Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се  налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма.

У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам?

Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?!
Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у  досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“.

Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено?

Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја  не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог.
О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације.

Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету?

Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати.

Извор: Теологија.нет

За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста враћање Цркве у ситуацију Старог Завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења”, које се креће према свом испуњењу у Христу.

Звучни запис предавња

Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времeну после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему” – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо” време.

У том смислу неопходно је да се нарочито позабавимо духу Старог завјета како би на прави начин разумјели старозавјетне одјељеке са наших богослужења. У том смислу у наставку ћемо чути предавање – „Завет, закон и праведност у Старом завету“.

Ово предавање бави се  основним богословским аспектима Старог завета а одржао га је професор Старог завјета на ПБФ-у др Родољуб Кубат.

Извор: Радио Светигора

У Недјељу православља, 17. марта 2019, у сали Црквено-народног дома „Светог Василија Острошког“ у Никшићу, предавање на тему „Хришћанска ријеч у Недјељу Православља“ одржао је протојереј-ставрофор др Дарко Ђого.

Звучни запис предавања

Предавање је одржано по благослову Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, а  у организацији Православне Црквене Општине Никшић.

Предавача, протојереја-ставрофора Дарка Ђога, свештенство, монаштво и публику, поздравио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.

Свештеник Дарко Ђого је одржао веома упечатљиво и надахнуто предавање, коме су поред архијерејског намјесника никшићког, о. Слободана, присуствовали и: протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша, протосинђел Сергије (Рекић), настојатељ манастира Острога, јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман Пивског манастира, свештеници никшићког намјесништва, као и вјерници из Никшића.    
         
Након предавања проте Дарка, које је одслушано, заиста, са великом пажњом присутни свештеници и вјерници су са питањима допринијели да се развије занимљив разговор на актуелну тему кризе у Украјини, те да ово излагање буде веома душекорисно.

Ово је прво у низу предавања, која ће се у Никшићу одржавати током Великог Часног поста.

Извор: Епархија будимљанско - никшићка

Овогодишњи васкршњи циклус је отворио ђакон Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: „Теолошка дубина молитвене поезије у Великом канону светог Андреја Кристског".

У свом предавању ђакон Бранислав је говорио о богослужењу Православне Цркве уопште, уз посебан осврт на богослужења током Васкршњег поста. Он је казао да се „Црква, као Божански домострој спасења приказује управо кроз богослужење и она човјека води кроз богослужење“. Посебну пажњу је обратио на богослужења првих дана поста када се пева велики покајни канон светог Андреја Критског.

Ђакон Бранислав је приказао богословску дубину овог химнографског дјела светог Андреја излажући слушаоцима главне теме којих се дотиче свети Андреј Критски у Канону. То су теме Адамовог гријеха и изгнања из Раја, спознаја зависности од Творца и спознаја својих гријехова, позив на подражавање личности из историје спасења (праоци, пророци, патријарси) и Христова искупитељска жртва.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Веома тешко је пратити хронолошки живот Богочовека Исуса Христа. Ако узмемо у обзир да такорећи ништа осим неколико фрагмената од његовог детињства готово да ни немамо осим рођења, сусрета са св. Симеоном, изненадним и кратким напуштањем родитеља око његове дванаесте године останком у храму да би разговарао са другима – остаје само кратка, трогодишња, мисија, која је, игром парадокса, ипак била довољна да за само три године „неуспешне каријере“ направи дискретну револуцију која траје преко 2000 година надахњујући и тешећи многе људе независно од њиховог животног порекла, социјалног статуса, и талента. И данас волим да кажем да су хришћани највећи скандал за свет, јер верујемо у Бога којег нико није видео; исповедамо васкрсење мртвих за које не знамо ни да ли ће се догодити; улажемо веру у вечни живот и Царство Небеско за које не знамо ни да ли постоји; и главно – више од 2000 година касније још увек изграђујемо свој идентитет на некоме за Кога не знамо ни да ли је постојао или да ли је био оно за шта се представљао. Ако нисмо луди, онда све ово набројано је сасвим довољан аргумент да покаже колику дозу поверења ми улажемо у целој причи и да није нимало наивно.

Па ипак, нисам мислио да данас пишем о нама људима. Хришћанима. Не. Данас бих се умешао у дозу поверења које Бог Син показује Богу Оцу. Лоцирао бих се на њиховом унутрашњем нивоу уз наравно ризик да могу прећи дозвољене границе или рећи нешто што не стоји на свом месту. Можда неко мисли да је тема небитна или проблем вештачки изазван, али једноставно, мени као аутору, чини се веома занимљиво да се приближимо Богу и на овај начин осим типичних, самим тим ништа мање битних, представа о Богу којих имамо путем Библије и Цркве.

Верујем да је свима познато Христово понашање у Гетсиманском врту пред његово привођење. Да не кажем „хапшење“, мада се не бисмо удаљили од суштине. Христос дрхти. Чуди ме, примера ради, да је велики Кјеркегор био толико фасциниран старозаветним патријархом Авраамом и његовим жртвовањем сина, да је толико опширно писао о томе у делу „Страх и дрхтање“ (неки смело наводе да је жртвовао и свој однос са љубљеном да би могао тај идеал да преточи у праксу) а да га није пуно занимао Христов страх. Бог који дрхти, који се колеба, који тражи други сценарио спасења од Оца. Бог, дакле, који се у потпуности лишио своје свемоћи. Неки полазе од тога да се испразнио од божанске свемоћи на крсту, али треба оставити простора да се лишио од тренутка Очовечења. Јесте Он био чудотворац, али ниједно чудо није чинио без консултације са Оцем. Не знам зашто, али чини ми се да се то упорно превиђа. Дух Свети, Утешитељ, се појављује касније, али то не значи да мистично све време није присутан, само није експлицитно поменут до одређеног времена, барем по ономе како јеванђеља извештавају.

Дакле, у врту, у том страшном дрхтању које слути смрт – Бог Син није равнодушан, јер треба да умре Онај који је извор живота. Тотални парадокс! Само ово треба сагледавати годинама! Човеку је смрт већ некако својствена, премда свакако неприродна, ненамењена, али је сваки човек на неки начин упознат са њеним присуством које ће га пре или касније задесити и које задешава оне са којима јесте или није у контакту. За Бога Сина је већи скандал, јер њему онтолошки, линијом божанског ауторитета и божанске свемоћи коју поседује, смрт није позната, ни природна будући узрочником свега што живи и дише како на планетарном тако на космичком и небеском нивоу.

Ако полазимо од тога да је по мишљењу неких последње Христово искушење било на крсту, тешко да га можемо одвајати од свих момената, укључујући предфинални гетсимански стадијум, који су до крста водили. На крсту, свакако, проблем није ништа мање периферан. Али и на путу до Голготе, почев од свих могућих мучења кроз које је Син прошао, није занемарљиво Христово Себедавање. Ако полазимо од тога да по речима Христовим, Он има могућност да пројави силу, отпор, да му Бог Отац пошаље војску, одбрану, а Он то не користи, не жели да искористи, онда видимо усаглашавање са вољом Оца и незамисливи понор несебичности који тријумфује до момента да преда свој живот (говоримо о Божијем животу) за живот света. Многи су дали свој живот несебично руковођени бројним идеалима, на крају крајева видимо и у животињсвом свету да се једна животиња може жртвовати за своје младунче, али ниједно од тих умирања не може да обезбеди вечни живот за своје наследнике. Ту је суштинска разлика између Божије смрти и смрти свакога од нас. Уосталом, могла би теологија мало више да залази у то шта значи да је Отац дао Сина за живот света, јер колико би родитеља дали живот свог детета чак за исту ствар? Али, на крсту, дакле након свих агонија, бичевања, ругања, ударања (сетимо се само оне тако мучноподмукле реакције некога ко је ставио покривало преко Христове главе а онда га ударио, па га терао да прорекне ко је то учинио?!), Христова агонија и срамоћење се не зауставља. Он са крста гледа противнике. Не оне које не воли, него оне који њега не воле. Не оне којима се Он као неки револуционар или побуњеник противи, него онима који се њему противе. Изазивају га. Драже додатно. Наступају логично у складу са својом перцепцијом: “Ако си Син Божији, сиђи са крста, па ћемо вјеровати”. Дакле, провоцирају га да покаже силу. Свемоћ. А опет, он иако има ту могућност – бира други пут. Пут апсолутне немоћи. Поред свих физичких болова, можемо рећи да наставља да преживљава, условно говорећи, „психичко насиље“. А не буни се! Пати, али не буни се! Иде до краја.

На крсту, дакле, можемо донекле али опрезно рећи да се „искушава“ вера Христова. Не искушава га Отац. Син је Сам пред амбисом Властитог ништавила. То је, дакле, хорор са којим се Бог као Животодавац свега сусреће. Не спрам своје творевине, него спрам онога што он није створио. Да се Један од Тројице дословно уништи. Морало је, макар на трен, шта год тај трен значио, доћи до неке промене у животу Друге Двојице. Ако се та промена догодила на боготројичном нивоу тиме што је Један од Тројице постао човеком не престајући бити Богом, могуће је, дакле, да се због привремене смрти, али ипак смрти, догодила промена због смрти Бога Сина у односу на Друге Две Личности. Ако се сва творевина узнемирила током његове смрти на крсту (земљотрес, помрачење, пуцање храма, устајања неких из мртвих…), зар ће Друга Двојица, Отац и Дух Свети, бити равнодушнији да не осете промену? Тешко. Без обзира на количину унапред позициониране сигурности која је обезбеђена Божијим Промислом и деловањем. Дакле, Син се налази Сам пред својом „судбином“. Од њега зависи да ли ће пасти у искушење да призове Бога Оца са војском која би га одбранила, чак и ту, на крсту, и да ли ће на тај начин донети другачији ток спасењу човечанства. Ако полазимо од још неслућеније парадоксалности да је богоостављеност уследила тако што је самог Сина задесила („Боже мој, зашто си ме оставио?“), онда злуради интерпретатори могу и на том темељу рећи да је Син поклекако искушењу на том нивоу, јер му Отац није послао одбрану. Ипак, Син није галамио на крсту љутећи се на другачију одлуку Оца, јер пред своју смрт поставља још два исказа: „Опрости им јер не знају шта чине!“ и: „У твоје руке предајем свој дух!“. Ово предавање живота Бога Сина Богу Оцу је израз скандалозног поверења које желим да истакнем у први кадар.

Вратимо се на хронолошки ток, опет на сцену која је, кажем, неодељива и од тајне крста сутрадан. Христово колебање, дакле, није наивно. Можда је претенциозно рећи, али можда на неки начин и сам Тројични Савет долази под питање. Може ли Један прихватити да умре са потпуним поверењем да ће га Отац подићи? Апостолска химна о љубави говори између свих врлина да љубав “све верује“, али Христос се, као носилац љубави јесте колебао. Није то ствар сумње да ли његов Отац постоји, него да ли мора баш тим путем страдања ићи. Није ли то, на крају крајева, питање које свакога од нас жуља, јер не доводе неки питање веру у Бога, него зашто морају да страдају у нечему. Вратимо се на проблем поверења. Несумњиво да Бог постоји као Тројична Љубав. Али, људски и хипотетички гледано: колико би сада неко од нас могао да прихвати своју смрт а да му други каже да не брине и да ће га подићи из мртвих? Да ли би данас неко са таквом дозом поверења према другом човеку могао приступити у смислу да прихвати своју смрт а да ће га тај други човек одмах недуго затим оживети чак и поред богатства данашње медицине? Колико би неко ризиковао, знајући да се можда из такве реанимације не пробуди? Треба имати такво поверење!!! Упркос логици која се буни, Бог Син показује такав вид поверења у Оца и зато иде до краја на крст. А да би неко показао такво поверење, мора неизмерно да воли Оца чак уз ризик да Отац може злоупотребити властити начин постојања и да Сина не подигне уопште из мртвих!!! Јер, ако је величанствени показатељ љубави то што Отац подиже Сина (није Син сам себе подигао из мртвих), онда ништа мање величанственији показатељ није колики ниво поверења Бог Син показује Богу Оцу тиме што улаже своје поверење да га Отац неће оставити у смрти.

Извор: Теологија.нет

Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? 

На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути.

Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета.

И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што  неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу.

Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију.

Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека.

Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог?

Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима.  Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу.

Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан.

*Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола
„Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања“

Извор: Човек и технологија