По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. др Иринеја, у оквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски г. Јован одржао је у недељу, 12. маја 2019. године у препуној Свечаној сали Градске куће у Сомбору предавање на тему "Исцељење схизме у Републици Северној Македонији".

Извор: Радио Беседа

Емисија питајте свештеника са Протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем Архијерејским намјесником бококоторским.

Звучни запис беседе

У четвртак, 09. маја, у оквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", предавање “Канонски и историјски контекст настанка аутокефалности " је одржао проф. др Зоран Деврња у Свечаној сали Градске куће у Сомбору.

Извор: Радио Благовесник

Значајну улогу у историји Израила имао је праотац Јосиф, један од дванесторице Јаковљевих синова. Према библијској приповѣсти, њега је Јакову родила вољена Рахиља, као једанаестог сина. Рахиља је као и Сара и Ревека дуго била нероткиња. Рађање дѣце од ових жена био је знак посебне Божије интервенције. Јосифово рођење на тај начин био је знак да Бог и са њиме има посебан план. У младости Јосиф је описан као мезимац оца Јакова, који му је сачинио посебне хаљине (Пост 37, 3). Библијски писац приказује Јосифа као размаженог младића, који је оцу одавао браћу (37, 2). То је, наравно, изазвало љубомору и мржњу код остале браће (37, 4). Ту мржњу су нарочито појачали Јосифови снови које је сањао, а из којих је произилазило да ће му се браћа клањати (37, 5-11). 

Једном приликом отац га шаље да обиђе осталу браћу који су чувала стоку (37, 12-14). Када се Јосиф појавио, браћа су намислили да га убију (37, 18-20). Таквој намѣри се успротивио најстарији брат Рувим, предложивши да га баце у какву јаму, јер је намѣравао да га касније ослободи (37, 22). Тако браћа баце Јосифа у јаму, али на прѣдлог Јудин одлуче да га продају миндјанским трговцима, који су га као роба одвели у Египат (37, 26-28). Да би прикрили то што су учинили, пошаљу оцу Јосифове крваве хаљине које су умочили у јарећу крв. Добивши хаљине, Јаков је мислио да му је сина растргла нека звѣр (37, 33). Трговци одводе Јосифа у Египат и продају га Петефрију, фараоновом чиновнику (37, 36). То је била нова ситуација у којој се нашао млади Јосиф. У односу на претходни период, овдѣ се Јосиф описује као врѣдан и честит младић уз кога „бѣше Господ“. Увидѣвши Јосифову марљивост и честитост, Петефрије га поставља за управника двора (Пост 39, 5).

Међутим, тада долази до заплета. Главни јунак запада у изненадне неприлике. Наиме, Јосиф се свидѣо Петефријевој жени која је хтѣла са њиме да уђе у љубавну везу (39, 7). Иако је Јосиф енергично одбијао такву могућност, жена искористи једну прилику да га оптужи за покушај силовања (39, 8-18). Чувши за то, господар срдит баца Јосифа у тамницу. Међутим, захваљујући личној харизми и честитости Јосиф налази милост код затворског чувара, што библијски приповѣдач објашњава рѣчима: „Али Господ бѣше са Јосифом“. Једна згода из тамнице била је од пресудног значаја за даљи ток догађаја. У тамници је Јосиф тачно протумачио снове двојици затвореника (Пост 40, 7-22). Послѣ извѣсног времена и фараон је уснио снове које му нико није могао протумачити. Тада се један од бивших затвореника сѣтио Јосифа и предложио га фараону. 

Послѣ успѣшног тумачења снова, у којима највљује свеопшту сушу и глад, Јосиф постаје други човѣк послѣ фараона. У наставку се говори о Јосифовој браћи који долазе у Египат да купе брашно. Читава приповѣст је испуњена јаким емоцијама и драматиком. Коначно након више перипетија Јосиф се открива браћи (Пост 45, 1-4). Но ови се силно уплашише, знајући шта су му учинили. Међутим, Јосиф у том тренутку даје теолошки одговор на све то што се збило: „А сада немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла пред вама ради живота вашега“ (45, 5; уп. 47, 7-8). Приповѣдач у овој тачки открива смисао читаве приповѣсти. Јосифа је, заправо, водио промисао Божији, иако је прошао кроз тешка искушења.

Карактеристично је за приповѣст о Јосифу то да она у односу на друге извѣштаје о праоцима представља литерарно заокружену цѣлину. То је својеврсна библијска новела у којој се прати логички, временски и просторни оквир. Заправо, једино на такав начин се могла изразити идеја коју је писац имао на уму: Одлазак Израила у Египат десио се по Божијем промислу. У читавој историји Израила види се прст Божији. То је била основна претпоставка из које су кретали библијски писци. Међутим, поред овога, посебну драж и теолошко-егзистенцијалну снагу приповѣсти даје прича о самом Јосифу. У његовом лику потенцијално је осликан животни пут сваког човѣка. Јосиф је вођен руком Божијом, а тога ни он ни његов отац и браћа нису били свѣсни. У приповѣсти се на реалистичан и упечатљив начин изражава и основна библијска истина: Чудни су путеви Господњи. 

Овдѣ се не расправља теоријски-спекулативно о питањима промисла и слободе, мада су она имплицитно присутна. Приповѣдач говори о Божијем присуству у животу човѣка. Јосиф је био посебно обдарен способношћу да тумачи снове. На више се мѣста говори да је „Господ био са њиме“. Међутим, присуство Бога у животу човѣка условљено је и његовим моралним држањем. У том смислу је посебно упечатљива сцена са Петефријевом женом коју Јосиф, као моралан човѣк одбија. Тој сцени још јачу снагу даје литерарни контекст. Наиме, у поглављу које претходи говори се о Јуди и Тамари. Један стари човѣк одлази проститутки у једном за љубав не сасвим погодном амбијенту (Пост 38). Насупрот тога, као контраст, млади Јосиф у потпуно природном амбијенту одбија заводљиву жену. Божија благодат и дарови ‘ослањају’ се на морално настројење човѣка, што се види у случају Јосифа.

Други, занимљив моменат је то што се у приповѣсти показује да је човѣков пут кретање по ‘танкој жици’. Из приповѣст је јасно да не постоји никаква сигурност у којој човѣк може безбрижно да живи. То се поготово види у ситуацији када је Јосиф постао управник двора, стекавши углед и повѣрење. Управо је тада запао је у нову невољу. Опет, с друге стране, кроз боравак у тамници дошао је до мѣста другог човѣка у царству. Једино што је Јосиф у свему томе могао да учини јесте да кроз сва та искушења прође као частан човѣк. У том погледу он треба да буде узор сваком човѣку, нарочито вѣрујућим хришћанима. Иако је прича особена, ипак она носи универзалну поруку. У приповѣсти о Јосифу се на овај или онај начин одсликава животни пут човѣка уопште. 

Јосиф је потенцијално сваки човѣк, јер се на његовом примѣру показују невидљиве стазе Божије, којих човѣк углавном није свѣстан. Колико сви ми као људи имамо разне жеље и замисли, и негодујемо када се оне не испуњавају. Колико пута други битно утичу на наш животни пут, а да ми на то гледамо негативно. Још је упечатљивије то, колико се заправо пута покаже да је добро било што се наша настројења нису испунила. Преко других и против наше воље, Бог нас често усмѣрава на пут којим идемо. Такве ситуације су јосифовске ситуације, тренутци када се осѣти непримѣтна рука Божија. Управо је то Јосиф схватио када се показао браћи. То је заправо пут вѣре који сваки човѣк треба да схвати. Не разумѣмо зашто се многе ствари дешавају, али једино што можемо јесте да вѣрујемо да се дешавају по промислу Божијем.

Извор: Теологија.нет

У суботу 11. маја 2019. године, у навечерје празника Светог Василија Острошког Чудотворца, у великој дворани Друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, на позив овдашње црквене општине, протојереј-ставрофор  др Милош Весин, одржао је предавање на тему: ЗАШТО ЈЕ ХРИСТОС ПРОПОВЕДАО У ПРИЧАМА?

Протојереј-ставрофор Милорад Лончар, Мелбурн, Аустралија; Протонамесник др Зоран Пајкановић, Бања Лука, Република Српска.

Поимање људског живота одувијек је предствљало тему интересовања свих слојева друштва и људи свих убјеђења. У основи постоје религијски, философски и научни приступ разумијевања људског живота.[1] Сходно убјеђењу пројављује се и сам однос према животу. Хришћанство препознаје циљ човјека у заједници са Богом у овоземаљском и у вјечном животу. Философски приступ захтијева рационални приступ који одређује нормативе у вредновању живота, а савремена наука унапријед искључује постојање духовног, невидљивог свијета кога не може подвргнути експерименту. Однос према животу условљава и однос према питању еутаназије. Дакле, питање еутаназије дотиче се најсуптилнијег односа према људском животу.

Савремено друштво на различите начине појашњава појам еутаназија настојећи да оправда „право на смрт“ не само особе која страда, него и самих љекара који одлучују о животу дотичне особе. Различити поводи за еутаназију темеље се на тобожњем „саосјећању према болеснику“ или жељи да се истом „олакша страдање“. Свакако, овакав однос у супротности је са хришћанским поимањем свијета и живота.

Прије свега важно је истаћи да се појам еутаназија у савременом лексикону разумије неправилно. Наиме, сам појам се заснива на грчкој сложеници εύ (добар) и θάνατος (смрт). Има се у виду на добру, срећну, славну смрт. Код старих Грка појам еутаназија није изражавао жељу за смрћу да би се прекинула страдања. То се јасно види у Софокловој трагедији када је Антигона одлучила да умре славно. Исто је у Хомеровој Илијади желио и Хектор у борби против Ахиле. Њихова еутаназија је представљала узвишени чин славне смрти вриједне опјевавања, као чин несвакидашње храбрости и достојанства. Дакле, савремено тумачење овог појма одудара од оригиналног смисла.

Поред тога, интересантно је подсјетити да савремени љекарски кодекс који прихвата чин еутаназије у ствари одудара од вјековног љекасрког кодекса који се заснива на Хипокритовој заклетви, у којој се каже: „Не­ћу пру­жи­ти лијек ко­ји до­но­си смрт, чак и уколико ме за та­ко не­што бу­ду молили“. Ље­кар ко­ји би то ипак учинио био би жигосан као немилосрдни џелат.

Мисао православног хришћанина се темељи на ријечи Божијој, преточеној у библијске текстове. Свето писмо нас учи да је Бог творац и саздатељ свега видљивог и невидљивог. Бог је творац живота, сходно ријечима праведног Јова, који каже да је у руци Божијој „дух свакога човјека“.[2] Живот и рађање нису својина човјека, то је узвишени и најдрагоцјенији дар од Бога,[3] дар који обавезује.  Отуда, право на живот не полаже нико осим Бога. 

Створен по лику и икони Божијој човјек је психосоматско биће, тј. има видљиво тијело и невидљиву вјечну душу. Пролазност овоземаљског живота не представља крај човјековог битисања. Напротив, човјек има своје духовне циљеве да постане „причасник божанске природе“,[4] кроз тежњу према савршенству својственог Оцу небеском,[5] „ради небеске награде“.[6] Пут хришћанина је пут Христов, а то значи пут Голготе, пут страдања. Свети Апостол Павле учи: „Као што су страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утјеха наша“.[7] Христова бесједа на гори, као сажетак цијелог Јеванђеља, на својеобразан начин даје подршку свим страдалницима, обећавајући награду и пуноту живота вјечног у Царству небеском, нпр.: „Блажени који плачу, јер ће се утјешити ... Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити ... Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“.[8] Христос о страдању говори као о пролазној категорији. Сходно овоме свети Оци уче да требамо „умирати свијету да би живјели Богу“.[9] Свети Григорије Палама каже да је једна од тајни крста „да се и ми разапињемо свијету“ (ημείς σταυούμεθα τω κόσμω).[10] Из овога произилази да страдање човјека није оправдан разлог да би се насилно окончао живот. Напротив! Кроз самосвјесно страдање, прихватајући то као допуштење Божије, долази духовно очишћење. Због тога хришћанство нас позива да се не одричемо страдања: „Не одрецимо узети крст свој да бисмо се разапели тијелу“.[11] Практично, тиме се корјенито укидају поводи за еутаназију.

По хришћанском учењу еутаназија не може бити исход који се темељи на личним правима. Живоносно тијело човјека припада само Богу. О томе свједоче ријечи св. апостола Павла: „Не знате ли да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји“.[12] С обзиром на то да нисмо своји, и да је наше тијело храм Духа Светога према њему је неопходно узвишено опхођење.

Наглашавајући значај живота Христос каже: „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“[13] Овим ријечима је подвучен најдубљи смисао односно значај само једне душе, једног бића. Другим ријечима, живот човјечији стављен је на највишу степенцу у људском вредновању свега створенога. Ако, дакле, вјерујемо Христу, онда неминовно морамо повјеровати да је наш живот дар Божиији и да свој однос према томе дару одређујемо у  складу са тим сазнањем. Ако је мој живот Божији дар, онда нисам власник тога живота.

О томе да ли имамо „право“ на еутаназију, као и „право“ да нарушимо тијело као храм Духа Светога појашњава се на другом мјесту у Павловим посланицама: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“.[14] Имајући у виду овакве библијске поуке јасно је да свако ко узме учешћа у чину еутаназије сноси одговорност за кршење Божије заповјести чиме сноси осуду.

Проблем еутаназије не представља проблем за хришћанина, за човјека који вјерује у васкрсење мртвих и живот вјечни. То је проблем за друштво које човјека не препознаје као дјело руку Божијих, које у човјеку не види ништа више од једне интелигентне животиње. Расуђивање савременог друштва о еутаназији искључује Бога као животодавца. Истовремено, то исто друштво није вољно да призна своје несавршенство и немоћ пред питањем живота и смрти. Живот и рађање предстваљају дар од Бога, односно живот није производ случајности.

Проблем модерног друштва је у чињеници да је оно потисло Бога из своје средине, да не признаје Христа Спаситеља, у земљама које су до недавно имале нека основна јеванђелска усмерења. Ако, пак,  Христос више није признат и није део нас, није признато ни Његово Јеванђеље и све оно што ово носи у себи, када су морал и однос према животу у питању. Једном када смо померили Бога из своје средине, отворили смо пут за наша мудровања у складу са рационалним могућностима. Тако, стварамо нови морал јер, на крају, већина гласа да је то тако. Наше тзв демократско одлучивање устоличава човека без Бога на престо, који потом креира друштво у складу са сопсвеним моћима. Све што одлуче они који су на  власти постаје морално односно легално. То што човек нема постојање у себи, није узрок свога постојања, и, самим тим, не може бити ни меродаван о одлучивању о своме животу, престаје да буде битно. Пошто организовано друштво нема тај морални ауторитет у одлучивању о нечијем животу или смрти, оно свој легалитет црпи из поставке да нема Бога, а ако се полази из те перспективе, човек је неминовно постављен у центар збивања, те његов систем одлучивања постаје „легитиман“.   

У сваком случају, ми верујемо да је свака болест дата човеку као благослов, период у коме може да разуме себе и свој однос према људима и према Богу. Период у коме може и треба да се измири са људима и са Богом. Физичко страдање, ма како тешко било, представља само један трен у односу на вечност. Тога ради, не треба бежати од тог дела нашега живота. Него, ми смо научили да уживамо искључиво у лепим стварима, а тешко прихватамо оно што није тако лепо и пријатно. Тако, ни болест не прихватамо, а најмање не као благослов. Када, пак, неко умре, често се може чути: „Нећу да га видим, јер хоћу да га задржим у успомени какав је био“.

Поред свих савремених достигнућа човјек је немоћан у својим напорима да сам створи живот, према коме се тако олако односи.  Својевремено је чувени научник William Harvey констатовао чињеницу: „Omne vivum ex vivo“ (Све живо од живог), тј. живот је могао „произићи“ само од Живота, тј. од Бога. Међутим заслијепљеност савременог човјека онемогућава да у свесавршенству живота који нас окружује препозна славу Бога, као што је то некада пророк Давид препознао и узвикнуо: „Небеса казују славу Божију, и дјела руку његовијех гласи свод небески“.[15] Сходно овој констатацији можемо рећи да један механизам не може настати без посредства људског разума, ниједна слика без свог умјетника, ниједна композиција без свог композитора, исто тако неразумно би било рећи да један лист на грани може бити производ случајности, а камо ли човјек са свим својим физичким и духовним способностима.

На питања која се често постављају o томе да ли je у реду да неко сам себи прекрати живот или да то неко други учини за њега, професор Богословског Факултета у Београду, др Љубивоје Стојановић,  каже „да за хришћане овакве дилеме не постоје. Црква се не може сагласити с еутаназијом, и нема потребе да о томе доноси званичне ставове. Сви ставови цркве давно су записани у Јеванђељу. Живот је дар од Бога, и свака одлука против живота је одлука против Бога: нико нема право да из било којих мотива, укључујући оне “милосрдне”, узима другоме живот. Само је Бог тај који одлучује о рађању и о смрти, и сваки је живот у његовим рукама. Зато човек мора да се бори да живи, и мора да издржи болест до краја”.  

И, на крају, из перспективе хришћанства питање еутаназије се јавља као аморално питање које пројављује потпуно негирање Бога. Самим тим нарушава се и однос према човјеку, с обзиром на то да је однос према Богу важан исто онолико колико и однос према човјеку. Било који фактор да се наруши долази до моралне дисторзије. Прихватајући човјека као биће назначено за вјечност хришћанство се громогласно оглашава против права на еутаназију.

Извор: Српска Православна Црква

Вера у Васкрслог Богочовека пројављује лековитост пред стихијом пораста депресивности у савременом свету, јер нам, по речима светог Теофана Затворника, дарује могућност да духовним очима „гледамо преко греха и патње“.  Да ли веровати у Христа значи веровати и у Васкрсење? Постоји ли у нама дубља глад и жеђ за животом, за вечношћу? Је ли Христово Васкрсење и наше васкрсење? 

Извор: Радио Беседа

Предмет и дух

Сваки предмет има упторебну вредност. Чаша служи да се из ње пије, оловка служи да се њоме пише, међутим, ствари на тржишту, макар и примитивном, задобијају и разменску вредност. Одређен број оловки вреди одређен број чаша тако да се ствари више не разлкују квалитативно према томе за коју употребу служе већ квантитативно колика се количина једне ствари може разменити за другу – што у новчаној размени, где новац постаје универзални еквивалент значи колико новца се може добити за неку свар. Када се ствари унапред производе ради такве размене која нивелише њихова предметна својства употребе, претварајући се, тиме, у једну исту супстанцу која се разлкује само количински, оне постају у пуном смислу речи робе – предмети који немају другу сврху сем да у тржишној циркулацији умножавају капитал. 

Систем такве робне производње јесте капитализам. Роба у којој је нестанак употребне вредности изведен до краја јесте рад који производи робе. Ова роба се продаје на тржишту радне снаге. Њени власници, радници – који немају ништа друго осим ње – нису кројачи, ливци, мостоградитељи, итд. Будући да су све ствари један исти предмет који умножава капитал, они не кроје одела, не лију машине, не граде мостове, већ својим апстрактним радом производе апстрактни предмет који умножава вредност капитала. Они немају другу вредност осим да буду извор вишка вредности, производећи више него што коштају и то увек више и све више. Када даљом апстракцијом роба постаје информација и новац знак а душе и тела простор циркулације у коме се умножава вредност (капитала), тада смо сви духови, чак не ни духови него дух. То је некадашњи Дух комунизма, који сада више не кружи тек Европом, него целим светом. Али то је дух у коме данас кружи капитал који је присвојио саму супстанцу заједништва – приватизовати заједништво међутим јесте оксиморон. Ова контрадикција у чијем је срцу заједница јесте пункт слободе, једна од тачки које се могу ширити даље и даље до победе. Попут семена сенфа које је најмање од свих семења али кад узрасте могу у његовом хладу птице небеске живети (Мт 13, 31-32; Мк 4, 31-32; Лк 13, 19). Јер Дух ипак кружи и то Свети Дух (Јн 3, 8).

Полов(ич)на душа и нова роба
„На први поглед роба изгледа ствар сама по себи разумљива, тривијална. Из њене анализе излази да је она веома врашка ствар, пуна метафизичких домишљања и теолошких суптилности… Овде је ствар… у томе да одређен друштвени однос међу самим људима узима за њих фантасмагоричан облик односа међу стварима” (Капитал 1. том)…

Ове познате Марксове речи описују тајанствени процес који се одвија испод нивоа наше свести, воље, пристанка, икакве одлуке, процес који је, практично, сам наш текући живот – живот отуђен у капиталистичком свету робе. Ми можемо, по опредељењу, у антиципацији, или некаквом тренутном (у овом пролазном свету, пролазном) праксом или борбом стећи искуство другачијег света: „Где воде врцају и плодне воћке израстају, а цвеће пупи праведнијом бојом” (Robert Browning, the Pied Piper of Hamelin).

Али, пре сваког мишљења, сам наш физиолошки живот остаје неразмрсиво уплетен у робни начин производње – производње предмета, природе, субјективности као робе. На речима можемо бити „никад робом!” – али на делу смо увек тржишном робом. Јер капиталистички аутоматизам искључује: реч, слободу, мишљење. Ту не важи „У почетку беше Логос” (Јн 1, 1). По Марксу: „Усвојој недоумици, наши власници роба мисле као Фауст. У почетку беше дело! Они су, дакле, већ делали пре но што су почели мислити” (Капитал). 

Докле год смо у капитализаму, нико није изузет из робне производње, нити из репродукције самог живота као робе. Не само да је довољно да неко купи макар папирну марамицу или да поједе парченце чоколаде или хлеба и тиме је већ карика у ланцу друштвене функције „искључене робе” – новца, која је „општи еквивалент” свих роба укључујући људе, него нам се ово „постварење” дешава још пре нашег настанка – као предуслов могућности нашег бића. Само биолошко рођење у капитализму је већ постварење. Такву ситуацију, која мисао у њеном зачетку поробљава на делу, Маркс описује спајајући у једно два одломка из Јовановог Откривења:

„Ови једно мишљење имају и своју силу и власт дају звери. Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њеног” (Отк 17, 13. 13, 17 – Капитал 1. том, речи Апокалипсе Маркс наводи на латинском: lili unum consilium habent).

Наравно, капиталистички субјект није сведен на чисту ствар, већ је амалгам особе и ствари. Отуд и непрецизни Лукачев исказ „да управо човештво и душа (пролетера) нису измењени у робе” који постаје јаснији у светлости тврдње Симон Вејл како је након искуства рада у фабрици Рено „изгубила пола душе!” Она друга половина наше душе остаје залог могуће слободе али једино уколико се не задовољимо само том полвином. У супротном живимо половично, отуђени у оба света. Тада и „еманципаторни” политички активизам служи тек као идеолошка потпора ропству, као што је и (породична, итд) љубав онда, у најбољем случају, интимни кутак отуђеног друштва. А вера постаје декоративни додатак свему томе. – као да је Христос рекао „овако дакле молите се ви”: Оче наш…нека буде воља твоја на небу а не на земљи, иако, као што је познато, његове речи гласе: „Оче наш… нека буде воља твоја и на земљи као и на небу…”

Преумљење
Међутим, земља је данас подјармљена капиталу. А уколико мислимо да нас се то не тиче пошто је ахисторијско „небо” наша слободна територија, варамо се. Јер ако под „небом” не подразумевамо победничку будућност ослобођене земље тј. космоса „где правда обитава“ (Пт 3, 13) објављивану и искушавану у еманципаторним истроијским догађајима некада и сада и овде, него некакву „духовну” стварност изван земаљског света, онда треба да знамо да је, у датим историјским околностима, такво „небо” цвеће на ланцу којим нас капитал веже, или шарени плафон наше тамнице. Наиме, у нашем капиталистичком свету универзални еквивалент свега земаљског је новац, а универзални еквивалент свега „небеског” (тј. нематеријалних „политичких” односа моћи) је закон. У пракси законитих, капиталу послушних, Цркава (свих деноманиција), чак и оне „безаконе”, „најнеприродније” речи Новога Завета какве се противе идеолошки натурализованим облицима мишљења, претворене су у законски код буржујске „људске природе”. Тако последњи неће бити први у револуционарном смислу постајања првином новога друштва, већ би требало да „трпељиво” остану последњи како би били први у очима Бога; Исто тако, новозаветно „ко не мрзи… не може бити мој ученик” у таквој оптици не значи ко не мрзи патријархалне ропске фамилијарне обичаје и читаву поробљавајућу друштвену хијерархију, него ко више воли породицу од Бога те не поштује строгост хијерархије, придајући већи значај некој нижој карици у ланцу субординација од самог њеног „божанског” врха, итд.

Закон никада није трансисторијски. А у модерности је од почетка подређен кружењу (робе и) новца тј. капиталу. Закон, по чувеном изразу Анатола Франса, „подједнако забрањује богатима и клошарима да спавају под мостом” па би док богаташи дремају у својим вилама клошари требало да бдију. Закон дозвољава и богатима и сиромашнима да се међусобно туже и суде, иако само богати могу платити парнице и адвокате. А на крају крајева, корпорације богатих заштитиће сама буржујска држава јер су „to big to fail” (превелики да би пропали). И заиста, конгресмени и бизнисмени су у праву: политика је еминентно економија, закон је еминентно новац и то „електрични” новац неухватљивих трансакција транснационалних корпорација. Стварно су корпорације и банке превише велике да би се допустило да падну. Њиховим падом ништа нарочито се не би променило, али допуштањем да оне падну, пало би капиталистичко друштво какво познајемо, а већ је и самим тим признањем (током економске кризе 2009) да су банке „превише велике да падну” напрсла идеолошка слика о аутономији закона и „демократске” полтике у односу на интересе капитала.

„Одређени човек је краљ – тврди у Капиталу Маркс – само зато што су други људи у односу потчињености према њему. Они, насупрот томе, замишљају како су му потчињени јер је он краљ.”

У искривљеном огледалу свакодневице ентитети који доминирају над нама због нашег служањског односа према њима, перцепирају се као доминантни сами по себи, а ми им, наводно, по самој природи ствари служимо. Ове идеолошке дисторзије, међутим, нису пуки субјективни доживљај, оне су „објективни облици мишљења” – објективни јер је у складу са њима изграђена читава друштвена мрежа која их подржава и коју они у чину капиталистичке адеквације, не субјекта и објекта, него робног објекта и у њему отуђеног ропског субјекта, подржавају. Због наше упетљаности у процес доминације над нама, критика – светоотачко/библијско „расуђивање” (διάκρισις) увек мора бити и самокритика или чак новозаветно „самоосуђивање” (αὐτοκατάκριτος). Морамо се борити са собом. Морамо мислити и контраинтуитивно, супротно од онога што нам изгледа логично и саморазумљиво или што код нас изазива пријатне афекте јер идеологија је у нама!

Промена ума кроз контраинтерпелацију из потчињености капиталу и закону у месијанску заједницу и заједништво са убогим Месијом (Слугом и сином слушкиње – Пс 116, 16) који, не укида апстрактни закон, него суспендује свако „божанско” позитивно законодавство ради потребе човека (јер није човек ради суботе него субота ради човека) јесте покајање/преумљење. 

Без преумљења (μετάνοια) било каква шира друштвена трансформација је незамислива.

Ово је сазнао и апостол Павле када се Предомислио (са великим П) на путу за Дамаск, када је онима без закона био као без закона премда – како рече – није Богу без закона него у закону Месијином (Кор 9, 21), када је закон свео на љубав према ближњем, пропуштајући чак да наведе љубав према Богу (Рим 13, 8-10) у својој парафрази „Шма Исраел” (5 Мој). Пошто је од сад трансцеденција Духом светим иманентизована у узајамној љубави чланова егалитарне месијанске заједнице. Где уместо посесивног супарништва – „Јер ко те истиче” – влада солидарни мутуализам међусобног даривања – „Шта имаш што ниси примио?” (1 Кор 4, 7), где је све наше: „било свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше” (1Кор 3, 22), где је правило не уравниловка, већ (давно пре Маркса) једнакост (ἰσότης) спроведена асиметрично према могућностима и потребама (2Кор 8, 13-14). 

Уморни од капитализма и натоварни, сви ми данас знамо: 

Да нам уместо рада требају стваралаштво игра и одмор, а пре тога храна, дом, и достојанствен рад за све.
Уместо идеологије плодна разиграност општег интелекта, а пре тога (бесплатно) образовање за свакога.
Уместо закона љубав, а пре тога солидарност свих са свима.
У светлости свега овог, новом надом одјекују познате речи:

„Покајте се и верујте у добру вест јер се приближило Царство Божије и на земљи као на небу!” (Мк1,15; Мт 3,2; Мт 6, 10; Лк 11, 2)

Извор: Теологија.нет

Као и о другим својим делима, Мишел Уелбек и у новом роману „Серотонин“ (Booka, 2019, превод Владимир Д. Јанковић) представља свет у ком цивилизација (од)умире тихо, без драме, институције се распадају а међуљудски односи су непостојећа категорија. Европом управљају елите које реалне интересе људи претпостављају идеолошким пројекцијама о слободном тржишту и општој законодавној регулацији, а просечан припадник средње класе је, и поред свести о сопственом егзистенцијалном неуспеху, и даље у власти догми о индивидуалним слободама схваћеним у виду хедонизма и егоизма.

Роман својим суморним и растрзаним ходом представља живот човека сведеног на биолошко постојање, док је култура, лишена способности да осмисли људски живот на равни која би превладала такав облик постојања, лаж и још један представник света ког је – без могућности да га се ослободимо осим самоубиством – најбоље подстаћи, свако према својим могућностима, на самоуништење.

Крик због неправде које систем чини грађанима који би да живе послују у складу са здравим економским и моралним принципима, као и могућност и оправданост оружане побуне против таквог система, такође се у овом роману не показују као решење, јер ни за то више нема ни снаге, ни енергије, а у крајњој линији ни солидарности потребне за заједничку борбу и заједнички отпор. Спремност за жртву замењена је помиреношћу са смрћу, са њеном неминовношћу и коначношћу, смрћу која је, ипак и у основи – упркос свим културним и цивилизацијским дометима – победила.

„Серотонин“ не спада у боље Уелбекове романе, а његова стилска и структурална недотераност озбиљно доводи у питање репутацију издавача какав је „Фламарион“. Тема човека подвлашћеног медикаментима и сопственом хормоналном структуром, на пример, иако важна, знатно успешније је обрађена у – рецимо – роману „Дама из Санторинија“ Исидоре Бјелице, где је третирана у озбиљном односу према „Књизи о Јову“ и њеним исходом у закључку да су „људски критеријуми погрешни“. Тако и закључак романа, последња два пасуса у којима се коначно осмишљава патња главног јунака, а ваљда – требало би – и наша преовлађујућа читалачка досада, делују као наметнути, накнадно дописани, без органске везе са целином романа и без катарзичког дејства.

Ти пасуси су, ипак само по себи вредни и упућују на тежњу врхунске литературе да назначи нешто иза кринке овог видљивог и тужног света, обаћајући се човеку не као апстракцији него целовитом и смислотворном бићу. Љубав је ту наведена као доказ да у нама постоји нешто више од биолошког, да је она пре свега глас Божији и сведочанство о томе да Бог брине о сваком од нас, а Христов позив и Христова жртва су виђени као покушај да се људи призову свом истинском назначењу, да коначно отопле своја окамењена срца и заволе једни друге, такви какви су и такве какви су, па да ваљда заволе и Бога, одговарајући на његов позив. Ова књига би хтела да буде један од таквих знакова, о Божијој бризи о нама и нашој одговорности према њој, и само ако је тако схватимо – макар и као неуспела – остаје вредна читања. 

Извор: Теологија.нет

У Подгорици је 3. и 4. маја одржана Међународна научна конференција ”Слобода вјероисповијести или увјерења у Црној Гори“ коју су организовале Митрополија црногорско-приморска и Конференција европских цркава из Брисела.

Конференцију су отворили Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије (Радовић), Пречасни г. Кристијан Кригер, предсједник Конференције европских цркава из Брисела, проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести и увјерења и протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске.

Обраћање др Ахмеда Шахида, који се учесницима скупа обратио путем видео линка, преносимо у цјелости:

Проф. др Ахмед Шахид

Специјални извјестилац УН за слободу вјероисповијести или увјерења

ПОРУКА

ОРГАНИЗАТОРИМА И УЧЕСНИЦИМА СКУПА ”СЛОБОДА ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ ИЛИ УВЈЕРЕЊА У ЦРНОЈ ГОРИ“

Желим да изразим топлу добродошлицу свима вама у Црној Гори који сте се окупили на Округлом столу о слободи вјероисповијести или увјерења! Извињавам се што нисам у могућности да лично присуствујем и будем са вама.

Знам да сте уложили значајан напор да бисте се oкупили како бисте допринијели што бољем разумијевању слободе вјероиспобијести или увјерења, као и да бисте дали осврт на Нацрт закона о правном положају цркава и вјерских заједница, који је припремила Влада Црне Горе 2015. године.

Чуо сам ријечи забринутости од стране различитих вјерских заједница у вези са захтјевом за поновном регистрацијом која је по новом закону неопходна, а што је постало камен спотицања у овом процесу и што, по својој природи, представља дискриминаторски чин. Такође, постоји оправдана бојазан да би овакав Нацрт закона могао додатно ограничити право на слободу вјероисповијести или увјерења.

Постоји потреба да се тачно појасни улога државе у промовисању и заштити слободе вјероисповијести или увјерења, а посебно у вези са њеним признавањем. Често се заборавља да је слобода вјероисповијести или увјерења неотуђиво људско право о коме се уопште не може расправљати, да оно не зависи од административне регистрационе процедуре и да за њега није потребно никакво одобрење државе. Међународно право сматра да слобода вјероисповијести или увјерења у основи припада свим људским бићима и да је она као таква нераздвојиво повезана са људским достојанством сваке личности и нe треба да зависи од тога да ли је држава признаје или не.

Ипак, признавање правног субјективитета који даје за право вјерским организацијама и њиховим институцијама да спроводе своје вјерске активности, може бити предмет неких правних и законских процедура. Наиме, на основу међународног права, држава има обавезу да олакша вјерским заједницама добијање правног субјективита и да сваком појединцу створи услове за пуно уживање слободе вјероисповијести или увјерења. Свака регистрациона процедура треба да буде брза, транспарентна, поштена, инклузивна и недискриминаторна.

Савјет Уједињених нација за људска права и Генерална Скуштина Уједињених нација упорно подстичу државе да појачају напоре у заштити и промовисању слободе мисли, савјести и вјероисповијести или увјерења. Државе су позване да ”преиспитају, кад год је неопходно, постојећу праксу у вези са регистрацијом, у циљу обезбјеђивања услова да таква прaкса не ограничава права било које особе на практиковање своје вјере или увјерења, било појединачно или у заједници са осталима, јавно или приватно”.

Надам се да ће Влада Црне Горе, узимајући у обзир насталу забриност, као и препоруке и сугестије дате од стране различитих заинтересованих субјеката, размотрити измјену Нацрта закона тако да он постане усаглашен са међународним стандардима везаним за људска права и да буде у служби промоције права на слободу вјероисповијести или увјерења.

Желим вам свима плодотворан рад и хвала вам!

****

A very warm welcome to you all in Montenegro at this Roundtable on Freedom of Religion or Belief! My apologies for not being be able to be with you in person at this
roundtable.

I know you have all undertaken an important endeavour today, coming together, to assist relevant stakeholders to understand better the right to freedom of religion or belief
and to review the current draft law on the Legal Position of Churches and Religious Communities prepared by the Government of Montenegro in 2015. I have also heard the concerns of various religious communities regarding the re-registration requirements under the draft law, which are cumbersome in process and discriminatory in nature. Besides, there is genuine fear that the draft law may further restrict many aspects of the right to manifest one’s religion or belief.

There is a need to clarify the role of the State in promoting and protecting the right to freedom of religion or belief, especially in regard to issues related to recognition. It is often forgotten that freedom of religion or belief, is an inalienable and non-negotiable human right; that it does not depend on administrative registration procedures; and that it does not require any State approval. The basis of freedom of religion or belief of all human beings as rights holders under international law is the inherent human dignity of all persons, and is not contingent upon State recognition.

However, the granting of legal personality that enables religious organisations and institutions to be operational in their religious activities, they maybe subject to some administrative and legal procedures. Here, the State has a duty under international law to facilitate the religious or belief communities and institutions in obtaining their legal personality and providing enabling conditions for the full enjoyment by every person of their right to freedom of religion or belief. Any such registration procedure should be quick, transparent, fair, inclusive and non-discriminatory.

The UN Human Rights Council and the UN General Assembly have repeatedly urged States to step up their efforts to protect and promote the freedom of thought, conscience and religion or belief. States are called “to review, whenever relevant, existing registration practices in order to ensure that such practices do not limit the right of all persons to manifest their religion or belief, either alone or in community with others and in public or private”. I hope that the Government of Montenegro, taking into account the concerns raised and suggestions provided by different stakeholders, will consider revising the draft law so that it becomes compatible with international human rights standards on promoting the right to freedom of religion or belief.

I wish you all a very productive deliberation and thank you!

Видео поруку обраћања др Ахмеда Шахида можете погледати на следећем линку:

https://drive.google.com/file/d/1MVKjU18GOXXhlj8rMOCVsJ-Hv3hvPOGI/view?usp=sharing

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На самом почетку емисије отац Бранко говорио је о Томиној недјељи и “блаженом невјеровању” Светог апостола Томе а потом говорио о обичајима везаним за Побусани понедјељак, када вјерници треба да обиђу гробове својих упокојених ближњих и однесу васкршња јаја, који пада у понедјељак након Томине недјеље.

Звучни запис емисије

Он је подсјетио и на значај Светог великомученика Георгија честитајући свим свечарима славу Ђурђевдан, а свим православним вјерницима овај велики празник. Отац Бранко је потом одговарао на постављена питања наших слушалаца међу којима су, између осталих, била питања о борби са помислима, како треба распоредити иконе на зиду, као и шта значи возглас Горе имајмо срца који свештеник изговара за вријеме Светог богослужења. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете чули ову душекорисну емисију. 

Извор: Радио Светигора

Данас живимо у култури која пориче смрт. То јасно може да се види у ненаметљивој појави обичног погребног предузећа у његовој намери да изгледа као све остале куће. Унутра, погребни директор покушава да води рачуна о стварима на такав начин да нико неће приметити да је неко тужан; и салонски ритуал је замишљен да трансформише погреб у полупријатан доживљај. Постоји чудна завера ћутања у вези са непосредном чињеницом смрти, а и сам леш је улепшан како би прикрио своју смртност. Постојале су у прошлости, па чак и данас постоје у нашем модерном свету, културе чије је средиште смрт, културе у којима је смрт велика свеобухватна преокупација, а сам живот је замишљен углавном као припрема за смрт. Ако некоме само погребно предузеће треба да одврати мисли од смрти, некима другима чак и предмети којима се свакодневно користимо, попут кревета или стола, постају симболи, подсетници на смрт. У кревету се види слика гроба, мртвачки сандук је стављен на сто.

Где је хришћанство у свему томе? Са једне стране, нема сумње да је проблем смрти централни и суштински у његовој победи Христове победе над смрћу, и да хришћанство има своје изворе у тој победи. Ипак, са друге стране, стиче се чудан утисак да, иако се та порука свакако чула, није имала стварног утицаја на основне људске ставове спрам смрти. Пре ће бити да је хришћанство прилагодило себе тим ставовима, прихвативши их као сопствене. Није тешко посветити Богу – у лепој хришћанској проповеди – нове облакодере и светске вашаре, придружути се, ако не и водити, велике прогресивне и животно афирмишуће снаге нашег атомског доба, учинити да хришћанство управо изгледа као извор све те ужурбане и на живот усредсређене активности. А подједнако је лако, при проповеди на сахрани или спроводу, живот представити као долину патње и таштине, а смрт као ослобођење.

Хришћански свештеник, који у овоме представља читаву Цркву, данас мора да употребљава оба језика, да подупире оба става. Али ако је искрен, мора неизбежно да осећа да нешто недостаје у оба, и то је у ствари сам хришћански елемент. Јер је лаж представити хришћанску поруку и проповедати хришћанство као животно-афирмишћуће, без повезивања ове афирмације са Христовом смрћу, са самом чињеницом смрти, те прећутати чињеницу да за хришћанство смрт није само крај, већ заиста сама реалност овога света. Али утешити људе и помирити их са смрћу представљајући овај свет као бесмислено место индивидуалне припреме за смрт је такође кривотворење хришћанства. Наиме, хришћанство објављује да је Христос умро за живот света, а не за неки вечни одмор од њега. Ово кривотворење претвара успех хришћанства (сагласно званичним подацима, изградња цркава и њихови приходи су на високом нивоу!) у озбиљну трагедију. Светски човек жели да свештеник буде оптимистичан човек, уклапајући веру у један оптимистичан и прогресиван свет. И религиозан човек га види као једног потпуно озбиљног, тужно узвишеног и достојанственог судију светске таштине и узалудности. Свет не жели религију и религија не жели хришћанство. Једна одбацује смрт, друга живот. Отуд огромна фрустрација било секуларистичким тенденцијама животно-афирмишућег света, било морбидном религиозношћу оних који јој се противе.

Ова ће фрустрација трајати све док хришћани наставе да поимају хришћанство као религију чија је сврха да помогне, све док наставе да чувају утилитаристичкусамосвест типичну за стару религију. Јер управо је ово и била једна од главних функција религије: да помогне, нарочито да помогне људима да умру. Из тог разлога је религија одувек била покушај да се објасни смрт, да тим објашњењем помири човека са њом. Које је муке Платон предузео у Федону да учини смрт пожељном и чак добром и колико често су његове мисли понављане у историји људског веровања, када је оно у сукобу са поимањем смрти као починка од овог света, патње и промене. Људи су тешили себе рационализацијом да је Бог створио смрт и да је она стога исправна, или чињеницом да смрт припада животном току; они су нашли разноврсна значења у смрти, или пак уверили себе да је смрт пожељнија од онемоћале старости; они су формулисали учења о бесмртности душе, тако да, иако човек умире, барем део њега преживљава. Све је то било дуготрајно настојање да се искуство смрти ослободи неподношљиве јединствености.

Хришћанство, зато што је религија, морало је да прихвати ту основну функцију религије: да оправда смрт и, у складу са тиме, да помогне. Чинећи то, оно је мање или више асимиловало стара и класична објашњења смрти, заједничка практично свим религијама. Јер ни доктрина о бесмртности душе базирана на супротности између духовног и материјалног, нити она о смрти као ослобођењу, или смрти као казни, у суштини нису хришћанска учења. Њихова интеграција у хришћански поглед на свет пре је покварила него објаснила хришћанску теологију и побожност. Оне су деловале све док је хришћанство живело у религиозном, то јест смртно усмереном свету. Али оне су престале да делују чим је свет прерастао ту стару смртно усмерену религију и постао секуларан. Па ипак, свет је постао секуларан не зато што је постао нерелигиозан, материјалистички, површан, не зато што је изгубио религију, као што многи хришћани још увек мисле, него зато што стара објашњења у ствари не објашњавају. Хришћани често не схватају да су они сами, или пре хришћанство, били главни фактор у том ослобођењу од старе религије. Хришћанство је својом поруком, нудећи пуноћу живота, допринело више него било шта друго ослобађању човека од страхова и песимизма религије. Секуларизам у том смислу је феномен унутар хришћанског света, феномен немогућ без хришћанства. Секуларизам одбацује хришћанство у мери у којој је оно себе идентификовало са старом религијом, и у којој намеће свету објашњења и учења о смрти и животу које је само уништило.

Међутим, била би велика грешка сматрати секуларизам као просто одсуство религије. У питању је заправо врста религије, те тако, и једно објашњење смрти и помирење са њом. То је религија оних који су уморни од објашњавања света на основу једног другог света о коме нико ништа не зна, и живота објашњеног у смислу преживљавања о коме нико нема појма; другим речима, уморни од давања животу важности на основу смрти. Секуларизам је једно објашњење смрти на основу живота. „Једини свет који познајемо је овај свет, једини живот који нам је дат је овај живот“, тако мисли секулариста, „и на нама људима је да га учинимо што смисленијим, богатијим, срећнијим колико је то могуће“. Живот се завршава смрћу. То је непријатно, али пошто је природно, пошто је смрт универзални феномен, најбоља ствар коју човек може да уради по том питању је да то просто прихвати као нешто природно. Све док живи, међутим, не треба да мисли на то, него би требало да живи као да смрти нема. Најбољи начин да се заборави на смрт је да се буде запослен, користан, посвећен великим и племенитим стварима, да се гради један увек бољи свет. Ако Бог постоји (а огроман број секулариста чврсто верује у Бога и употребљивост религије за своје удружене и индивидуалне подухвате) и ако он, у својој љубави и милости (пошто сви ми имамо заједничке мане) хоће да нас награди за наш посао, корисност и исправан живот вечним одморима, традиционално названим бесмртност, управо је то његов отмени посао. Но, бесмртност је један додатак, премда вечан, овом животу, у којој сва права интересовања, све праве вредности могу да се нађу. Америчко погребно предузеће је заиста прави симбол секуларистичке религије јер изражава подједнако мирно прихватање смрти као нечега природног (кућа међу другим кућама без ичег посебног у себи) и порицање присутности смрти у животу. Секуларизам је религија јер он има веру, јер он има своју сопствену есхатологију и етику. И он делује и помаже. Искрено, ако је помоћ била критеријум, морало би се признати да животно усмерени секуларизам помаже у ствари више него религија. Да би се такмичила са њим, религија мора себе да представи као прилагођавање животу, саветовање, обогаћење, мора да се рекламира у подземним железницама и аутобусима као користан додатак Вашој насмејаној банци и свим осталим насмејаним трговцима: пробај, помаже. И религиозни успех секуларизма је тако велики да наводи неке хришћанске теологе да се одрекну баш категорије трансцедентности или, много једноставније речено, саме идеје Бога. То је цена коју морамо да платимо ако желимо да будемо схваћени и прихваћени од модерног човека: да обзнанимо гностицизам двадесетог века.

Али управо овде се дотичемо саме сржи ствари. За хришћанство помоћ није критеријум. Истина је критеријум. Сврха хришћанства није да помаже тако мирећи их са смрћу, него да открије истину о животу и смрти у смислу да људи могу да буду спасени том истином. Спасење, међутим, не само да није исто што и помоћ, него је, у ствари, супротно њој. Хришћанство се не слаже са религијом и секуларизмом, не зато што они нуде недовољно помоћи, него управо зато што они задовољавају, што они одговарају потребама човека. Ако је сврха хришћанства била да уклони од човека страх од смрти, да га помири са смрћу, не би било користи од хришћанства, јер су то остале религије урадиле заиста боље него хришћанство. И секуларизам управо производи људе који ће задовољно заједнице ради умрети, а не просто живети, за остварење циља, што год то могло бити.

Хришћанство није помирење са смрћу. Оно је откривење смрти зато што је откривење живота. Христос је тај живот. И једино ако је Христос живот, смрт је оно што хришћанство објављује да она јесте, наиме, непријатељ који треба да буде побеђен, а не мистерија која треба да буде објашњена. Религија и секуларизам објашњавајући смрт, дају јој статус, начело, чине је нормалном. Једино је хришћанство обзнањује ненормалном, и стога, стварно ужасном. На Лазаревом гробу Христос је плакао и када се сам час његове смрти приближио, „он се стаде врло жалостити и туговати“. У Христовом светлу, овај свет, овај живот су изгубљени, и с оне стране просте помоћи, не зато што је у њима страх од смрти, него зато што су прихватили и нормализовали смрт. Прихватили Божији свет као космичко гробље које треба да буде укинуто и замењено једним другим светом који личи на гробље (вечни одмор) и назвати то религијом, живети у космичком гробљу и „отарасати се“ свакодневно хиљада лешева, бити одушевљен праведним друштвом и бити срећан, то је човеков пад. Није у питању човекова неморалност или злочини који га показују као пало биће, већ је његов позитивни идеал, религиозни или секуларни, и његово задовољство тим идеалом. Тај пад, међутим, може једино да разоткрије Христос, јер нам је једино у Христу пуноћа живота откривена, и стога смрт постаје грозна, сам пад од живота, непријатељ. Управо овај свет, а не неки други свет, овај живот, а не неки други живот, су ти који су дати човеку да буду тајна божанске присутности као заједничарења са Богом, које је једино могуће кроз овај свет, овај живот преображењем истог у заједничарењу са Богом, на шта је човек био позван. Страхота смрти је стога не у томе што је она крај и физичко уништење. Одвајање од света и живота, она је и одвајање од Бога. Мртав не може прославити Бога. Другим речима, то је када Христос открива нама живот, што можемо да чујемо у хришћанској објави о смрти као непријатељу Бога. То је ако живот плаче у гробу пријатеља, ако сагледава ужас смрти, та победа над смрћу почиње.

***

Пре смрти је међутим умирање: развој смрти у нама физичким пропадањем и болешћу. Овде опет хришћански приступ не може просто да буде идентификован, било са оним модерног света, било са оним који карактерише религију. Јер за модерни секуларни свет, здравље је једино нормално стање човека; стога се против зараза треба борити, и модерни свет то заиста добро чини. Бонице и медицина су међу његовим најбољим достигнућима. Ипак, здравље има границу: смрт. Долази време када су научна средства исцрпљена, и то модерни свет прихвата просто и јасно као што прихвата саму смрт. Долази тренутак када пацијент треба да буде препуштен смрти, да буде склоњен са одељења, што се и чини мирно, како доликује, хигијенски, као део свеопште рутине. Све док је човек жив, треба урадити све да се одржи у животу; чак и ако је његов случај безнадежан, то не сме да му се саопшти. Смрт никако не сме да буде део живота. И иако свако зна да људи умиру у болницама, њихова свеопшта атмосфера и етос су они ведрог оптимизма. Објекат модерне медицинске успешне бриге је живот, а не смртни живот.

Религијско гледиште болест сматра пре неголи здравље „нормалним“ стањем човека. У овом свету смртне и променљиве материје, патње, болест и туга су нормална стања живота. Болнице и медицинска нега морају постојати, али у смислу верске дужности, а не као реална корист за здравље као такво. Здравље и лечење су увек држани за милост Божију; са религијске тачке гледишта и право излечење је чудесно. А то чудо је извршио Бог, опет, не зато што је здравље добро, већ зато што то доказује Божију моћ и враћа људе Богу.

У њиховим коначним резултатима ова два приступа су неспојива и ништа не открива боље забуну хришћана по овом питању него чињеница да данас хришћани прихватају оба од њих као подједнако неоспорна и истинита. Проблем секуларне болнице је решен преко оснивања хришћанских капела у њој, а проблем хришћанске болнице чињење исте модерном и научном, тј. што је више могуће секуларном. Међутим, у суштини, имамо прогресивно предавање религијског приступа пред секуларним из разлога који смо раније већ анализирали. Модерни свештеник тежи да постане не само асистент медицинском доктору, већ и терапеут у својој личној области. Све врсте метода пасторалне терапије, посећивање болнице, брига о болесном, које испуњавају каталоге теолошких семинара, су добри показатељи овога. Али, да ли је то хришћански приступ, и ако није, треба ли просто да се вратимо старом, религијском приступу?

Одоговор је не, то није хришћански приступ; али не треба ни просто да се вратимо. Морамо открити непроменљиву, још увек савремену, светотајинску визију човековог живота, те тако и његове патње и болести; визију која је одувек била црквена, чак и када смо је ми хришћани заборавили или погрешно разумели.

Црква сматра излечење за тајну. Али неразумевање овога током многих векова потпуне идентификације Цркве са религијом (неразумевање од кога су све тајне патиле, читава теологија светих тајни), је довело до тога да је тајна јелеосвећења постала у суштини тајна смрти, један од последњих обреда, који отвара човеку мање или више сигуран пролаз у вечност. Постоји опасност да се данас, са растућим интересовањем за излечење међу хришћанима, ова тајна схвати као тајна здравља, користан додатак секуларној медицини. Но, оба погледа су погрешна, јер обома недостаје светотајинска природа чина. Света тајна, као што већ знамо, је увек прелажење, преображај. Ипак, то није прелажење у натприроду, већ у Царство Божије, свет који долази, у саму реалност овога света и његовог живота као испуњеног и обновљеног Христом. То је преображај, не природе у натприроду, него старог у ново. Света тајна стога није чудо којим Бог крши, тако да кажемо, законе природе, већ пројава коначне истине о свету и животу, човеку и природи, истине која је Христос.

И исцељење је тајна зато што његова сврха или циљ није здравље као такво, обнављање физичког здравља, већ улазак човека у живот Царства, у радост и мир Духа Светога. У Христу све на овом свету, а то значи и здравље и болест, радост и патња, је постало уздизање и улазак у тај нови живот, његово очекивање и предокушај. У овом свету патња и болест су заиста нормални, али сама њихова нормалност је ненормална. Откривење коначног и сталног пораза човека и живота, пораза који делимичне победе медицине, ма колико дивне и заиста чудесне, не могу коначно да превазиђу. Али у Христу патња није уклоњена; она је преображена у победу. Сама смрт постаје победа, пут и улазак у Царство, и то је једино истинско излечење.

Имамо човека који пати од бола у свом кревету и Црква долази к њему да обави тајну исцељења. За тог човека, као и за сваког човека на читавом свету, патња може да буде пораз, пут потпуног препуштања тами, очају и самоћи. То може да буде умирање у правом смислу те речи. Па ипак, то такође може да буде коначна победа човека и живота у њему. Црква не долази да обнови здравље у том човеку, просто да замени медицину када је ова исцрпела своје сопствене могућности. Црква долази да уведе тог човека у љубав, светлост Христову и живот. Она не долази само да га утеши у његовим патњама, не да му помогне, већ да га учини мучеником, сведоком Христовим у самим његовим патњама. Мученик је онај који сагледава „небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Богу“ (Дап 7, 56). Мученик је онај за кога Бог није друга и последња шанса да заустави грозан бол; Бог је сам његов живот, и стога све у његовом животу води Богу и уздиже се до пуноће љубави.

 У овом свету биће тешкоћа. Било да је сведена од стране самог човека на минимум, било да је понуђено олакшање религијским обећањем награде на другом свету, патња остаје овде, она остаје грозно нормална. Па ипак, Христос каже: „Не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Кроз његову сопствену патњу, не само да је сва патња задобила смисао, већ јој је дата моћ да сама постане знак, тајна, објава, долазакте победе; човеков пораз, само његово умирање, је постало пут живота.

***

Почетак ове победе је Христова смрт. Такво је вечно Еванђеље и оно остаје лудост не само за овај свет, већ и за религију све док је то религија овога света („да се не обеснажи крст Христов“). Литургија смрти хришћанина не почиње када је човек дошао до неизбежног краја и његов леш лежи у Цркви како би се савршио последњи чин док ми стојимо около као тужни и разочарани сведоци достојанственог одласка човека из света живих. Она почиње сваке недеље у цркви, када човек узлазећи ка небу, „напушта све земаљске бриге“; она почиње сваког празника; она почиње нарочито радошћу Васкрса. Читав живот Цркве је својеврсна тајна наше смрти, зато што је све то објава Господње смрти, сведочанство његовог васкрсења. Па ипак хришћанство није на смрт усредсређена религија; оно није мистеријски култ у коме ми се нуди објективно учење спасења од смрти у прелепим церемонијама, и који захтева да верујем у то и тако се користим његовим добрима.

Бити хришћанин, веровати у Христа, значи и увек је значило: спознати на надразумски, но ипак апсолутно известан начин звани вера, да је Христос живот свег живота, да је он лично живот, и стога, мој живот. „У њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн 1, 4). Сва хришћанска учења, она о оваплоћењу, искупљењу, покајању, су објашњења, последице, али не и узрок те вере. Једино ако верујемо у Христа постају све те тврдње валидне и постојане. Али сама вера није прихватање ове или оне тврдње о Христу, већ самога Христа као живота и светлости живота. Јер „и живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам живот вечни, који беше у Оца и јави се нама“ (1Јн 1, 2). У том смислу хришћанска вера је радикално другачија од религијске вере. Његова полазна тачка није веровање него љубав. У себи и по себи, сво веровање је делимично, фрагментарно, крхко. „Јер делимично знамо и делимично пророкујемо… док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“. Једино „љубав никад не престаје“ (1Кор 13). И ако волети некога знати имати свој живот у њему, или пре да је он постао садржина мог живота, волети Христа је познавати и имати га као живот свог живота.

Једино ово имање Христа као живота, радост и мир заједничарења са њим, поузданост његовог присуства, чини смисленом објаву Христове смрти и сведочење његовог васкрсења. У овом свету Христово васкрсење никада не може да постане једна објективна чињеница. Васкрсли Христос се показао Марији и „угледа Исуса где стоји, и не знађаше да је Исус“ (Јн 20, 14). Он је стајао на обали Тиверијадског језера, али апостоли „нису знали да је то Исус“. И на путу за Емаус очи апотола „су задржане да га не познају“ (Лк 26, 16). Проповед васкрсења остаје лудост за овај свет и није чудо да сами хришћани настоје да га објасне практично деградирајући га на претхришћанско учење о бесмртности и преживљању. И заиста, ако је учење о васкрсењу само доктрина, ако се у то верује као у неки догађај будућности, као у мистерију другог света, оно није суштински другачије од других доктрина у вези са другим светом и може се лако помешати са њима. Било да је у питању бесмртност душе, било васкрсење тела, ја не знам ништа о њима и свака дискусија постаје пре спекулација. Смрт остаје исти мистериозни пролаз у мистериозну будућност. Неизмерна радост коју су апостоли осетили када су видели васкрслог Господа, то што им гораше срце на путу за Емаус, нису настали услед мистерија једног другог света које су им откривене, него зато што су видели Господа. И он их је послао, не да проповедају и објављују васкрсење мртвих, не доктрину смрти, већ покајање и опроштај грехова, нови живот, Царство. Они су обзнанили оно што су знали, да је у Христу нови живот већ почео, да је он вечни живот, пуноћа васкрсење и радост света.

Црква је улазак у васкрсли живот Христов; она је заједничарење у вечном животу, радост и мир у Духу Светом. Она је очекивање дана незалазног Царства; не неког другог света, већ испуњења свих ствари и свег живота у Христу. У њему је сама смрт постала један акт живота, јер ју је он испунио собом, својом љубављу и светлошћу. У њему „јер је све ваше…свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији“ (1Кор 3, 21-23). И ако учиним тај нови живот својим, својом учинимо и ту глад и жеђ за Царством, то очекивање Христа, поузданост да је Христос живот, онда ће сама моја смрт бити један акт заједничарења са животом. Јер нити живот нити смрт не могу да нас раставе од љубави Христове. Не знам када ће и како пуноћа доћи. Не знам када ће све савршено бити у Христу. Не знам ништа о када и како. Али знам да је у Христу тај велики прелаз, пасха света почела, да светлост долазећег света долази до нас у радости и миру Светога Духа, јер Христос васкрсе и живот влада.

Коначно, знам да је та вера и то поуздање оно што испуњавају радосним значењем речи светог апостола Павла које читамо сваки пут када славимо прелазбрата или сестре, неког уснулог у Христу: „Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господ бити“ (1Сол 4, 16-17).

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву.

Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву.

Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин,  – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви.

Религија јаких духом

Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе.

Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом.

Наћи смисао живота

Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава.

Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве.

Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи.

Млади хришћанин је позван да буде мисионар

Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање.

Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале.

Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег.

Изводи из говора на форуму Православне омладине у граду Пензи

Извор: Српска Православна Црква