Ако се ради о пружању помоћи и давању прилога, људи најрадије дају прилоге за малу децу. Зато што су деца симпатична, безгрешна и незаштићена. Може им се рећи „сју-сју“, „бо-бо“, могу се помазити по обрашчићу, човек им се може осмехнути и пољубити их у мало чело. Много је теже волети и неговати старце. Беспомоћне старце који су изгубили снагу и лепоту, који су повремено наопаки и гунђају, који нас одбијају мирисом или спољашњим изгледом и тако даље и томе слично. А још је теже волети затворенике који су се по совјетској терминологији називали „зек“. „Чим је у затвору, значи да је крив. Зашто да га жалим?“ – рећи ће малограђанин и делимично ће бити у праву. Делимично.

У Москви је некада живео доктор Гааз који почива на Ваведењском (Немачком) гробљу у престоници. Био је главни лекар московских затвора и веома сажаљив према затвореницима. „Гааз никога не одбија,“ – говорило се у Москви о добром срцу овог некадашњег Немца који је постао Рус. Доктор се на све начине трудио да олакша судбину осуђеника, посебно оних који су под стражом у оковима протерани у далеке крајеве. Зато се доктор заступао за несрећнике пред властима и пред митрополитом Филаретом Московским. Светитељ је једном чувши од Гааза да међу осуђенима може бити и невиних, рекао: „Осуђени су, дакле – криви су.“ Гааз је повикао: „Владико, заборавили сте Христа!“ И заиста, Христос је био осуђен, али је притом био потпуно невин. Филарет је са смирењем рекао: „Не. Него је Он мене заборавио.“

У затвору су били многи свеци. Био је Јосиф Прекрасни којег је газдарица оклеветала да је покушао да је силује (в.: 1 Мојс. 40). Био је Јеремија. И то није био само у тамници, већ у зиндану, односно јами. О таквим заточеништвима се може детаљно сазнати на основу хроника из кавкаских ратова, јер су такви облици заточеништва и данас често у употреби. Док је Јосиф био у тамници због чедности, Јеремија је био због истинитих и непријатних пророчанстава. Пред смрт, пре него што му је посечена глава, Јован Претеча је последње дане провео у тамници. А светим мученицима који су трпели заточеништво због вере и истине у хришћанско време заиста нема броја. Почевши од Нерона па све до огромних репресија у земљи Совјета, мноштво светаца је прошло кроз мрак тамнице због исповедања вере. Јели су чорбуљаке, таворили су у препуним ћелијама, мучила их је неизвесна будућност, трпели су свакодневна понижења. Тако да се реченица: „Чим је у затвору, значи да је крив,“ – у историји ни из далека не оправдава увек.

Ум који је склон крајностима зачувши ове речи одлучиће да отвори све тамнице и да прогласи потпуну слободу свих. Живела, да тако кажем, потпуна слобода, заједно са једнакошћу и слободом. И овај ум који доноси исхитрене закључке, као што је рекао класик, биће у суштини у криву. Привремена влада у Русији после Фебруарске револуције у таласу добродушности и ружичастих илузија о брзој срећи широм је отворила врата тамница и... И земљу су преплавили окорели злочинци, свакодневни живот је био крајње криминализован, а бољшевицима је олакшана узурпација власти и касније пришрафљивање. Ипак у затворима не робијају само свеци.

Наводим пример из историје – случај с царицом Катарином. По обичају руских монарха она је једном приликом за Васкрс обилазила затворе. У свакој ћелији је питала: „Зашто си у затвору?“ И одговарали су јој: „Мајчице-царице! Оклеветан сам (преварен, намештено ми је). Седим због туђих грехова. Ослободи ме. Целог живота ћу се молити за тебе.“ И тако даље и томе слично. На крају је један младић на питање царице одговорио: „Крив сам и треба да робијам.“ „Пустите га,“ – рече царица која је имала право да помилује затворенике за Васкрс. „Како то?“ – у недоумици су питали и сужњи и свита. „Па не може један кривац да робија међу толиким невинима!“ – оштроумно је одговорила Катарина. Тако да покајање и признавање кривице може човеку да донесе слободу. Нека је то и редак случај, али је врло карактеристичан.

Што се тиче питања о невиности... Швајцарски писац Диренмат је говорио (злокобно се шалио) да ако се без пресуде било који човек насилно затвори у самицу, ускоро ће схватити због чега је затворен. Ово говори о томе да нико није без греха и да сви имамо због чега да се кајемо, да имамо због чега да патимо. Али се у негативном смислу ова мисао може изродити у познату људождерску тврдњу: „Само да је човек, а члан закона ће се наћи.“ Ово је врло примењива реченица која се жалосно оправдава из дана у дан. И чим се човек замисли о овој теми душу му обузму јад и нелагода.

Говорећи о Страшном суду Христос набраја добра дела којима човек може угодити лично Њему, Спаситељу (в.: Мт. 25: 31–46): нахранити гладног, пружити кров над главом бескућнику, посетити болесника... Ово јеванђељско учење је нашироко познато. Ту су и речи о затвореницима: У тамници сам био и посетили сте Ме. Између осталог (позива на практично милосрђе) ово значи и да ће затвореника у тамницама бити свуда и увек до свршетка света. Исто као што ће бити и болесника, и сиромаха, и бескућника. Сиромаха ће увек бити у твојој земљи (5 Мојс. 15: 11) – каже Свето Писмо. И то је поред тога што су сви благослови дати Израиљу били наглашено земаљског, материјалног карактера. Богатство, велики број деце и дуг живот су својства обилних благослова. Поред тога, сиромаха ће увек бити у твојој земљи. Исто као што ће увек бити гладних, жедних, голих и босих и... затвореника. Отуда потиче народна мудрост да човек никад не треба да се зариче да неће постати просјак и да неће доспети у затвор. Отуда потиче и захтевање сажаљења и самилости према онима који су лишени слободе.

Познат нам је осећај глади, дакле, није нам тешко да схватимо гладног. Познати су нам хладноћа, страх, недостатак новца и усамљеност, и људе који се налазе у таквом стању лако можемо да разумемо. Само да пожелимо. Да бисмо састрадавали са сужњима не морамо обавезно бити у затвору. Довољно је да имамо жив ум, људско срце и само мало уобразиље. Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу (Јевр. 13: 3). И све што треба учинити јесте да бар једном направимо пакет и да у њега ставимо топле чарапе, писаћи прибор и дуготрајне намирнице (млеко у праху, сланину, бели лук). Ситница. Али ће ова ситница доспети лично Христу у руке.

У нашој земљи има много затвора. Врло много. „С друге стране Месеца“ налази се на стотине хиљада људи и животна прича сваког од њих би се могла преточити у књигу. Узроци масовности ове појаве би се могле отписати на ГУЛАГ и сличне кошмаре да није једног „али“. Највећи број затвореника у односу на укупан број становништва има у САД, односно у „бастиону слободе и демократије“. И по изласку на слободу тамошњим затвореницима није нимало лакше да се социјализују него нашим: да заснују или обнове породицу, да почну да раде итд. Као и код нас, човек који је био на робији увек има неки печат осуђености. Обележен је. Тешко му је да се уклопи у грађански живот и врло лако да крене у нови круг, да поново робија. Тако да се не ради само о ГУЛАГ-у и демократији. Не ради се само о њима.

Ми више не сматрамо као раније да затвор треба да преваспитава. Затвор није у стању да преваспита, већ може само да казни и (или) да осакати. Сусрет с њом је за човек налик на сусрет уздрхталог тела с оштрим гвожђем. То није равноправан сусрет, већ је то сусрет бездушне и равнодушне машине с малим, али живим човеком. Пећи је свеједно каква дрва ће у њој изгорети. Машини за месо је свеједно шта ће у њој бити самлевено – свињетина или овчетина. И затвору је свеједно иза чијих леђа ће шкљоцнути брава – иза леђа књиговође којем су други наместили робију; или оклеветаног професора; или рецидивисте који је напокон ухваћен. Ова бездушност и равнодушност према појединачној судбини можда убија више од свега другог. Човек тада врло лако може постати озлојеђен, тврдокоран, може да омрзне систем, па и цео живот и све људе заједно. И умножавање броја озлојеђених људи спремних на освету, који вребају – јесте најопаснија ствар коју у себи крије препуни затвор. Мрежа препуних затвора.

Човек се не рађа да би говорио затворским жаргоном, пио јак затворенички чај и радио нове тетоваже. Погледајте малу децу – или у мајчином наручју, или на дечјем игралишту. Управо оне деце којима је тако лако и пријатно говорити „у-тју-тју“ или им проћи руком кроз свилену косицу. Које дете можете лако да замислите како носи затворску одећу, како је мршаво и кашље, злих очију, како крије мржњу према целом свету? Вероватно ниједно. А малишани расту, постају чике и тете – и доспевају у затвор. Излазе и опет се враћају. И навикавају се на затвор као на кућу и више не излазе. То је једна од најстрашнијих и посвудашњих несрећа поред рата, болести и свега осталог, која човеку смета да живи. Можемо се правити да нас се то не тиче. На крају крајева, то је врло природно – зажмурити и окренути се од несреће како се човеку не би по ко зна који пут стегло срце. Али Јеванђеље каже: Био сам у тамници и посетили сте Ме. Значи, треба да размишљамо о томе не падајући у илузије о томе да ће на земљи завладати рај. О томе да човек у XXI веку и даље наставља да буде себичан и окрутан. О томе да нема потпуне правде на овом свету иако треба тежити ка њој. И о томе да јеванђељска светлост треба да продире и с оне стране затворских решетака где ће само Бог разабрати ко је прав, а ко је крив.

Извор: Православие.ру

Из најстаријег храма у Београду, цркве Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у Земуну, у госте нам је дошао ђакон Иван Фаранов, који нас је најпре подсетио на обимне радове који се протеклих неколико месеци изводе у овом светом храму и позвао све оне који су у прилици да помогну наставак и скори завршетак радова. Замолили смо ђакона Ивана да протумачи и осветли јеванђељска зачала прочитана у недељу св. Григорија Паламе на светој Литургији. „Вера у човеку рађа особине као што су истрајност и упорност“, једна је од бројних лепих мисли и поука нашег госта.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/29.03.19 - Rec pastira - o.Ivan Faranov 64Kbps.mp3
 

Извор: Радио Слово љубве

Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком насељу Момишићи, 22. марта, на дан када наша Црква слави Свете Севастијске и Момишићке мученике је прославила славу и спомен на новојављене Мученике момишићке, 40 ђака и два свештеника, чије су мошти су похрањене у овој светињи. Свету литургију је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске, а празничну, литургијску бесједу је изговорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије „Свети Петар Цетињски“ коју преносимо у цијелости:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Часни оци, браћо и сестре, сабрани на овом младеначком и мученичком сабрању на брду изнад Подгорице, у овом дивном Божијем дану, нека нам је свима на здравље и на спасење благослов овога сабрања! Куд год кренули са овога брда, и доље, и десно и лијево, и напред и назад, да буде благословен ход свакоме и данас и у све наредне дане нашега живота.

Господ нас окупља у својој науци увијек, сваки дан и сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење, Господ нас окупља својим јеванђелским позивом кад каже: Остави све и ајде за Мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају. То су ријечи које свакога човјека наново кад год стане пред Њим, кад год их чује, одвајају од овога живота и упућују његов поглед ка нечему већем од овога живота.

Остави све и ајде за мном, каже Господ апостолима а апостоли су тај позив пренијели својим најближима и тако је то било кроз вјекове све до данас. Тај позив Господњи најбоље показује који је начин људскога спасења. Тешко је оставити све, може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу, да оде на други континент, али не може се одвојити сам од себе и од своје нарави, карактера своје нарави који је просто такав какав нам је Бог дао. И увијек на крају остаје да се рвамо сами са собом и са оном чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, свој живот, да себи угодимо. Бивало је људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели ни пили, и рекао би човјек: Ух, види како се мучи и подвизава. А,  он уствари сам себе храни, своју сујету, тако што је нацентрирао себе у центар неке своје замисли.

Послушати другога, послушати што ти други каже, то некад зна бити веће од било каквога другога подвига. Оставити све значи, остави оно како је теби угодно! Некоме је угодно да ништа нема, некоме да одрпан иде, некоме је угодно да га људи хвале како се подвизава и тако даље. Оставити све, то значи, остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки, били људи који су оставили себе ради другог. И ми смо се данас окупили у цркви момишићкој и оставили све да би дошли овдје.

Зашто? Зато што је овдје служба – Литургија, Свето причешће. Дакле, све смо оставили ради нечега што овдје постоји, ова црква момишићка, и знамо зашто. Кад човјек иде на свадбу или неки испраћај, славу, тога дана не иде на посао и не обавља свакодневне послове, јер зна добро ђе је кренуо – да би се неко удао, вјенчао итд. Оставити све ради нечега што можемо да опипамо, то и није тако тешко објаснити, али оставити овај наш живот и све у њему, навике, пријатности, непријатности, планове.. може само ако човјек има јасно и извјесно, у очима и души, да има још неки живот у односу на овај.

Каква је то вјера? То је права вјера, и хвала Богу да то није остало негдје тамо давно, у вријеме Севастијских мученика, па ни у вријеме Момишићких мученика. Ми данас живимо у овом дану, сваки од нас, у овом Васкршњем часном посту, разапети пред тим Господњим позивом. Остави оно како се теби чини да је најбоље, не значи бити безуман, то не значи немати свој план, али увијек за хришћанина то значи, бити спреман послушати другога, послушати онога који је пред тобом, а кроз тога послушати ријечи Божије.

Ми данас, браћо и сестре, живимо у дану и граду када имамо и Севастијске и Момишићке мученике, али имамо и име Дарка Вујошевића. То је онај момак који се придружио Момишићким и Севастијским мученицима испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе.

Дакле, хвала Богу, да живимо и у дану, и у граду, и у народу, који је могао да роди једнога таквога човјека. Ово није моменат да уздижемо људе, па ни нашега брата Дарка, него кроз тај примјер, да опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту, и то није било случајно. Свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини! Него су сви рекли. Е, хвала Богу да се нашао неко такав. Сви смо те ноћи, кад смо легли у наше кревете, помислили: Е, кад бих ја могао да будем такав! Дај ми Боже, десети дио те прилике, као што си њему дао да свој дио оствари пред Господом. Сви знамо да је то био поступак једног правог хришћанина и да је то био наш брат кога смо сви познавали, брат који је у ово наше вријеме учествовао у оваквим нашим сабрањима .

Дакле та светиња још не само што траје него је још ужарена, још топи и гвожђе и камен, и ово што је земаљско, обраћа у оно Небеско. Ту смо се и ми јутрос причестили том светињом.

Ова светиња је жива и производи нове хришћане који не морају бити људи да сад измишљају и глуме нешто како би личили на неке мученике. Дарку је дошао моменат и то је урадио, а што ћемо ми? Морамо ли сви на Скадарско језеро да тражимо нове утопљенике? Не морамо, ево их око нас! Сви смо у неком језеру и око нас се стално неко топи, преврће, и нама је вода дошла до ушију и уста. Ситуација коју су они имали у оне припремне дане за почетак Васкршњег поста је таква да нас све подсјети, да нас таласи живота ваљају и да је питање какви ћемо доћи до дана Христовог Васкрсења. Зато нека нам радост и љепота овога Божијега дана и овога лијепога мјеста буду укрепљење, јер има још доста до Васкрса. Има још доста да испливамо и изронимо у дубинама наше душе, и да неке ствари са собом рашчистимо, да можемо да станемо, ако Бог буде дао здравља и живота, пред празан Христов гроб, пуних уста, с правом вјером, не имитирајући неке друге, и кажемо: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Амин!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Имају ли ратови верску позадину? Да ли православни хришћанин треба да служи војску? Како Православна Црква гледа на рат и ратовање? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? На ова и многа друга питања, у емисији "Оче, да те питам" одговарао је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Емисија је реализована 28. марта 2019. године. Звучни запис доносимо са званичне интернет странице Радија Беседе.

Достојевски је рекао да је молитва светог Јефрема Сирина - молитва која изражава суштину хришћанства и представља народни катихизис. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? На ово и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, реализованој 21. марта 2019. године, одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику.

Српска Православна Црква изнела је свој став о црквеној кризи у Украјини. Према Извештају УН, уочен је пораст насиља према канонској Цркви Украјине. Патријарх московски г. Кирил одликовао је амбасадора Србије у Москви др Славенка Терзића орденом Преподобног Серафима Саровског. У Москви ће бити одржан симпосион о Светом владици Николају Велимировићу. Први дан Васкршњег поста у Грчкој је национални празник и прослављен је веома свечано. Како је дошло до тога да западњачке празнике преузму и прихвате дубоко хришћанске средине и народи? У данашњем издању емисије „Актуелно у хришћанском свету“ говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки.

У недељу, 24. марта 2019. године, у оквиру Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, Стеван Јовановић је одржао предавање под називом "Ноје и потоп - Тумачење Пост. 6-9".

У суботу, 23.03.2019. године, у оквиру васкршњег цилуса предавања, која се одржавају благословом Његовог Вископреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, у току свете и велике Четрдесетнице у просторијама Црквене Општине у Загребу, одржано је друго предавање. Предавање је одржао господин Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: "Новозаветна порука савременом човеку - осврт на новозаветна читања током поста". У свом предавању професор Лазаревић је говорио о томе да порука коју Црква упућује својим верницима јесте порука самог Господа Исуса Христа, а коју налазимо управо у Његовим речима и беседама које је изговорио. Христос проналази приступ који је био разумљив Његовим савременицима. Исто то ради и Црква данас упућујући речи разумљиве савременом човеку о чијем спасењу она води рачуна.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У вечарашњем издању серијала “Катедра“, поштовани слушаоци, Вашој пажњи препоручујемо предавање “Пост и молитва – увод у пасхалну радост“, Преосвештеног Епископа др Јована (Пурића), које је одржао у понедељак друге недеље Великог Часног поста 18. марта 2019. године у Темишвару, са благословом домаћина, Његовог Преосвештенства Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана (Пантелића), на братском сабрању свештенства и монаштва епархије темишварске. Претходно је Владика Лукијан служио Литургију Пређеосвећених дарова у Саборном храму у Темишвару.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Светигора

Друге недеље Великог поста Црква прославља спомен на великог светитеља Григорија Паламу. На човека који је сав свој живот посветио Богопознању, који се много трудио, и стално пребивао у жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа,­ – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја.

Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот.

Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста, човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски живот: покаже се да је све сујета и празнина.

Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете.

У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте, способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ нам шаље болест, немоћ и раслабљеност.

Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која га је и привела спасењу, исцељењу.

Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо: зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести, искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света.

Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу.

Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама.

Амин.

Извор: Православие.ру

Протопрезвитер-ставрофор Слободан - Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки, одржао је 24. марта 2019. године предавање на тему: Богослужење и Велики пост. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине код Будве. 

У другу недељу Часног поста, 24. марта 2019. године, у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу, протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао је предавање на тему: Васкрсење Христово и Други долазак Господа Исуса Христа. По завршеном излагању, отац Жељко је одговарао на питања присутних.  Ово је друго предавање које је, у току Васкршњег поста, организовала Црквена општина футошка. 

Извор: Радио Беседа