У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света. 

– На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења.

Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом.

Искушења дијаспоре

Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо.

На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго).

Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе.

У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље).

Одговори и недоумице

У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет.

Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још.
Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори. 

Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка.

Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла.

Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано.

Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179).

Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије).

Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији.
Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве.

Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Теопоетика из наслова нове збирке песама фрањевачког теолога Алена Кристића („Агоније – теопоетика тјелесно политичког“, Сарајево, 2018) је певање о Богу, али и самоизградња у дијалогу са Богом. И то у дијалогу који ни у једном тренутку не превиђа друштвени, културни, историјски, језички, као и телесни и политички контекст у ком се – за нас као временита бића и за кенотичко-икономијско делатног Бога хришћанске објаве – тај (агонички) дијалог одвија.

Кристић се у својим песмама обраћа директно Господу пропитујући га о његовом односу према сржним питањима глобалне друштвене стварности, према којима су се многи од оних који се позивају на Његов ауторитет одредили са позиција овоземаљске моћи.

За Кристића је неприхватљив концепт институциоанализоване вере као само још једне од инстанци светске моћи, и који подразумева подршку пракси друштвеног искључивања било ког поједнинца или групе, из било ког разлога. Када, у уводном цитату збирке наводи питање из Јеванђеља по Луки о томе „хоће ли Син Човечији, кад дође, наћи вере на земљи“ (Лк, 18, 8), он се не пита за бројност номиналних верника и утицај цркве на инстанце политичког одлучивања, него на стање духа верујућих, истинску веру која се најпре огледа у способности за истинску љубав према ближњима. Љубав као делатну пажњу према сваком људском бићу као јединственом и непоновљивом у историји света, и свих светова који постоје и који ће постојати.

Песник у својим стиховима упорно, срчано и емотивно пропитује Бога, верујуће, неверујуће, себе самог, не задовољавајући се фразама, једноставним и лаким одговорима. априорним идеолошким, етичким или спознајним конструкцијама, спасавајући и себе самог од идеолошких априоризама који наводну трансгресивност постављају као норму, а у циљу постизања врло опипљивих политичких, геополитичких, (транс)идеолошких или економских циљева.

Постављајући питање о патријархату, економском израбљивању или односу према особама овакве или онакве сексуалне оријентације, он не остварује задате идеолошке агенде, него поставља питање – шта нам је, ако смо заиста Христови, чинити у времену у ком живимо, људима са којима живимо, са свом одговорношћу које као такви носимо, а која никако не би смела да буде изговор за коришћење батине, него позив на слеђење онога што нам је заповеђено, да љубимо једни друге. А на то смо обавезни у сваком времену и на сваком месту, и са блудницима и са цариницима, и са непријатељима. Не стојећи пасивно пред силницима, својом немоћи или паралисани зовом најављиваних катастрофа.

Ален Кристић пита и пита се, пева и мисли, нудећи нам ову сву теопоетику не као трактат него као позив, изазов, уздах који се обраћа сваком људском срцу, користећи моћ уметности да прочишћава наш свим могућим предрасудама и априоризмима замућен поглед на људе као непоновљиве конкретности, од којих је свако појединачно стварност већа од свих стварности овог света, од стварности саме.

Ово је храбра књига не зато што провоцира одавно пољуљане, па и у нашој средини, такозване традиционалне наративе, него зато што улази у дубине вере као најдубље целовитости сваког људског бића, коју је нашим немоћним средствима овоземаљског постојања и општења тешко изразити другачије него у формама које се не одричу амбивалентности и конфликта, и који ниједну норму не претпостављају искуству. Баш због свега тога, у овим теопоетикама поезија показује своју снагу, и у нашем времену, кад нам се често чини да је њена моћ, као и моћ речи (логоса?) заувек оспорена.

Извор: Теологија.нет

Предмет ове студије може да изненади или разочара неке литерате, који би, без сумње, више волели да се обавесте о утицају епилепсије Достојевског на његово књижевно стваралаштво, него о доприносу руског писца медицинским сазнањима о болести. Међутим, да бих оваквој њиховој жељи удовољио, морао бих да поседујем књижевну културу која мени, нажалост, недостаје, док болест епилепсију уопште, а посебну ону Достојевског, познајем добро; а коју су изванредно описали његови лекари, пријатељи, његова друга жена Ана Григорјевна, а нарочито он сам у својим бележницама.

Епилепсија Достојевског је, ако се изузме чувена „екстатична аура“ за коју се сматра да је карактерише, сасвим обична. Она се, углавном, састоји од „великог напада“ који се понавља, више или мање сваког месеца, и то готово увек у сну, а чије је драматично одигравање добро познато из давнина: губитак свести на почетку, општа тонична затегнутост мишића која производи крик и (када особа стоји) пад уз повреде, затим грчење мишића, (трзаји), испуштање урина, кома са кркљањем при дисању и пеном на уснама, постепено враћање к свести при чему отпочињу аутоматске радње, више или мање добро прилагођене. Оваква епилепсија у потпуности одговара представи која се некада називала есенцијална, генуина или идиопатска епилепсија, а која је данас више позната под називом примарна генерализована или општа епилепсија. Реч је о „функционалној“ епилепсији а не „органској“, што значи да она зависи од урођених, а често и наследних предиспозиција – и манифестује се у грчевима без претходне повреде мозга, што објашњава зашто она никада није пропраћена неуролошким или психичким сметњама, осим криза које се данас лако отклањају лековима што, нажалост, није био случај крајем 19. века.

У овакво постављену дијагнозу примарне епилепсије Достојевског не би требало сумњати да код њега није постојала чувена „екстатична аура“ о чему је он у поверењу говорио своме пријатељу Страхову, пошто је лик кнеза Мишкина већ био уобличио, а пре него што је о томе поново говорио једној својој пријатељици, Софији Коваљевској. Опис „ауре“ сваки пут је исти и своди се на оно о чему нам Страхов сажето говори у својим Успоменама: „Фјодор Михајлович говорио ми је у више махова о тренуцима усхићења који су претходили нападу. У току неколико кратких тренутака, говорио је он, доживљавам срећу незамисливу у нормалном стању и непојмиву за онога ко је није доживео. Налазим се тада у савршеној хармонији са самим собом и са целим светом: то је осећање толико снажно и умилно да бих за неколико секунди таквог једног блаженства дао десет година свога живота, можда и сав живот“.

Довољна је оваква „аура“, ако је она стварно постојала, па да се одбаци дијагноза функционалне примарне генерализоване епилепсије, и да се постави дијагноза делимичне органске епилепсије, или, још ближе, секундарне епилепсије са повредом темпоралног режња мозга. У ствари, код епилепсије ове врсте, назване епилепсија „темпоралног режња“, напади почињу понекад психичким аурама (осећање присећања или „већ доживљеног“ или, обратно, осећање отућености или „никад доживљеног“; феномен „принудне мисли“, или, обратно, феномен „бекства идеја“) или афективним аурама (осећање страха или, изузетно и обратно, осећање заодвољства). Уосталом, осећање радости у правом смислу речи, и, a fortiori, екстазе никада ниједан епилептичар, осим Достојевског, није описао толико јасно. Разуме се да су неки епилептолози, а и ја сам био међу њима, покушали да уоче у осећању описаном од руског писца најрећу али и најчистију и најлепшу форму ауре темпоралне епилепсије. Па ипак, дијагнозу епилепсије „тeмпоралног режња“ код Достојевског можемо одбацити без опасности да смо погрешили, из разлога што његове кризе нису одавале никакве психомоторне манифестације (преконвулзивни а не неконвулзивни аутоматизам), психосензорне (илузије или халуцинације), или психоафективне, својствене кризама темпоралног режња, изузев, разуме се, „екстатичне ауре“ у чије постојање, међутим, имамо два озбиљна разлога да посумњамо.

Што се првог разлога тиче, наше сумње су двојаке: пре свега, тешко је поверовати да би Достојевски доживљај једне овакве чудесне ауре поверио само двојици својих пријатеља, а да о томе није говорио и другим, исто тако блиским пријатељима, ни својој браћи и сестрама, нити верном сапутнику у току последњих петнаест година његова живота; затим, тешко је прихватити да писац, који је тако тачно бележио све појединости о својим нападима и њиховим најнезнатнијим последицама (повреде, ишчашења, а нарочито збуњеност после напада), погрешно сматрајући узроком напада климатске промене или чак „неопрезност“… у кревету са својом женом, да у својим бележницама не би забележио ни најмању алузију о једном тако узвишеном осећању за које би дао цео свој живот само да га поново доживи.

Други разлог због којег сумњамо у постојање чувене „ауре“, јесте опис два напада који су дали Страхов и Коваљевска, а који су се јавили у размаку од неколико година, и који указују на толико необичну сличност да се са Jacques Catteau-ом питамо: није ли Достојевски, који је одувек показивао обмане памћења говорио својим саговорницима о једном те истом нападу који се догодио једне васкршње ноћи, касно увече, у току једног живахног разговора са једним старим другом. Осим ако је о тим нападима говорио једино Страхову, чије су Успомене могле да утичу на Мемоаре Коваљевске. Или су, пак, Страхов и Коваљевска, који су тврдили да наводе властите речи Достојевског, описујући „ауру“ били под утицајем израза које је кнез Мишкин употребио у Идиоту и који су једва нешто измењене у исказу који они приписују писцу.

Ако се прихвати да је Достојевски боловао од примарне генерализоване епилепсије а не од темпоралне епилепсије, што би значило да његове кризе нису обухватале никакву ауру пре губитка свести, како објаснити да је писац могао да припише кнезу Мишкину, а без сумње и самом себи осећање пресазнајне екстазе и конвулзије? Овде постоји једна привидна противречност која би се могла лако разрешити, ако се прихвати да је писац показивао, као што се то понекад запажа пре наступа конвулзивне фазе кризе „великог напада“ примарне епилепсије, губитак свести или једноставно помрачење свести у трајању од неколико секунди, што представља „absense“, „мали напад“ који претходи великом нападу. Није ли зато природно да се прихвати да је Достојевски оних неколико секунди помрачења свести које је означавало почетак једнога или два напада, који су се јављали изузетно у будном стању, снагом свога генија и способношћу за преображавање и уобличавање несвесних садржаја, претворио у „неколико тренутака … савршене хармоније са самим собом и целом васионом“? За оне који се слажу са мном и прихватају ову тачку гледишта, не постоји више никаква противречност и постаје очигледно, да чувена „аура“ у ствари није друго до поетска експресија једног доживљаја насталог услед ослобаћања од околног света, израз његове дубоке тежње ка свеопштој пуноћи и љубави, ка теократији заснованој на Христовом идеалу, тежње ка оном Рају на земљи о којем нам он говори, а коју идеју он развија кроз сва своја дела.

Ако се сада вратимо наслову мога чланка, то јест питању нехотичног доприноса Достојевског медицинским сазнањима о епилепсији, могли бисмо закључити да је у питању негативан допринос семиологији темпоралне епилепсије, што је лекаре навело на погрешан закључак о постојању екстатичне ауре која никада није постојала сем у раскошној машти једног генијалног писца.

Овакав закључак, међутим, био би преурањен и непотпун уколико бисмо имали у виду могућан допринос Достојевског медицинским сазнањима искључиво семиологији епилепсије. Посматрамо ли, међутим, сазнања о прогностици а не више о семиологији, онда ствари стоје сасвим друкчије. Посматрано са ове тачке гледишта, Достојевски је у ствари дао веома значајан допринос пруживши пример драматичног и плодног споја у једној истој личности, тешке епилепсије услед учесталих напада и изузетног литерарног генија, а да при томе епилепсија није помрачила и истрошила генија, и да геније у њему ни у колико није у било чему био зависан од епилепсије. Овде имамо збир података који представљају значајну одбрану у корист безброј епилептичара – којима недопустиве предрасуде приписују – интелектуално опадање услед понављања напада, и у корист ретких генијалних епилептичара чији се изузетни дарови сматрају као нуз-продукт њихове епилепсије.

Ако треба одбранити генија, болест Достојевског пружа одговор на Ломброзову теорију о Генијалном човеку, према којој је геније патолошка појава и представља „неку врсту епилептоидне деменције“. Ако прихватимо да је Достојевски боловао од генерализоване примарне епилепсије, која се јавља само код оних особа које не показују никакве неуролошке или психичке симптоме напада, онда треба такође да прихватимо да руски писац поставља једну тезу супротну Ломброзовој. То пак значи, да је геније у њему чист, независан од свих можданих повреда и сваке психозе, и да се овај гениј развијао и одржавао упркос његовој епилепсији, а не због ње. Далеко од тога да су епилептични напади надахњивали његово књижевно стварање, напротив, они су га данима лишавали маште и моћи стварања. Ово га, међутим, није спречавало да напише Идиота, Нечисте силе и Браћу Карамазове у оним раздобљима његова живота када су напади били најбројнији и најтежи и када је он извлачио из своје невоље, као једину добит оно што је било једнобитно његовом генију: изванредне ликове Мишкина, Кирилова и Смердјакова, исто тако и изванредно екстатично осећање које је претходило кризама.

Што се пак тиче одбране несрећних епилептичара, Достојевски пружа изузетан доказ колика је заблуда у коју су упали они – чак и лекари – који тврде да учесталост епилептичних напада, нарочито ако су они тешки, бројни и ако су се јавили прерано у животу, неизбежно доводе до промена у сазнајним функцијама и до душевне поремећености. Напади Достојевског показују управо све ове особености: они су били нарочито тешки услед пропратних физичких (повреде, ишчашења) и психичких последица (продужена менттална збуњеност после напада), они су се јавили рано (почев од адолесцентног доба, према мишљењу савременика и најбоље документованих биографа), они су били учестали (једном месечно у просеку), најзад, они су трајали непрестано у току целога живота (у трајању од тридесет и пет година). Упркос томе, чини ми се да је немогуће уочити смањивање сазнајних функција овога генијалног епилептичара који је, на два месеца пред своју смрт довршавао свој последњи роман Браћа Карамазови и који је, пред саму своју смрт отворио Нови завет да би својој уцвељеној породици прочитао један стих из Матеја: „Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду.“ (Мт. 3, 15)

Извор: Теологија.нет

Са руског Марина Тодић

03 / 04 / 2019

Преподобни Симеон Дајбабски: Из ризнице духовних поука – Стослов први

1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу.

2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља.

3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја.

4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу.

5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада.

6. Бог укорава људе да их добру научи.

7. Бог чека грешника на покајање све до смрти.

8. Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће.

9. Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени.

10.  На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају.

11.  Да нема снијега не би саонице вриједеле и да нема вјечног живота не би човјек имао значаја.

12.  Рекло би се да вечером сунце у море тоне, а слава овога свијета да је то права слава. Међутим, сунце је на небу, а права слава у Бога.

13.  Човјек је тумач славе Божије и посредник између Бога и природе, ако је чист и праведан.

14.  На царском двору види се свјетска моћ, а на праведном човјеку Божија слава.

15.  Сваки човјек прима од Бога неки дар којим га управља ка путу спасења.

16.  Свако је од нас велики сиромах без Божијег дара. А Бог свакога дарива.

17.  Наш живот брзо пролази као кап росе што цвијет грли.

18.  Људски вијек је кратак као један дан а затим долази дубока смрт као дубока ноћ. Зато живи часно и чувај се од гријеха док траје дан твога живота, јер када дође ноћ твоје смрти све је касно.

19.  Овај свијет је као цвијет: има у себи и меда и горчине и брзо вене. Праведници га мудро користе, па се подвизима на вријеме спасавају.

20.  Има људи који непримјетно живе у овом свијету и своје врлине крију. Али доћи ће час да се виде њихова дјела и да се прославе у вечности.

21.  Као што сјеверни вјетар разгони маглу, тако и осјећање страха Божјег зле мисли.

22.  Човјек је као воћка. Један газда хтједе да посијече неродну воћку. А слуга га замоли да је остави, па ће је он окопавати и његовати. И збиља идуће године донесе плодове. Тако милост Божја и нама продужава године живота да донесемо плодове покајања.

23.  Истина је својствена човјеку, па и ономе који често поступа против истине, јер му није мило да буде преварен.

24.  Свакоме учини добро вазда и не разликуј људе ни по чему, осим гријеха.

25.  Треба на вријеме да упознаш своје моћи и да не заборављаш да си смртан и да ове ноћи можеш умријети. Зато се на време побрини о својој и туђој души.

26.  Кад бациш клинац у ватру, постаје усијан као и она. Тако и ти кад слушаш Божју науку и по њој живиш, постајеш сличан Богу.

27.  Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош не лежи на њему. Тако ни човјек добро чинити ако га не загрије Божија благодат.

28.  За добру слику треба вјешт мајстор, здрава даска и постојане боје. У твоме дјетињству, даска твога срца може да прими разне боје. Чувај чистоту свога срца да би Господ у њему насликао Свој божански лик.

29.  Дух Свети освећује васељену. Он и тебе освећује и у теби борави ако си му послушан чистим срцем у коме огањ љубави спаљује сваки гријех.

30.  На пароброду траже карту од путника, а на небу од хришћана срце чисто.

31.  Возач треба да мијења гуму испод кола кад је у квару, а хришћанин да чисти своје срце.

32.  Прикупи средства, па гради кућу; а срце очисти па се Богу моли.

33.  Нека ти не лежи стока испод тавана нити препуњај стомак јелом: биће ваздух чистији у кући, а срце ведрије у њедрима.

34.  Около куће нека ти је двориште, а око срца страх Божји ради сигурности тијела и душе.

35.  Кад хоћеш коња да појашеш, изједначи реминике од узде у руци, а кад станеш Богу да се молиш исправи своје срце.

36.  Не држи сваки коњ једнако ков, нити сваки човјек љутину на ближњега. Код коња то зависи од копита, а код човјека од његовог срца

37.  У млину је ред, ко први дође, први меље. А у Рају правило: ко светије живи томе и првенство.

38.  Ко хоће да хвата младу пчелу нека има при себи љубичицу, а ко жели да има Духа Светог нека му је срце чисто.

39.  Пчеле не дају туђим пчелама у њихове кошнице, ни прави хришћани грешним мислима у своје срце.

40.  Могу бити и дрвени обручи на бачви па да држе скупо вино и сиромаси људи да имају право срце.

41.  Причувај барут од кише и влаге, а срце од уживања и страсти да не пострадаш.

42.  Чувај очи од прашине и дима, а срце од зависти и жена, да не будеш слијеп телом и душом.

43.  На Васкрс је прилично да имаш шарено јаје у џепу, а срце чисто у свако доба.

44.  Густа шума краси сваки манастир, а чисто срце радује Господа Бога.

45.  На царском двору види се барјак, а на праведном човјеку Божија слава.

46.  Може прстен носити и ко се није вјерио и свето живјети и ко није калућер.

47.  Из коњског репа ваде се струне за гусле, а из паћеног живота вјечна слава у царству Божијем.

48.  Не брини да видиш ноге у змије нити се надај да добијеш Рај без труда и напасти. Чувај се змије, особито мислене, и сноси биједе да заслужиш спасење.

49.  Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човијек трпељиви.

50.  Снијег на сјеверу бива у тежини лакши, а у нади свака се мука лакше трпи.

51.  Лисица када види да не може отети се из гвожђа, ногу прегризе, да живот спаси. И ти претрпи и пожртвуј се ради вјечног добра.

52.  Што ће лампа кад је Сунце. И слава земаљска при небеској. Презри мање ради вишега, што је мудро и корисно.

53.  Да се начини креч, треба кречану и имати, а да се стекне спасење треба се жртвовати.

54.  Уклони се другом у снијегу с пртине, и претрпи ријеч љутине, биће паметније.

55.  Војнички шатор брани војнике од кише и врућине, а ћутање хришћанина у животу од оуде и лажи.

56.  чисти прозори диче кућу, а мудре ријечи славе човјека.

57.  кад вино стане, љепше је, а ријеч смишљенија важнија је.

58.  Послије трке проходај коња, а послије љутине помири се са братом; што прије то боље.

59.  Ако ти је соба топла, не отварај врата често. А ако имаш у себи Духа Светог не говори много.

60.  Не дај тигли да пане са крова нити грешан дан да буде у твом животу да не останеш без крова и без спасења.

61.  Чувај огледало од прашине, а савјест од грјеха да ти право казују: огледало лице, а савјест твоје поступке.

62.  Узми паре прије него кренеш да возиш да не буде љутње, а промисли прије, па реци да не буде гријеха.

63.  Медовину је лако начинити гдје има доста меда, и душу спасити гдје је страх Божји.

64.  Кројач не шије одијело идући нити се тече душа лежећи. Кројачу треба да сједне, а хришћанину да се жртвује.

65.  Какше је телету поиграти од три мјесеца него волу од више година. И човијеку душу спасити на три рапа земље него богаташу на великој имовини.

66.  Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво.

67.  За кишу је потребан кишобран, а за душу смирење. Кишобран се добија за новац, а смирење познавањем себе.

68.  Ко ти је кућа сламом покривена, чувај се пожара и ако ти је душа мила не дружи се са женама због двоструког огња.

69.  Имај пред кућом воду, а пред очима слово Божије, па ће бити чистији тијело и душа.

70.  Оба камена у млину кад су љута, не могу жито мљети како треба; ни онај који једнако воли свијет и Бога не може душу спасити.

71.  Пијани кројач штети одијело, а празни разговор квари душу.

72.  И без велике воде, може млин да меље, и без даривања блага, може се душа спасити.

73.  Заробљена јаребица тугује за шумом и слободом, а грешна душа за Богом и вјечним животом.

74.  Лака је пљева од пшенице, али се и од ње може товар накупити, као и од малих грехова душа опаклити.

75.  Немој сакривати прут од деце ни смртну успомену од душе, биће деца мирнија а душа побожнија.

76.  Неки се људи прекрсте кад гром удари, а неки се сјете смрти само кад мртвог виде. Прекрсти се и без грома и сјети се смрти и без мртваца, па ћеш мање гријешити.

77.  Увијек мисли о својој души и кад си срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини.

78.  Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш радити ако је изгубиш?

79.  Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је таква као онај који се враћа у Очев загрљај.

80.  Твоје имање на земљи је ништавило као и оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу.

81.  Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дијела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси.

82.  Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула.

83.  У рат се не иде без праха и олова нити се живи хришћански без вјере и добрих дјела.

84.  Треба јака студен па да се ријека заледи и много прегнућа па да се вјера одржи.

85.  Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају.

86.  Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје.

87.  Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе.

88.  Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру.

89.  Дијете плаче када га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице.

90.  Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља и усијеве. А човјек је земља и прашина, али вјером свијет побјеђује.

91.  Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење.

92.  Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу.

93.  Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима.

94.  Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту.

95.  Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош.

96.  Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава.

97.  Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити.

98.  Силна киша може и кречану угасити, а тјелесна задовољства вјеру изгубити.

99.  По својој вољи кречи кућу, а у свакој прилици чини добро, бићеш миран.

100. Ево и голуб се научи да писмо носи, а како да ти не навикнеш добра чинити.

https://radiosvetigora.wordpress.com/2014/03/31/преподобни-симеон-дајбабски-из-ризни/

Аудио запис дела часа Православног катихизиса на тему "Идоли, дрштвене мреже, прихватање себе"

У сусрет Васкршњим празницима, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, братство Храма Светих царева Константина и Јелене у Нишу организује Вeликопосне катихезе у другој, трећој, четвртој и петој недељи Часног поста.

Тема првог предавања одржаног у крипти овог светог храма, у недељу 24. марта, била је "Пост, исповест и Свето Причешће", о чему је надахнуто говорио јереј др Бобан Димитријевић, парох овог светог храма. Великопосне катихезе се одржавају сваке недеље, након акатиста Светом Некатарију Егинском од 18 часова.

http://radioglas.rs/uploads/Audio/20190402-103312-94_228_236_21-433.mp3

Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на трећу, Крстопоклону недјељу Часног поста, говорећи о значају Крста Христовог за православне вјернике, као и о правилима и значају Часног поста.

Звучни запис емисије

Поучавајући нас да су разна заклињања и давање завјета непотребни, отац Слободан нас позива да послушамо ријеч Господњу да ваше да буде да а не-не.

Било је ријчи и о сујевјерју, које се врло често огледа у ношењу црвеног кончића око руке па до много озбиљнијих ствари.

“Купите крстић и ставите дјетету око врата. Или бројаницу. То су права хришћанска обиљежја. Црвени кончићи су само знак сујевјерја и то оног најнижег“-каже отац Бобан.

Било је ријечи још и о томе како носити крст тешке болести и страдања као и о томе како црква гледа на трансплантацију органа.

Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову емисију коју вам топло препоручујемо.

Извор: Радио Светигора

„Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје појемо и славимо.“ Данас, на средини Велико поста, на посебан начин и поново се клањамо оруђу нашег спасења – Часном и Животворном Крсту Господњем. Износимо га на средину храма, у свим црквама, у целом свету, клањамо му се, целивамо га, сећамо се страдања Господа нашег Исуса Христа и предосећамо Васкрсење Господње.

Данас се, нажалост, и у земљама и међу народима који су некада дали свету много мученика за Христову веру, Христов Крст гази и прогања. Људи се труде да га уклоне, да га не показују, под изговором да не желе да вређају у људе који не верују у Христа и у Крст Господњи. И то чине људи који су некада и сами ишли за Христом.

Зашто се то дешава? Зато што су људи више пожелели нека пролазна уживања, и зато што су пожелели да већ овде, у овом животу, живе као у рају. Нису кренули за Христом и одбацили су Његов Крст, као што нам Господ данас каже: „Ко не узме Крст свој и не иде за Мном.“ Људи су ишли за Христом, а после им је то у извесном тренутку досадило, па су Га се одрекли. И већ је дошло до тога да са злобом и љутњом не могу да поднесу Крст Господњи. Али онај ко не поштује Крст Господњи, ко не верује у спасоносна страдања Господа нашег Исуса Христа, не верује ни у Васкрсење. Човек који не жели да носи свој крст, који га одбацује – на тај начин се одриче и свог Васкрсења, свог спасења.

Црква је пре више векова увела овај празник у Велики пост. Увела је целу Крстопоклону недељу како би још једном пробудила наше сећање и нашу свест и како би нас припремила за празник Васкрса. Поштујући Крст ми тако већ почињемо да славимо васкрсење и Васкрс. Почињемо да славимо и наше васкрсење, и васкрсење наших душа, и наш сусрет са Спаситељем у Царству Небеском. Који откуп ће човек дати за своју душу? Нема ничег драгоценијег од душе и нема ничег драгоценијег од пребивања душе хришћанина са Христом, од његовог сједињења с Богом. И никакве пролазне насладе овог света не вреде тога, и људи који се одричу Христа чине страшну, глупу и чудовишну грешку.

Али наша заједничка молитва може да пробуди и такве људе, да их доведе до Крста Господњег и да их доведе до васкрсења, тако да данас, по речима апостола, поново смело приступамо престолу благодати, како бисмо добили милост и стекли благодат, ради благовремене помоћи, како би наша срца и душе били испуњени Божанском благодаћу, како бисмо с радошћу и захвалношћу носили овај крст Господњи и били наследници васкрсења Христовог. Амин.

Извор: Православие.ру

Трећа недеља поста назива се Крстопоклоном, јер се тада прославља Часни крст и духовни плодови крсне смрти Спаситеља. Ове недеље Великог поста обавља се служба у част Крста Господњег, који се на свеноћном бденију, после Великог славословља, свечано износи на средину храма ради поклоњења, услед чега не само та недеља, то јест тај недељни дан, него и читава седмица која следи, носе назив Крстопоклона. У средини поста крст се износи како би ободрио и окрепио духовне силе оних који посте, подсећајући их на страдања Господња претрпљена ради нашег спасења и преславно васкрсење Његово које је затим уследило. Због тога Црква, прослављајући Крст Господњи, пева: Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим.

Изношење крста обавља се на исти начин као за празник Воздвижења, али нема подизања, већ само поклоњење крсту уз појање: Кресту Твојему. Ово поклоњење крсту понавља се такође у понедељак и среду Крстопоклоне седмице на Првом часу, уместо појања: Стопи моја направи по словеси Твојему... и у петак после отпуста свих часова, када се након целивања Крста он односи у олтар. Приликом поклоњења крсту увек се певају стихире: Придите, вјернији, Животворјашчему Древу поклонимсја... Током читаве ове седмице у богослужбеним песмама прославља се Крст Господњи.

Значај крста Христовог за оне који се подвизавају постом Црква је објаснила у богослужбеним песмама. Попут олисталог дрвета које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење за завршетак овога дела. Крст Христов, као знамење победе над смрћу, припрема нас за радосно прослављање Победника над адом и смрћу. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог који нам се приближава. Осим прослављања Часног крста на коме је Господ смирио Себе до смрти, у богослужењу ове седмице поста се изобличује и фарисејска гордост а похваљује се смиреност цариника.

Извор: Српска Православна Црква

Предавање протонамесника Александара Р. Јевтића, пароха краљевачког на тему "Душевне болести и менталне сметње у свјетлу учења о боголикости човјека". Отац Александар је ово предавање одржао 30. марта 2019. лета Господњег у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару.

Извор: Храм Светог Јована Владимира у Бару

Треће седмице Часног поста, свештенике Епархије бачке - по благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја - исповедио је протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. У интервјуу за радио Беседу, прота Слободан је изнео запажања о друштвеним догађањима, утисак о духовном пулсу српског народа, а говорио је и о службовању у Цркви, свом детињству, породичном окружењу, школовању.