У четврту недељу Великог поста, на Светој Литургији слушамо одељак из Јеванђеља по Марку, о исцељењу дечака са нечистим духом. Чита се и одељак из Јеванђеља по Матеју, из Беседе на гори, о Блаженствима, као успомена на Светог Јована Лествичника.

Одељак из Јеванђеља тумачи jереј Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу.

http://radioglas.rs/uploads/Audio/20190408-080807-94_228_236_21-467.mp3

Радио Глас

Празник Благовести означава тренутак кад је Господ узео људску природу и дошао у овај свет. Зато се на царским дверима осликава сусрет Марије и Гаврила. Христос нам долази кроз Богомајку. Празник је значајан и због тога што се кроз њен слободан пристанак наставља заједништво, можемо рећи – савезништво Бога и човека. Марија није била тек обавештена о стварима које ће се десити, био је потребан њен пристанак на ту жртву и љубав која није била мала. „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“ (Лк, 1, 38). И тако и ми са Гаврилом певамо Богомајци: „Радуј се! “ , и славимо Божију љубав због које је постао један од нас.

Требало би истаћи да је празник Благовести уједно и празник мајчинства. Славећи чудесно зачеће Христово, посредно славимо и чудо зачећа сваког човека, чудо новог живота. Не заборављајмо да је управо Бог Извор живота и да трудноћа треба да се схвати као Божији благослов. Тешка времена у којима живимо захтевају хришћанску одговорност која позива на делање. Осим молитве и евхаристијског радовања, празник можемо славити и тако што ћемо се борити за мајке и децу. Сведоци смо колико је у нашој земљи тешко будућим и садашњим мајкама. Послодавци често избегавају да запосле жене које нису рађале. Новоусвојени закон ставља труднице у незавидан положај, јер ће будуће маме пре отварања боловања морати да раде 12 месеци у континуитету, како би за време боловања примале пун износ накнаде зараде. Упркос великим речима, не видимо на делу да је олакшан положај мајки и деце. Уписати дете у вртић је, због многобројних условљавања, постало велика вештина. Да не помињемо лечење деце које држава једва и да помаже, децу са посебним потребама која су на маргинама друштва. Али се формално испуњава такозвана инклузија (која више штети него што користи). Родитељи сувише времена проводе на послу да би обезбедили основно, а деца остају гладна љубави и израстају у несрећне људе. Земља нестаје јер нисмо довољно храбро заштитили мајке и децу. И све док у детету будемо видели име на формулару и бројку потребну за наталитет, а не Божије чудо и будућег великог човека – наш народ ће нестајати. Све док мајке гледамо као додатни трошак по фабрике, радње и државни буџет, а не видимо у свакој мајци слику Богородице – ми чинимо грех мајкоубиства. Али и чедоморства. Јер све је више мајки које на своје благовести, на сазнање о трудноћи кажу: не. Не могу, не желим, не дају ми. Не оправдавам не-мајке, али кривица је и на свима који се поставе нечовечно и који прећуткују неправду.

Забринути смо за милион и једну ствар, али као народ, као људи и хришћани највише треба будемо забринути због све лошијих услова за мајке и децу. 

Нека је свима сретан празник! Христос је дошао међу људе! Марија је пристала на крст мајчинства, највећег мајчинства знаног људима. И сваки пут се сетимо да Христос у свакој мајци види слику Своје Мајке. И поступајмо тако: људски, хришћански, одговорно, храбро. Да би се мајке више осмехивале и рађале што више деце. Без бојазни да ли ће им деца бити гладна, неизлечена, незаштићена. 

Народ који не учини све да заштити мајке и децу сигурно ће ишчезнути.

вероучитељ Марко Радаковић

Извор: Авденаго

У Крстопоклону недељу, 18/31. марта 2019. године, протопрезвитер Јован Милановић, настојатељ Саборног храма Светог оца Николаја и професор Богословије у Сремским Карловцима, одржао је предавање на тему: Велики пост као изазов човеку данашњице. 
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, предавање је организовала парохија виловска, у оквиру почетка програма духовних вечери под називом  ̶  У сусрет Христовом Васкрсењу. 

Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велике Ремете на Фрушкој Гори, гост Епархије будимљанско-никшићке, одржао је 30. марта 2019. године, у Црквено-народном дому у Никшићу предавање на тему „Васкрсење не бива без крста“.

Предавање је започето молитвом Светом Духу. Протојереј Остоја Кнежевић, старешина никшићке Саборне цркве, најавио је предавача. Поуке, које је архимандрит Стефан произнио о значају Крста, предобразу Крста у Старом Завјету и страдању Господа Исуса Христа на Крсту, наишле су на велико интересовање публике.

 Предавању су присуствовали: протојереј-ставрофор Драган Крушић, игуман Пивског манастира јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман манастира Косијерева архимандрит Арсеније (Самарџић), мати Катарина из манастира Подмалинско, мати Евангелија из манастира Вазнесења Господњег у Драговољићима, монаштво Жупског и манастира Острога, као и верни народ Никшића.

Извор: Српска Православна Црква

У трећу недељу Часног поста, 31. марта 2019. године, у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у Футогу, презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни  свештеник је одржао предавање на тему: Крст Христов ‒ победа над смрћу. Ово је треће предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка  реализовала у току Васкршњег поста.

Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године,  једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин.

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек.

Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“.

Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот.

Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености,  смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо.

Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу.

Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.  То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Извор: Српска Православна Црква

Пророк Амос је први пророк писац. Био је родом из Текоје, градића у Јудеји, која се налазила јужно од Јерусалима. Дѣловао је негдѣ око 750. године пХ, у Сѣверном царству, за врѣме Јеровоама II, док је у Јудеји владао Озија. Амос је био пастир, а потом је узгајао смокве (1, 1; 7, 14). 

Иако је потицао из Јужног царства, пророковао је у Сѣверном. Ветиљски свештеник Амасје оптуживао га је код цара Јеровоама да подиже буну (7, 10-11). Амасја га је као јужњака упућивао у Јудеју да тамо пророкује: „видѣоче, иди, бѣжи у земљу Јудину, и ондѣједи хлеб свој и пророкуј. У Ветиљу више не пророкуј, јер је светиња царева и дом царски“ (7, 12-13). Међутим, Амос се није осѣћао као професионални пророк, него као човѣк који је добио посебан позив од Бога (7, 15). Књига пророка Амоса, као и други пророчки списи, представља збирку пророштава и визија, које је пророк имао. Те збирке не чине хронолошку и композиционо осмишљену цѣлину. Пророчке говоре сабрали су њихови следбеници, касније су их обликовали приређивачи (редактори), који су сабрани материјал међусобно повезали, уносећи неке податке из пророкова живота и извѣсна егзегетска појашњења.

У Амосово врѣме Израил је био на врхунцу економског благостања. Јеровоам и Озија су владали у међусобном миру. Чак су успѣли да прошире територије. Озија је додатно утврдио Јерусалим, унапредио војску. Процвѣтале су пољопривреда и трговина, чему је допринело и оживљавање Соломонових рудника. Јеровоам је подизао велелѣпне грађавине у Самарији. Повољан политички и економски амбијент допринѣо је да се један број људи знатно обогати. Некада егалитарна заједница почала је да се социјално разслојава. Појавили су се богати земљопосѣдници и трговци, чије је богатство расло на уштрб других. Богатство је доносило друштвену моћ. Земљопосѣдници су на разне начине – често бескрупулозно – долазили до нових посѣда.

Данашњим језиком речено, било је то доба друштвене транзиције у којем се један број обогатио, а већи део осиромашио. Многи су били принуђени да продају имања и постану најамници. У таквим условима богатим се отворала могућност за све већом манипулацијом. Амос то овако карактерише: „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежом у дворовима својим“ (3, 10). Нешто даље наставља: „Чујте ово који прождирете убоге и сатирете сиромахе у земљи. Говорећи: кад ће проћи младина да продајемо жито и субота да отворимо пшеницу? Умањујете ефу и повећавате сикал и варате лажним мѣрилима“ (8, 4-5). Стицање материјалног богатства је умножавало неправду. У суштини, монархијским устројством фаворизовани су поједини слојеви који су имали управљачку функцију, и били стабилна подршка царевима. Раслојеним друштвом било је лакше владати, чега су антички владари били итекако свѣсни.

Добитници транзиције су у своме успеху видѣли прст Божији. Материјално благостање за њих је био знак посебне милости Божије. Стога су многи испуњавали богослужбене ритуале, очекујући „дан Господњи“ као дан велике побѣде. У суштини, славили су Бога отаца као хананско божанство Вaала. Ваал је био бог посѣдник (господар), који стоји на страни моћних. Често је представљан као бик, што је символисало његову моћ. Приклањање Ваалу значило је подршка богу који омогућује постојање, насупрот деструктивних сила – Мота или Јама. Са таквом религијском свешћу, друштвени живот се претварао у сурову борбу за доминацијом, онаквом каква влада у космичким оквирима. Тадашњим Израилом је преовладавао верски синкретизам, у којем се практиковала ‘хананска побожност’. Наравно, хананска побожност није особена само за Хананце. То је универзалан религијски феномен, гдѣ се испољавање вѣре углавном заснива на ритуалу и формалном испуњавању култа. У свему томе има доста магијских елемената. Бог се приношењем жртава и култским обредима на неки начин ‘привољава’ да дѣлује у корист вѣрника. Израилци који су на тај начин практиковали веру нису се разликовали од суседних Хананаца.

Насупрот таквих схватања иступао је Амос – пророк правде Божије: „Зато што газите сиромахе и узимате од њих жито у данак, саградисте куће од тесаног камена, али нећете сѣдити у њима; насадисте лѣпе виногаде, али нећете пити вина из њих. Јер знам безакоња ваша, којих је много, и грѣхе ваше који су велики, који мучите праведника, примате поклоне и изврћете правду убогоме на вратима“ (5, 11-12). Израилци су издали Савез, издали су га управо због неправде која је завладала. Велики број народа нашао се у невољи, коју су им наносили њихови саплеменици. Амос је то сматрао страшним грѣхом. Наношење неправде ближњем био је акт усмѣрен против Бога, који је склопио Савез са читавим Израилом. Бог је Обећану земљу поделио по племенима и породицама – свом Израилу. Званични верски представници – иначе блиски владајућој структури – нису подизали глас против такве неправде, што се види на примеру свештеника Амасје који је деловао против Амоса.

Иако су формално могли призивати Божије име Јахве, у суштини они су служили Ваалу, богу добити и богатства. Стога Амос жестоко критику такав култ: „Мрзим на ваше празнике, одбацио сам их, и нећу да миришем светковина ваших. Ако ми приносите жртве паљенице и приносе своје, нећу их примити, и нећу погледати на захвалне жртве од угојене стоке ваше. Уклони од мене буку пѣсама својих, и свирања псалтира твојих нећу да чујем“ (5, 21-23). Пророк таквом култу супротставља идеал правде: „Него суд нека потече као вода и правда као силан поток“ (5, 24; уп. 5, 15). Само у чињењу правде истински се може служити Богу. Култови су били одлика тадашње религиозности широм Блиског истока. Међутим, вѣра у Бога отаца није се могла заснивати на таквом култу. Будући да су били изабрани народ, Бог је од Израилаца тражио да живе на другачији начин: „Само вас познах између свих племена земљаских, зато ћу вас походити за сва безакоња ваша“ (3, 2). Израил је требао да живи супротно од онога што је било својствено паганским вѣровањима. Однос према ближњем је чинио срж разлике. Нарочито према угроженим и обесправљеним.

Амосова критика није тек ствар једног историјског амбијента у којем је Израил одступио од Савеза. Да је тако, ова књига не би ушла у канон као богонадахнута. Нису само тадашњи Израилци у својој похлепи и среброљубљу чинили неправду. Среброљубље је одлика људског бића, његове пале природе. Друга битна ставка је критика верског формализма и ритуализма. Наравно, Амос нигде не устаје против култа као таквог. Међутим, он у култном ритуализму, у којем недостаје човѣково морално усмѣрење, види издају Савеза са Богом. У том смислу, Амосова теологија може бити стално актуелна. Поготово у друштвима која пролазе кроз транзицију. Нажалост, управо то недостаје савременој православној теологији. Свих ових година није се подигао глас против друштвених неправди, против корумпираних политичара или против оних који су се обогатили отимајући од других. Остали смо заробљени у богословским спекулацијама, ритуалима, канонима, звоницима… Изостала је брига за обичног, малог човѣка. Управо оног због којег је Амос подигао свој глас.

Извор: Теологија.нет

У недељу, 31. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Вељко Васиљев одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему:  ЛИТУРГИЧКА ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ САВЕ.

Извор: Радио Беседа

„Његош је давно написао: Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека. Опомињући се ових мудрих ријечи, присјећамо се великог и незаборављеног Вукосава Куленвакуфског, у диптихе светих уписаног свештеномученика, онога који је данас и довијека наш молитвеник пред Пријестолом Божијим.

Свети Вукосав Куленвакуфски је рођен у Суваји Петровачкој 1865. године. Богословију у Рељеву је завршио 1892. године. У ђаконски чин рукоположио га је Митрополит дабробосански Георгије Николајевић, 6. децембра 1891, а у свештенички чин исти архијереј, 9. маја 1892.

Двадесет осам година провео је свештеник Вукосав на парохији у Кулен Вакуфу, да би потом био премјештен у Смољану. Након пензионисања враћа се својом вољом, а уз благослов надлежног архијереја, опет у Кулен Вакуф, да служи, да проповиједа, да свједочи Христа Господа својим позним годинама и својом мудрошћу, својом вјером и својим животом.

У љето 1941. године, заједно са његовим синовима, кћерком, снахом и двоје унучића, хапсе га усташе. У личком Бушевићу усташе кољу његове синове, док је старац Вукосав слушао крике рођене дјеце. Потом су му усташе дале нож да закоље сопствену кћерку, али је Вукосав то одбио, па су усташе умјесто њега заклале његову кћерку. Знајући да ће му смрт олакшати бол коју су му својим звјерством нанијели, усташе остављају старца Вукосава у животу, да пати за својом невином дјецом и својим народом. Готово слијеп, измучен и понижен испустио је у Лици своју мученичку душу овај племенити слуга Божијег олтара.

Његове земне остатке, а данас мошти, пренешене су у Кулен Вакуф, а потом у његову родну Сувају.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 28. маја 2003. године донио је одлуку о канонизацији Свештеномученика бихаћко-петровачких, а међу њима и свештеномученика Вукосава Милановића Куленвакуфског, одређујући 7. август/ 25. јул као датум његовог молитвеног прослављања. Његове мошти обретене су 9. новембра 2018. године у Суваји.

Да је Часна пред Господом смрт Светих Његових (Пс. 115, 6) потврдио је Вукосав Куленвакуфски, свједочећи својом смрћу свој живот, а својим земним крајем свој небески почетак.

Носећи вука у основи свога имена, Вукосав је био и остао ништа друго до јагње Јагњета Божијег. Таквог га памтимо, таквог га помињемо, његовом се жртвом надахњујући, јуче, данас и довијека.

Свештеномученик Вукосав се враћа у Рмањ, својој Уни, својим Србима, да нас, из кивота, изнова благослови, да нас оснажи, дарујући нам као највећи дар своје молитвене благослове.

Свети Вукосав се враћа у Рмањ на Благовијести, да нам благовијести Васкрсење Христово, васкрсење наше и његове Крајине!“

На Благовијести, 7. априла, часне моштију Свештеномученика Вукосава Куленвакуфског из Саборног храма Светих апостола Петра и Павла свечано и литијски ће бити пренесене у светониколајевски манастир Рмањ у Мартин Броду гдје ће и почивати. У оквиру Благовјештењског сабора у Рмњу, биће освештане фреске и служена Света архијерска литругија, са почетком у 9:30 часова.  

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској, беседио је 31. марта 2019. године на тему „Пост као промена философије живота“. Предавање је одржано са благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, а у организацији ЦО Врање и братства при Саборном Храму. Предавању су присуствовали Епископ врањски Пахомије, Вископреподони архимандрити Јован Радосављевић, Методије Марковић, старешина Саборног Храма, свештеници, сестринство манастира Св. Стефана из Горњег Жапског и многобројни парохијани. 

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/01.04.19 ZBOR O Petar - Post kao promena filosofije zivota.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Без обзира на то шта он о томе каже, људи слушају савете оца Анреја Ткачова, чак и када не ласкају њиховим ушима. Постоји нека законитост у томе да је један интелектуалац, мислилац, реторичар, особа која промишља о, појединачним, и глобалним појавама, услед нарочите потребе јавности да чује добру поуку, у центру пажње. Овог пута нас интересује само књижевност.

Оче Андреје, ваш однос према савременој књижевности је ”нормалан”, ако имамо на уму ”нормалног” интелектуалца на међи старог и новог столећа. Као норма се, у датом случају, узима низ разумљивих симпатија, у којима просијава смисао прошлих времена. Ваше мисли о Бродском (хипотетично стављање његовог стваралачког опуса у период православне ренесансе) у овом светлу изгледа сасвим здраво. Зар није најпримамљивије у песничком занату својим очима посматрати борбу усамљене људске душе са неверјем, и што би се крило, са вером? Пред припремљеним читаоцем отвара се не само лирски дневник, колико – са тачке гледишта православног свештенослужитеља – епска слика борбе са искушењима свих врста и праваца. Према Вашем мишљењу, ко је од песника двадесетог века изашао као победник из овог окршаја? Да ли је уопште било таквих, или смисао поезије може објаснити следећи принцип – губитак на том пољу?

- Мислим да је поезија борба личности за истински живот. Личност је стога и личност, јер не личи ни на кога. Она није ”једна од многих”, већ ”једна једина”. Та ”једна једина” покушава да победи оно, са чиме се сви сусрећу. У тој борби личност задобија јединствени глас, и глас се одједном може чути и препознати. То је поезија.

У овој драми победа није ни унапред решена, нити загарантована. Пре ће бити да је пораз реалнији. Али сама чињеница борбе, чињеница да човек дрхти попут уловљене рибице у мачијим канџама ствара и биграфију, и историју. Поезија извире из ужарених кратера. Тако је много песника је у руској историји, да без њих не можеш никако. Мени је важно да су прегажени генији, који се нису везивали за вечност. На пример, Мајаковски и Цветајева. А они који су свој пут ка Богу пронашли, живе даље, постхумно су много више су урадили. Оставили су следбенике, одмотали су нит континуитета. То су, примера ради, Пастернак и Ахматова. Тако да, историја руске поезије оправдава фразу Чехова, у којој велики писац каже да човек мора или да верује, или да тражи веру. У супротном је празан човек.

- Како бисте дефинисали смисао песничког мајсторства? Данас, захваљујући напорима многих, и многим труковима ”у закону”, разговор о мајсторству је померен на најудаљенију полицу, и већ је успела да падне прашина на њега. Онима који оперишу мњењем не одговара разговор о мајсторству: тада би њихови инстант идоли (по правилу њихови блиски пријатељи којима они много дугују) могли да се нађу у ситуацији, у којој никако не би смели смели – без премије на коју су се намерачили. Да ли је за поезију важан стил? Зар није најважнији позив једног песника да створи стил, а потом све остало? Или је ”препознатљивост” категорија блиска домаћем ”шоу-бизнису”, у којем један ”таленат” од другог разликује само боја мараме око врата?

- Бродски кога ја јако волим, а волим га између осталог и због тога што у ”Писму једној песникињи” каже за себе: Заражен сам здравим класицизмом, а ви, друже мој, заражени сте сарказмом. Овде, без губитака по риму, могло би се рећи, ”формалним класицизмом”, али Јосиф Александрович пише ”здравим”. ”Здрави класицизам” је близак песнику. Песник треба да овлада (у мери својих снага) свиме, што је створено у поезији пре њега. Треба да се опроба у сонати, елегији, епитафима. У супротном, од њега ће постати Оскар Бендер. Онај самопроглашени уметник, који је намаљао Сејача који сеје обвезнице државног осигурања. И када су га због те мазарије бацали са пароброда, викао је: ”Хајде да расправљамо! Ја тако видим свет!” Да, постоји саблазан да се, услед одсуства талента, уметник сакрије иза ”концептуалности”. Тако је и у сликарству. И у поезији. Право на одрицање старих форми може имати само вешти мајстор, мајстор тих истих форми. У супротном, дело има призвук шарлатанства.

- Сећам се ваших речи, које су многе изненадиле, у вези са класичном руском књижевношћу. Поменули сте да она поседује неку манијакалну усмереност ка ”сувишним људима”. Признајем да сам и сам био задивљен: исти они оњегини, и печорини, базарови и инсарови, рудини, и тако даље, видели су совјетски историчари књижевности као квалитетни ензим, које је разлагао тле императорског једногласја, и према томе, потпомогао надолазећи социјални преврат. Данас можемо да видимо њихово очајање, њихову раздражујућу беспомоћност, али, могу ли се , овако, са прага осуђивати они који су одредили руску књижевност – индивидуе, личности које су рефлектовале празнину и незнање? Зар је њихова главна функција слабост?

- Видите, човек увек треба да тражи себе и своје место у свету. Успех зависи од тога да ли ће човек благосиљати свет, или ће га проклети. Људи који нису пронашли себе, проклињали су себе. Али не само себе, него и цео свет. Они који осећају своју болест, желе да се сада, овог тренутка, цео свет запали са све четири стране, или да се распадне у парам-парчад. У томе се крије психолошка тајна свих револуција, а значи и тајна наше националне трагедије. Стога ја, заједно са Розановим, сматрам да је Русију ослабила, обескрвила, и докрајчила управо књижевност са својим култом незадовољних лењиваца. Љесков је исмејао свештенство, Островски је исмејао трговце, Шчедрин је полио отровом сву историју, и потом је остало само да ”Аурора” испали. То сам и по Украјини видео. Гнусни бунт, бесмислени и жестоки је, попут ђубрета на улици, усисавао у себе, све оне који су размишљали категоријом ”потрошачке корпе” и нису пронашли себе. А одозго се одомаћила гомила радозналих негативаца. И то је све. Тако је увек.

- Покушаји да се формира слој људи са јасним циљевима, који верују у своје предназначење (Штолц, Костанжонгло), у општем духу XIX века, несрећно су се завршавали. Критика их је у најмању руку видела као извештачене, несрећно извајане, али и сасвим идеолошке. Један Пушкинов Петруша Грињов је јак, млад и румен. Срећа па је богат, иначе га не би заобишла судбина Макара Девушкина. Мишкин је болестан, Акакиј Акакијевич је некако сасвим отворено убог... ”Позитивни” су се представљали час ”ловци на главе”, час младићи израсли од Достојевског, који се нису растали са илузијама да ће створити нешто на некој засебној својини. Пример је исти онај смртно позитивни Толстојев антагонист Левин – зашто класици нису успели да створе образац понашања?

- Интелегенција која је писала, није имала ”дохрану” са другог света. Заробљени у социјалној проблематику, вечно трчкарајући у круг око истих питања, били су осуђени на неуспех. А човек је оно ”што треба победити”. Неопходно је имати везу са Богочовеком. Киријевски, Леонтјев, и Гогољ су нашли свој мир у Оптини. И то је био прави пут. Како се Павле васпитавао код ногу Гамалијела, тако би и наши књижевници и филозофи требало да се васпитавају и сазревају код ногу Амвросија и Серафима. Није им се отворило. Показао се јаз између образованог слоја, и народне вере, која је била карактеристична за епоху после Петра I. Писци су морали, макар ретко, да удишу кисеоник Светог Духа. Али многи једноставно нису знали, где је та ”маска са кисеоником”, па су се некако глупо удавили. Удавили су се у тешкој атмосфери ”досадних песама земље”.

- Рођење совјетског пантеона хероја такође није обиловало повећаним благостањем. Ране смрти Јесењина и Мајаковског су друга тема. ”Нису изашли на крај са надлежнима, ухватила их је турбуленција”- рекла би за њих ортодоксна особа. Али, апсолутно антисовјетски Мелихов, сентиментални Левинсон Фадејева, и скоро библијски Соколов Шолохова, сигурно да нису били комунисти-лењинци, ако ништа друго, онда у партијско-номенклатурном смислу. Друга половина XX века је престала да даје нешто херојско, као да мирне домаће драме, без обзира на призиве партије да у малом виде велико (нпр: ”соцреализам”) нису у стању да створе нешто изван егзистенцијалне рефлексије. По вама шта чини основу совјетске књижевности, како радикали воле да је ословљавају – књижевности ”безбожништва”?

- Совјетска књижевност је попут неког копна, сведочанство о животу народа, које би, у случају да умукне, изнутра експлодирало услед свега оног што га испуњава. Совјетска књижевност је врло разнолика. На основу којих критеријума можемо упоредити рецимо Булгакова, и Шукшина? Или А. Платонова, и Твардовског? То су звезде које обајсјавају небо. Међу њима су огромне дистанце. Али ми их посматрамо као једнаке, и они радују наше очи. Совјетска књижевност у најпоштенијим, крвљу срца исписаним, примерима наставља традицију велике Руске књижевности. И жеђ за Богом у њој звучи тако дубоко и искрено, да јој назив ”безбожничка књижевност”, у целини, не одговара.

- На тренутак ћемо се осврнути на ”одвојену тему” – због чега је, по вашем мишљењу, насилна, и самоубилачка смрт постала карактеристика песничке судбине? Страсти, одсуство кочница, лакомисленост, лоше навике?

- Нуспојава материјализма, у који се, као у реку, слило европско човечанство крајем XIX века. Ниче је рекао да је ”Бог умро”. Људи су поверовали, и сами су умрли. Одбацили су од себе вечну димензију, као што човек одбацује од себе стид, када жели да се упусти у најжешће страсти. Одатле и жестина XX века. Људе нису штедели, јер су људи били идеолошки убијени. А тамо где је убиство, има места и за самоубиство. Самоубиство је појединачни пример убиства генерално. И често самоубиство учине они који су пре тога неког убили. Убио, спознао, није издржао, и подигао руку на себе. Има смисла размишљати на следећи начин: можда све те познате самоубице нису издржале јер су убили нешто вредно? Љубав, на пример, или веру, или су ставили талант у службу неким ”згодним” приликама. Има о чему да се размишља. А сваки случај је посебан.

- Ако бисмо сумирали наслеђе Златног, Сребрног, и не знам којим металом да означим совјетских осамдесет и четири године, – века, да ли је књижевност пред људима испунила своје назначење? Или се колебала, мучила, али на крају ипак дала со земљи?

- Свакако не бих рекао да су ове реке суза, и расипање мудрости со земље. Ево Шукшин описује мушкарца, који слуша како му син учи напамет Гогољев одељак о птици тројки. И одједном бива просветљењ: А ко је у колима? Није ли ваљда Чичиков? Зар то грми и звецкају звона, док народ избезумљено бежи, а тројка носи лопова подбулих образа? Разумете? То је засенило ово простог мушкарца код Шукшина. И он је почео да трчи по селу: Кога то птица тројка носи? Ето како може да утиче књижевност. То значи да је човек оживео. Зато код Некрасова у ”У рововима Стаљинграда” између ада и вечног ишчекивања смрти, војници читају књиге. Пронађу у разрушеној кући сачувани том Толстоја или Чехова, и читају између битака. Зар то не вреди много?

- А просвећени Запад? Да ли је он створио довољну платформу да би се метафизичке кризе народа Западне Европе и Северне Америке дешавале што ређе? Или ћемо једноставно очекивати да ангажована књижевност помогне човеку, чија је обавеза да о смислу живота свакодневно не пита ни класике, ни савременике, већ самог Творца?

- Човек је осуђен на метафизичку кризу. Њега не треба штитити од те кризе – треба му показивати излаз из ње. И књижевност може да буде такав ”знак крај пута”. Само, са Богом не може свако да разговара. Човек мора и другог човека да саслуша. Књижевност пружа такву могућност.

-Јосиф Александрович скоро да је први поново увео у употребу термин ”постхришћанства” као епохе, у којој све оно пређашње, за шта се мислило да се ни за хиљаду година не може променити, развејава, или отпада, као протуберанце од сунчане површине, и изнова открива сав вакумски ужас пред бићем, у којем се скоро сасвим не виде трагови Творца.

- Апсолутно тачно. Тако живимо. Само фудбалска утакмица или омиљени серијал не дозвољавају да јасно осетимо ту космичку хладноћу која нам је за вратом. Распало се Царство, Црква је једва преживела, скоро да се распала породица. Дошао је ред на експерименте са човеком, са личношћу. Ево само што је, помоћу технологије, нису искидали. На неким местима можемо Апокалипсу да читамо као новине. Само неће сви да признају шта се дешава, већ мисле: нас скоро неће савладати.

- Савремени човек страда још и стога, јер је затрован прелепим илузијама од пре триста година – слобода, Просветитељство, хуманизам. Вратити га у духовну реалност прошлих векова је проблематично, имајући на уму ко (шта) се супротставља Цркви. Прети јој насиље. Постоји ли излаз, и постоји ли особа способна на то, ако да, ко би то могао бити? Какве особине би требало да поседује да би имала, макар и најмању, шансу да се провуче кроз иглене уши?

- Лепо сте рекли: ”затрован прелепим илузијама”. Наравно, Просветитељство се разоткрило још када су звечале француске гиљотине. А доброћудни хуманизам се није завршио са појавом атомске бомбе, него са изумом митраљеза и гаса. Дакле, оно што имамо, то је Литургија! Царица Литургија, рекао бих. Литургијски преображај и обнова представљају органску обнову свег живота, и такву могућност ми чувамо. Узгред, управо је Гогољ први увидео, да људи не једу једни друге, само због тога јер се још служи Света Литургија.

- У времену када је у сваком од нас пољуљана индивидуа, и када је национални дух, који се некада хранио црквеним јединством облика и садржаја, измучен дугим државним безбожништвом, шта бисте посаветовали онима, који настављају да продубљују стихове, и стварају их?

- Прво бих им посаветовао да постану ”његово Величанство – благородни читалац”. Читалац је подједнако важан, као и писац. Некад и важнији. Читалац је скоро коаутор, извиђач, ловац на бисере, познавалац, и власник блага које већини није потребно. Читалац је ауторов најбољи пријатељ. Невидљиви. Укратко, посаветовао бих да сви постану благородни читаоци.

- Вама не могу да одоле десетине, ако не и стотине жедних, међу којима су сигурно и књижевници, како они успешни, тако и они мање. Шта Ви из тога можете да научите? У каквом стадијуму се налази сазнање књижевника? Да ли је оно камен крајеугаони, да ли неко међу тим залуталим и несрећним, случајно, открива у себи, поред светског образовања, зачетак духовног познања, искуства? Да ли сте мислено примењивали на себи ако не судбину, онда макар једну од ипостаси владике Филарета, који уразумљивао генија Пушкина? Да ли подучавате неког од угледних књижевника, и ако подучавате, онда како, како вам се чини, да ли тај процес има успеха?

- Лош сам критичар. Код читања сам пристрасан, нејасан и избирљив. Али људе, непотребно, не волим да љутим. Сажаљив сам. Са таквим особинама, тешко да неко може да буде наставник. Што се духовног искуства тиче, оно је, несумњиво, ту. И са те тачке, наш народ је још жив, упркос историјском процесу.

- Делује очигледно, али, из неког разлога, појављује се лишавајућа слободе и воље мисао о томе, да је Библија псотавила матрицу бесконачне будућности, и да је немогуће”искочити” из библијских тема. Прво – да ли је потребно искакати? Друго – по вама, зар се неће десити нешто лоше са онима који искоче?

- Не треба искакати из библијских парадигми. Ево ”Буратино и златни кључ” – типично прекомпоновање приче о блудном сину на језик бајке. Али зар је неко изгубио због тога? Сви су добили. Било који роман, било која повест, прича су само проширено ауторско тумачење негок библијског цитата. Одатле и епиграфи уз приче, преузети из Писма. ”Моја је освета, ја ћу вратити” – код Толстоја у ”Ани Карењиној”, на пример. Из Библије не треба искакати, треба урањати у њу. Посебно ми, који смо преживели период насилног одвајања од Библије.

- Како се односите према терминима ”православна литература”, ”духовна литература”, који се користе у савременој историји књижевности? Да ли постоје верници, савремени писци, песници, који нас као читаоце привлаче?

- Схватање ”православна литература” је много шире од асортимана у црквеној продавници. Старац Амвросије Оптински је испод кревета држао басне Крилова. И са љубављу их је читао. А “Браћа Карамазови” су спасили од очајања, и привели исповести више руских душа него најуспешнији проповедник. И, завршићемо овом фразом.

С Богом Светим.

Извор: Православие.ру

У суботу 30. марта 2019. године, у оквиру васкршњег циклуса предавања које организује Црквена Општина у Загребу, одржано је треће по реду предавање. На тему Историјски развој и литургијска употреба крста говорио је ђакон Радомир Врућинић, професор Литургике у Богословији Светог Саве у Београду.

Ђакон Радомир је уз помоћ PowerPoint презентације спровео слушаоце кроз историјски развој крсног знака поделивши тај развој у три развојне етапе, једне предхришћанске и две хришћанске. Након што је на веома леп и сликовит начин приказао историсјки развојни пут крсног знака пре страдања Христовог, почевши од Бронзаног доба, говорио је о хришћанском периоду крсног знака и његовом иконграфском развоју у хришћанској ери. Други део предавања се односио на литургијску употребу крста, где је предавач истакао празнике и дане у литургијској години који су посвећени крсту.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска