Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

Давид Перовић

Слово о Светосављу и Православљу

Светосавље као живљење по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу, и од стране хришћанског Српског народа, најсажетији је унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи.

Да ли је тај одговор тачан?

Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно?

Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље?

И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег?

Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?!

То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas­-у или штаству.

Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења.

Следећа напомена односиће се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења.На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља.

Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем.

*

Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу

Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанскогнарода и од стране хришћанског Српског народа, уоснови је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: штаје Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље јеод самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања!

На своме путу Православља хришћански Српски народ је прошао, и пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове.

*

Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља.

То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено.

Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то и тако чини!

*

Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује.

Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену.Чији је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји.

Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, слободно можемо рећи да је прерастао у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још, да је он добио такве размере да је свети Сава у њему препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе!

Српски хришћански народ Охристовљујући Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха.

Овде, у конкретном смислу, мислимо на пример: на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске;

на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’naiQ’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило;

на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим;

и опет на исту радост мислимоу вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом;

на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана.

Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо на њега дагледамо као на директан изданак и продужетак Светосавља...

*

Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса!

*

Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

*

Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано, то је он увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој, Духом Светим раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова.

На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносиоу највишој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну, црквену мисију.

*

Поновићемо мисао, и закључити наше Слово, речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно, та проповед је једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери.

 * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године

Извор: Сајт Епархије крушевачке

У недељу, 19. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској,ПРОТОНАМЕСНИК ВЕЛИМИР ВРУЋИНИЋодржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: 
СВЕТИ САВА - МОНАХ - АРХИЕПИСКОП - ПАСТИР.

Извор: Радио Беседа

Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, Недеље раслабљеног, Његово Преосвештенство Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и Епископ ваљевски Г. Милутин служили су Свету Архијерејску Литургију у саборном храму у Ваљеву, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија којима управљају. 

Овом приликом у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић, преподобни јерођакон Герасим (Девић). „Свето јеванђеље нас причом о раслабљеном из историјских догађаја уводи у духовне и бања Витезда постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је Епископа Силуана утемељена на добро познатом јеванђељском одломку. Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, Владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних Епископа Милутина. Епископ Милутин заблагодарио је Епископу Силуану на служењу Свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали. 

Извор: Радио Источник

Тумачећи јеванђељско зачало о раслабљеном прочитано на недељној Литургији, свештеник Вук Матијашевић из храма св. Претече и Крститеља Јована на Централном гробљу у Београду, указује најпре на више кључних места у овом одељку. 

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/20.05.19 - Rec pastira o. Vuk Matijasevic.mp3

„Данас све мање имамо човека јер живимо у време опште и велике усамљености“ каже наш гост и напомиње да је наша природна слабост још више појачана благодарећи нашој жељи за угодношћу. Заливањем наших страсти и не неговањем аскезе сигурно одлазимо на странпутицу. Говорећи о бављењу формом и лицемерју ондашњих старешина и свештеника према Господу Исусу Христу, о. Вук напомиње да је „форма посуда у којој би требало да се налази суштина“. „Треба да се смиримо пред чињеницом да смо слаби, јер нас то отвара за другога, отвара за љубав“, каже о. Вук Матијашевић.

Извор: Радио Слово љубве

Када је био сучен са задатком да ликвидира Јевреје у Европи, Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler), вођа Одбрамбених снага (Schutzstaffel, SS) Националсоцијалистичке немачке радничке партије (NSDAP), заузео је „херојски“ став да „Неко мора да обави тај прљави посао и зато хајде да то обавимо!“ Лако је учинити нешто племенито за своју земљу, чак и када то подразумева да за њу жртвујемо властити живот – много је теже починити злочин зарад своје земље. У књизи Ајхман у Јерусалиму Хана Арент (Hannah Arendt) је конкретно и тачно описала обрт који су нацистички џелати начинили како би били у стању да поднесу страховита злодела која су извршили. Већина њих није била „напросто“ зла – они су били савршено свесни да чине ствари које доносе понижење, патњу и смрт њиховим жртвама. За нацистичке убице, излаз из овог шкрипца састојао се у томе да су „уместо да кажу: „Какве смо страшне ствари учинили људима!“, те исте убице биле у стању да кажу: „Какве смо страшне ствари морали да гледамо док смо извршавали своје дужности, какав је тежак задатак лежао на нашим плећима!“[1] На тај начин они су били у стању да изокрену наглавачке логику одолевања искушењу: искушење коме је требало одолети било је управо искушење да се подлегне елементарном сажаљењу и саосећању у погледу људске патње. Њихово „етичко“ настојање било је усмерено на задатак одолевања овом искушењу да не понижавају, муче и убијају. То што кршим спонтане етичке инстинкте сажаљења и саосећања постаје доказ моје етичке величине: да бих извршио своју дужност, спреман сам да преузмем тешко бреме наношења бола другима.

Истоветна перверзна логика на делу је и када је реч о данашњем верском фундаментализму. Када је, рано ујутро 2. новембра 2004. године, исламистички екстремиста Мохамед Бујери (Mohammed Bouyeri) с осам хитаца из пиштоља убио холандског творца документарних филмова Теа ван Гога (Theo van Gogh) у Амстердаму, за нож који је потом зарио у ван Гогове груди – након што је претходно другим ножем покушао да му одсече главу – прикачио је једно писмо упућено својој пријатељици Ајан Хирси Али (Ayaan Hirsi Ali), чланици холандског Парламента сомалијског порекла, познатој по својој жестокој борби за права муслиманки. Што се тиче споменутог писма, ако је икада постојао неки документ који бисмо могли оквалификовати као „фундаменталистички“, онда је то ово писмо. Оно почиње уобичајеном реторичком стратегијом приписивања терора противнику:

„Још од вашег првог појављивања у политичкој арени Холандије, ви се непрекидно бавите критиком муслимана и својим изјавама тероришете ислам.“

Према Бујеријевом гледишту, Хирси Али – а не он – спада у „фундаменталисте-невернике“, и када се боримо против ње, онда се боримо против фундаменталистичког терора. Бујеријево писмо показује како је садистички став према другој особи, који рађа у њој патњу и језу, могућ тек пошто садистички субјект учини себе инструментом-објектом воље другог. Размотримо детаљније кључни део писма који скреће пажњу на смрт као врхунац људског живота:

„Само је једно извесно у целом нашем животу, а то је да свему дође крај. Дете које долази на овај свет и испуњава космос својим првим плачем при рођењу напустиће напослетку овај свет у самртном хропцу. Влат траве која израња из земље, влат коју милује Сунце а храни киша која пада, најзад ће иструлити у прах и нестати. Смрт, госпођо Хирси Али, заједничка је свему што постоји. Ни ви ни ја ни остатак читавог створеног света не можемо променити ову истину.
Доћи ће Дан када једна душа неће бити у стању да помогне другој души. Биће то Дан страшних мучења и непреболних пострадања која ће ићи руку под руку с ужасним крицима који ће се зачути из груди неправедника: крицима, госпођо Хирси Али, од којих се јежи цело тело и од којих се диже коса на глави. Изгледаће као да су људи пијани од страха иако, заправо, нису пијани. На тај Велики Дан свет ће бити испуњен страхом.“

Овде је, наравно, од пресудне важности прелаз с првог на други пасус дêла писма који смо управо цитирали: прелаз с уобичајене овештале фразе да све пролази и нестаје а да све што живи на крају умире, на много „натегнутију“, у правом смислу апокалиптичку, идеју о том тренутку смрти као тренутку истине, тренутку у коме се свако биће суочава с властитом истином, у коме је одвојено од свих с којима је било повезано, у коме је лишено могућности било какве узајамне подршке, тренутку у коме се потпуно сâмо суочава с беспоштедним судом свога Творца – зато се Бујеријево писмо и наставља цитирањем описа Судњег дана какав налазимо у Кур’ану: „На тај Дан човек ће од брата свога побећи,/ и од мајке своје и од оца свога/ и од драге своје и од деце своје./ Тога Дана ће се сваки човек само о себи бринути./ Нека лица биће тога Дана блистава,/ насмејана, радосна,/ а на неким лицима тога Дана биће прашина./ Тама ће их прекривати./ То ће развратни неверници бити.“ (Кур’ан, 80: 34–42) Потом следи кључни део писма, инсценација главног сучељавања:

„Наравно да ви, као екстремисткиња-неверница, не верујете у овај призор описан у Кур’ану. За вас, то је само један драмски исечак из Књиге који је, попут многих других, тек плод маште. Па ипак, госпођо Хирси Али, кладим се у живот да ћете се презнојавати од страха док ово будете читали.
Ви, као фундаменталисткиња-неверница, наравно да не верујете у постојање Свевишњег, Величанственог који управља целокупном васионом. Ви не верујете да ваше срце, којим се одричете истине, мора тог Свевишњег замолити да му допусти сваки откуцај. Ви не верујете ни да је ваш језик, којим поричете Вођство и Путоказ Свевишњег, потчињен Његовим законима. Ви не верујете да (и вама) овај Свевишњи, Величанствени дарује живот и Смрт.
А ако збиља верујете у све ово, онда вам следећи позив који вам упућујем неће представљати баш никакав проблем. Овим писмом стављам вас пред изазов да докажете да сте у праву. Не треба вам пуно труда да бисте то учинили, госпођо Хирси Али: пожелите смрт ако сте истински убеђени да сте у праву. Ако не прихватите овај изазов, знајте да вас је Господар мој, Најузвишенији, раскринкао као лажљивицу. „Ако смрт желите, онда сте истинољубиви.“ Али они рђави „никада смрт зажелети неће, због гнусобā које чине! А Алах добро зна невернике и оне који шире лажи!“ (Кур’ан, 2: 94–5) Како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама, пожелећу ово уместо вас: Господару, подари нам смрт како би нас усрећио мучеништвом.“ (Курзив СЖ)

Сваки од ова три пасуса представља реторички бисер. У првом пасусу, реч је о непосредном скоку са страха који ћемо сви, као људска бића, искусити када се у тренутку смрти суочимо с Божјим коначним судом, на страх који ће особа којој је ово писмо управо и упућено, дакле Хирси Али, осетити док га буде читала. Овај кратки спој између страха узрокованог непосредним сучељавањем с Богом у оном тренутку истине, и страха који се овде и сада рађа читањем тог писма, заштитни је знак перверзије: потпуно основан страх Хирси Али да ће бити убијена, страх изазван Бујеријевим писмом, претворен је у отеловљење страха који ће, како се очекује, смртно људско биће осетити када се сучели с божанским погледом. Бисер у другом пасусу је сасвим конкретан пример који је искоришћен како би се приказала Божја свемоћ: није реч само о томе да Хирси Али не верује у Бога – она би морала да верује у то да чак и сâмим њеним клеветањем Бога (језиком којим то чини) управља такође Божја воља. Најлепши бисер скривен је у трећем, последњем пасусу, у начину на који је изложен предлог упућен Хирси Али: реч је о гнусном наметању (не само спремности да се умре, већ) жеље да се умре као доказу сопствене истинољубивости. Овде се суочавамо с готово неприметним прелазом који имплицира да је на делу перверзна логика: прелазом с Бујеријеве спремности да умре за истину ка његовој спремности да умре као непосредном доказу његове истинољубивости. Не само да се он због тога не боји смрти, већ горљиво жели да умре: са става „Ако си истинољубив, онда се не бојиш смрти“ первертит прелази на став „Ако желиш смрт, онда си истинољубив“. Овај трећи пасус завршава се невероватним присвајањем жеље друге особе: „Пожелећу ово уместо вас“. Бујеријево елементарно расуђивање је јасно и конзистентно у свој својој очигледној некохерентности: он ће учинити оно што мора да учини „како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама“. Шта ово може да значи? Зар то не значи да он, тиме што жели смрт, чини управо оно што је желео да спречи? Зар он не прихвата исто оно (жељу за смрћу) што и њој жели (он жели да она умре)?

У писму се не доводе у питање лажна веровања саме Хирси Али: пре бисмо рекли да је Бујери оптужује за то што она заправо не верује у оно што тврди да верује (у своје секуларне клевете), он је оптужује за то што јој недостаје оно што се назива „храброшћу да се непоколебљиво следе сопствена убеђења“: „Ако заиста верујете у оно у шта тврдите да верујете, онда прихватите мој позив – пожелите да умрете!“ То нас доводи до Лакановог приказа первертита: первертит премешта расцеп на Другог. Хирси Али је расцепљен субјект, неконзистентан унутар себе, субјект коме недостаје храброст да непопустљиво следи властита уверења. Како би избегао да буде уловљен у такав расцеп, аутор писма ће прихватити жељу за смрћу и преузеће на себе оно у шта је Хирси Али требало да верује. Стога, сама завршница писма не би ни требало да нас изненади:

„Ова борба која је букнула другачија је од оних претходних. Њу су отпочели фундаменталисти-неверници а окончаће је истински верници. Неће бити милости за неправеднике: против таквих биће само подигнут мач. Неће бити расправа, ни демонстрација, ни петиција: само ће смрт раздвојити Истину од Лажи.“

Никакво место није остављено за симболичко посредовање, за аргументацију, просуђивање и закључивање, прокламације, чак ни за држање проповеди – оно једино што раздваја Истину од Лажи је смрт, спремност и жеља истинољубивог субјекта да умре. Није ни чудо што је Мишел Фуко био очаран исламистичким политичким мучеништвом. У њему је он уочио обрисе једног „режима истине“ који се разликује од оног западњачког по томе што у њему кључни показатељ истине није чињенична тачност, нити конзистентност у просуђивању и закључивању, или искреност наших исказа, већ спремност да се умре.[2] Покојни папа Јован Павле Други пропагирао је католичку „културу Живота“ као једину наду против данашње нихилистичке „културе смрти“ која се испољава кроз разуздани хедонизам, абортусе, наркоманију и слепо ослањање на научно-технолошки развој. Верски фундаментализам (не само муслимански већ и хришћански) суочава нас с једном другом патолошком „културом смрти“ која је много ближа самој сржи религиозног искуства него што су то верници уопште и спремни да признају.

Питање на које бисмо овде требали да одговоримо гласи: шта, дакле, первертит уистину промашује у свом настојању да потпуно раздвоји Истину од Лажи? Наравно, одговор је: он промашује истину саме лажи, истину која се изриче у самом чину лагања и кроз сâм тај чин. Парадоксално, первертитова лажност почива у самој његовој безусловној везаности за истину, у његовом одбијању да одјек(ивање) истине зачује у лажи.

Извор: Теологија.нет

Старац Порфирије Кавссокаливит је рекао: "Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример."

Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска.

Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример.

Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох:

 -    Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу!

Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже - и то са много љубави: Jеди, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело." Ништа друго да му не говори.

Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву.

Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи:

-     Мајко, зашто не разговараш са мном?

 -     Јорго мој, како не разговарам с тобом?

 -     Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. 

 -     Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем?

Јоргос не одговори ништа.

Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита:

 -     Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже?

 - Наш метод је успео! - одговорих.

 -     Какав метод?

 -     Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. 

 -    Мислиш да је то то?

 -    То је то! - кажем јој ја. - Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. 

 -    О, о! Какве се све тајне крију у човеку!

 -    Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје вештине", сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он.

Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао:

 -    Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу.

 Ја сам у међувремену рекао родитељима:

 -     Ми ћемо се молити Богу за њега.

 -     Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! - рече отац.

 -     Немој, не дирај га! - рекох ја.

 -   Ма он одлази, старче!

 Ја рекох:

 -     Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама.

 Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима:

 -    Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима.

 -     Добро, како хоћеш - одговорише они.

Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи:

 -     Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац.

 Отац му одговори:

 -  Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама?

 -   Па шта да радим, оче?

 -  Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати.

 -   Не могу - каже. - Морам одмах да поправим кола.

 -  Не знам - одговори отац. - Среди то некако.

 Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже:

 -     Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога.

 Он му рече:

 -    Добро, добро, дете моје.

 -    Јесте, али треба ми новац!

 -    Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш.

 -    Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити.

  Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох:

 - Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се.

Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели.

После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу.

"Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу."

Старац Порфирије Кавсокаливит

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Манастир је слика целокупне Цркве – слика Сабора Цркве. Игуман (старац) је слика Бога – он је на месту Христовом. 

Други чланови манастира изображавају сабор светих. Манастир је велика тајна. Старац је видљиво изображење Тајне, Онога невидљивога – Бога и свега онога што се не види, али се духовним очима осећа. Старац треба да обликује и узводи братство (сестринство) у духовном животу и узрастању у Христу. Старац нема само обавезу да се брине о типику, о дневним потребама, храни братства (манастира). Он првенствено треба да узводи поверене му душе до савршеног, мистичног јединства са Богом. Манастир је једна заједница, истинска кинонија, рајска заједница, заједница Царства небескога, заједница свих светих.

У тој заједници сваки члан – монах има своје значајно место у животу у Христу. Али и Христос има место у свакој души и полако, полако Он дарује свакој души духовну радост – благодат Духа Светога. Монах је дужан да научи да стекне љубав какву су имали апостоли према Христу. Живот у манастиру треба да осликава живот Свете Тројице, да се у њему осећа присуство Божије; да ту и Бог шета, «одмара» са монасима; да то буде једна пуна заједница Бога и човека.

Старац је онај који даје руку да би привео послушника Богу, Самоме Христу. То је истинска, првенствена служба Старца и то монаси треба да знају.

Из тога разлога у манастиру постоји послушање, врлинско живљење, међусобна љубав, како би његове житеље узводила до савршеног степена живота у Христу.

Место старца у манастиру није нешто земаљско и људско, већ происходи из пребогатог извора православног Предања. Служба Старца је благодатни дар Светога Духа: он иако ходи по земљи као реалан човек, његов ум је на небу, јер он живи на небесима и достиже небеса, приводећи небесима и оне које руководи и оне који живе са њим у манастиру.

са грчког превео
Епископ Фотије

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У сали Црквене општине Велика Плана, у недељу, 31. марта 2019. године, након вечерње службе, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, протођакон доц. др Златко Матић, одржао је предавање на тему „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“.

Тема која се најчешће налази на трибинама, разговорима, духовним поукама, у свим тренуцима литургијске године, макар на нашим просторима, свакако је пост. Када, пак, почне Велики пост, Света четрдесетница, ова тврдња бива додатно појачана. Довољно је само узети у обзир најаве предавања на сајту СПЦ или огромне већине епархија, па ћемо се уверити да ова моја тврдња стоји.

Теза коју вечерас подвлачим јесте следећа: мислим да се о посту неоправдано много прича, дискутује и да се тиме та институција атомизује, затвара у себе, постаје самодовољна. Полако се заборавља да је пост једно средство, које није себи циљ и чији је задатак да човек прерасте статус религиозног бића и окрене се заједници слободе деце Божје. Неоправдана условљеност Причешћа постом довела је до лажне слике наших пуних цркава 3-4 пута годишње и става да је добро тако наставити, да би се, како се обично каже, очувала „каква-таква веза тих људи са Богом“. Каква веза и са којим Богом? Овиме желим да кажем да је институција поста историјски апсолутна, а све остало (број вишедневних постова, њихово трајање, изглед, начин поста, разликовање поста у строгим аскетским заједницама од поста у градским парохијама) – потпуно релативно, то јест променљиво.

Пост је саставни део свих религија, и у свим религиозним или филозофским системима има за циљ да олакша неку везу (умишљену, рационалну, квазимистичку) са Богом или божанством или да се аскезом човек учини већим, лепшим и бољим. Такве су религије, али хришћанство није религија. „Посебно данас имамо велику одговорност у томе да се одрекнемо идеологизације и религизације Цркве, да на место религије изнова ставимо веру, њено свакодневно чудо, чудо вере Цркве“ . Прота Михаил Кардамакис, чије сам речи управо цитирао, у својој књизи чији је наслов Православна духовност, у оквиру поглавља „Православни подвиг“ (145-159) теми „Подвиг и пост“ посветио је само две странице (читава књига има 300 страница). За њега је пост један облик подвига и то телесног подвига (157), подсећа нас на пало стање у којем ћемо се налазити до Другог доласка Христовог. Ето првог прекида са религијским сликама поста и самог религијског колектива. Религије постоје тако што чекају смрт, па да после тога наступи време када божанство крене у акцију (суђења). До тада је потребно умилостивити тог бога, приносити му жртве, од којих је једна од најбитнијих пост. У Цркви се не чека смрт, деоба душе од тела, никакав привремени суд, митарства или чистилишта. Црква чека Христову Парусију. Ми смо жива заједница и свесни смо да је наше стање – ишчекивање Живота, живота у изобиљу, кога још увек немамо. Пост је подсетник на наше пало, пролазно, смртно стање у коме ћемо бити све док нам Господ поново не дође; пост указује да ништа није у реду, да ништа не ваља, докле год влада смрт, докле год се Месија не врати /На овом месту је корисно сетити се старе праксе западних хришћана, тзв. Среде пепелнице, пепељаве среде…/. У онтолошком смислу, ту пост ништа не може поправити. Будући да експлицитно подсећа на смрт, пост је историјска категорија и нема му места у Рају: ни у Рају протологије, ни у Рају есхатологије (Царству). Царство Божје је радост, живот вечни, трпеза Царевог Сина! Први Рај (из књиге Постања) говори о дијалогу Бога и Адама, дакле о кинонији Творца и човека, тако да ни тамо посту није било места... Једноставно, само тамо где влада смрт, може се говорити о посту. Због овога су пост и Света Евхаристија две реалности које се у потпуности искључују. Или се пости, или се служи Евхаристија. После Евхаристије нема поста!

Ако је хришћанство – Црква, а не религија, онда оно литургијски пројављује победу радости над тугом, заједнице над пакленом усамљеношћу, трпезе над постом, Васкрса над смрћу. У периодима дана или године, када светотајински плодови Христове победе живе у нама, поста – нема. То су, по преимућству, недељни дани и период од Васкрса до Вазнесења (Духова). Када нам се символички одузме Жених ми постимо, али свесни да то чинимо са циљем да се заједница са Христом васпостави. Будући да је наш Бог постао човек, и тиме умртвио или обесмислио сваку религију, заједница са Христом се идентификује као заједница са ближњим. Дакле, циљ поста је успостављање, повратак или учвршћивање заједнице са другим човеком. У томе се налази истинско смирење, смирење пред другим, свест да немамо живот по себи, да сами себи, ма колико врлински били, не можемо дати вечност. Смирење пред истином сопствене немоћи и пролазности, смирење које се претаче у истинску слободу прихватања другог. Тада је пост истинит, јер се претвара у плашт ширења љубави и заједнице.

Заиста, последњи и финални ударац који је Црква задала религији (персонификованој у фарисејима) јесте пост ради другог: „Истински пост је у овоме – одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Када сте у међусобним расправама /свађама/, нисте у посту“, без обзира на то шта једете, каже Свети Василије Велики (PG 31, 196). А све ове теме закључује Свети Јевсевије Александријски: „Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима“ (PG 86, 316).

Постом се, дакле, своје биће препушта у руке дугима, други постаје извор спасења и на тај начин постом потврђујемо веру у Свету Тројицу, Бога који је заједница слободних личности које постоје у кинонији, заједничарењу. Свака Личност Свете Тројице постоји кроз друге две и на тај начин слободно постоји, не као индивидуа, него као љубав других. Будући да су то ствари на које смо се обавезали Крштењем, додатно инсистирање на посту сам назвао претеривањима и уместо тога, мислим да су периоди поста погоднији за предавање догматског богословља, него што се обично вртимо у зачараном кругу мртве етике. Сачуване катихезе, од којих су најпознатије оне Светог Кирила Јерусалимског, кога данас прослављамо, посебно послекрштењске, мистагошке, мислим да потврђују ова моја размишљања.

Ако су вас моји ставови позитивно испровоцирали да дискусија заживи, благодаран сам и Богу и вама.

Извор: Саборност

Предавање Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија (Мидића), декана Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, професора на катедри Догматике и управника групе за систематско богословље, на тему “Богопознање у контексту савремене цивилизације” које је одржао 9. априла 2019. године на Православном Богословском Факултету у Београду.

ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА

Извор: Радио Светигора

Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки беседио је у великој дворани Коларчеве Задужбине у Београду 14. маја 2019. године. Уважени прота беседио је на тему „Праведни Јов и неправедни ја, ти, он, она...“, а предавање је забележио репортер Радија "Слово љубве" Марко Весић.

17.05.19 ZBOR o. Milos Vesin, Pravedni Jov.mp3

радио слово љубве

Претходно смо, дакле, о разлогу Христовог телесног јављања говорили са наше стране онолико колико можемо разумети, односно рекли смо да нико други није био у стању да оно што је пропадљиво претвори у непропадљивост, осим Самога Спаситеља, Који је и у почетку све из небића створио; рекли смо и то да нико други није могао изнова саздати у људима икону Божију, него само Он, Који је Икона Очева; и да нико није могао учинити да оно што је смртно постане бесмртно, осим Онога Који је Саможивот, а то је Господ наш Исус Христос; и да није било другога који ће нас поучити о Оцу и који ће осујетити поштовање идола, осим Логоса, Који све уређује и Који је једини уистину Јединородни Син Очев. 

Пошто се дуг који сви дугујемо морао измирити, требало је, као што већ рекох, да сви умремо; због тог дуга је Он, дакако, и дошао мећу нас; због тога је, пошто нам је најпре Својим делима показао Своје Божанство, принео и жртву за све људе тиме што је уместо свих људи предао смрти Свој храм, како би све људе учинио недужнима и слободнима од древнога преступа, и како би Себе показао вишим од смрти, представљајући само Своје нетрулежно Тело као првину васкрсења свих тела.

И немој се овоме чудити, јер често бива да о истоветним стварима на исти начин говоримо. Наиме, пошто говоримо о благоизвољењу Божијем, тумачимо сам тај појам уз мноштво речи да се не би показало да смо нешто изоставили и да не будемо криви због тога што смо оскудно говорили. Боље је, свакако, да претрпимо прекор да све једно те исто говоримо, него да пропустимо да напишемо нешто од онога што смо дужни. Дакле, тело Христово, које је било исте природе као и сва друга тела (јер беше човечанско тело), иако је невиђеним чудом саздано само од Дјеве, ипак је, пошто беше смртно, умрло као и сва слична човечанска тела. Но, пошто је у њему Логос пребивао, оно није трулило као што би било у складу са самом његовом природом, него је, благодарећи Логосу Божијем, Који је у њему био настањен, остало нетакнуто трулежношћу. И тако се на чудесан начин истовремено збивало и једно и друго: општа смрт је испунила тело Господње, а опет, и смрт и трулежност су због присуства Логоса нестали. Јер, смрт је била неопходна и требало је умрети за све људе како би се одужио онај дуг који сви људи дугују. А пошто Логос, као што рекох, није могао умрети (јер је био бесмртан), узео је на Себе тело како би могао да умре, да би га као Свој дар принео за све људе, да би, пребивајући у телу, Сам страдао за све, и да смрћу сатре онога који има силу смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање?

21. Заиста, пошто је општи Спаситељ свих умро за нас, ми који верујемо у Христа, нећемо више умирати смрћу као што су некада људи по казни закона умирали (јер је престала таква осуда). Но, пошто је благодаћу Васкрсења заустављена и престала пропадљивост, надаље умиремо само због смртности тела, и то у времену које је Бог свакоме одредио, како бисмо могли остварити и узвишеније васкрсење. Јер, као што не пропада семење које полажемо у земљу, тако ни ми, умирући и распадајући се, не пропадамо, него васкрсавамо као да смо посејани, јер је смрт благодаћу Спаситељевом уништена. Стога, дакле, блажени Павле и бива свима јемац васкрсења, па каже: Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смрtnо да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ti је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?

Па зашто онда, рећи ће неко, ако је већ било неопходно да Он Своје тело преда смрти за нас, није то тело као човек предао обичној смрти, него је чак до распећа доспео? Јер, доличније је да Своје тело положи на частан начин, него да поднесе понижења такве крсне смрти. Па ипак, пажљиво размотри, није ли такво противљење страдању људска особина, а све оно што је Спаситељ учинио јесте уистину божанско и по много чему достојно Његовог Божанства. Најпре, зато што уобичајена људска смрт долази од слабости човекове природе; пошто није у стању дуго да буде у животу, човек временом умире. Због тога се код људи и јављају болести, те када оболе, они умиру. Али, Господ није слаб, него је Он Сила Божија и Логос Божији и Саможивот. Но, да је Господ, дакле, телом умро негде на некаквом лежају, као што то обично са људима бива, мислило би се да је и Он до смрти допао по слабости човечанске природе, и да Он нема ништа више него што имају други људи. Међутим, пошто је Он био и Живот и Логос Божији, а пошто је, опет, требало да претрпи смрт за све људе, Он је, с једне стране, оснажио Своје тело тиме што је и Сам Живот и Сила, а са друге стране, пошто је имао да претрпи смрт, Он је не од Себе, него од других прихватио разлог да буде принесен на жртву. Јер, није ваљало да допадне болести Господ, Који је болести других људи исцелио. Нити је иоле требало да онемоћа оно Тело којим су све слабости других тела укрепљене. Па зашто, онда, Господ није спречио и смрт као што је спречио болести? Зато што је због смрти и поседовао тело; и не би ваљало да је спречио смрт, да не би тиме и Васкрсење омео. А опет, да болест претходи Његовој смрти, и то би било неприлично јер би се могло помислити да је у Његовом телу било слабости. Па зар он није бивао гладан? Да, бивао је гладан јер је то телу својствено. Али, ово тело није пропадало од глади због Господа, Који је то тело носио. Због тога, иако је умро да би све људе искупио, Он ипак не виде труљење. Васкрсао је, дакле, целовит; јер, то не беше било чије тело, него Тело Самога Живота.

22. Али, требало је, рећи ће можда неко, да се скрије од зле намисли Јудеја, те да Своје тело сачува сасвим бесмртно. Но, нека чује тај да би и то било недолично Господа. Јер, као што Логосу Божијем, Који је Живот, није доликовало да Сам Своје тело преда смрти, тако Му није приличило ни да избегава смрт на коју су Га други предали; него Му је више приличило да је прихвати како би је Свбјим Васкрсењем уништио. Отуда, с правом, Христос није Сам Своје тело предао смрти, нити је, опет, пред зловољом Јудеја утекао.

Ово, дакле, није показало слабост Логоса, него је пре открило Њега као Спаситеља и као Живот. Јер, Он је вребао смрт како би је уништио; па је похитао да, ради спасења свих, пригрли смрт која му беше одређена. Уосталом, Спаситељ је дошао да на жртву принесе не Своју смрт, него смрт на коју су га људи осудили. Због тога Он Своје тело није предао Својој природној смрти (јер Он, Који је Живот, не поседује смрт), него је прихватио смрт од људи да би и њу, која се Његовог тела дотакла, у потпуности укинуо. Затим, из овога што следи може се видети да је тело Господње с правом имало такав крај. Наиме, Господу је било стало до Васкрсења тела, које је имао да оствари. Јер, знамен победе над смрћу био је у томе: да свима и свакоме покаже Васкрсење како би се сви уверили у то да је одагнао пропадање тела и да би се уверили у будућу непропадљивост телеса. Стога је Своје тело одржао непропадљивим да би оно свима било залог и показатељ васкрсења које ће се свима збити. А опет, да је Његово тело допало болести и да је због ње Логос умро пред очима свих, било би недолично да Он, Који је исцелио болести других, допусти да Његово властито тело вене у болестима. Јер, како би му иначе веровали да је друге ослободио болести ако би Његов властити храм био болестан? Па, или би му се наругали као некоме ко ни себе не може да ослободи болести, или, ако може, па то не чини, изгледало би као да ни према другима није човекољубив.

23. Да је Господ без икакве болести и без икакве патње, негде насамо и у каквом кутку, или на каквом усамљеном месту, или у кући, или било где другде, умро сакривши Своје тело, а после се опет изненада појавио и рекао како је из мртвих устао, сви би помислили да некакве бајке говори; штавише, не би му ни поверовали кад говори о васкрсењу јер не би било никога ко би Његову смрт посведочио. Наиме, васкрсењу мора да претходи смрт, јер не би ни Васкрсења било да му смрт није претходила. Због тога, да се смрт тела Христовог збила негде у тајности, односно да Његова смрт није била јавна и да се није збила пред сведоцима, тада би и Његово Васкрсење било тајно и непосведочено. Или због чега би Он Својим Васкрсењем објавио опште васкрсење, а Његова смрт да се збуде у тајности? Или, опет, зашто Он, Који је пред очима свих изагнао демоне, и учинио да прогледа онај који је од рођења био слеп, и претворио воду у вино, еда би се кроз та дела показало да је Он Логос Божији, не би пред очима свих показао да је Његово смртно тело непропадљиво, како би људи веровали Њему, Који је Живот? И како би Његови ученици имали смелости да говоре о Његовом Васкрсењу ако не би имали прилику да кажу да је Он најпре умро? Или како би људи поверовали речима да се најпре збила смрт, а потом Васкрсење, ако ни они који им смело проповедају о Васкрсењу нису били сведоци смрти? Јер, ако тадашњи фарисеји нису хтели да поверују у Васкрсење, него су, чак и онда кад су се и смрт и Васкрсење збили наочиглед толиких људи, те исте људе, који су својим очима видели Васкрсење, нагнали да га порекну, колико би тек лажних оправдања изумели да су се, којим случајем, смрт и Васкрсење Христово одиграли у тајности? А како би Он показао циљ смрти и победу против ње да је није изазвао и да није, наочиглед свих, телу подарио непропадљивост и тиме показао да је смрт мртва?

24. Но, морамо дати одговора на све оно што би други могли приговорити. Наиме, можда ће неко рећи и ово: ако је Христова смрт требало да се збуде наочиглед свих и да је сви посведоче, да би тако и Његова проповед о Васкрсењу била веродостојна, онда је требало да Он за Себе приреди славну смрт како би макар избегао понижење распећа. Али, и да је учинио тако, тада би против Себе изазвао подозрење као да Он тобоже нема власти над сваком смрћу, него само над оном коју је за Себе приредио. А то, опет, не би било ништа мање оправдање за њихово неверовање у Васкрсење. Зато није Он Сам Своје тело предао смрти, него је прихватио ону смрт коју су му други наметнули, да би тако уништио баш ту смрт којом су они усмртили Спаситеља. Као што, на пример, неки храбар борац, бодрог духа и одважан, неће сам себи бирати противнике како не би изазвао подозрење да је страшљив, него ће избор препустити власти посматрача (чак и ако су му они непријатељи) да би, тиме што ће савладати онога кога они изаберу, показао да је већи борац од свих. Тако ни Господ и Спаситељ наш Христос, Који је Живот свега што постоји, није Сам приредио смрт за Своје тело како не би изгледало да се плаши других смрти, него је прихватио да на крсту поднесе смрт коју су му други, и то чак непријатељи, приредили; прихватио је смрт коју су они сматрали бедном и нечасном и понижавајућом, да би људи поверовали да Он, Који је тако скончао, јесте Живот, и да је власт смрти тиме потпуно и коначно укинута. Десило се, дакле, нешто што је чудесно и противречно; јер, та смрт, коју су сматрали нечасном и као такву је Њему наметнули, постала је славна победа над самом смрћу. Због тога Он није Јованову смрт претрпео тако што би му глава била одрубљена, нити је попут Исаије претестерен, еда би у смрти сачувао Своје тело нераздељено и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву.
25. Све ово је упућено оним нехришћанима који изналазе којекакве примедбе. Но, ако и неко од нас, не из жеље за расправом него из жеље да научи, тражи да сазна зашто Христос није умро другачије него на крсту, нека чује да ниједан други начин осим овога не би нама био на корист, и да је добро за нас што је Господ тако пострадао. Јер, ако је дошао да узме на Себе проклетство које је против нас изречено, како би другачије постао проклетство да није прихватио смрт која је проклетима била одрећена? То је крсна смрт, јер тако је и писано: Проклет сваки који виси на дрвету.[4] Затим, ако смрт Господња представља откуп за све људе и ако том смрћу бива разрушен „преградни зид“[5] и остварује се призвање свих народа, како би нас Господ призвао да није распет? Јер, само на крсту се умире раширених руку. Стога је Господ и то морао да претрпи, и да рашири руке како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабожце, и како би и једне и друге у Себи сјединио. То је и Сам рекао, показујући каквом је смрћу морао да избави све: И када ја будем подигнут са земље, вели Он, све ћу привући себи?[6] И опет је ђаво, непријатељ рода нашега, отпавши са неба, стао да се мота овде доле по ваздуху и ту да управља демонима који су са њим и који по свом бунтовништву њему наликују; уз њихову помоћ, дакле, он ствара лажне представе код оних који су у заблуди, и покушава да спречи оне који се ка вери успињу. О њему апостол Павле вели: …По кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења?[7] Господ беше дошао да савлада ђавола, да очисти ваздух и да нама приправи пут за узлазак на небеса, као што је рекао Апостол: …Завесом, то јест телом својим.[8] То је требало да се збуде кроз смрт; и којом другом смрћу би се то збило ако не смрћу која се одиграла у ваздуху, односно крстом? Јер, у ваздуху умире само онај који на крсту скончава.

Због тога је, дакле, Господ поднео крсну смрт. Јер, тиме што је био уздигнут на крст, очистио је ваздух од сваког ђавољег и сваког демонског утицаја, говорећи: Видех сатану где паде са неба као муња?[9] И пропртио је и обновио узлаз ка небесима, говорећи опет: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се, врата вечна![10] Сам Логос није имао потребе да се врата отворе, јер Он је Господ свега, нити је за Творца било затворено ишта што припада творевини; него смо ту потребу имали ми, које је Господ Својим телом узнео. Јер, као што је Своје тело ради нас принео на смрт, тако нам је њиме, опет, пропртио пут за узлазак на небеса.

26. Према томе, Христова смрт за нас се збила на крсту јер је тако ваљало да буде и јер нам је то било од користи. Узрок крсне смрти показао се по свему оправдан, и има ваљане разлоге, зато што је спасење свега имало да се збуде никако другачије него распећем. Јер, само је тако, на крсту, открио Себе; и тиме је постигао да читава творевина боље посведочи свога Саздатеља. И није допустио да Његов храм, односно тело, задуго остане мртво, него чим је показао да је мртво и да га је смрт обузела, одмах га је, трећега дана, васкрсао, откривајући непропадљивост и нестрадалност које је тело понело као какав победни трофеј. Но, сигурно је Господ и без тога могао васкрснути тело из мртвих и показати да је оно опет живо, али ни то Спаситељ није учинио зато што је ваљано о свему предвиђао. Јер, да је Господ остварио Васкрсење без тога, могао би неко рећи како тело уопште није ни умирало, или да га се смрт ничим није ни коснула. А опет, да су се у истом временском размаку заиста одиграли и смрт и Васкрсење, тада се не би показала слава непропадљивости.

Због тога, да би показао да је тело мртво, Логос је пробавио један дан измећу смрти и Васкрсења, а трећега дана је свима објавио непропадљивост. Дакле, да би показао да је смрт присутна у телу, васкрсао га је трећега дана. Но, није допустио да тело задуго остане у власти смрти и да потпуно пропадне, јер Му касније, када тело васкрсне, не би веровали да је то оно исто тело, него би мислили да је неко друго тело узео на Себе. Наиме, због проласка времена, неко би могао заборавити шта се све збило и не веровати ономе што види. Због тога Он и није чекао више од три дана. Нити је, опет, предуго оклевао да се појави пред онима који су Га слушали како беседи о васкрсењу; него, док је њихов ум још увек био код тога што беху чули, и док су њихове очи ишчекивале, и док су њихове мисли још биле прибране, и док су још увек живели на земљи и боравили на оном месту где Он беше усмрћен и на коме су били сведоци смрти тела Господњег, Сам Син Божији је показао да је то тело, које је три дана било мртво, сада бесмртно и непропадљиво. И свакоме је било јасно да тело Логоса није умрло због немоћи своје природе, него да је силом Спаситељевом смрт ишчезла из њега.

27. Да је смрт уништена, да је побеђена Крстом и да никакве моћи више нема, него је и сама уистину мртва, то на убедљив и веродостојан начин показују сви ученици Христови, који су презрели смрт, и устали против ње, и никаквог страха пред њом нису имали, него су са знаком крста и вером у Христа сатирали смрт као истински мртву.

Јер, некада, пре но што се збио божански долазак Спаситељев, смрт је и самим светитељима била ужасна, и сви су оплакивали оне који су умирали, сматрајући да су ови изгубљени. Но сада, кад је Спаситељ васкрсао тело, смрт више није страшна, а сви који верују у Христа газе је као да она ништа не представља, и изабирају радије да умру него да се одрекну вере у Христа. Јер, уистину знају да тиме што ће умрети неће бити изгубљени, него ће живети и васкрсењем постати непропадљиви. А онај ђаво, који је некада на људе кидисао смрћу, сада кад је његова утроба растргнута, једини је који је уистину мртав. Доказ за ово је чињеница да су се људи, пре но што су у Христа поверовали, плашили смрти и да су се ужасавали гледајући је. Но, кад су приступили вери у Христа и Његовом учењу, толико су презрели смрт да јој вољно хитају у сусрет и постају сведоци Васкрсења, које је Спаситељ остварио победивши смрт. Чак и малена деца хитају у сусрет смрти; а у коштац са њом не хватају се само мушкарци, него и жене. Наиме, смрт је постала толико нејака да су чак и жене, које су раније биле застрашиване њоме, сада у стању да јој се наругају као мртвој и немоћној. Јер, то је као када неки истински цар савлада каквог тиранина, па му веже ноге и руке; тада га сви пролазници исмевају, бијући га и ругајући му се; јер, откако је цар однео победу над њим, они се више не плаше тиранинове обести и његовога гнева. Пошто је Спаситељ победио смрт и на крсту је извргао руглу, и пошто јој је спутао руке и ноге, презрели су је сви они који живе у Христу; и сви који Христа исповедају, ругају јој се и исмевају је, говорећи речи којима је она још у давнини исмевана: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?[11]

28. Па зар је то мали показатељ колико је смрт немоћна? Зар је мали доказ победе коју је Спаситељ извојевао над смрћу, то што хришћански младићи и млађане девице одбацују овај живот и одлучују да се предају смрти? Наравно да се човек по својој природи плаши смрти и погибељи тела; али, најчудесније од свега је то што онај ко се оденуо вером Крста, тај, благодарећи Христу, презире свој природни страх и не плаши се смрти. Упоредимо ово са следећим примером: природно својство ватре је да пече; но, рекло би се да постоји нешто што не само да се не страши њене врелине, него чак показује колико је она слабашна, као што веле за азбест који се код Индијаца може наћи. Па сада, ако неко не верује у ово о чему је реч, и ако жели да то и сам искуси, нема му друге него да обуче на себе то несагориво одело и да се приближи ватри; тако ће се уверити да му ватра ничим не може наудити. Или, опет, ако неко пожели да види свезаног тиранина, тај одлази у земљу и у царство онога који је тиранина победио, и тамо види како је немоћан онај који је код свих изазивао ужас. Но, ако неко, чак и после толиких сведочанстава остварених у име Христово, и после толиких поруга које изузетни хришћани свакодневно упућују смрти, ипак не верује да је смрт уништена и да је претрпела свој крај, свакако добро чини чудећи се нечему што је толико велико. Али, нека његово неверовање ипак не буде чврсто и нека не буде дрзак према ономе што је толико јасно. Него, као што се онај, узевши на себе азбест, уверава у то да му ватра не може наудити, или као што онај, желећи да и сам види спутаног тиранина, одлази у царство победника над тиранином, тако и онај ко не верује у победу над смрћу, нека се одене вером Христовом и нека се приближи како би се у то уверио; и видеће немоћ смрти и победу која је над њом извојевана. Јер, многи од оних који најпре у ово нису веровали и који су се овоме ругали, када су касније поверовали, толико су презрели смрт да су постали исповедници Самога Христа.

29. Ако се смрт побеђује знаком крста и вером у Христа, истина сведочи о томе да је Сам Христос, а не неко други, Онај Који је подигао победнички трофеј и извојевао победу над смрћу; и том победом учинио је смрт немоћном. А пошто смрт претходно беше силна, због чега је људима и изгледала ужасна, и пошто сада, после Спаситељевог доласка и после смрти и Васкрсења Његовога тела, смрт бива презрена, јасно је да је Тај Христос, Који је уздигнут на крст, уништио и победио смрт. Наиме, као што се иза ноћи рађа Сунце, и сви земаљски крајеви бивају обасјани њиме, те нема никакве сумње да је то Сунце, свуда распростирући своју светлост, одагнало таму и све озарило; тако и сада, пошто после Спаситељевог јављања у телу и после Његове кончине на крсту смрт бива презрена и сатрвена, јасно је да је Спаситељ Тај Који се јавио у телу, односно „Који је смрт уништио“, и Који свакодневно Својим ученицима показује победничке трофеје што је од смрти освојио.

Јер, кад неко види људе, који су по својој природи нејаки, како хитају ка смрти и како не страхују због пропасти коју она доноси, нити се плаше силаска у ад, него га драге воље изазивају; и како не дрхте пред мукама, већ радије изабирају да похрле у смрт него да живе у овом животу; или кад неко види како мушкарци и жене и мала деца, због вере у Христа, хрле ка смрти и бацају се у њен загрљај, ко може бити толико безуман, или ко може бити толико неверан, или ко може бити толико осакаћенога ума да не може схватити и разумети да је Христос, у чије име се људи и предају страдању, Онај Који свакоме нуди и дарује победу над смрћу, и Који чини да смрт буде немоћна пред сваким ко има веру и ко носи знак крста? Наиме, ако неко угледа згажену змију, иако је свестан колико је она раније била опасна, он ипак више не сумња да је она мртва и потпуно безопасна – осим ако није скренуо с ума и ако нису болесна чула његовог тела. Или, видевши како се деца играју са неким лавом, ко ли неће помислити или да је лав мртав или да је сасвим изгубио снагу? Према томе, као што се властитим очима можемо уверити у истинитост свега овога, тако исто, видећи како су презрели смрт и како јој се ругају они који у Христа верују, нека нико више не буде маловеран и нека не сумња да је Христос уништио смрт и да је пропаст, коју она доноси, укинута и заустављена.
30. Све што је претходно речено, представља не мали доказ тврдње да је смрт уништена и да Распеће Господње представља знамен победе над њом. Но, сама чињеница да је Христос, Који је Спаситељ свих и истински Живот, васкрсао тело у бесмртност, бива јаснија од самих речи онима чије духовне очи разума нису оштећене. Јер, ако је смрт уништена, као што је то беседа показала, и ако је сада сви силом Христовом могу тлачити, самим тим значи да ју је Христос, пре свих, властитим телом сатро и уништио. Кад је већ усмртио смрт, шта је друго требало да чини него да васкрсне тело и да га покаже као трофеј победе над смрћу? Или, опет, како би се показало да је смрт уништена, да тело Господње није васкрсло?

Ако некоме, опет, није довољан овај доказ о Његовом Васкрсењу, нека се онда, на основу онога што се пред његовим очима збива, увери у ово о чему се говори. Јер, кад је неко мртав, не може чинити ништа. Наиме, његове моћи трају до гроба, а после тога престају; а дела и радње упућене људима припадају само онима који су живи. Према томе, онај ко хоће да исповеди истину, нека гледа и нека расуђује на основу тога што је видео. Па кад је Спаситељ толика дела људима учинио, и када толико мноштво људи по свим крајевима земаљским, и који живе широм Грчке и који настањују варварске земље, Он свакодневно, на невидљив начин, убеђује да се врате Његовој вери и да се сви потчине Његовом учењу, зар још увек неко у своме уму може сумњати да је Спаситељ васкрсао и да је Христос жив, штавише, да Он Сам јесте Живот? Или је, можда, мртвоме својствено да се на такав начин дотиче разума људи да се ови одричу закона својих отаца и да се клањају учењу Христовом? Или, опет, ако не чини никаква дела јер је тобоже мртав, како онда Он спречава работе оних који су живи и који чине своја дела, те прељубник више не чини прељубу, човекоубица више не чини убиства, неправедник више не стиче никакву корист, а безбожник сада бива побожан? И опет, ако Господ није васкрсао него је мртав, како онда обуздава и изгони и руши надрибогове, које идолопоклоници сматрају живима, и демоне, које неверници поштују као богове? Јер, где год се призива Христово име и Његова вера, тамо бива искорењено свако идолопоклонство, тамо бива извргнута свака демонска обмана; и ниједан демон чак ни име Христово не може поднети, него само ли га чује, нетрагом се даје у бег. А то свакако није дело некога ко је мртав, него некога ко је жив; штавише, то је Божије дело. Уосталом, било би смешно да кажемо да су живи демони које Он изгони и да су живи идоли које Он сатире, а рећи да је мртав Он, Који их изгони и чија сила не допушта да се они јављају, односно рећи да је мртав Онај Кога сви исповедају као Сина Божијег.

31. Велику осуду против себе изазивају они који не верују у Васкрсење, јер Христа, Кога они називају мртвим, не могу изагнати ни сви демони нити богови којима се ови неверници клањају; него, напротив, Христос показује да су сви они мртви. Истина је, наиме, да мртвац ништа не може чинити; са друге стране, опет, Спаситељ свакодневно чини толика дела: позива на побожност, уверава у врлински живот, учи о бесмртности, подстиче жељу за небеским стварима, открива знање о Своме Оцу, надахњује човека силом против смрти, показује свакоме Себе Самога, укида безбожност идолопоклонства. Ништа од свега овога не могу учинити богови и демони којима се неверници клањају; штавише, због присуства Христовог постају мртви, јер је њихово појављивање неделатно и представља испразну маштарију. Но, са знаком крста престаје свака магија и укида се свака опсена, а сви идоли бивају разрушени и напуштени; престаје свако бесловесно уживање, и свако свој поглед подиже са земље ка небу. Па за кога се онда може рећи да је мртав? За Христа ли, Који је све ово остварио? Али, ономе ко је мртав, није својствено да ишта чини. Или, можда, за онога ко ништа не чини, него као беживотан мирује; а то је својствено демонима и идолима будући да су мртви. Јер, с једне стране, Син Божији је жив и делатан, и свакодневно дејствује и остварује спасење свих; а са друге стране, свакодневно се показује да је смрт онемоћала и да су идоли и демони чак постали мртви; због тога нико више и не сумња у Васкрсење тела Христовог. Чини се да онај ко не верује у Васкрсење тела Господњег, не зна колика је сила Логоса и Премудрости Божије. Наиме, пошто је узео на Себе тело и пошто га је, следствено томе, потпуно усвојио, као што су то речи Јеванђеља и показале, шта је Господ требало да учини у вези с тим? Или на који је начин тело требало да сконча, кад је у њему Логос пребивао? Дакле, није било могуће да не умре, пошто је било смртно, и због тога је предато смрти за све људе; јер, зато га, коначно, Спаситељ и беше саздао. А да тело остане мртво, то није било могуће јер је и само постало храм Живота. Због тога је, дакле, умрло као смртно, али је васкрсло због Живота кога је носило у себи. Према томе, дела Господња доказују Васкрсење Његово.

32. Ако у Васкрсење Христово не верују зато што га нису видели, онда ти који не верују, треба да порекну и оне ствари које се у природи догаћају. Јер, Богу је својствено да Га је немогуће видети, али, опет, могуће Га је познати кроз Његова дела, као што је раније већ речено. Према томе, ако нема Његових дела, они с правом не верују у оно што не виде; но, пошто се Његова дела јасно оглашавају и показују, зашто они онда намерно поричу толико очит живот Васкрсења? Па чак и ако им је разум помрачен, они ипак, уз помоћ спољашњих чула, могу видети несумњиву силу и Божанство Христово. Јер, и слепац, иако не види Сунце, ипак осећа топлоту која од њега долази, те отуда зна да се изнад земље налази Сунце. Тако и они који говоре против Васкрсења, премда не верују, односно иако су слепи за истину, ипак, видевши колика је сила оних који у Васкрсење верују, нека не поричу Божанство Христово и Његово Васкрсење. Јер, очито, да је Христос био мртав, не би изгонио демоне и не би сатирао идоле; јер, не би се демони покорили мртвоме Христу. Пошто је, међутим, очигледно да демони бивају изгнани Његовим именом, јасно је да Он није мртав. Демони су, дакле, у стању да виде и оно што људи не могу видети; према томе, да је Христос мртав, они би то знали и не би Му се уопште покоравали.

А овако, демони виде оно у шта непобожни не верују, односно виде да је Христос Бог; и због тога хитају и прибегавају Му, говорећи оно што су узвикивали још док је Он у телу био: Знам те ко си: ти си Светац Божији;[12] и: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме.[13] Дакле, пошто демони овако исповедају и пошто Господња дела из дана у дан о томе сведоче, јасно је (и нека се нико према истини не односи са презиром) да је Спаситељ васкрсао Своје тело, да је Христос уистину Син Божији, и да Онај Који је од Оца, јесте Сам Логос и Премудрост и Сила Његова; јасно је, дакле, и то да је Он после много времена, а због спасења свих, узео на Себе тело; да је васељени проповедао о Оцу, да је уништио смрт и да је свима подарио нетрулежност кроз обећање васкрсења, које је започео тиме што је властито тело подигао из мртвих; а трофеј победе над смрћу и над пропадљивошћу, коју она доноси, био је знак крста.

Извор: Светосавље

У сали суда који се налази поред цркве Светога Константина, у улици Академије, за време суђења почела је да се љуља, и да из ње теку сузе, једна икона Христова  (западног стила), која је стално висила на зиду. 

У сали су се сви узнемирили и настала је бука... У средствима јавног информисања свако је давао своје тумачење. Том приликом  ме је позвао мој старац (Св. Порфирије) и рекао ми: „Крећи, нађи ту и ту госпођу - члана судског већа – и реци јој да је тражи један поп, па ми је доведи овде“. Тако је и било. Старац је упитао да ли је приметила нека слична дешавања у њеној кући. Она је одговорила да када обавља кућне послове ломе се чаше на полици, за Пасху јаја се сама бојају. Старац ју је благословио и рекао јој да поново дође. Пошто је госпођа изашла из келије, чујемо старца где нам говори: ''Жена ова је прихватиште злога духа и преко ње су изазвана вибрирања и сузе на икони Христовој. Сви који имају дела са злим духом виде ове чудновате феномене. Неки добрар човек може да буде присутан, али он неће ништа да види. Овакве појаве са иконама нису увек божанске. Неке од њих изазива ђаво преко људи. Неопходна је опрезност''.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржао је 9. септембра 2018. лета Господњег предавање на тему: Недјеља - дан Господњи. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине, са чије званичне интернет странице доносимо видео запис овог изузетно поучног и занимљивог предавања. 

Извор: Манастир Подмаине