Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора.

За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године.

О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације

Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством. 

Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места.

По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске.

Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом.

То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. 

На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир.

Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову иМетохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима.  Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Праштање захтева да се човек “сретне” сам са собом, сагледа своју личност, превазиђе сујету, разочарање и повређен его.

Сигурно сте били у ситуацији да вас неко јако повреди, емотивно исцрпи, изневери или разочара, због чега сте се данима осећали тужно, безвољно и невољено. Шта сте у тим тренуцима желели? Да се осветите или да све што пре заборавите? Да ли вам је опроштај донео олакшање или освета задовољство?

Психолози тврде да свака особа има урођену потребу да се освети, али и да опрости, али да “механизми” праштања и способност да се то заиста и учини варирају од човека до човека, у зависности од личности, карактера, околности... Тврде и да освета никоме не може да донесе задовољство, јер оставља осећај празнине и недоречености, који се јако тешко надомешћује. Потреба за осветом, тврде стручњаци, има корен у агресији, а потреба за праштањем у доброти.

Лјуди који су способни да опросте уверени су да је живот леп, позитивни су, нису деструктивни или агресивни.

Мржња рађа несрећу, више троши оног ко мрзи него предмет мржње, па научници тврде да је праштање, између осталог, и лек за мржњу, дело које доноси благодати и телу и души.

Када мрзимо, наша пажња усредсређена је само на то осећање, што блокира могућности да се личност развија и да нам се догоди нешто лепо.

Психолог Мелани Клајн опраштање назива репарацијом, односно способношћу да онога кога смо мрзели сагледамо као доброг. Праштање захтева да се човек “сретне” сам са собом, да схвати колико је јак, колико може да воли и превазиђе сујету, разочарање и повређен его. Способост праштања сведочи о величини личности, снази ега и зрелости, тврде научници. Нема лепшег осећања него када некоме истински опростимо и превазиђемо све лоше што се догодило. Праштање неки људи тумаче као слабост других. А, заправо, то је њихова јачина. Праштање је у својој суштини племенитост, доноси олакшање, “прочишћава” душу и даје могућност да се заиста посветите свом животу. Развија осећања самилости, разумевања, отворености према себи и другима. 

Опроштај подразумева и да заборавите на критиковање, осуђивање, поређење са другима, подразумева топлину, снагу и ослобађање. Оно може да излечи, утеши, поново споји...

Али, да ли опростити значи и заборавити? Стручњаци тврде да то нису исте категорије и да их не треба мешати. Ако нешто можемо да заборавимо, то значи да нам и није било важно, јер смо успели да га потиснемо. А оно што је потиснуто може да се врати као бумеранг, “наоружано” агресивним мислима и негативном енергијом. Психолози тврде да оно што се враћа потиснуто у подсвест увек доноси више штете од првобитног проблема.

Опраштање је због свега наведеног изузетно благотворно. Утиче на наш живот много више него што мислимо, али и на здравље, ниво хормона и на то како се осећамо. Једно истраживање показало је да је тек свака друга особа спремна да опрости, али и да две од три очекују опроштај других. Особе средње и старије доби, установљено је испитивањем, много лакше и чешће праштају него млади. Такође, жене су склоније да опросте, нарочито емотивним партнерима, док мушкарци лакше праштају пријатељима. Неке раније студије доказале су и да праштање доноси значајне здравствене добробити. Рецимо, међу испитаницима старијим од 45 година, они који су склони праштању много ређе су патили од стреса, нервозе, депресије, незадовољства, лошег расположења. И физичко здравље им је било боље - квалитетнија крвна слика, “нормалан” притисак и ниво холестерола у границама. Имали су квалитетнији сан, бољи апетит и јачу концентрацију.

Интересантно је да се боље физичко здравље повезано са праштањем нарочито примећује код старијих особа. То значи да се способност праштања повећава са годинама, што се аутоматски позитивно одражава на здравље.

Међутим, нису сви облици праштања добри за здравље. Испитивање је показало и да су људи који превише праштају, односно немају превисоке критеријуме у томе шта их вређа и повређује, лошијег здравља и лабилнијег психичког стања. Такође, особе које траже опоштај од Бога и “виших сила” под већим су стресом и чешће пате од психичких сметњи.

Научницима је јако интересантно проучавање праштања у љубавним односима, па су она и најчешћи предмет испитивања. Резултати показују да је најтеже опростити неверство, односно издају партнера, док се најлакше праштају “тешке” речи, заборављени рођендани и годишњице. Такође, жене у браку склоније су праштању, док код мушкараца то варира у односу на године, имовинско стање и образовање. Подаци показују да су млађи мушкарци суровији, односно теже прелазе преко увреда, али и да су склонији праштању када прође одређено време. Они са факултетском дипломом чешће праштају, као и они доброг имовинског стања. Психолози то тумаче бољим условима живота и околностима и тврде да је способност праштања последица тога како се наша личност развијала. Они који су имали мирно детињство поред оба родитеља, релативно безбрижну младост и одрастање без трзавица, склонији су да пруже руку помирења. Са друге стране, трауматизоване особе, они који су доста пропатиле и имале негативних животних искуства, теже и прихватају и изговарају “извини” или “опрости”.

КАКО ОПРОСТИТИ?

Праштање сведочи о величини нечије личности, али првенствено и о снази тзв. механизама одбране. Сви ми поседујемо такве механизме, а потискивање је, како кажу психлози, најпримитивнији. Са друге стране, љубав, алтруизам и хумор најзрелији су и најбољи механизми одбране кроз које најлакше можемо опростити.

Али, како функционише процес опраштања? Како некоме ко нас је јако повредио опростити све и са њим комуницирати као са неким ко нам је драг?

Психолози тврде да је разумевање других људи и њихових поступака које сматрамо погрешним услов за започињање процеса праштања. То значи да покушамо да схватимо због чега нам је неко нешто урадио, рекао, повредио нас, да покушамо да сагледамо свет из перспективе тог другог. Разумећемо и опростити тек онда када схватимо да је и тај неко само човек, несавршен, понекад уплашен и несигуран. Тек када успемо да саосећамо са неким, моћи ћемо и да опростимо, шта год да је у питању, чак и ако смо сигуни да ми не бисмо тако поступили и да је све могло да буде другачије. Лјубав је емоција која омогућава да оне које окривљујемо поново сагледамо и проценимо, као и да њихове грешке одвојимо од њихове личности. Дакле, да направимо разлику између особе и

саме грешке која нас је повредила.

Психолози упозоравају и да у процесу праштања не постоји “ако” и “када”, јер оно мора да буде безусловно. То не значи да оправдавате нечије грешке и лоше поступке, али треба да их оставите у прошлости и ослободите се негативних осећања у вези са њима. То, једноставније речено, значи да се увек треба окренути будућности, јер нас живот у прошлости спутава и дозвољава мржњи и болу да нас увек изнова “пронађу”. Бол који осећамо после издаје, преваре или изневерења, временом је још већи ако не опростимо, тврде стручњаци, јер нас омета и спречава у личном развоју. А то даље уништава креативност, способност да верујемо људима, уживамо у животу...

Такође, опраштање често не значи да ћете добити извињење од некога ко вас је повредио. То не треба да буде повезано. Важно је да ви опростите у глави и срцу и да сами одлучите да ли желите било какав однос са особом којој сте опростили.

Такође, психолози саветују и да никада “не премотавате” свађу у глави, јер то само интензивира бол који осећате. Праштањем не одустајете од својих ставова, нити то значи да одобравате понашање друге стране. Опроштај је самоунапређење на много начина, пут ка срећнијем животу, избор који је само ваш и који вам може донети само добро. Грешити је људски, а праштати је божански.

Извор: Новости

Мисија Цркве Христове и мисионарење била је основна тема ове емисије у којој је веома надахнуто и са пуно љубави и пажње говорио протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма св. Александра Невског на Дорћолу. "Господ Исус Христос је непревазиђени мисионар и наш узор у мисионарењу" указује на почетку о. Вајо и додаје да и ми данас, попут Христових ученика онда, морамо да послушамо заповест Господњу и проповедамо Реч Божију. Питамо како свако од нас може да мисионари, коме су намењени Разговори о вери у храму на Дорћолу и у које се све активности можемо укључити при овом храму. "Љубав Христова, ако смо је усвојили, сама проговара из нас", каже о. Вајо Јовић.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/27.05.19 - Rec pastira o. Vajo Jovic - fajl za stranicu.mp3

Извор: Радио Слово љубве

У недељу Самарјанке 26. маја служена је Света Литургија у Храму Васкрсења Христовог уз појање певнице и у присуству великог броја верника. Беседио је протојереј Горан Анђелић који је тумачио јеванђељску причу о сусрету Жене Самарјанке са Господом Исусом Христом. „Жена Самарјанка је Апостол Христов“, рекао је отац Горан. 

Извор: Радио Источник

У недељу, 26. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, протопрезвитер Јован Милановић одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: Свети Кирило и Методије - словенска писменост.

Извор: Радио Беседа

Шта то доноси слобода, а шта ускраћује државни затвор – јесу ли слобода и заточеништво само просторне или и духовне категорије? Са слушаоцима радија "Беседе" разговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. Емисија је емитована 16. маја 2019. године. 

Извор: Радио Беседа

Не плашим се те речи – „ограниченост“: рад оног највишег што постоји у човеку – разума – своди се баш на непрекидно ограничавање бесконачности, на дељење вечности на погодне, лако сварљиве порције – диференцијале. (Јевгениј Замјатин, „Ми“)

У мору сурових информација са којима се носимо свакодневно, бујицама људских лешева, које искачу пред нашим очима, а које је српска књижевница Гордана Ћирјанић одлично окарактерисала као савремену порнографију, било у вијестима, било кроз забавне садржаје, новински натпис о угинулом киту насуканом на обалу са утробом препуном пластичних кеса, не дјелује на нас ни шокантно. Ако занемаримо екологе и људе посвећене очувању биљног и животињског свијета (које оваква вијест често разбјесни више од погинулих у Сирији), већину нас неће много окрзнути. Сјетићемо се безживотног тијела дјечака избјеглице, које је море исто као и кита сурово и равнодушно избацило из својих пространстава и свако замишљање над животињом ће нас заобићи.

Али, потребно је почети од кита. Од створења које нам је дато, као такво, другачије, немоћно, огромно и несхватљиво да о њему бринемо и дамо му могућност вјечног постојања. Потребно је почети од несхватљивости и другости бића јер се искључиво у томе крију његова љепота и наша одговорност

Стварање човјека се одиграло у свијету који је створен прије њега. Бог користи материју коју је створио прије човјека да би га од ње обликовао. Када му је удахнуо свој дах и учинио га сличним себи, човјек је већ постављен у један већ постојећи свијет, готов врт, савршен у својој разноликости који му је дат на кориштење, тј. на управљање и довршавање („Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе Адаму да види како ће коју назвати, па како адам назове коју животињу, онако јој буде име.“ [Пост. 2, 19]) и учествовање у том огромном Божанском пројекту. Што заправо, значи да је Божанском промишљу човјек Његов сатворац, свештеник свега створеног, који је позван да чудесно дјело стварања непрестано довршава сопственим слободним стваралачким чином.

Оно што човјек није могао да прихвати, са чим се рве до данас и бол те борбе ће га пратити до краја времена јесте управо једини, нужни предуслов истинског стварлаштва и отјелотворења божанске иконе у себи, а то је слобода.

Николај Берђајев је себе сматрао филозофом слободе. Тврдио је да је слобода појам који је заузео централно мјесто у цјелокупном његовом мислилачком опусу, али да су га многи тумачи превидјели и поставили надруго мјесто у односу на идеје објективизације или стваралаштва.

„Потврђујем примат слободе над постојањем“,[1] чувена је Берђајевљева радикална мисао, којом он заокружује своје учење да уколико нисмо слободни, наше постојање првенствено као боголиких бића, може итекако да се доведе у питање. Да га не би оптужили за проповијед анархије и самовоље у одређивању моралног понашања, Берђајев је истицао и наглашавао да је позвање човјека које се темељи на слободи увијек племенито и витешко. „Човјек мора индивидуално остваривати добро, испуњавајући своје јединствено предодређење, у страху да не изгуби своју личност и своје ја (које није емпиричко). То је тешка дужност, иако не у свакодневном малограђанском смислу.“[2]У Берђајевљевском духу, бити слободан, значи не окивати се објективираном стварношћу и прихватити скоју исконску припадност трансцендецији. Језиком хришћанства, бити слободан значи прихватити своју бесмртност и припадност Творцу.

Само из те перспективе човјека способног да се не покори сопственој умности и потреби да разумије свијет, објективира га и претвори у оруђе лажног обожења, могуће је прихватити другост свијета, завољети га и продужити стваралачки акт Творца на који смо позвани.

Стваралаштво је крајњи етички чин за Берђајева. Етика према њему, не може да подлијеже закону, на начин на који ни љубав не може да подлијеже објективним формама. Она им увијек измиче. Морал је само очајнички потез човјека окованог у своју палост, а „иза свих тих моралистичких покушаја“, каже Берђајев, „крије се дубока малограђанштина савременог друштва“[3]. Јер шта је малограђанштина него сравњивање и изједначавање и покушај постављања личности, природе и другога под исти заједнички именилац. Официјелни морал не дозвољава човјеку да искуси трагедију постојања, без које он не може бити стваралац, а самим тим нити поступати етички.

И заиста је тако. Наше форме друштвено прихватљивог постојања не дозвољавају да свијест о трагедији постане modus vivendi или стваралачки покретач савременог човјека. И различити облиции религиозности, такође затварају човјека у наметнути модел постојања који, како је сматрао Берђајев, најчешће врхуни у једној неприличној самодовољности и задовољству.

Човјек слободе неминовно искушава трагедију. Он је разапет између два добра, две љубави и на крају ега који га вуче ка земљи и Божанског подобија које му не дозвољава да се са том земљом у потпуности поистовјети вукући га ка стваралаштву. У том процијепу налази се заправо, простор за човјека и његово дјеловање и он чини могућим крајњу осјетљивост за све оно што је другачије, недокучиво и измиче апсолутно свим објашњењима. Унутар трагичног опита стварности кит престаје да буде далеко биће са којим немамо додира и чија злокобна смрт нема утицаја на нашу егзистенцију, а човјек постаје способан да ствара и чини оно за шта је предодређен. Враћа се Богу кроз стваралаштво, приносећи Му творевину, на начин који је само њему као Боголиком бићу својствен.

Ван процијепа губитак осјећаја за материју је дозвољен. Добра овога свијета кроз која нам се даје Бог, индустријализацијом постала су производ са којом наша лична дјелатност има веома мало везе. Природа постаје добро које треба да нам служи, а њена другост лак плијен за рационализацију и објективизацију. Полазећи од таквог става према природи и други човјек доживљава сличну судбину. Наравно, репресија је у том погледу нешто захтјевнија и објективизација потребује развијање читавих идеологија, али ако узмемо у обзир цјелокупну историју човјечанства која почиње падом, лако увиђамо да човјек са тим никада није имао проблема.

Заробити другог човјека умом, значи избјећи трагедију, заправо покушати, јер је то немогуће, и дјеловати ван њеног оквира у односу на закон који смо сами осмислили. И ту све почиње, од кита који је убијен дозвољеним „моралним“ бацањем беспотребног отпада, па до човјека, дјетета кога смо „морално“ оцијенили као отпад.

Рањивост и саосјећање једино су могући у трагичном процијепу човјекове слободе која „долази од благодати, а не од слободе воље.“[4] Зато је за активно чување слободе неопходна аскеза. Супротстављање објективираном свијету и предавање трансценденцији својственој личносном постојању.

Човјек ствара, тј. довршава стварање и узноси Богу оно што му је задато,само ако је изложен, огољен и даје себе. У расцјепу између свог трагичног и истовремено облагодаћеног постојања, човјек је једино и искључиво стваралац који се не мири и за кога, по ријечима Николаја Берђајева „Смрт посљедњег, најжалоснијег створа, неподношљива је, и уколико и та смрт не буде побјеђена, свијет нема оправдања и не може бити прихваћен.“[5]

Извор: Теологија.нет

У данима када се васцелим бићем радујемо небоземном радошћу Празника над празницима - Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, благословена је прилика да САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ, подсетимо на значај ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ према пријатељима и ближњима. Овај свештени период у коме се налазимо од нас очекује усрдније промишљање на тему нашег односа међу пријатељима, који никада не сме да остане на пуком теоретисању, већ увек и без изузетка од нас као припадника Цркве Христове очекује ДЕЛАТНО ПОКАЗАНО ПОШТОВАЊЕ И ХРИСТОЛИКУ ЉУБАВ!

Поучени дивни речима "БЛИЖЊИ ЈЕ МОЈ РАЈ", спознајемо велику тајну да је сваки човек боголико биће, биће које је саздано по лику и по подобију Божјем (по слици и прилици Божјој), али и да је губитак љубави према ближњима и повређивање пријатељâ директно нарушавање наше заједнице са Господом, која је немогућа без љубави према ближњима!

Осећајући насушну потребу за овом темом, уредништво портала Поуке.орг доноси неколико надахнутих и поучних текстова који ће нам на савршен и опитан начин приближити значај хришћанске љубави која се исказује у нашем односу према пријатељима. У оквиру овог прилога доносимо Вам следеће текстове:

Љубав према пријатељима једнака је љубави према Богу!

Хришћански и љубављу испуњен пријатељски однос никад не рањава!

Свети Владика Николај: Љубав међу пријатељима нас приближава Богу!

Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав

Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога!

Свети Григорије Палама: Љубав међу пријатељима је луча кроз коју задобијамо благодат Духа Светога!

Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота!

Проблем заступљености текстологије при теолошким истраживањима доста је актуелан. С једне стране, питање неопходности текстолошког опуса у теологији постављају како поједини теолози, тако и сви они који су заинтересовани за Писмо, независно од размера њиховог теолошког предзнања. Комплексност односа теологије и текстологије и утицај који текстолошке поставке могу имати на рецепцију, могу се илустровати посредством примера читања Књиге пророка Данила 7,13. Колико је ова књига била заступљена и колики је велики утицај имала, како у Христово време и доба раних црквених отаца, тако и данас, сведоче бројне полемике вођење током историје, од најранијих времена до данас.

Већини је позната сцена Христовог суђења пред синедрионом и Христовог позивања на Данила 7,13 где говор о доласку Сина Човечијег на облацима небеским са Силом и Славом Великом, бива повод за изрицање смртне пресуде. Поставља се питање: зашто је говор о доласку Сина Човечијег на облацима набеским, у очима првосвештеника индентификација са Сином Божјим, односно, хула на Бога која заслужује смрт? Пре него што одговоримо на ово питање, потребно је најпре разјаснити неколико текстолошких нејасноћа.

Данилова књига, једна је од ретких, ако не и једина, сачувана у две верзије грчких превода, од чега, прва, старија истиче месијанско достојанство Даниловог „некога налик Сину Човечијем“, док друга, захваљујући незнатним разликама, то исто умањује. Прва говори да „неко нали Сину Човечијем“ долази „као“ Старина Дана, друга, да долази „до“ Старине Дана. Прва говори да долази „на“ облацима небеским, друга „са“ облацима небеским. Прва варијанта садржи грчки везник ὡς, друга грчки предлог ἕως. Ова, једна ситна, готово невидљива разлика, која се састоји од само једног вокала, толико је утицала на рецепцију Данила, да је изазвала бројне полемике које су кулминирале у трећем веку, када је прва, старија грчка верзија одбачена и замењена млађом верзијом, односно, Теодотионовим преводом. Који су разлози који су довели до одбацивања, до данас није разјашњено. Бројни истраживачи, доказивали су, да је стара грчка верзија искварена и да је долазак Сина Човечијег „као“ Старинa Дана, писарка грешка, јер писар „гута“ вокал е. За рецепцију Данила то је имало веома сложене последице које су доводиле у питање есхатолошки каракер месије, који није раван Богу, који служи Богу и који је ограничен исључиво на спасење у историјској равни, што значи да је задирало на догматску, антрополошку, сотириолошку и тријадолошку раван хришћанства, јер је Данилово виђење „некога налик Сину Човечијем“ којем се додељује слава, власт и царство једно од водећих места канонских спиа који указују на небески каракер месије. Овакав концепт месијанства очигледно је био познат у времену ступања хришћанства на историјску сцену што управо илуструје поменута епизода Христовог суочавања са првосвештеником. Христов говор о доласку „на“ облацима небеским, потврђује читање старије грчке варијанте, док реакција првосвештеника показује да је исти концепт био познат како ономе коме се суди, тако и онима који суде.

На срећу, како то обично бива, нову перспективу отворило је сасвим случајно откриће папируса 967, које је потврдило читање старије верзије Данила 7,13. Будући да се ради о најстаријем текстуалном сведочанству, пореклом из трећег века Христове ере, једином које не садржи хексапларне измене, без обзира на реакције бројних водећих истраживача који су читање Дан 7,13 потврђено папирусом објашњавали последицом преписа који садржи писраску грешку (јер писар случајно на месту ἕως уписује ὡς), у критичком издању које је приредио Муниш 1999. године, усвојено је читање старије варијанте. На овај начин текстолошка решења допринела су проналажењу теолошких решења и показала да је без текстолошког утемељења готово немогуће доћи до теолошког опредељења. Проблем овде, међутим, није решен у потпуности. На исти начин на који је теологија неодржива без текстолошког темеља, текстологија без теолошке позадине нe може бити сама по себи довољна.

Пример може бити покушај тумачења синтагме „Син Човечији“. Без обзира на велико интересовање које је ова синтагма изазвала код великог броја истраживача, до консензуса по овом питању до данас није дошло. Један од узрока можда лежи у томе што се тексту приступа селективно, приликом чега долази до раздвајања смислених секвенци, извлачења термина из контекста, посматрања делова реченица изоловано без узимања у обзир контекст остатка текста, заједничког концепта сродних списа или идеја.

У случају спорне синтагме, једна од основних методичких грешака састоји се у неразликовању текстолошке форме која садржи или не садржи више пута споменути везник ὡς, односно, у случајевима у којима вероватно долази до губљења везника – неконсултовања списа сродне концепције. Колико год да на трусном терену теологије, текстологија пружа осећај сигурности и опипљивости, без теолошке позадине која би омогућила разумевање идеје, промишљања, познавања семитког језика и културе, религиозних представа и доживљаја Бога, политичких струјања, верских покрета, позиционих и опозиционих ставова у времену обликовања списа, са ове временске дистанце тешко је реконструисати текст до његове изворне идеје, разумети интенцију редактора или уочити тешкоће преводиоца који покушава да интегрише тешко ухватљиви јеврејски поетски израз у граматичке оквире грчке синтаксе.

Све наведено заправо, указује на комплексност односа текстологије и теологије и потенцијалних последица до којих може довести занемаривање текстологије при теолошком опусу и обратно.

Извор: Теологија.нет

У емисији "Оче, да те питам", емитованој 23. маја 2019. године, протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе, говорио је о утисцима са поклоничког путовања у Стару Србију. 

Извор: Радио Беседа

Свето јеванђеље по Јовану зачало 12, многима познато као прича о жени Самарјанки, којој је и посвећена четврта недеља по Васкрсењу Христовом, тема је овонедељног издања емисије „Сведочења“. Ко су били Самарјани, која вода тренутно, а која вечно гаси жеђ, како Господ Христос својим проповедима успева да дотакне срца Самарјана и много тога још на шта ова прича указује, објаснио је презвитер Далибор Чкојић, свештенослужитељ при Храму Светог Георгија у Новом насељу и секретар Епархијског одбора за веронауку.

Извор: Радио Источник

Какo избећи све бразде и лукаво сплетене мреже које ђаво непрекидно баца у узбуркано море људског живота са циљем да улови свакога човека, па и целе народе, у тренуцима када ови одступају од Бога који једини жели да се свако од нас спаси, - о овоме у интервјуу са схиархимандритом Илијом (Ноздриним).

– Oче Илија, како да научимо да живимо врлинским животом?

– Свако од нас има савест. То је глас Божији који је са рођењем дат свакој људској души. Дата нам је и слободна воља. Човек може да поступи супротно својој савести. Она ће га, наравно, потом пећи. Зато је човек обдарен разумом, да би промишљао о поступку пре него што га учини.

Када човек поступа сходно моралном закону који је установио Творац, савест одобрава његове поступке и то човека радује. Речено је у Јеванђељу: ”Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима.” (Мт. 7:12). Ако бисмо почели само ту заповест да испуњавамо, наш живот би био много мирнији. И то је само једна заповест!

Свето Писмо нам је дато као подсећање на животна правила: тако треба да буде, ако хоћемо да живимо савесно.

Господ је за нас све учинио. Он виси на Крсту све док на земљи има макар један грешник. Христос је распет за сваког од нас. Он хоће да се сви људи спасу. (1 Тим. 2:4). Ако би људи у своје бесмртне душе сместили ову истину о Богу који их све воли.

Како су бесомучни комунисти падали у јарост рушећи цркве Божије! Зато што је у цркви све ради спасења људске душе, све Тајне су откривене: покајање, да бисмо своју савест чистили, Причешће, да бисмо се сјединили са Господом. И друге Тајне.

Човек не може да не греши. Чим сагреши, одмах му прилазе тамне силе, и човек постаје немоћан пред саблазнима, друге жалости, поробљава. Тако почиње мржња.

Људи заборављају шта је страх Божији. Над свима нама стоји правични Судија, и од Бога се не може ништа сакрити. Ако си сагрешио – покај се, опрости ближњем из све душе. Вечност нам је неизбежна, хтели ми то или не.

Господ нам је дао молитву ”Оче наш”. То је врло проста молитва, али је у њој све речено. То је основа општења душе са својим Оцем. Сви смо ми деца Божија. Стога, обраћајући се Оцу, кажемо: ”И остави нам дугове наше, као што ми остављамо дужницима нашим” (види Мт. 6: 9–13). То јест, не само да молимо Господа да нам подари оно најнеопходније, него и дајемо обећање да ћемо праштати својој браћи и сестрама, који су нас нечим повредили, нешто због чега смо незадовољни. Трпљење је Божанско својство, и нестрпљење и озлојеђеност – сатанско.

”Трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21:19) – говори Господ. Исто су нам и свети оци завештали: хришћанско савршенство се достиже кроз трпљење. Зато Бог шаље човеку разне недаће, спољашње и унутрашње. Спољашње су болести, беда, поруга, презир од стране ближњих. Унутрашње су страсти које некада притискајући душу, помажу да се душа обрати Богу, наводећи човека који се услед своје лоше нарави мучи, да потражи Спаситеља. Речено је да је митар изашао из храма много чистији, од фарисеја, иако је овај први био сав у греху, а други сав у добродетељи.

– Фарисеј није имао смирење?

– Није, а ни љубав према ближњему. Смирење и љубав су врх добродетељи. Без љубави и смирења немогуће је прићи Христу: ”Бог је љубав и који пребива љубави, у Богу пребива и Бог у њему.” (1 Ин. 4:16), – пише код апостола. Тако је и са смирењем. Речено је: ”унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.” (Фил. 2:8). Нисмо видели Оца Небеског, а Господ наш Исус Христос који се оваплотио, јавио нам је Бога. Призвани смо да се угледамо на Бога. Да почнемо да живимо у смирењу, трпљењу, љубави и тада ће и наше молитве бити услишене. Увек се види да ли се човек моли или не, да ли има снагу од молитве или га мучи нека туга.

Највећи грех је наравно гордост. Горди људи се често сами изненаде како немају вере, чак и онда када као да јој теже? Са споља гледано, све раде како треба. Вера гордих је егоизам, као код фарисеја. А смирење и жртвена љубав приближавају Христу.

– Оче, до револуције 1917.г. је, изгледа, преовладавало фарисејство? Људи су посећивали храмове, али су се суштински многи удаљавали од Бога, као што је речено код пророка: ”Народ се овај приближује устима својима и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којој су научени”. (Ис. 29:13).

– Господ допушта да се зло разобличи како би људи изабрали вечност са Богом. Па нису они тада за кору хлеба свирали. Како су се почетком ХХ века завршиле присилне побуне у Петрограду? Сада су већ историчари доказали да је то била престоница зараћених држава у Првом светском рату обезбеђена храном.

Тако и сада омладини пуне главу лажима, окрећу је против власти. То је ђавоља логика. Тако су и цара свргли. Шта се догодило са људима, па су се бојали и да стану у цареву одбрану? А сада, против чега ратују? Да ли неко гладује? Да ли својој деци желе оно што је било пре сто година у нашој земљи? Свеједно, има доста сличности…

Ево у часопису ”Непрегледна Русија” (излази у родном граду схиархимандрита Илије, у Орлу. – прим. аут. ) пише: ”Они који још увек желе да чују глас опомене, нека послушају речи пророштва светог праведног оца Јована Кронштатског, много пре катастрофе 1917.г. која је задесила руско друштво: шта чека Русију ако…”Ако се руски народ не покаје, крај је близу. Бог…ће послати бич у облику нечастивих, сурових, самозваних (тако и јесте: комунисти су били самозвани, – коментарише отац Илија) владалаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама. Одкуд та анархија, ти штрајкови, то разбојништво, убиства, отмице, сва тај неморал друштва, тај разврат који је царовао, то опште пијанство? Од безверја, од безбожништва…На тлу безверја, малодушности, неморала, дошло је до распада државе. Ако се руском народу не усади вера и страх Божији, она неће моћи да издржи. Брже к Богу са покајањем! Брже ка чврстом и непоколобивом пристаништу вере и Цркве! Вера у слово Божије, слово Истине нестала је и заменила ју је вера у људски разум, штампа је постала вестник лажи – за њу нема ништа свето и вредно поштовања, ништа осим свог лукавог пера које је често пуно отрова клевете и подсмеха. Деца више нису послушна родитељима, ученици својим наставницима…Брак је исмејан, породични живот се распада; нема чврсте политике, свако је политичар…сви желе аутономију…Интелигенција је остала без љубави према Отаџбини, и спремна је да је прода странцима, као што је Јуда продао Христа злим књижевницима и фарисејима…Непријатељи Русије се спремају да распарчају државу…Отаџбина је на ивици пропасти.”

Речи светог праведног Јована Кронштатског су и данас подједнако актуелне, као и пре сто година. Да бисмо живели врлинским животом, прво се треба покајати.

Као што је писао светитељ Тихон, Патријарх Московски и све Русије, гледајући на оно што се догађа у прошлом веку: ”Са отровног извора греха потекла је велика саблазан овоземаљских добара којима се саблазнио наш народ, заборавивши на једино што му је потребно. Нисмо одбили то искушење, као што га је одбио Христос Спаситељ у пустињи. Желели смо да створимо рај на земљи, али без Бога и Његових светих завета. Бога не можеш исмејати. Зато сада жудимо, плачемо и дрхтимо разобличени на земљи, која је благословена многим даровима природе, и печат проклетства пао је на народски труд, и на сва дела руку наших. Грех – тешки, непокајани грех – призвао је сатану из ништавила…”

– ”Саблазан овоземаљским добром” – то је нешто из савременог репертоара. Данас је, као и вековима пре, много кокетирања са нечистом силом: свуда у новинама неке вести о вештицама, шаманима, на телевизијским програмима се емитују ”битке екстрасенсова”... уз то, нисмо још ни са прошлошћу расчистили...

– Треба имати на уму да је наш народ проживео страшан период непросветљеног крвавог богоборства – немогуће је данашњем покољењу пренети сав ужас онога што се тада догађало. Народ, они који су одступили од Цркве, помрачили су се, а власт је била под дејством демонских сила. Зато је многима и ушло у навику да признају присуство сатане, тако да су свакакве Чумаке, и остале служитеље тамног култа после деценије богоборства одмах прихватили, а Бога се идаље одричу. Колико је требало да ум отупи, да би се безбожништво сматрало животном нормом? Зар је могуће да је народ за време државног атеистичког робовања изгубио разум, па се пита како је могуће живети другачије – врлински, у складу са вољом Божијом?

Још пре убиства царске породице, светитељ Тихон се обраћао онима који су захватили власт у земљи: ”Опаметите се, безумници, прекините своје крваве расправе. Јер то што чините није само сурови поступак: то је уистину сатанско дело, за које ћете бити бачени у огањ адски у будућем животу – загробном и страшном проклетству потомства у стварном животу - овоземаљском”. Била је то посланица од 1. фебруара 1918.г. Ко га је, од оних који су се незаконски дочепали власти послушао? Читаву земљу су залили крвљу. На дну пакла су, и колико су душа за собом повукли.

– Исти тај светитељ Тихон, када је обелодањено убиство Цара Николаја (бољшевици су у почетку лагали да су убили само њега, а да су царица и деца безбедни) рекао је: ”Треба, повинујући се Речи Божијој да осудимо овај поступак, јер ће и крв убијеног пасти и на нас, а не само на оне који су га извршили.” Већ у наше време се у Москви подизао референдум да се промени назив метро станице Војковскаја, тако да су у већини били гласови за убицу цара, убицу у чију је част названо више од 130 улица по читавој земљи. Да ли људи настављају да живе вредностима царског убице?

– Да, и тиме се предају у власт ђаволу. Какав ту може да буде врлински живот? Уз све то, чини им се да ће све бити изузетно. То је прелест. Тако је било пре сто година.

Комунисти, као и присталице западног мњења, све призивају да направе рај на земљи. Не схватају ђаволску лаж ових псеудо-обећања. На заласку совјетске државе А. И. Солжењицин је побуђивао да се ”не живи по лажи”. ”Насиље нема чиме другим да се покрива, осим лажима, а лаж може да опстане само помоћу насиља.” Уистину, колико је лажи остало после комуниста! Узурпаторски су заузели власт. У страху су држали целу земљу. Осећали су незаконитост својих поступака и зверски су се понашали: страљали су, морили глађу и прекомерним радом, приморавали милионе оних који се нису слагали да им се покоре.

– Када се, приликом истраге о царским остацима подигао дим у вези са верзијом истраге као ”ритуалног убиства” Цара Николаја II и њихове породице, још тада је епископ Јегорјевски Тихон (Шевкунов) парирао: ”А није ли маузолеј Лењина ритуал?”

– Лењин је претеча антихриста, то је усађивање култа антихриста. Ако говоримо о историји, Лењин је издајица Русије. Да ли су за то скоро два милиона наших сународника жртвовали својим животима на фронтовима Првог светског рата, да би он довео Русију до војног пораза, закључивши срамни Брест-литовски мир, који је резултирао одвајањем скоро половине европског дела државе: целе Украјине, Белорусије, а такође и Ростова на Дону, Грузије, и других територија?

Он је крив за геноцид над руским народом. Покренуо је братоубилачки Грађански рат, који је са собом однео животе од дванаест до петнаест милиона људи. То је био само почетак масовних убистава. Нажалост, многи ни сада не схватају да иза комуниста и њихових култова стоји ђавољска реалност. Одакле им та незаситна жеђ за крвљу? Лењин је у својим телеграмима тако и писао: што више стрељања, то боље (Лењин В.И. Писмо члановима Политичког Бироа ЦК РКП(б) од 19.марта 1922.г.).

Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио да комунисти нису никакви политичари, него да су јавни сатанисти. Њима је руководио сам ђаво. Хрушчов је довршавајући сва комунистичка безакоња објавио: да се на телевизији покаже последњи поп. Желели су да сасвим униште Цркву. Изван Цркве нема спасења.

Захваљујући Цркви наша земља је токов векова напредовала и побеђивала. Колико је деце имала једна породица! Осам од дванаест, а некад и шеснаесторо деце се рађало! А за време комуниста?

Лењин је први у модерном добу легализовао абортусе, и до данас се у Русији милиони живота приносе на тај сатански жртвеник. Бољшевици су уништавали породице. Жене су еманциповали, чинили их блудницама. Какав врлински живот, ако су мајке престале да виде смисао свог живота у материнству, у рађању и васпитавању деце? Шта је комунистима требало да вешају, стрељају и зверски убијају милионе најбољих људи? Шта су тим изродима који су се дочепали власти сметали свештеници, монаси и монахиње? Лењин је испуњавао сатанине задатке!

Сатанисти се заиста клањају силама ада, добијају од њих конкретне инструкције: како да разврате неког, како да неког начине суровим, да доведу до братоубиства. Ако посматрате у којој су мери одводили душе у ад, размислите како су континуирано комунисти и бољшевици све уредили. Никакав прагматизам не може да објасни њихове поступке.

Лењин сам није веровао да је могуће захватити власт у земљи. Зар је људска снага у стању да почини такав паклени геноцид у, по својој величини, огромној земљи? Демони су паметнији и искуснији од било кога ко се кити својом ”прогресивношћу” или ”образованошћу”. Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости, осамдесет година” (Пс. 89:10) – шта је то у поређењу са хиљаду година?

Недовољно узимамо у обзир утицај ђавола, а он постоји, и ако му људи сами дају власт кроз то што одступају од Бога, од Цркве, кроз грехе – он дејствује. Управља, као и пре сто година, и садашњим бунтовницима. Ако би само они који се подчињавају демонима сазнали још за овог живота колико су те силе ада мрске и ужасне. То се може открити души у њеном унутрашњем искуству – некима Господ и митарства, која не може избећи ни једна душа, може да открије, а такође да покаже рај и ад – свака душа ће их свакако угледати после смрти. У паклу нема ничега – ни окова, ни боли – цело биће хвата ужас од демонског смрада, паралише – ништа се не догађа, и тако то траје целу вечности, и тако је одвратно, а ђаво се тамо више не може отелотворити, само та одвратна реалност гута и у свој својој мржњи се свети људској души, која је трајна. Немогуће је то пренети. Чак ни тренутак тога, а не целу вечност. То је нешто тако одвратно и тешко подношљиво. Ни са чим се не може упоредити то небиће.

Ако би се људи само покајали!

– Оче, можемо ли рећи да историја чак у тим ”формалним”, како неки одмахују, топонимима, као што су имена улица, метро станица, насеља у ”част” револуционара-џелата – није равнодушна према томе, какав се живот у том окружењу одвија?

– Наравно! Прочитајте књигу епископа Митрофана (Баданина) ”Истина о руским псовкама”. Он тамо описује искуство када се чак и класје пшенице кривило због непристојних речи. Сасвим је друго када се у молитвама помиње име Божије, Мајке Божије и светитељи, тада се све створење буди, оздравља и чисти; а друго су повици оних чији је деловање у народној историји једнако проклетству, оних који су сами проклети и налазе се у аду.

Када људи псују, све се окреће: дно постаје врх – исто се дешава када народ велича и ”поштује” неморалне преступнике. То се већ догађало: Христа су распели – још су и клицали ”Крв Његова на нас и на децу нашу” (Мт. 27:25) – а разбојнике су пустили. Тако су и са нашим Царем поступили, а од те крвопије-џелата су направили идола. У центру земље је његов труп, и свуда су идоли-споменици, и називи улица, градова, тргова, метро станица, носе његово и имена његових слугу…

Када би само људи постали свесни колико је несрећа у њиховим животима због те равнодушности према страшном наслеђу. Исто је као кад у кући остане извор заразе и сви се чуде: зашто деца умиру? Није ли од тога све то морално распадање – разврат, абортуси, наркоманија, псовке, пијанство, распад породице – што народ није уложио напор да расчисти са оним што се у земљи у ХХ веку догађало? Нису се потрудили да злочинце назову злочинцима, и да их у државним размерама заувек осуде. То изнутра трује сав организам.

– Да, родитељи се питају како да деци причају истину, када их деца могу заузвртат упитати: ”А зашто ми онда живимо на улици Војковскаја?! Ако је тај Војков страшни убица, као што си ми, тата, испричао?” Тада ће родитељи морати да објашњавају: зато што га власти у Москви не сматрају за убицу... Шта се дешава: притајена лаж на државном нивоу?

– Лаж је од ђавола. ”Тешко онима који зло зову добро, а добро зло (на црквенословенском: ”Горе глаголющим лукавое доброе и доброе лукавое”) који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слаткога горко.” (Ис. 5:20) Лукави треба да буде осуђен. Власт и народ треба да се изолују од тих злодела, и као што је призивао светитељ Тихон да их осуде.

– Оче, ипак засебно људи откривају шта се догађало, и постепено се освешћују, оцрковљују, или обрнуто: прво улазе у цркву, а потом почињу, између осталог и кроз историјске чињенице да спознају истину? Почињу да се интересују за историју свог народа...

– Потребни су јака вера и покајање. Народ је после свега што се десило у историји наше земље прошлог века, ипак постао мало смиренији. Тада су били више горди: још нису знали како ће се окренути њихове дрске револуционарне идеје. Сада схватају. Потом је наишао рат. Савременици су постали и физички слаби. Сада је народ ослабио.

Господ има за свакога Свој Промисао. Али је у многоме слабост долазећих покољења и од тога што родитељи живе по безбожничкој инерцији: безлично, изван Црквених Тајни, невенчани. Родитељи су болесни не само духовно, него и физички, исто као деца.

– Раније су живели сви заједно, у великим породицама где су деде и бабе васпитавали унуке. Зашто данас тако не живе покољења?

–Не живе по вољи Божијој.

– Генерално, нека је подељеност свих са свима, чак и унутар породица је присутан тај раздор. А народ говори, и настоји да кроз призму једниства сагледа историју, заједничке вредности, а заправо се све урушава, намеће се нешто страно... Како родитељи да васпитавају децу данас да би их сачували од погубног утицаја?

– Децу треба учити Закон Божији. Сада тога нема. Треба школовати професоре.

– Владика Теодосије, митрополит Тамбовски и Расказовски, поделио је са верницима чињеницу да су они у Тамбовском педагошком колеџу отворили одељење ”Православне педагогије”, у оквиру којег спремају професоре за предмет ”Основе православне културе” и као и за директоре недељних школа. У школама те епархије, по жељи родитеља 98% процената деце изучава православну културу. То је највиши показатељ у Русији.  

– Постоје неки позитивни примери, али није свугде тако. Треба кренути од припреме учитеља. Сада ипак на власт долазе позитивни људи.

– Оче, шта младима доноси изучавање сопствене историје, против чега се данас одређене силе тако боре?

– Тако се Русија препорађа. То је најважније. Како Леонид Петрович Решетников у својој књизи ”Вратити се Русији” пише: треба да се вратимо кући. Свако треба да прочита ову књигу, као и рад Владимира Михајловича Лаврова ”Православни поглед на лењински експеримент над Русијом”. У овим књигама је врло добро формулисано оно што треба данас да откријемо. Како делује сатана? Он сукцесивно побуђује и подстиче међу људима страст мржње, сладострашћа и гордости – или помоћу једног, или помоћу другог покушава да улови. У књизи Леонида Петровича осветљени су ови ”ћорсокаци безнађа” – стаљинизам, либерализам, национализам.

О чему се ради? И до Револуције је Русија имала своје недостатке. Није постојало, и неће постојати ни једно идеално уређење. Комунисти су само махали и машу паролама, да ће они наводно направити рај на земљи. Још Господа клевеће тај Зјуганов, као Христос је обећао рај на земљи. Разговарао сам са једним старим човеком: ”Како сам само чекао, како сам исчекивао… - признао ми је – револуцију! Али, када су је направили…Почело је страшно време. Кошмар!”

Људи су мало религиозни. Интелигенција се надала да ће посредством револуције донети наводно корист земљи. Каква корист! Толико је крви проливено! Господ би сам временом све уредио.”Моја је освета, ја ћу вратити.” (Рим. 12:19) – говори Господ. Они који не познају законе духовног живота, и при томе сами не живе духовно, доводе до оваквих револуција и сличних социјалних катаклизми.

Господ је Сам прошао голготски пут спасења. Он је први пострадао, био је клеветан, бичеван и распет. И сваки човек да би се спасао треба да прође свој пут туге. Нека тај пут није тако мучан, као што био Господњи, за нас, али свако мора нешто да истрпи. Сада нам Господ, услед наше немоћи, даје да истпримо неки минимум.

Људски пут на земљи је крсни пут. ”Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. ”(Мт. 16:24) – говори Спаситељ. ”И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.” (Лк. 14:27).

Треба да разумемо који је смисао живота. Зашто живимо.

Ево, изволите, сва западна идеологија је изграђена на уживању. Шта, при томе, човек добија? Дај човеку раскош...Господ би могао да уради тако да сви живе у раскоши. Неки и живе. Ево пример милијардерке, жене банкара Моргана, која је на самрти наредила да јој донесу њену омиљену хаљину, за коју се ухватила, и после ма колико да су покушавали да истргну тај предмет из руку покојнице, нису успели. Морали су да исеку маказама део хаљине. Шта сад? Однела је крпу са собом у гроб? Шта ће јој тамо? Где јој је душа? Овде се то привремено тело наслађивало богатством, али каква ће јој бити вечност? Души не требају модерне хаљине. Шта је чека без вере, без молитве?...

– Тумачи пишу да је јелеј у кандилима мудрих девојака које су ушле у Царство Небеско из Спаситељеве приче (види.: Мт. 25:1-13) заправо метафора за делатељне врлине?

– Да покајање и врлина уводе у рај. Зашто нам је дато Јеванђеље? Црква Божија? Све тајне смисла живота су нам у њима откривене. Ми смо православни хришћани. Хајдете да живимо по Божијем Закону и онда ће у земљи завладати мир, и све неопходно ће нам се придодати (види.: Мт. 6:33), и живот наш ће бити устројен по вољи Божијој.

Извор: Православие.ру