Која је основна и најважнија порука јеванђељског зачала о жени Самарјанки и живој води, питамо свештеника Игора Карановића, старешину храма Преображења Господњег у Дебељачи, надомак Панчева, Епархија банатска. Отац нас је подсетио на испуњење Старозаветних пророштава и додао да нам је „Господ оставио себе и непрестано нам се даје“. Наше је само да начинимо корак ка Њему, каже наш гост који истиче да се „благодат живе воде непрестано обнавља у Цркви, а то је Литургија“. „Вожд духовни нас непрестано позива“ подвлачи отац Игор.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/31.05.19 - Rec Pastira - o. Igor Karanovic.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Свето јеванђеље по Јовану зачало 34 доноси нам добро познату причу о исцељењу слепорођеног човека, којим Господ Христос показује своју божанску природу. О томе шта све може бити узрок нечије болести, како се јављају дела Божја и колико су чуда потребна да би људи поверовали и разна друга питања која проистичу из ове приче, емисија „Сведочења“ отворила је са протојерејем – ставрофором Драгомиром Јовановићем, старешином Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву и Храма Светог Георгија на Равној Гори.

Извор: Радио Источник

Париз није просто град него већма „начин живота“, рекао је атински теолог и философ Христо Јанарас. А начин живота је увек плод оног како нешто јесте. 

Почетком овог миленијума, проф. Катрин Долез ми је на часовима језика у Alliance Française упорно доказивала како je појам laïcité постао неопходни додатак девизи liberté, égalité, fraternité, док сам ја настојао да је наведем на размишљање о неопходности koinos logos-а (Хераклитовог „општег, заједничког разлога“) за суштински идентитет полиса. Како један град може да постоји ако нема постојану референцу која све обједињује? Као одговор на то написала је читав есеј на полеђини странице мог домаћег задатка рекавши да је идентитет Париза у немању постојаног логоса. Петнаестог априла 2019. године показало се да овај град ипак има важну референцу која га обједињује: везаност за Notre-Damme de Paris. То се испољило ненадано, макар и на трен, али сасвим довољно снажно да укаже на онај заборављени начин, un véritable mode d’existence. Французи су ужаснуто посматрали како пред њиховим очима гори величанствена и емблематична катедрала париске Богородице. Уплашили су се губитка сопства. Срећом, ватра је захватила косу Богородице али је није сагорела. Но, та ватра је дошла у прави час.

Необјашњива је вредност и значај који је она имала за сваког Француза и за целу Француску. Председник Макрон је, без експликације исповедио: „Изгубили смо нешто од нашег живота, од наше судбе“. Виктор Иго је сматрао да је Нотр Дам место азила и желео је да је као такву сачува, inviolable. Богородичина црква у овом велеграду била је симбол минулих епоха које је овековечио Иго пратећи несрећну судбину „Звонара Богородичине цркве“ Квазимода, Есмералде, корумпираног архиђакона Клода Фролоа и других јунака. (Генерацији која мање чита препоручујем анимирани филм компаније Волт Дизни из 1996. године снимљен по мотивима Игоовог романа).

На неки начин, Париз је Богородичин град, као што је то изворно и Лос Анђелес (Nuestra Señora Reina de los Ángeles, основан 1784), Призрен са Мајчицом Елеусом (Љевишком) или Цариград на Босфору. Као ремек дело грађено у 12. веку, Нотр Дам одузима дах посматрачу због својих лебдећих потпорних стубова, красних витража и клесаних карикатурних скулптура гаргола и химера, а у унутрашњости са непроцењивим реликвијама и уметничким предметима. Спољашњост цркве је инспирисала безбројне слике и цртеже, као и литерарна дела.

У својој колумни у недељном издању новине „Катимерини“ посвећеној Нотр Даму, Христо Јанарас лапидарно показује да је пожар на крову катедрале драматично изазвао необјашњиво дивљење према архитектонским чудима и код оних који о њима знају врло мало. Знамо да су Французи друштво које је некада (под одређеним околностима) изабрало да себе окарактерише као „атеистичко“ (Долезова је изричито тврдила да laïcité значи „без религије“). Како је могуће да Нотр Дам – тај саборни храм хришћанске Цркве на обали Сене – припада самом „бићу“ Французâ када им је колективно биће ”атеистичко”? Јанарас каже да, уместо што је рекао да је Нотр Дам „наша историја, наша књижевност, наша машта“, зар није било умесније и доследније да Макрон призна да је то духовна материца која их је родила а коју су они потом одбацили? Јер, ми Французи, „створили смо другу културу, други начин живота, носили смо наочаре које не препознају зашто нас се најдубље дотиче грађевина Нотр Дам“. Водећи хришћански философ Европе, како Јанараса зове Рован Вилијамс, додаје проницљиво: „Посматрамо  површно, те тамо где су клесачи камена утискивали славослов Богу, ми се дивимо естетици и монументалности, а пренебрегавамо жарку љубав која је родила ту лепоту“.

Својевремено, пишући о византијској и готској архитектури, Јанарас је истицао да је и једне и друге храмове градила вера. „Исти људи који су саградили готске катедралне храмове, конструисали су и теолошке Summae“, рекао је Шени. По Јанарасу, несумњиво, „појава величанствених катедралних храмова у готском стилу који материјализују технику схоластике, показатељи су технолошког односа према природној грађи, задивљујући уметнички изрази аутаркичног и сентименталног наметања црквене моћи и величанствености“. Уистину, историја архитектуре је историја писања. Пре штампе, човечанство је комуницирало помоћу ње, од Стоунхенџа до Партенона. Алфабет је био исписан на „књигама од камена“, тако што је низ каменова формирао реченице, на шта је подсећао и Иго, док су хеленски стубови били „хијероглифи“ бременити значењем. Древни клесари су љубили камен док су га уграђивали.

Француски сенат је баш у протекли понедељак изгласао да Notre Dame мора бити васпостављен у стање пре пожара. Јанарас уочава парадокс који следи из решености да изнова саградимо Нотр Дам „помоћу технологије која омогућава импресивне имитације, док се наша данашња култура заснива на импресијама, а не на реализму односâ“. Разлог зашто ћемо је саградити изнова је у томе што тај „споменик“ наставља да сваке године импресионира 13 милиона посетилаца. „Немамо мајсторе, ту душу Уметности, али имамо новац и машине које конструишу, безгранично… само реплике!“ 

Зашто наш атински заљубљеник мудрости ламентира над хипокризијом нашег времена? Због тога што је од „полиса“ античке демократије, као и од хришћанске еклисије, у многим срединама остао само одсјај. „Људи неописмењени за суштинске ствари културе никада се нису запитали која је метафизика породила Партенон, трагедију, демократију, Ају Софију, евхаристијску драматургију, демос као друштво које собом управља без спољашњих притисака“. Ко се данас не пита за узрок и циљ постојања не може да препозна Уметност као плод вере и стваралаштва. „За Уметност данас се узима само естетски (потрошачки) ужитак или директна дидактична утилитарност“.

Можемо са Јанарасом да тугујемо што је ова растужујућа „метафизичка неписменост“ одлика и српске укупне друштвене декаденције, индивидуализма, аморализма, неопштења (спремност да се други тако олако екскомуницира), који саморазумљиво доминирају и најмањим делићима наше јадне неорганизованости. Чак и црквени догађај, еклисијалне матице какве су парохија и епископија, престају да се тичу равни постојања него су постале по правилу ствар понашања (пази како се држиш, шта причаш, куда гледаш итд). Нашом друштвеном свакодневицом доминирају апсолутизовани искази, саопштења, морализми и доцирања. Да ли је црквени догађај, у данашњој Србији, причасно заједничарење у „телу“ односа љубавне узајамности, о којој потресно говори Апостол Павле? Или се и он претворио у форму, у идеолошка саопштења и позив на корисну ортопраксију? Приступ истини је или разумски или сентименталан, тј. индивидуалистичан, а „спасење“ уско правно-законско, егоцентрично. 

Богородица „која гори а не сагорева“ позива нас све да изађемо из заводљиве самодовољности ауторитета и саморазумљиве власти која тражи поклоне, кађење, аплаузе, слаткоречиво додворавање. Власти црквене и власти политичке.

Скривено, испод пепела спаљених идеолошких рушевина, исијава пасхална благовест да је смрћу смрт згажена. Дешифровање те благовести не подлеже логици проповеди и ставова. Нечујним гласом она већ потреса ноћ која подрхтава од јецаја пред свитање тајанственога Дана. Ту благовест не може ништа поразити. Хемингвеј је у уста Старца ставио речи као поуку једном дечаку: „Видиш, они те могу поништити, али те не могу поразити.“ Исти онај Хемингвеј који је једном написао: „Ако си довољно срећан да живиш у Паризу као младић, тада где год пођеш у даљем животу, он ће остати са тобом, јер Париз је покретни празник“.

А Нотр Дам? Њен богоматерински празник у Цркви је непрестано бдење, покретни празник као животно усхођење или пак спуштање до сâмог дана Пасхе. Јер она је „у времену Невременог неизрециво зачела“.

Извор: Теологија.нет

Народ их је канонизовао и прије нашега времана. Сјећам се да је и блаженог спомена Патријарх Павле говорио о Босиљки из Пасјана јер му је народ говорио о њој. Постоји толико сведочанстава, и житије које написано свједочи о томе, колико су и Свети Григорије Пећки и Свети Василије Пекар поштовани у народу у вријеме када Црква као јерархија није била у току са тим народним поштовањем. Сад се показује да је народ према њима од Сеобе Чарнојевића, када су пострадали, имао велико и непрекидно поштовање, молио се на њиховим гробовима, и тамо су се чудеса догађала. Овако о Светим новомученицима, новим светитељима са Косова и Метохије, говори Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у емисија Богоугодници РТК2.

Свети Григорије Пећки, Василије Пекар из Пећи и Босиљка Рајичић из Пасјана код Гњилана , мученички су страдали на Косову и Метохији под турском влашћу, одбијајући да промене православну вјеру. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 2018. године их је унео у диптих светих, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у вјерном народу КиМ. О овим Божијим угодницима, њиховом животу, предању, светињи, поштовању у народу, чудесима и исцјељењима које су многи добили захваљујући њиховом посредништву, поред Митрополита Амфилохија говоре: јеромонах Јустин – сабрат Цетињског манастира, родом из Пећи, Ранко Бакић из села Љевоша  код Пећи, Митра Мијатовић из Пећи, Архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац, јереј Јован Цветковић парох осојански и Божидар Ђорђевић из Пасјана.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

О милосрђу и сарадњи са ВДС-ом разговарамо са јеромонахом Игнатијем Шестаковим, сабратом московског Сретењског манастира. Преносимо уводник овогодишњег Летописа, из пера јереја Владимира Марковића, генералног секретара ВДС-а, који је Инфо служба СПЦ објавила на својој интернет страници. Позивамо на традиционални 11. Литургијски фестивал, који Актив вероучитеља основних школа Чукарице и Раковице организује заједно са Верским добротворним старатељством, уз подршку ГО Чукарица.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/01.06.19 - Budimo Ljudi - Jeromonah Ignjatije sestakov - Milosrdje je lek koji isceljuje dusu - 0.40.09.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Подгорички парох и координатор Правног савјета Црногорско приморске митрополије, Велибор Џомић, оцјенио је да се у предлогу закона о слободи вјероисповијести препознаје антисрпски рукопис и напад на Митрополију црногорско приморску. По његовим ријечима, предложени закон не познаје свијет и по много чему његова рјешења су гора од оних које су примјењивали комунисти.

–Ово није закон о слободи вјероисповијести, него закон против СПЦ, о одузимању имовине нашој митрополији и конфискацији њене имовине. Није ми познато да је један закон за тако кратко вријеме добио толико синонима као овај и гори је од оних комунистичких прописа. Тамо је било бравара и занатлија, али они су боље знали право него ови што су ово писали. Овдје је намјера да Управа за државну имовину, као ненадлежна, прави попис цркава и имовине које су настале до 1918. и то заједничким улагањем грађана или заједничког буџета, како кажу. Као да је Црна Гора у вријеме владика Петровића имала јавни буџет? Она то треба да попише и без икаквих поступака са онима који си власници упишу на државу Црну Гору. Они ретроактивно примјењују право, што није дозвољено. Ово је закон против Српске православне цркве, али ће тиме обити обухваћене и остале вјерске заједнице. Ово све треба вратити на почетак и почети дијалог и испоштовати процедуру, оцјењује Џомић.

извор

Хришћанство – то је жртвена љубав!

Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство – то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна – распеће Бога ради човека – доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави – бесконачан као само постојање.

Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Господ је у последњој беседи ученицима завештао да љубе један другога. Пребивати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је онај тајанствени мач, који одељује ученике Христове од ученика демона. Љубав је – небески огањ, који је Христос снео на земљу; тај огањ мора да преобрази човека. Без огња љубави, човекова душа остаје хладна као трупло. Свети апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“

Хришћанство је победило свет љубављу: ако је могуће тако рећи, срце незнабожачког света је било заробљено и покорено силом и лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осећао, да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела љубављу, Црква је била победница. У времена најљућих прогона, она је своје гонитеље побеђивала љубављу, откривајући им веилчину и тајну хришћанства.

Критеријумом наше вере јавља се љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и милосрђе, које је тако неодељиво од ње, као топлота и светлост од – огња. Када се губи вера, онда се гаси нада и љубав ишчезава. Зато они, који немају љубави и мисле да су хришћани – обмањују себе. Њихова вера је илузорна. Они сматрају себе Христовим следбеницима, немајући главнога – Духа Христовог.

Пагански свет није издржао пред силом љубави Христове. Али када је она почела да оскудева у срцима људи, онда пагански свет као да би поново оживео. И не само да се обрушава на Цркву прогонима као у првим вековима, већ прониче у свест самих хришћана, изопачава учење Христово, чини хришћанство само формом – дрветом, на коме је све мање и мање плодова.

Од чега је оскудела љубав хришћана? Почетак духовног пада и његов крај јесте – гордост. Али гордост је многоразличита и многолика. Гордост се приближава самом добру – као неки погубни коров, који обавијају стабло дрвета, хранећи се његовим соком, исушујући само корење. Гордост рађа егоизам и егоцентризам –изопачену љубав човека према себи самоме. Гордост у религији добија форму рационализма и екстатичности. Гордост рађа веру у свој разум, као у универзални инструмент познања, који себе пројављује кроз перманентно реформаторство. Гордост се може пројавити у рушењу структура – као анархизам, и супротно, у централизацији структура – као империјализам и диктатура. Губитак љубави пројављује се у душевној хладноћи и равнодушности према људима, у превазношењу и насиљу над другима.

Гордељивац гледа на људе као на оруђа за достизање својих циљева – пре свега својих страсти; човек сам по себи за њега губи своју вредност. Гордост рађа тиранине и робове. Гордост раздељује и отуђује људе једне од других. Гордоме се чини, да је свет створен за њега, да је он неки цента, око кога се морају окретати остали људи, као планете око звезде.

Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. 

Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла.

Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души.

У чему је разлог губитка љубави? Тај глобални процес; то је пут духовне смрти, то је највећа катастрофа последњих времена, посебно у наше време, страшнија од крвавих ратова и временских катастрофа. То је рашчовечење човека; он престаје да буде личност и претвара се само у суштину. Губитак љубави, егоизам и равнодушност имају низ разлога. Зауставимо се на једној од њих.

Љубити се може само прелепо. Безобразно и ружно је могуће само трпети, али га је немогуће љубити. Љубав и лепота су повезани једни са другим. Образовање људи и традиција народа, колико год они били несавршени, имају у својој основи да сачувају лепоту и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, заједничко мишљење, високо цењење целомудрености, спремност на жртву –били су форме очувања љубави. Сада се тим традицијама изругују и руше се; морална схватања се посматрају као окови, у којима је човек био закључан у прошлим вековима као сужањ. У сва времена су постојали греси и пороци, али су они били оцењивани као зло и болест, који разједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да смућују људе: смућује их друго, заиста, то је осуда греха. За људе, који су живели пред потопом, у Светом Писму је речено „да су били плот (тело)“, то јест, код њих су ишчезле потребе духа, изопачила су се осећања душе, и почела је владавина тела: човек је поистоветио себе са својим телом, и зато је пао ниже свих ствари, које живе на земљи.

Човек губи лепоту своје душе, зато он није у стању да љуби, и њега не могу да љубе. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предавати, али их не може љубити. Зато људи, губећи лепоту - губе љубав. Лаж, обмана, демонски свет наркотика и алкохола, блуд и разврат у најбестиднијим облицима чини људе без-образнима. Зато се међу људима увеличава дистанца, зато емоционална хладноћа чини земљу налик на гробље, где обитавају живи лешеви.

У чистоти је духовна светлост и радост, а у греху и пороку – тежина и духовни мрак. Чистоту желе да одузму од човека, да јој се наругају, да је униште. Зато је свет за људе постао туђим и празним. Човек не осећа бол другога, не жели и не може да га загреје топлотом своје душе. Човек се боји света и унутрашње се штити од људи.

Та усамљеност, свесна и несвесна, усамљеност пустиње – то је најстрашније проклетство нашег века. 

Архимандрит Рафаил Карелин

Извор: Пријатељ Божији

Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди!

Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа.

Настала су страшна времена, о којима је и Сам Господ говорио, док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога... и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време, управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа.

Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду.

Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута, без обзира на страдања и прогоне који му прете.

Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А, будемо ли упорно и без стајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи.

Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?!

Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу према њима.

Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га.

А, како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му је их је жао, што значи да их је волео. Такво осећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили.

Управо тако и Сам Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо, и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сам Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо? Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију.

И, нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер, љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се сви речима Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени, слуги Твоме! И даће вам Бог дух љубави!

Свети Лука Кримски

Извор: Пријатељ Божији

Ђакон Милорад Јанчић, саслужитељ у цркви Светог Стефана Дечанског у Чикагу, једини из свештеничке породице службује у расејању. Отац је прота у Шапцу, два брата ђакони у Шабачкој Епархији, а два млађа брата иду путем старије браће. Питамо госта откуд он у Америци, да ли планира тамо да остане, колико је Црква важна за наше људе у највећем српском граду после Београда и да ли је снажан култ Светог Мардарија, новопросијавшег светитеља, чије мошти почивају у манастиру Светог Саве у Либертивилу. „Србин је Србин – ма где био! Не одриче се вере, језика и своје традиције“, каже ђакон Јанчић о нашим људима у Чикагу и додаје да ЦО има регистрованих 60 000 чланова, али да је број Срба у овом америчком граду неколико пута већи.

Извор: Радио Источник

Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом. И још је потребан да би се битанге из краја организовале у спортски тим и да би млади мангуп који може завршити у затвору постао шампион, да би се његова смелост и енергија претопили у златну олимпијску медаљу и још један повод да с поносом чујемо звуке националне химне.

Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег.

Неке врсте спортова су се у потпуности родиле из животних потреба. Тако је, на пример, данашњи бијатлониста дојучерашњи ловац из тајге. Скије и оружје су значили хлеб за његову породицу. И рибар није веслао како би развијао мишиће и рамени појас, већ ради улова којим се храни и он сам и његова породица. Данашњи спорт нам може рећи нешто о томе колико је био тежак овај свакодневни рад обичног човека.

Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима?

Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду.

Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини.

А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто?

Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали.

Извор: Православие.ру

Због несношљиве чињенице што заиста има постојања најбоље што зло може учинити јесте уништити га. Поставити се спрам Бога и изокретати чин стварања, грдно га пародирати – то мора завршавати у уништавању. Као што стварање ex nihilo може бити дјело само неке апсолутне снаге, тако постоји нешто апсолутно и у чину уништења. Чин стварања је непоновљив, али и чин уништења. „Не можете двапут разбити исту кинеску вазу непроцјењиве вриједности, насупрот разбијању њезиних копија. Уништавање може бити једнако очаравајуће као и стварање“.[1]

И ето немјерљивог ужитка: не могу бити први узрок бића – то може само Бог; али могу бити први узрок ништавила – а то може сваки ђаво. И нико ми неће узети то ситно задовољство, задовољство да краљујем над властитим утварама!

Онда – ђаво као лучоноша секуларизације. Претеча просвјетитељства! Авангарда модерности! Вазда један корак испред. Сада, а увијек, и послије сада. Модеран и постмодеран у једном. Истом. Али поврх свега и најприје хуманиста. Истински отац атеистичког хуманизма[2] – тог катехизиса модерности. Зацари тај синове земље, оне одважне, са храброшћу пустињака и орлова које чак ни богови не виде.

Али кажите поштено, сад и овдје, бијаше ли неког сина земље који истовремено није био и син противљења?

Противљење, увијек више од опирања и нијекања, потпуно је неприхватање, са силовитим набојем resentimenta. Онај исти Бог у којем је човјек научио гледати печат своје величине, почиње изгледати као антагониста, противник људског достојанства. Ко хоће поштовати себе и развијати сопствену слободу најприје мора раскинути са Црквом и раскрстити са трансценденцијом. Овисност од Бога знаком је хумане фрустрације. Религија је пуки вампир човјечанства, храни се његовом супстанцијом, његовом пути и његовом крвљу. Но, свануће дан, на његовом свјетлу јасниим ће постати: хришћанство се може остварити само тако што ће се негирати. Након религиозне систоле којом човјек одбацује себе (празни се да би напунио Бога), мора услиједити дијастола којом ће он „поново у своје срце преузети биће које је одбацио. Онострано небо замијениће небо земље, бесмртност религије бесмртност будућности, историјске будућности[3] (у којој се на свјетлу растварају све сумње, сви мракови и тешкоће, који муче кратковиду садашњост). Наступају они који са сигурношћу знају да је „апсолутно биће, човјеков Бог, сâмо човјеково биће“.[4] И тачка.

И гле врага – из ове тачке искакаће савремена свијест увијек већ наоружана као Атина из Зевсове главе. Све речено за њу има снагу дефинитивног, коначног постигнућа: то су полазишта за која је убудуће сувишно губити вријеме. Наравно, доста тога може се критиковати (и још увијек се криткује), али темељни увид никако. Савремена свијест живи под условом да га не доводи у питање. Јер кад би питала усљед каквих изобличења, каквих сакаћења и невјероватности је дошло до тога – смјеста би погинула.

Сатански наук одједном уопште није ђаволски, већ се промовише искључиво као људски (нека врста пројекта хуманости) – од човјека за човјека. Постаје услов људског, уистину људског. Формира онај свевладајући позитивни дух епохе који се тако суптилно увлачи и присно прожима опште мнење (обликујући карактер) да га и не примјећујемо, као што се не примјећује ваздух који удишемо.[5]

Једини човјеков Бог човјек је сам – homo homini Deus! Након Бога човјечанство има бити Бог. Но, испод овог налицканог појма, а откриће то ђаво (главом и брадом) Ивану Карамазову, крило се увијек једно: Ego mihi Deus. Задња ријеч моденог духа. И прва Сатанина! Гурати човјека што даље од Бога, што ће за собом, без могућности грешке, повући двоструко ропство: друштвено и духовно.

Данас треба снаге па баш у томе видјети драму повијести, „максимум концентрације, велику кризу модерних времена, управо ону у коју смо још увијек укључени, која се извана очитује у нереду који рађа тиранијама и колективним злочинама, чега су посљедице огањ, рушевине и крв“.[6]

Час је куцнуо, судбински час, Бог-фантом мора бити изгнан – након спонтаног полета услиједиће заиста мучно размишљање. Колико год тешко било, узмака нема, јер назад се више не иде – царство човјеково свануло је. Бог је мртав – ми смо га убили! Бог је мртав и остаје мртав! Сад ваља изградити човјека који ће све то моћи поднијети (који ће умјети и без Бога).

Неће ићи лако. Сунце је одавно зашло, али и даље освјетљава и грије небо нашег живота.[7] Требаће времена да сјена мртвог Бога посве нестане са зидова пећине у којој животари големо људско мноштво. Јер времена треба муњи и громи, свјетлости звјезданој, треба времена дјелима, чак и кад су обављена, да се виде и чују. Најважнији догађај уједно је и најспорији.

Многи га (тај догађај) не примјећују, огромна већина. Зато је махнит свако ко им овдје говори о некој новости. Нападаће га они који вјерују, као и вулгарни атеисти. За прве, слијепе због наивне вјере, то није никаква новост, већ хуљење. За друге, слијепе због разумске вјере која је убјеђена да не постоји ништа с ону страну осјетилног живота, то је нешто најубичајеније. Сви заједно још увијек снивају свој сан, спавају у свијету који се (без обзира на њих) буди. Али олуја никог неће мимоићи…

Бог је мртав – ми смо га убили!

У Ничеовима устима исказ није пуко утврђивање чињеница, није јадиковка, а камоли сарказам. Напротив, њиме не само да се трасира смјер, већ отвара и опција: против хришћанства више неће одлучивати агрументи већ укус! Чак инстинкт. Али Бог није дугме, па ни његова смрт није обична смрт, већ прелом посред епохе, посред нас. Нестанак Бога човјека испоручује његовој егоистичкој шупљини. Ужас. Али управо то ужасно ми смо хтјели! И још хоћемо – свом својом снагом! Тако и у нашим устима изрека (Бог је мртав) постаје чин, попут оног убојичиног. Човјек је убица Бога, сви ми. У лудој обузетости убица не види: „оно најсјајније и најмоћније што је свијет досад имао искрварило је под нашим ножевима – ко ће спрати крв с нас“![8] Са Богом све одлази, губи тежину, растаче се, па и сам човјек!

Докле се онда може поднијети овакав ударац! Ударац с ове стране, с оне стране, најзад ударац послије којег ће остати само посвемашња лишеност!

Каква вртоглавица!

Само ријетки јој одољевају. Најприје је лично искусе јер су људи, и боље од осталих мјере величину авантуре и губитака који из ње произилазе. Али убрзо овладају њоме. Снага им је на висини њихове проницљивости. Једино у пунини видовити извлаче поуку из напада који су припремили сасвим свјесно и тако злочин преображавају у подвиг. Умију примити ударац, а то умијеће чини их вишим.

„Откако нема Бога самоћа је постала неподношљива; надмоћан човјек треба се латити дјела“,[9] што значи: треба из себе, из ништавила, извући оно чиме ће премашити човјечанство – „нека прегази властиту главу и баци се с друге стране своје сјене“!

Искуство отврднућа на које се ваља осмјелити објавиће човјеку његово божанство: Бог је мртав, живио надчовјек!

И ето их гдје кличу – синови Земље – новом зором просвијетљени. Смрт Бога њима је на радост, јер слободни су! Својом снагом умију и сутон окренути у зору! Ништа више није им забрањено, јер највећа опасност је склоњена с пута. Божији леш више није знак смрти, већ дивовског митарења (одбацивање старог и раст новог перја). Бог ће се поново наћи у човјеку с ону страну добра и зла. То је моћ херојске одлуке! У њој преокренуто је све, чак и значење чињеница. Узвишена авантура може да почне!

„Обзор је напокон слободан и наше лађе могу поново запловити и суочити се сваком опасности, сваки је прекршај дозовљен крчитељу спознајних путева; море, наше море, поново нам отвара сав свој бескрај. Можда никад прије не бјеше такве пучине“…[10] Напокон: бити сам под ведрим небом и на слободном мору! Баш као Заратустра.

Да…, постоји и овострана мистика, земаљска… Али кад претендује да влада сама, ни земаљска више није, у њој се јасно назиру трагови ђавољих копита.

Бог је мртав – нека живи надчовјек! Ето гдје и како ђаво себе већ прославља. Зар од Постања тај не трага за неком синтезом нечовјека и надчовјека, која ће бити оптимална (најбоља) брана за Бога? Сва одлучност храбрих од њега је, и за њега.

Надахнуће је оних који свјесни своје празнине жустро позивају: имате ли смјелости, браћо моја, да кружите по облацима, да пужете по тлу, да гледате у сунце, смјело, својим очима, ни трен не одвајајући се од земље? Морате поново учити вољети себе?[11] Сами себе, без неког посредника! Са „новим егоизмом“ долази и велика епоха нашег живота! Човјек је аутор себе сама – призивајући се из неистраживих дубина без видљива упоришта. На ово се треба одважити.[12]

Но, иза ових раскошних позива као да се чује глас оног враголана Сатане: кад обаците старо перје, приђите ми дјецо моја!

Синови земље – нова, „побољшана“ верзија апостола! Ђаволски добра. Apostolos, посланици не својом вољом, већ „вољом овог свијета“. Себе сматрају позваним рјешавати судбински проблем модерности – изнова; самостално ући у посјед своје величине, кренути у акцију освајања слободе (којом ће напокон ослободити и свијет). Осјећају позив не од Бога, од Реда, већ од понора, од хаоса. Знају шта значи бити позван од чудовишта празнине. Осјећају свето позвање: у својој снази, у инстинскту живота, припремити земљу „за биљку највеће и највеселије плодности“ – то је задатак ума за ум.

Без Бога и сама истина је идол, као и праведност и добро. Такви идоли исувише су чисти и блиједи наспрам идола од крви и меса који се сада издижу; ти су идеали сувише апстрактни у суочењу са великим колективним митовима који побуђују најмоћније иснтинкте. Жито без клице – неко је то лијепо рекао.

Не значи то да модерно надахнуће није било без племенитости. Праведни увиди нису недостајали (али и пут до пакла поплочан је добрим намјерама), али у његовој основи увијек је страствена негација која модерност бесповратно квари. Мало људи разабире дубока кретања којима су ношени. Негирање је само чињеница тог кретања, а она је сувише фундаментална да би је ускоро могле уклонити повијесне и мисаоне случајности. Ако се надвалада један њен облик, она ће поново избити и обновити своју снагу захваљујући непредвидим околностима. Још није дошао крај нашем сударању с њоме. Борбу са ђаволом, неким ђаволом, нећемо избјећи!

Нападни мјесто Бога, до краја га освоји, без обзира на цијену! – ђавоља заповијед истински је императив модерности. Акција склањања Бога не само да омогућује поврат и присвајање сопствене слободе и свијета, већ једино то и значи. Заузети мјесто Бога – не ради се ту о филозофској моди, о неком пролазном одушевљењу за субјективно, од Декарта до данас страшној дјеци новог вијека друге полазне основе напросто нема. Кант је извјесно вријеме успио да задржи затворене бране субјективизма, путем једног све у свему арбитрарног компромиса, али истина се на крају морала објелоданити. Вријеме је картезијанизам гурало до крајњих консеквенци.

Која је то свемоћ коју ступањем новог доба насљеђују не људи уопште, нити сума свих индивидуума, већ свако понаособ? Ко је тај Бог који баш сад умире? Није ли то онај Јехова из Библије који супарнике не подноси?

Нису ова питања ни историјска ни академска. Ради се о томе да сви треба да одреде смисао потхвата који им је, у цјелини, додијељен. Плурализам је овдје искључен у начелу. Сваки субјект мора из себе да заснује биће реалности у њеном тоталитету и да каже (као Јехова што рече): ја сам онај који јесам! Модерна филозофија признаје тај услов када од субјекта чини једини извор бића, али испочетка признање остаје апстрактно. Тек Ниче (наравно и Достојевски) види да је задатак који модеран човјек пред себе поставља у бити надљудски! Ко то истински разумије неће више бити исти човјек. Само други и другачији човјек може да ступи на ново тле и загосподари земљом. Човјек без Божијих трагова! Онај који мрзи мрзитеља, који је напокон прозрео: хришћанске очи најдволичније су кад су најблаже!

Али шта може човјек? Шта може један човјек?

Извући из овог темељног питања све консеквенце Запад или није хтио или није могао. Ствар је отишла далеко, ђаво је понио врло високо… Запад ће изабрати да остане дубоко зазидан у своје ноћи.

Да ли је могућност тоталног господарења уистину људска? Да ли у њој човјек себе уздиже или напросто мрви? Осудимо ли вјечност, нисмо ли осудили и сваку дубину и сваки садржај свијета? Ако себе обоготворимо нисмо ли, попут Васпезијана, и сами на прагу распадања?

Тачније, нисмо ли тако постали то што јесмо – мишеви опсједнути супермоћима. Ево их сад гдје грле бионичке протезе, траже непрекидну интернетску повезаност, меморију од бог зна колико петабајтова. Одважни за смрт – у свакој секунди хоће постати бесмртним, јер немају више ничег чему би поклонили свој живот. Но, загледају ли се боље у огледало… видјеће исто оно што и Заратустра је видио: само дроњак од ђавола! И неки подругљив хихот чуће: надчовјек је човјечуљак, патуљак човјечности. Патрљак. Надчовјек као подчовјек – умножава своју моћ у бескрај само хоризонтално, не раздире га никава тјекоба, нити радост одоздо према горе. Зато и не успијева „појмити невјероватност видљивога, садашњост сваке присутности, дојмљивост сваког дојма, сензационално у сваком осјету“.[13] А да је знао видјети птице небеске и проматрати љиљане у пољу (Мт. 6, 26, 28), можда би другачије зборио? Тај нихилист или лакрдијаш, то нешто као ништа, али по дефиницији алергично на сваки дашак значења.

Заиста, „где се свест затвори за сферу божанског почиње несретна историја модерног сујеверја која свет хоће да схвати и излечи из једне тачке. Где богова нема, владају авети и фантоми“.[14]

Нема Бога, ни човјека нема, изгледа да чудовишта нека надолазе.[15] Није ли баш у њима отјелотворен стечај хуманистичког атеизма?

Питање је да ли је уопште могло другачије?

Ако је освајање Божијег мјеста алфа и омега модерности (без обзира о којим фазама тог процеса је ријеч) оно подразумијева присвајање, а присвајање опет потпуно „потискивање“ Бога. Негација Бога рађа афирмацију човјека, што не иде без антиномија, које ће потпуно оголити већ Шелинг. Човјек у себе мора уписати радикалну почетност и тако у својој нутрини замишљати да разрјешава напетост односа спрам Бога. Божије стварање замјењује моћ апсолутне спонтаности као унутарсвјетско мјесто за моћ започињања без претпоставки. Нешто као „наопаки бог“ (Шелинг). Потискивање Бога не може да буде коначно, јер је услов модерне идеје аутономије. Ако је модерна слобода могућа само под условом потискивања, онда Бог јесте чак и онда кад све чинимо да га нема. На један специфичан начин себе је уписао у темеље модерности тако дубоко да је без њега нечитљива модерна идеја самоодноса.[16] Ова унутрашња противрјечност идеје аутономије морала се по сваку цијену пригушити. И ето је демонска субјективна затвореност, једна структура зависности која пркосно ствара модерни неспокој све до данашњих дана. Прикрити Бога основна је рачуница дана. Прикривање је увијек нешто духовно – можда и сав (и сам) модеран дух (у свим варијацијама): злодух или „превентивно средство да себи на неки начин иза збиље осигурамо посјед укључивања свијета искључиво за нас саме у којем је очајно себство без предаха и танталовски заокупљено тиме да хоће бити собом самим“.[17]

Другачије, бјелодано би се показало да је прометејска дрскост којом човјек сам себи постаје стваралачки темељ и ступа на мјесто гдје би требао бити Бог не само погубна илузија, већ мјесто исконке кривице, новог пада, мјесто гдје се свом силином очитује гријех модерног човјека (и као такво извор свеколиког зла).[18] Што рече Шелинг, можда смо ми сопственом слободом заправо осуђени да увијек властитом кривицом будемо зачетници свог дјеловања и подношења?[19]

Изокрећуће дјеловање неке силе, које изврће односе спрам Бога и божанског (и од тог живи), у ствари је темељни значењски преображај модерног свијета и човјека, један нови устрој који за човјека постаје принципом, тачније: који постаје principat – као неко ђавоље игралиште у свему… и свакоме. Традиционални назив за то јесте гријех.

Није ли он у основи модерног (атеистичког) хуманизма? Као његова осовина. Уз све разлике: сваки је програмски, објављују се профетски, као нова вијест, усиљено радосна, порука спаса, као нека нова религија. Религија зависти до лудила. Ђавоља вјера. Мука жеље да се подвали Јеванђељу. Атеизам као антитеизам, као вјера оног против. По сваку цијену побједити Оног чији се наук одбацује.[20] Сносити заслужене казне за незаслужене предности које смо себи приписивали вјерујући у неког Бога. Њему се светити, јер само тако осветићемо се и властитој наивности.

Својим гњевом, који добија карактер светог гњева, „раз-сновати насљеђено хришћанство“ (а с њим и сваки платонизам). Ако треба и људско поткопавати оним „радикално умјетничким“, наставити религију „естетским средствима“, чак и нове богове стварати како би се могли поставити за оне „са којима почињу велика времена“ (ђаво је први и задњи „романтик“ на овом свијету).[21]

Увијек и заувијек: једно отклизнуће од трансцендентног Бога ка непостојећем богу. Од нечега ка ничему.[22]

Но, одвећ људско искорјењивање идола морало је завршити израдом хуманистичких идола – као неки повратак златног телета. „Заправо кад год се машта да ће се лажно штовање докрајчити властитим силама пада се у штовање самог себе, тј. у сатанско богоштовље у највишем смислу ријечи и множе се идоли у неопипљивим идеалима: Напредак, Разум, Револуција, Тржиште, Планет, Други“.[23]

Да све то не видим, можда сам баш овако саздан? Шта ако ме нешто наређује (тјера да се обгрлим собом, аранжманом себе) само у циљу да се(бе) испустим, јер ако себе испустим обесмилићу и све друго, лако и без проблема. Обесмислити себе да би се обесмислило Друго (најбољи начин да се уклони Бог)! Шта ако је све заправо због тога?[24]

Застрашујуће ријечи, застрашујућа мисао! Може ли човјек замислити шта би од модерне филозофије остало да је овај увид ваљан? Или штавише, данашњи човјек не може ни замислити!

Зато је боље питања елиминисати, што прије дисквалификовати – уистину, шта је ту застрашујуће сем глупости и безмјерене дрскости да се блебеће о озбиљним стварима? Али шта ако је оваква дисквалификације и сама „дио демоније дана“? Једна завјера теорије! Њена завјереничка пракса! Огроман апарат који је за то створен…! Може ли се барем он замислити? – тај густиш институција и њихов преплет као Кафкин Замак; хорде бирократа и истраживача, чије су праве намјере увијек скривене у тами….. Зарад које и какве истине је требало стварати квазинауку и квазинаучнике производити као на траци – ако истина није да је таква дјелатност у ствари „штит од истине“, штит који истину одбија, а касније и распршује? Ријечи апостола Павла као да у нама добијају застрашујућу оштрицу: „гноза која се надима противна агапе која изграђује“ (I Кор. 8, 1). И нека језа је од овога!

Нема сумње да је на западу „негација“ вјере и вјеровања, конкретне вјере и конкретног вјеровања, постала општа, по себи разумљива и нормална. Али гледајући како настаје та „нормалност“ – све је пуно ненормалности, ишчашености, чак и махнитог заигравања једне завјереничке вјере, оне ђавоље – са милошћу је раскрстила те постала присила природне интелигенције, дар продорности властитог увида (нека „милост“ властитости – изврнута „милост“).

Поштено говорећи, каже Марсел, критике јеванђеоских прича никад нису ни биле критике, јер у њима од почетка бијаше доминантна и неупитна „имплицитна тврдња да ствари нису могле да се одиграју на такав начин“. У себи скицирамо идеју о томе што би требало да буде откриће, а она је, као нацрт који треба потврдити „често плод таштине и једне задивљујуће глупости“. Најприје, „идеја да то не може да буде истина“ (која је тако очевидна… да је бесмилено полагати рачун…, итд), и на бази ње критика свих слабости и противрјечности (које су сад такође „очигледне“) – то напросто није критика.[25] Чује ли се ту уопште оно krinein – „проћи кроз решето“, „просијати кроз сито“, „проћи кроз сито искушења“? Никако, ради се о осуди, пресуди која се доноси прије сваког суђења. Не би ли онда ову јурисдикцију индивидуалне свијети из филозофских разлога „требало одбацити у самом начелу“ – јер она напросто не може и не жели да пође ка елементарној херменеутичкој чињеници: Библија (као света књига) није само једна књига поред других књига, па се тако не може ни читати. Ово свођење равно је убиству[26] – јер како каже Жирар „Библија није тек значајна књига која се чита, већ Књига која нас чита – објављује нам истину о нама“.[27]

Постанимо као мала дијеца – јесте јаванђеоска ријеч, али ништа не пријечи да постане и херменеутичка: „ријеч узвишена, али савршено непојмљива за сваког оног ко вјерује у интринсичну вриједност зрелости – све би ово требало темељно истражити, бесконачно продубити“.[28]

Онда, као да постоји нека прелатура зла која се отвара на страни која је у смјеру Другога – достојанство које је могуће само кроз изигравање односа са Другим, кроз злоупотребу тог односа. Бесконачност воље за собом замјењује вјечност Бога, што баш и није добра замјена. Док вјечност Бога сљубљује са творевином, манична је воља заљубљена само у себе. И брзо се насуче на хриди ничега. А онда је Ја принуђено умножавати демонско као реакцију на властиту плиткост (плиткост властитости).[29]

Кад Друго више не буде могуће, почињу ђавоље оргије или велике оргије модерности: не да би на свијет дошло дијете, већ да би се стари човјек завитлао у пакао.

„Ако не могу да спустим, небо уздигнућу пакао“ – Flactere si mequeo superos, Acberonta movebo. Овај мото Фројдовог Traumdeutung-a, могао би стајати као натпис на улазу у модерност. У њему као да је сажет и језгровито набијен „темељни сан модерног људства“.

Приковати се за земљу и убити Бога. Ко се одриче најврједнијег што има заиста је моћан. „Принц слободних“ започиње плес под сунцем југа. Убиство је услов слободе, његова основа. Бог је само досљедна душа, бестидна људска воља, а теологија истинита, очевидна, довршена психологија, „хиперболична психологија“ (Фојербах).[30] Стога ни хришћанство не изискује више никаква труда. Атеизам је једино нормалан.[31] Очигледно, он никад и није био закључак којег треба донијети, већ (као код Ничеа) аксиом којег ваља искористити. Заговарати атеизам – то могу још само наивни. Зналац ће од њега одговарати, тачније: одговараће од сваког заговарања, јер невјера је полазна тачка наше епохе, никако одредиште. Зато је и богата у порађању бесловесности.

Ничеове тврдње одавно су ушле у образовну свијест, постале нека врста општег мјеста: хришћанска је повијест легенда, а хришћанска догматика пука митологија. Платон ју је припремио Европи на њезину несрећу. Од тога се ваља лијечити. И ништа да не остане, јер дошло је вријеме одлучних. А ти не праштају. Не задовољавају се сјеном сјене, нити требају миомирисе из празне посуде. Одавно у њих наливају другачију текућину, спремају другачији напитак. По ђавољем рецепту. Умјесто крста сад истурају паганство.[32]

Но, нијекање Бога кад-тад наћи ће потребу да се премаши, не би ли се коначно савршено уклонио сваки ризик његова афирмативног повратка. Ваља одбити могућност да се уопште постави проблем Бога. Филозофија одједном своју част види у провођењу титанске гесте: дићи руку и на сâмог Бога („religiös gesprochen, eine Handaufhebung gegen Gott“). Часна обавеза филозофије спрам Бога јесте уклонити га![33] Ако о Богу филозофија задржава неку нејасну идеју, не треба се никако препустити напасти да брбља о религији, јер у њеној природи није довести човјеков живот до односа са божанским, већ га вратити пуној одговорности за самог себе. Кад навуче маску супериорне части, коју је сама скројила, филозофија се напокон опрашта од Бога. Бог није више за пропитивање, постао је само једно (у низу других) поглавље филозофског дискурса. Име којим се одувијек частило данас филозофија прихвата без било каквог немира, јер сад је „битак сâм“ насупрот Богу (том „властодржачком идолу религије“) „много говорљивија величина, са јачим послањем, ауторитативно потентнија“.[34]

Der Glaube hat im denken keinen Platz[35]– вјера нема мјеста у мишљењу! Чак überhaupt keinen Platz – нема никаквог мјеста, уопште нема мјеста…. Хајдегерова стриктна изјава, са дубоким ниченаским коријенима, извеза карактер савремености. Тако или никако, за једну филозофију. Но да ли је изјава резултат знања, је ли доказ, или напросто ствар одлуке, каприца, која задобија форму наредбе, строге наредбе? Наредба на „мјесту мишљења“, пропис, овај пут по своме! Узети ствар у своје руке, егзорцовати фантоме вјеровања, али само једног вјеровања! Није ли управо ово мишљење себе показало као прилично аветно мишљење. Зашто бити прије добар него зао, кад су изрази добро, зло, ионако само конвенције? Важно је бити аутентичан. Такав у Бога не може вјеровати, али у Führera итекако!

Бог није сачувао више ниједно питање за мисао! Сконачао је када је modus vivendi којег захтијева изгубио обавезујући карактер, угушио се у неутентичним адаптацијама, културно-теолошким и филозофским преводима. Али, откуд ова сигурност да су се са Богом заувијек поравнали рачуни? Ако је Бог нагађање, чини се, синови земље испили су сву муку тог нагађања. Но може ли се она испити, а да човјек смјеста не погине?

Чудно је да се самоувјереност гнијезди баш тамо гдје је никако не би требала бити. Помало је и сумњиво да су мислиоци одједном најсигурнији тамо гдје је човјек најтањи. Шта се то онда збива с мишљењем? И ко су ти људи, самоувјерени? Зашто су тако задовољни?

Да не буде Бога и да Бог уништи сам себе и све што је створио – то су жеље. А те и такве жеље, по ријечима старца Зосиме, жеље су проклетих. Проклет је отет, он не види да жели само оно што жели онај који га отима и откида. И вјечно ће горјети у ватри властите мржње, жудећи једино смрт и нестанак. Али смрт неће дочекати. Неће их она наградити. Проклети и не могу умријети, јер већ су мртви, али одвећ охоли и обманути да би то и признали.

Оваква махнитост која није усмјерена према нечем одређеном него против саме чињенице постојања неизбјежно је безгранична. Жели се страсно да Бог и његов свијет почине самоубиство не би ли се могло суверено владати празнином која тада настаје. Али све док се жуди за небивањем, таква је празнина немогућа, јер је и жудња доказ бивања. Жудња за непостојањем држи нихилисте и атеисте на животу. Ђаво је у игри. Зато Зосима каже: „желе умријети, а не могу“, немају они „дубине за смрт“. Умирање бијаше свеприсутно, а смрти ниоткуда![36]

„Као меланхоличан ехо на Вертеров ликујући поклич: Враћам се у себе и налазим свет звучи напомена Клеменса Брентаноа из 1802. године: Ко ме упућује на мене, убија ме“![37]

Онда, „неки ђаво“ мора бити и на почетку и на крају процеса у којем човјек свјесно улази у конфронтацију са властитим омогућењима? Музика жигосана иманентношћу и поред свих уљепшавања кад-тад одзвони вулгарношћу. Динамичко лудило слободе морало је прећи у статичко, једнако безумно, али овај пут у обрнутом смјеру. Гдје год нам се привиђао ватрени Прометеј у ствари је стајао само слијепи Едип.

Извор: Теологија.нет

Ова јеванђељска прича је углавном добро позната свима. Кратка, импресивна и једноставна. Тешко да се може проширити контекст од изреченог. Ипак, треба проверити одјеке и испитати смисао да ли шта није пропуштено. Уосталом, тако и почиње поглавље ове приче, односно, причи претходи дијалог између једног учитеља закона и Христа, који је дошао по један савет а од Христа добио питање: „Како читаш?“ (мислећи на Закон). То питање је упрто и за данашње „писмознанце“, али проблем настаје са: „Како разумеш и тумачиш?“. Неко добро чита али погрешно доживљава или примењује прочитано.

Главно подвлачење текста је заправо у питању законика: „Ко је мој ближњи?“, на шта Христос избегава конкретан одговор улазећи у дијалог започињањем приче. Нема катедре, нема философије, бомбастичних конструкција, нема расправе. Само прича обложена загонетком која није тешко постављена. Укратко: путовао је човек из Јерусалима у Јерихон и пострадао од разбојника који су га пресрели оставивши га полумртвог. Путем, на којем је лежало тело овог мученика, пролазио је прво свештеник, потом левит и на крају један Самарјанин. Од све тројице само је последњи стао да помогне. Порука приче коју Христос саопштава законику је саосећање према другом. Законик је добро познавао у теорији вољу Божију али у пракси је није спроводио. Овај сусрет између Христа и законика, односно контекста приче и испричаног, можемо упоредити са још чувенијом причом о фарисеју и царинику. Да законику није недостајала ова врлина, не би искушавао Христа. Јер, наглашено је у јеванђељу да је приступио да искуша. То ће рећи да није приступио са искреном већ подмуклом љубопитљивошћу која унапред има изграђене предрасуде. Јер већина гонитеља Христа је базирала своја тестирања на томе да у некој одмеравајућој речи ухвате Христа, у чему се показује на много места да нису успели да га дискредитују и оптуже (отуда одгонетка пред синедрионом и Кајафом касније зашто се довлаче лажни сведоци). Ипак, након саслушане приче законик добија могућност да се докаже. Јеванђеље ту стаје са приповедањем. Можда је и ту законик отишао ожалошћен као младић, на другом месту, који је имао врлине али се ожалостио када је требао да се одрекне имовинског стажа. Овај можда није могао да се одрекне своје памети јер није марио за дела.

Величина приче је универзална. Расеца сваки век и нараштај. Јер, човек ће увек бити изложен људима, у промету, у односу, у симпатији или антипатији, осцилацијама типа: „Приђи, узми“ или „Одбиј, остави!“. Човек ће бити понекад у проблему или у позицији да некоме у другом проблему помогне или не. Занимљиво је да Христос ни овде у први план не истиче да људи треба да полажу веру у Њега, Оца и Духа. Наравно, не прескаче те суштинске поруке на другим местима где делује, исцељује и проповеда. Али, наглашава вољу Божију изражену у љубави и испомоћи према другим људима – једних према другима. Не фокусира се на Себе као Бога (иако на то има право), него у први кадар истиче колико је Њему важно да човек на човека пази и мисли. Уосталом, у томе ће се показати и Суд како Сам Христос пророкује откривајући будуће време као садашње.

Изражене примере у типологијама свештеника, левита и Самарјанина имамо свуда. Овде имена нису позната, ни битна. Акценат је на карактерима и делима. Прва двојица су оличење хладнокрвности и безосећајности. Журе својим путем као да су прошли поред мртвог пса. Не занима их онај ко лежи. Чак не долазе на помисао да се бар запитају да ли можда лежећи још увек дише. Отписан је и пре покушаја интервенције. У таквој сцени, у односу на проблем непомичног, открива се наличије карактера пролазећих. Какви су они људи. И да по линији неосетљивости не заостају за оним разбојницима који су таквог човека повредили. Јер, ако су га они први повредили, ови други су га докрајчили равнодушношћу. Самарјанин као трећи протагонист је изузетак. Његово срце не остаје стегнуто унутар самоконцентрације. Осећа муку другог. Можда је и он журио и имао неодложне обавезе али прекида сваки покрет док рањеног не збрине. Нешто му не да мира, док прва двојица можда и ноншалантно корачају ногу пред ногу. Тек онда Самарјанин наставља даље својим путем. Данас се толико жури у свему да се сваки сусрет добротољубља одлаже, чак и онда када нема никаквог проблема посреди.

Сличне паралеле имамо и данас. На улици. У кући. Међу странцима. Међу пријатељима, познаницима или родбином. Бога, парадоксално, у оваквим животним догађајима не занима пуно вера у Њега колико љубав човека према човеку (било је фарисеја који нису имали веру у Христа али им човекољубље није мањкало. Никодим је такав пример. Зато је могао и без фанатичне агресије да комуницира са Христом тражећи савет без лукавштине првопоменутог законика). Вера није маргинализована, само у овој причи, причи Духа, није у главном фокусу. Данас се сусрећемо са разним животним проблемима. Својим или другим. Умишљеним или реалним. Пред лицем сваког од запажених проблема и проблемствујућих, ми откривамо своје наличје какви смо као људи. Нема статистике. Свако је стварност за себе. Неко суров, неко критизер, а неко саосећајан. Неко суров у својој неосетљивости незастајања пред агонијом другог, неко критизер који осуђује лежећег, а неко једноставно жели да помогне (мада ова трећа типологија некад се рачва у више профилних категорија – од наивности преко брзоплетости до безусловности; а има и таквих „доброта“ лаж- доброчинитеља, који зажале на учињеном добру другоме па постају још гори од оних сурових и безосећајних двоструко више).

Пренесимо сада контекст приче у савремени свет. Колико застајкујемо пред проблемима других? То је питање ове јеванђељске приче. Можда је и Самарјанин имао својих проблема али их сигурно није користио као изговор да не помогне другом. Можда су тако брзопролазећи и имунопасивни свештеник и левит правдали своје игнорисање лежећег? Можда ми тако данас радимо? Ако не игноришемо, питање је, ако смо већ застали и ушли у проблем другог, колико не одмажемо? Јер осуђивања преливају чак и тамо где је умишљена добра намера. Често неки рачунају своју „помоћ“ као изобличавање и срамоћење другог додатно у име „крепљења или отрежњавања другог“. Не само што не осећају тескобу другог него га додатно рањавају и понижавају. Контрадикторно, као да му дају руку да устане али му ногом стискају главу да се не подигне. У том случају, свештеник и левит су бар ћутке продужили поред лежећег. Данас су ситуације много бруталније. Имамо морбидније перспективе. Људи се вређају призорима туће немоћи. Генерално – неразумевање и код ћутљивих и причљивих неосетљивости. Свакако, част изузецима.

Самарјанин реч није рекао. У немости ствара дело ради другог. Данас се више прича него делује. Добра воља постаје проређена. Негде и срачуната на добитак. Колико само хуманитарних организација или појединаца доброчинствује само под условом да је негде њихова доброта обавезно запажена, снимљена, евидентирана. Хришћански идеал скромности се и даље држи обрасца да „не зна лева рука шта чини десна“. Не труби о својој врлини, држи се ћутања баш као Самарјанин. Не тражи сензационализам и аплаузе. Данас пак имамо пуно „Самарјана“ који много причају једни са другима док измучени и даље лежи у својим ранама пред њима. Перспектива је изокренута, врлина – саркастична (колико је одсутна). Док се они испричају о најбољим решењима, или раскринкају нефункционалност компететнијих за помоћ проблематичнима, дотле лежећи трипут може да умре. Није ретко ни да самоограђивање као истицање својих проблема постаје параван да се другом не помогне.

Неко од савремених уметника је успео црнохумористичком оловком да дочара карикатурни смисао „пасивне доброте“ данашњег популације. На једној слици је представљена изложба сиромашног на платну коју богаташи посматрају док реално сиромашан крај њих проси испред галерије а њега зато што није на слици нико објективно не примећује; на другој слици, човек се дави а сви ваде телефоне да снимају пренос, јер је сензационализам пречи од ближњега у невољи. У оба случаја – нико да помогне. А „пасивна доброта“ није доброта, јер, као што рече апостол: „Ко зна добро да чини а не чини – грех му је.“

Извор: Теологија.нет

Овај павославни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).
Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!"

Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

Тропар Светом новомученику Вукашину Јасеновачком

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче,
Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац.
Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше
„Само ти дијете ради свој пocao", јер нама је Христос живот вјечни дао.
Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

Др Жарко Видовић

Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој истроји Срба

Ево дана који нам је дао Бог: у архијерејској саборној Литургији, у храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, СВЕТОГА ВУКАШИНА ЈАСЕНОВАЧКОГ.

Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да г. 1945. мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до г. 1992-1995. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа).

Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941.г. повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. г., недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје).

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна мусл и манска породица.

У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Ср п ско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Светог Архангела, славе као свога службеника и заштитника.

С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" ( εν τούτω νίκα , Ин хоц сигно винцес).

Завера ћутања

Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г., када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"!

Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ , значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, године 1946, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине).

Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачки "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945 . г; или заточеници који су имали среће да их. преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. С астанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у С Р Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања г. 1943). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу , и још више : идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје! - давали у п раво ср п ски комунис ти Комунизам је тражио баш од Срба ( од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест".

Транспорт за Јасеновац

Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у храму Светог Саве на Врачару оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Баш-чаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна п есма ' Ђурђевдан је ' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!).
Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра , названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. била Пешадијска школа и Касарна "Маршала Тита"!).

Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942 ., нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни . Али је било и муслимана , зашворених само за т о ш т о су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби : млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЏ" и натпис "седам коња или четрдесет војника ", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“ , т е смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!

Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.

Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо ) а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе ! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас ! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!

Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марков-дан! Питају :"Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан ' Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај"!) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом "Јасеновац"). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком. (Слушали смо пуцње).

А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају "Тотовци" "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљенос т и, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке . Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јеп су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану . Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец , па чак и неки сарајввеки Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. г. , о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју") . Пробој из Јасеновца су извршили зана т лије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини п реживели сведоци Јасеновца! (А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату!) Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру!

Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде : сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци "Тотовци" нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа , иду задригли "Тотовци" и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга!). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем.

Растанак у Јасеновцу

Ми који смо издржали "Тотовску" пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор . А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља!) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.

То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру.

Логорашки поглед на српску историју

Тада смо први пут али заувек (!) схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми ! А за "њега " цву смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999 . ), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - треба саслушати и проучити искуство логорашко , да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!

То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор : додуше, мирнодобски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944: Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио цве да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!

А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје , наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној !", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреносш еепе Светог Вукашина Јасеновачког.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.

Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма:  „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“

Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ

Као што је Господ населио небо сјајним звездама, да пројављују славу Његову и показују пут путницима и морепловцима, тако је и све српске покрајине настанио многим праведницима, исповедницима, мученицима и светитељима, да се кроз њих прослави свето име Његово, а нама грешнима да буду утеха и пример. И као што знамо имена само неких, малобројних звезда, а највећем броју не знамо, тако су нам позната имена само малог броја наших светитеља, а огроман број њих су за нас остали безимени. Господ једини зна сва имена њихова јер су уписана у књизи вечног живота!

Ко од нас смртних може набројати и именовати све свете страдалнике који су у боју или у свирепим мукама живот свој за веру православну положили и пре Косова, и на Косову, и после Косова?! Знамо ли имена свих косовских мученика, или се сви заједно кроз једног Кнеза Лазара прослављају? Да ли су нам позната имена свих 700,000 светих српских новомученика усмрћених само у току од пет година, 1941-1945. од усташких крволока? Знамо ли имена најновијих српских мученика, људи, жена и деце, које ради вере њихове и имена српског у наше време нови Агарјани и повампирени усташи већ трећу годину зверски мрцваре и убијају у Босни и Херцеговини?

А мало је познато и то да се равни и питоми српски Банат у прошлости прославио хиљадама мученика чија имена нам нису знана. Страдали су у време заувек проклетога Синан-паше, “немилосрдног крволока”, звери у људском облику, новог Ирода, мрзитеља и Христа Господа и православних хришћана. Гдегод је пролазио свој пут је обележавао набијањем Срба на колац и дерањем њихових кожа.По његовом наређењу Срби су натицани на ченгеле, набијани на колац, живи дерани.

У то време је у Вршцу био Епископ вршачки већ поменути свештено мученик Теодор, човек благе нарави, скроман, милостив, богобојажљив, искрено побожан и православљу дубоко одан. Веома је волео свој српски род и силно патио због страдања којима су Срби у Банату били изложени. Тешко би му падало ако би видео да се животиње кољу и убијају, а колико га је тек болело када је био сведок турских зверстава које су чинили над његовим Србима. Није никада хтео окусити месо, већ је сво време проводио у посту и молитви. Своме ђакону је с тугом говорио:

Гле, Господ ће испразнити земљу и опустети је, преврнуће је и расијаће становнике њене. И биће свештеник као народ, господар као слуга, госпођа као слушкиња, продавац као купац, који даје у зајам као који узима у зајам, који узима добит као који даје. Сасвим ће се испразнити земља, и сасвим ће се опленити. Јер Господ рече ову реч. Тужиће земља и опасти; изнемоћи ће васељена и опасти; изнемоћиће главари земаљски. Престаће весeље уз бубањ, нестаће граја оних који се веселе, престаће весеље уз гусле. Разбиће се пусти град, затворене ће бити све куће да нико не улази. Тужњава ће бити по улицама…

Наслућивао је да ће тешка времена постати још тежа, па се са уздахом и сузама обраћао Господу:

Смилуј се на ме, Господе; јер ме је туга, од јада изнеможе око моје, душа моја и срце моје; ишчиље у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крепост моја, и кости моје сасахнуше. Од множине непријатеља својих постадох подсмех и суседима својим, и страшило знанцима својим; који ме виде на улици, беже од мене. Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима; ја сам као разбијен суд. Јер слушам грдњу од многих, од свуда страх, кад се договарају на ме, мисле ишчупати душу моју. А ја се, Господе, у Тебе уздам и велим: Ти си Бог мој. У Твојој су руци дани моји; отми ме из руку непријатеља мојих, и од оних, који ме гоне. Покажи светло лице своје слузи своме; спаси ме милошћу својом. Господе, немој ме оставити под срамотом; јер Тебе призивам. Нек се посраме безбожници, нека замукну и падну у пакао.

Живот под Турцима је био неиздржљив. Узалуд су се надали Срби да ће хришћани из европских земаља притећи у помоћ. Али све док Турци нису нападали на те европске хришћанске земље, хришћани у тим земљама нису марили за српске муке.

Када је стигао глас да су се у Стамболу побунили јаничари, свештеномученик Теодор се понадао да ће се Турци повући из Баната у Турску да угуше побуну. Узбуђено и са радосном стрепњом је говорио:

… звери је мало земаља и градова, блага и робова, и на Истоку и на западним странама, и у бесу сама на себе разјапљује чељусти и кида своје месо. Можемо ли се, Господе, надати да ће звер пасти и да ћемо се извући из њених адских кандзи? Доста смо, Господе, у ропству и расејањима. Нека нам се сада обрекну оне речи пророка Амоса да иду дани среће када ће орач стизати жетеоца, кад ће се повратити робље и саградити пусти градови и када нас нико неће ишчупати из земље своје.

У то време долазили су свештеномученику Теодору народни прваци, и неки калуђери и свештеници, и гворили му да је сада време да се Срби дигну на устанак и протерају Турке са своје земље. Уверавали су га да ће суседни хришћани притећи у помоћ и молили га да поведе народ у бој. “Тебе ће народ послушати, ти си им крепка узданица. Позови их, и доћиће, благослови их да крену у бој, да се сломије турски јарам и отерају проклтеи Турци са наше земље. Дај да испунимо завет цара Лазара и свих косовских мученика!”

Свештеномученик Теодор је најпре сетно ћутао, а онда их је запитао:

Да ли завет цара Лазара може да се испуни и нечим другим осим мачем? Зар са сваком разореном црквом, спаљеном кућом, покланом чељади , отетом стоком, нећемо бити даље од тог циља? Не опстасмо ли до сада само са црквом и престолом Светога Саве. Надате се у принчеве, али “боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на човека; боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове.

Тако је свештеномученик Теодор смиривао оне који су хтели да подигну устанак. Али стање се све више погоршавало. Охоли Турци, а нарочито потурице су неколицини Срба-сељака у каишевима одрали кожу с леђа.  Тукли су, пребијали и убијали когагод су хтели. Пијани од вина и беса убијали су и невине људе, жене и децу, и недужну стоку.

Опет се народни прваци и многи свештеници и калуђери окупише око свештеномученика Теодора и са доста срxбе му говораху:

Откад, по повратку са ратишта, турска војска логорује у Панчеву, такву тугу не виде Банат. Пљачкаху до голе коже и на снег извођаху наге људе и у обести паљаху куће и клаху стоку. На крају сташе нам дерати кожу с леђа, а да ништа не учинисмо. Помамише се и Турци из касаба. У пљачки су грђи од Турака. Узимају све до последњег зрна жита а да ништа не учинисмо.

Зар теби, Владико, није баш нимало стало до твог народа?! Овај живот је тежи него смрт! Поведи нас, да или слободу стекнемо или да нас смрт од патњи ослободи!

Тешко је свештеномученику било слушати ове жалбе и прекоре, али се бојао да подизањем устанка може народ одвести још у већу беду и страдање. Молио је народне прваке да се стрпе, да сачекају док им суседни хришћански народи не обећају да ће им притећи у помоћ ако дигну устанак. Слао је он своје веснике и у Валахију, и у Молдавију, и у Уграску, и у Аустрију, тражио од њих војну и материјалну помоћ у случају подизања устанка, али нико му се на молбе није одазвао. У тузи својој обраћао се Господу: “Колико можемо претрпети, Господе? И ја, који знам да је освета Твоја, хтео бих, што сам беспомоћнији, да устанемо на Турке. Савладавам се. Не бих да окрвавимо наше руке.”

Не само народни прваци и народ, већ и многи калуђери и свештеници су отворено и одлучно захтевали да се почне са устанком. Али нико то није хтео да почне без одобрења њиховог духовног пастира и народног вође, свештеномученика Теодора. Зато су га молили и преклињали да се стави на чело устанка. Он је од њих тражио да му дају времена да се добро промисли пре него што се одлучи. Није се плашио за себе самог, али је страховао шта ће бити са народом ако устанак не успе.

Дан пре него што је донео одлуку, у касну вечер, дуго се молио на коленима, молећи Господа да му укаже пут којим ће поћи. Сатима је био на коленима и зној га је свега облио, а онда је био као у заносу. Тада виде, да ли у сну, или будан у визији, велико поље прекривено поломљеним оружјем и лешевима. А онда зачу глас који му рече: “Бојиш ли се смрти, Теодоре? Зар не знаш да је ропски живот гори од смрти? Турци ти светиње изругавају, народ муче и убијају, а ти седиш скрштених руку. Докле? Видиш, ми се смрти нисмо бојали, већ смо за веру своју и крст часни животе на Косову положили. Изгубили смо земаљско царство, али се у небеском радујемо. Поведи народ свој, освети жртву нашу, испун завет косовски.”

Када је дошао себи, Владика Теодор се помоли Богу, говорећи: “Докле ће се, Боже, ругати насилник? хоће ли противник до века пркосити имену Твоме? Устани, Господе, помози ми, Боже мој, јер Ти удараш по образу све непријатеље моје; разбијаш зубе безбожницима. Од Господа је спасење; нека буде на народу Твом благослов Твој”.

Онда посла позив да се окупе народни прваци из разних крајева Баната, па им саопшти да се одлучио да подигну устанак и пристао да им он буде вођа. Пре него што су се разишли, благослови их и поучи:

Узмите заставе својих цркава и украсите их ликом светог Саве. Као што је крсно знамење било на заставама цара Константина, тако нека се наши барјаци вију украшени ликом светога Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу. Будите храбри у боју, јер се за правду и слободу борите. Не дозволите да се озверите у боју; борите се не као неверници, већ као хришћански ратници, којима је чојство исто тако важно као и јунаштво. Авај, многи од вас ће пасти, многе од вас очи моје неће више видети…Нека вам вечни живот буде награда за смрт. Пођимо светлим и светим путем косовских јунака и послушајмо светога Кнеза Лазара који и нама поручује: “Искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно на сечење за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу”.

Тада их све благослови свештеномученик Теодор и посла их свакога у свој крај да окупе људе и да сви заједно ударе на Турке у одређени час.

А када су ови отишли, свештеномученик Теодор паде на колена своја и завапи:

Господе над војскама, благослови ову малу српску војску и буди јој милостив. Огради их светим својим анђелима и арханђелима да им стреле и мачеви безбожника не науде. Свети ратници и мученици, Георгије, Димитрије, Теодоре Тироне, Теодоре Стратилате, и сви остали мученици за веру Христову, укрепите ове ратнике за правду и слободу, да их јарост и крвожедност безбожника не уплаши или збуни. Будите са њима, борите се с њима раме уз раме. Свети Саво, ево деца твоја духовна, род твој љубљени, устаје да избори правду и слободу. Води их, светитељу, путем победа. Моли се Господу за њих и све оне који буду пали у бојевима, прими у царство небеско и настани заједно са тобом и другим српским мученицима и светитељима.

Тако српски устанак у Банату поче 7.101. године од почетка света, а 1593. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа На почетку устанка Срби су извојевали неколико победа. Заузели су многа села и градове и из њих Турке протерали Лила се и турска и српска крв. Носећи барјаке са ликом светога Саве на њима, устаници су ишли из победе у победу. Турски војници су говорили да њих не побеђују устаници већ “каурски светац Сава”. Многи су поверовали у светога Саву, а неки се и кришом покрстили.

Почетком јуна, а 1594. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, зби се велики бој између турске војске и српских устаника из Баната. Срби су жестоко нападали а Турци се очајнички бранили. Страшан је био звек оружја, а још страшнији крици рањених . Бог и свети Сава помогоше српским устаницима те силно поразише турску војску. Од 11.000 турских војника једва се спасло само 1.000, а међу погинулим Турцима био је и Софи Синан-паша и још тројица бегова.

До свештеномученик Теодора стизале су у Вршац победе српских устаника. Он се радовао и Господу захваљивао, али је онима који су се сувише радовали говорио:

Још не верујем да побеђујемо највећу силу на свету, али се надам да дође час када сам Господ изравњава рачуне. Јер, речено је: “Устаће Бог, и расуће се непријатељи Његови… Ти ћеш их разгнати као дим што се разгони, као што се восак топи од огња…”

Ипак, обеспокојава ме опијеност народа и народних вођа. Мисле да смо већ победили ако смо протерали своје спахије и заузели турске паланке у околини. Ја им нисам војни вођа, нити бих то био, а правог војног вођу и немају. Сваки атар ратује прво за себе, и тек онда кад запрети велика опасност окупљају се да заједно дочекују непријатеља, и опет, и ту, свако бије свој бој.

Жалостило га је што су и Срби постајали све свирепији у боју. Знао је да тако увек бива; рат потискује човека у човеку и распламсавају се најгоре страсти у њему. Својом руком је записао на једној црквеној књизи: “Узесмо Бечкерек. Не помогоше моји савети да се поштеде Турци. Черечили смо их за њихова свирепствовања зимус. Бојим се да нас Бог не остави.“

Уистину, није било лако српским устаницима да се уздрже од освете. Сећали су се својих попаљених кућа, поклане стоке, својих рођака и пријатеља на колац набијаних, живих драних. Привиђале су им се њихове цркве и светиње од Турака поругане и уништене. Борили су се као лавови и живи се нису предавали, јер су знали шта их чека ако се предају. Слушали су о онима које су Турци заробили, како су их мрцварили, тако да су у највећим мукама умирали. Зато су радије умирали у боју, смрћу ратника и јунака.

Бојазан свештеномученика Теодора да се Господ може окренути од Срба, као да се испунила. Турци су довели силна појачања и ратна срећа се у њихову корист окренула. Турска војска која је бројала 30.000 војника, сукобила се 10. јула 1594. године са српским устаницима у близини Бечкерека. Од устаника, којих је било 4.300, спасло се једва око 300. Остатке српских чета Турци су убрзо после тога уништили у бици код Темишвара.

Свештеномученик Теодор, чувши за страшнни пораз Срба и сам је пожелео да умре. Обузела га је туга за изгинулима и страх за преживелима. На унутрашњој корици јеванђеља у саборној цркви, записује:

Нико више не зна да ли ће дочекати сутрашњи дан. Нико више не зна када ће Турци напасти његов град или село. Одбране више нема. Мртви стражари код бечкерека, нашег новог Косова.

Од једног преживелог устаника, који се некако рањен докопао Вршца, Владика Теодор је сазнао како се одвијао бој код Бечкерека:

Две паше, темишварски и будимски, вргоше на нас тридесет хиљада – три пут већу војску него ли онда када изгибоше на истом месту код Бечкерека. Не могасмо скупити и довољну војску за битку и чувати градове и села. Бејаше нас тек нешто више од четири хиљаде, с нешто Мађара и Румуна. Остали остадоше у својим атарима да их Турци и ту не изненаде.

Господ хтеде да се уистину понови Косово. У првом судару Турци одступише, и учини нам се да побеђујемо. Кажу да је то била турска варка, не би ли нас опколили. Али варке не бијаше. Узбисмо их, као и досад, док нас још држаше полет. Тада Мађари кренуше устрану да заобиђу Турке и нападну их с леђа. Помислисмо да беже и да нас , као на Косову, сустиже издаја. Снага нам малакса, и мало ко жив остаде.

На крају овог сведочанства очевидца српског пораза код Бечкерека, који је свештеномученик Теодор записао на крају руком исписаног Осмогласникаиз тринаестог века, свештеномученик је дописао: “А мени, грешном, Господ не даде да погинем као цар Лазар на Косову, и окајем грехе своје. Остави ме на најгрђим мукама: гледаћу како се затире мој народ да му ни трага неће бити.”

Средином јула 1594. године Банат је у потпуности био у турским рукама. Тада насташе страшни дани за Србе у Банату. Разјарени Синан-паша, који је због победа устаника на почетку устанка изгубио свој положај, одређен је од Стамбола да изврши казну над Србима. Наредио је турским војницима да немилосрдно кажњавају по селима и градовима. Разјарени турски војници, а нарочито потурице, пуни беса и жеље за осветом, нису штедели никога. Устанике које су ухватили изложили су најгрознијим мукама, а свирепо су клали и убијали и невине, оне који нису узели учешћа у устанку. Чак ни децу и жене нису штедели. Срећан је био онај кога су брзо убијали, али мало је таквих било. Највећи број људи су умирали у најстрашнијим мукама, набијани на колац, черечени на ченгелима, живи драни и на ражањ печени. Јаук и писка мученика се до неба уздизали. Опустеше села, а гробља се умножише и препунише. Тела многих побијених осташе несахрањена, па се птице грабљивице и дивље звери меса њиховог наједоше и погојише. Дим из попаљених кућа се вио и светлост сунца замрачио. Изгледало је као да је смак света отпочео.

А не би доста проклетоме Синан-паши, звери разјареној, да само живе Србе убија, да им куће и цркве пали и руши. Сећајући се да су српски устаници на својим барјацима носили лик светога Саве, и знајући да је тај светитељ извор наде, чувар вере, светли путоказ Срба кроз векове, одлучи да мошти светитеља уништи, не били тако и његову успомену међу Србима избрисао. Зато нареди да се мошти светога Саве донесу из Милешеве у Београд и ту их спали на Врачару на дан 27. априла 1595. године, а пепео изгорелих моштију развеја на све четири стране. Надао се да ће тако заувек обесхрабрити Србе те се неће више дизати на устанак. Грдно се преварио, али су Срби који су били сведоци спаљивања моштију светога Саве били утучени и, заиста, многи од њих би радије поднели да су Турци њих спалили него мошти светога Саве.

Крвави турски пир није престајо. Свуда беше велика жалост и беда. Запустеше многа села и градови, замукнуше црквена звона, разорене бише многе цркве и манастири, јаук и нарицање заменише некадање песме, зави се у црно цео српски Банат. У страху од турске одмазде, многи су се крили по пећинама, рововима и земуницама. Али, како се види из записа који је оставио Стефан, ђакон Владике Теодора, који му је свештеномученик Теодор издиктирао, од Турака се нису могли ни у земљу сакрити:

Бежимо у збегове. Пронађу нас и тамо кољу што смо изашли из села. Нађу ли нас у селима, живе нас спаљују што смо остали на огњиштима. Нити има куће коју не запалише, нити има цркве коју не порушише. Само ће звери овде живети…

Велики број Срба из Вршца и целог Баната су покушали да се спасу од јарости турске бекством у Ердељ, јер преживелима није било опстанка у Банату, а нарочито онима који су узели учешћа у устанку. На молбу и преклињање народа, и свештеномученик Теодор се одлучио, иако врло нерадо, да се склони у Ердељ. Тешко му је било и са сузама у очима је говорио: “Да ли за мене има икаквог спаса кад ће ми душа, далеко од мога Вршца, моје цркве и моје пастве бити као у аду. Зашто ми, Господе, ниси дао да се са онима који су живот у боју положили преселим у царство Твоје? “

Из Вршца је свештеномученик Теодор, Владика вршачки кренуо са многим преживелим Србима за Ердељ. Тамошњи кнез Батори му одреди да се настани у Темишу, где је била велика група избеглих Срба, и дозволи му да заснује српску епархију, са седиштем у Темишу.

У Темишу је свештеномученик Теодор окупљао избегле Србе, храбрио и тешио оне који су туговали за својим побијеним рођацима, за попаљеним кућама и за својом родном земљом. Саветовао их је да чувају своју веру, свој језик и своју народност, и уверавао их је да ће се Господ једног дана смиловати и на њих, јадне избеглице, и на цео српски род. Говорио им је о праведном Јову и његовим страдањима.

Не бојте се, браћо моја, док на правди страдате. И не клоните духом, и не ропћите на Бога. Нека међу вама нема размирица. Помажите једни другима. Богу се непрестано молите, јер сва нам је нада у Њега. Чувајте образ и поштење, будите примерни грађани ове земље која нам је дала уточиште. Нека домородци, гледајући ваш частан и поштен живот, па да мисле и говоре лепо о Србима уопште. Греха се чувајте, јер грех нас од Бога раставља, а ми без Бога ништа не можемо. Господ нека вас чува и благослови.

Основане су многе српске парохије и избегли народ се окупљао око своје цркве. Владика Теодор је умешно водио Цркву, завео ред, старао се да се сва типиком прописана богослужења редовно врше.

До Турака у Вршцу је доспео глас да је Владика Теодор успео да се склони у Темиш. Неко им је рекао и то да поново организује устанак и да ће ускоро на њих ударити. Они су од кнеза Баторија захтевали да им га преда и претили му да ће, у противном, напасти његову земљу. Он се на то није освртао, али нашло се неколико његових доглавника који су га наговарали да Владику Теодора преда Турцима јер су се бојали да ће Турци заиста ударити на њих зато што дају склониште Владици Теодору. Пријатељи свештеномученика Теодора су молили кнеза Баторија да не предаје овог поглавара једне православне цркве Турцима који су противници хришћанства. Владици Теодору су слали поруке да се чува, чак су и именовали своје сународнике од којих треба да се чува. Свештеномученик Теодор је њима захваљивао, а Господу Богу се свесрдно молио:

Смилуј се на ме, Господе, јер сам изнемогао; исцели ме, јер су кости моје устрептале, и душа се моја врло уздрхтала. А Ти, Господе, докле ћеш? Обрати се, Господе, избави душу моју, помози ми ради милости Твоје. Јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће Те славити? Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју. Усахну од жалости око моје, постаре се од множине непријатеља мојих.

Од ретких појединаца којима је успевало да се спасу и пребегну у Темиш, свештеномученик Теодор је слушао страшне приче о зверствима која су Турци вршили над Србима који су остали у Банату. Туговао је и често себе кривио за патње које је народ подносио. Тешио се надом и вером у Бога, говорећи: “Господ ће дати силу народу својему, Господ ће благословити народ свој миром”.

Поједини избегли Срби, чувши за страдање њихових рођака и пријатеља који су остали у Банату, бунтовали су, па чак и на Бога роптали. Владика Теодор их је и тешио и молио да не ропћу на Бога који им је једина нада и утеха. Говорио им је:

Дајте Господу, синови Божији, дајте Господу славу и част. Дајте Господу славу имена Његова. Поклоните се Господу у светој красоти.

Храбрио је све избегле Србе да истрају у вери својој и у верности Господу и Спасу нашем Исусу Христу. Обраћао им се често и говорио:

Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоље ли или туга, или гоњења, или глад, или голотиња, или страх, или мач? Kао што је написано: за Тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање.

А народ је слушао свога Владику и усрдно се молио Богу да прекрати српско страдање и у Банату, и у Србији, и свуда где има Срба.

Касније, да ли наговорени од Турака или по својој личној злоби, неки Срби који су касније долазили из Вршца у Темиш, пребацивали су свештеномученику Теодору да му није стало до народа који је оставио на милост и немилост Турцима, а сам се склонио у Темиш. Њега су кривили за све патње и за смрт оних које су Турци на најгрознији начин погубили.

Свештеномученика Теодора су ове оптужбе страшно болеле, а говрио је и верном народу и онима који су га оптуживали:

Истину говорим, тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом светим: да ми је врло жао и срце моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен за браћу своју која су ми род по телу.

И заиста, овај свети мученик је био спреман и вољан, ако би било могуће, да свој живот положи да би се прекратиле српске муке. Многи су га чули када је то говорио па су, изгледа, неки то и Турцима дојавили. Они су желели по сваку цену да ухвате свештеномученика Теодора. Били су уверени да ће једнога дана опет повести народ у борбу противу њих. Отуда нису имали мира док је он био међу живима.

Турци се онда досете да га на превару ухвате. Знајући колико му је тешко падало страдање народа у Банату, пошаљу они неке Србе да му кажу да му обећавају да ће престати са мучењем и убијањем Срба ако се он врати у Вршац, а и њему обећавају да му неће ништа учинити.

Свештеномученик Теодор је добро знао да су турска обећања лажна и да ће га смрт снаћи ако Турцима падне у руке. Да је бар могао бити сигуран да ће макар престати са злостављањем и убијањем Срба, не би му било жао да њега погубе. Али ни у то није могао веровати нити се у то надати. Ради тога се колебао и одлагао доношење одлуке да се врати у Вршац.

Пошто се Владика Теодор није вратио у Вршац на њихов позив, Турци почеше још свирепије прогањање и убијање Срба у Банату и уништавање њихове имовине. О томе су стизали гласови до Владике Теодора и задавали му јад и муке. А једне ноћи, док се усрдно молио Богу да му укаже којим путем да крене, виде чудну визију: два војника светлом обасјана приђоше му један са леве а други са десне стране. “Теодоре,” обрати му се један од њих, “ти имаш наше име, а удостојићеш се и мучеништва, као што је и нас Господ удостојио. Не бој се, придружићеш се нама и хиљадама других мученика и поделићеш са њима и нама славу коју нам је Господ доделио. Крени на пут!”

Када је дошао себи, свештеномученик Теодор је одмах схватио да су му се јавили свети мученици Теодор Тирон и Теодор Стратилат, и решио је да послуша њихов савет и да се врати у Вршац.

Следећег дана позва свештеномученик Теодор своје блиске сараднике и објави им:

Браћо моја и децо моја, одлучио сам да се вратим у Вршац и предам се Турцима јер је боље да умре један човек него народ да пропадне. Знам да ме чекају велике невоље, а можда и смрт. Али се ни за шта не бринем,нити марим за свој живот, него да свршим течење своје с радошћу и службу коју примих од Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божије. И ево сад знам да више нећете видети мојега лица, ви сви по којима пролазих проповедајући царство Божије. Зато вам сведочим у данашњи дан да сам чист од крви свију. Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја ово знам да ће по одласку моме ући међу вас тешки вуци који неће штедети стадо. И између вас самих постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом.

А сви око њега почеше га молити и преклињати да се не враћа у Вршац јер га тамо чека сигурна смрт. А како он остаде при својој одлуци, настаде плач и туга велика и живога га оплакиваху као да је већ мртав. Свештеномученик их је тешио, грлио и благосиљао, а онда је, сам, без пратње, кренуо на свој пут мучеништва, као јагње на заклање…

Када је стигао у Вршац и предао се Турцима, ови су се силно обрадовали. Одмах су га почели тући, пљувати, злостављати и изругавати. Можда би га турски војници којима се предао и усмртили, али њихов старешина их растера, рекавши им: “Да се нисте усудили да га тако лаком смрћу усмртите! За његова недела ми ћемо му сутра живом одерати кожу на мех!”

Задрхта срце свештеномученика Теодора када је чуо ове речи. Гледао је он некада када су Турци драли живе вукове и друге животиње. Знао је он какве су то муке када се некоме ко је жив кожа дере на мех. Али не завапи нити помоли за милост љуте Агарјане. Уместо тога обрати се топлом молитвом своме Творцу:

Господе, не дозволи да срце у мени клоне ! Не дај уснама мојим да од крвника милост траже. Укрепи ме да издржим страшне муке, да би муке српског народа престале. Прими мене као жртву за све њих, опрости им грехе и заштити их од свирепих мучитеља. Дај да крвљу мојом сперем грехове и њихове и моје. Пошаљи ми анђела свога да ме крепи у мукама мојим. Свети Саво, твоје су мошти спалили и пепео на све стране расули, али те из срца Срба нису могли избрисати. Нека и мене народ српски у Банату и свуда где их има памти по добру. Нека се и мојом смрћу прослави име Господње и света вера православна.

Идућег дана, на тргу у Вршцу, окупила се гомила турских војника. Били су ту и многи Срби које су Турци натерали да дођу и гледају муке свештеномученика Теодора, да би се заплашили и обесхрабрили, да им ни на ум не пада да дижу устанке.

Ко ће описати неописиве муке свештеномученика Теодора, епископа вршачког и банатског?! Која рука неће задрхтати описујући те муке?! Турци су поставили један подужи колац између два ракљаста дрвета и о колац везали Владику Теодора. Два џелата су му живом гулили кожу од врата надоле. Полако су засецали кожу и одвајали је од меса. Крв мученика се сливала на земљу. Свест му се мутила од бола, али Турци су га повремено поливали хладном водом тако да остане при свести, да се страшније мучи. Турци су беснели зато што није јаукао, нити за милост молио. Видело се само како му се усне покрећу, али не на јаук и запомагање, већ на молитву. Они који су били ближе могли су чути његов шапат и чули су његову молитву коју је непрестано понављао:

Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Боже, очисти ме грешног и смилуј се на мене. Свети Саво, укрепи ме молитвама својим. Свети великомученици, Димитрије, Георгије, Теодоре Тироне, Теодоре Стратилату, и сви знани и незнани мученици, не остављајте ме. Свети кнеже Лазаре, и ви косовски мученици, дајте ми снаге да издржим ове муке.

Страшно је било гледати крваво месо тела са којег је кожа гуљена! Неке жене су се онесвестиле, а и многим људима се смучило. Жене Српкиње нису смеле плакати и кукати, али су се побожно крстиле и у себи молиле Господа да прекрати муке њиховог Владике и мученика. И људи се се кришом молили, а многи су у себи клели турске крволоке. А када су xелати одрали кожу свештеномученика Теодора као јагњету невиноме, растераше Србе и не дозволише да се тело свештеномученика достојно сахрани.Оставише га на месту мучења да га дивље звери поједу.

Но, гле чуда, иако је у то време било много вукова који су силазили и у сам град, а и паса који су лутали улицама, и понекад нападали Турке, ниједна животиња не приђе телу свештеномученика. Напротив, вукови нападоше турске стражаре који су били остављени да пазе да неко не украде тело свештеномученика, а неколико њих и усмртише. И турски стражари, а и Срби који су издалека гледали у правцу где је било остављено тело свештеномученика, видеше блиставу светлост која је на том месту лебдела. Зато сутрадан турски командант нареди да се тело свештено мученика Теодора однесе далеко од Вршца и тајно сахрани, тако да нико не зна где му је гроб.

По многим знацима народ у Вршцу и Банату је знао да је Господ прославио свога свештеномученика Теодора. Дан после његовог страшног погубљења, оба џелата који су му кожу драли су полудели. Турски командант који је наредио да се кожа светитеља огули, осуо се неким ранама по целом телу и урликао је од бола као дивља звер. Срби, видећи ове знаке, и осетивши да се Турци плаше и мртвог Владике Теодора, почеше се обраћати молитвама свештеномученику и многи болесници оздравише молећи се њему за оздрављење. Не знајући где је гроб светитеља, многи Срби, а нарочито жене, долазили су на место на коме је свештеномученик Теодор погубљен и оплакивали га. Турци их нису дирали јер су се бојали да ће их “каурски поп” кога су погубили казнити ако дирају оне који су за њим туговали. Многи њихови војници, потурице који су знали српски језик, слушали су како Срби, и људи, а не само жене, наричу:

Јој, туго наша, свети наш мучениче Теодоре! Светла надо наша, како брзо зађе! Светло наше, где се сада кријеш? Епископе наш, ко ће нас сада надгледати? Предводниче наш, без тебе смо залутали. Ко ће нам сада пут показивати, ко нас у јаду и болу тешити? Ко ће нам, страдалче за веру, веру крепити? Каквим плачем да те оплачемо, и каквим речима да бол свој за тобом изречемо? Живот си за нас положио, а из ропства нас ниси избавио. Ето нас и даље Турци тлаче и убијају. Умоли, заједно са светим Савом, кнезом Лазарем и косовским мученицима, да Господ прекрати муке наше. Тешко нама без тебе, мучениче наш.

ОПШИРНИЈЕ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ