У оквиру априлског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 7. априла 2019. године, предавање под називом "Вавилонска кула - тумачење Пост. 11: 1-9" одржао је Стеван Јовановић, вероучитељ.

У недељу, 31. марта 2019. године, у оквиру мартовског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, предавање под називом "Храм - универзална слика света и место сусрета Бога и човека" одржао је Велибор Мартиновић, вероучитељ.

Ми, људи савремене епохе, не смемо да се заносимо илузијама: криза коју преживљавамо није само политичка или привредна криза; њена суштина има духовну природу, њени корени налазе се у самој дубини нашег постојања; она нас ставља пред последња питања и води нас у област светог. Ми немамо ни права ни основа да наш крах приказујемо као „невину“ и „безопасну“ случајност. Ми морамо пронаћи у себи одважност и морамо изоштрити поглед како бисмо ствари видели онаквима какве оне заиста јесу; морамо у себи наћи вољу како бисмо изрекли сву истину и кренули новим путевима. Треба да се ослободимо свакодневних ситница и да се навикнемо да гледамо у даљ: куда иде, куда клизи савремени свет? шта нас чека? шта нам је чинити како бисмо предупредили најгоре и изградили нов, прелепи живот?…

Али постоји закон по којем се будућност открива само ономе ко гледа из дубине. Стога је нама неопходно истинско продубљивање духа; ми се, пре свега, морамо усредсредити и ући у живу дубину нашег властитог бића, у „супстанцију“ наше човечности, или, као што би рекао Аристотел, у „ентелехију“ нашег духа, у ону свету сферу чију нам је благодатност и божанственост објавио Син Божији, Исус Христос. Свуда, у целом свету мора постепено да отпочне духовно преиспитивање наших душевних актова и наших предметних садржаја: у појединцима, у малим кружоцима, у религиозним заједницама, у философским друштвима и у културним покретима; људи ће се усредсређивати на последње, свете изворе свога живота; они ће сазрцавати живот свога срца и судиће о њему – какво оно треба да буде, каквим се оно показало у стварности и шта му још недостаје…

Што озбиљније, што одговорније, што дубље, што искреније буде ово преиспитивање, тим боље. Јер несреће и невоље нашег времена су велике, и опасност ће бити могуће савладати тек ако буде захваћена последња дубина људске душе, ако човечанство поново прокрчи себи пут ка Богу. Овде уопште није ствар само у „поновном моралном наоружавању“, у тим сиромашним и усиљеним речима које означавају нову и јефтину моду и у најбољем случају обезбеђују учвршћену закулисну дисциплину. Човечанству је потребно обнављање духа и оплемењивање инстинкта, враћање јеванђелској вери, а нису му потребне „чисте рукавице“ које обећава антихрист.

Обнова која нам предстоји мора да чини целу епоху у историји. Јер стари путеви су истрошени и пређашња структура акта, који је стварао културу, довела нас је до ужасних, чудовишних манифестација унутарње окрутности и спољашње технике. И ближи се време када ћемо сви размишљати само о унутарњој обнови и тражити Божју помоћ и спасење.

Стога је наше време време преокрета. Никада још негативне снаге људског бића нису иступале с таквом дрскошћу, тако самоуверено, с таквом самосвешћу; никада још оне нису чиниле такве провокативне покушаје да преузму власт над светом; никада још човек није располагао таквим техничким могућностима; никада још није владао таквим разорним средствима… На помолу је прелом; можда се он већ дешава. Пређашња равнотежа је изгубљена. И оној најгорој опасности, која нам прети, можемо се супротставити само под условом да извршимо унутарњу обнову…

И прве знаке започете обнове препознаћемо у оном својеврсном зрачењу које ће потицати од обновљених људи, у зрацима живе доброте, срдачног сазрцавања, савести и мужевно-спокојне вере. Јер не може се долазити у додир с овим последњим сферама људски-божанствене дубине, ако се претходно у свом инстинкту не пробуди жива духовност и не оживи у себи хришћанско срце са свом његовом чудесном енергијом и проницљивошћу. А живо срце шаље у свет своје зраке; и ови зраци, који из њега исходе, нису само људски већ су и божанствено-духоносни…

Све чешће се чују гласови који тврде да се човечанство може спасити само путем „Новог откривења“… Као да је дато нам Христово откривење „исцрпљено“ или „иживљено“; као да је човечанство већ прошло Његове путеве – путеве богосиновства, захвалности, сазрцања срца и живе доброте – и они га нису довели ни до чега… Као да савремена криза није наша криза, већ криза Господа Бога зато што нам је Он открио „премало“ или „предавно“ и сада треба да пожури и надокнади пропуштено. А, у ствари, то ми нисмо умели да прихватимо Откривење које нам је дато и да почнемо да живимо по њему на прави начин…

Зраци божанског Откривења нису нам били ускраћени. Они нам светле и сада, као што су нам светлели и на почетку; и ми имамо задатак да на прави начин примимо ове зраке и почнемо да живимо од њих. Ми треба да нађемо религиозни акт верне структуре, који ће нам допустити да то извршимо тако да ти зраци не светле само нама него да се излучују кроз нас и из нас, из нашег сазрцања срца, сједињујући нас са другим људима, осветљавајући нам блиску и далеку будућност и усмеравајући наш земаљски живот.

Савремени човек мора да увиди и да се увери да његова судбина зависи од онога шта он сам излучује у свет, и то у свим сферама живота. Он мора да се увери у то да се ради о његовом душевном очишћењу, о оживљавању и стваралачким патњама његовог срца. Зато што је занемарено и замрло срце немоћно и слепо. И кад се он обраћа животу, оно не може да унесе у њега ништа добро.

Људска култура може бити обновљена само живим, зрачећим срцем пошто се једино у њему зачињу нове стваралачке идеје, једино је њему доступна очигледност.

Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 321–323.
Превод: Радослав Божић

Извор: Теологија.нет

Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“ Епархије ваљевске, објашњавајући шта је прво, а што дрго бденије, каже да ова богослужења имају покајни карактер, али и позивају на будност човека да стражи над самим собом. Отац Слободан истиче да ова бденија имају сличности, али и разлике у односу на службе које се служе уочи празника. „Ово богослужење се назива јутрење са каноном Светог Андреје Критског“, каже уредник нашег радија који позива вернике на ово богослужење „јер бденије траје цео наш земни живот“.

Епископ бачки г. Иринеј је мишљења да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Синод канонске Украјинске Православне Цркве апеловао је на Патријарха Вартоломеја да повуче Томос који је дао расколницима у Украјини. Освећен је обновљени Бели конак Хиландара. Патријарх Илија тражи увођење црквеног појања у школе у Грузији. Је ли псовка вид комуникације прихватљив за хришћане? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ на таласима радија Беседе говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. 

Када говоримо о Светом Писму, Библији, присетимо се једноставног али суштинског упутства Светог Иларија Пиктавијског, из трећег века, који је говорио да се читање Светог Писма састоји, пре свега, у разумевању. У том духу, у данашњем програму разговарали смо о томе шта је то библијска и еклисијална (црквена) култура. Колегиница Душанка Зековић говорила је на библијске теме са професорем Богословије Светог Саве у Београду Гораном Раденковићем.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Доносимо предавање Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду г. Игњатија (Мидића)  на тему “Црква и живот“ које је одржао 23. марта 2019. године у Дому културе у Пријепољу у оквиру догађаја који  претходе јубилеју манастира Милешеве – осамстогодишњици постојања ове немањићке светиње.

Звучни запис предавања

Епископ Игњатије је, на радост сабраних, појаснио природу Цркве и на који начин се остварује живот човеков у Цркви Христовој, нагласивши да је Божанска Литургија на којој се сабирамо есхатолошко пројављивање Цркве овде и сада, у којој се збива и остварује за нас продор у свет и време оног Есхатона, онога Последњег у нашој вери што је Бог обећао и што даје онима који Га љубе, а што нам је припремљено и резервисано за сву вечност. Она је, према речима Преосвећеног, тајна Сина Љубљенога и нашег богооблагодаћења у Љубљеноме, она је Богочовечанска Тајна сједињења и јединства Бога и човека у Једноме Христу, у јединству Њега као Главе и Тела, које је Црква Његова.

Извор: Радио Светигора

Један од кључних носилаца четврте индустријске револуције, интернет ствари данас слави свој дан. Процењује се да ће до краја ове године свет имати 26 милијарди уређаја повезаних интернетом. Истовремено, термин интернет ствари полако нестаје из комуникације. Према проценама магазина Форбс, до краја 2019. године, у којој се обележава и 20. годишњица од стварања појма интернет ствари, чак 85 одсто компанија ће користити интернет ствари у пословању.

Интернет ствари односи се на повезивање различитих физичких објеката путем интернета како би дигиталним путем размењивали податке и реаговали према потребама корисника, наводи се у саопштењу београдског одсека дигиталне агенције "Namics". Како преноси Форбс, сам термин интернет ствари (Internet of Things) полако нестаје из комуникације, али његова примена постаје све учесталија.

„Интернет ствари најчешће асоцира на такозване паметне пословне зграде и домове. На пример, паметне куће подешавају светло и оптималну температуру простора, омогућавају да помоћу мобилног телефона контролишемо ручак на шпорету или нас пак обавештавају да ли деца раде домаћи или гледају телевизију“, објашњава Јан Келер из агенције "Namics". Осим тога, како додаје Келер, интернет ствари може олакшати свакодневицу старијим људима и људима са инвалидитетом, али и допринети уштеди електричне енергије.

Концепт интернета ствари донеће и велике промене пољопривредницима и компанијама које се баве производњом и транспортом робе, а здравство ће такође осетити бројне предности интернета ствари. У наредном периоду на развој интернета ствари утицаће мрежа пете генерације, која ће бити 20 пута бржа од досадашње, а највећа новина огледаће се у коришћењу гласовних команди. Термин интернет ствари први пут је употребљен 1999. године, а осмислио га је британски инжењер Кевин Ештон.

Извор: РТС

Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гњева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће.

Пост није само уздржавање од свакога зла, него је у исто време пост вршење свих светих врлина. Када клониш себе од охолости, гордости и разузданости, ти то чиниш - чиме? Смирењем еванђелским. Испуњујеш душу своју смиреношћу, и бориш се против гордости смиреношћу еванђелском. Или, када твоју душу пустоши мржња, а ти си хришћанин, идеш на Свето Причешће, у души ти мржња и ти је мораш избацити из себе ако нећеш да вређаш Господа Христа. Ти мораш мржњу избацити као смрт из себе. Гле, мржња и јесте смрт, смрт која смрди на сваки смрад паклени. "Који мрзи на брата свога остаје у смрти" - вели се у Светом Еванђељу. Остаје у смрти. Што треба да чиниш? Да васкрснеш из те смрти, да васкрснеш из тог гроба! Шта треба да чиниш? Да љубављу еванђелском заволиш свог брата, да се прво молиш Богу за њега, и да га свим срцем заволиш. Јер како ћеш очекивати да те Господ воли кад брата који је поред тебе мрзиш?

Пост није само уздржавање од свакога зла, него и неговање сваке врлине. Кад негујемо веру у себи, љубав, милост, доброту, смиреност, кротост, благост, сваку еванђелску врлину - да се удостојимо Њега, да се причестимо Светим Даровима, ми живимо Њиме. Јер, откако је Господ сишао у овај свет, Он с правом од нас тражи да примимо од Њега Божанске Дарове: Његову милост, Његову благодат и да живимо по Његовом Светом Еванђељу: Живите као што се пристоји Светом Еванђељу, наређује Апостол свима нама хришћанима. И још нешто јаче и веће: Живите достојно Бога Који се јавио у телу. Ето, то је последња заповест, то је цело Еванђеље за мене и за тебе: да живимо достојно Господа Христа.

Укратко, што је Свето Еванђеље Христово? Христово Еванђеље, у две речи, то је: молитва и пост. Он је Сам објавио да се молитвом и постом чисти човек, сваки човек, свака душа чисти се од сваке прљавштине, чисти се и од свих најстрашнијих демона и ђавола. Хиљаде и милиони ђавола у мојој и твојој души, молитва и пост је једина сила, вели Спаситељ, која изгони сву ту гадљиву и црну и паклену и смрдљиву (прљавштину) из душа наших. Кад је Господ хтео да пропише лек, свелек за сваки грех, Он је светим Ученицима Својим објавио: "Овај се род изгони само молитвом и постом". Гле, род демонски, род ђавољи, све врсте зла, све врсте греха, све врсте страсти изгоне се из душе само молитвом и постом. Ето, може се слободно рећи да је Православље молитва и пост. То нас враћа на Еванђеље.

Извор: Српска Православна Црква

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли – резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности – васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.
Богоносни Василије Велики бележи: „Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела“.

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у Царству Небеском.

Извор: Српска Православна Црква

Заволи сиромаштво Христово како би тамо богат постао Божанством Христовим. Заволи пост најдивнији - дјело веома поштовано и богоугодно. Пост је кочија што узноси на небо. Пост рађа пророке, законодавцима мудрост даје. Пост је души одбрана добра, тијелу поуздани сустанар. Пост је оружје одважнима, школа подвижницима. Пост одбија искушења, он блиста на подвигу побожном. Пост је одважност у биткама. Пост је кротио силу огњену. Пост је затварао раље лавовске. Пост узноси молитву на небо. Пост је мајка здравља. Пост је младости поука, украс стараца, путницима пратилац добри.

Код оних што посте тијело је часно и душа је драгоцјена. Пост је смирио Лазара у недрима Аврамовим. Зато га и ми заволимо да бисмо прихваћени били у окриље Аврамово. Уклањаћемо се од раскоши и пијанства што га прати смијех гласни, те мајке блуда. Пијанство не прихвата Господа. Пијанство удаљује од нас Дух Свети.

Пост је благостање града, честитост тржнице. Пост је мир у домовима. Пост је старатељ и заштитник невиности. Пост је пут ка покајању. Пост је сузама источник. Пост не воли свијет, ни оно што је у свијету. Због тога нећемо туговати док постимо, зато што Анђели у својој цркви уписују оне који посте. Пост не допушта памћење зла. А они који у сјећању чувају огорчење и зло што им је учињено, иако се, споља гледано, моле и посте, налик су људима који захватају воду и сипају је у разваљено буре. Не прихвата Господ молитву од онога који памти зло на брата својега. Господу слава и власт на вјеки вјеков! Амин.

Извор: Српска Православна Црква

Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, које гледамо сваког дана и сваког часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута без обзира на страдања и прогоне који му прете.

Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А будемо ли упорно и без застајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи.

Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли. Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати, зато што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу на њих.

Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му их је жао, што значи да их је волео…Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима, и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити, но што је преопдобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију.

И нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе, који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер љубав испуњава срце човека који се труди да угоди Богу, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека, тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили.

За такву љубав молите се речима светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога… дух љубави, даруј мени слузи Твоме!

И даће вам Бог дух љубави!

из књиге „Тумачење великопосне молитве Светог Јефрема Сирина“,
издање манастира Превлака, 2011. године

Извор: Српска Православна Црква

Преподобна Марија Египћанка је рођена око 344. године негде у Египту, а са дванаест година је побегла од родитеља за Александрију, где је живела развратно. Према њеним речима била је гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу". После седамнаест година оваквог живота, кренула је бродом у Јерусалим поводом неког хришћанског празника, не из верских разлога већ надајући се да ће у гомили ходочасника пронаћи нове љубавнике који ће моћи да задовоље њену пожуду. Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша.

За време празника Воздвиженија животворног крста Господњег, када су сви кренули ка Цркви, хтеде и она ући у Цркву, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва, одлучила је да умеша у светину и да заједно са осталима буде унесена у храм; међутим, опет је само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала назад. Још неколико пута је безуспешно покушавала да уђе у храм, па увидевши да јој се не да, она поче ронити сузе, силно се кајући. И угледавши икону (или кип) пресвете Богородице у двориштву цркве, она јој се у великом страху поче молити за опроштај грехова, обећавајући да ће напустити свет (односно постати аскета). Затим још једном покуша ући у Цркву, и овај пут уђе без и најмање сметње. Пошто целива часни крст, она се врати икони Богородице да јој захвали, но у том чу глас: „ако пређеш Јордан, наћићеш прави мир!" Она одмах крену за манастир светог Јована на обали реке Јордан, где се причести. Следећег јутра, пређе реку и повуче се у арабијску пустињу да тамо проведе остатак живота. Са собом понесе само три векне хлеба, а након што их је појела, хранила се само оним што је могла наћи у пустињи, углавном дивљим растињем. Тако је проживела у пустињи 47 година, у молитви и борби са искушењима и страсним помислима.

Отприлике годину дана пред смрт, испричала је свој живот монаху Зосиму Палестинском (могуће из манастира светог Јована, у ком се причестила) који се беше повукао у пустињу ради поста. Када ју је неочекивано срео у пустињи, она беше потпуно нага, суха и скоро непрепознатљива као људско биће. Испрва, она се уплаши, а затим га ослови по имену и затражи му огртач да се покрије да би му испричала свој живот. Касније, док се молила, Зосим је виде да стоји изнад површине земље. Пре но што су се растали, она га замоли да јој идуће године за велики четвртак донесе причешће на обалу Јордана. Када Зосима идуће године дође с причешћем, виде је где прелази реку ходајући по води као по суху. Након што ју је причестио, она га замоли да следећег Васкрса дође на исто место где су се прво срели. Зосима је следеће године путовао 20 дана од свог манастира до тог места, на коме је пронађе мртву, и више главе на песку написано: „Погреби, ава Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу божествених тајни". Из овога написа Зосима дозна да је она прошле године оне исте ноћи после прићешћа умрла на удаљеном месту, до кога је он морао путовати 20 дана и да је њено тело није иструлило. Зосима сахрани њено тело уз помоћ лава, који се ту затече. Када се врати у манастир исприча братији повест њенога живота и чудеса која је лично видео. Житије Марије Египћанке је преношено усменом предајом, све док га није записао патријарх Софроније Јерусалимски (634-644).

Света Марија Египћанка се у Православној Цркви слави 1. априла, а спомиње се и пете недеље Часног Поста. Капела посвећена Марији Египатској се налази у Цркви светог гроба у Јерусалиму.

Извор: Српска Православна Црква

Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!" На то Епифаније: „А ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!" Удивљен Иларион рече: „Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!" - Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога.

Свети Николај Жички