Владика Фотије богослужио у Милошевцу и одржао предавање о старцу Порфирију у Зворнику. У пету недеље Великог поста посвећену Преподобној Марији Египћанки, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Милошевцу код Модриче.

Епископа је дочекао протојереј-ставрофор Ђоко Б. Лазић, надлежни парох милошевачки, заједно са сабраћом свештеницима и верним народом. -'Заиста је велики благослов за Епископа или свештеника, за оног који брине о духовном узрастању младих, кад види цркву пуну деце и омладине - малих светосаваца. То је за нас веома значајно јер су млади данас на великим искушењима од разних секти, дроге и ко зна каквих све других невоља. Зато морамо сви заједно, и Црква и родитељи и званичне педагошке институције да удружимо снаге у бризи за младе људе који су наша будућност, рекао је владика Фотије.

-По примеру Преподобне Марије Египћанке, коју данас прослављамо, и ми треба да се покајемо да би нас Господ примио као своје. Покајање од разбојника чини светитеља. Покајање је жеља да се променимо, поручио је епископ Фотије.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије одржао је 16. априла 2019. године у Зворнику, поводом великог православног празника Васкрса, предавање о Светом старцу Порфирију.

-Свети старац Порфирије Кавсокаливит носитељ је благе вести, проповедник Јеванђеља Христова и љубави Христове. Теологија и учење старца Порфирија састоји се у томе да човек треба да заволи Бога, да заволи Христа и самим тим ће заволети и друге људе, чиме ће бити носилац те љубави и мисије, рекао је епископ Фотије и додао:

-Мисија и порука старца Порфирија - то његово основно учење - јако је значајно за све народе света јер је та његова порука универзална. Старац Порфирије је учитељ љубави, који нам показује да Васкрс потврђује победу добра, победу љубави над злом и над оним што је лоше и недостојно човековог живота. Васкрс је победа вечнога живота и свега онога што је добро, нагласио је владика Фотије.

Према његовим речима, учитељ те филозофије управо је старац Порфирије, као и многи други светитељи који су проповедали да је васкрсење Христово и васкрсење свих људи победа живота над смрћу, што је уједно и васкршња порука.

Епископ Фотије је подсетио да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије 2013. године у диптих светих унео и старца Порфирија Светогорца.

Испред организатора Светосавске омладинске заједнице госта и присутне речима добродошлице поздравио је протонамесник Милош Зекановић. Уследио је наступ дечјег хора Основне музичке школе из Зворника под диригентском палицом проф. Љубише Поповића.

Извор: Српска Православна Црква

Пожари се дешавају свакодневно. Неки од њих по броју жртава или по својим размерама завређују пажњу свих светских медија без изузетка. Истина, само на један дан. Међутим, има пожара којима је суђено да дуго изазивају пажњу. Пепео ће се охладити и већ ће бити започети радови на пројекту рестаурације, а свет ће још увек дискутовати: шта је то било? Због чега? Зашто?

Ја, као вероватно и ви, као и „ми“ и „они“ и све друге личне заменице, никад нисам мислио да ћу видети како гори Нотр Дам. И од свих пожара које сам видео на телевизији овај пожар не могу да упоредим ни са чим другим осим с кулама-близнакињама које су гореле 11. септембра 2001. године. Очигледно је да је то био крај слике света на коју смо навикли. Иза кулиса светске позорнице на сцену је изашла нова реалност. Нико се није обрадовао новини. Отприлике исто осећамо и данас. Исто бисмо осећали и гледајући пожар Рима који је изазвао Нерон, да је у то време постојала телевизија.

Међутим, није увек најстрашније оно што се види. Страшно је и оно што се чује. Чује се чак и у јецајима жалости због храма који нестаје. „Визиткарта Париза!“ „Најпознатији култни објекат!“ „Десетине милиона туриста годишње!“ И тако даље и томе слично. А гори врло стари храм молитве који је основан још у XII веку и нико не плаче за молитвеним домом.

Неки стручњак је у директном преносу на једном од главних руских телевизијских канала телефоном рекао у првим сатима трагедије: „То је катастрофа. Купола се већ срушила. Можемо изгубити цео храм. Треба да молимо (обратите пажњу!) судбину, природу, да се не сруши цео храм!“ Па добро, молите судбину и природу, ви који знате како се то ради. Само имајте на уму да се храмови људима одузимају управо због тога што одбијају да се моле Оном Богу у Чије име је дати храм саграђен, због жеље да се моле било коме (укључујући природу и судбину), само не Њему. А Нотр Дам је, господо, одузет Парижанима, Французима. Уопште је одузет Европљанима, укључујући и нас. Узео га је Бог, Бог Који је заборављен и занемарен. Бог Чије су светиње претворене у „објекте културне баштине“.

Светиње се одузимају онима који су их недостојни. Руси би то требало добро да знају на основу сопствене историје. Нотр Дам је још имао среће. Дотакле су га се Божија рука и огњена стихија. А зар је мало храмова у целој Европи које су цивилизовано и тихо Европљани убили у току последњих деценија? Због оскудице вере у овим храмовима је прво утихнула молитва и они су опустели. И тада су их културни људи претворили у пабове, хотеле, аутомеханичарске радионице, спортске сале и др. Да ли је неко плакао? Ако и јесте, овај уплакани глас није имао приступа телевизији. А као што је познато, ако људи заћуте, завапи камење.

Богородичина црква у Паризу је требало да буде срушена у XVIII веку. Како да не! Робеспјер је париску саборну цркву назвао „тврђавом мрачњаштва“ и за дозволу да не буде срушена затражио је од Парижана откуп за потребе будућих револуција у целом свету. Да ли вас то на нешто подсећа? Да-да, то су претече теорије и праксе светске револуције. Претече Коминтерне. Храм је тада сачуван, али је био јавно оскрнављен. Република је уместо хришћанства уводила култ Врховног Бића и култ Разума. У Богородичиној цркви у Паризу 1793. године одржана је представа новог култа. Једна од париских глумица, врло оскудно обучена, у олтару храма је играла Богињу Разума. Храм је то издржао, али све има своје границе.

Да је био човек, постајао би мрачнији из године у годину, слушајући гласове на тргу и видећи како се мењају људи који улазе под његове сводове. На крају крајева, од свих оних милиона туриста који су сваке године долазили у храм, колики проценат је долазио да се моли? Срамота је и рећи. Биће боље да прећутимо.

Постоји мучна законитост, па чак и неумољивост у овом пожару, поред све његове неочекиваности. Могло би се десити да одигра улогу погребне ватре за Европу којој се изненада и заувек одузима оно што је сама престала да цени и што је изнутра одавно изгубила.

Извор: Православие.ру

У пету недељу Васкршњег поста, на празник преподобне Марије Египћанке, 1/14. априла, завршно предавање у оквиру духовних вечери одржао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма у Новом Саду, координатор Катихетског одбора Епархије бачке и уредник Информативне службе наше Епархије. Тема предавања била је: Христово страдање и спасење рода људског. 

Извор: Радио Беседа

Велико финале Часног поста је пред нама, па питамо свештеника Владимира Левићанина, старешину храма св. Георгија у старој Бежанији, шта смо и да ли смо нешто научили овога пута? Да ли нас плаши оно што је пред нама? "Без Христа као смисла свега што постоји, све што постоји на овоме свету је само појава", каже о. Владимир и додаје да "сусрет са сопственом пролазношћу и пропадљивошћу уме да буде стресан". Питамо оца Владимира шта значи одрицање од себе данас и шта да радимо са познањем које нам је дато? "Не треба прилагођавати Јеванђеље себи, а онај који чека Васкрсење не боји се пролазности овога живота" каже о. Владимир.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/17.04.19 - Rec pastira - o.Vladimir Levicanin 64 kbps.mp3

Извор: Радио Слово љубве

У пету недељу Часног поста, 14. априла 2019. године, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, одржао је предавање у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу. Прота Миливој је говорио на тему: Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој. Ово је последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка организовала и реализовала у току Васкршњег поста.  По завршеном излагању, предавач је одговарао на питања присутних.

Извор: Радио Беседа

У новом издању емисије ‘Катедра”, вашој пажњи препоручујемо предавање “Царство Небеско унутра је у вама”, високопреподобног архимандрита Јефрема Дабановића, игумана манастира Стањевићи. Предавање је одржано у недељу 14. априла 2019. године у сали Парохијског дома у Даниловграду, које је организовало братство Свети Арсеније.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Светигора

У недељу, 14. априла 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИЛОРАД МИРОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - ЧОВЕК БОГОЧОВЕКА ХРИСТА.

Извор: Радио Беседа

Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, вечерас, 15. априла, у крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, ректор Богословије „Св. Кирила и Методија“ у Нишу,  протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, говорио је о лику и дјелу блаженопочившег Патријарха српског г. Павла. Ово вече је одржано у сјећање  десетогодишњице од његовог блаженог уснућа. Својим живим сјећањима на блаженопочившег Патријарха Павла, отац Милутин је све присутне укријепио говорећи о светитељском лику Патријарха Павла.

На самом почетку вечери присутнима се обратио протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић који је представио монографију о старинама Призрена, почивше ауторке Роксанде Тимотијевић, супруге проте Милутина Тимотијевића под називом: ,,Старине Призрена“.

Прота Велибор је истакао да је дјело протинице од великог значаја и у историјском, али и културолошком смислу. Ауторка ове значајне и јединствене монографије Призрена и његових старина, почивша Роксанда Тимотијевић, рођена је 11. октобра 1933. године у Неготину. Као дипломирани историчар умјетности долази у Призрен септембра 1961. године, гдје ће примити службу кустоса културно-историјских споменика града, у првом реду цркава, за које ће животно бити везана до краја свог живота. Била је дугогодишњи радник Завода за заштиту споменика културе у Призрену.

Књига о којој је прота Велибор Џомић говорио, а која је штампана са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, настала је управо као плод њеног дугогодишњег студиозног и преданог проучавања споменичког наслијеђа града Призрена. Монографија садржи податке и описе споменика до којих је ауторка долазила посредно, преко писаних података, или непосредно, радом на терену. Многи од обрађених и описаних споменика српског присуства на ширем подручју Призрена су од 1999. године били изложени бруталном скрнављењу или потпуном уништењу. Тиме је вриједност ове монографије већа, јер се неки од обрађених споменика више не могу видјети у аутентичном облику, или су потпуно недоступни заинетресованим истраживачима.

Након обраћања проте Велибора, протојереј Предраг Шћепановић је поздравио све присутне и заблагодарио уваженом госту, проти Милутину Тимотијевићу, како на љубави, тако и на труду и издвојеном времену да дође и подијели своју благу и топлу ријеч са хришћанском заједницом у Подгорици.

О животу, протканом радом, врлином, молитвом, какав је уистину и био живот Патријарха Павла, неисцрпно је бесједио ректор нишке Богословије – отац Милутин Тимотијевић, који је, као ондашњи ректор Призренске богословије, био дугогодишњи сарадник Патријарха Павла.

„Мој први сусрет са Патријархом Павлом, био је у септембру 1950. када је дошао за професора Призренске богословије, а ја сам био ученик другог разреда. Тада када је тадашњи јерођакон Павле дошао, унео је нешто ново у живот школе. Он је један несвакидашњи човек и оставио је несвакидашњи утисак и као наставник и као васпитач. Био је веома ауторитативан, а истовремено некако нам је био веома близак. Били смо слободни да га питамо оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и видели како се он са таквом озбиљношћу упиње да објасни ствари које смо га питали“, подсјетио је прота Тимотијевић.

Тада, како прота Милутин наводи, у то вријеме, јерођакон Павле отишао је из Призрена као архиђакон, па су се њихови животни путеви поново укрстили 1962. године, када је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић постављен од стране Светог синода за наставника Богословије у Призрену.

„Тих 29 година имао сам благослов Божији да из непосредне близине видим град који на гори стоји, како путује, касније наш Свети Патријарх,  кроз све врлине и подвиге, у човјека, у мјеру раста пуноће Христове. У свему је био њему узор Свети Апостол Павле, чије име носи. Устајао је у 4 сата изјутра, вршио је своје монашко правило увијек, без одступања. Људи из његовог комшилука су често гледали како владика Павле, одмах послије 4 сата, чисти снијег око своје Епископије. У 6:30 тачно је био у цркви, у олтару цркве, када би почињала јутрења. Ми смо сви били ту да узмемо благослов а он одлази за пјевницу и заједно са ђацима пјева или им помаже и показује“, присјећао се прота Милутин.

Патријарх Павле је, како је навео о. Милутин, примао многе посјетиоце. Међу њима су били монаси, свештеници, грађани који би се код њега обрели без икакве ннајаве. Послије ручка, који је био око 13 часова, одлазио би у подрум онака и тамо ручно стругао тестером дрва. То је била његова гимнастика. Послије 19 часова, бивао би уморан, али се бавио ручним радом. Поправљао је јеванђеља, крстове, свештене ствари из цркава своје Епархије, коричење књига и друге ствари, мијењао сијалице, браве, кваке, ципеле поправљао, а у 22 часова је одлазио на спавање.

„Кревет му је био дрвени, сламарица у којој је слама или шаша од кукурузовине, покривао се зими гуњом. Поред кревета сам запазио отиске од метанија тако да је рукама својим дохватао онај патос. Ту је било углачано и видело се где је стајао ногама, увек у исто време и на исти начин. Тако је и у цркви стајао, никада се није премештао са ноге на ногу, него је увек на обе ноге стајао мирно, и тако је богослужење одстајао“, навео је, између осталог, прота Тимотијевић.

У свом даљем излагању он је указао на многобројне врлине нашег Патријарха Павла. На његову скромност, једноставност, молитвеност, велико човјекољубље.

„То бејаше човек Господа Исуса Христа кога он љубљаше, а љубио га је због тога што је био изнад свега што је овоземаљско, љубио је богочовека Христа. Он је подвижник. Подвижништвом својим задивио је све нас који смо били близу њега и који смо осетили његове молитве. Био је и мученик, добровољни мученик, јер је толико година на страшном месту, на Косову и Метохији, издржао толике притиске са свих страна и од својих и од туђих, и није се поколебао“, надахнуто је излагао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Некадашњом црногорском химном „Онам онамо“ коју је написао краљ Никола Први Петровић, коју су извели чланови Српског пјевачког друштва „Светосавник“ руковођени диригенткињом Ратком Вујачић почело је „Српско вече“ у крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења. Потом су услиједили стихови Десанке Максимовић, које је прочитао водитељ вечери Драган Алорић, које је бројна публика, међу којима и амбасадор Србије у Црној Гори др Зоран Бингулац, наградила аплаузом. Организатори ове успјешне музичко-поетско-бесједничке вечери били су СПД „Светосавник“ и Српски национални савјет у Црној Гори.

Гост вечери, протојереј мр Предраг Шћепановић, након Алорићевог уводника и хорског наступа, подсјетио је како је некада Десанка Максимовић посјећивала и подгоричке школе и дружила се с дјецом, читајући им своје стихове, притом не слутећи да је данас више неће бити у овдашњим читанкама. Шћепановић је публику подсјетио и ријечи Светог Петра Цетињског, који је пролазећи Катунском нахијом с ђаконом, изненада заплакао. На ђаконово питање зашто плаче, Св. Петар је одговорио „Плачем над Црном Гором у 20. вијеку, дабогда ни пашче не доживјело те муке“. А, ово вече, додао је, и организовано је како би се пјесмом и поезијом покушале ублажити те ране у Црној Гори.

Осврнуо се и на значај поезије, пјесме уопште, прича које су се преносиле с кољена на кољено, истичући да смо као народ захваљујући томе сачували историју, наду и идеју о слободи. А, све то, може се сажети у питање које су старији некад постављали дјеци, а које је било повод и за једну Бећковићеву поему „Чији си ти мали“.

„То питање нам је као дјеци често било досадно, но, како сазријевамо, схватамо да је важно да знамо ко су нам били славни преци, рекао је Шћепановић и додао:

– Пјесма је израз наде и васкрсења, и једино што је имао отац да остави сину, и син своме сину, била је нада да ће сванути дан, дан велики као Видовдан, и да ћемо се ослободити. У то име и ово је вече слободе, пјесништва и свега онога што је наш народ дао свијету и хришћанству, рекао је Шћепановић.

Публици се обратио и др Момчило Вуксановић, предсједник Српског националног савјета, најављујући да ће оваквих вечери бити још, и то не само у Подгорици, већ и другим градовима Црне Горе и региона.

– Желимо да покажемо да постоји огроман простор српске културе, у којем ми морамо и можемо на оригиналан начин чувати сопствени идентитет. У времену када нам нападају Цркву, нападају језик и затиру ћирилично писмо, и када из наставних програма избацују све што је везано за српску културу, књижевност и што је најважније постојаност српског народа у Црној Гори, СПД „Светосавник“ и СНС покушаће да организују што више манифестација, руководећи се ријечима академика Чедомира Попова приликом оснивања Матице српске у Црној Гори „Ако не можемо да живимо у једној држави, живјећемо у једној култури“, рекао је Вуксановић.

Публика уживала у бесједи и пјесми

Хор „Светосавник“, који очигледно и бројем чланова и интерпретавино све више напредује, извео је поред химне и пригодне хорске обраде пјесама „Свилен конац“, „Најдужа ноћ“ из филма „Заспанка за војника“, Мокрањчеву осму Руковет са пјесмама са Космета, пјесму „Црвен цвете“, руске пјесме „Тамна је ноћ“ и „Ћерјомуха“, „Српкиња“ и „Тамо далеко“. Као солисти хора наступиле су Ирина Ћалић, Теодора Ћалић, Бојана Радовић, а хору је помагао и хармоникаш Миљан Лакићевић. Хорски пој употпунили су стихови Добрице Ерића, Лазе Костића, али и дијелови из бесједа Матије Бећковића и Франца Вебера.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Јован је најприје тумачио Свето Јеванђеље на Пету (Глувну) недјељу Часног поста, посвећену великој угодници Божијој Преподобној Марији Египћанки, чији празник славимо управо на овај дан (14. априла), дотичући се разних проблема који муче православног хришћанина, чије рјешење лежи управо у лијечењу наших страсти покајањем, постом и исповијешћу. Ово су само неке од тема којих се отац Јован дотакао у овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање.

Звучни запис емисије

Извор: Радио Светигора

Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“.[2] Ето правила, небеског правила за земљу.

И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“.[3] Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“.[4]

И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског.

Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског.

Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову.

Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде.

А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом.

Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови.[5] Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима.

Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла,[6] тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле.[7] Свима сам био све.

Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима.

Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга.

А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако.[8] То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе.

Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана.

Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити.

Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету.

Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: Православие.ру

У пету недјељу Часног поста, у Недјељу посвећену Светој Марији Египћанки, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му: протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон Владимир Јарамаз. За пјевницом је пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин.

http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 032.m4a

Рекао је  да се из животописа преподобне Марије Египћанке може јасно увидјети, да Господ својом љубављу, свакоме човјеку даје шансу да се спасе, будући да нема тога грешника који може бити отписан за Бога.

„Јер, Христос је управо дошао да да  живот за гријехе цијелога свијета, за сваког човјека и то значи да врата Цркве Божије никоме нису затворена, то значи да свако може да дође Господу и да врата Цркве Божије, као мјеста гдје се сједињујемо са Богом су отворена свима. Али, само ако желимо на њих да уђемо“, рекао је он.

Додао је да је друга поука из овог житија подједнако важна нама данашњим хришћанима, баш као и онима ранијих вјекова, а то величина покајања.

„Колико је само велико покајање Марије Египћанке? Оно показује да Бог од највећег грешника може начинити светитеља. И то јесте наша нада. То је нама охрабрење“, казао је отац Мирчета

Као трећу поуку, отац Мирчета је издвојио јасну поруку да када кренемо тим Божијим путем, нипошто се не смијемо вратити на стари, пређашњи начин живота.

“ Да се не окрећемо назад, него, да идемо напријед према Христу, према Царству Божијем и да све  уложимо, да уложимо сав труд да идемо таквим путем. Е тако је живјела Марија Египћанка, пуних 47 година у пустињи. Ето нам дивног примјера“, поручио је отац Мирчета Шљиванчанин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протосинђел Сергије (Рекић), намјесник манастира Острог синоћ је у крипти саборног храма Светог Јована Владимира у Бару одржао предавање на тему: Свједочанства о чудима Светог Василија Острошког. „Чуда имају спасоносни смисао. То није само да нам продужи вијек неко вријеме“, рекао је отац Сергије на почетку предавања.

Пала са моста правећи селфи! Девојка снимала видео па пала са зграде! Туриста уништио статуу из 19. века правећи селфи. Нишлија рањен у стану када је хтео да направи селфи са оружјем. Жена изгубила руку док се фотографисала са лавом. Одавно су дечја игралишта заменили телефони, а комуникацију уживо поруке. Ипак, оно што не може да не забрине, јесте "живот у лајковима". О утицају друштвених мрежа, опседнутости младих својим дигиталним идентитетом, као и о томе да ли нам је свима потребна дигитална детоксикација – у емисији „Оче, да те питам“ на таласима радија Беседе говорио је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику.