Бог ствара свет и човека из љубави, са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу, како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух.

На страницама Новог Завета, конкретно, у Делима апостолским, читамо о догађају Педесетнице. Празник који претходи догађају Педесетнице јесте Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „...ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам да другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“. Дакле, Христос одлази, вазноси се на небо како би сједињење људи са Господом било слободно, како бисмо ми својом слободном вољом ступили у заједницу са Богом. Десети дан након Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученикâ. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао и Он се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали.

Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима.

Празник Свете Педесетница има три назива – Тројица, Духови и Педесетница. На тај дан у храм се уноси трава. Највероватније се ово чини по угледу на старозаветни јеврејски обичај за празник Седмицâ – празник почетка жетве пшенице и дан када је Мојсеју, на гори Синају, дарован Закон Божији. Овај празник Јевреји су звали још и Сукот и Педесетница. Трава би онда могла својом зеленом бојом да символише обновљење - зеленило обновља природу, а Дух Свети обнавља душе наше. За време Литургије сабрани верни народ плете венце, који символизују нови живот, обнављање новог живота. Плетење венчића би, такође, могло да се везује за овај старојеврејски празник Сукот. Тада су правили колибице, односно сенице – кућице од прућа. Празник Сукот, Јевреји су славили као успомену изласка из Египта и дуг пут до Обећане земље, те би ове сенице могле да назначују „нове станове“, символичку слику последњих времена, када ће људи становати без потребе да имају заштиту од кише, ветра, Сунца и од другог човека.

На Светој Литургији, приликом прослављања празника Свете Педесетнице и одежде свештенослужитељâ јесу зелене боје, сходно схватању о Духу Светом као Духу Живота. Педесетница је рођендан Цркве, дан нашега спасења и дан када је Црква установљена, када је успостављено сједињење свих људи са Христом. Зато са великом радошћу прослављамо Онога који је на нас излио дар откривења и моћ исцелења, заједно са Оцем и Сином, Свету Тројицу Јединосушну и Нераздељиву, сада и увек и у векове векова. Амин. 

Вероучитељица Николина Новаковић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У емисији ”Заједничарење” на таласима радија Српски Сион, гост је био презвитер Станко Лакетић, старешина Храма светих апостола Петра и Павла, Доњој цркви у Сремским Карловцима и професор Српске Православне Богословије „Свети Арсеније“ у Сремским Карловцима.

Звучни запис емисије

Извор: Радио Српски Сион

У фебруару ове године, владика браничевски и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Игнатије је посетио Епархију западноамеричку и том приликом дао интервју за магазин Стаза Православља [The Path of Orthodoxy: The Official Publication of the Serbian Orthodox Church in the United States and Canada]. Колеге су нам дозволиле да ми премијерно објавимо тај разговор, на чему им најтоплије захваљујемо.

Ваше Преосвештенство, били сте гост Епископа Максима 2012. године, сада ево по други пут, ове јубиларне године када славимо 800 година аутекефалности Српске Православне Цркве, доносите нам благослов из отаџбине. Као главни предавач Института Светих Мардарија и Севастијана поделили сте са нама теолошке мисли на тему „Црква, човек и данашњи свет“. Како савременом човеку објаснити повезаност ове три реалности са еклисиолошког и антрополошког гледишта? И како да човек данашњег света то разуме а онда и да и буде подстакнут на литургијско учешће и делање ради Царства Божијег и у заједници љубави Божије?

Најпре, Црква се увек код светих отаца на Истоку поистовећивала са литургијском заједницом. To значи, да је Црква један догађај сабрања око епископа за приношење дарова Богу, али и ради благодарности Богу. Зато је служба, уствари, и названа Евхаристијом; то је грчка реч евхаристија која долази од глагола εὐχαριστῶ (благодарим, захваљујем), и управо централна молитва Евхаристије је та благодарност. Ту, пре свега, благодаримо Господу што нас је довео из небића у биће, што нам је дао биће, послао Сина свога, и што је све учинио да нам да и будуће Царство Божије. Управо то изражава и Литургија, она је, онако како је чува Православна Црква, икона тога будућег царства, икона једнога стања, како ћемо ми живети, како ће бити кад Господ дође и кад буде свеопште васкрсење и када буде укинута смрт.

Сама Литургија је код православних народа, па и у нашем српском народу, била увек парадигма за свакодневни живот, како на нивоу друштвеног, тако породичног, и начелног односа човека према свету. Наш човек никад није учио из конвенција или из неких принципа који су постојали на западу, нпр. етички принципи. Напротив, он је градио своју етику, свој морал на том литургијском искуству, онако како је то видео да Литургија показује. И то је живот који уствари је црквени живот. Он нас показује, као чланове Цркве, не онаквим какви смо ми сада, него онакви какви ћемо бити. То је та тзв. есхатолошка димензија цркве.

Управо и ова наша прослава 800-годишњице аутокефалности и рукоположење Светога Саве за првог архиепископа српског је управо та захвалност Светоме Сави, да је он у свом народу и сарадњи са онима који су га пратили, епископе које је он изабрао, пренео тај дух литургијски на све сфере нашег живота, како друштевног, државног, исто тако породичног и личног, тј. свакодневног. И то је уствари изградило један идентитет нашег народа који је уско повезан са нашим народом. Из ове литургијске перспективе меримо овај свет у коме живимо, и на основу те мере можемо видети шта је у овом свету добро а шта није. Иначе ако заборавимо то па узмемо само неке моралне вредности, заповести, јер те моралне вредности се мењају. Али ово литургијско искуство се не мења, јер оно пројављује будуће царство Божије. Зато је оно поуздано мерило за наш живот у свету. То је, дакле, нешто што би сваки свештеник, па и епископ и народ требало да зна и да уче, да то преносе, тј. да то буде мерило. Наравно, то не може бити мерило ако неко није присутан на Литургији. Зато је битно да будемо на Литургији и да имамо то литургијско виђење нашега живота и света.

С друге стране, Литургија није само један показатељ како треба живети, она је у исто време и реални живот и сусрет са Господом. Литургија чини да се сусретнемо са Господом. Тај догађај не произилази из неке природне рутине, као што је природна рутина смењивања дана и ноћи, итд. Литургија је догађај који је утемељен на слободи, како човека према Богу, тако и Бога према човеку. Битно је да схватимо да Литургија није само један образац, да је довољно да то једном видимо, па ћемо имати образац како ћемо живети. Литургија је догађај нашег живог сусрета са Господом. Господ је постао човек; Бога нико никада није видео, али Син који је постао човек, Он га објави и зато нас Он упућује на човека да би могли да имамо заједницу са Богом.

Све чешће чујемо и примећујемо у раду са народом да је човек данашњице преокупиран тзв. „економским“ питањима више него духовним. Да ли је могуће бавити се тим неизбежним „бременом“ епохе у којој живимо и истовремено живeти у заједници са Богом и ближњима?

Најпре треба појаснити сам појам „егзистенцијална питања“. Ту се не ради о томе да ли ћемо имати новца, хлеба, крова над главом, премда је, наравно, и то потребно. Егзистенцијална питања су питања која се тичу живота и смрти, тј. на који начин ми можемо да превазиђемо смрт. Зато уствари све што радимо и што једемо, и куће тражимо да станујемо, и што новац стечемо итд., ми све то уствари чинимо да би смо се некако одбранили од смрти. Међутим, то у ствари не можемо да постигнемо са тим; смрт не може бити побеђена на тај начин. Смрт може бити побеђена само од стране Бога, дакле, сусретом са Њим. И то је за нас егзистенцијално питање.

У хришћанству нема поделе на духовно и егзистенцијално. Та подела је дошла из јелинске философије где се све делило на духовно и материјално. У хришћанству нема те поделе, у хришћанству свет је јединствен, као што је и живот један. Није овај живот којега ми сматрамо привременим нешто друго, ми тражимо његово продужење, у смислу да он буде вечан. Господ ће доћи овде. Не идемо ми нигде са ове земље. Други долазак Христов је Његов долазак овде код нас и васкрсење мртвих, и то је ново небо и нова земља. Дакле, треба се старати о томе, и о томе отварати народу очи. Црква лечи од смрти. Литургијска заједница и литургијско сабрање, како каже Свети Игнатије Богоносац, јесте лек против смрти. Нема дубљих егзистенцијалних питања. Црква говори о преблему смрти. То је питање сваког човека и сваке епохе, без обзира где живео. И зато то нама недостаје данас да уочимо тај проблем. Ми у Цркви говоримо о решењу тога проблема, тј. проблема смрти и то нам нуди Црква.

На почетку поменусмо прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве (1219–2019) која је неразделиво везана за Светог Саву. Реците нам нешто о значају саме аутокефалности из еклисиолошке перспективе, затим, шта је, ако можемо да кажемо, био кључни фактор за Светог Саву у тражењу исте у оквиру организације наше цркве.

На почетку сам напоменуо да нам је Свети Сава пренео кроз Цркву једну визију живота Царства Божијега, али не само и визију, него и живо присуство Божије, наравно у икони, још увек не у потпуности, кроз Литургију. Управо је то био његов задатак, да на један начин, тиме што ће језик богослужбени бити језик његовог народа, обичаји се сачувају који се нису директно супростављали хришћанском начину живота. Да то све укључи у Цркву и тако их учини причасницима Царства Божијег. А то је чинило да се народ лакше укључи у литургијски живот и стицање Царства Божијег. Очување литургијске заједнице и посвећење људи у литургијску заједницу подразумева оснивање више епархија. Литургија се не служи без епископа. Зато је епископ неопходан као јединство цркве. И зато је Свети Сава почео организацију цркве оснивањем епархија, а у циљу да би народ увео у цркви. На тај начин он је изградио идентитет нашег народа.

Наш идентитет је, захваљујући Светом Сави, произашао из тог литургијског виђења света. На томе је утемељена и Савина визија државе. Православна Црква, па ни Српска, као аутокефална, никада није претендовала да то буде клерикална црква. Она је увек служила јединству народа и учила га је да буде члан литургијске заједнице. Али, с друге стране, она никада није допуштала да цареви владају и да они по своме нахођењу мењају литургијски етос, тј. црквено устројство, да на неки начин имамо цезаропапизам у Цркви и да владар буде тај који је одређује, као што је то понекад било у Византији. Колико год ми гледали на Византију као на један хармонични однос између Цркве и државе, ту је било трвења, али трвења су управо била на тој линији: да не би цар нешто урадио што би пореметило ту структуру Цркве. С друге стране, Црква је врло пазила да се не претвори у државу, као што се то десило на Западу. Црква је чувала тај баланс, јединство народа, епископ је увек радио своју службу, али је уважавао и царску службу, као што је и цар уважавао епископску службу. То је била једна симбиоза која је пожељна и да се оствари и данас.

Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за „преиспитивање“ свога делања и духовног ходења, а тако исто и ова осмовековна прослава. Са овом мишљу а из есхатолошке перспективе која питања да поставимо себи као један народ који је имао узбуркану историју, који је ходио путем Христа Спаситеља, да би у овом и у будућем времену остали верни јеванђелским начелима и косовском завету и где тражити одговор на њих?

Наравно, то питање увек морамо да постављамо, тј. колико ми као народ држимо и чувамо тај хришћански идентитет и литургијски етос који смо наследили од Светог Саве. Јер ако се одвојимо од Литургије тада ћемо избити литургијско виђење света. Идентит једног бића и једног народа се мења уколико се мења тај однос на основу чега се тај идентитет изграђен. Нпр. дете док је мало оно је везано за родитеље, али када порасте оно се веже за неке друштвене ствари, па родитељи кажу ово није наше дете. Зашто то они кажу? Па зато што се догодила промена односа. Односно, дете мења идентитет.

Ми се налазимо под великим искушењем данас да променимо наш идентитет тиме што смо унели западну културу у наш свакодневни живот и почели смо да црпимо свој идентитет из односа са том цивилизацијом. И дошли смо у такву ситуацију да не знамо наш прави идентитет. Нити смо више то што смо били, нити смо постали оно што смо хтели да будемо. Јер, још увек нам то не даје простора да се одрекнемо нашег идентитета, тај литургијски етос је дубоко усађен у нас. Али изазови су велики са запада и од савремене цивилизације. И управо је потребно да стално будемо будни и да упућујемо на то, дакле, шта значи наш идентитет који је везан за Литургију, које су његове предности, и с друге стране, овај идентитет који нуди запад и његов начин живота, шта су његове мане, шта треба одбацити, а шта узети. Али то увек треба да стражаримо и да меримо из овога нашега досадашњега литургијског идентита, онога основнога, наравно, ту се догађају увек нове ствари. Толико за Ваш лист. Хвала стрпљену и на интересовању за ова питања.

Извор: Теологија.нет

Игуман Јефтимије (Шкулетић), настојатељ манастира Пива, одржаo je 08. јуна, предавање „Царство небеско и савремени човјек“ у Никшићу. Предавање, у оквиру трибине „Духовне рефлексије“, организује Друштво црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ Никшић у просторијама Друштва у Робној кући „Никшићанка“.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Светигора

Свакога дана убијају по неколико хиљада људских ембриона (заметака). Абортус је страшан грех! То је убиство, и то не обично, него веома тешко, јер деца умиру некрштена. Родитељи би морали да схвате да људски живот почиње већ од тренутка зачећа.

Требало би да најистакнутији православни лекари непрестано тумаче женама оно што је наука открила, а то је чињеница да око 95% жена које су извршиле абортусе оболи од рака материце, јајовода, јајника, дојке итд; наиме, када жена затрудни, организам се устројава тако да све буде спремно за одгајање детенцета. На пример, груди се припремају да стварају млеко, мењају се хормони, итд. Међутим, уколико жена изврши абортус, сви ови процеси се нагло прекидају, због чега долази до нежељених последица какав је, на пример, рак. Нека, дакле, лекари непрестано говоре о штетности абортуса и о томе до каквих проблема он доводи.

Нека политичари пишу и говоре о паду наталитета. У најбољем случају, хришћани рађају једно дете, док муслимани рађају десеторо; ускоро ће се појавити проблем који разобличује наше грехе и нарушавање Божије заповести („не убиј“). И нису нам други криви - националне мањине стварају проблеме у Грчкој тек од оног времена када су, и без рата, Гркиње почеле да убијају своју децу и пре него што су рођена.

Уколико жена изврши абортус, њена остала деца платиће за то несрећама и болестима. У наше време родитељи се, убијајући сопствену децу посредством абортуса, лишавају Божије благодати. Раније су одмах крштавали дете које би се родило болесно и оно је умирало као анђелчић, тако да његова загробна судбина није изазивала неспокојство. Родитељима су остајала друга деца која су била здрава и они су при том имали Божији благослов. Сада, међутим, родитељи посредством абортуса убијају здраву децу, док уз велике напоре настоје да болесну децу одрже у животу. На тај начин, из поколења у поколење деца постају све мање здрава: уколико родитељи успеју да залече своју децу, ако не умру и ако ступе у брак, онда се и њима могу родити болесна деца. Ако би, пак, супружници рађали не једно дете, него неколико деце, не би морали да одлазе код лекара и у иностранство да би продужили живот свом болесном детету. Болесно дете би отишло Богу као анђео.

- Може ли се нешто предузети да се укине закон који допушта абортусе?

Може, али је неопходно да се власт и Црква „пробуде“, да људима говоре о последицама до којих ће довести пад наталитета. Свештеници безусловно морају објашњавати да закон о абортусима противречи јеванђелским заповестима. Лекари морају упозоравати на штету коју жени може да нанесе абортус. Погледајте: Европљани поседују културу понашања и они су је, путем наслеђа, предали потоњим поколењима; ми смо некада имали страха Божијег, а сада смо га изгубили и својој деци нисмо оставили никакво наслеђе. Због тога смо допустили абортусе, легализовали грађански брак. Када јеванђелску заповест наруши један човек, онда је само он један и одговоран; међутим, ако се нешто што противречи јеванђелским заповестима изврши државним законом, онда Божији гнев пада на читав народ, да би га уразумио.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, у четвртак 30. маја 2019. године, др Растко Јовић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, одржао је предавање у ОШ “Живадинка Дивац” у Станову под називом “Свакодневица досаде”.

Протојереј Сретко Петковић у уводној речи прочитао је биографију професора и упознао слушаоце са предавачем. Тема предавања изазвала је велику пажњу код свештеника, али и вероучитеља и деце. Укратко речено, професор је наводио примере из свакодневног живота објашњавајући како би хришћанин требало да у свему нађе меру. На пример, када постимо не мора то да се види, “јер онај који види тајно, платиће теби јавно”. Цитирајући и наводећи примере из Светог Писма, које је писано за све векове, и приближавајући га кроз контекст садашњости, професор је наводио пример шта је средство, а шта циљ. “Циљ је спасење и Царство Божије, а Литургија је средство, док смо ми обрнули ствари мислећи да смо на Литургији и да је то циљ. Пост је средство до циља, а ми мислимо да је то циљ”, рекао је, између осталог, професор Јовић.

Након предавања уследила су питања и развила се дискусија. Братство храма Светог Пантелејмона се захвалило слушаоцима на присуству, као и професору на лепом и интересантном излагању.

Извор: Епархија шумадијска

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 08. јуна у 19:00 часова предавање је одржао јереј Драгослав Ракић са темом: ”Острошке стазе, стазе спасења”.

Извор: Манастир Острог

У четвртак 30. маја 2019. године, у дворани Црквене општине у Бачкој Паланци, госпођа Станислава Темринац, катихета у Основној школи „Браћа Новаков“ у Силбашу, Деспотову и Парагама, одржала је предавање на тему: Свети владика Николај Велимировић-васељенски учитељ.

Тема предавања је мастер рад Станиславе Темеринац на Православном Богословском Факултету, Универзитета у Београду. Предавач је приближила личност  и дело светог владике Николаја Велимировић, који је, поред плодоносне архипастирске службе, имао велику улогу у мисији своје отаџбине у Енгеској и Сједињенимк Америчким Државама, у периоду   тешких искушења за српски народ у данима Првог светског рата.

Извор: Радио Тавор

Наиме, кад се неки лик који је на дасци насликан, изгуби због прљавштине која га је споља прекрила, тада је неопходно да опет дође онај чији је то лик како би се на истој подлози могао обновити његов образ (јер се не баца подлога на којој је његов лик изображен, пошто и тако представља његов образ, него се на њој изнова слика); на исти начин је и Пресвети Син Очев, Који је Икона Очева, дошао међу нас да би обновио човека, који је по Његовом образу саздан, и да би, кроз остављење грехова, пронашао оно што је изгубљено, као што и Сам вели у Јеванђељима: Син Човечији дође до потражи и спасе изгубљено. 

Због тога је и Јеврејима говорио: Ако се ко [изнова] не роди; а тиме није имао на уму рођење од жене, као што су то они замишљали, него је указао на то да је „по образу“ Божијем она душа која је обновљена и пресаздана. А пошто је идоломанија и безбожништво завладало васељеном, и пошто се изгубила представа о Богу, ко је био тај који ће васељену научити о Оцу? Да неће неко рећи да је то човек? Али, људи нису могли да прокрстаре целим поднебесјем, нити су по својој природи били у стању да хитају, нити је било извесно да поседују моћи за нешто такво, нити су, опет, сами по себи способни да се одупру обмани и прелести демонској. Јер, пошто је у свих душа рањена и пометена демонском обманом и идолском залудношћу, како би они онда могли човекову душу и човечански ум убедити у оно што ни сами не могу видети? А ако неко нешто ни сам не може видети, како о томе може другога поучити? Но, можда ће неко рећи како је за то била довољна творевина. Али, да је била довољна творевина, тада се не би збила толика зла. Јер, и творевина је постојала, па се људи опет нису ништа мање срозавали у заблуду о Богу.

Ко је други, дакле, био потребан него Логос Божији, Који види и душу и ум, Који покреће све што је у творевини и кроз све открива Оца?

Свети Атанасије Велики, 
О Очовечењу Бога Логоса

Извор: Епархија жичка

У нашим црквеним календарима има врло мало мирјана. Имам у виду свете мирјане. Има монаха, има кнежева, има јуродивих, а мирјана нема довољно. По закону узора (а то је врло важан психолошки закон) мирјанин нема на кога да се угледа. У случају да тежи ка светости као да му неко каже: замонаши се или буди јуродив – иначе светост и ти живите у различитим црквеним равнима.

Данас је то једно од најважнијих питања за Цркву.

Наравно, у Цркви је увек било светих мирјана. Само што су уместо у црквене календаре доспевали у лепу књижевност. На пример, „Живе мошти“ Тургењева или „Матрјонино двориште“ Солжењицина. То као да су главе из новог патерика, тачније, из „митерикона“, пошто се у њима ради о светим женама. Неприметни трудбеници, стрпљиви страдалници, сви они на основу чијег живота бисмо се могли приближити активном изучавању Јеванђеља. Управо они недостају.

Рецимо, у историји сликарства дуго времена су кичице уметника били удостојени цареви, војсковође, ратне сцене и мртва природа. После се нешто променило у свести сликара и на платнима су оживели балерине, келнерице, „људи који једу кромпир“ и радници с лучких докова. Наравно, у животу их је било и раније. Али нису били предмет умећа сликарске кичице зато што их је друштвена свест лишавала достојанства јунака слике. Ствар су променили Фламанци, затим импресионисти, па онда сви остали. И тако је мали човек постао занимљив. Он – рибар, или она – млекарка – у њима су људи увидели ону лепоту и дубину лика за које се раније признавало да их имају само инфанте или племените госпођице на јахању. Нешто слично чека и Цркву. Чека промену свести уз коју ћемо увидети истинску светост која није обавезно обучена у схиму или носи гвоздену капу јуродивог.

Исто је донедавно било и са свештенством. У Русији је било на стотине хиљада свештеника, али наш смирени народ од њих није очекивао светост. Очекивао је требе и Тајне, али не личну светост. Док као сјајна свећа на црквеном свећњаку није заблистао Јован из Кронштата. То је било чудно. Како? Живи у свету! Ожењен је. Није схимник, није столпник, а притом је огњено свет и чини чуда. Од тада су људи добили могућност да не траже светост само у манастиру, већ и у световној парохији. Мора се рећи да је живот свештеника био отежан. У знатној мери су се повећали захтеви према њима. Ако је један могао, то значи да није да само он може. Онда су се појавили праведни Алексије Московски, канонизација Алексија Бортусрманског... Светост и јерејство су почели да се римују без натезања. А Пушкинов „поп – будаласта глава“ је остао оно што је и био – карикатура. Дакле, нешто слично треба да се деси и кад је обичан мирјанин у питању.

Овде нема места за формализацију и ствар не треба да поприми облик црквеног закона. Треба да дође до помака у свести. Иако имамо права да одредимо извесне критеријуме ове појаве која постоји, али која није препозната – светости у свету. Одмах ћу се оградити, не ради се о мученицима. С њима је све јасно. Без обзира на то да ли је човек мирјанин или има чин, крв коју је пролио за Христа укида сва питања. Ради се о људима који живе у свету и у мирно време, али живе по Јеванђељу, на које Црква има права да укаже говорећи: ево, вољени, пред вама је још један пример за то како се угађа Живом Богу; можете се угледати на њега и молити га да се молитвено заступа за вас.

Дакле, ако је реч о критеријумима, то је, наравно, верност Христу и Његовој Цркви. Доказана верност која не изазива сумњу. Ни у ком случају се не ради о „безверној праведности“, општељудским вредностима или Толстојевим лутањима у трагању за коначном истином. Волео је литургију, није изостајао са недељних служби, учествовао је у животу парохије и тако даље. Имајући у виду разноврсност људских типова биће разноврсна и ова рубрика „црквености“. Али сложићете се, није баш толико тешко разликовати апстрактног човекољупца или хуманисту који се не моли Богу од човека који је одан Цркви без патетике и који се према њој односи као према Мајци.

Затим, главна делатност. Има професија у којима људи не „раде“, него служе. Лекари, правници и педагози су људи који се баве светом делатношћу. Једни ублажавају боли у људском животу, други се боре за праведност, трећи помажу људској личности да се формира и развије. То нису једноставна занимања. То је право место за Јеванђеље Исуса Христа. Уосталом, нашло би се места и за златара, и за баштована, и за посластичара. Питање је колико је човек квалитетно, с каквим самопожртвовањем је пролазио своје земаљско поприште. Ово није нимало случајно питање. Јер једном је неко рекао да је у Русији лакше наћи свеца него праведника. И праведност су у овом случају хоризонталне везе с људима, а светост су вертикални односи с Богом. Људи управо од неистине у људским односима, од све ове „хоризонталне прљавштине“ беже ка „вертикалној светости“, одлазе из света или сањају о таквом одласку. И заиста нам недостају такви односи међу људима (између пацијента и лекара, продавца и купца, послодавца и радника) који се не би градили на користољубивости, на осећању надмоћи, на лукавству и превари, већ на истини Божијој. У коначном, свака професија може бити пут ка Богу и служење уколико је срце човека-делатника у сагласности са заповестима. То је једна од главних ствари које нам недостају у животу. Овде се ради и о нашој историји, о прошлости и будућности.

Још једна важна ствар је породичан живот. Добрих породица има тако мало да они који су успели да изграде и да не униште хришћанску породицу већ „вуку“ на непризнатог свеца. И породични живот може бити буквалан, лични. То је кад се видиш и ти, и твоја деца, и унуци, и уопште све што је с тобом повезано у овом смислу. Али може бити и девственост у свету. Можда неко жели брак, али не може да га оствари због овог или оног разлога. Може бити одгајање усвојене деце. Много тога може бити. Сам црквени живот јесте живот породице, где постоје „мајке“ и „очеви“, парохијска породица, „браћа“ и „сестре“ и духовни оци. И Црквени живот се може схватити управо као породичан живот, кад се човек не остварује као „усамљени горди праведник“, већ кроз породицу-заједницу, кроз повезаност с другима.

Дакле, неће се радити само и толико о породицама с много деце (премда ће бити реч и о њима) и о препороду извесних патријараха, окружених неколиким генерацијама потомства. Радиће се о животу у којем се принцип саборности остварио кроз љубав. Саборност без љубави је бирократија и механичка организација. А саборност кроз љубав је управо породичан живот.

Сва три поменута појма проистичу један из другог и премда се не сливају до краја, представљају извесно јединство. Рад у колективу, живот у парохији и сопствена породица с њеним свакодневним трудом и компликацијама представљају тачке за практичну примену јеванђељског искуства, а истовремено и стицање овог искуства. У разговору о овом искуству обично говоримо о смирењу и трпљењу. Као да истичемо да је свет непоправљиво зао и да је једини начин да хришћанин живи у њему – стално трпљење и смерно прихватање онога што човек не може да промени. Управо тако и јесте. Овде нема шта да се укида. Али има шта да се дода.

Да свет не би био тако неиздрживо тежак за живот, а повремено и одвратан, треба да уведемо у њега Христа. Он је Сам добровољно увео Себе у свет родивши се од Дјеве. Али нама предстоји да Га у искуству вере видимо тамо где нисмо навикли да Га видимо. Не само у свету црквених Тајни, већ и у такозваној „Тајни брата“, односно у заједничком животу, где по речима Антонија Великог „од ближњег долази живот и од ближњег долази смрт“. Где треба да научимо да видимо Христа у људима с којима заједно живимо и да радимо по Његовој вољи. Управо то је она жељена „световна светост“ која, наравно, постоји. Али која „није канонизована“. Односно, није осмишљена, није увек ни препозната. У њеном скромном звучању није наведен камертон за усклађивање многих гласова. Сваки светац (тако нам се чини) као да пева соло партију упркос какофонији која га окружује. И мали човек се навикава на мисао да треба да ћути. Јер с његовим скромним вокалним могућностима и слухом далеким од идеалног сам себи изгледа недостојним да пева. И то је грешка због смирења, уколико грешке могу бити због смирења. Јер погледајте наше црквене хорове. У њима не певају Павароти или Пласидо Доминго. Истини за вољу, они ту нису ни потребни. У њима поју најобичнији људи без оперских талената. А како понекад лепо певају кад Сам Дух Божији не одбија да поје заједно с њима! Ако хоћете, то је скромна слика „обичне светости“ коју за време Литургије показују обични људи. И ова слика се може проширити.

Мали човек у породици. Мали човек на обичном послу. Мали човек у обичној парохији. И „мали“ Христос је свуда с овим малим човеком. То је, ако хоћете, циљ живота сваког човека, који је кроз Крштење и Миропомазање постао заједничар Православне Цркве.

Кажем „мали“ за Христа, јер се Он добровољно умањио (тако кажу црквени текстови), сишао је с Неба до Крста и погребења, сродио се с човечанством. Његова Царска величина ће се у потпуности открити у будућем веку. Тада ће морати да Му се поклоне чак и они који Га данас занемарују или Га отворено не воле. А сад је Његовом смирењу и једноставности угодно да пребива с обичним и смиреним људима. Тајна заједничарења с Њим је тајна светости на коју је позван свако од нас.

Да, узгред речено. Да ли ће овај свети мирјанин морати да чини чуда? Не обавезно. Највећи од свих рођених међу женама, Претеча, није учинио ниједно чудо што никако не укида његову светост. А да ли ће овај свети мирјанин проповедати? Зашто да не? Хоће, ако Бог благослови. Само ни то није обавезно. Црква нема ниједну сачувану проповед светог Николаја Чудотворца, али он и без проповеди у свету делује Христовом силом. У принципу, тешко да је сад потребан разговор о појединостима. Потребно је да се сама идеја светости, сама њена могућност и реалност сједине у нашој свести с ликом обичног мирјанина који нема чин и који не заузима запажено место у хијерархији.

Јер, у историји наше Цркве је било различитих епоха. Било је време кад се светост испољавала кроз кнежевско служење. Ова епоха је прошла заједно с кнежевима. Било је периода монашког процвата, било је периода кад се монаштво гасило. Постојала је јуродивост која се супротстављала масовној обредној вери. Било је великих учитеља који су носили епископски чин и време њиховог служења се подудара са временом великог ширења књишких знања. Не тако давно била је епоха мучеништва и исповедништва. Много тога је већ било. Али још није било епохе светих мирјана. Покушај попа Силвестера за време Ивана Грозног да кроз „Домострој“ прикаже пример уређења праведног свакодневног живота за све крштене људе се није у потпуности оправдао. Тако да епохе светих мирјана још није било. Идеја је постојала, идеја је увек лебдела у ваздуху, али саме епохе није било. Можда је неће ни бити. Али ми се чини да вреди говорити о томе.

Извор: Православие.ру

Послѣ уласка у Обећану земљу, Израилци су се нашли у једној новој ситуацији. Новина је била то што су почели да живе као стално насељени, да се баве пољопривредом и другим занатима. 

Сѣделачки начин живота је мѣњао унутрашње односе у поређењу са ранијим номадским и полуномадским периодом. Врѣме судија је полако пролазило. Самуило бѣше све старији. Синови које је поставио за наслѣднике нису ишли његовим стопама. На општем политичком плану, ситуација је била узбуркана и изазовна. Велике силе, попут Египта или Асирије, пролазиле су кроз унутрашње кризе, тако да ниједна од њих није била у стању да регион држи под контролом. Слабост великих сила омогућавала је мањим народима да се докопају сопствене државе. Тај дѣо Блиског истока постао је узаврео и нестабилан политички простор. Филистејци, Едомци, Моавци, Амонци, Сирци и други мањи народи, гладни моћи и територије, све чешће су укрштали копља. Притѣшњен са свих страна, Израил се нашао на озбиљној политичкој вѣтрометини.

Додатан проблем био је то што је стање унутар самог Израила било је лоше. Све више су узимали маха безакоње и неправда. Такво стање илустративно свѣдочи догађај у Гаваји, у којем су становници тог градића извршили стравичан злочин (уп. Суд 19). Било је то врѣме општег безвлашћа, како сам писац каже: „не бѣше цара у Израилу: сваки чињаше што му бѣјаше драго“ (Суд 17, 6: уп. 18, 1; 19, 1; 21, 25). Стари племенски систем, из којег су се подизале судије, више није био одржив. Нешто се морало мѣњати. Додуше, већ се у приповѣстима о судијама јавља идеја монархије. Гедеону су неки Израилци нудили „ти владај над нама, ти и син твој и син сина твојега“, али је он тај прѣдлог одбацио: „нећу ја владати над вама, нити ће син мој“ (Суд 8, 22-23). Гедеон је, као и већина тадашњих Израилаца, Бога доживљавао као цара: „Господ ће вам бити владар“. Покушај Авимелеха, сина Гедеоновог, да се зацари неславно се завршио (Суд 9). 

Према библијском извѣштају, у Рами су се сакупили прваци народни, и од Самуила захтѣвали да им „постави цара“. Старцу то, пак, не бѣше по вољи. Међутим, Бог му саопштава: „послушај глас народа у свему што ти говори, јер не одбацише тебе него мене одбацише да им не будем цар“. Тада Самуило одржи говор народним представницима о томе како ће цар владати, и отпусти их кући. Приповѣст се даље усмѣрава на Саула, сина Кисова, из племена Венијаминовог.

Саул се први пут помиње у наратолошки занимљивом контексту; са слугом је безуспѣшно тражио залуталу очеву магарад. Обичан младић из народа. Док је тражио магарад, слуга предложи да оду код видѣоца у Раму. Саула тако пут наводи ка Самуилу. Истодобно Бог најављује Самуилу посѣту Саулову: „сутра у ово доба послаћу ти једног човѣка из земље Венијаминове, њега помажи да влада народом мојим Израилом, и он ће избавити народ мој из руку Филистеја. Гле, погледах на народ свој, јер вапај његов дође до мене“. Тако Саул долази код Самуила. Писац га прѣ тога описује рѣчима: „бѣше млад и лѣп да не бѣше лѣпшег од њега међу синовима Израиловим, а бѣше виши од свег народа“. Приликом сусрета Самуило указује посебне почасти изабранику Божијем, а на растанку „узе уљаницу и изли му уље на главу, па га пољуби и рече: ето, није ли те помазао Господ да будеш вођа народу његовом“. Након растанка са Самуилом, Бог даје Саулу „друго срце“, и тако приликом сусрета са пророцима „дође на њега дух Божији, и пророкова међу њима“. 

Потом Самуило сазива народ у Миспу са циљем да се изабере цар. Сам народ није бирао, него је цара одабирао Бог: „и паде [жрѣб] на Саула сина Кисова“. Упадљиво је да писац наглашава као се Саул бѣше сакрио „иза пртаљага“ – очигледно се нећкао. Убрзо га доводе пред Самуила, који га проглашава царом. Избор владара није био свима по вољи; било је и оних који га нису прихватали: „А људи неваљали рекоше: тај ли ће нас избавити? И презираху га, нити му доносише дара“ (1Цар 10, 27). Саул је на то мудро оћутао.

Извѣштаји који говоре о Сауловом помазивању за цара свѣдоче да су Израилци у томе погледу још били идејно неодређени. Наиме, на литерарно-приповѣдачком плану постоји унутрашња напетост у самом наративу. Многи научници издвајају дѣлове текста у којима се говори у прилог монархији и оне који су против, називајући их монархистички (1Цар 9, 1–10, 16; 11, 1-15) и антимонархистички извѣштај (1Цар 8, 1-22; 10, 17-27). Упитно је колико је таква научна подѣла текста оправдана. Писци овим већ на почетку библијског приповѣдања уводе богословску дијалектику, по питању унутрашњег устројства изабраног народа: за и против цара. Поред чињенице да постоје различити погледи на настанак монархије, упадљиво је да се и сам Саул није отимао да постане цар. У оба случаја, Бог је одредио Саула. Извѣсна напетост види се у томе што се на једном мѣсту каже да Бог налаже Самуилу да помаже цара „послушај глас народа“ и „јер погледах народ мој, вика његова дође код мене“, односно Бог прихвата вољу народа који је од Самуила тражио да им помаже цара. На другом мѣсту се, пак, говори „ви данас одбацисте Бога својега, који сам вас избављао од свих зала и невоља, и рекосте му: постави цара над нама“. Стиче се утисак да је Бог снисходио Израилу, али му је истовремено замѣрио што су тражили цара. У стварности је очигледно постојало размимоилажење по питању: за и против цара.

 Први Саулов подвиг, који је направио као цар, било је ослобађање Јависа Галаског од Наса Амонца. То јуначко дѣло подигло му је популарност и потврдило позицију цара. Великодушно се понео према онима који га нису подржавали. Послѣ тога Самуило напушта судијску службу, и потпуна власт прелази у Саулове руке. У опроштајној бесѣди, последњи судија Израила наглашава своју правичност и поштен начин управљања: „Ево ме, одговорите ми пред Господом и пред помазаником његовим. Коме сам узео вола или коме сам узео магарца? Коме сам учинио насиље? Коме сам учинио криво? Или из чије сам руке узео поклон, да бих стискао очи њега ради?“. Читав контекст одаје утисак да ће тако нешто ишчезнути под царом. Самуило поново укорѣва народ због захтѣва за царом, али истиче разумѣвање и љубав Божију: „Ако се приклоните Господу, њему служите, и чујете глас његов не противећи се заповѣсти Господњој, тада ћете и ви и цар ваш који царује ићи за Господом Богом својим“. Иако се не говори ништа о догађајима послѣ, очигледно је да је првих годину дана Саул био по вољи Божијој. 

Међутим, ускоро слѣде искушења: „Када Саул би цар годину дана“ десио се озбиљан сукоб са Филистејцима. Саул је требао да сачека Самуила да принесе жртву. Самуило је каснио па је цар у страху принео жртве прѣ него је дошао Самуило. Из текста се не види јасно у шта је био смисао чекања, само се указује да је тиме прекршио „заповести Господа Бога својега“. Самуило је тада већ био предао власт, тако да се не појављује нао носилац неке духовне власти, која контролише цара. Он се појављује као глас Бога. Незадовољан Самуило одлази. Потом слѣди сцена са Јонатаном, у којој је Саул био спреман да дигне руку на сина. Разлог Сауловог конфликта са Самуилом био је недостатак вѣре. Наиме, проблем је то што је Саул не чекајући на Самуила принео жртве. Тиме је у извѣсном смислу хтѣо да ‘присили’ Бога, што је била основна религијска пракса у тадашњем Ханаану, а блиска је човѣковом размишљању по себи. Саул је ишао логиком: жртвом ћу умилостивити (присилити) Бога. Међутим, требао је да сачека Самуила, јер му се тим путем Бог јавио. Бог га од обичног младића, преко Самуила, поставља за цара. Ту и почињу муке Саулове, које се умножавају због његове базичне плаховитости и неразборитости.

Затим слѣди једна од најбруталнији сцена у Старом Савезу. Саул је, према налогу Божијем, требао сурово да се освети Амонцима; да их све побије, убије цара Агага и све живо што нађе тамо (1Цар 15, 1-7). Саул одлази у бој и разбија Амаличане. Из неког непознатог разлога заштитио је Агага, покупио најбољу стоку од Амаличана и довео са собом. Бог му је био изричито наредио да све побије. Овај догађај је веома разгневио Самуила, који му због тога најављује пропаст: „…одбацио си рѣч Господњу, и зато је тебе Господ одбацио да не будеш више цар над Израилом“. Отишавши од Саула послѣ овог догађаја, Самуило „више не видѣ Саула до своје смрти, и плакаше Самуило за Саулом, јер се Господ покаја што постави Саула царем Израила“ (1Цар 15, 35). У наставку нарације појављује се лик, којег је Самуило већ најавио, нови изабраник Божији – Давид. Од тога тренутка Саул потпуно губи наклоност Божију, био је то почетак царевог краја. Постао је љубоморан, неповѣрљив, напрасит и нерасположен. Библијски писац констатује: „А дух Господњи отиде од Саула“ (16, 14). Бог му се више није јављао „ни у сну ни преко Урима, ни преко пророка“. Обесхрабрени Саул потом одлази код врачаре у Ен-Дор да му прорекне шта га чека. Тамо му се у једној мучној сцени јавља Самуилов дух и прориче пропаст. Убрзо скончава у бици са Филистејцима на Гелвујској гори. 

У сцени са Амаличанима опет је показао непоштовање Божије воље. Историчност овог догађа је крајње упитна. Писац је вѣроватно овом литерарном фикцијом хтѣо да нагласи Саулово одступање од Божије воље. Из наше перспективе овај Божији захтев звучи страшно. Међутим, њега треба схватити на другачији начин. Бог је од Саула тражио нешто што је за сваког владара било припродно, да уништи противника. Заповѣст је подразумѣвала да то Саул учини без икаквог користољубља. Међутим, он је подлегао искушењу и посегао за плѣном. Читаву ситуацију треба посматрати из перспективе Саулове подобности да као такав буде цар народа Божијег. Прави цар треба неупитно да испуњава вољу Божију. Поготово ако се упореди са праоцем Авраамом. Саул је требао да буде цар потомству Авраамову. Треба се само присѣтити да је Авраам био спреман да жртвује сина из послушања Богу. У поређивање са Авраамом, добија се профил човѣка који представља супротност Аврамовој вѣри. Саул је због материјалне добити одступио од заповѣсти, док је Авраам био спреман да жртвује сина.

У лику Саула није оцртана само једна трагична историјска личност. Саул у себи носи архетипску фигуру човѣка владара, кроз коју је сагледана и идеја царства. Са психолошке тачке, може се рећи да је Саула покварила власт. Од скромног младића прерастао је у љубоморног, подозривог и опаког човѣка. Постао је параноичан и депресиван. Иако то писац нигдѣ посебно не наглашава, из ширег контекста је јасно да је подлегао искушењу власти. Моћ управо носи такву опасност. (Људи који желе или стекну такву моћ и власт, нису ни свесни каква их све искушења вребају). Саул је пример погрешног усмерења. Моћ га је учинила непослушним Богу, а страх да то може изгубити, неповерљивим и злим. С друге стране, царство је захтевало другачије устројење од дотадашњег племенског савеза. Цар је морао да има војску, известан број чиновника и друго особље. Тиме је отворен пут будућем социјалном раслојавњу и његовој легитимизацији.

Из ове перспективе разумљивo је Божије негодовање због цара. То се види у сцени када Израилци долазе са захтѣвом за царом. Огорчени Самуило износи слику монарха по себи: „синове ваше узимаће и метати на кола своја и међу коњанике своје, и они ће ходити пред колима његовим. И поставиће да му буду тисућници и педесетници, и да му ору њиве и жању лѣтину, и да му граде ратне справе и што треба за кола његова. Узимаће и кћери ваше да му праве мирисне масти, да му кувају и пеку. И њиве и винограде и маслињаке ваше најбоље узимаће и раздавати слугама својим. Узимаће десетак од усѣва ваших и од винограда ваших, и даваће дворјанима и слугама својим. И слуге и слушкиње и младиће ваше најлѣпше, и магарце ваше узимаће и упрећи у своје послове. Стада ће ваша оплѣнити, и ви ћете му бити слуге“ (1Цар 8, 11-17). Овим Самуило описује психологију владара и логику царства. Моћ се управо заснива на таквим темељима.

Међутим, ни Самуилова позиција није била неупитна. Његови синови, Јоил и Авија, нису били достојни да га наслѣде, што је значило да се морало наћи другачије рѣшење. Анархија је водила у пропаст. Доташњи племенски савези, као и дѣловање појединих судија, у организационом и политичком смислу, показали су се недовољно успѣшним. Околни народи су били боље организовани, и тиме имали предност, нарочито војну. Писац на једном мѣсту каже: „у цѣлој земљи Израилској не беше ковача“, што говори о томе да Израилци нису имали ни одговарајуће оружје. Без цара, Израил није могао да издржи историјска искушења. Цар је на неки начин био историјска нужност – нужно зло. Монархија је настала када Израил није имао алтернативу да опстане као народ. Саул због својих склоности није испуњавао визију цара. Ипак, то не значи нужно да је монархија непомирљиво супротстављена идејама библијске вѣре. Иако историјска нужност, цар је могао да добије и позитивну улогу. Пропаст Саула није нужно значила пропаст монархије. Још за Сауловог живота појавио се нови предендент на прѣсто. Био је то Давид, млади пастир из племена Јудина. 

Извор: Теологија.нет

Доносимо разговор са Миланом Ивковић, теологом из Београда. Тема разговора је лепота, робовање спољашњем изгледу и потребом за улепшавањем себе пред другима - како на спољашњем тако и на унутрашњом плану. Топло препоручујемо овај разговор.

ZAPISI_Emisija_Pod_znakom_pitanja.mp3

Извор: Радио Светигора

Када је Апостол Павле подсећао хришћане у Галатији да су постали синови Божији кроз Христа (јер су познали Бога, или боље, Бог је прво њих познао), упутио им је и прекор због њихових порока: „А сада, како се опет враћате на слабе и бедне стихије (τά ἀσθενῆ καί πτωχά στοιχεῖα), којима опет поново хоћете да робујете?“ (уп. Гал. 4, 9). 

Има нешто дубоко и потресно у људском паду: попут адикције, грех је понављање неког доживљаја. Pathos као привезаност за ужитак уводи у зачарани круг понављања (једног чина) по устаљеном обрасцу. Зависност, кажу психолози, долази од потребе да се задовољство понови. Давно је уочен механизам греха као палог-природног стања у троструком виду: задовољство-бол-казна. (Можда због тога Оци Цркве светим канонима налажу епитимију чак и тада када човек прихвати своју кривицу: сама природа налаже период опоравка кроз испаштање). Због препознатљивог обрасца, аскетски оци су генеалогију страсти и греха до те мере егзактно описали као чин понављања и готово је сасвим декодирали, да им савремена психологија може само да позавиди. Насупрот томе, стање благодати и светости нико није „дешифровао“, будући да за божанско деловање нема утврђеног реда ни шаблонског стереотипа (за благодат је довољно да човек вером, покајањем, пројави љубав и слободу). „Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки ко је рођен од Духа“ (Јн 3, 8). Тумачећи тај одломак, Ава Јустин Ћелијски бележи лаконски: „неизмерљивост, некатегорисаност Духа“. Сваки благодатни сусрет је уникатан, отворен за будућност.  Грех је стереотипан и у њему нема ничег непредвидивог.

Често се запитам да ли је верно „понављање“ истих форми нека врста адиктивног понашања? Понављање није нужно грех, али грех је, по правилу, понављање. Код Дон Жуана, грех се готово компулсивно понавља. Тема је толико изазовна да је у својој философској новели под карактеристичним називом „Понављање“ (1843) Кјеркегор од те речи начинио философски концепт. Казано је да религије представљају културе понављања (cultures of repetition). У њима, оригиналност (или новина) је non grata. Лојола, Мухамед, Лутер и други су до претераности били обузети правилима. Новина је везана са слободом: хришћански Бог ствара апсолутно ново јер је слободан од образаца или идеја. Христос све новим чини (уп. Откр. 21, 5). Mutatis mutandis, хришћанин уноси новину само онда када је слободан. Схематичност води у схизму, па је Ава Јустин у личним белешкама упозоравао: „Свако формулисање живота значи шизматичност /=шематичност/, сецкање, парцијалност, усеченост, исечак…“

Свакако, има нечег непорочног у верном опонашању, рецимо, стила сликања иконе, или појања црквене песме, док се следи одређени „канон“. Слобода да се не импровизује такође може бити врлина, док жеља да се буде оригиналан по сваку цену одликује незреле духове. Међутим, иконе које изузетно поштујемо, попут Владимирске, Хиландарске, Чајничке Богородице – потпуно су различите једна од друге. Зар нам то не говори о нечем необичном? Узор је, по себи, непоновљиви оригинал. И онај који се угледа на оригинал треба да зна да га не може поновити ма колико се трудио да до танчина копира сваку црту.

Феномен копирања и/или оригиналости покреће ништа мање него питање фундаменталног права на машту и креативност. Од кописта у популарној до имитатора у црквеној култури понавља се исти поступак: неслободно опонашање које некад доводи до  карикатуре. Холивуд је, постајући нова „религија“, од исте преузео и културу понављања: безбројни фанови се труде да личе на звезде, али нису друго до лоше копије извештачених оригинала. Козметика и технологија омогућавају безграничне реплике, чак и у области генетике. Обратимо пажњу да на Истоку никада није развијен психолошки модел imitatio Christi. (Код Ап. Павла угледање на Христа повлачи спремност да буде обликован Духом, попут у Рим. 8, 4 и 8, 11, или пак самодавање у служењу љубави другима 1Кор. 13 и Гал. 5,13; уп. и Еф. 5, 1).

Наравно, Предања нема без прошлости (древно је у Цркви живо као и ново) али, када је аутентично, предање је и авангарда, претходница. У успелим случајевима не можеш да одлучиш да ли је ново „класичније“ од старог. Ослањање искључиво на прошлост не одаје само болећиви романтизам него води и сушењу стваралачких порива. Поменути Ава Јустин Ћелијски је за „сваког рођеног од Духа“ смело користио речи: неизмерљив, надлогичан, надзнан, недосежан, надформулан, јуродив. Заиста, „где је Дух тамо је слобода“ (2Кор. 3, 17).

Да ли је данас – у нашој дигиталној ери где се оригинали умножавају до бескраја – могуће бити оригиналан? У полицентричном свету изгледа да личне харизме више немају будућност управо зато што у њему нема места за прави дијалог. Ако се нешто не промени, заборавите на неког новог појединачног генија (попут некада Платона, Шекспира, Хегела, Анјштајна, Теслу…)! Уместо њих, у игри је тзв. collective brain: свако са своје стране нешто доприноси општем знању, али се лична оригиналност губи пред колективним мозгом. Зашто је то тако? Рекао бих, због помањкања времена? Данашњи, супербрзи проток информација не даје времена за контемплацију и вредновање идеје. О молитви да не говоримо. За идеје је потребно време, а времена више нема. Тако, индивидуе окупљене око виртуелних форума функционишу као collective brains, селективно преносећи и учећи информације, најчешће независно од њихове свести. Некада су читаоци нестрпљиво чекали да изађе наставак неке новеле Достојевског или да се појави нова књига Жана Данијелуа, нагађајући барем нешто од њеног садржаја. Владала је грозница. Данас мало ко очекује тако нешто: чујеш неку вредну ствар али сутра си је већ заборавио јер си чуо нешто ново. Све то доводи до тога да оно јединствено оде у други план. Да се Месија данас појавио у историјском облику ко би га прихватио и за колико дуго? Како би била прихваћена Беседа на гори? На који начин би Дух Свети створио претпоставке прихватања?

Интернет као да је постао можда и последњи (?) израз колективне природе људске интелигенције. Истовремено, незаситива презасићеност информацијама је потисла и знање и мудрост, како је пророчки предвидео Томас Елиот. Данас су језички софтвери у стању да пишу боље писмене саставе од наших „вуковаца“. Самостални језички софтвер система AI (вештачке интелигенције) кадар је да генерише смислене пасусе текста, да достигне најиновативније саставе на стандардима многих језика, да понуди рудиментарно разумевање читања, да преводи, одговара на питања и да даје резимее — на сваки специфични задатак. Ипак, творци револуционарног AI система који може да пише нове приче и романе, предузели су, пише британски Гардијан, необичан корак да своје истраживање из страха од могуће злоупотребе не учине јавним. OpenAI, непрофитна истраживачка компанија, коју подржавају Елон Маск, Рид Хофман, Сам Алтман и други, истиче да је нови AI model, назван GPT2, толико добар да је ризик злоупотребе огроман па су затражили више времена за расправу о исходу овог последњег технолошког крика. Због разних злоупотреба, глумица Скарлет Јохансон јер интернет описала као „огромну црну рупу која сама себе гута“.

Међутим, питање гласи како ће OpenAI да пружи нови угао посматрања? Да нас поведе до тачке на којој нисмо били и каже нам: погледајте из овог угла! И да унесе изненађење!

Веза између „времена“ и „изненађења“ стварно је узбудљива. Писац Ареопагитских списа у трећем Писму говори о „изненађењу“ објашњавајући шта тачно значи библијски израз ἐξαίφνης. „Неочекивано значи да је реч о ономе што је изнад очекивања и одједном се учини очевидним, будући да је дотле било скривено“. Наравно, он ту има у виду Христа као Богочовека који и после оваплоћења скривен остаје – чак и у самом свом откривању („та скривена тајанственост Исуса сама по себи није исказива речју, нити разумом објашњива“).

Да би се препознало оно оригинално, потребно је узети дистанцу у односу на оно знано, текуће. У тренутку „изненадног“ (exaiphnes), пише Манусакис, „ствари које ме окружују морају да се повуку, и заиста ‘ишчезну’ како би дозволиле оном-што-није-виђено да се покаже“. Дакле, „изненађење“ ће доћи на оне који нису везани за „ствари“ (отуда: „сваку животну бригу оставимо”), на оне који стрпљиво подносе крст историје, прихватају невоље као благослов и не осуђују никог; дуго трпе, не завиде, не горде се, не чине што не пристоји, не траже своје, не раздражују се, не радују се неправди, а радују се истини, све сносе, све верују, свему се надају (уп. 1Кор. 13, 5-7). Тада, неочекивано и без спољашњег узрока, како каже Ава Исаак, наилази благодат Божија. Зар вера није отвореност за то несвакидашње?

Можда је због тога Литургија (а и молитва, када није само монолог) једини аутентични моменат изненађења. Само када се отвори место за Бога, тек тада, рецимо, појање исте, старе, безброј пута у храму отпеване „Херувике“ (слично хиљаду пута одсвираној Моцартовој малој ноћној музици) може да буде изненађујуће ново. У духу начела nove, sed non nova, начин је нови али не и садржај. Исте стварности доживљавамо и о истим стварима говоримо, али на нов, другачији начин – освежен познањем Циља у трајном сабатикалу-Евхаристији Цркве. Треба да имамо поверење у динамику вере Цркве. Евхаристија која се савршава у модерном времену може да откључа закључана срца и можда проговори другим и изненађујућим језиком. Језици који човек може да употреби да би изразио нашег „надреалног“ Бога су бесконачни и нису везани само за један стил.

Зашто су данас у нашим црквеним срединама „друго“, „другачије“ и „ново“ на тапету као некаква претња? Зашто су „просечност“ и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник… често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност. „Човек који себе прихвата таквим, да би у наставку себе пројектовао на Бога и после имао таквог Бога, јесте медиокритет. Такав себе узима за веома ниског, веома униженог, у ништавности недостојној боголиког човека“, упозорава владика Атанасије Херцеговачки.

Недостаје нам истинска непатвореност дечијег лица којом ћемо скидати око себе маске озбиљности и извештачености и освајати светове, садашње и будуће. Ту је предуслов за изненадну посету Духа, који ће на младе нараштаје („и прорицаће синови ваши и кћери ваше“ – ДАп. 2, 17) излити слободу и изворност Последњег дана.

Извор: Теологија.нет

Ваше високпреосвештенство Митрополите Варшаве и целе Пољске господине Саво, Ваше вископреосвештенство Митрополите Солунски господине Пантелејмоне, Ваше Екселенције, господо министри, господо уважени професори, драга браћо и сестре, Христос васкрсе!

Душâ испуњених радошћу Васкрсења, којом су преплављени и сви хришћани, сабрали смо се данас у нашем другом по величини граду Солуну, благочестивом и славном граду Св. Димитрија, заједно са Његовим високопреосвештенством Митрополитом Варшаве и целе Пољске господином Савом, кога имамо радост и благослов да ових дана угостимо у нашој домовини.

Налазимо се међу вама као учесници научног скупа чија тема је еутаназија. Овај проблем, наведен у наслову мог говора, недавно се појавио у читавој икумени, и то на веома интензиван начин. Са њим се многи у различитим државама успешно хватају у коштац, и поред тога што је познато да је у неким земљама почео да се развија као званичан државни концепт; имамо недавну одлуку Холандије да активира закон о еутаназији, и сличну одлуку коју је недавно донела и Белгијска влада.

У црквеној химнографији последовања опела смрт је окарактерисана као трагичан догађај људског живота: „плачем и ридам када помислим на смрт, и видим како у гробовима лежи по лику Божијем саздана наша красота, без облика, без славе, немајући вида…“ Писац ове химне је, у наставку службе, сам себи дао одговор на питање смрти, који представља и одговор сваког хришћанина: „Гроб Твој Христе извор васкрсења нашега, показа се као живоносан, као лепши од Раја, ваистину светлији од сваке царске одаје…“ Апостол многобожаца, Павле, оснивач Цркве у Солуну и Атини, и многих других Цркава широм васељене, у посланици упућеној Коринћанима објашњава да је Господ укинуо смрт, називајући је „последњи човеков непријатељ“ (1Кор. 15, 26), и, у наставку ове посланице и свог расуђивања о смрти, изговара познате речи: „Ако мртви не устају да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети!“ (1Кор. 15, 32).

Због тога наша Црква непрестано узноси молитве за своје вернике да им крај живота буде „хришћански, без бола, непостидан, миран“. Дакле, моли се за оно што ми хришћани називамо „хришћански крај“, како је наведено у прозби горепоменуте јектеније, а чему су стари Грци дали назив еутаназија. Ова, лака за разумевање, грчка реч која је еволуирала у међународни термин еутаназија (ευθανασία), је сложеница и састоји се од придева „ευ“ (или епског „εϋ“), са значењем „добар, леп, храбар, племенит“, и речи θάνατος која означава смрт. Антигона, у Софокловој истоименој трагедији, је починила „добру смрт“ (καλώς θανείν) (Софокле, Антигона, стр. 97), изабрала је, дакле, да умре часно, не обешчашћено, сахрањујући свог брата Полиника. Исту ствар захтева и Хектор од Ахила пред њихов двобој, дакле, да немају „лошу смрт“ (κακό θάνατο), како се и дословце наводи у оригиналном тексту Хомерове Илијаде.

Како је, у својој докторској дисертацији Euthanasie in der Antike (Wilhelms Universitat Munster, 1982), нагласио T. Потоф (Potthoff), појам еутаназије у античко време није подразумевао превремени крај несрећног, очајног и болног живота, и нигде није изједначен са данас актуелним концептом „потпомогнуте смрти“ (види такође и Αφρ. Αβαγιανού, „Ευθάνατος θάνατος. Το καλώς θανεϊν στην αρχαία Ελλάδα“).

Данас је општеприхваћено мишљење да еутаназија подразумева да лекар, или неко други, донесе одлуку о окончању пацијентовог живота, директно или индиректно, из разлога „самилости“, „олакшања од бола“, или испуњавања пацијентове жеље да има, како је називају, наводно „достојанствену смрт“.

Становиште Цркве о еутаназији
О проблему еутаназије пре извесног времена говорио сам на Медицинском факултету Универзитета у Крајови, у Румунији, где сам покушао да објасним да смо до тога да говоримо о достојанственој смрти, или о помоћи за њену реализацију, дошли из саосећања, јер су код данашњег човека љубав и оданост према Богу и његовим ближњима деградиране и замењене утилитаризмом и логиком. Ми, као хришћани, не можемо да прихватимо, било директни или индиректни, прекид нечијег живота, јер сматрамо да на то немамо право. Живот не представља нешто наше, нешто што нам припада, нити смо га ми створили да бисмо њиме управљали онако како ми то желимо.

Када се, 28. новембра 2000. године, холандски парламент (почетком априла 2002. године овај закон је ступио на снагу) одлучио за легализацију еутаназије, у наредних неколико дана, тачније 14. децембра исте године, Свети Синод Грчке Цркве издао је саопштење чије су главне тачке биле, дозволите ми да на њих подсетим вашу љубав:

Живот је највиши дар од Бога, и почетак и крај живота су у Његовим рукама (Јов 12, 10).
Тренуци у човековом животу који су повезани са његовим почетком и крајем, као што су, на пример, слабост, бол и слична искушења, у себи скривају јединствену светост и творе мистерију која захтева нарочито поштовање од стране његових сродника, лекара, медицинског особља и друштва.
Исти тренуци погодни су за грађење приснијих односа међу људима, развијање љубавних односа у заједници, испољавање саосећања и милосрђа. Захтев неких пацијената за еутаназијом у суштини представља питање наше љубави према њима и наше жеље да остану са нама.
Постојање бола у човековом животу, као и било ког другог искушења, представља „саучесника у спасењу“, и понекад, према Св. Григорију Палами, и „унапређује здравље“ (ΕΠΕ, Θεσσαλονίκη1985, τ. 9, стр. 264). Ипак, Црква признајући болест људске природе, увек човекољубиво од Бога захтева избављење „од сваке невоље, опасности и принуде“, али се понекад моли и за крај живота болесника (молитва при исхођењу душе). Ми људи се молимо, а не одлучујемо о животу и смрти.
Еутаназија, која се у овом свету оправдава као „достојанствена смрт“, у стварности представља потпомогнуто самоубиство, дакле, комбинацију убиства и самоубиства.
Такозвано „право на смрт“, што представља правно признавање еутаназије, могло би да еволуира у опасност за живот пацијената који нису у стању да испуне финансијске услове лечења и хоспитализације.
У чему своје упориште налазе ставови за прихватање еутаназије, творећи на тај начин различите проблеме који произилазе из њене примене?

Једно од објашњења које, испитујући разлоге (логику) оних који подржавају еутаназију, можемо добити јесте утицај њихове перцепције живота и веровање да би се човеков живот могао процењивати на основу снаге и капацитета његовог продуктивног рада. Овакво становиште води их до логичног закључка да је човек достојанствен само онда када је снажан и здрав, и да би друштво требало бити састављено само од таквих, „достојанствених“ људи. Ово представља један исти концепт веровања да је човек скуп ћелија које складно и заједно функционишу као једна велика машина, која се непрестано квари и поправља, а када заврши свој век трајања одбацује. Још сам 1974. указао на чињеницу да се крећемо у правцу окрутног, нехуманог и немилосрдног друштва. Тада је (јула 1974. године, у магазину Хуманиста), потписан тзв. „Манифест за еутаназију“, од стране многих научника, међу којима је био и добитник Нобелове награде, француски биохемичар Жак Моно, који је неколико година раније формулисао теорију да су универзум и човек производи случајности и нужности (наравно, није могао да објасни како се догодило толико „случајних подударности“ и због чега би ово представљало „нужност“), и да је, по логичком следу ствари, човек господар самога себе и може (слободан је) да ради шта год пожели.

Желео бих да вашој љубави наведем кратак одломак из овог „манифеста“, који показује начин материјалистичке антиципације живота. У њему је, дакле, написано да човек „има право да умре достојанствено, да има слободу да користећи разум одлучи о начину своје смрти, те да му се морају обезбедити средства да умре мирно и лако када његов живот изгуби свако достојанство, смисао и будуће перспективе.“

Овде се, како је манифест окарактерисала професорка Л. Мелина (L. Melina Bioetica, Piemme, Casale Monferrato, 1998), ради о „реторици смрти“, такође и о „бесмисленом разлогу“ за њу, управо због тога што се у наведеном манифесту смрт дефинише као право, а не чињеница или догађај из човековог живота. Једино право које човек поседује је да се заштити и да уради све што може да остане у животу који му је даровао Бог. Овакав став о животу као највећем дару кога имамо од Бога, али и дугу према Њему, налазимо и код Хипократа, који не само да апсолутно одбацује еутаназију него чак и захтева од лекара да се закуне да „неће никада никоме давати смртоносни лек, чак ни уколико би овај то захтевао, нити ће му саветовати да га узме.“ Преносећи Хипократову заклетву у данашње време, професор А. Спаноло наглашава да је „смисао медицинског деловања да лечи и даје живот, а не да шири смрт; смрт никада не може представљати медицинску делатност“ (A. Spagnolo, „Perche non condiviso l’ eutanasia“, у Le Scienze, бр. 88 (1996), стр. 52-53).

Многи лекари широм света имају исти став као проф. Спаноло: њихово прихватање еутаназије, дакле, значило би њихов пораз и њихово укидање! Разлог оваквог става је што чак и са медицинског становишта авантура смрти није неукротива, јер човек може дати смисао и овом свом искуству. Једно истраживање Универзитетског биомедицинског кампа (Biomedical Campus) показало је да ниједан пацијент који је захтевао еутаназију, није је желео само и једноставно из жеље да умре. Ову његову жељу условљавају три разлога, који су, такође, под индиректном контролом модерног друштва: физички бол, фрустрација због слабљења његових природних сила и страх да не представља терет сродницима. Уколико би се пацијент уверио да један, или сва три од наведених проблема бива третиран са љубављу и интересовањем здравствених радника или његових сродника и пријатеља, то би имало позитиван ефекат на његову одлуку да не захтева еутаназију.

Друго објашњење за позитиван став према еутаназији је веровање одређених људи да у свету не постоји ништа осим материје, да живот не поседује светост и да је нераскидиво повезан само са спољашњом лепотом и физичким и финансијским стањем. Са доминацијом, у неким модерним друштвима, оваквог, материјалистичког односа према мистерији нашег постојања на овој нашој гостољубивој планети, развија се у њима тенденција „појефтињења“ живота; живот у оваквим друштвима губи сваку вредност, чиме се отвара могућност његовог лаког уклањања или постајања предметом тортуре и експлоатације.

На овом месту имам обавезу да кажем да су они који покушавају да униште хришћанске друштвене вредности и наметну нехумана схватања (логике) као што је еутаназија, истовремено наметнули (себи) и огромну одговорност према историји, зато што уништавањем ових вредности, доказаних вековима и прихваћених у свести људи као најбољим за напредак и њихову радост, људе варваризују и претварају их у једнодимензионална бића којима је „све дозвољено“. Информације које нам долазе из различитих делова света су алармантне, јер ће ове „логике“ наићи на плодно тло.

У Аустралији, на пример, према Medical Journal of Australia, 30% смртних случајева у болницама догодило се након одлуке лекара да прекину терапију код пацијената у терминалној фази болести. Одговарајућа цифра за Холандију је 16%, Белгију 18% и Сједињене Америчке Државе 11%. У Холандији је 2000. године било 2123 званично регистрованих случајева еутаназије, од којих је 1893 спроведено код пацијената у терминалној фази канцера.

Објашњење о разлогу прихватања еутаназије од стране холандских држављана, које је понудио проф. Арт Гкизолф гласи да је за то одговорна њихова „култура калвинистичког корена“. У истим коренима налазе се и разлози за прихватање абортуса и брака између хомосексуалаца (La Repubblica, 2. 4. 2002, стр. 12). Ово је непријатно, али је чињеница да смо, имајући почетак у фалсификованим хришћанским схватањима секуларизованих Холанђана и оних који са њима деле иста животна становишта, достигли до данашњег формалног усвајања еутаназије, која за нас не представља достојанствено решење, већ увреду и презир према светињи човековог постојања.

Ипак, морам да додам да за будућност човечанства постоји нада, садржана у чињеници да већина друштава и организованих држава показује реакције на правну легализацију еутаназије. Ова чињеница је плод њиховог спознања да отварање овог уског пролаза за ефикасно спровођење смрти, олакшава планове неким безаконим интересима и ствара ноћне море друштву, у којем ће бити места само за здраве, богате и успешне људе. Јер ће, на крају, друштвено бављење ближњима само логиком и етиком, а без љубави у Христу, довести до његове дехуманизације.

До данас, осим Холандије, државе у којима је дозвољена условна еутаназија (коју, као такву, по мом мишљењу није лако држати под контролом), су: Аустралија, Јапан, Немачка, Данска, Шведска, Белгија и Кина, док је у Сједиљеним Америчким Државама врховни суд омогућио свакој од држава да сама одлучи да ли ће да дозволи или не еутаназију и потпомогнуто самоубиство. Држава Орегон је, на пример, легализовала самоубиство уз помоћ фармацеутских средстава која се могу набавити у апотекама и на рецепт лекара. Калифорнија је, такође, извршила декриминализацију еутаназије, док је држава Вашингтон донела одлуку о њеној легализацији, да би после референдума из 1991. године овај закон био укинут. На овом месту бих напоменуо да је, у последњем случају, питање које се налази у директном односу са моралом друштвене заједнице добило одговор непосредно од њених чланова (народа), који су поништили одлуку делегата. У Швајцарској је примена еутаназије декриминализована у Циришком кантону; у Великој Британији судови, на које је прешла одлука о еутаназији, тешко дају такво одобрење, док је у Француској предлог закона о еутаназији, предат од стране члана француског парламента Бернара Кушнера, у парламенту наишао на озбиљну опозицију.

Већина земаља је, дакле, одбила да прихвати закон о примени еутаназије. Посматрајући из ове позиције, веома сам задовољан резолуцијом Савета Европе од 26. марта прошле године, у којој је упућен позив свим државама чланицама да „одржавају апсолутну забрану уласка добровољног завршетка живота код пацијента са неизлечивим, или болестима у терминалној фази“. Такође, само неколико дана пре него што је изабран, председник Француске Жак Ширак, је дао изјаву да не види позитивне стране еутаназије, али да се залаже за истраживања о медицинским методама које ће олакшати последње дане пацијентима у терминалном стадијуму (La Croix, 16. 4. 2002, стр. 8).

Проблем који се недавно појавио углавном у Холандији, где се, рекли смо, већ примењује закон о еутаназији, јесте ко ће одредити да је бол за пацијента „неподношљив и неизлечив“. Управо је председник Холандске краљевске медицинске асоцијације Руд Хагенув пре неколико дана признао да је „дефинисање границе (бола) и даље тешко и да се непрестано налазимо у фази истраживања“ (La Croix, 3. 4. 2002, стр. 4). Такође је и недавни случај пред холандским правосуђем показао управо збуњеност и неспособност холандског друштва да одреди границе које ће дозволити примену еутаназије. У Амстердаму је, дакле, Апелациони суд донео осуђујућу пресуду лекару који је спровео еутаназију над бившим сенатором Ентваром Бронгкесманом, јер је овај, како је лекар у својој одбрани навео, „остарио“, био „у болу“ и био „уморан од живота“. Лекар је осуђен јер његови наводи нису могли бити доказани. Такође, поменути председник Холандске краљевске медицинске асоцијације је признао да чак и данас, када се развојем науке непрестано побољшава и лечење бола, није лако утврдити када је бол за пацијента постао неподношљив. Када се ово узме у обзир, требало би да поздравимо и благословимо напоре оних лекара који се труде да различитим терапијским средствима пацијентима помогну у ослобађању од бола у терминалном стадијуму њиховог живота, и на тај начин, онима који подржавају еутаназију, понуде научни и људски одговор. При том, не бих желео да заборавим да споменем љубав и емоционалну подршку медицинског особља, породице и пријатеља, која представља незаменљив елемент подршке пацијентима у лечењу бола.

Од тренутка примене закона о еутаназији у државама које су је прихватиле, јавили су се нежељени ефекти и проблеми и у другим државама (које нису дозволиле еутаназију), од којих је најупечатљивију такозвани „маркетинг смрти“, односно организовање еутаназије као услужне делатности, где су муштерије пацијенти који желе еутаназију, или сродници и старатељи у случајевима њеног спровођења против пацијентове воље и сагласности. Италијанско правосуђе је, у априлу прошле године, започело истрагу због притужби да постоји илегална мрежа, која се бави пружањем помоћи сродницима и наследницима богатих пацијената, који имају жељу да их се отарасе, како би што пре добили очекивано наследство. Тако пацијенте преносе у Холандију или Швајцарску и „легално“ над њима спроводе еутаназију. Према истрази која је у току, накнада за овакву илегалну акцију, која се назива „олакшавање“, креће се у распону од 3.600–5.100 евра.

Ваша високопреосвештенства, поштоване еминенције, уважена господо професори, браћо и сестре, заиста је изванредна случајност да се овај научни симпосион одржава у току васкршњег периода, у коме славимо „тродневно Христово Васкрсење, које нам је донело живот вечни. Јер Богородица Марија, невенчана Дева, није окусила девичанске болове, већ је вољом Божијом и благодаћу Духа Светога родила Створитеља векова, од Бога Бога Слова; тако је и земља ослобођена од болова смрти, из своје утробе, када је Он то наредио, ослободила Цара јеврејскога, зато што није могла да задржи у себи тело које доноси бесмртност“ (Св. Григорије Ниски, Εις την φωτοφόρον και Αγίαν Ανάστασιν του Κυρίου, ΒΕΠΕΣ, τ. 69, стр. 252).

За нас хришћане не постоји никаква дилема у односу на обавезу да се уз дужно поштовање односимо према нашем телу, од његовог стварања до његове природне смрти, јер је, како нас учи апостол Павле, „тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога“ (1Кор. 6, 19). И управо због тога што тело представља храм Божији у коме се налази Дух Свети, „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1Кор. 3, 17). И због тога што се још у овом телу обезбеђују слава и бесмртност након његовог васкрсења, по речима које нам је упутио апостол Павле, „Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тела Духом својим који живи у вама“ (Рим. 8, 11).

Велики отац Цркве Св. Григорије Ниски учи нас управо о оживотворавању наших тела у дану општег Васкрсења и о њиховој бесконачној вредности. Тако је на постављена питања да ли ће, на пример, преминули млади људи у вечности живети са физичким недостацима које су имали током свог живота, било урођеним или стеченим, и да ли ће старци васкрснути са слабим и увелим телима која су имали у најслабијим годинама свог живота, или болесници са неизлечивим болестима у последњим и предсмртним стањима, Св. Григорије из Нисе дао одговор уверавајући нас да ће сваки човек, без обзира на ситуацију у којој је умро, бити нешто налик пшеничном класу. Када га, дакле, сушимо пламеном греха и претрпљеним искушењима на земљи, и када га земља узме и раствори кроз смрт, у пролеће нашег васкрсења, голо зрно нашег тела ће поново постати клас, висок, богат и усправан, који ће се простирати на небеским висинама и бити китњасто украшен, и имати друге богодоличне особине, и сви ћемо бити са прворођеном лепотом Адама од пре пада.

Такође, свети отац нас учи и о светости нашег тела, учењем које мора оставити снажан утисак чак и на најсавременијег научника, специјалисту из области генетског инжењеринга, да се душа у телу не налази на једном одређеном месту, већ да је присутна у свим његовим деловима и на тај начин се налази у сваком од њих, односно у свакој ћелији појединачно. Са којим, онда, правом интервенишемо у животима наших ближњих, створених по икони и подобију Божијем, уништавајући и рушећи храм који је Он изградио?

И у древном спису Дидахи – учење дванаесторице апостола, налазимо идентичну идеју о поштовању људског тела. У другој заповести поменутог списа је истакнуто да је забрањено да се човеку одузме живот у било ком облику и стању: „Друго правило учи: Не убиј, не чини прељубе, не развраћују децу, не чини блуда, не укради, не врачај, не употребљавај мађије, не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди.“ Такође, нешто даље у Дидахију се наводи да су пут смрти и губитка својих душа изабрали они који су, поред свега другог, „убице деце или убице Божијих створења“ (Βας. Μουστάκη, „Απ. Πατέρες“, изд. Οικ. Παπαδημητρίου, стр. 10 и даље). Стога је очигледно да за нас хришћане убиство, абортус, чедоморство, такође и еутаназија, представљају веома тежак грех.

Закључак
Назив мог данашњег излагање је „Црква и проблем еутаназије“. Наравно, један хришћанин са овим нема никаквих проблема, јер не прихвата еутаназију. Овај проблем, међутим, има друштво које допушта да се деградира, по превасходству Божије створење, посматрајући га као свеукупност његових ћелија, случајно пронађеним на одређеној планети и случајно повезаним како би обављале своје функције. Овакво друштво се претвара у немилосрдну власт и заинтересовано је искључиво за здраве и снажне јединке, док све остале води у правцу, наводно, достојанствене смрти.

Ми хришћани проповедамо љубав и поштовање према сваком човеку, без обзира на његов пол, расу или веру, од тренутка његовог зачећа па све до последњег тренутка његовог живота. За нас је фетус човек, као што је то и осуђеник на смрт. Желео бих да посаветујем оне који подржавају еутаназију да не затварају очи. Од тренутка када се роди, човек живи своју смрт: када изгуби драгу особу, када је болестан, када му се промени тело због напредовања старости. И само човек који у Христу побеђује грех превазилази смрт. Ово је реалност. У свету без Христа смрт представља потресну и трансцендентну реалност. Без Христа се човек, иако теоријски подржава, у пракси нехумано унижава. Деградирана је, такође, и заједница било какве регулације да доноси о људским правима и грађанским слободама. Надам се да ће ово бити узето у обзир приликом израде Устава Европске уније 21. века.

Ми хришћани, увек и свима проповедамо Христа, распетог и васкрслог за спасење сваког човека, проповедамо да су наши животи у Његовим рукама, да смо заинтересовани за све што нам се догађа, али да немамо право да исправљамо Божији план. За нас, дакле, еутаназија представља декадентни друштвени феномен, повреду, а никако подршку човековом достојанству. И, заједно са блаженопочившим старцем Јустином Поповићем, исповедамо да је Васкрсли Господ све у свему: Он је оно што је Лепо, Добро, Истинито, Нежно, Радосно, Божанско, Мудро, Вечно. Он је сва наша Љубав, сва наша Истина, сва наша Радост, сво наше Добро, читав наш Живот, вечни живот у свој божанској бесконачности и безвремености. Па стога, увек изнова и непрестано и безброј пута кличемо: Христос Васкрсе! (Ιουστίνου Πόποβιτς, Ανθρωπος και Θεάνθρωπος, изд. Παπαδημητρίου, стр. 48­-49).

Хвала вам што сте ме саслушали!
И још једном: ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ! ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Бог нека је увек са вама!

Извор: Теологија.нет