Живе речи утехе: Живе речи утехе

Свети Григорије Палама: Беседа на Педесетницу

Sat, 15 Jun 2019 21:06:00 +0000

1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и то не мање од оних који су били удостојени да Га гледају својим телесним очима.

Стога ни најмање нисмо лишени њиховог блаженства, будући да је Господ рекао: Блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20; 29), а такви су они који су се уверили на основу онога што су чули и који виде кроз веру. Недавно смо, дакле, созерцавали Христа како се у телу узима од земље, а сада, на основу тога што је ученицима послао Духа Светог, видимо куда је Он то и на какво (велико) достојанство узвео нашу природу коју је примио, јер је Он, у крајњој линији, узашао тамо одакле је сишао Дух Којега је послао. А одакле је сишао Дух - то је показао Онај Који је говорио кроз пророка Јоила: После ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоил 2,28), и Којем се Давид обраћа речима: Кад им пошаљеш Духа Свога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 104; 30). Христос је, дакле, пошто се вазнео, узашао најузвишенијем Оцу, у сама недра Очева, одакле потиче и Свети Дух. Тиме што је и Он такође послао са небеса Духа Светог Који исходи од Оца и Којега Отац шаље, показао је да чак и својом људском природом учествује у достојанству које је својствено Оцу. Када пак чујемо да Духа Светог шаљу и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) није истога достојанства као и они (Отац и Син); Јер Он није само од оних који се шаљу, него је и Сам од Оних Који шаљу и показују Своје благовољење.

2. Бог Који говори кроз пророка јасно је то показао: Ја сам руком Својом утврдио земљу и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух Његов (Иса. 48; 13-16). Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух је Господњи на Мени, Њега ради помаза Ме, да јављам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух Свети не само да бива послат, него и Он сам шаље Сина који је послат од Оца, из чега произилази да је Он исте природе, исте силе, истог дејства и исте части као и Отац и Син. Дакле, благовољењем Оца и садејством Духа Светога, по Своме неизмерно дубоком човекољубљу јединородни Син Божији је спустио небеса и сишао са висине, постао видљив на земљи, као Човек био међу нама и савршио и поучио нас ономе што је чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне који Њега слушају уистину божанско и спасоносно.

3. Затим је и добровољно страдао ради нашег спасења, и био погребен, и васкрсао трећег дана, па се вазнео на небеса, сео да десне стране Оца и тамо саучествовао у силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заједно са Оцем, како им је и обећао. Он је засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се придружи тој слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином Божијим, да задобије бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и непропадљиво богатство, нека слуша Моје заповести и нека, сразмерно својој снази, подражава Мој начин живота, нека живи онако како Сам живео Ја Који сам у телу дошао на земљу, савршио и поучио, утемељио спасоносне законе и Сам Собом дао пример. Својим делима и чудесима Господ је пружио потврду еванђелског учења. Запечатио је то Својим страдањима. Велику корист која долази од еванђелског учења и његову спасоносност показао је Својим васкрсењем из мртвих, Својим вазнесењем на небеса и спуштањем одатле божанског Духа на ученике, што је догађај који данас празнујемо. Након Васкрсења из мртвих и јављања Својим ученицима, Он им је, узносећи се, рекао: Ево Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.Примићете силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље (Лк. 24; 49, Дела ап. 1; 8).

4. А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снаху и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн. 20; 22).

5. Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4).

6. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се савршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније - тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим (досл. "сео је на ученике"), учинивши их оруђима Своје силе.

7. Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога. Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију).

8. Израз седе[1] не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују, јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може.

9. Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Пошто је исто - благовољење и обећање Оца и Сина, Христос онима који верују у Њега каже: А који пије од воде коју ћу му Ја дати ... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14); и: Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе, што еванђелиста тумачи овако: А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 38-39). У одласку на спасоносно страдање Господ је својим ученицима рекао: Ако Ме љубите, заповести Моје држите, и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек: Духа Истине (Јн. 14; 15-17), ово сам вам Говорио док сам боравио с вама. А Утешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14; 25-26) и: Када дође Утешитељ, Кош ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15; 26).

10. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима.

11. Тако сваки архијереј долази у своје време, доносећи граду ову благодат и дар Божији, и кроз Еванђеље - просвећење божанским Духом. Они који одбацују било кога од њих (од архијереја), прекидају божанску благодат и прекидају божанско прејемство - колико је то у њиховој моћи - те тако сами себе одвајају од Бога, доспевају у погубно стање и свакојаке несреће, што сте и ви недавно из искуства научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа који долази од Бога, ако послушате мене који вам саветујем оно што служи на спасење, онда ћете заиста дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасења, по неизрецивом човекољубљу, због чега и услед чега је и Јединородни Син Божији, приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас.

12. Да Он Сам није у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Овај утврдио ученике Његове и пребивао с колена на колено са њима и њиховим наследницима, учитељима Еванђеља Благодати? Онда ни проповед Истине не би била објављена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога је најчовекољубивији Владика сада показао да су Његови ученици причасници и оци и служитељи светлости и вечног живота, који порађају за вечни живот и од достојних чине децу светлости и оце просвећења, јер ће тако и Он Сам пребивати са њима до краја века, што је било обећано за Духа Светога. Он је једно са Оцем и Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, јер је један Бог у Тројици, у једном троипостасном и свемогућем божанству. Дух Свети је увек био заједно са Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без савечног Духа? Дакле, увек је био, јесте и биће - Дух Свети, Који ствара са Оцем и Сином у време стварања, Који са Њима обнавља повређено, Који одржава постојеће, Онај Који је свуда и све испуњава и свиме управља и све чува. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи, обраћа се Псалмопојац Богу (Пс. 139; 7).

13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и пре сваког века и времена: Дух Свети неће бити са нама само до краја века, како је обећано, него ће и у будућем веку пребивати са достојнима, обесмрћујући их и испуњавајући вечном славом, а такође и њихова тела, што је и Господ показао када је ученицима објавио: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек (Јн. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сеје се, тј. бива погребено душевно тело које умире, оно (тело) које се назива и физичким (природним), састављено од душе и тела који заједно јесу (постоје) и крећу се. Устаје пак, тј. оживљава, духовно тело, над-природно (над-физичко), јер га је саставио и њиме руководи божански Дух и јер је силом Духа обучено у бесмртност, славу и непропадљивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује. Први човек је од земље; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48).

14. На кога се ово односи? На оне који су постојани и непоколебиви у вери, који на делу Господњем увек доносе плодове, и кроз своју послушност увек на себи носе лик Небескога. Према еванђелисти Јовану, Претеча Господњи говори: Ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн. 3; 36); а гнев Божији може ли ко да издржи? Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога. Ако се плашимо непријатељских руку док нам Господ говори: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, неће уплашити руку Божијих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божији подићи ће се против сваке оне душе која у разузданости и неправди проводи живот, не знајући за обраћење, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18).

15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покајања задобијемо милост и састрадање Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и врати на љубав, како његова мржња и непријатељство према ближњем не би послужили против њега, као сведочанство за то да он Бога не љуби: јер ако не љубиш брата свога, кога видиш, како ћеш онда љубити Бога, кога не видиш? Имајући љубав један према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну љубав и показујемо је на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не допустимо чак ни да се чује ништа што је увредљиво или штетно за нашу браћу, како нас је и Христов љубљени Богослов поучио: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18).

16. Ако је неко пао у блуд, или прељубу, или сличну телесну нечистоту, нека одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и сличним подвизима. Непокајане блуднике и прељубочинце Бог ће осудити и отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огњу и другим вечним мукама, говорећи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом Господњом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабљивац или користољубац нека не краде, нека не чини насиље, нека не отима туђе, него нека од свога да сиротињи. Једном речју, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од видљивих и невидљивих непријатеља, од варвара који сада насрћу и од мука које су припремљене за зачетника зла и његове ангеле, уклоните се од сваког зла и чините добро. Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије, каже апостол Коринћанима(1. Кор. 6; 9-10). Онај ко нема заједницу са Богом и ко није Божији, тај ни Бога нема за Оца.

17. Удаљимо се, браћо, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се Њему у истини, како би се и Он обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостојио Своје божанске благодати. Тако ћемо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и духовно остварење божанског обећања - долазак Свесветог Духа људима и Његово почивање на њима, као исход и испуњење блажене наде у Самом Христу, Господу нашем,

18. Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Извор:"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ",

(САБРАНЕ БЕСЕДЕ), ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, БЕОГРАД

Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Црква - непрестана Педесетница

Sat, 15 Jun 2019 10:50:00 +0000

Поводом празника Свете Педесетнице са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на тему: Црква - непрестана Педесетница. Преосвећни Владика је ово предавање одржао 16. јуна 2002. године, у Позоришту младих у Новом Саду.

Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Преподобни отац Јустин је својим животом сведочио да је Литургија извор богословља!

Sat, 15 Jun 2019 10:28:07 +0000

Поводом 125-е годишњице од рођења и 40-е годишњице од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског у Врањског у храму Свете Тројице у Врању приређена је Свечана академија на којој је беседу произнео Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј. У програму су учествовали Хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду, Хор манастира Ковиљ, сестринство манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана, и дечији хор Музичке школе "Стеван Мокрањац" из Врања.

Извор: Епархија врањска

Бесједа Митрополита Амфилохија на Тројичинданском сабору: Љубављу ратујемо против зла, безбожништва и нечовјештва кроз вјекове!

Sat, 15 Jun 2019 09:04:00 +0000

Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија одржана на Тројичинданском црквено-народном сабору за одбрану светиња у Подгорици:

Ријеч је Христова, драга браћо и сестре, коју непрекидно слушамо кроз вијекове, па ево чули смо је и данас: Ја сам свјетлост свијету ко иде за Мном не иде по тами него задобија свјетлост вјечнога и непролазнога живота. Та Христова свјетлост вјечна и непролазна, Он као вјечна свјетлост је она сила која сабира кроз вјекове све истинске и праве, честите људе Богом просвећене, сабира сву творевину и просвећује.

У својим дубинама сва творевина је обасјана том Божанском Христовом свјетлошћу. Свјетлошћу која просвећује и сабира нас и сабира Цркву Његову ево већ двије хиљаде година, као што су и прва Црква, први ученици Христови, били сабрани у Горњици Сионској једнодушно чекајући да се испуни обећање Христово да ће им послати Духа Светога који ће их увести у сваку истину. Сабрани једнодушно чули су вјетрове око њих и у виду огњених језика сишао је Дух Свети на свакога од њих појединачно, просветлио их и они су почели да говоре разним језицима. Од тада до данас испуњавају заповијест Христову Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што сам вам заповиједио. И Ја сам са вама до краја свијета и вијека.

Јеванђеље Христово се проповиједа свакоме створењу, свакоме човјеку, сваком земаљском народу, данас више него икада. Нема народа земаљског и нема језика на коме се не чита ово Свето јеванђеље и на коме се не проповиједа Христос као вјечна и непролазна свјетлост. И нема људске душе која у дубини не чезне за том вјечном свјетлошћу, јер ова земаљска свјетлост која нас и данас грије, и она је Божији дар, али она је само симбол те Божије свјетлости живога Бога као живота и као свјетлости која обасјава привремено и натапа земљу и обасјава је да би се на њој рађао живот. Божанска свјетлост је вјечна. Она натапа и обасјава људска срца и душе и обдарује их вјечним и непролазним животом, вјечним и непролазним здрављем, вјечном и непролазном мудрошћу.

Овај сабор данас овдје Светотројичин, није ништа ново ни овом граду, ни овој земљи, ни овом народу. То је сабор који траје вјековима. Сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског, американскога и других знаних и незнаних језика на којима се не свједочи ова велика и света истина која нам се открила и подарила, истина о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас.

Истина о савршеном Богу који је открио Себе и Своју тајну људском роду и о савршеном човјеку који се кроз тог и таквог Бога појавио на земљи и савршени човјек је онај на који је призван човјек и призвано сво човјечанство да постане члан тога и таквога Христа Бога нашега и човјечанства вјечнога и непролазнога.

Свјетлост која даје вјечно и непролазно значење и смисао човјеку и људском достојанству. Рађање од мајке је рађање за овај привремени живот, а тек онда када то рађање кроз Тајну светога крштења у име Оца и Сина и Духа Светога Бога љубави кад оно задобије тај Христов квасац – Богочовјечански квасац, тек тада човјек постаје биће рођено не за смрт и пролазност, за зло и за мржњу, него биће рођено за бесмртност за непролазност и за вјечност.

Гријех и смрт су опака зла и невоље које господаре људима кроз историју, а та свјетлост Божанска Духа Светога јављена на Тројичиндан и објављена, она је ту да уништава зло, мржњу, да уништава диобе међу људима, да уништава прије свега и изнад свега смрт као најопакије зло које пријети човјеку и човјечанству и од тада до данас постоје двије врсте сабора овдје на земљи и два пута којима ходе људи и народи земаљски. То је сабор у име те Божанске љубави Бога Оца, Сина и Духа Светога, сабор који је овдје сабран данас и који се сабира широм свијета у име Божије, сабор који је сабор љубави према Богу и љубави једних према другима и други сабор, који је сабор око демонске сатанске силе, богоборне силе која носи зло, мржњу, раздоре, која уништава и скрнави људско биће, ум и срце, људску заједницу, земаљске народе, сабор око вјечнога живота вјечном свјетлошћу обасјан и сабор око смрти, пролазности и ништавила. Само та два сабора постоје овдје на земљи, од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека.

А тај зли и опаки сабор диоба и мржње и зла, тај сабор непрекидно прогони, и то је рекао Господ у Јеванђељу, оне који се сабирају у Његово име, јер је рекао Господ за Своје ученике, и прве, и данашње, и оне будуће, да ће бити гоњени и прогоњени имена Његовога ради. Али да се не боје. Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богубиством, братоубиством, над сатенском силом, на свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу.

И тако ево до данас и ми овдје пред овим светим Храмом Христовог Васкрсења, који није ништа друго него је онај живоносни гроб Христов из кога је засијала светлост Христовог Васкрсења. Сабрани пред њега и ми се клањамо Христу Богу нашем, сабрани око имена Његовог, Његовом љубављу, љубављу према сваком створењу, на првом мјесту љубави према живиме Богу, љубављу једни према другима, љубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају своје лажне законе да намећу људима, посебно Цркви Божијој.

Дакле, само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно наше чиме се бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови божанске богочовјечанске љубави, а не синови мржње, синови јединства са Богом живим истинитим, и јединства свих нас у једној Божијој заједници сабираној од свих земаљских народа, заједници за коју не постоје границе.

Демонске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју и у наша времена. Постављају границе и оно што је Божије проглашавају да је оно нечовјечно а нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и које га данас убијају они су били и не само богубице, оцеубице, Оца Небескога, него братоубице.

Нажалост ви сами знате да се овдје код нас на богоубиству рађало крваво братоубиство, и можда ријетко гдје у свијету као што се то догодило у Црној Гори, братоубиство у име Маркса и Енгелса, у име Стаљина и Броза, братоубиство које је затровало многа људска срца мржњом, деобама, свађама и оним што разара јединство и заједништво и у једном народу и у једној Земљи, и у читавом свијету.

Овај сабор наш,он је лијек од таквог братоубиства и богоубиства, и позив свима на заједницу са живим Богом, за задобијање те вјечне свјетлости и задобијања тог и таквог братства и братске заједнице која је сачувана оваквим саборима који су били и у древна времена овдје код нас.

Ено прочитајте Горски вијенац на Тројичиндан сабори су били и на Ловћену, тамо гдје се испратила мржња, гажење светих моштију Ловћенског Тајновидца и скрнављење храма Његовог који је он пројектовао. И срушиле су тај храм богаубице и братоубица. Ми се надамо и овај сабор се моли и тражи од оних који су данас на власти у Црној Гори да се исцијели тај братоубилачки, богоубилачки дух који се на Ловћену одвио, гдје је и грб онај Црне Горе чак уништен и срушен, и да се вратимо Тројичинданским саборима, да се врати и Црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени владика Раде у онај зиндан пагански, да се врати овоме народу и његова љубав и његова вјера у живога Бога јер је онај који је пјевао Христу Богу чудесну пјесму О преблаги Тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода с Источника Твога бесмртнога Васкрсењем смрт си поразио земља слави свога Спаситеља из свога створитеља. Тако владика Раде, тако Свети Петар Цетињски, тако Свети Василије Острошки, зато они који би хтели да скрнаве мошти светитеља наших, да разбијају те саборе око ћивота Светог Василија, Светога Петра Цетињскога, ове и овакве саборе, нека се врате себи, својој савјести Богу, нека се врате и нека доносе законе који су сагласни вјековном предању овога народа и Црне Горе а ти закони су они које је писао Свети Петар Цетињски који почињу са ријечима у име Оца и Сина и Духа Светога животворне Тројице.

Тако су почињали закони Светога Петра, Светог Василија, Петра Ловћенског Тајновица, дај Боже да и њихови потомци такве законе пишу и да не угрожавају једни друге, да не стварају раздоре и мржњу и да на њима граде будућност Црне Горе, него да граде на ономе на чему је саграђено све што је часно и честитао кроз историју Црне Горе до данашњег дана а то јесу управо овакви сабори љубави Божије, богољубља и сабори братољубља.

Нека би Господ који је свјетлост овога свијета и свјетлост која свијетли у тами историје човјечанства данас и свјетлеће до краја свијета и вијека, неко обасјај наша срца и срца свих људи, првенствено они који су овдје наша браћа у Црној Гори. Нека обасја срца њихова и наша и срца и свих људи земаљских народа, да сви једним срцем, једном душом, једним умом прослављамо Бога љубави, савршенога Бога и савршенога човјека Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!

Извор: Радио Светигора

ТВ Храм: Предавање Владике Атанасија - Срж православне теологије

Fri, 14 Jun 2019 19:10:07 +0000

Протонамесник Миодраг Андрић: Свети Сава изнад истока и запада

Fri, 14 Jun 2019 19:04:14 +0000

У недељу, 09. јуна 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИОДРАГ АНДРИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА.

Извор: Радио Беседа

Протођакон Радомир Ракић: Словеначки преводи Светог Писма*

Fri, 14 Jun 2019 18:25:51 +0000

Као и код многих хришћанских народа, Библија је била прва књига написана на словеначком народном језику, тако да је превод Библије уопште поставио почетак језика и писмености. Готски превод Библије из 4. века означава, на пример, почетак германског писма и то је најстарија сачувана књижевност у целом германском свету. Сличну улогу одиграо је древни превод Кирила и Метода из 9. века међу словенским народима. Накнадни преводи су такође били од великог значаја за развој језика, религиозности, књижевности и националне свести.

Исто важи и за Словенце. Када су прихватили хришћанство, Библија је постала најважнији извор њихове националне културе. То је директно и индиректно утицало на развој словеначког језика. Већ у 9. веку сачињени су преводи основних хришћанских текстова, бар индиректно са библијских извора. Преводи Библије су од 1555. г. били главна покретачка снага за стварање словеначког књижевног језика.

Примож Трубар (1508-1586) урадио је први словеначки превод библијског текста под утицајем протестантских настојања на томе да Библија стекне пуну ваљаност у свим областима. Године 1555. изашаo је Ta evangeli svetiga Matevža, 1557. г. Ta pervi dejl tiga noviga testamenta (сва четири јеванђеља и апостолске посланице), 1560. Ta drugi dejl tiga noviga testamenta (Писмо Римљанима), 1561. Svetiga Pavlata dva listi htim Corintariem, inu ta htim Galatariem, 1566. превод једне књиге Старог завета Ta celi psalter Davidov, 1567. Svetiga Pavla listuvi (посланице Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Солуњанима, Тимотеју, Титу и Филимону), 1577 Noviga testamenta pusledni dejl (посланица Јеврејима, Јаковљева посланица, Петрове посланице, Јованове посланице, Откривење), 1582 Ta celi novi testament (прегледано и обновљено штампање издања између 1555. и 1577. године). Све ове књиге су објављене у Тибингену. Трубаров превод је релативно веран оригиналу.

Јуриј Далматин (1547-1589) поставио је себи задатак да преведе целу Библију. Године 1575. објавио је књигу Старога завета Jezus Sirah, 1578. Biblije, tu je vsiga svetiga pisma pervi dejl, 1580. Salomonove pripuvisti, 1580. Perve bukve Mozesove (пробни покушај). Све ове књиге штампао је први љубљански штампар Јанж Манделц.

Године 1584. у Витенбергу је објављено Далматиново монументално дело Biblija, tu je vse svetu pismu stariga inu noviga testamenta, slovenski tolmačenaskuzi Jurija Dalmatina. У превођењу Старога завета Далматин се првенствено ослањао на Лутеров превод, иако је узимао у обзир и јеврејски и грчки текст. За штаму Новога завета узео је Трубаров превод.

Трубаров и Далматинов савременик Себастијан Крељ (1538-1567) превео је део Новога завета. Године 1566. у Регенсбургу је објављена Dečija Biblija, 1567. Postila slovenska (читања и Јеванђеље са објашњењем). Библијске текстове је вероватно превео са грчког, а користио је и Лутеров, црквенословенски (глагољица или ћирилица) и вероватно чешки превод.

Противреформација је зауставила ширење протестантизма, али је Далматинова Библија остала у употреби међу католичким свештеницима. Између осталих, приређивали су је у католичким лекционарима. Исусовац Јанез Чандек (Чандик) (1581-1624) је на препоруку љубљанскога бискупа Томажа Хрена (1560-1630) у Грацу је приредио цео словеначки лекционар. Када је приређивао јеванђељске перикопе и читања, у језичком погледу снажно се ослањао на Далматинову Библију. Године 1613. рад је објављен у Грацу, у издавачком заводу Хрен, без имена приређивача, под називом Evangelia inu listuvi. Књига је више пута била прештампана. Године 1672. ново издање је уредио Јанез Лудвик Шонлебен (1618-1681). Матија Кастелец (1620-1688) је до 1. 1680. г. на основу Далматина припремио рукопис целог превода Библије. Грегор Воренц (1660-1730) га је припремио за штампу у шест томова. Данас су сачувана само два тома (други и шести); други том садржи старозаветне књиге од Исуса Навина до књига дневника, а шести том читав Нови завет. Исусовац Ожбалт Гутсман (1727-1790), „путујуцћи мисионар за Корушку“, приредио је лекционар за корушке Словенце, па га 1780. објавио у Клагенфурту (Целовецу) под насловом Evangelie inu branje ali pisme na vse nedele inu jimentine praznike cieloga leta razdelene.

Штајерски парох Петар Дајнко (1787-1873) установио је да је потребно преводити на три словеначка књижевна језика: крањски, корушки и источни штајерски. Стога је радио на томе да и Словенци између Муре и Драве добију све најважније књиге на локалном дијалекту. Године 1817. објавио је лекционар Evangeliomi na vse nedele in svetke 1824. и 1826. године, књигу Svetoga pisma zgodbe iz starega zakona, 1826. Svetoga pisma zgodbe iz novega zakona, 1826, 1833. и 1837. Listi inu Evangeliji. Идеја је била да објави Sveto pismo starega zakona „у језику словеначког говора Штајераца“, но у рукопису је остао само превод Прве Мојсијеве књиге.

За Словенце између Муре и Рабе први превод Новога завета припремио је протестантски пастор Штефан Кузмич (1723-1779). Превео га је са грчког оригинала, тако да је више пута користио речи које не познају у Прекомурју. Књига је објављена 1771. г. под насловом Nouvi zakon ali teštamentom Gospodna našega Jezuša Kristuša zdaj oprvič z grčkoga na stari slovenski jezik obrnjeni. До сада је доживела пет издања (последње 1928), и за лингвисте је до данас остало највећа ризница прекомурског речника и других лингвистичких података. Прекомурски католички свештеник Миклош Кузмич (1737-1804) превео је са Вулгате јеванђеља, али се по питању правописа и језика наслањао на Штефана Кузмича. Године 1780. објављене су прве три прекомурске католичке књиге Krátka šumma velikoga katekizmuša…; Slovenski silabikár…; Svéti evangjeliomi pouleg kalendárioma i réda rimskoga na vse nedelne i svétešnje dní z-občinskoga svétoga písma … na stári slovenski jezik … obrnjeni … (последња је одштампана још тринаест пута до 1920. г.). Године 1796. Миклош Кузмич је објавио Stároga i nouvoga teštamentoma svéte hištórie krátka šumma, na stari slovenski jezik obrnjena… (до октобра 1869. прештампано је осам пута). Протестантски пастор Александер (Шандор) Терплан (1816-1858) редиговао је превод Штефана Кузмича Нуови закон из године 1771, па му у трећем издању 1848. додао своје најзначајније дело, први и одличан превод Псалама на прекомурски - Knige žoltárske. Ово издање је 1883. поново штампало Британско библијско друштво у Бечу и 1928. у Земуну. Године 1914, 1926. и 1928. објавило је превод најзначајнијег писца прекомурских евангелика Јаноша Кардоша (1801-1875) Moses i Josua: Petére knige Mosesa i knige Josue ali Glávni tál svétoga písma stároga zákona.

На католичкој страни, у другој половини 18. века превод Библије се увелико проширио. Франц Михаел Пагловец (1679-1759) је године 1733. у Љубљани објавио Tobiove bukve, a 1741, 1754. и 1758. лекционар Evangelia inu brania. Августинац Марко (Антон) Похлин (1735-1801) у Љубљани је 1773. објавио књигу под називом Sveti Postni Evangeliumi (2. издање 1783, 3. издање 1789). Поред тога, он је оставио рукопис Svetega Pisma starega Testamenta perve Moyzesove Buqve iz razlaganjem S. Texta in Psalmov Davidoveh Buqve k’ useh žihernemu špoganju. Године 1778. у Бечу је добио имприматур цензуре за превођење Петокњижја (Торе). Упркос томе, 1781. г. понудио га је још у Љубљани бискупу Карлу Јанезу Херберштајну (1719-1787), али му је забрањено издавање. Разлог је вероватно тај што је бискуп већ имао своје планове око издавања другог словеначког превода читаве Библије. По његовом наређењу, Јуриј Јапељ (1744-1807) почео је 1783. да га преводи уз помоћ Блажа Кумердеја (1738-1805). Преводили су га са Вулгате, али су за превод Новога завета прихватили Далматинов текст тамо где се поклапао са Вулгатом; у другим случајевима ослањали су се на Росалина и Острошку Библију. Нови Завет је објављен у Љубљани у два дела 1784. и 1786. г. Стари завет је Јапељ делимично сам преводио, а делимично са колегама Јанезом Дебевецом, Јожефом Рихаром, Јожефом Шкрињаром, Модестом Шрајем и Антоном Травеном. Будући да је због теолошких и језичких разлога (германизама) било све снажније противљења Јапељевом преводу, руководство око припреме Старога завета коначно је преузео Јожеф Шкрињар (1753-1825), од свих њих најталентованији и образованији. Између1791. и 1802. г. објављене су све књиге Старога завета.

У 19. веку наставља се жеља за превођењем Библије на католичкој страни. Године 1815-1817. Матевж Равникар (1776-1845) објавио је у Љубљани Zgodbe Svetega pisma za mlade ljudi. Андреј Голмајер (1789-1883, 1855-1883 надбискуп Горице) као професор догматике у Љубљани превео је Нови завет. Године 1834. у Љубљани је објављен први део: Sveti Evangeliji. Други део је остао у рукопису. Бенедиктинац Плацид (Јернеј) Јаворник (1803-1864) објавио је 1849. у Љубљани Perve Mozesove bukve, а 1854. у Целовецу Druge Mozesove bukve и Tretje Mozesove bukve. Чини се да је Mohorova družba у Целовецу (Аустрија) имала намеру да изда целу Библију, али се то није остварило због припреме такве публикације у Љубљани.

Љубљански бискуп Антон Алојзиј Волф (1782-1859) поверио је Јурију Волцу (1805-1885) израду новог превода целе Библије. Волц је завршио посао уз помоћ неколико сарадника: Андреј Чебашек, Андреј Голмајер, Јуриј Грабнер, Петер Хицингер, Матија Хочевар, Лука Јеран, Антон Лесар, Јосип Марн, Франчишек Метелко, Антон Межнарц, Антон Пинтар, Матевж Равникар - Поженчан и Андреј Замејиц. Нешто су превели Валентин Орожен и Фелицијан Глобочник. Превод Петокњижја (Торе), књиге Исуса Навина и књига о царевима сачинили су према Јаворниковом преводу. Преводили су са Вулгате и ослањали се на немачке преводе. Белешке су преузете из немачког издања Ј. Ф. Алиолија. Волц је сам сачинио много превода, уредио преводе својих сарадника и језички објединио. Нови превод је у језичком погледу много бољи него Јапељов. Објављен је у 1856-1859. у шест томова. Због бискупове иницијативе и подршке овај превод се назива Волфова Библија, а стварни наслов је Sveto pismo stare in nove zaveze z razlaganjem poleg nemškiga, od apostoljskiga Sedeža poterjeniga sv. pisma, ki ga je iz Vulgate ponemčil in razložil Dr. Jožef Franc Allioli.

Крајем 19. века и у 20. веку је неке нове преводе и адаптације Библије објавило Британско и инострано библијско друштво (The British and Foreign Bible Society), основано 1804. г. у Лондону, а између 1850. и 1902. у Бечу је имало своју агенцију. Јернеј Копитар (1780-1844) је 26. новембра 1815. г.предложио да се Библија преводи на српски, хрватски, бугарски и неке друге балканске језике. За Словенце у Штајерској и Горњој Корушкој требало је припремити посебан превод. До реализације овог предлога дошло је много касније. Друштво је 1869-1871. г. објавило превод Јеванђеља и апостолске посланице, које је у својим протестантским годинама припремио Франце Ремец (1846-1917); г. 1869. у Трсту је објављено Марково јеванђеље, г. 1870. у Бечу Матејево Јеванђеље и Лукино Јеванђеље, г. 1871. у Трсту Јованово јеванђеље и апостолске посланице. Матија Ваљавец (1831-1897) превео је као студент 16 псалама; г. 1873. у Бечу је објављен његов превод Pavla aposteljna list Rimljanom, а г. 1877. Novi zakon (посланице Коринћанима и Галатима).

Године 1870-1898. Британско и инострано библијско друштво је у деловима објавило Нови, затим Стари завет у преводу, а највећи допринос дали су лингвиста Франц Миклошич (1813-1891) и писац Јосип Стритар (1836-1923). Сам Стритар је превео велики део Старога и Новога завета, а Миклошич је учествовао у проверавању превода.

Године 1904. Чешки Антон Храска (1868-1953) почео је преводити интегралну Библију у Љубљани за евангелисте. Уз помоћ сарадника Франца Говекара, Антона Микуша и других завршио је рад 1914. г. Британско и инострано библијско друштво објавило је превод 1914. г. у Љубљани под насловом Sveto pismo starega in novega zakona (до 1967. г. седам пута штампано). На насловној страни пише „Стари закон према јеврејском, Нови према грчком оригиналу“. Међутим, стручне процене показују да је превод сачињен према Далматину, Лутеру и другим старим и новим преводима. Британско друштво није штампало девтероканонске/апокрифне књиге.

Иван Весел - Веснин (1798-1884), Антон Медвед (1869-1910), Симон Грегорчич (1844-1906), Франчишек Лампе (1859-1900) и Јанез Еванђелист Крек (1865-1917) преводе на књижевном језику. Весел је објавио књигу Psalmi (1892) заједно са завршеним Грегорчичевим преводом Ps 118 (јевр. 119) у 22 песме; Антон Медвед је превео Jeremijeve žalostinke (1894. и 1906), Јова (1904) и Јеремију (1909); Грегорчич је објавио поетски превод књиге Job in Psalm 118 (1904) и завршио Jeremijeve žalostinke непосредно пре своје смрти. Лампе и Крек објавили су између 1894-1912. чувене приче о Библији. Љубљански бискуп Антон Бонавентура Јеглич (1850-1937) штампао је 1915-1916. г. свој превод Псалама заједно са духовним тумачењем; Псалме је превео према Јеронимовом Psalterium Gallicanum. Матија Славич (1877-1958) објавио је 1916. у Марибору Nedeljske evangelije, а 1917. завршено је допуњено издање Nedeljski in prazniški evangeliji. Године 1918. и 1919. Јосип Зиданшек (1858-1930) објавио је Novi zakon - Prvi deo: Sv. evangeliji in Dejanje apostolov. Године 1922. у Горици је Андреј Павлица (под псевдонимом Др. Егидиј) објавио Sirahove bukve. Франчишек Јере (1881-1958), Грегориј Печјак (1867-1961) и Андреј Сној (1886-1962) у Љубљани су са грчког оригинала превели Нови завет; године 1925. објављено је Sveto pismo novega zakona - Prvi deo: Evangeliji in Apostolska dela, l; 1929. г. Sveto pismo novega zakona- Drugi deo: Apostolski listi in razodetje (оба дела су прештампана у годинама 1937-1939, 1948, 1949, 1954-1955).

Британско библијско друштво је у Београду 1937. г. објавило превод Албина Вилхара Evangelij po Luki. Матија Славич је 1939. у Цељу објавио Sveto pismo stare zaveze - Prvi deo: Pet Mojzesovih knjig in Jozuetova knjiga. Превод је припремљен према јеврејском оригиналу. У поправци превода учествовали су Антон Брезник, Франчишек Јере, Франц Ксавер Лукман, Алојзиј Одар, Јернеј Павлин и Андреј Сној. При даљем преводу Старога завета са јеврејског језика помагао му је Јакоб Алексич (1897-1980), а са грчког Франчишек Јере.

Године 1959-1961. Бискупски ординаријат у Марибору објавио је целу Библију у четири тома: Стари завет I-III и Нови завет. Ово издање садржи редиговани превод Новога завета из 1925. и 1929. г., Славичев превод првог дела Старога завета из 1939. г. и нови превод осталих књига. У припреми за штампу, осим преводилаца Јакоба Алексича, Франчишека Јерета, Матије Славича и Андреја Сноја, учествовали су и Станко Цанкар, Јоже Доленц и Едвард Шимниц.

Јакоб Алексич је из потпуног мариборског издања сачинио избор важних текстова за Малу Библију, објављену у Љубљани 1967. и 1968. године. Нови завет је 1968. године поново објављен у Клагенфурту (Целовецу) под називом Породична Библија Новога завета, а у Загребу Кратка Библија са сликама (библијски текст је донет или је адаптиран према мариборском издању из 1959-1961. г.). Мариборским издањем се такође служио Иван Олбрахт док је уредио издање књижице Biblijske priče, које је г. 1969. објавила Mladinska knjiga у Љубљани, затим издања Jezusov evangelij и Apostolska dela, које је 1972-1973. г. објавила Mohorjeva družba у Цељу. Године 1974. публиковано је друго издање књиге Kratko Sveto pismo s slikami. Најважније је то што је с мариборског издања објављена Библија Старога и Новога завета: Екуменско издање, 1974. г., у издању Британског библијског друштва. Ово је прво словеначко екуменско издање (које садржи и девтероканонске/апокрифне књиге Старога завета), а не и први екуменски превод. Текст тога издања је поново прегледан и смисленије подељен. На том издању су учествовали Јакоб Алексич, Станко Цајнкар, Јоже Доленц, Максимилијан Држеничник, Лудвик Јошар и Владимир Мисељ. Екуменско издање је доживело многа поновна штампања. Године 1977. Љубљанска надбискупија је поново штампала Нови завет према екуменској Библији као приручник.

Године 1977. Mohorjeva družba у Клагенфурту издаје Sveto pismo Novog saveza: Еванђеља и Дела апостолска, а то је превод који је са сарадницима припремио Јанко Модер према француској тзв. Јерусалимској Библији. Године 1979. Британско библијско друштво објавило је превод Јеванђеља који је сачинио Франце Розман: Jezusova Blagovest.

Поводом 400- годишњице издања Далматинове Библије (1984. г.) у Љубљани је објављен превод Новога завета, који су под руководством Јоже Крашовца и Франца Розмана подузели Отмар Чрнилогар, Кајетан Гантар, Алојз Ребула и Франце Розман, а под насловом Biblija Novog zaveta: Jubilejni prevod ob štiristoletnici Dalmatinove Biblije. У редакцији превода су учествовали: Јуриј Бизјак, Јанез Градишник, Јоже Крашовец, Мирко Махнич, Ерика Михевц-Габровец, Авгуштин Пирнат, Здравко Ревен, Франце Розман, Јожеф Смеј, Антон Стрле и Јанез Зупет. Британско и инострано библијско друштво у Београду је нови превод Новога завета преузело за поновно штампање екуменског издања, па је г. 1990, уз мање исправке штампан као приручник; а на иницијативу Словеначке регионалне бискупске конференције, објављен је од стране Сједињених библијских друштава. Године 1989. у Копру је као пробно издање објављен нови превод Јовове књиге (преводилац Јуриј Бизјак), а у Цељу нови превод Псалама (превео Јоже Крашовец). Године 1992. у Копру је изашао као пробно издање нови превод Песме над песмама (превео Јанез Зупет), а 1993. у Љубљани је објављена Evangelijska harmonija и Sinopsa štirih evangelijev (оба дела је припремио Франце Розман). Године 1995. у Копру је изашао пробни нови превод књиге Премудрости Соломонових и Премудрости Исуса сина Сирахова (превео Отмар Чрнилогар).

Библијско друштво Словеније објавило је 1996. г. Slovenski standardni prevod Svetega pisma, који се „порађао“ 15 година. Превод је припремио Координациони одбор под руководством Јоже Крашовеца, који је усклађивао целокупни пројект и сам превео Psalme и Žalostinke; остали сарадници били су: Јуриј Бизјак, Отмар Чрнилогар, Кајетан Гантар, Милан Холц, Горазд Коцијанчич, Маријан Пеклај, Алојз Ребула, Франце Розман, Снежна Терезија Вечко и Јанез Зупет. Морални и финансијски спонзор пројекта били су Сједињена библијска друштва, која су учествовала у редакцији и преко својих професионалних представника. У завршној етапи такође су неки представници протестантских Цркава прегледали превод, што је допринело прихватању текста од свих словеначких Цркава. Библијски текст је био попраћен опсежним уводима, коментарима, референцама и другим помагалима, а ово издање је касније добило ознаку Студијско. Године 1997. изашло је друго, ревидирано издање које је донело неке исправке и усклађивање текста; већина промена је предузета у Петокњижју и код Малих пророка. Године 2000. први пут је објављено основно издање, које не садржи уводе, упоредна места и други критички апарат, већ само кратку текстуалну напомену, засновану на примеру савремених страних издања, која доносе најосновније податке о тексту.

Године 2006. Словеначка бискупска конференција започела је са пројектом издања Јерусалимске Библије на словеначком. Текстови, напомене и други пратећи текстови преведени су из француске Јерусалимске Библије и притом делимично измењени, док библијски текст представља ревидирано Стандардно словеначко издање. Координатор пројекта је Јоже Крашовец; издање је намењено искључиво католицима. До сада су објављени следеће свеске: Нови завет и Псалми (2010), Приче Соломонове и пророчке књиге (2013), Петокњижје (2014) и Историјске књиге (2015).

Библијско друштво Словеније започело је 2011. г. пројекат превођења Новога завета на савремени словеначки језик под називом Život s Isusom. Пројекат се држи начела пружања што тачнијег значења светописамског текста и намењен је читаоцима којима је црквени језик далек. У пројекту учествују Матјаж Чрнивец, Јанез Јеромен мл., Јернеј Куринчич, Горазд Коцијанчич и Јоже Куринчич и стручни сарадници Сједињених библијских друштава. До сада су објављене следеће библијске књиге: Лукино Јеванђеље, посланица Колошанима, Јаковљева посланица и Прва Јованова посланица (2012), Павлове посланице, Друга и Трећа Јованова посланица (2013) и Марково Јеванђеље по (2015).

Године 2017. Удружење Трубаров форум објавило је осавремењен текст Далматиновог Новога завета. Превод на данашњи разумљив словеначки језик сачинили су Винко Ошлак и Бенјамин Хластан. Књига је поводом 500-годишњице Реформације бесплатно раздељена међу Словенцима у готово 50.000 примерака.

Исте године је Библијско друштво Словеније издало и правописно исправљено издање Красковог превода Библије из 1914. године. Ново издање је уредио Матјаж Чрнивец. Текст је поново преломљен, осавремењене су неке архаичне речи и додата упоредна места.

протођакон Радомир Ракић

*Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 5/2019.

Епископ Максим Васиљевић: Виђење невидљивог (Дно океана и светост садашњег тренутка)

Fri, 14 Jun 2019 18:19:00 +0000

Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе.

Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017.

Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво).

Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори?

Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце.

Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо.

Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици.

Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх.

Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума.

А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви.

Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи.

https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/

Ради Беседа: Ристрето - Свети Сава изнад Истока и Запада

Thu, 13 Jun 2019 20:06:32 +0000

Мисија, допринос и живот Светог Саве сагледава се из различитих углова у прошлости и садашњости а његова улога и значај превасходно за свој народ је немерљива и недовољно позната. Ипак, најзначајније што нам је први српски архиепископ посведочио је тајна и уникатност сусрета човека са Богом. У том сусрету, живот по Јеванђељу постаје једино мерило живота, у том сусрету Господ чини да Други дође до изражаја и да човек своје биће устројава за Вечност. Истом јеванђељском логиком живели су и Свети Оци Сабора у Никеји, који су свој темељ вере узидали на љубави која рађа непропадљиву односност, којој ни смрт не може ништа. Како треба разумети да је Свети Сава био изнад Истока и Запада, какве су историјске околности биле у којима је Свети Сава издејствовао аутокефалност наше Цркве, послушајте у новом издању емисије ”Ритрето у пола девет.”

Свети Лука Кримски: Траба се избављати од духовног слепила

Thu, 13 Jun 2019 19:45:54 +0000

И дође у Витсаиду; и доведоше к Њему слијепа, и мољаху Га да га се дотакне. И узевши за руку слијепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли што. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. И потом опет метну му руке на очи, и учини да прогледа: и исцијели се, и видје све јасно (Мк. 8, 22-25).

Господ наш Исус Христос је исцелио мноштво болесника. Али, на исцелење слепца из Витсаиде треба обратити посебну пажњу. Господ је слепца извео ван насеља. Из овога можемо да закључимо да за ослобађање од душевног слепила треба да се избавимо светске испразности, погружености у свакодневне овоземаљске бриге. Господ није одмах исцелио слепца. И из овога извлачимо важну поуку за себе. Јер је и већина нас духовно слепа и не умемо да разликујемо добро од зла. Духовни вид је велика ствар и изузетно тешка, нико не може одједном да овлада њиме, потребан је дуг и дугогодишњи труд који траје од почетка нашег свесног живота до саме смрти.

Пре него што се стекне духовни вид треба од очију отерати мрак, а за то треба да схватимо да смо у мраку, и да свим срцем пожелимо светлост, - Светлост истиниту, Која је Господ наш Исус Христос. Треба заволети светлост и просветлити се њом. Она се даје само ономе ко иде за Христом, ко иде путем Његових заповести, ко очисти своје срце милошћу, истином, љубављу, ко научи да разликује добро од зла и да омрзне зло.

Можда ће вам изгледати чудне речи да људи не умеју да разликују добро од зла, али авај, већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, маску сматрају за истинско лице, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно јако лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших, које уливају отров у срца, и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи.

Стећи духовни вид попут светаца могуће је само у подвизима ревносног служења Богу. Подвижници су добијали вид о којем ми не можемо ни да сањамо. Они не само да су потпуно јасно разликовали добро и зло, већ су скроз видели људе, загледали су се у њихова срца, знали су мисли оних који ћуте. Свети оци су схватали оно што је скривено од људи, далеких од савршенства љубави, а тим пре од злих, који не верују у Христа.

Апостоли сведоче о томе да у овом животу још не видимо потпуну светлост, не поседујемо јасан вид. Свети апостол Јован Богослов каже: Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видјети као што јесте (1 Јн. 3, 2). Он говори о онима који се могу назвати децом Божијом – о истинским хришћанима.

У дубокој старини, у време светих патријараха, пре него што је израиљски народ добио закон Божји преко Мојсија, откровење Божије је било слабо, нејасно, људи су га једва назирали. Кад су се сви научили Мојсијевом закону, добили су много потпуније откровење и почели су више да виде. Али је чак и светлост Мојсијевог закона мала у поређењу са светлошћу коју је донео Господ Исус Христос, са светлошћу која је заблистала над светом из Светог Јеванђеља. Ми живимо у овој светлости.

Има људи који су свим срцем заволели Христа, који су се удостојили да буду деца Божија, али и о њима апостол Јован Богослов каже да они још много не виде и да ће нам се очи отворити тек онда кад станемо пред Бога у вечном животу. Тада ћемо Му бити слични зато што ћемо духовним очима моћи да гледамо светост и величину Божију. За светим Јованом апостол Павле понавља: Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (1 Кор. 13, 12).

Зато је крајње потребно избављати се од духовног слепила, целог живота чистећи срце своје да бисмо у вечности, кад се заувек сјединимо с Господом нашим Исусом Христом могли духовним очима да гледамо Светлост, много јачу него што је сунчева. Амин.

Извор: Православие.ру

Радуј се преподобни Јустине, Ћелијски Тајновидче! (ВИДЕО)

Thu, 13 Jun 2019 18:53:42 +0000

-Родитељи оца Јустина-

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

-Јеромонах Јустин (Поповић)-

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.
На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.
Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.
Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.
Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".
Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.
Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

-Лукачево, 1931. године-

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.
Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.
Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.
Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.
У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948...

-Ава, 1959. године-

... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).
Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).
Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике.

Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Дела авве Јустина

-Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.-

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

-Четрдесетодневни помен у манастиру Ћелије, 1979. године-

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

-Канонизација и свечано проглашење светим 2. мај 2010. године у спомен храму светог Саве на Врачару-

Прилог са званичног сајта Српске Православне Цркве: Свечано прослављење новоканонизованог светитеља преподобног Јустина Ћелијског

Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној Светој Архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у Храму Светог Саве на Врачару. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уз саслужење Архијереја Српске Православне Цркве. Свети архијерејски сабор СПЦ је 29. априла 2010. године прогласио Светитељима Архимандрита Јустина (Поповића), духовника манастира Ћелије код Ваљева и архимандрита Симеона (Поповића), настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. Литургијски спомен преподобног Јустина славиће је 1. јуна по старом календару (14. јуна по новом календару), а спомен преподобног Симеона празнује се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару).

-Пренос светитељевих часних моштију, 2014. године-

Пренос моштију преподобног Јустина Ћелијског

Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије(Јевтић): Пренос Моштију преподобног Јустина Новог Ћелијског

Звучни запис беседе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на дан преноса моштију преподобног Јустина ћелијског, 2014. лета Господњег

Кондак преподобном Јустину Ћелијском:

Богочовечно живот свој си оврлинио,као мерило свега имао си Богочовека; достигао си Њиме висину богословља, и сада се Њиме на сву вечност наслађујеш. Подај благодат твојим светим молитвама, нама који са вером кличемо: Радуј се, оче преподобни!

ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота

Повратак Бонхефера у нацистичу Немачку

Wed, 12 Jun 2019 18:14:00 +0000

Није питање како да се херојски повучем из ситуације у којој сам, већ како будућа генерација треба даље да живи. (Дитрих Бонхефер)

У току једног вишеседмичног боравка у Америци, Бонхефер се поново нашао пред дилемом, да ли да избегне, да емигрира, да напусти безнадежно изгубљени фронт у домовини. Сви пријатељи у Америци су му саветовали да остане, пошто је код куће већ довољно експониран као непријатељ режима. Али, зар Немачкој баш у овој ситуацији нису потребни пристојни људи? Био је јуни 1939. и све је слутило на рат.

Бонхефер се нашао у конфликту савести: Године 1939. се мобилише његова генерација (1906), а он сам је сматрао немогућим „у датим околностима“ да учествује у рату. Исповедничка црква није заузела одређени став по питања војничке слижбе у рату, и он је познавао мало људи који су делили његово мишљење. „Нанео бих велику штету својој браћи“, објашњавао је једном пријатељу, бискупу Џорџу Белу, из Чичестера, у једном писму, „ако бих по овом питању пружио отпор, јер би то од стране режима било схваћено као типично непријатељство наше цркве према држави“. За Исповедничку цркву би одбијање војне службе у рату од стране једног од њених водећих припадника у општој клими патриотског одушевљења заиста имало трагичне последице.

„Сматрао бих немогућим“, записао је у дневнику, „да човек у мојим годинама после толико година проведених у иностранству, може да добије тако мучну носталигију… То делање, односно неделање на месту које је неутрално није нам више подношљиво када мислимо на браћу и драгоцено време. Читав талас самопрекора због једне погрешне одлуке надолази поново и јако притиска“.

Бонхефер је напистио сигурно прибежиште у NewYorkUnionTheologicalSeminaryи вратио се у Немачку. Разлоге је навео професору теологије Рајнхолду Нибуру, који је био спреман да му обезбеди катедру на том факултету: „Ја нећу имати право да учествујем у обнови хришћанског живота у Немачкој после рата, ако не делим искушења овог времена са мојим народом… Хришћани у Немачкој се налазе пред страшном алтернативом, или да пристану на пораз своје нације да би хришћанска цивилизација могла даље живети или да пристану на победу која би значила разорење наше цивилизације. Знам коју од ових алтернатива бирам; али ја не могу да направим избор налазећи се на сигурном.“

Пошто се вратио и поново био угрожен, Бонхефер постаје старешина Исповедничке цркве у источно-пруским заједницама. После једне рације гестапоа – ухваћен је са студентима приликом једне забрањене библијске радионице – поново је добио забрану говора и писања због „противнародног деловања“.

Извор: Теологија.нет

Ђакон Јован Новитовић: Свети Оци су себе уградили у вечност!

Wed, 12 Jun 2019 11:18:30 +0000

Свештенство Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву служило је Свету Литургију у недељу 9. јуна. Беседио је ђакон Јован Новитовић, саслужитељ у поменутом Храму и вероучитељ у Основној школи „Нада Пурић“ у Ваљеву. Ђакон је указао на то да је Христос имао много присталица, али и огроман број противника, од којих су га неки распели на Крст. „Међу присталицама су неуки рибари, грешни цариници, жене Мироноснице и сви они који јавно и гласно исповедају Христа као свог заштитника и учитеља“, рекао је ђакон Јован који је подсетио да и данас има много оних који су против Христа. „Данас се сећамо 318 Отаца који су у време цара Константина у Никеји који су у борби против Аријеве јересе себе уградили у вечност“, рекао је ђакон Јован.

Извор: Радио Источник

Патријарх Иринеј за Радио "Дамаск": Морамо бити блиски једни другима!

Tue, 11 Jun 2019 19:31:41 +0000

Патријарх српски Иринеј дао је, приликом посете Антиохијској Патријаршији од 31. маја до 8. јуна 2019, изјаву за Радио станицу Дамаск, замољен да упути поруку из Дамаска, из Сирије, целом свету.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Patrijarh Irinej izjava za radio stanicu Damask.mp3

Патријарх је поред осталог рекао да у данашњем времену "морамо бити блиски једни другима и помагати једни друге, да оставимо иза себе најбоље трагове свога времена који ће бити доказ времена у коме смо живели". На питање шта поручује онима који су водили рат против народа Сирије, Патријарх је казао: "Не само онима који довели до рата у Сирији, него уопште бих поручио свима који доводе и стварају узрок за ратовање да је то нешто што представља велико зло у народу једноме, то је нешто што се руши све што се у том народу до тог времена изградило", те да треба да "водимо рачуна да не рушимо оно што смо наследили него да се потрудимо ако не можемо да нешто урадимо, да бар то оставимо то у наслеђе онима који долазе после нас". На звучном запису благодаримо протођакону др Дамјану Божићу из делегације наше свете Цркве.

Извор: Радио Слово љубве