Руска телевизија Россия К 25. априла приказала је у оквиру циклуса „Проповједници“ филм о Његовом високопреосвештенсвту Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију.

„Човјек-црква, небески човјек, наш апостол – такве ријечи се често могу чути о Митрополиту Амфилохију од разних људи, и нема претјеривања у томе. Од 1991. године је он је Митрополит цетињски, црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, и чувар Трона пећког. На пријесто митрополита дошао је у веома тешко вријеме за Црну Гору. Педесет година комунизма оставило је свој траг, претварајући ову историјски православну земљу у духовну пустињу. 

Цркве и манастири у пустоши, практично без свештенства, читаве генерације затроване пропагандом су изгубиле свој религијски и национални идентитет. Било је потребно почети изнова – оживљавати цркве и манастире, подучавати свештенство, враћати људе Богу.И дословно, 27 година његове проповиједи претворило је Црну Гору у крај у који долази хиљаде хришћана из цијелог свијета, а многи остају“, наводи се у емисији „Проповједници“.

У емисији говоре свештеници СПЦ, блиски рођаци владике, пријатељи из дјетињства, људи којима је помагао у најтежим животним ситуацијама, новинари и, наравно, главни протагониста – Митрополит Амфилохије, стручњак за руску културу и велики пријатељ Русије.

У филму је учествовао: Јован Радовић, рођак Митрополита Амфилохија,  јереј Анђелко Боричић, новинар Светлана Луганска, јеромонах Сергеј, економ манастира Острог, Вучина Радовић, Митрополитов старији брат, протојереј Момчило Кривокапић, јеромонах Јустин (Мреновић), протојереј-ставрофор Обрен Јовановић,  Анастасија Радовић, рођака Митрополита Амфилохија, новинар Марија Живковић,  Ђорђе Петровић Његош, потомак краљевске лозе, Јован Маркуш, бивши градоначелник Цетиња, и Рајко Радусиновић, предсједник Црквене општине Цетиње.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Госпођа Љубица Гојковић у новом издању емисије "Огледало" на подгоричкој Српској РТВ, угостила је високопречасног протопрезвитера-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије Светих Кирила и Методија, привремено у Нишу. 

У оквиру емисије отац Милутин је говорио о дивним и благословеним данима проведеним уз блаженопочившег патријарха српског Павла, најпре професора призренске богословије, а потоњег епископа рашко-призренског, а касније и патријарха српског. Дугогодишњи ректор ове знамените богословије, благодарећи богатом пастирском искуству поучио је гледаоце указавши на неопходност активног молитвеног и врлинског живота.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ко смо и какви у свакодневном сусрету са децом или одраслим особама који имају неку тешкоћу у развоју? Колико смо спремни и саосећајни да им помогнемо, или се тај тренутак сусрета започиње и завршава само посматрањем? Радозналост посматрања која те особе ипак узнемири, наша хладноћа, понекад и немоћ да их разумемо , ипак је наш лични погрешни став и убеђење….о.Далибор, на веома лак, препознатљив начин саопштава прави однос, разумност прихватања и љубави ка деци са посебним благословом, деци која су нам потребна и дата да би себе препознали, открили радост давања и пружања свега доброг и лепог кроз помоћ,дружење, превладавање тешкоћа, заједничарења у свим тренуцима свакодневнице ма каква она била. 
Аутор емисије : Весна Талев

1. Обично се каже да су ‘људска права’ само други, новији израз за оно што се раније називало човековим ‘природним правима’. Стога изгледа готово саморазумљиво рећи да ова права припадају човеку самим тим што је он људско биће, тј. да је људска природа и нужан и довољан услов за њихово поседовање. Тако се чини да је захтев за пружањем одговора на неизбежно питање о ‘извору права’[1] испуњен без много муке. У том случају највећи проблем се налази тек у другом кораку – како остварити сва та права која су неотуђива од људске природе? Ни најмање не желећи да оспоравам важност, неопходност и неодложност сваког напора предузетог у том правцу, у овом тексту ја се ипак нећу бавити тиме, него ћу се, уместо тога, позабавити теоријским разматрањем тзв. ‘људских права’, и то из угла православне теологије.

Речено је да се под ‘људским правима’ подразумевају она права која човек има по самој својој природи. Међутим, није само по себи јасно шта то у ствари значи. Постоји, додуше, један вид одговора на ову нејасноћу који би је отклонио релативно лако. Да су та права ‘природна’ значило би, у овом случају, то да она човеку припадају по његовој природи, а не, рецимо, по томе што је он члан друштва и државе. ‘Природно’ овде, дакле, значи оно што стоји насупрот ‘државном’ или ‘правном’. Отуда, пошто је држава не-природна творевина, и пошто тзв. ‘људска права’ не почивају на државно-правном уређењу, него се често потврђују тек насупрот њему[2] онда су таква права, будући да афирмишу оно што једна неприродна институција брани, по логици ствари – природна. Ако реч ‘природна’ треба да значи само то, онда је релативно лако прихватити да „…људска права постоје пре државе“[3] и да та права, тиме што су за представнике државних власти „забрањене зоне“,[4] „чувају достојанство човека од државе и друштва…“[5] Међутим, баш када се чини да је све јасно, јавља се оно што је са философско-теолошке тачке гледишта најзанимљивије. А то је питање: постоје ли права која јесу људска, а ипак нису ни законска ни природна. Људска, а ипак не од људске природе – може ли то бити? Православни одговор је – да, може. Нису, дакле, сва ‘људска права’ – ‘природна права’. Размотримо ову ‘необичност’ мало подробније.

Теорија
2. Човек има право да постане бог. То је његово прво и највише право. Право човека да постане бог јесте људско, а ипак није природно право. На чему, онда, ово право почива? Где је његов извор?

Право човека да постане бог темељи се на човековој могућности да превазиђе своју природу, а ова могућност почива на томе (а) што Бог превазилази своју природу, и (б) што је човек слика Божија. Размотримо прву тачку.

(а) Шта уопште значи рећи да Бог превазилази своју сопствену природу? Значи ли то да он излази изван себе, и, даље, на чему се уопште заснива ова његова способност себепревазилажења? Да бисмо могли да одговоримо на ова питања морамо се вратити у прве векове хришћанства у којима је Црква учинила напор да, између осталог, формулише своје веровање у Бога који је, prima facie парадоксално, у исто време и један и три. Изгледа да је Тертулијан био први који је о Богу говорио као о „једном суштаству, а три лица“ (una substantia, tres personae).[6] У Богу се, дакле, може ако не одвојити, а оно разликовати суштаство или природа од лица или личности (Оца, Сина и Св. Духа). Међутим, када се ова синтагма преведе на јелински, онда се јављају следећи проблеми. Ако се реч persona преведе дословно речју πρόσωπον, онда такав превод повлачи за собом уверење да се ту ради о такве три Божије личности које су без онтолошке тежине и које су само три привремене улоге једнога Бога, будући да реч πρόσωπον (као и προσωπεῖον) означава маску коју су глумци користили у позоришту  (а то је, такође, било и првобитно значење латинске речи persona). С друге стране, дослован превод латинске речи substantia био је ὑπόστασις, што је имало онтолошку тежину, али је у овој синтагми само још више учвршћивало уверење да је хришћански Бог налик на оно биће о коме је говорио Савелије: Бог је једно биће у трима привременим или наизменичним улогама. Дослован јелински превод овог израза (μία ὑπόστασις, τρία πρόσωπα) наводио би источне хришћане на помисао да је савелијанизам узео маха и на Западу, и стога су се они у почетку односили према овој синтагми са резервом.

Да термин πρόσωπον не би звучао савелијански, тј. да не би означавао само маску или улогу, него да би добио на онтолошкој тежини, источни оци (пре свега Кападокијци: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски и Св. Амфилохије Иконијски) су овај термин изједначили са термином ὑπόστασις који је одувек означавао неко стварно (насупрот ефемерном) и самостално (насупрот акциденталном) биће. Испоставило се, међутим, да и ово решење има своје недостатке: у јелинској философији и у раној хришћанској теологији термин ὑπόστασις је био близак (и скоро истоветан) са термином οὐσία који је код Платона бно синоним за самостално постојеће идеје, а код Аристотела је οὐσία означавала темељну стварност без које, као без ὑπό-στασις не би могла постојати ни једна од осталих категорија. Дакле, и οὐσία и ὑπόστασις означавали су оно што може постојати самостално и што има онтолошку тежину. Међутим, рећи „једна ὑπόστασις, три ὑποστάσεις“ било би бесмислено, те су стога Кападокијци почели да употребљавају израз „једна οὐσία, три ὑποστάσεις“. Али, ако ове термине схватимо као синониме (што су на Истоку углавном и чинили), онда ни овај израз није много смисленији од оног првог. Због тога су кападокијски оци схватили термин οὐσία као неку врсту општости (слично Аристотеловој δευτέρα οὐσία али ипак не у потпуности идентичну са њом).[7] Тако су сада и Божија суштина или природа и његове три личности добиле на онтолошкој тежини у изразу μία οὐσία, τρεῖς ὑποστάσεις или τρία πρόσωπα и звучале су стварно, самостално и објективно.[8] Сада се можемо вратити нашој главној теми разматрајући у каквом су међусобном односу божанска οὐσία и три божанске ὑποστάσεις.

Према Св. Јовану Дамаскину, Бог је бесконачно удаљен од целокупне творевине (па отуда и од човека) „не простором, него природом“ (οὐ τόπῳ ἀλλά φύσει).[9] Због тога, према Св. Атанасију Великом, „ништа од створеног својом суштином ни најмање не наликује свом творцу, него је изван њега“.[10] Стога је Св. Макарије Египатски у праву када тврди да „њихове природе немају ничег заједничког“ οὐδέν κοινόν.[11] Бог је, дакле, у односу на своју творевину апсолутна другост.

Отуда, када би Бог био одређен (ограничен, заробљен, подвлашћен) својом суштином/природом која је апсолутно различита од свега другог (и која му каже: Бог си и ништа друго до Бог), онда он никада не би могао постати нешто што Бог није (тј. човек). Али, ако се сада присетимо оне разлике између Божије суштине/природе, с једне, и његових трију личности, с друге стране, онда ћемо оно што нас овде највише интересује наћи у чињеници да ранохришћански теолози (посебно Кападокијци) нису ‘утемељење’ Божије или његов raison d’ etre видели у његовој природи = суштини, него у његовом личносном начину постојања, и то пре свега у личности Бога Оца који је извор других двеју божанских личности. Ј. Д. Зизиулас с правом пише: „Кападокијски оци су, по први пут у историји, у биће Бога увели појам узрока (αἴτιον) и значајно га приписали не једној природи Бога, већ личности, Оцу. Брижљиво и постојано правећи разлику између природе Божије и Бога као Оца, они су учили да оно што узрокује да Бог постоји јесте личност Оца, а не једна божанска природа или суштина. На тај начин они су личности дали онтолошко првенство над суштином, и поступајући тако они су ослободили егзистенцију од нужности.“[12]

Према томе, у Богу личност не почива на суштини, него суштина почива на личности. Ако се тако уопште може рећи, према овој концепцији, Бог себи слободно даје своју суштину/природу. И баш зато што је она у његовој власти, он је може превазићи, може изаћи из ње и (нпр.) постати човек[13] – у овоме је тајна Богочовека Христа. Да личност (читај: слобода) у Богу није изнад његове природе (читај: нужности), Бог никада не би могао постати Бого-човек.[14]

(б) Размотримо сада и другу тачку – да је човек слика Божија, и упитајмо се чиме је то човек слика Божија. Свакако не својом природом/суштином, јер као што смо већ видели, човек је баш својом природом бесконачно удаљен, бесконачно различит од Бога. Стога је човек слика Божија својом личношћу. Другим речима, тиме што је слика Божија човек је личност. Човеков начин постојања (τρόπος ύπάρξεως) као личности даје му могућност да превазиђе ограничења која му намеће његова природа (која му каже: човек си и само човек).

Да је до човекове природе (која код човека, за разлику од Бога, ‘претходи’ личности), човек би (њоме) био осуђен да довека остане само човек, а то значи (својом природом и оним што она подразумева) ограничено и смртно биће. Другим речима, да је само до човекове природе, човек не би имао право на бесмртност. Али будући да је он слика Бога у коме личност има првенство над природом, онда и човекова личност такође, иако га нема онтолошки, може ипак задобити ово првенство личног (= божанског) начина постојања над природом онога што постоји. Речима отаца древне Цркве, човек може од слике (εἰκών) Божије постати подобије (ὁμοίωσις) Божије, тј. може постати бог (ако и не природом, а онда Божијом обожујућом благодаћу). Човеково подвижништво се и састоји у ослобађању себе, уз помоћ Божије благодати, од нужности (= закона) своје природе, од онтолошког првенства његове природе над његовом личношћу. Укратко, иако човекова природа има првенство над његовом личношћу, човек је од Бога позван да овај однос преокрене и да ову спутаност својом природом поништи. Ако ово престане да чини, човек престаје да личи на свога Бога и утапа се у своју природу.

Из оног што је до сада речено јасно је да се не може рећи – „Она [права човека] су његова ‘по природи’, пошто је он личност“,[15] зато што бити личност значи бити слободан од природе. Стога је човеково право да постане бог право личности, а не право његове природе. Човек је позван да постане бог не зато што му је природа таква каква је (уосталом, он то ни не може постати природом – присетимо се: човек је баш својом природом бесконачно удаљен/различит од

Бога), него зато што његова природа, одсликавајући божанску, постоји на начин личности. Пошто је однос између човека и Бога слободан однос између личности (не: индивидуа), човек не може од Бога захтевати ово даровано му право на обожење (θέωσις). Он не може приморати благодат да се излије на њега, али је зато може приволети, баш као што не може ни другог човека приморати да га воли, али га може при-волети, може га освојити љубављу.

Резимирајући досадашње разматрање можемо рећи да човек има права и као личност и као индивидуа. Као индивидуа он има права која проистичу из његове природе и која га, по замисли, штите (као индивидуу) од државе и друштва. То су ‘људска права’ у уобичајеном смислу тзв. ‘природних права’. Као личност човек има право (ако је могуће у држави и захваљујући држави, а ако није могуће онда мимо ње и чак упркос њој, а такође и упркос својој сопственој природи) да постигне обожење и да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48).

Када се говори о људским правима онда се обично каже још и то да она представљају, ако не довољне, а оно барем нужне услове без којих човек не може остварити себе као људско биће, без којих он не може бити оно што би требало да буде. Но, да ли је то заиста тако? Упркос томе што на први поглед то може изгледати чудно, чини се да ствари не стоје тако. Наиме, могуће је чак и без остварења ових тзв. ‘људских права’ остварити оно темељно људско право у којем се огледа човеково последње назначење. (Кажем: могуће је, из чега не следи да је то неопходно или пожељно.) Ово произлази из две, већ установљене, ствари: (1) сва тзв. ‘људска права’ заснивају се на потребама људске природе, и (2) право човека да постане бог заснива се на човековој могућности да превазиђе ову своју природу.

Историја
3. Рана Црква је од државе била одвојена само ‘духовно’. Хришћани нису оснивали засебне градове, него су живели тамо „где су се задесили“.[16] Они нису били ‘политички противници’ постојећег царства иако их је ово понекад видело као такве. То не значи да су они спремно одобравали status quo, али значи да нису ковали превратничке завере, него су се чак молили за државу, мир и саме цареве. Попут свих народа Старог (и не само Старог) века и хришћани су држали да држава има извесно ‘божанско’ порекло.

„У хришћанским круговима била је опште призната позитивна вредност и функција државе. Чак ни жестока погрда у књизи Откривења није била изузетак. Оно што је ту било оптуживано била је исквареност и неправедност тадашњег Рима, а не начело политичког поретка. Хришћани су, потпуно искрено и нелицемерно, могли да у римским судовима изјаве да су политички невини и да се правдају да су лојални према Царству“.[17]

С друге стране, Црква је себе видела као заједницу која је додуше у овом свету, али која није од овог света. Одговарајући на Келсову оптужбу да су хришћани равнодушни према грађанским (тј. државним) пословима, Ориген то не жели да порекне, него само да објасни због чега је то тако, те пише да у сваком граду „ми [хришћани] имамо једну друкчију заједницу отаџбине“ (ἄλλο σύστημα τῆς πατρίδος).[18] Другим речима, поред сваке грађанске заједнице, у истом граду, на истом месту и у исто време, постоји још једна заједница – помесна Црква. Пошто је ову последњу – хришћанску заједницу – држава схватала као status in statu, било је нормално да на њу гледа са подозрењем. Да су хришћани били незаинтересовани за сваку врсту друштвених активности, држава би на њих можда гледала само као на чудаке, и као безопасне би их, можда, оставила на миру. Међутим, они нису били незаинтересовани за сваку, већ само за државну активност.[19] Када је у питању била црквена заједница, они су били веома активни. И баш то запостављање и чак потцењивање државне на рачун црквене заједнице учинило је да царство црквену заједницу схвати као страно тело у свом организму. Ако су хришћани желели да увере државу да је њима „свака отаџбина туђа земља“,[20] онда су у томе успели – држава је према њима почела да се понаша као према туђинцима.

Као што смо већ рекли, иако су се осећали ‘странцима’ у овом свету, па самим тим и у овој (тј. у било којој овосветској) држави, и баш због тога, хришћани нису били политички противници световних власти. Али из овога уопште не следи да су они увек били спремни да поштују и беспоговорно следе све државне одлуке. Напротив, лојалност према државним властима ишла је само дотле док одлуке ових нису битно задирале у ‘чисто црквене ствари’. У случајевима када јесу, држава је, по правилу, наилазила на снажан отпор, и то не само у ‘периодима гоњења’, него и у познијим временима када је држава већ почела да признаје и прихвата хришћанску веру.[21] Но, чини се да је главна потешкоћа произлазила из чињенице да за Римско царство (као и за мање-више свако друго) ‘чисто црквене ствари’ нису у ствари ни постојале (а изгледа да је и дан-данас тако). Римско царство није себе схватало као надлежно само за ‘државне’ или световне послове, него исто тако и за верске.

„Римско царство је, у ствари, било једна политичко-црквена установа. Оно је било ‘црква’ исто колико и ‘држава’; да није било и једно и друго, оно би било туђе схватањима Старог света.“[22] Ова идеја о ‘Вечном Риму’ као једној јединственој политичко-религиозној заједници чији је крајњи циљ добробит људи и чак њихово ‘спасење’, пренеће се из Старога у Средњи век, како на Истоку тако и на Западу.

4. После готово две хиљаде година у источном хришћанству стање је у многоме слично ономе из првих хришћанских векова. Све новонастале социјалистичке државе са комунистичком идеологијом себе су виделе као надлежне не само за ‘државне’ него и за ‘верске’ послове исто тако. Њихово решење ‘верског’ питања, проглашавањем званичног (и, наравно, ‘научног’) атеизма, само је један екстремни облик ‘решења’ овог проблема који показује да и ове државе, као некада Рим, сматрају да је и овај, духовни, домен у њиховој надлежности, те да ‘чисто црквене ствари’ у ствари и не постоје. Ово ‘коначно решење хришћанског питања’ ставило је Цркву у многим од ових држава у положај сличан оном из ‘периода гоњења’ (конфискација црквене имовине, хапшења, губитак посла, па чак и живота).

Као и у самом почетку тако и данас Православна црква даје предност непосредном, присном и топлом људском односу над сваким prima facie савршеним програмом чије би по сваку цену остварење наводно водило људском благостању. Све и да такви савршени програми постоје, и да су намере њихових твораца и извршитеља часне, православни хришћани ипак не верују да се свет може променити набоље променом његовог спољашњег поретка. Стога је Црква, пре свега, заокупљена бригом да измени људско срце и ум (‘покајање’ је изворно ‘промена ума’ = μετάνοια), не би ли свет променила ‘изнутра’ а не ‘споља’. Другим речима, Православна црква држи да се на друштво и људску заједницу може и треба суштински утицати изван политике. То не значи да су православни равнодушни према политици и да им је свеједно у каквом политичком систему живе, али значи да они углавном држе да Црква не треба да учествује у политичкој борби и да не треба да улази у коалиције са политичким странкама.

Нажалост, не задовољава ни оно решење по коме су држава и Црква потпуно одвојене и по коме се од Цркве очекује да води бригу само о (апстрактној) трансценденцији (‘оностраности’), док би држава требало да брине о овоземаљским проблемима. Тачно је да Црква својим пореклом, својим бићем и својим назначењем ‘није од овога света’, али је такође тачно да је њена главна мисија ‘у овом свету’, и то баш зато што је сам свет несавршен (искварен, зао, на странпутици).[23] Хришћанин мора бити целовито, а не шизофрено биће подељено на тзв. ‘духовну’ и ‘световну’ област. Не може се седети на две столице и служити и Цркви и свету. Суптилна хришћанска истина о Цркви која је „у овом свету, али није од овог света“ није успела да до данас нађе своје позитивно историјско остварење. То морамо отворено признати. Но, да ли је то разлог да се престане са трагањем за њим?

Закључак
6. Закључујући ову расправу можемо рећи да чак и ако тзв. ‘људска права’ имају велик значај, она ипак нису ни довољни ни нужни услови без којих се човек не може остварити као људско биће, без којих он не може постићи свој највиши циљ. Човеково право да постане бог (= да постигне обожење) може се остварити у свакој држави и у сваком друштву, баш зато што не зависи ни од државе ни од друштва. Остварити своје истинско Ја могуће је (не кажем да је нужно или пожељно) чак и у ситуацијама у којима човек нема тзв. ‘људска права’. Даћу само један пример: мученици су били мученици баш зато што нису имали људских права – често чак ни право на живот. (Може се рећи и овако: лишавање људских права пружило им је могућност да буду мученици). Свет без људских права заиста је ужасан, али чак и у таквом свету човек може бити истински човек. Штавише, prima facie парадоксално, свет лишен људских права често је био шанса да човек у свакодневном животу са другим људима докаже да је заиста човек.

Ипак, свесна људске слабости и огромног значаја људских права која човек има не само као личност него и као индивидуа, Православна црква се борила за људска права током целе своје историје, и наставиће да то чини и убудуће.

Протојереј Владан Перишић

Извор: Теологија.нет

Пред сам почетак својих страдања Господ окупља ученике на Тајној вечери. Иако је Господ наш имао право да каже: „Ништа нисам говорио тајно“ (као што је рекао непријатељима својим); иако је хришћанству страно расположење завере и конспирације, а тим пре празна игра с тобожњим тајнама, у тајанственошћу, са скривеним, као што је својствено окултистима, у срцу хришћанства је – тајна. Вечера Христова је – тајна. Пре свега зато што се ученици окупљају око Учитеља кога свет мрзи, кога мрзи Кнез овога света што пребива у обручу злобе и смртне опасности, која открива великодушност Христову и захтева верност од ученика. Тај захтев, прекршен страшном издајом од стране Јуде и несавршено испуњен од стране других ученика који падају у дремеж услед малодушности, услед малодушних слутњи, онда кад треба да буду будни с Христом за време молитве о чаши (Мт 26, 39). Петар се у великом страху и с клетвама одрекао свог Учитеља. Сви ученици су се разбежали. Али граница између верности, макар и несавршене, и потпуности издаје – остаје. То је страшна граница: непомирљив судар између Његове великодушности и светости, између Царства Божијег, које он објављује и доноси људима, и царства Кнеза овога света. То је толико непомирљиво да се, приближавајући се тајни Христа, налазимо пред последњим избором. Јер, приближавамо се Христу толико близу, да верници других религија то не могу ни да замисле.

Они не могу да замисле да је могуће толико се приближити Богу, колико се приближавамо ми, када кушамо тело Христово и пијемо крв Његову. То је тешко и замислити, а камоли изговорити! Како ли је било апостолима да први пут чују речи којима је Господ успостављао истину Евхаристије! И тешко нама ако не осећамо макар делић оног трепета који је тада, мора бити, обузео апостоле.

Тајна вечера представља тајну и због тога што је требало да буде скривена од непријатељског света, и зато што је у њеној суштини – недокучива тајна последњег силаска Богочовека међу људе. Цар царствујућих и Господ господствујућих својим рукама пере ученицима ноге и на тај начин показује своју смерност свима нама. Чиме се то може превазићи? Само једним: предати себе смрти. И Господ то чини.

Ми смо – слаби људи. И када наша срца постају мртва ми желимо благостање. Али док нам је срцe живо, грешно али живо – за чим жуди живо срце? За тим да постоји предмет љубави, бескрајно достојан љубави, да буде могуће да се такав предмет љубави нађе и да се њему служи, не жалећи себе. Сви снови људски су – неразумни, зато што су снови. Али људи су живи док живо срце стреми не благостању, већ жртвеној љубави, томе да будемо обрадовани неизрецивом великодушношћу према нама и да нам некакав део великодушности одговори на то и верно служи Цару царствујућих и Господу господствујућих, који је толико великодушан према својим слугама. Господ наш у лицу апостола назвао нас је својим пријатељима. О томе је још страшније помислити него о томе да смо робови Божији. Роб може клањајући се да сакрије поглед; пријатељ не може да избегне сусрет с погледом свог пријатеља – прекоран, опраштајући, који види срце. Тајна хришћанства, за разлику од тобожњих тајни којима лажна учења саблажњавају људе – јесте као погледу недокучива дубина најпрозирније воде која је, ипак, толико велика да јој дна не видимо; а она га и нема – то дно.

Шта се може рећи ове вечери? Само једно: да су Свети Дарови, који ће нам бити изнети и дати – управо исти они, тело и крв Христова, које су с невероватним потресом срца кушали апостоли. И овај наш скуп – то је иста она Тајна вечера која траје. Молићемо се да не одамо Божију тајну – тајну која нас спаја с Христом, да доживимо ту топлоту тајне, да је не издамо, да одговоримо на њу макар и најнесавршенијом верношћу.

Блажени Августин је о Евхаристији говорио за наше малодушно срце прилично тешке речи. Он је тумачио Евхаристију, рецимо, као позив на мученички подвиг: за тело и крв које је Христос дао за нас, ми треба да будемо спремни да дамо наше тело и нашу крв. На подвиг мучеништва у пуном смислу позвани су малобројни и ми нећемо говорити о стварима које су за нас сувише високе. Али, ако нам Господ наш предаје, оправши ноге наше, тело своје и крв своју, како онда да не поднесемо великодушно макар оне мале незгоде које морамо поднети?!

Помолимо се да никада не заборавимо тајну у коју смо примљени великом тајном – Тајном вечером, да је никада не одамо непријатељима видљивим и невидљивим, да никада не доживимо камену неосeтљивост према њој. И да наше срце хрли да служи Цару царствујућих који је толико милосрдан, толико близак – до крајње блискости, до блискости Јела које кушамо.

И још једна мисао требало би да дође свакоме ко слуша ово читање Јеванђеља. Видимо да се Господ наш у свом земаљском животу држао старозаветног закона. И у град Јерусалим Он је дошао због циклуса празника који је постојао код Јудејаца – између јудејске Пасхе и јудејске Педесетнице. Дошао је не да руши, већ да испуни, и Његов живот је почео тиме што се Он по закону подвргао обрезивању. Зашто је, пак, у једноме Господ наш тако доследно бацио изазов закоништву – у питању потпуног нерада, који су јудејски законичари захтевали од човека суботом? Свакако, то нас учи томе да је доброта важнија од обреда, важнија од обредне правилности, то нас спасава од обредне вере. Па ипак, изгледа да се не ради само о томе. Шта је јудејском вернику значило нарочито строго поштовање суботе? – Значило је да је стваралачка делатност Бога завршена до седмог дана: седмог дана Бог је отпочинуо од напора својих, и та завршеност Божијег дела празнује се сваке суботе. И нерад верника је – потврда његове вере у то да се свет неће променити. (Иако је код Јудејаца у Христово доба постојало учење, не сасвим јасно, о будућем веку и о васкрсењу, у које су веровали фарисеји; садукеји су га, узгред, негирали, тако да то још није била општа вера. ) Ако се празнује одмор Бога, који се схвата као потпуни нерад, као прекид Његовог стварања, свет је, дакле, стабилан. То је описано с тужном лепотом у књизи Проповедниковој: шта је било, то ће и бити.

Томе Господ наш супротставља другачије учење, које не руши смисао Старог Завета, али га допуњује: одмор Бога – није престанак Његовог стварања (иако је свет Божији довршен и савршен у оном мери у којој није покварен деловањем палих духова и палих људи). И сада, видећи свако дело Божије – напупеле гране у пролеће, и сваку другу творевину – ми чујемо речи Творца о томе да је то добро веома. Па ипак замисао Бога још није остварена – замисао о преображају света. Бог нас је створио људима, а ми смо сами себе учинили палим људима. Али Бог жели да нас уздигне до такве врлине, за коју Апостол Јован у својој посланици не налази речи, говорећи: ми смо сада деца Божија, али не знамо шта ћемо бити. И речи Господа: Отац наставља да дела, наставља да ствара, и ја настављам. Знамење тога је – исцељење у суботу.

Милост Божија је безгранична, издашна, она предухитрава човека, његове захтеве и молбе, а да и не говоримо о његовом исправљању. Али милост Божија је захтевна. Ми знамо како се понашамо с туђом малом децом, а како са својом децом. Туђу малу децу, за коју не сносимо одговорност, радо ћемо помазити, ако нисмо баш сасвим зли људи, даћемо им нешто слатко, радоваћемо им се и ништа од њих нећемо тражити. Ми за њих не одговарамо. То је за њих и за нас радост тренутка, која нема наставка ни будућег смисла. Али Бог је према нама добар не као туђи чика који нам поклања бомбону и одлази својим путем ништа од нас не тражећи. Христос дочекује човека кога је исцелио и подсећа га на то да је велика милост коју је добио – у исто време и захтев: не греши. Што нам Бог више даје, то више од нас тражи.

Још боље ће бити ако схватимо да је Његова захтевност према нама – најбоље што нам Он пружа. Речи „не греши“ казане су човеку излеченом од веома тешке, веома дуге болести, ослобођеном најчемерније невоље. Али нико од нас, чак ни они који живе у благостању и наводно безбедним животом, не зна изнад каквих бездана нас води, нас слепе, који те бездане не видимо, рука Божија. И те речи су упућене свакоме од нас: не греши, да ти се не деси нешто још горе. Јер чак и они међу нама (а много ли је таквих међу нама?), који немају сећања на тек минулу, чудом избегнуту тешку невољу или несрећу која их је задесила и затим узмакла, имају све разлоге да знају да им у сваком тренутку може бити много горе. Ми смо себе и Божији свет довели у такво стање када невоље морају да нам се догоде. И било би разумно – да не говоримо о томе да је то дуг захвалности – да не грешимо, зато што Господ не поступа с нама према гресима нашим.

Помолимо се за то да Бог узвиси наше изнемогле душе, изнемогла срца, и изврши дело препорода наше отаџбине. Данас смо још дужни да се молимо за душе оних који су својом крвљу платили победу наше отаџбине. Дужни смо такође да се сетимо људи који су у руској дијаспори дали свој живот за спас оних којима је претила нечовечност хитлеровског режима. Дужни смо да се сетимо људи као што је мати Марија. Помолимо се да наша отаџбина, као изнемогао, као неко ко је изгубио земаљску наду, стекне здравље не према гресима нашим. Амин.

15. април 1993.

Извор: Теологија.нет

Завршила се Велика и света четрдесетница поста у којој смо покушали да пратимо Небески ритам живота ми земљани, огрезли у сваковрсне грехе. Било је то необично путовање уздржањем од мрсне хране и одбацивањем рђавих помисли, жеља, осећаја и напослетку дела, наравно, свако од нас у мери својих телесних и духовних снага.

Богослужбени поредак Православне цркве уводио нас је постепено у Тајну покајања кроз Велики канон Светог Андреја Критског и још увек у нама одзвања припев: Помилуј ме Боже, помилуј ме!

Још увек нам се чини као да смо застали на првом стиху Покајног канона: “Одакле да почнем оплакивати дела кукавног живота мога? Шта да поставим као почетак садашњем ридању, Христе? Но као Милосрдан дај ми опроштај сагрешења.“

А Света четрдесетница је прошла и ми се некако осећамо да нисмо још увек спремни да дочекамо Женика наших душа, а поноћ нашег живота се приближава и ко ће од нас бити блажен а ко не, говори нам тропар који се пева увече у Недељу Цвети када почиње Велика и страшна седмица : “Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас.“

Женик наших душа долази да нас поведе на пут вечне радости да заједно са јерусалимском децом певамо :“ Осана на висини! Благословен који долази  у име Господње!“

Неописиви мир који доноси Цар мира улазећи у Јерусалим на своје вољно страдање дотакао је невина и чиста од греха дечија срца, која су му похитала у сусрет са палмовим гранчицама, док су срца окорелих од греха јудејских свештеника забрањивали да се деца радују Господу нашем Исусу Христу. Нажалост и данас, након две хиљаде година у доба људских права забрањује се у многим земљама овог света да се слави име Господа Исуса Христа.

А Господ Исус Христос је дошао да сваком човеку подари живот вечни, радост неописиву, светлост незалазну. Пред њим нема ни Јевреја ни Јелина, ни Американца ни Руса, ни Арапина ни Кинеза, ни Србина ни Хрвата ко ни Албанца, већ онај који је творио Божије заповести о љубави према Богу и човеку и онај који их је одбацивао. Дакле нема изабраних народа већ изабраних личности из сваког народа који у смирењу , трпљењу и љубави граде своје спасење радујући се сваком човеку као икони Божијој.

Управо је и зато Господ Исус Христос као Богочовек свесно и вољно кренуо на страшно страдање у Јерусалиму да искупи човечанску природу од греха, од смрти и ђавола и да нас препороди у Себи својом Жртвом приносећи Себе зарад нас и нашег спасења на крсну смрт, која је била и остала најстрашнији облик умирања, као што нам и први сједален на јутрењу у Недељу Цвети увече својим стиховима то и описује: “ Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у шаци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека.“

Да би спасао човека Христос хита на страдање, и то да би спасао сваког човека из сваког људског рода и свих времена, управо Он једини Човекољубац, како га је назвао Свети владика Николај Жички. Сви лажни богови кроз историју до данашњих дана само очекују да им се приносе жртве и хвале док једини истински Бог – Света Тројица у своме Вечном савету одлучује да се Син принесе на жртву живу на Крсту да би се спасао Лик Божији у човеку и да би се кроз Сина у Духу Светом човек вратио у загрљај Небеском Оцу.

Страшна су и престрашна страдања Господа нашег Исуса Христа, и ниједна реч не може описати сва та страдања иако су поједини сликари и режисери покушали дочарати страдање Господње као сликар Матија Груневалд или у наше доба Мел Гибсон. То је само бледа слика истинских страдања која је претрпео за род људски Спаситељ наш Исус Христос.

Његова страдања нису само била телесна на Крсту, јер ко од људи може описати душевну патњу зарад рода људског коју је исказао Господ Петру и синовима Заведејевим у Гетсиманском врту кад им је рекао да је : “жалосна је душа моја до смрти!“

Жалосна је била и прежалосна душа Господа Исуса Христа до смрти, и то крсне смрти! И то не због тога што има да претрпи сва страдања од Јевреја и римских војника, већ и због свих грехова рода људског, јер сваки грех се још дубље урезивао у душу Господа Исуса Христа неголи трнови венац у Његову пречисту главу.

Нажалост и ми, хтели то признати  или не, сваким својим грехом разапињемо Господа Исуса Христа и забадамо у Његову пресвету душу трнови венац од наших неправди и безакоња које свакодневно чинимо, а за које нити се кајемо нити исповедамо.

Претужна је ова Велика седмица, и од мора покајничких суза требала би читава земља да процвета миомиром радости где ћемо очишћене душе кроз Свету тајну исповести погледати у очи брат брата и једни другима опростити грехе, и братски загрлити једни друге, Американци Русе, Јевреји Палестинце, Срби Албанце, Турци Грке, Кинези Јапанце , једном речју сви народи да будемо један нови народ у Господу Исусу Христу препорођени Његовим Славним Васкрсењем као залог нашег Васкресења.

Престрашна и Велика страсна седмица уводи нас у Васкрсење из мртвих Господа нашег Исуса Христа, и позива нас да и ми васкрснемо из умртвљених савести  разапињујући нашег старог човека огрезлог у гресима ,да би још овде  васкрсли у радост живота у Духу Светом,  да се радујемо свим људима као вечној браћи и сестрама.

Јер само ако волимо све људе и свима све праштамао можемо се назвати ученици Господњи, који је могао само једним покретом да позове од Оца више од дванаест легиона анђела и да разори све непријатеље, али не, Он то није учино већ забранивши Петру да га ножем брани, наглашавајући који се маше за нож од ножа ће и погинути. И на тај начин Господ потврђује да је дошао да спасе сваког човека, па и оне које су га разапињали, молећи се са Крста Оцу Небеском да им “опрости јер не знају шта раде!“

Драга браћо и сестре нека би Страсна велика седмица свима нама била још једна прилика да се приближимо Женику наших душа, да будемо духовно будни и да не лењствујемо занемарујући наше спасење, јер моменат одласка из овог света за сваког од нас је непознат. А авај нама ако одемо из овог света  непокајани, неизмирени са ближњима и непричешћени Пречистим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Стога искористимо ово Богом нам даровано време Велике страсне седмице и похитајмо да се измиримо и опростимо са свима, и исповеђени у миру примимо Свето причешће на спасење и живот вечни.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештеник Глигорије Марковић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу, беседио је данас о Страсној седмици Часнога поста, пре тога се осврнувши на светле празнике Лазареве суботе и Цвети. Наш гост даје осврт на јеванђељска зачала која се читају на светим Литургијама, али и на стихире које се певају током ове седмице и подсећа да су све службе Страсне седмице „веома древна богослужења“. Посебну пажњу отац Глигорије посветио је Великом четвртку и Великом петку, а емисију смо употпунили појањем схиархимандрита Серафима Бит Харибија на арамејском језику.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/22.04.19 - Rec pastira - o.Gligorije Markovic 64Kbps.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић.

Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо.

Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас.

„Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Доносимо Беседу игумана Петра (Драгојловића) одржану на Цвети ове године у Манастиру Светог Архангела Гаврила Пиносави у Кусадку.

Приповѣсти о праоцима Аврааму, Исаку и Јакову нису тек историјски извѣштаји који су превасходно имали за циљ да историјски тачно пренесу догађаје из њиховог живота. Упитно је каквог би значаја имали ‘суви историјски подаци’ за касније нараштаје. Стари Израилци, као и остали антички народи, нису имали историјографске тежње особене за наше доба. У религијском смислу упитно је какав би значај уопште имали текстови чисто историјске садржине. Темељнија егзегетска истраживања показују да је циљ био је другачији. Основни циљ ових приповѣсти била је поука. У ликовима праотаца библијски писци су осликали моделе понашања и вѣре. Примѣри из описа праотаца требали су да послуже као поуке за свакодневни живот. 

Приповѣсти о Јакову налазе се у Књизи постања (25–35; 45–50). Ради бољег разумевања лика праоца, укратко ћемо изложити најважније моменте из библијских приповѣсти. Јаков је син Исака и Ревеке, а Аврамов и Сарин унук. Ревека је као и Сара дуго била нероткиња да би након двадесет година зачела близанце (25, 21-22). Према библијском тексту, још у мајчиној утроби борио се са братом Исавом (Пост 25, 22). Приликом порођаја држао је за пету брата првенца (25, 24-26). Када су одрасли, Исав је постао ловац и ратар – миљеник оца Исака, док је Јаков више боравио око шатора са мајком Ревеком (25, 27-28). 

За разлику од брата Исава, који је био физички супериорнији, али лакомисленији, Јаков је био довитљив и мудар. Још у је младости показао да је и те како промишљен. Тако од брата Исава за чинију лећа купује првенаштво (25, 29-34); уз помоћ мајке преварио је оца и брата, тако да је добио очев благослов (Пост 27). Тај чин га је довео у животну опасност па је, по наговору мајке, морао да бѣжи код ујака Лавана у Харан (Пост 28). Ујак га је прихватио, и Јаков је код њега почео да служи. Служио је да би добио његову ћерку Рахиљу за жену. Међутим, ту настају комликације за Исаковог млађег сина. Ујак му прво на превару даје старију кћи Лију (Пост 29, 21-26). Стога је морао да служи још седам година за Рахиљу (29, 28-30), а додатно је служио и за стоку (30, 31-43). У међувремену су се, због љубоморе Лаванових синова, појавиле напетости између Јакова и Лавана. Убрзо је побѣгао са женама и дѣцом у Ханаан (Пост 31). На путу је имао чудестан сусрет са Богом код Фануила, послѣ рвања са Богом добија име Израил (32, 22-30). 

Првог кога је срео у Ханану био је брат Исав, с којим се помирио (33, 1-11). Међутим, на Исавов предлог да иду заједно, Јаков је нашао изговор и отишао својим путем (33, 12-17). У Ханану пролази кроз тешка искушења. Синови Симеон и Левије, без његовог знања чине покољ у Сихему (Пост 34), што га је са читавом породицом довело у опасност. Међутим, нове недаће су долазиле. На путу му приликом порођаја умире му вољена Рахиља (35, 16-20). Најстарији син Рувим му је „стао на постељу“ (35, 22). Старији синови, из љубоморе, кришом продају Јосифа, лажући оца Јакова да га је „звѣр растргла“ (37, 18-36). Све се то дубоко одразило на Јакова, тако да и сам на једном мѣсту каже фараону: „мало је дана живота мојега и зли су били“ (47, 9). У дубокој старости благосиља синове (49). Послѣ тога умире у Египту, где су га одраније синови одвели код Јосифа (Пост 49, 33). Јосиф га је са браћом сахранио у Мамрији у „пећини на њиви Макпелској“ (Пост 50, 13). То бѣше животни пут једне од највећих библијских личности – патријарха Јакова, знаменитог праоца Израила.

Јаков је, као што је речено, био парадигма и лик у којем је на посебан начин сабран читави Израил. Јаков и потоњи Израилцу су иста стварност, што значи да је приповѣст о Јакову истовремено приповѣст о Израилцима. Неки научници су тај феномен називали „саборна личност“. Уподљиво је да је Јаков у односу на неке актере приповѣсти физички био у подређеном положају, што се поготово односи на Исава и Лавана. Стогао је морао да се довија да би изишао као побѣдник. У свим тим догађајима он се показао као оличење разборитости и борбености, што је показао већ приликом рађања, када се родио држећи „за пету Исава“. Управо је и Израил био у политички сличној ситуацији, окружен јачим сусѣдима. Само мудрост и храброст су га одржавале да опстане. Лаван и Исав су из касније перспективе били Арамејци и Едомци, са којима су Израилци често били у сукобу. 

Јаков је приказан као домаћин и човѣк који води рачуна о сопственом интересу, у односу на доброћудног али распојасаног и непредвидивог Исава. Прича о преузимању првенаштва и благослова није само згода из живота него се из ње показује да је наслеђе на онима који га заслужују. Исав жени Хананке и тиме жалости родитеље (26, 34-35; уп. 27, 46), продаје првенаштво, живи као ловац и разбојник. Исаку је драг, међутим, Ревека је на страни Јакова. Према схватању писца, такви као Исав не треба да добију наследство, него разборити и храбри као што је био Јаков. Ревека је у приповѣсти показана као мудра и доминантна жена – стуб породице. Она својом женском памећу савладава Исакове типично мушке фасцинације и тако суштински утиче на животе праотаца и будућих нараштаја. Данас би се то могло назвати библијским феминизмом.

Међутим, изнад свега плѣни реализам ових библијских приповѣсти. У том реализму видљива је једна животна законитост, којој писац имплицитно даје теолошки карактер. Наиме, сва Јаковљева довитљивост и то што је неке ствари радио на превару, враћале су му се у истој мѣри. То што је преварио оца и брата враћало му се на другим мѣстима. Тако га је Лаван злостављао и варао, умире му млада и вољена Рахиља, Рувим му „стаје на постељу“, добија вѣст о смрти сина Јосифа. Јаков је осѣтио сву окрутност живота. Наравно, Јаков је приказан као поштен и обазрив човѣк који се, када је год могао, клонио зла. Библијски писац ниуком погледу га није идеализовао. 

У односу на остале античке јунаке, Јаков је представљен крајње реалистично. У приказу нема никаквог хероизма јелинског типа (Херакло, Персеј, Ахил) или бајковитих приказивања других блискоисточних хероја (Гилгамеш). Јаков је обичан верујући човѣк, који пролази кроз разноврсна искушења. Као такав он није био узор само истакнутих појединаца него сваког човека. Он и јесте био праотац и изор Израилу – разборит и храбар, човѣк који се „јуначки рвао са Богом и људима, и одолѣо“ (Пост 32, 28). Приповѣст, наравно, превазилази било које временске оквире, у смислу да је могла да важи само за потоње Израилце у некој фази њихове историје. То је свевремена и стално актуелна приповѣст.

Задивљујућа је морална снага и духовна зрелост заједнице у којој су настале и прихваћене такве приповѣсти, а у којима се на такав начин представља један од највећих праотаца. Трезвени библијски писци су управо на тај начин представили Јакова, узора потоњих Израилаца, као и свих вѣрујућих наслѣдника библијског предања. Јаков се као обичан, вѣрујући човѣк сналазио у датим условима. Као таквог Бог га је наградио великим потомством и тиме да се по њему читав народ назове Израил.

Читајући библијску приповѣст тешко се отети утиску колико би и ми Срби требало да пратимо сопствене праоце, поготово Светог Саву – човека мира, разборитости и храбрости. Као што је Јаков изражавао животни контекст потоњег Израила, тако и Свети Сава изражава наш. Сава је добро схватао ситуацију у којој смо се налазили и у том складу је дѣловао: ишао и на Исток и Запад, мирио браћу и сусѣде, уводио закон… Данас се у том погледу није ништа суштински променило, сем што ми не знамо да ли ћемо на Исток или Запад, што смо се посвађали са браћом и сусѣдима, што не поштујемо закон. А у свему томе се силно заклињемо у Светог Саву. 

ИЗВОР: Теологија.нет